NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za decembar

Žitija Svetih za decembar

31. DECEMBAR
 
ŽITIJE PREPODOBNE MATERE NAŠE
MELANIJE RIMLJANKE
 
DOBAR rod se rađa na dobrom drvetu. Sveta grana izvija se iz svetog korena. To mi vidimo na primeru svete Melanije, koja proizađe od blagočestivih hrišćanskih roditelja, u Rimu. Otac joj i deda behu u broju najglavnijih senatora. Kada odraste, Melanija svom dušom željaše da svoje devičanstvo sačuva besprekornim, i o tome često svim srcem moljaše svoje roditelje. Ali pošto im ona beše jedinica i nemahu drugoga naslednika bezbrojnih imanja svojih i bogatstava, to je oni u njenih četrnaest godina udadoše, protiv njene volje, za visokorodnog i znatnog mladića Apinijana, kome beše sedamnaest godina.
Pošto se venčaše i življahu u česnome braku, Melanija ne promeni svoju misao i želju: da čuva, iako već ne devičanstvo, ono bar čistotu. Stoga ona na sve moguće načine pokušavaše da privoli na to svoga supruga, često mu sa suzama govoreći: O, kako bi blaženi bili mi, kada bismo mladost našu zajedno proveli u čistoti, služeći Bogu bez telesne veze, što sam ja svagda želela i želim! Tada bismo jedan drugo podsticali na prekrasan bogougodni život. A ako te sladostrašće, tako svojstveno mladosti, sprečava u tome i ti ne možeš da savladaš telesnu požudu, onda ostavi mene i ne ometaj mi želju.
Evo, kao otkup svoj ja ti dajem sva moja bogatstva, robove i robinje, riznice zlata i srebra, i druga bezbrojna imanja. Sve to neka bude tvoje, samo da budem slobodna od telesnih veza.
A Apinijan niti beše odlučno protiv toga, niti potpuno pristajaše na to, već joj nežno govoraše: To zasada ne može biti, dok ne dobijemo naslednika za naša imanja. A kad nam se takav naslednik rodi, onda ću se i ja pridružiti tvojoj dobroj nameri, jer nije lepo da žena prestiže muža u dobrom delu i stremljenju k Bogu. Pričekajmo dok nam Bog ne da plod našeg supruštva, pa ćemo onda zajedno izabrati način života koji ti želiš.
Melanija pristade na ovaj predlog svoga muža. I Bog im dade žensko čedo. Čim Melanija rodi ćerčicu, ona odmah dade za nju Bogu zavet devstva, kao otplađujući svoj dug: jer je želela da kćer njena sačuva ono što ona sama nije mogla sačuvati, pošto su je silom udali.
Zatim, pripremajući se na drukčije življenje, Melanija stade jače obučavati sebe uzdržanju i umrtvljavanju tela: ona se pošćaše, telu ne ugađaše ni u čemu, lepe haljine i skupocene nakite ženske ne nošaše, u kupatilo ne odlažaše. A kada joj muž ili roditelji predlagahu da ode u kupatilo, ona ne obnaživaše svoje telo, već samo lice umivaše, i izlazeći zaprećivaše robinjama da to nikome ne govore i davaše im poklone da bi ćutale. Od muža pak ona zahtevaše da ispuni svoje obećanje, i govoraše mu: Eto, mi sada imamo naslednicu našeg imanja. Zato, da živimo bez telesnih veza, kao što si mi obećao. – Ali je on ne hte poslušati.
Videći da je muž njen neusavetljiv, Melanija namisli da tajno beži u nepoznatu zemlju, ostavivši oca i majku, muža i čedo, i sva bogatstva: tako silno beše ona obuzeta čežnjom za Bogom i ljubavlju za čistim životom. I ona bi ovo odmah učinila, da je ne zadržaše saveti nekih blagorazumnih ljudi, koji je podsetiše na sledeću apostolsku reč: „Oženjenima zapovedam, ne ja nego Gospod, da se žena od muža ne razdvaja“; i još: „Šta znaš, ženo, da ako muža spaseš?“ (1. Kor. 7, 10. 16).
I tako, zadržana nadom na spasenje muža, Melanija odustade od nameravanog begstva. Ali joj beše teško vršiti bračnu dužnost. Na telu pak ona nošaše grubu vlasenicu, i skidala je samo onda kada je znala da će sa mužem biti nasamo, da on ne bi doznao za takvo njeno življenje. Međutim, to na neki način saznade sestra njenoga oca, i stade ismevati tu vlasenu odeću, a i Melaniji podsmevati se zbog toga i ukoravati je. Melanija je sa suzama moljaše da to nikome ne priča.
Uskoro posle toga Melanija zatrudne po drugi put, i već se približavaše vreme da rodi. Utom nastupi spomen svetog mučenika Lavrentija,[1] i Melanija svu noć provede bez sna, moleći se s metanijima i pevajući psalme. Pri tome ona se staraše da savlada prirodne porođajne muke. Svanu, no ona ne prestade sa teškom molitvom. Strašne porođajne muke postajahu sve strašnije i strašnije, a Melanija i nadalje stajaše na molitvi i pravljaše metanija. Najzad iznemože od svunoćnog molitvenog truda i od porođajnih bolova, i u teškim mukama rodi muško dete, koje čim bi kršteno otide iz ovog sveta u nebesku otadžbinu.
Posle ovog porođaja Melanija se teško razbole, i beše na umoru. A muž njen, stojeći pored njenog kreveta, jedva sam ostade u životu od tuge za njom i od sažaljenja. U svome velikom bolu on pohita u crkvu, gde se s velikim ridanjem i metanijima moljaše Bogu, proseći od Njega isceljenje svojoj dragoj supruzi. A Melanija, videći da je prilika zgodna da svoga muža privoli na svoju nameru, posla mu, dok se on još nalažaše u crkvi, ovaku poruku: „Ako hoćeš da i ja i ti budemo živi, daj reč pred Bogom dame se više dotaći nećeš i da ćemo do kraja života našeg oboje živeti u čistoti“. – Muž ljubeći Melaniju neiskazano, i njeno zdravlje pretpostavljajući svome, pokori se njenoj volji i zavetova se u crkvi pred Bogom da će ubuduće živeti s njom bez telesnih veza.
Kada se prenosilac poruke vrati i ovo ispriča Melaniji, ona se obradova i poče joj bivati lakše. Jer telesna bolest ustupi mesto duhovnoj radosti, i Melanija proslavi Svevišnjega koji joj pomože, ispunivši joj preko bolesti zavetnu želju srca njenog.
Kada Melanija ustade s bolesničkog odra, njena kći, divni izdanak devstva, obećana Bogu, otide k Bogu. Njena smrt još više oraspoloži Apinijana na držanje čistote, naročito kada mu Melanija govoraše: Vidiš li da nas sam Bog priziva na čisto življenje. Jer da je Njemu bilo po volji produženje našeg telesnog supružanstva, – On ne bi uzeo decu našu od nas.
I tako Apinijan i Melanija, posle telesnog prirodnog supružanstva, stupiše u duhovno natprirodno supružanstvo, i podsticahu jedan drugo na vrline, podvizavajući se u postu, molitvi, trudovima, umrtvljivanju tela. Oni se dogovoriše da sva imanja svoja podare Hristu preko ubogih, a da se sami potpuno odreknu sveta i zamonaše. No Mela1nijini roditelji behu odlučno protivu toga. I jedne noći, kada Apinijan i Melanija mnogo tugovahu zbog toga i savetovahu se kako da se izvuku iz zamršenih mreža ovoga sveta, njih iznenada poseti odozgo Božanska blagodat: oni osetiše neobično divan miomir koji dolažaše s neba, miomir koji nikakav um postignuti ne može niti jezik opisati, i oni se ispuniše takve duhovne radosti, da potpuno zaboraviše svu muku svoju.
Od toga vremena njih još jače obuze čežnja za nebeskim blagom, a omrznu im svet i sve što je u svetu, i oni rešiše da ostave sve i tajno pobegnu nekuda i zamonaše se. Ali Božji promisao im pripremi drukčiji put ka ostvarenju željenog cilja.
Naime, za kratko vreme umre Melanijin otac, i Apinijan i Melanija postadoše slobodni za svoje pothvate. Ali, pošto oni imađahu mnoga bogatstva, koja su bila obećali dati Hristu, to se oni ne mogoše odmah odvojiti od sveta i postojbine svoje. Njima beše potrebno izvesno vreme da ta mnogobrojna bogatstva razdadu ništima. U tom cilju oni se povukoše na jedno svoje imanje u predgrađu Rima, i tamo življahu čuvajući svoju čistotu svesrdno i strogo. A u vreme kada ovaj blaženi par izabra sebi takvo neobično i bogougodno življenje, Apinijanu otpočinjaše dvadeset četvrta godina a Melanija navršavaše dvadesetu.[2] Zaista je veliko čudo da u tim godinama, u kojima obično mladost gori ognjem telesnih strasti, ovaj sveti par, vodeći zajedno Nadprirodan život, ostajaše neopaljen, kao Mladići u peći Vavilonskoj.
A sve se to zbi pod rukovodstvom blažene Melanije. Jer ona, kao mudra sluškinja Gospodnja, budno i strogo pažaše i na sebe i na muža, tako da ona beše svome mužu učiteljica, nastavnica i predvoditeljka na putu Gospodnjem. Provodeći takav čudesan život, oni prodavahu imanja svoja i neštedimice ih razdavahu potrebitima.
U to vreme Bog im posla jedno iskušenje. Apinijavov brat Sever, videći takav život ovog blaženoga para, poče ih nipodaštavati i niušta ne smatrati, i oduzimati im neka imanja. A kada on vide da mu se oni ne protive i ne haju zbog oduzete imovine, on poče pružati ruke i na druga imanja njihova, sva ih prisvajajući sebi. Apinijan pak i Melanija, trpljahu to nezlobivo, položivši nadu na Boga. Njih žalošćaše samo jedno: što imanja, namenjena Hristu, odlaze u ruke zavidljiva čoveka, te će se manje ubogima dati. Ali Gospod koji štiti sluge svoje i izbavlja ih iz ruku nepravednika, diže protiv Severa caricu Verinu.[3] Ona ču za bogougodni život Apinijana i Melanije; i doznavši da im Sever otima imanja, dozva ih k sebi i ukaza im veliko poštovanje. Carica se divljaše ubogoj odeći njihovoj n tolikom smirenju njihovom, pa zagrlivši Melaniju reče joj: Blažena si ti što si izabrala takav život! – Pri tome carica govoraše da će se osvetiti za njih Severu. No Melanija i Apinijan je moliše da ne pribegava osveti, nego samo da usavetuje Severa, da im više ne čini nepravde. I oni rekoše: Nama je bolje da nas vređaju negoli da mi koga vređamo, jer nam Sveto Evanđelje naređuje da okrenemo i drugi obraz onome koji nas udari po jednome (Mt. 5, 39). Mi ti blagodarimo, gospodarice, što hoćeš da nas milostivo zaštitiš, ali ne ištemo osvetu Severu. Naprotiv, mi molimo da se njemu ne čini nikakvo zlo zbog nas. Za nas je dosta, ako on od sada prestane da nam čini zlo i da otima ono što je ne naše nego Hristovo i Hristovih slugu, sirotana i udovica, ništih i ubogih.
Još oni moliše caricu, da mogu slobodno bez ikakvih smetnji prodavati svoja velika imanja, koja su predstavljala gradove i sela ne samo u Italiji, nego i u Siciliji, u Španiji, u Galiji i u Britaniji. Jer Melanijini roditelji behu toliko bogati, da sem cara ne beše niko bogatiji od njih. Carica ispuni molbu Apinijana i Melanije, i bi im dopušteno da slobodno i nesmetamo prodaju sva svoja imanja, ma gde se ona nalazila. U Melanije se javi želja da carevoj sestri da neke skupocene darove, ali ona ne hte ništa uzeti od ponuđenih joj darova, smatrajući za bogohulstvo uzeti išta od stvari podarenih Hristu. – Posle toga Apinijan i Melanija biše sa velikom češću ispraćeni iz carskih palata na mesto svoga boravka.
Ogromnost njihovog bogatstva, koje oni podariše Hristu, vidi se i iz toga što u to vreme niko ne beše u stanju kupiti njihovu kuću u Rimu po stvarnoj ceni. Tek posle požara koji varvari pri najezdi svojoj izazvaše u toj kući, i time je oštetiše, ona bi prodata po nižoj ceni, i sav novac dobijen za nju razdat sirotinji. Može se sa sigurnošću reći, da Apinijan i Melanija pokazaše veće usrđe k Bogu nego Jov: jer Jov blagodaraše Boga kada ne po svojoj volji izgubi bogatstvo, a ovi se dobrovoljno odrekoše tolikih bogatstava i prigrliše siromaštvo. Spočetka im takav život beše potužan i pomučan, ali im kasnije postade lak i pun svake duhovne radosti: jer je jaram Hristov blag i breme Njegovo lako (Mt. 11, 30).
Međutim đavo pokušavaše da blagočestive supruge sablazni srebroljubljem. Tako, kada im jednom donesoše kući ogromne količine zlata za prodata imanja, đavo im stade ubacivati u dušu neku ljubav prema zlatu. Ali Melanija, osetivši lukavstvo drevne zmije, tog časa joj razmrska glavu, smatrajući zlato kao blato, i neštedimice ga trošeći na sirotinju. A pričaše blažena Melanija o sebi ovo:
„Bejaše u mene jedno imanje sa palatom na visokom i veoma lepom mestu; ono nadmašaše sva druga imanja naša. S jedne strane njegove prostiraše se more, i sa planine se videlo kako lađe plove po njemu i kako ribari love ribe. A sa druge strane – visoko drveće, zasejana polja, bašte i izvrsni vinogradi; na jednom mestu tamo behu raskošna kupatila, na drugom vodni izvori; sa svih strana se razlegalo pevanje raznih ptica; tamo se, u naročito ograđenim šumama, nalažaše svakovrsno zverinje, i lov je bivao uvek bogat. I vrag mi ubacivaše u dušu pomisao da to divno imanje, zbog njegovih izuzetnih prednosti, ne prodajem nego da sačuvam za sebe, da bih živela na njemu. Ali blagodaću Božjom ja osetih i raspoznah da je to vražija zamka, I okrenuvši um svoj k rajskim naseljima odmah prodadoh to imanje, i dobijeni novac predadoh Hristu mome“.
Kada blagočestivi supruzi prodadoše svoja imanja što imađahu u Italiji, njihovi prilozi kao velike reke potekoše u sve krajeve zemlje: jer oni šiljahu bogate milostinje na sve strane: u Mesopotamiju, u Siriju, u Egipat, u Palestinu, crkvama i manastirima muškim i ženskim, gostoprimnicama i bolnicama, sirotanima i udovicama, sužnjima i zatvorenicima, i na otkupljivanje zarobljenika i roblja. I Zapad i Istok ispuniše se darovima njihovih darežljivih ruku. Ponekad oni kupovahu čitava ostrva, mirna i osamljena; na njima manastire osnivahu, i izdržavanje monasima osiguravahu. Oni svuda svete crkve ukrašavahu zlatom i srebrom, zlatotkanim odeždama svešteničkim, i ogromne novce davahu na blagoljepije crkveno.
Zatim, ostavivši neka svoja imanja u Italiji neprodata, oni zajedno sa majkom blažene Melanije, koja beše još živa, sedoše na lađu i otploviše u Siciliju: jedno, da tamošnja imanja svoja prodadu, a drugo – da posete blaženog episkopa Pavlina, svoga duhovnoga oca.
Uskoro posle njihovog odlaska iz Rima, napadoše na Rim varvari,[4] i opustošiše mačem i ognjem svu okolinu grada i svu Italijansku zemlju. Sveti supruzi, Melanija i Apinijan, dobro učiniše što pomoću Božjom prodadoše svoja imanja pre ove bede. Jer ono što je imalo propasti naprazno, bez ikakve naknade od Boga, to se pretvori za njih u stostruku nagradu u večnom životu. Usto oni sačuvaše čitavim i svoje vremeno zdravlje, izišavši iz Italije, kao Lot iz Sodoma, pre strahotnog opustošenja njenog od strane varvara. Zadržavši se neko vreme u Siciliji, i na putu k njoj videvši se sa svetim Pavlinom, episkopom Nolskim,[5] oni uspešno obaviše svoje poslove oko tamošnjih imanja svojih, pa lađom krenuše za Libiju i Kartaginu.
Za vreme njihove plovidbe po moru, nastade silna bura koja se produži mnogo dana. Na lađi se već poče oskudevati u pijaćoj vodi, a veslača i posluge beše vrlo mnogo, i svi oni trpljahu strašnu žeđ. Sveta pak Melanija, shvativši da njihov put u Libiju nije Gospodu po volji, naredi da jedra okrenu put vetra, uzdajući se u Gospoda da će On uputiti lađu kuda hoće. I tako, nošeni vetrom oni pristadoše uz neko ostrvo. A kratko vreme pre toga na to ostrvo napadoše varvari, opljačkaše ga, i mnogo ljudi i žena odvedoše u ropstvo; preostalim pak žiteljima toga ostrva poručiše da, ako žele, mogu otkupiti svoje roblje, inače će svi zarobljenici biti pogubljeni. Ostrvljani se nađoše u velikoj tuzi i nevolji, pošto je malo ko bio u stanju da otkupi svoje srodnike. U to vreme pristade uz ostrvo lađa, na kojoj behu Melanija i Apinijan. Episkop toga ostrva, čuvši da je uz njihovo ostrvo pristala lađa iz Rima, dođe da prosi pomoć za otkup zarobljenika. I dobi više nego što se nadao: jer Melanija i Apinijan, sažalivši se na njih, dadoše onoliko zlata koliko beše potrebno da se otkupe svi zarobljenici.
Kada otploviše od toga ostrva, dunu tih i pogodan vetar, i oni brzo stigoše u Kartaginu. Izišavši iz lađe, oni i tamo činjahu obilna dela milosrđa, dajući priloge crkvama i manastirima, i zbrinjavajući uboge i bolesne. Tvoreći dobra dela oni se nastaniše nedaleko od Kartagene u gradu koji se zvao Tagasta. Episkop u Tagasti beše Alimpije, prijatelj blaženog Avgustina, čovek rečit i učen, mudar savetodavac i nastavnik za sve koji dolažahu k njemu. Zavolevši ovoga pastira, Apinijan i sveta Melanija bogato ukrasiše njegovu crkvu, i mnogo imanja kupiše za nju. Osim toga oni tamo podigoše i dva manastira: jedan muški – na osamdeset monaha, drugi ženski – na sto trideset monahinja; i osiguraše izdržavanje tih manastira ziratnom zemljom i ostalim. A sveta Melanija obučavaše sebe sve strožijem i strožijem postu i uzdržanju; spočetka jeđaše svaki drugi dan, zatim svaki treći, pa onda ostavljaše sebe bez hrane po svu sedmicu, osim subote i nedelje. Bavljaše se ona nekad prepisivanjem knjiga, pošto imađaše vrlo lep rukopis i pisaše bez pogrešaka, a nekad pravljaše odeću za uboge. Prepisane Knjige ona prodavaše, i dobijeni novac sirotinji razdavaše. Vrlo usrdno se ona bavljaše i čitanjem Svetoga Pisma: jer kada joj se ruke zamarahu od rada ili od prepisivanja, onda se ona predavaše čitanju, i tako zadavaše posao očima svojim. A kad bi joj se oči zamorile od dugog čitanja, onda joj je sluh njen priticao u pomoć, jer je naređivala te su drugi čitali a ona je slušala. Ona imađaše običaj, da svake godine triput pročita celo Sveto Pismo, Stari i Novi Zavet, a najglavnija mesta znađaše napamet, i stalno ih navođaše. Spavaše ona noću nepuna dva sata, i to ne na postelji nego na zemlji na bednoj krpari. I govoraše: Treba svagda stražiti, jer ne znamo u koji će čas doći lupež. Takom podvižničkom načinu života ona obučavaše i svoje devojke koje joj prisluživahu. No isto tako ona i ne malo mladića privole da žive čednim životom i čuvaju svoje devstvo. I mnoge neverne duše ona pridobi za Hrista i privede k Bogu.
Pošto proživeše sedam godina u Kartagini, u blažene Melanije se javi želja da vidi sveta mesta u Jerusalimu. I ona sevši na lađu sa majkom i Apinijanom, koji joj ranije beše muž a sada već duhovni brat i sapodvižnik, krenuše na put. Uz pogodan vetar lađa blagopolučno stiže u Aleksandriju. Tu oni posetiše svetog Kirila, arhiepiskopa Aleksandrijskog.[6] Dobivši mnogo duhovne koristi od razgovora s njim, oni opet nastaviše svoj put lađom i stigoše u sveti grad Jerusalim. Tamo oni sa velikim umilenjem i neiskazanom radošću srca obilažahu sveta mesta, koja Gospod naš i Prečista Bogomater osvetiše svojim svesvetim stopama. Kod Groba Gospodnjeg blažena Melanija ostajaše na molitvi po svu noć od večera. Tu ona, – o! kako tople molitve uznošaše Hristu Gospodu, plačući, metanišući, Grob Gospodnji grleći i slatko celivajući.
Za vreme boravka svete Melanije i Apinijana u Jerusalimu, jedan verni prijatelj njihov prodade preostala imanja njihova u Italiji i posla im novac u Jerusalim. Posle potrebnog bavljenja u Jerusalimu, oni rešiše da ostvare još jednu svoju želju: da otputuju u Egipat, i posete tamošnje oce pustinjake i posluže im svojom imovinom. I oni krenuše na put morem, a majku svoju veoma staru i premorenu ostaviše u svetom gradu, poručivši joj da im na Gori Maslinskoj sazida kuću za življenje.
U Egiptu blažena Melanija, sa svojim duhovnim bratom Apinijanom, obilažahu pustinjske oce i sabirahu duši svojoj veliku korist od bogonadahnutih reči njihovih. U isto vreme oni tamo ukazaše potrebitima veliku pomoć milosrdnom darežljivošću svojom. No pri tome oni naiđoše tamo na ne malo takvih uboštvoljubivih otaca, koji nipošto nisu hteli uzeti nuđenu im milostinju, bežeći od zlata kao od zmijine žaoke. Od takvih bejaše neki Efistion; njega oni mnogo moliše da primi nekoliko zlatnika, ali on odbi. Obilazeći njegovu keliju i razgledajući njegovu pustinjačku imovinu, blažena Melanija nađe samo rogožu i krčag, malo suvoga hleba, i korpu u kojoj beše so. Ona krišom spusti zlato u tu korpu i pokri ga solju. A kad oni otidoše od starca, od njega se ne utaji Melanijin postupak: jer starac odmah nađe zlato sakriveno u soli, pa potrča za njima gromko vičući da stanu i pričekaju ga. A kad oni stadoše, starac im pokaza zlato koje držaše u svojoj ruci i reče im: Meni je nepotrebno ovo, jer |ne znam našto ću ga upotrebiti; uzmite svoje sebi. – Oni mu odgovoriše: Ako tebi nije potrebno, onda ga daj drugima. – Na to starac uzvrati: Kome je ono ovde potrebno, i radi čega? Vi vidite da je mesto ovde pusto. – No pošto oni ne htedoše da uzmu natrag svoje zlato od starca, ovaj ga baci u reku, pa se vrati u keliju.
Posle toga putnici ponovo dođoše u Aleksandriju; zatim odoše u Nitriju,[7] biše i kod ave Pamva, svuda obilazeći pustinjačka obitališta, kao pčele leteći po raznim cvetovima i sabirajući med. Posle toga oni se vratiše u Jerusalim, obogaćeni duhovnim blagom koje dobiše od svetih pustinjaka. I kao što se nadahu, oni zatekoše kuću već gotovu za njih na Maslinskoj Gori. I nastaniše se u njoj.
Blažena Melanija onda zatvori sebe u tesnoj odaji, položivši ovakav zavet: da ni ona nikoga ne viđa, i da nju niko ne viđa. Samo je jednom u nedelji posećivahu njena majka i njen duhovni brat Apinijan. I u tom dobrovoljnom zatvoru provede ona četrnaest godina. Za to vreme prestavi se majka blažene Melanije, puna dobrih dela i dobre nade. Tada Melanija, priredivši sva potrebna bogosluženja, za preminulu majku svoju, ponovo se zatvori u još tesnijoj i daleko mračnijoj odaji, i provede godinu dana u njoj.
Slava o blaženoj Melaniji pronese se svuda, i mnogi počeše dolaziti k njoj radi duhovne koristi. Tada Melanija izađe iz zatvora na spasenje drugima. I osnova manastir, sabravši preko devedeset devojaka. K njoj se stekoše i mnoge javne grešnice; i one, upućivane njome na put pokajanja, vođahu bogougodni život. Za svoj manastir blažena Melanija izabra igumaniju, a sama služaše svima kao robinja, i staraše se o svima kao majka. Ona poučavaše sestre raznim vrlinama, na prvom mestu – čistoti, potom ljubavi, bez koje ni jedna vrlina ne može biti savršena, zatim smirenosti, poslušnosti, trpljenju i nezlobivosti. U tom cilju ona im ispriča ovu povest:
„K jednom velikom starcu dođe jednom neki mladić sa željom da bude njegov učenik. A starac, pokazujući od samog početka kakav treba da je učenik, naredi mladiću da uzme štap i snažno bije stub koji se nalazio pred vratima, i da ga usto rita i udara nogama. Mladić, poslušavši starca, udaraše iz sve snage bezdahni stub. Starac upita mladića: Da li ti se usprotivi bijeni stub, i da li se uvredi? Pobeže li on sa svoga mesta, i polete li na tebe? – Mladić odgovori: Ne! – Starac tada reče: Hajde, bij ga još jače, i bijenje propraćuj najpogrdnijim rečima: vređaj ga, ruži, sramoti, grdi, i na sve moguće načine kudi. – Kada mladić i to uradi, starac ga upita: Da li se razgnjevi na tebe stub kada si ga vređao: da li reče što protiv tebe? da li uzropta ili te prekori? – Mladić odgovori: Ne, oče! Jer kako može uzvraćati ili razgnjeviti se stub bezosećajni i bezdahni? – Starac onda reče: Ako možeš biti kao taj stub, da se ne gnjeviš na one koji te biju, da ne bežiš od batina, da ne protivrečiš onima koji ti naređuju.
Takom povešću blažena poučavaše sestre trpljenju i nezlobivosti, i taj im primer beše od veoma velike koristi. Tako poučavajući sestre, sveta Melanija u isto vreme podiže u tom manastiru divnu crkvu, i postara se te crkva bi osvećena svetim moštima proroka Zaharije, prvomučenika Stefana i Četrdesetorice mučenika.
Posle ovih događaja, njen duhovni brat a ranije njen suprug po telu, blaženi Apinijan, ugodivši Gospodu, otide k Njemu već u monaškom činu. Blažena Melanija ga česno pogrebe, pa se i sama stade pripremati za odlazak očekujući da će skoro umreti. Ali promisao Božji produži joj život na spasenje drugima. Po smrti Apinijanovoj ona podiže još i muški manastir, i utroši na njega već poslednju imovinu svoju, podarivši sve na slavu Božiju. Na taj način ona koja davno duhom prigrli siromaštvo, postade i telom siromašna.
U to vreme stiže Melaniji pismo iz Carigrada od strica joj Volusijana Rimljanina. Taj Volusijan, tada postavljen za rimskog antipata,[8] sa naročitom porukom bi poslat od zapadnog cara u Carigrad k caru. Došavši na Istok, Volusijan veoma željaše da se vidi sa svojom bratanicom, prepodobnom Melanijom. Zbog toga naročito i posla k Njoj u Jerusalim, moleći je da dođe u Carigrad da se vidi s njim. Blažena pak Melanija isprva ne htedijaše da ide k stricu, pošto se on držao idolopokloničkog neznaboštva. Ali zatim, po savetu duhovnih otaca, ona pođe k njemu, pokrenuta nadom da ga obrati k Bogu. Na putu, u svima gradovima gde se svetiteljka zaustavljala, njoj su ukazivane velike počasti, jer Bog proslavlja one koji Njega proslavljaju. Nju sretahu arhijereji i sveštenici, starešine gradske i narod, i svi je s ljubavlju primahu, kao da s neba dolazi, jer celome svetu sijaše svetlost njenih vrlina i svetog života. I u samoj prestonici ona bi primljena s velikom čašću od cara Teodosija Mlađeg, od njegove supruge carice Evdokije, i od patrijarha Prokla. Strica pak svog Volusijana ona zateče bolesnim. Kada je ugleda, stric se udivi njenoj monaškoj odeći i umrtvljenosti tela, jer se lice njeno beše osušilo od dugih postova i trudova, i pređašnja lepota njena uvenula. I Volusijan uskliknu: O, kakva sada izgledaš, draga Melanija!
No našta dugo pričati! Nešto lično prepodobna Melanija, nešto sveti Proklo,[9] a najviše bogonadahnuta beseda blagočestive sluškinje Hristove i korisni saveti njeni učiniše te se stric njen odreče jelinskog neznabožja i primi sveto krštenje. Udostojivši se Svetih Tajni, on posle ne mnogo dana predade duh svoj Bogu, i bi pogreben rukama svete Melanije.
Za vreme svog podužeg bavljenja u Carigradu, prepodobna Melanija obrati k pravoj veri mnoge iz Nestorijeve jeresi, koja tada silno smućivaše Crkvu, a i mnoge pravoslavne sačuva od otpadništva, jer joj Bog beše darovao taku blagodatnu mudrost, da joj ne mogahu ni najmanje odoleti previsprene reči i zamršeni sofizmi nestorijanaca. Prepodobna izvrsno znađaše Sveto Pismo, sve godine života svoga čitajući ga i ispunjujući se blagodati Duha Svetoga. Od jutra do večera s njom razgovarahu razni ljudi i pitahu je o Pravoslavlju, i ona davaše premudre odgovore, tako da se sva prestonica divljaše premudrosti njenoj.
Potom se blažena Melanija vrati u Jerusalim, i približavajući se končini svojoj ona se pripremaše k dobrome izlasku. A dade joj se od Boga dar isceljivanja, i ona isceljivaše mnoge bolesti. Od tih isceljenja ispričaćemo neka, i time dati dokaz o blagodati Božijoj koja se uselila u nju.
Carica Evdokija,[10] koja prepodobnu Melaniju nazva svojom duhovnom majkom, doputova u Jerusalim, da se pokloni svetim mestima i da poseti svoju duhovnu mater. Putem ona iščaši nogu, i noga je silno boljaše, tako da nije mogla ni kročiti njome. A kada se sveta Melanija samo dotače njene noge, noga joj odmah ozdravi.
Jednu mladu ženu mučaše đavo, koji joj tako zatvori usta da ih je bilo nemoguće otvoriti; i ona ne beše u stanju ni reči progovoriti, niti hrane okusiti; i od dugog nejedenja više nego od đavoljeg mučenja njoj predstojaše smrt. Tu ženu prepodobna Melanija isceli molitvom i pomazanjem svetim jelejem: iz nje iziđe đavo, usta joj se otvoriše na blagodarenje i slavoslovljenje Boga, i okusivši hrane ona ozdravi.
Druga žena beše bremenita, i dođe vreme da se porodi, ali ne mogaše, pošto dete umre u utrobi njenoj. Kidana strašnim bolovima, ona beše Na samrti. I toj ženi pomogoše svete molitve prepodobne Melanije: jer čim pojas njen bi položen na grudi bolesne žene, ova se odmah oslobodi bremena: iz nje iziđe mrtvo dete; i njoj bi lakše, i stade govoriti, a dotle ne beše u stanju ni rečcu izgovoriti.
Providevši svoj odlazak k Bogu, prepodobna obiđe sveta mesta u Jerusalimu i okolini, u Vitlejemu i Galileji. A kad nastupi praznik Rođenja Hristovog, ona beše na svunoćnom bdeniju u pećini gde se Gospod rodio, i tamo ona kaza jednoj od svojih sestara, svojoj srodnici, koja se nalažaše pored nje neodstupno, da ovo poslednji put ona praznuje s njima Roždestvo Hristovo. Zbog toga srodnica svetiteljkina plaka gorko. Zatim na dan svetog prvomučenika Stefana, blažena Melanija bi na svunoćnom bdeniju u hramu njegovom. Toga dana u obitelji svojoj čitajući sestrama o kamenovanju svetog Prvomučenika, ona im kaza sa svoje strane da ovo poslednji put ona čita njima. Ova reč njena izazva veliki plač kod sestara, jer one razumeše da će svetiteljka uskoro otići iz ovog sveta. A ona ih, po običaju svom, dugo tešaše bogonadahnutim rečima svojim i poučavaše vrlinama. Potom ona uđe u crkvu i pomoli se govoreći:
„Gospode Bože moj, Tebe izabrah i zavoleh od početka; Tebe pretpostavih braku, bogatstvima, slavi i slastima ovoga sveta; Tebi od rođenja svog poverih telo i dušu moju; Tebe radi predadoh se uzdržanju i prilepiše se kosti moje koži mojoj; Ti si me vodio za desnu ruku moju i upućivao me savetom Tvojim; Ti i sada usliši glas moj, i neka suze ove navrnu potoke milosrđa Tvog k meni, i Ti očisti sve grehovne prljavštine moje voljne i nevoljne. Daruj mi put k Tebi bez ikakve smutnje i prepreke, da me vazdušni zli dusi ne bi zadržali. Ti znaš, Besmrtni, smrtnu prirodu našu. Ti znaš, Čovekoljupče, da nema čoveka bez prljavštine: nema bića ljudskog na kome vrag ne bi mogao pronaći kakvu bilo grešnost, makar jedan dan poživelo na zemlji. No Ti, Vladiko, previdevši sve grehe moje, postavi me čistu na sudu Tvome“.
Tako se moljaše prepodobna Melanija. I još ne beše završila molitvu, ona poče osećati bolove u telu. No premda ona i iznemogavaše veoma od bolesti, ipak ne prestajaše od svoga truda, iđaše na propisana crkvena bogosluženja, i od izjutra govoraše sestrama mnoge pouke. Zatim se ona pričesti Prečistim i Božanskim Tajnama iz ruku episkopa Elevteropoljskog,[11] koji dođe sa klirom da je poseti. I blažena stade očekivati da smrt nastupi. Pri tome ona tešaše svoju srodnicu koja gorko ridaše zbog rastanka sa svetiteljkom, a takođe i svima sestrama govoraše reči utehe, pa oprostivši se sa svima poslednjim celivom, izgovori ove poslednje reči: „Kako Gospod blagoizvoli, tako i bi“.
Sa tim rečima ona predade duh svoj u ruke Božije, pošto prethodno leže na prost odar, zaklopi oči, i sama, kao što treba, prekrsti ruke na prsima svojim. To bi trideset prvog decembra 439. godine.
Na pogreb prepodobne matere naše Melanije stekoše se monasi i monahinje iz svih manastira što behu u okolini Svetoga Grada, i svu noć pevahu nad njom psalme, pa je onda česno pogreboše. A sveta duša njena ode u dvore Gospoda Hrista, koga ona zavole i kome usrdno služaše u sve dane života svoga. I sada, učestvujući sa svima svetima u slavi Njegovoj, ona i za nas grešne moli tamo Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
ZOTIKA SIROTOHRANITELJA
 
PREPODOBNI Zotik, roda znamenitog i slavnog, rodi se u Rimu. Od rane mladosti on se odade nauci, i izuči svu mudrost svetovnu i duhovnu. Zbog toga car Konstantin Veliki[12] uze Zotika na dvor, da bude pored njega. Kada ovaj blagočestivi car premesti prestonicu iz Rima u Carigrad, tada i blaženi Zotik sa drugim velikodostojnicima pređe u Carigrad, i dobi od cara čin magistrijana.[13] No ubrzo Zotik se odreče časti i sujete ovoga sveta i primi sveštenički čin. Dom prepodobnog Zotika beše otvoren za sve nište i uboge; prepodobni beše istinski otac siročadi, udovica, bolesnika, nevoljnika i putnika.
U to vreme u gradu se poče naglo širiti guba. Da bi se suzbila ova pagubna zaraza, car izdade naredbu da se svaki gubavac baci u more. Žalostivi Zotik, raspaljen božanskom ljubavlju, ode caru i reče mu: Care, daj meni, sluzi tvome, što više zlata, da njime kupim biserje i izvrsno drago kamenje u čast i slavu moći tvoje, jer sam vrlo vičan i iskusan u tome. Car, voleći i ceneći Zotika, izađe u susret njegovoj molbi. Dobivši zlato, ovaj bogoljubivi i čovekoljubivi sluga Božji izađe iz dvora prepun radosti. I stade ovako upotrebljavati to zlato: od vojnika, izvršilaca careve naredbe o bacanju gubavaca u more, on otkupljivaše te jadnike, odnošaše ih svome domu i negovaše. Zatim s one strane Bosfora, naspram Carigrada, on na jednoj gori podiže bolnice za gubave, i tamo ih smeštaše i negovaše. Na to on utroši svo zlato koje dobi od cara Konstantina.
Međutim ovaj blagočestivi car umre i na carski presto stupi njegov sin Konstancije,[14] koji zastrani u Arijevu jeres i gonjaše pravoslavne. Da bi naškodili velikom revnitelju Pravoslavlja, svetom Zotiku, pakosni ljudi ga optužiše caru jeretiku kako je on od pokojnog cara uzeo zlato radi kupovine dragog kamenja caru. Car pozva prepodobnog Zotika i upita ga: Jesi li kupio biserje i drugo drago kamenje za zlato, koje ti je radi toga iz carskih riznica dato? – Prepodobni odgovori: Care, hajdmo lađom, i ja ću ti pokazati takvo bogatstvo kakvo ti dosada imao nisi.
Kada njih dvojica pređoše lađom na drugu stranu Bosfora, prepodobni povede cara k bolnima, i pokazujući mu gubave i bolesne reče: Eto, care, živog biserja i prekrasnog dragog kamenja, koje stekoh trudom i novcem za spasenje tvoje.
Car se razgnjevi na svetitelja i naredi da ga vežu za divlje mazge, pa mazge teraju i gone po poljima i putevima. I tako vučen po kamenju, prepodobni trpljaše silne muke: telo mu se raspadaše po oštrom kamenju; a kada se mazge sjuriše sa gore vukući prepodobnoga, njemu se kosti polomiše i poispadaše; i on predade dušu svoju u ruke Gospoda svoga.[15] A na mestu gde svetac izdahnu, izbi izvor čiste i slatke vode, i tom se vodom isceljivahu svakovrsne bolesti na proslavljenje ugodnika Božija, a u slavu i čast Jednoga u Trojici Boga, od svih slavljenog i obožavanog vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TEOFILAKTA,
arhiepiskopa Ohridskog
 
BLAŽENI Teofilakt je rođen na ostrvu Evripu, a vaspitan u Carigradu kod najznamenitijih učitelja toga vremena. Kao klirik Velike Crkve izabran za episkopa i poslat, mimo svoje volje, u Ohrid, gde je proveo oko 25 godina (otprilike od 1082-1108). Homatijan Ohridski naziva ga „najmudrijim arhiepiskopom“. Čovek ogromne učenosti, svetske i bogoslovske, utančanog vizantijskog ukusa, melanholičan i osetljiv, Teofilakt se osećao među Slovenima u Ohridu kao izgnanik među varvarima. Napisao tumačenja sva četiri Evanđelja i drugih knjiga Novoga Zaveta. To je najbolje delo te vrste posle svetog Zlatousta, koje se i dan danas čita sa velikom korišću. Od ostalih njegovih dela poznata su još: Pisma, i Život svetog Klimenta Ohridskog. U starosti sveti Teofilakt se povukao iz Ohrida u Solun, gde je, kako se misli, i skončao svoj zemaljski život i preselio se u blaženu večnost nebesku.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GELASIJA
 
PODVIZAVAO se kao pustinjak u okolini Nikopolja. Revnostan pobornik Pravoslavlja; učestvovao na Četvrtom Vaseljenskom Saboru. Odlikovao se dubokim smirenjem i krotošću. Svetim podvizima postigao bestrašće; Crkva ga naziva „nezaboravnim carem nad strastima“.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA
DESET DEVOJAKA NIKOMIDIJSKIH
 
OČI im iskopane i grudi odsečene, – tako za Hrista postradale i vence nebeske dobile.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
OLIMPIODORE
 
POSTRADALA za Gospoda – ognjem spaljena.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
NEMIJE
 
POSTRADALA za Gospoda – mačem posečena.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
VUSIRIJA
 
POSTRADAO za Gospoda – vretenima isprobadan.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
GAUDIENTIJA
 
U STRAŠNIM mukama za Gospoda postradao, i na nebo ka Gospodu uzišao i neuvenljive vence primio.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GAJA
 
OVAJ „mudri ugodnik Hristov“ bogomudro se podvizavao, i u miru skončao.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GEORGIJA ČUDOTVORCA
 
POZNATI pomesni svetitelj Crkve Božije na Kipru. Poznat pod imenom Maheromenos. (Spominje ga Patmoski kodeks br. 266, i Maheras u „Kiparskoj Hronici“).
 
Molitvama svih Svetih Tvojih, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas. Amin.
 
Na prep. Mariju Egipćanku
1/14. aprila 1962. g.
Manastir Sv. Belije
 
Vaskrs
1962.
Manastir Sv. Ćelije
 


 
NAPOMENE:
[1]Spomen svetog mučenika Lavrentija Crkva praznuje 10. avgusta.
[2]Ta se promena u životu Melanije dogodila 401. godine.
[3]Supruga cara Honorija, koji upravljao zapadnom polovinom Rimske carevine od 395-423. godine.
[4]Reč je o Gotima. Goti, – germansko pleme, opsedali Rim 408, 409. i 410. godine, i najzad ga opljačkali.
[5]Grad Nola, – na jugu Italije, u Kampaniji; sveti Pavlin bio episkop u Noli od 409. do 431. godine. Spomen njegov praznuje se 23.januara.
[6]Spomen njegov Crkva praznuje 9. juna i 18. januara.
[7]Nitrija – gora na jugu od Aleksandrije, blizu Libijske pustinje.
[8]Antipat – carski namesnik, upravitelj oblasti, u čiji je sastav ulazilo nekoliko pokrajina.
[9]Patrijarh Carigradski od 437-447. godine.
[10]Supruga cara Teodosija II, koji carovao od 408-450. god.
[11]Elevteropolj – grad u južnoj Palestini. Danas – ruševine.
[12]Carovao od 306-337. godine.
[13]Magistrijan – na Vizantijskom dvoru jedna od najvažnijih pridvornih dužnosti; nešto nalik na upravnika dvora.
[14]Car Konstancije carovao od 337-361. godine.
[15]To je bilo oko polovine četvrtoga veka.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *