NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
3. DECEMBAR
 
SPOMEN SVETOG PROROKA
SOFONIJA
 
SVETI prorok Sofonije beše od gore Saravata, iz plemena Simeonova. Živeo je i prorokovao u sedmom veku pre Hrista za vreme blagočestivog cara Judejskog Josije. Bio savremenik proroka Jeremije. Imajući smernost veliku i um čist i Bogu uzdignut, on se udostojio božanskih otkrivenja i proziranja u budućnost. Prorekao je dan gnjeva Božija; kaznu nad Gazom, Askalonom, Azotom, Akaronom, Ninevijom, Jerusalimom, Egiptom. Jerusalim je on video kao grad odmetnički, oskvrnjeni, nasilnički, u kome su knezovi lavovi koji riču; sudije su mu vuci večernji; proroci – hvališe, varalice; sveštenici skvrne svetinju, izvrću zakon (Sof. 3, 1-4). Provideći vreme dolaska Mesije on oduševljeno kliče: Pevaj, kćeri Sionska; klikuj, Izrailju; raduj se i veseli se iz sveg srca, kćeri Jerusalimska! (Sof. 3, 14). Upokojio se ovaj bogonadahnuti tajnovidac u mestu svoga rođenja, da čeka opšte vaskrsenje i nagradu od Boga.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA ĆUTLJIVOG,
episkopa Kolonijskog
 
ĆUTLJIVI, neućutljivih pohvala dostojni, sveti i prepodobni otac naš Jovan rodio se u Nikopolju Jermenskom, od oca Evkratija i matere Efimije, u četvrtoj godini carovanja blagočestivog cara Markijana,[1] u osmi dan meseca januara, i bi prosvećen svetim krštenjem. Roditelji njegovi behu blagoverni hrišćani, i po svome bogatstvu i znatnosti čuveni u celoj Jermeniji. Otac njegov beše vojvoda, i imađaše veliki upliv na cara, pošto uživaše carevo blagovolenje. I tako čuvenog oca blaženi Jovan beše sin. A ovo mi ističemo, ne da bismo uzveličali i pohvalili Jovana zbog njegovog visokog porekla, – jer svetitelji se veličaju i proslavljaju zbog vrlina a ne zbog visokog porekla -, nego da bi se znalo, od kakve slave do kakvog smirenja dođe ovaj ugodnik Božji.
Jovan bi odgajen sa svojom braćom u dobrom vaspitanju, i potpuno izuči Sveto Pismo. On bejaše još mlad kada mu roditelji otidoše ka Gospodu, ostavivši svojoj deci veliko imanje. Kada braća podeliše među sobom imanje, blaženi Jovan od svog dela podiže u gradu Nikopolju crkvu u ime Prečiste i Preblagoslovene Djeve Marije. I odrekavši se sveta, on se u osamnaestoj godini svojoj zamonaši, i monahovaše pri toj crkvi sa drugih deset monaha dobro se podvizavajući. Jer u toku cele mladosti svoje on se veoma truđaše: da telo potčini duhu, da ne postane rob stomaku, i da strasti ne ovladaju njime. I postade on čovek divan u vrlinama, dobar i iskusan nastavnik i iguman svojoj bratiji.
Kada prepodobnom Jovanu beše dvadeset osam godina, preminu episkop grada Kolonijskog.[2] Građani otputovaše k mitropolitu Sevastijskom,[3] i moliše ga da se gradu njihovom postavi episkop. U vreme izbora ličnosti, koja bi bila dostojna takvoga čina, na ustima svih ljudi bejaše ime Jovana, igumana Nikopoljskog, kao dostojnog da zauzme presto Kolonijske crkve. No znajući njegovu veliku smirenost, i da on zbog toga neće hteti primiti episkopski čin, mitropolit posla po njega da ga zovu, tobož radi nekog drugog crkvenog posla. A kada svetitelj dođe, oni ga ubediše da se primi episkopskog čina. Tada ga posvetiše i uzvedoše na presto Kolonijske crkve.
Primivši upravljanje Crkvom, blaženi Jovan ne izmeni svoje monaško pravilo i podvige. Tako, on nikada ne upotrebljavaše kupatilo niti omivaše telo svoje, iz bojazni, ne samo da neko drugi ne vidi nagotu tela njegova nego da i on sam ne bi ikada video sebe naga, opominjući se nagote Adamove.[4] Sva njegova briga sastojaše se u ovome: ugađati Bogu postom, molitvama, čistotom telesnom i duševnom, očišćavati sve svoje pomisli, obarati svaku nadmenost koja se podiže na poznanje Božije, i privoditi svaki razum u poslušnost Hristu.[5]
Tako vrlinski živeći, on beše i drugima primer dobroga življenja. Jer gledajući na njega, i ostali se popravljahu i otpočinjahu živeti doorodeteljno, u vrlinama. među takvima beše Pergamije, brat njegov po telu, muž čuven i velikog ugleda kod cara Zenona, kao i kod Anastasija koji carova posle Zenona.[6] Videći svoga brata, blaženog Jovana, kako sveto živi, Pergamijevu dušu obuzimaše milina, i on ulagaše veliki trud da ugodi Bogu. Isto tako i bratancu njegovom Teodoru, koji kasnije beše u velikoj časti kod blagočestivog cara Justinijana,[7] bi od velike koristi ravnoangelsko življenje njegovoga strica, te on sa celim domom svojim življaše bogougodno. I beše Teodor toliko dobrodeteljan, toliko u vrlinama, da se i sam car i velikaši njegovi divljahu Teodorovom česnom životu i razumu, pravoj veri i milosrđu. U svemu tome Teodor uspe, imajući primer besprekornog života u blaženom stricu svom Jovanu.
Deset godina već episkopovaše božanstveni i bogonosni otac Jovan, upravljajući mudro Crkvom Hristovom, kada muž njegove sestre Marije, Pazinik, postade carski namesnik u Jermeniji. Nahuškan od đavola, Pazinik poče smućivati poverenu Jovanu Crkvu i nanositi joj zla, a blaženom Jovanu muku. Mešajući se u crkvene poslove, on je silom izvlačio iz hramova one koji tamo iskahu zaštitu od kazne,[8] i nije dozvoljavao služiteljima i starešinama Crkve da rade crkvene poslove. Blaženi Jovan ga je mnogo puta smireno molio da se ne meša u crkvene poslove i da ne čini Crkvi zla i nasilja. Međutim namesnik ostade neumoljiv i nepopravljiv; šta više, kada supruga njegova – sestra blaženoga Jovana – otide iz ovoga sveta, on stade postupati još gore. Silno pateći zbog zla nanošenog Crkvi, sveti Jovan bi prinuđen da otputuje u Carigrad k caru Zenonu. Tamo on nađe sebi podršku u arhiepiskopu Carigradskom Jevtimiju,[9] koji mu pomagaše svojim zauzimanjem kod cara.
Rasmotrivši vrevu i metež ovoga sveta, blaženi Jovan smisli da ostavi episkopstvo, i otišavši u sveti grad Jerusalim da u bezmolviju, u usamljeničkom molitvenom tihovanju i podvizavanju, služi Bogu. Stoga on, pošto odsluži božanstvenu službu, otpusti prezvitere i klirike što behu s njim, pa sam da niko ne zna, ode na morsko pristanište, ukrca se u lađu i otputova u sveti grad Jerusalim. Došavši tamo, on ode u prvu bolnicu svetoga grada, u kojoj beše molitveni dom u ime svetog velikomučenika Georgija, i provede tamo neko vreme kao jedan od prosjaka. Posmatrajući vrevu naroda, blaženi Jovan silno tugovaše; i čeznući za tihim usamljenim mestom, moljaše se Bogu sa suzama da mu pokaže mesto pogodno, tiho i udobno za spasenje. I jednom noću, kada se on usrdno moljaše o tome, pogleda on gore i vide gde se iznenada pojavi presjajna zvezda u vidu krsta; ona se približavaše k njemu, i on ču glas iz svetlosti zvezdine koji govoraše: „Ako hoćeš da se spaseš, pođi za ovom svetlošću“. – I on odmah s radošću pođe za njom, i bi tom zvezdom odveden u veliku lavru prepodobnog i bogonosnog oca našeg Save,[10] u trideset osmoj godini svoga života, u vreme patrijarha Jerusalimskog Salustija.[11]
U lavri blaženi Jovan obrete prepodobnog Savu sa sto četrdeset bratije pustinježitelja, koji življahu u velikoj siromaštini telesnoj ali u ogromnom bogatstvu duševnom. I primi prepodobni Sava blaženog Jovana, i naloži ekonomu da mu odredi manastirske poslove, ne znajući kakva se riznica božanstvene blagodati krije u Jovanu. Premda sveti Sava imađaše dar prozorljivosti, ipak Bog utaji od njega tajnu: da je Jovan – episkop, i da je on Boga radi ostavio svoje episkopstvo i došao k njemu kao prost čovek. No to neka ne čudi nikoga što i prozorljivci ne provide ponekad: jer oni provide i proriču samo ono što im Bog otkrije, a što im ne otkrije oni to i ne znaju. Tako i prorok Jelisej reče za Somanićanku sluzi svome: ostavi je, jer joj je duša u jadu, a Gospod sakri od mene i ne javi mi (4 Car. 4, 27).
Primljen u lavru, prepodobni Jovan sa potpunom pokornošću i usrdnošću izvršivaše razna poslušanja, nalagana mu od ekonoma. U to vreme zidaše se u lavri gostoprimnica, i blaženi Jovan bi određen da služi radnicima. I on im služaše kuvajući im hranu, donoseći vodu, dodajući im kamenje i uzimajući udela u svima radovima koji bivaju pri zidanju.
Dve godine po dolasku svom u lavru prepodobni Jovan bi određen za gostoprimca; i tu on sa smirenošću, krotošću i ljubavlju posluži bližnjima. Zatim prepodobni Sava otpoče zidati kinoviju[12] za početnike u monaštvu, da bi se oni koji hoće da se odreknu sveta prvo obučavali u kinoviji, pa potom primali u lavru. „Kao što plodu prethodi cvet, govorio je svetitelj, tako životu pustinjačkom treba da prethodi život kinovijski; neka početnik, kao posađena voćka, procveta početnim trudovima u kinoviji, a u lavri će roditi plodove savršenih podviga“.
Lavra prepodobnoga Save beše u pustinji, a kinovija bliže k svetu. I kada se kinovija zidaše, opet blaženi Jovan bi određen da služi radnicima. Tada prepodobni trudoljubac obavljaše dve službe u isto vreme: služaše gostima u gostoprimnici, i zidarima kinovije nošaše na leđima svojim hleba i razna jestiva; a kinovija beše udaljena od stranoprimnice preko deset potrkališta. Na takvom poslušanju on se potrudi godinu dana, i dobro posluživši bratiji, sveti Sava mu dade keliju za molitveno tihovanje i ćutanje. U njoj blaženi Jovan provede tri godine. Pet dana u sedmici on prebivaše u keliji bezizlazno; u te dane ništa nije jeo, niti koga viđao, samo je sa jedinim Bogom opštio; u subotu pak i nedelju on pre svih u crkvu dolažaše, i sa strahom i umilenjem stajaše; potoci suza neprestano tecijahu iz očiju njegovih, naročito u vreme božanstvene službe; i sva se bratija divljahu takvome daru suza u njega. U ta dva dana on uzimaše i hranu sa bratijom.
Posle tri godine blaženi Jovan bi postavljen za ekonoma; i Bog mu pomagaše u svemu, te se njegovim trudom i služenjem blagostanje lavre veoma blagoslovi i umnoži. Videći da je Jovan odlično obavio ekonomsku dužnost, prepodobni Sava zažele da ga proizvede za prezvitera, kao dostojnog i savršenog monaha. Zato on uze monaha Jovana i ode s njim u sveti grad Jerusalim, ispriča patrijarhu Iliji[13] o vrlinskom življenju Jovanovom i moli ga da Jovana rukopoloži za prezvitera. Patrijarh prizva Jovana u crkvu i htede ga rukopoložiti. Videći da ovo izbegnuti ne može, Jovan reče svetom patrijarhu: Svečesni oče, imam jednu tajnu za tvoju svetost; stoga dopusti mi da nasamo porazgovaram s tobom, pa ako nađeš da sam dostojan prezviterskog čina, onda se neću protiviti. – Patrijarh se izdvoji sa njim nasamo; tada se prepodobni Jovan baci k nogama bogougodnog Ilije, zaklinjući ga da nikome ne oda ono što će mu kazati. Patrijarh mu obeća da će čuvati tajnu. Jovan mu onda reče: Oče, ja bejah episkop grada Kolonije, no zbog mnoštva grehova mojih ja ostavih episkopstvo i pobegoh. A pošto sam snažan telom ja osudih sebe da služim bratiji, da bi oni molitvama svojim pomagali nemoćnoj duši mojoj.
Čuvši to, patrijarh Ilija se zaprepasti, i prizvavši prepodobnog Savu reče mu: Jovan mi ispriča neka svoja tajna dela, zbog kojih on ne može biti prezviter; nego neka od sada on molitveno samuje i tihuje, i neka ga niko u tome ne ometa. – Pošto patrijarh to izgovori, otpusti ih obojicu.
Ovo veoma ožalosti prepodobnog Savu. I on, udaljivši se od svoje lavre za trideset potrkališta u jednu pešteru, baci se na zemlju pred Bogom, i sa suzama govoraše: Zašto si me, Gospode, prezreo, utajivši od mene život Jovanov? Ja se prevarih smatrajući da je on dostojan prezviterskog čina. Otkrij mi, Gospode, makar sada tajnu njegovu: jer je duša moja žalosna do smrti.[14] Zar je sasud koji ja smatram odabranim, svetim, potrebnim i dostojnim da primi božanstveno miro, pred Tvojim veličanstvom nepotreban i nedostojan?
Prepodobni Sava, u takvoj molitvi i suzama provodeći svu noć, njemu se javi angel Božji i reče: „Jovan je ne nepotreban nego izabrani sasud; ali pošto je on episkop, to ne može biti postavljen za prezvitera“. – Rekavši to, angel postade nevidljiv. A prepodobni Sava radosno pohita k Jovanu u keliju, zagrli ga i reče: Oče Jovane, ti si utajio od mene dar Božji što je u tebi, ali Bog mi ga otkri. – Muka mi je zbog toga, oče, odgovori Jovan, jer sam želeo da niko ne sazna tu tajnu, a vi je eto saznaste. Stoga ne mogu živeti u ovoj zemlji. – Prepodobni Sava mu se zakle da nikome neće kazati ovu tajnu njegovu.
Od toga vremena blaženi Jovan prebivaše u keliji molitveno tihujući i ćuteći. On niti u crkvu odlažaše, niti s kim razgovaraše, niti mu iko dolažaše osim jednoga poslušnika koji ga služaše. Jer, zatvorivši se u keliji, on samo jednom u godini, i to o prazniku Prečiste Bogorodice Prisnodjeve Marije, kojoj beše posvećena crkva u Lavri, kada i patrijarh Ilija dolažaše u lavru, izlažaše iz svoje kelije da se pokloni patrijarhu. Patrijarh ljubljaše Jovana i veoma poštovaše zbog njegove smirenosti. Četiri godine provede blaženi Jovan u zatvoreničkom molitvenom tihovanju i ćutanju. Utom prepodobni otac Sava otputova u krajeve Skitopoljske[15] i zadrža se tamo; a blaženi Jovan, žudeći za najusamljeničkijim pustinjskim životom, otide, u svojoj pedesetoj godini, u pustinju zvanu Ruva.[16] I provede u njoj devet godina hraneći se zeljem koje u toj pustinji raste i zove se melagrija. U prvo vreme svoga življenja u pustinji, skupljajući to zelje za hranu sebi, prepodobni Jovan zaluta u nekim dubodolinama i provalijama, i ne nađe svoju pećinu; i iznemogao od hodanja on pade jedva živ. Ali iznenada, nevidljivom silom Božjom, kao nekada prorok Avakum,[17] on bi uzet u vazduh i prenesen u njegovu pećinu. Sa vremenom prepodobni ispita staze te pustinje i utvrdi da razdaljina od njegove pećine do mesta na kome beše zalutao iznosi pet stadija.
Potom k blaženom Jovanu dođe jedan brat i prožive s njim kratko vreme. Približavao se Uskrs, i brat reče starcu: Oče, hajdemo u lavru da otpraznujemo Uskrs, pa ćemo se vratiti. Jer o tako velikom prazniku mi ovde nemamo šta jesti, osim ove melagrije. – No sveti Jovan ne hte ići, pošto se prepodobni Sava još ne beše vratio iz Skitopoljskih krajeva; i na poziv brata odgovori: Brate, nemojmo ići odavde, nego verujmo da će Onaj, koji je u toku četrdeset godina hranio u pustinji šest stotina hiljada naroda Izrailjskog, nahraniti i nas ovde, i o Prazniku poslati nam ne samo potrebno nego i izobilno. Jer je u Svetom Pismu rečeno: Neću te ostaviti, niti ću od tebe odstupiti (Jevr. 13, 5). Ne brinite se govoreći: šta ćemo jesti, ili, šta ćemo piti? Jer zna Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Nego ištite najpre carstva Božjega i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6, 31. 32. 33). Stoga, čedo, trpi i gredi mučnim putem: jer ugađanje i popuštanje telu na zemlji, rađa večnu kaznu; a umrtvljavanje tela, priprema beskrajno blaženstvo.
Brat ne posluša ovu pouku prepodobnoga, ostavi ga i ode u lavru. A kada brat ode, k prepodobnome dođe neki potpuno nepoznat čovek, noseći na magarcu bogat tovar raznih đakonija: hlebova čistih i vrućih, vina i jeleja, svežega sira, jaja i vedricu meda. Sve to taj nepoznati čovek položi pred blaženim Jovanom, i odmah ode. A prepodobni, videći u tome posetu Božju, radosno zablagodari Bogu. Brat pak koji beše pošao u lavru, zaluta s puta, i tri dana se lomljaše lutajući po pustim i neprohodnim mestima. Veoma zamoren, gladan i žedan i iznemogao od mučnog lutanja, on jedva ponovo pronađe pećinu prepodobnoga. A kad ugleda obilje hrane i pića, poslanih prepodobnome od Boga za praznik, on se udivi; i stideći se svoga maloverja, i zbog toga ne smejući pogledati u oči svetome starcu, on pade k nogama starčevim i moljaše oproštaj. Oprostivši mu, starac mu reče: Ubedi se, brate, da Bog može i u pustinji ugotoviti trpezu slugama Svojim.
U to vreme knez Saracena Alamundar, vazal Persijski, upade u Arabiju i Palestinu, s velikom jarošću vojujući i odvodeći ljude u ropstvo. Tada se mnoštvo varvara razmile po pustinji gde obitavaše Jovan, i javljeno bi manastirima da se dobro čuvaju od najezde varvara. Oci velike lavre obavestiše prepodobnog Jovana Ćutljivog o varvarima, i savetovahu mu da se vrati u lavru i prebiva u svojoj keliji. No blaženi Jovan, iako se unekoliko bojaše varvara, ipak ne hte ostaviti svoje tiho molitveno samovanje u pustinji. I on govoraše u sebi: Gospod je zaštitnik života moga; koga da se strašim? (Psal. 26, 1). Ako me Gospod ne štiti, i ne brine se o meni, onda zašto i da živim?
Sa takim uzdanjem u zaštitu Višnjega, blaženi Jovan ostade na svome mestu bez ikakvog kolebanja. I Bog koji se svagda brine o slugama Svojim i čuva ih na svima putevima njihovim, zažele da i ovog ugodnika Svog sačuva zdrava i nepovređena, i posla mu za stražara – lava ogromnog i strašnog koji ga dan i noć neodstupno čuvaše. I koliko puta varvari napadahu na svetitelja, no taj lav sa strahovitom jarošću kidisaše na njih, poražavaše ih i nagonjaše u bekstvo. A blaženi Jovan, videći to, blagodaraše Boga: jer ne ostavi žezal bezbožni nad udelom pravednih (Psal. 124, 3).
Posle toga prepodobni Sava, pošto se vrati u lavru svoju, dođe k blaženom Jovanu u pustinju, i reče mu: Eto: Gospod te sačuva od najezde varvara, davši ti vidljivog stražara. Stoga postupi i ti kao drugi ljudi: spremi se i beži, kao što to uradiše i ostali oci pustinjski. – Ovim i mnogim drugim rečima prepodobni ubedi blaženog Jovana da ostavi pustinju. I dovevši ga u veliku lavru, on mu dade keliju, i blaženi Jovan stade ponovo živeti u lavri, u pedeset šestoj godini svoga života.
Sem svjatjejšeg patrijarha Ilije i prepodobnog Save, niko nije znao tajnu blaženog Jovana, da je on episkop; ali oni je krijahu. Pošto pak prođe mnogo vremena, Bogu bi po volji da to otkrije svoj bratiji, i to na sledeći način. Čovek neki iz Asijske pokrajine, po imenu Eterije, po činu arhiepiskop, doputova u Jerusalim, pokloni se životvornom drvetu Krsta Gospodnjeg i svetim mestima, i razdavši mnogo zlata ubogima i manastirima on ostavi sveti grad i ukrca se u lađu sa namerom da se vrati u svoju postojbinu. Lađa nije dugo plovila, ali na moru poče duvati jak suprotni vetar, koji prinudi Eterija da se vrati u Askalon.[18] Provevši tamo dva dana on htede da ponovo krene lađom, ali mu se angeo Gospodnji javi u snu i reče: Pre no što produžiš put u svoje otačastvo, treba da se vratiš u sveti grad i da odeš u lavru ave[19] Save, i tamo ćeš naći avu Jovana Ćutljivog, muža pravednog i vrlinskog, episkopa koji je Boga radi sve ostavio i ponizio sebe dobrovoljnim siromaštvom i poslušnošću.
Probudivši se iz sna, Eterije se vrati u Jerusalim, ode u lavru prepodobnog Save i upita za Jovana Molčalnika; i pokazaše mu keliju blaženoga. On uđe k njemu i provede kod njega dva dana, moleći ga i zaklinjući ga imenom Božjim da mu kaže svoje poreklo, otačastvo i episkopstvo. Videći u tome volju Božju, prepodobni Jovan mu ispriča sve podrobno. I od toga vremena postade poznato svoj lavri, da je Jovan Molčalnik – episkop. I svi se veoma divljahu velikom smirenju njegovom.
Kada blaženom Jovanu bi sedamdeset godina života, u peti dan meseca decembra prepodobni i bogonosni otac Sava otide ka Gospodu.[20] No dogodi se da prepodobni Jovan ne beše pri razlučenju duše od tela prepodobnoga Save. Zbog toga on veoma tugovaše duhom i ridaše. No prepodobni Sava javi mu se u viđenju i reče: Ne tuguj zbog odlaska mog, oče Jovane: jer iako se telom odvojih od tebe, ipak sam duhom s tobom. – Reče mu prepodobni Jovan: Moli Gospoda, oče, da i mene uzme s tobom. – Sada to biti ne može, odgovori prepodobni Sava, jer veliko iskušenje ima naići na lavru. A Bog hoće da ti ostaneš u telu na utehu i ukrepljenje onih koji će za blagočestivu veru stajati mudro i hrabro protivu jeretika.
Ovo viđenje i razgovor s prepodobnim Savom ispuni duhovnom radošću blaženoga Jovana, a srce mu tugovaše zbog predstojećeg iskušenja. Zatim mu dođe želja da vidi kako se duša razlučuje od tela. I kad se o tome moljaše Bogu, on bi prenesen umom u sveti Vitlejem, i vide prestavljenje živećeg pri tamošnjoj crkvi bogomoljnog beskućnika, dušu kojega angeli sa divnim pevanjem uznošahu k nebu. To blaženi Jovan vide umnim očima. I tog časa krenu u Vitlejem, i nađe telo prestavivšeg se muža gde leži pri crkvi, kao što mu bi otkriveno u viđenju: jer se muž ovaj prestavi u onaj čas, u koji Jovan sedeći u keliji vide dušu njegovu uznošenu od angela k nebu sa pesmopjenijem. S ljubavlju zagrlivši i celivavši telo upokojenog, blaženi Jovan ga česno pogrebe na istom mestu i vrati se u svoju keliju.
Dva učenika blaženoga Jovana, Teodor i Jovan, ispričaše monahu Kirilu, piscu ovoga žitija, sledeće: „Po prestavljenju prepodobnoga Save, otac naš posla nas sa jednom porukom u Liviadu.[21] Pri prelazu preko Jordana sretoše nas neki ljudi i rekoše: Pazite, pred vama je lav. A mi pomislimo i rekosmo: Moćan je Bog da nas sačuva molitvama oca našeg, jer po njegovom naređenju putujemo. Rekavši to, mi pođosmo dalje. I iznenada ugledasmo strašnoga lava koji nam je išao u susret. Mi se silno uplašismo, i ostavi nas sila naša, pa ni bežati ne mogasmo, i postadosmo kao mrtvi. I gle, odjednom se pojavi među nama naš prepodobni Jovan, naređujući nam da se ne bojimo. Tada lav kao bičem udaren i prognan pobeže od nas, a otac postade nevidljiv. Mi pak, odahnuvši, produžismo put i nepovređeni stigosmo u Livaidu. Pošto obavismo naloženo nam poslušanje, mi se vratismo k ocu. On nam pri susretu reče: Vidite, čeda moja, da se obretoh pored vas kada je bilo potrebno; no i ovde mnogo molih Boga za vas, i On satvori s vama milost“.
A drugi učenik blaženoga Jovana, evo šta ispriča istome Kirilu: „Ovaj veliki uzdržljivac mnogo se godina hranio samo hlebom, a mesto soli obično je upotrebljavao pepeo, i sa pepelom jeo hleb svoj. Jednom on za vreme trpeze svoje zaboravi zatvoriti prozorčić na keliji; učenik zaviri i vide kako blaženi otac jede hleb sa pepelom. Ožalosti se starac što takvo pošćenje njegovo bi primećeno; a učenik, želeći da ga uteši, reče: Nisi ti, oče, jedini koji to radi, već i mnogi oci ove lavre ispunjuju reči Svetoga Pisma: Jedem pepeo kao hleb (Psal. 101, 10). I tako uteši starca“.
U to vreme pojavi se jeres Origenova, i mnogi zavedeni njome smućivahu Crkvu Božiju, a drugi se čvrsto protivljahu jeresi i nađoše sebi pomoćnika u prepodobnom Jovanu Ćutljivom, koji tada ostavi svoje molitveno ćutanje, i boreći se protiv jeretika on rečju usta svojih kao mačem posecaše i istrebljivaše bogohulna učenja Origenova. I to je ono iskušenje koje je imalo snaći lavru, i koje prepodobni Sava predskaza blaženom Jovanu u viđenju: jer ne malo gonjenje postiže lavru od jeretika, te čak mnogi i od otaca – podvižnika, zarazivši se jeretičkim učenjima, zapadahu u sumnje i kolebahu se umom. Eto zbog čega blagovoli Bog da u toj lavri boravi Jovan u telu zdrav – na utehu malodušnima i ukrepljenje nemoćnima.
U to vreme k prepodobnome Jovanu dođe iz Skitopoljskog kraja Kiril, koji kasnije napisa žitije njegovo. Kiril sam o sebi priča ovako: „Kada htedoh da ostavim kuću svoju i da idem k svetome gradu Jerusalimu, da se tamo u nekom manastiru zamonašim, hristoljubiva majka moja zapovedi mi, da bez saveta i naređenja blaženog Jovana ne preduzimam ništa odnosno spasenja duše moje, da ne bih ja na neki način zalutao u jeres Origenovu i pao u početku podviga svog. Doputovavši u Jerusalim, ja odoh u lavru svetoga Save, poklonih se blaženom Jovanu, otkrih mu misao svoju, i zatražih od njega koristan savet. On mi reče: Ako hoćeš da se spaseš, idi u manastir velikoga Jevtimija. – Ja odoh od njega, i kao mlad i nerazuman ne poslušah njegov savet nego stigavši na Jordan stupih u manastir, zvani Arundinitski. Ovaj mi postupak ne bi na dobro: ja se teško razboleh, i mene obuze tuga i muka što sam stran i slab telom. Tada mi se javi u snu prepodobni Jovan i reče: Ovom si bolešću kažnjen zato što me nisi poslušao. Sada ustani i idi u Jerihon;[22] tamo u gostoprimnici ave Jevtimija naći ćeš nekog starog monaha; otidi s njim u manastir Jevtimijev, i spašćeš se. – Trgnuvši se iz sna, ja osetih da sam potpuno zdrav, i krenuh, po naređenju svetoga oca, u Jerihon. Tamo nađoh, kao što mi i reče on, monaha starog, česnog i blagorazumnog; i on me odvede u manastir Jevtimija Velikog, i ja ostadoh u njemu. Često sam odlazio i u lavru svetog Save k prepodobnom Jovanu, i dobijao od njega veliku korist duši mojoj. Jednom bih smućen i opterećen pomislima satanskim, no kad ih ispovedih prepodobnome, odmah mi svetim molitvama njegovim bi lakše, i mir se povrati u moje srce“.
Tako kazuje o sebi monah Kiril. Ovog Kirila je prepodobni Jovan slao u lavru Sukijsku s knjigama k prepodobnom Kirijaku Otšelniku.[23]
Jednom Kiril seđaše kraj prozorčića kelije prepodobnoga Jovana. Utom naiđe neki čovek po imenu Georgije vodeći svog besomučnog sina, vrže ga pod prozorčić, a sam ode. Dečak ležaše i plakaše, i sveti Jovan poznade da je u njemu nečisti duh. Sažalivši se na njega, on obavi molitvu i pomaza ga svetim jelejem, i nečisti duh odmah iziđe iz dečaka, i ozdravi dečak od toga časa.
Ava pak Evstatije, koji se posle Sergija podvizavao u pećini prepodobnoga Save, muž duhovan i blagočestiv, ispriča o sebi ovo: „Negda naiđe na mene duh hule i veoma me uznemiravaše hulnim pomislima na Boga i Božansko, i ja bejah u velikoj muci. Odoh onda i k blaženom Jovanu Molčalniku, kazah mu svoju muku, i iskah pomoći od svetih molitava njegovih. On se pomoli Bogu za mene, pa mi zatim reče: Blagosloven Bog, čedo moje! hulni pomisao se neće više približiti tebi! – I bi tako kao što mi reče starac, jer od toga vremena ja nikada ne osetih u sebi hulni pomisao“.
Žena neka rodom iz Kapadokije,[24] po imenu Vasilina, đakonisa svete Konstantinopoljske crkve, doputova u Jerusalim sa svojim sestrićem, čovekom visokog zvanja. To beše uistini muž vrlinski, ali se držaše Severova zloverja,[25] i zato se ne nahođaše u zajednici sa svetom Vaseljenskom Crkvom. Blagočestiva đakonisa ulagaše mnogo truda, da ga obrati k blagoverju i prisajedini svetoj Crkvi. Zbog toga ona usrdno moljaše svakoga od svetih otaca, da se pomoli Bogu za njega. Čuvši za svetog Jovana Molčalnika, ona zažele da se i njemu pokloni. No kada saznade da žene ne ulaze u lavru, ona prizva Teodora, učenika Jovanovoga, i moli ga da čoveka došavšeg s njom odvede k svetome starcu. Teodor uze povređenog jeresju muža, ode s njim k starcu, pokloniše mu se po običaju, i reče: Blagoslovi nas, oče! – Starac reče učeniku: Tebe ću blagosloviti, a ovome što je s tobom došao nema blagoslova. – Na to učenik reče: Nemoj tako, oče! nego nas obojicu blagoslovi. – Starac odgovori: Ne! neću nipošto blagosloviti ovoga drugoga, dok se ne odreče zlog umovanja jeretičkog i ne obeća da će se prisajediniti Vaseljenskoj Crkvi.
Čuvši to, zloverni se udivi starčevoj blagodatnoj prozorljivosti, i ovo čudo izazva u njemu potpunu promenu, i on obeća da će se stvarno prisajediniti pravovernima. Tada ga starac blagoslovi, i svojim bogonadahnutim poukama ukloni svaku sumnju iz srca njegova, pričesti ga Prečistim Tajnama, i tako ga obrativši k pravoverju otpusti ga s mirom.
Saznavši za ovo, blagočestiva đakonisa Vasilina bi obuzeta još neodoljivijom željom da svojim očima vidi svetoga starca. Stoga ona namisli da se preobuče u muško odelo, da ode k njemu u lavru i da mu ispovedi svoje pomisli. O toj njenoj nameri anđeo izvesti starca, i on joj posla ovakvu poruku: „Znaj, ako i tako dođeš k meni kako si namislila, ipak me ugledati nećeš. Zato se nemoj truditi, nego ostani na mestu gde se sada nalaziš, a ja ću ti se javiti u snoviđenju, saslušaću što želiš da mi kažeš, a i sam ću ti reći ono što mi Bog bude ukazao da ti kažem“.
Čuvši to, đakonisa se prepade od takve prozorljivosti prepodobnoga Jovana, da on izdaleka providi pomisli ljudske.
A ostade ona, očekujući da joj se svetitelj javi. I jedne noći prepodobni joj se javi u snoviđenju i reče: Eto, Bog me posla k tebi; kaži mi dakle što hoćeš. – Ona mu ispovedi pomisli svoje, i dobi od njega potreban lek. I pošto je pouči, prepodobni postade nevidljiv. A Vasilina, probudivši se iz sna, uznese blagodarnost Bogu.
Mesto na kome stajaše kelija prepodobnoga beše kamenito i suvo. I tamo ne mogaše rasti nikakvo drvo ni trava zbog surovosti kamenitog terena, potpuno lišenog vlage. Jednom prilikom prepodobni uze smokvino seme i reče učenicima svojim Teodoru i Jovanu: Počujte me, čeda moja, ako blagodat Božija podari semenu ovom da proklija na tvrdom kamenu ovom, da pusti grane, i donese roda, onda znajte da će mi Bog darovati mesto upokojenja u Carstvu Nebeskom.
Rekavši to, on posadi seme na kamenu blizu kelije svoje. A Bog, koji učini da suvi žezal Aronov procveta, dade i tvrdome kamenu vlagu, i semenu smokvinom proklijanje, da bi pokazao kakvu blagodat ima u Njega verni sluga Njegov. Iz zemlje niče drvo – smokva, i postepeno rastući dostiže čak do krova kelije; zatim i svu keliju pokri svojim granama, i sa vremenom donese rod, tri smokve. Uzabravši ih, starac sa suzama zablagodari Bogu, celiva ih i pojede sa učenicima. Posle toga on se poče spremati za odlazak, budući već u dubokoj starosti. I u sto četvrtoj godini života svoga ovaj divni sluga Božji upokoji se mirno u Gospodu Spasu našem, kome slava vavek. Amin.[26]
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
TEODORA,
arhiepiskopa Aleksandrijskog
 
SVETI Teodor postradao od svojih sugrađana -neznabožaca. Kada ovi doznadoše da on veruje u Hrista kao Boga, i da tome uči i jeline, oni ga razjareni napadoše. I najpre ga staviše na teške muke; zatim ispletoše venac od trnja, i metnuše mu na glavu, i biše ga po očima, i ismevaše ga, i izigravaše ga; onda ga u more baciše, ali on izađe iz mora zdrav i čitav. Najzad mu glavu otsekoše. I sveta duša njegova uziće na nebo, a česno telo njegovo bi sahranjeno u Aleksandriji, 606. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEODULA KIPRANINA
 
RODOM sa ostrva Kipra. Zavolevši Hrista svom dušom, u mladosti ostavi svet, i postade monah. Podvizi njegovi behu teški i surovi. Slamaricu napunio ne slamom nego kamenjem, i na njima se odmarao. Od velikog uzdržanja i sebenešteđenja duša mu se osvetli, i postade sasud darova Svetoga Duha. Čitao tajne pomisli duša ljudskih. Najzad se napravi lud Hrista radi. I provodeći tako život, mnoge izveo na put spasenja svojim primerom i svojim poukama. Mirno se upokojio. I po smrti daje isceljenja svima koji sa verom posećuju grob njegov.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEODULA EPARHA
 
ZA carovanja Teodosija Velikog bio patricije i eparh, visoki carski doglavnik. Oženjen, vodio život uzoran i besprekoran. Po smrti svoje žene razdade siromasima celokupnu svoju imovinu, koja je iznosila do pet stotina pedeset litri[27] zlata, napusti Carigrad i otputova u Edesu. Tamo se zamonaši, uziđe na jedan stub, i podvizavaše se na njemu čitavih trideset godina. I ovaj blaženi udostoji se od Boga ovakvog blagodatnog dara: ništa od hrane uzimao nije, sem što se svake nedelje pričešćivao Svetim Tajnama Tela i Krvi Hristove, i jeo po malo nafore. Živeći tako, on sa dobrim nadama otide ka Gospodu.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SAVE STOROŽEVSKOG
 
PREPODOBNI otac naš Sava od rane mladosti svoje zavole Hrista i omrznu svet, i otišavši k prepodobnom Sergiju primi od njega monaški postrig. U monaškom angelskom činu on se dobro podvizavaše, jer želeći dobiti od Gospoda nebeska blaga on ugađaše Bogu postom, bdenjem, molitvama, smirenoumljem i svima ostalim vrlinama. Pri tome on dožive mnoga iskušenja od demona, ali ih pomoću Božjom pobedi i zacari se nad strastima.
Zatim, po savetu svoga učitelja velikoga Sergija on ode iz obitelji Svete Trojice i nastani se u pustom mestu na gori zvanoj Storoži, kraj izvora reke Moskve, blizu Zvenigoroda, na pedeset vrsta od carskog grada Moskve. Tu prepodobni Sava stade monahovati u potpuno usamljeničkom molitvenom tihovanju, trpeći hladnoću i žegu. Međutim, to ne potraja dugo. Glas o njegovim podvizima i svetom životu brzo se pronese, i k njemu počeše sa raznih strana dolaziti monasi i mirjani sa molbom da žive pored njega i da ih on rukovodi u duhovnom životu. Sve njih prepodobni otac primaše s ljubavlju, i bivaše im primer smirenosti i monaškog trudoljublja: sam on zahvatao je u reci vodu, i na svojim leđima nosio na visoku goru, i radio druge potrebne poslove. Time je želeo da nauči bratiju da se ne lenje i da ne gube dane svoje u besposličenju, koje je izmišljač svakoga zla.
Posle toga hristoljubivi knez Georgije Dimitrijevič[28] dade prepodobnom ocu Savi potrebna sredstva, da na tom mestu podigne hram u čast česnog i slavnog Roždestva Prečiste Bogomatere. Prepodobni podiže na molbu kneza hram, i ustroji manastir čudesan i veliki, monasima na dušespasonosno življenje u njemu. I blaženi Sava beše dobri pastir Hristovog stada u ovoj obitelji, napasujući svoje stado na duhovnim pašnjacima i utvrđujući ih u mnogim vrlinama.
Doživevši dobru starost, prepodobni otac Sava malo obole. Onda sazva bratiju i dade im mnoge pouke iz Božanskoga Pisma: da čuvaju čistotu duše i tela, da imaju ljubavi među sobom, da ukrašuju sebe smirenošću, i da neprestano prebivaju u postu i molitvi. – Posle toga prepodobni im postavi za igumana jednog od svojih učenika, i svoj bratiji zapovedi da budu poslušni i pokorni igumanu. Najzad, davši svima mir i poslednji celiv, blaženi Sava u dobrom ispovedanju predade dušu svoju u ruke Božije, u treći dan meseca decembra.[29]
Vest o prestavljenju svetog ugodnika brzo se raznese po okolini, i okolni žitelji, i svi hristoljubivi građani Zvenigoroda, knezovi, boljari i prost narod, s velikom ljubavlju slegoše se na pogreb, noseći sa sobom svoje bolesnike. Izvršivši nad pokojnikom nadgrobno pojanje, sahraniše ga česno u podignutoj od njega crkvi Presvete Bogorodice. Česne mošti prepodobnoga Save i do današnjega dana toče mnoga i razna isceljenja svima koji im s verom pristupaju, u slavu Hrista Boga našeg, koji čini čudesa preko ugodnika Svojih i po prestavljenju njihovom. Gospodu našem slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
KAZIVANJE O ČUDESIMA PREPODOBNOGA
 
NAKON mnogo godina po prestavljenju svetoga Save, iguman njegove obitelji Dionisije jedne noći, obavivši uobičajeno pravilo, leže da otpočine od truda. U snu njemu se javi česni monah, blagolik i ukrašen sedinom, i reče mu: Dionisije, namalaj moju ikonu. – Dionisije ga upita: Ko si ti, oče, i kako ti je ime? – Blagoliki starac odgovori: Ja sam Sava, osnivač ovoga mesta.
Probudivši se iz sna Dionisije prizva nekog starca, po imenu Avakuma, koji beše jedan od učenika prepodobnoga Save, i upita ga: Kakav je izgledao po licu blaženi Sava? – Avakum ispriča igumanu kakav je izgledao njegov ava i učitelj i kakvog je rasta bio. – Tada mu iguman reče: Upravo takav mi se javi prepodobni Sava ove noći, i naredi mi da ga izobrazim na ikoni.
I Dionisije brzo izradi ikonu prepodobnoga Save, pošto sam beše ikonopisac. I od toga vremena naročito stadoše se zbivati mnoga čudesa i isceljenja na grobu prepodobnoga Save.
U obitelj prepodobnoga Save dovedoše besomučnika kome beše ime Juda. Za vreme molebna svetome Savi, besomučni povika: Teško meni, ja gorim! – A kada ga upitaše zbog čega tako silno viknu, on reče: Ja videh blagolikog starca. On stajaše na grobu prepodobnoga Save, držaše krst i oseni me njime: iz krsta iziđe veliki plamen i svega me opali. Eto, zbog toga povikah, i tim plamenom prognan bi od mene nečisti duh.
Jednom monasi obitelji svetoga Save uzroptaše na svoga igumana Dionisija. I uputiše velikome knezu Jovanu lažnu dostavu protiv njega. Knez poverova njihovoj kleveti i naredi da iguman odmah dođe k njemu. Tada igumanu, koji beše u velikoj nevolji, javi se noću u snu Sava blaženi i reče: Što si brižan, brate? Idi k velikome knezu i smelo govori; ne sumnjaj, i Gospod će biti s tobom i pomoći će ti. – Ugodnik Božji javi se takođe i nekima od roptača, i reče im: Radi toga li se vi povukoste iz sveta, da u roptanju vršite podvig monaškog živovanja svog? Vi ropćete, a iguman se sa suzama moli za vas. I ko će odneti pobedu: vaše li roptanje, ili molitva oca vašeg? – Kada iguman i bratija predstadoše samodržcu i izjasniše se na sudu suočeni, tada roptači biše posramljeni, a iguman se s češću vrati u manastir.
Jedan od monaha obitelji prepodobnoga Save dugo i teško bolovaše od očiju, tako da ni najmanje nije mogao gledati u svetlost. No jednoga dana on dođe grobu svetoga Save, pade na kolena i sa suzama moljaše isceljenje. I svoje bolesne oči stade otirati pokrivačem što beše na kivotu svetog ugodnika. Ugledavši to, drugi monah koji je tu stajao, poče ga grditi: Isceljenje dobiti nećeš, samo ćeš prašinom oči svoje još više pozlediti. – Međutim monah što sa verom pripade ka grobu svetoga Save, dobi isceljenje, a monah koji ga je grdio, iznenada bi poražen slepilom, i ču glas koji mu govoraše: Što si tražio, našao si, da bi se na tvome primeru i drugi naučili, da se ne potsmevaju i ne hule čudesa koja bivaju od ugodnika Božjeg. – Tada oslepljeni sa velikim strahom i ridanjem pade pred grob prepodobnoga Save i moljaše oproštaj, koji i dobi, ali ne odmah nego posle mnogih molitava, suza i pokajanja.
Jedne noći dođoše lopovi u manastir svetoga Save sa namerom da pokradu crkvu Prečiste Bogorodice. No kada se oni prikučiše k prozoru što je nad grobom prepodobnoga, odjedanput se pred njima ispreči ogromna gora, na koju oni ni na koji način ne mogahu uzići. Njih spopade strah i trepet, i oni otidoše praznih ruku. – Ovo kasnije sami ti lopovi ispričaše kada s pokajanjem dođoše u manastir; i oni ostalo vreme života svoga provedoše u pokajanju.
Potom u obitelj prepodobnoga Save dođe neki bojarin, Ivan Rtiščev, noseći na odru bolesnog sina svog Georgija, koji od velike slabosti nije već mogao ni govoriti. Monasi održaše moleban za ozdravljenje Georgija, pa nališe manastirskog kvasa[30] u usta bolesniku. I bolesnik odmah progovori, prihvati se hleba sa trpeze monaške, i postade zdrav. Silno obradovan isceljenjem sina, roditelj njegov uznese veliku blagodarnost Bogu i Njegovom ugodniku svetome Savi, i reče k prepodobnome kao k živome: Prepodobni oče! kod svoje kuće imam mnogo robova i robinja koji pate od raznih bolesti. Verujem, ako ti ushtedneš, možeš i njih isceliti. – Izmolivši od igumana kvasa, bojarin se zajedno sa isceljenim sinom vrati kući svojoj. I naredi da mu dovedu jednu od njegovih robinja, po imenu Irinu, koja beše gluva i slepa: nali joj u uši manastirskog kvasa i pomaza joj njime slepe oči. I tog časa Irina proču ušima i jasno progleda očima. I svi se zaprepašćeni divljahu veličini Božjoj. Onda bojarin dozva jednoga od svojih robova, Artemija, koji sedam godina bejaše gluv: nali mu u uši od istoga kvasa, i on odmah dobi isceljenje. Posle toga dovedoše slepu devicu Kikiliju; i ona pomazana tim kvasom progleda. No sva ova čudesa činjaše ne kvas nego molitve prepodobnoga Save, i velika vera bojarina Ivana. Nakon izvesnog vremena razbole se i sam bojarin Ivan. Upotrebivši isti lek, i on dobi isceljenje.
Iguman obitelji prepodobnoga Save Storoževskoga, Misail, teško se razbole, i, izgubivši svaku nadu na ozdravljenje, beše na samrti. Jednom crkvenjak obitelji, Gurije, iđaše da zvoni za jutrenje. Kada prolažaše pored crkvenih vrata, njega srete blagoliki starac i stade ga raspitivati: Kako je sa zdravljem vaš iguman? – Gurije mu ispriča o njegovoj bolesti. Tada blagoliki starac reče: Idi i kaži igumanu, da prizove u pomoć Presvetu Bogorodicu i osnivača ove obitelji starca Savu, pa će ozdraviti. A ti, brate, otvori mi vrata da uđem u crkvu. – Gurija obuze neka sumnja i ne hte da otvori vrata pre zvona, niti se usudi zapitati starca, ko je i otkuda je. No pojavljeni starac, ne govoreći više ni reči, ode k crkvenim vratima: vrata se odmah sama otvoriše, i starac uđe u crkvu. Gurije se onda u strahu vrati u keliju i stade prekoravati svoga pomoćnika: Zašto sinoć nisi zaključao crkvena vrata? Eto, ovog časa videh nepoznatog čoveka gde uđe u crkvu kroz otvorena vrata. – Međutim pomoćnik sa zakletvom tvrđaše da je sinoć čvrsto zaključao crkvena vrata.
Tada oni upališe sveće, pohitaše u crkvu, i nađoše vrata dobro zatvorena i zaključana, kao što ih je pomoćnik Gurijev sinoć najsigurnije zaključao bio. Po završetku pak jutrenja Gurije ispriča bratiji sve što vide i ču. I svi jednoglasno zaključiše da je starac koji se javio, bio sam sveti Sava. Čuvši o tome, iguman Misail naredi da ga nose na grob prepodobnoga. Tamo se on usrdno pomoli za svoje isceljenje, i potpuno ozdravi molitvama Presvete Bogorodice i prepodobnoga Save.
I druga mnoga čudesa i isceljenja bivahu od groba ugodnika Božjeg. I sada bivaju onima koji sa verom pristupaju, blagodaću Božjom, a na molitve Presvete Bogorodice i prepodobnoga Save. Njega i mi molimo, da on i naše duševne i telesne bolesti isceli svojim toplim posredovanjem kod Hrista Gospoda Boga našeg, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA ANGELISA
 
RODIO se u mestu Argos na Peloponezu, a živeo i radio kao iskusan lekar u Efesu, ukrašen mnogim vrlinama. Bio je čovek pobožan, tih, ljubitelj bogosluženja, milostiv i veliki revnitelj pobožnosti, zbog čega je trpeo mnoga ruženja, ismevanja i poniženja od nevernika. Silno je žudeo da pokaže moć vere svoje u dvoboju sa jednim bezbožnim Francuzom, pa kada je ovaj odustao od dvoboja, Angelis je silno želeo da postrada kao mučenik i krvlju svojom posvedoči silu vere svoje. U toj čežnji, možda zbog visokoumlja što ima nepokolebljivu veru u Gospoda, đavo ga je prevario te se poturči da bi tobože imao povod za mučeništvo. Stoga godine 1813. u subotu pravednoga Lazara, on se obrije, stavi fes i čalmu na glavu, i bez ikakvog pritiska ili nagovora otide i tražaše da se poturči.
Ali i posle odrečenja on nije promenio početni svoj cilj, nego činjaše nerazumne postupke, da bi dao povod da ga odvuku na sud gde bi ispovedio da je hrišćanin. Jednom je pokušao tobože jedno ubistvo, pa je bio proteran na ostrvo Hios kao nenormalan. On je tamo često odlazio u hrišćanske crkve i sa mnogim suzama dugo se molio Bogu, Presvetoj Bogorodici, Svetiteljima, a naročito svetim Mučenicima, kao i na grobu svetog Makarija Korintskog, da ga udostoje podviga mučeništva. Posle šest meseci, jednoga dana javno je objavio pred turcima da je opet hrišćanin, i to vidno pokazao time što je obrijao bradu koju je nosio kao i svi turci, od kad se poturčio. Turci ga uhvate i povuku silom u džamiju, tukući ga gde ko stigne, dok je on vikao: „Ubite me odmah, neću da idem u džamiju jer sam hrišćanin“. Zatim ga okovaše i baciše u tamnicu. (Šta su mu sve radili i kako su ga mučili one noći, nije poznato).
Sutradan ga izvedoše iz tamnice i dovedoše na sud. Pošto ne pomogoše ni laskanja ni pretnje i ne odvratiše ga od Hrista, opet ga zatvoriše i noge mu staviše u klade. Sledeći dan, videći nepromenljivost njegove volje, izvedoše ga na mesto zvano Brdašce, i tamo mu jednim udarcem odsekoše glavu, i tako ovaj hristočežnjivac primi mučenički venac 1813. godine, trećeg decembra. Njegovo sveto telo turci baciše u more da ga ne bi hrišćani uzeli i kao mučenika poštovali. Sada se sveti Angelis raduje u Carstvu Nebeskom u liku svetih mučenika moleći se za nas i slaveći čudesnog Gospoda Hrista sa Ocem i Duhom Svetim. Amin.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
GAVRILA,
episkopa Ganskog i Horskog
 
OVAJ hristočežljivi episkop krstio jednog Jevrejina koji poverovao u Gospoda Hrista. Tamošnji Jevreji, uporni hristoborci, otidu velikome veziru koji se u to vreme nalazio u gradu Brusu, i lažno optuže episkopa Gavrila kao da je krstio Turčina. Vezir izvede preda se svetog arhijereja, i veoma ljutito mu reče: Pošto si se udostojio da krstiš Turčina, ti si zaslužio smrt, i treba da budeš obešen. Ali, ako se poturčiš, ja ću ti pokloniti život, i udostojićemo te velike časti i slave, te ćeš biti veliki i slavan u celoj carevini našoj.
Čuvši to, blaženi arhijerej neustrašivo odgovori: Ja nisam krstio Turčina, kao što su me lažno optužili Jevreji. To svi vi dobro znate. Jevreji su iskonski neprijatelji hrišćanski. Gospoda Hrista su raspeli, a i nas hrišćane uvek gone. Kada bi bili u mogućnosti, oni bi sve hrišćane pobili. Ja nevin stradam. Predlažeš mi da se odreknem svoje vere, da bi mi poklonio život. To ja nikada i ni po koju cenu učiniti neću. Nikada se odreći neću preslatkog Gospoda mog Isusa Hrista, istinitoga Boga. Naprotiv, evo sa^m gotov da za Gospoda mog Hrista umrem ne jedanput, već sto puta, kada bi to bilo moguće. Čuvši to, vezir naredi da arhijereja Božjeg bace u tamnicu, i da ga stavljaju na raznovrsne muke, i tako ga silom nateraju da se poturči. Ali hrabri vojnik Hristov ostade čvrst i nepokolebljiv u veri Hristovoj, iako su ga bezdušnici nemilosrdno mučili. On radosno podnošaše sve muke, blagosiljajući i slaveći Boga, i moleći Ga da mu da snage da podnese još strašnije muke iz ljubavi prema Njemu.
Obavešten o svemu tome, vezir najzad naredi da neustrašivog arhijereja obese. Dželat uze svetitelja i odvede na gubilište. Svetitelj radujući se priđe vešalima, i bi obešen 1659. godine u Brusu. Tako slavni junak Hristov primi venac mučeništva u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
AGAPIJA, SELEVKA i MAMANTA
 
OVI sveti mučenici postradaše za Hrista mačem posečeni.
 


 
NAPOMENE:

  1. Markijan, istočnorimski car, carovao od 450. do 457. godine. Prema tome, Jovan se rodio 454. godine.
  2. Kolonija – grad u Rimskoj Jermeniji.
  3. Glavni grad Jermenije.
  4. 1 Mojs. 3, 7. 10. 11.
  5. Sravni: 2 Kor. 10, 5.
  6. Zenon, grčki car, carovao od 474. do 491. godine; Anastasije – od 491. do 527. godine.
  7. Justinijan Veliki carovao od 527. do 565. godine.
  8. Reč je o postojećem u starini pravu gonjenih i osuđenih da traže sebi utočište u crkvama.
  9. Jevtimije – patrijarh Carigradski od 490-496. godine.
  10. Lavra prepodobnog Save Osvećenog – na trinaest kilometara daljine od Jerusalima.
  11. Salustije – patrijarh Jerusalimski od 486-494. godine.
  12. Kinovija (grčka reč od: κοινός = opšti, i (βιος = život) – znači: opštežiće, to jest opštežićni manastir. U opštežićnim manastirima bratija dobijaju: hranu, odeću i sve ostalo od manastira; a svi rade za manastir kao za celinu; svaki radi za sve, i svi za svakoga.
  13. Patrijarhovao od 494. do 517. godine.
  14. Mt. 26, 38; Mk. 14, 34.
  15. Skitopolj – grad na 620 stadija od Jerusalima; u to vreme vrlo napredan; grad palmi i maslina, nazivan Vrata raja. Sada – bedno selo usred nerodne pustinje.
  16. Judejska pustinja, u kojoj se spasavao blaženi Jovan, delila se na nekoliko delova. Unutrašnji deo njen kraj severozapadnih obala Mrtvoga Mora zvao se Ruva.
  17. Dan. 14, 39.
  18. Askalan – palestinski grad s pristaništem, na istočnoj obali Sredozemnog Mora, na 520 stadija od Jerusalima.
  19. Ava = otac; ovaj naziv prvenstveno davan starešinama manastira, a i velikim duhovnicima među monasima.
  20. Prep. Sava Osvećeni prestavio se 532. god.
  21. Liviada – mesto na Istoku od Jordana.
  22. Jerihon – jedan od najstarijih gradova Palestine – udaljen šest sati hoda od Jerusalima, na zapadnoj obali Jordana.
  23. Spomen njegov praznuje se 29. septembra. – Lavra Sukijska osnovana prepodobnim Haritonom u prvoj polovini IV veka, u pustinji Judejshoj.
  24. Kapadokija – najistočiija pokrajina Male Azije.
  25. Sever – patrijarh Antiohijski od 512-518. godine; jedan od umerenih predstavnika monofizitske jeresi.
  26. Prepodobni Jovan Ćutljivi upokojio se 558. godine.
  27. Litra – 450 grama.
  28. Knez Zvenigorodski – mlađi sin Velikog kneza Moskovskog Dimitrija Donskog.
  29. Godine 1407.
  30. Bezalkoholno piće od prevrelog hleba ili voća.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *