NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
29. DECEMBAR
 
SPOMEN SVETIH
ČETRNAEST HILJADA MLADENACA VITLEJEMSKIH
 
VIDEVŠI da su ga mudraci ismejali, Irod se veoma razjari (Mt. 2, 16). A na koga se on razjari? S jedne strane na mudrace koji ga izigraše, a s druge – na novorođenog Cara Judejskog. Na mudrace se on gnjevljaše što se oni ne vratiše k njemu i ne obavestiše ga o Detetu; a na Hrista se gnjevljaše iz straha da mu On ne uzme carstvo; jer ne znajući da Hristovo carstvo „nije od ovoga sveta“ (Jn. 18, 36), Irod smatraše da će Hristos carovati zemaljskim carstvom.
Šta dakle uradi bedni Irod ne mogući odmazditi mudracima, jer oni već behu otišli, ni ubiti Hrista, jer se ne mogaše pronaći? On izli svoj gnjev na nevinu decu. Kao što ljuti zver kada ga rane, ne gleda na onoga koji ga je ranio, već kidiše na ono što mu se nađe pred očima, pa to zgrabi, čerupa i kida kao da je glavom onaj koji ga je ranio; tako i Irod, mučen gnjevom i ne nalazeći vinovnike svoga gnjeva, ustremi jarost svoju na nevinu dečicu koja mu ničim ne behu skrivila. On posla, kao u rat, naoružane vojnike te pobiše svu decu u Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dve godine i ispod, po vremenu koje je dobro doznao od mudraca (Mt. 2, 16). Jer Irod, po kazivanju mudraca, pamćaše vreme kada se pojavila zvezda. A i po tumačenju svetog Zlatousta i svetog Teofilakta zvezda se pojavila još pre Rođenja Hristova. A za koliko vreme pre Rođenja? Ako se ona pojavila u sam čas Blagovesti, onda od Blagovesti Presvete Bogorodice do Rođenja Hristova prošlo je devet meseci. Mudraci pak dođoše u Jerusalim na sam dan Rođenja Hristova i pokloniše se Hristu u Vitlejemu pa drugim putem otidoše u zemlju svoju. Zato Irod nije odmah saznao da su ga mudraci izigrali, nego je spočetka smatrao da oni nisu našli traženo dete, pa postidevši se svoje greške, ne usudiše se da mu se jave, već postiđeni otidoše tajno u zemlju svoju.
Zatim nakon četrdeset dana, odigra se u hramu Solomonovom slavni događaj: starac Simeon i proročica Ana[1] sretoše tamo Božanstveno Detence, doneseno Bogomaterom u dan očišćenja,[2] i svedočiše o Hristu, i javno blagovestiše mnogo narodu o Njemu. Glas o svemu što se dogodilo u hramu u dan Sretenja Gospodnja pronese se po svemu Jerusalimu, a stiže i do cara. Tada Irodu bi jasno, da to zaista i jeste traženo Dete, i da su istinite reči mudraca o novorođenom Caru, koga su oni našli u Vitlejemu, ali se nisu vratili k Irodu, prezrevši njegovu vlast.
To strahovito razjari bezakonog Iroda. I on se odmah svom dušom dade na posao: da pomoću raznih tajnih i lukavih sredstava pronađe to Detence. Ali mu sve to bi uzalud, pošto Josif pobeže s Detetom u Egipat odmah posle viđenja koje imade u snu. Čitavu godinu tragaše Irod za Hristom. Posle toga Irodu je valjalo zbog nekog posla otputovati u Rim k ćesaru. I Irod se silno uznemiri što još ne beše pronašao traženo Dete, jer se bojao da se u njegovom odsustvu ne pronađe i ne proslavi u narodu novi car, i ne oduzme od njega Judejsko carstvo. Sa tog razloga on odmah donese odluku u umu svom: da pobije svu decu Vitlejemsku, eda bi na taj način ubio s njima i novorođenog cara.
I taj bezakoni pokolj dece bi izvršen na godinu dana po Rođenju Hristovom, dvadeset devetog decembra. Tog dana Crkva svetkuje i spomen njihov. A tada, od pojave zvezde već beše prošlo godina i devet meseci. Što pak Irod pobi svu decu od dve godine i ispod dve godine, on to učini iz straha i radi veće sigurnosti. O tome sveti Zlatoust kaže: „Ne čudi se što Irod naredi da ubijaju decu od dve godine i ispod dve godine. Mučitelj to učini, jer se u njemu sastadoše strah i jarost. Zbog toga Irod postade vrlo oprezan, i od velikog straha on osudi na pogibao i stariju dečicu“. – Sa tim se slaže i Jevtimije Zigaben, koji kaže: „Irod je smatrao da se zvezda nije odmah pokazala mudracima, nego da se Dete rodilo mnogo pre njene pojave. Stoga on radi veće sigurnosti i naredi da se pobiju deca od dve godine naniže“.[3]
Decu Vitlejemsku ubijahu na razne načine: jedne ubijahu mačem, druge razbijahu o kamenje i stenje, neke udarahu o zemlju i nogama gažahu, neke rukama zadavljahu, neke raskidahu i rastrzahu, neke probadahu, neke napola rasecahu. Majke gorko ridahu; njihova kuknjava dosezaše do neba; one čupahu kose, razdirahu odeću na sebi, kidahu sebe; i ispuniše se reči proroka Jeremije: Glas u Rami ču se, naricanje i plač veliki; Rahila plače za decom svojom, i neće da se uteši, jer ih nema (Jerem.31, 15 = Mt. 2, 18). Rama beše grad na brežuljku, u predelima plemena Venijaminova. Rahilom pak neki nazivahu Vitlejem zato što u njemu beše pogrebena Rahila, supruga patrijarha Jakova, majka Venijaminova. Zbog groba dakle Rahilina, i Vitlejem bi nazvan Rahila. I kada u Rahili, tojest u Vitlejemu ubijahu decu, tada se u gradu Rami, koji se nalažaše ne mnogo daleko od Vitlejema, ču glas plača, ridanja i velikog jaukanja matera koje plakahu za svojom pobijenom decom. Plač taj unekoliko opisuju dva sveta Jovana: Zlatoust i Damaskin. Sveti Zlatoust ovako veli: Videći to, majke pitahu ubice: „Zašto ubijate našu decu? Kakvu nepravdu učiniše ona caru ili vama?“ I ne beše nikoga da im odgovori zbog čega se vrši ovaj iznenadni pokolj; ne beše nikoga da ih uteši u njihovom velikom bolu A one vapajno govorahu k vojnicima: Smilujte se na nas, o ljudi! smilujte se na nas! Eda li vi nemate majke? Zar ne znate ljubav materinsku? Nemate li supruge? Zar vi niste bili ljubljeni od svojih majki? Zar se ne bojite da se i vašoj deci ne desi ovako nešto? Sažalite se na nas, o ljudi! Ne lišavajte nas dece naše, nego prvo nas poubijajte, jer ne možemo da podnesemo smrt dece naše! Hajde, probadajte nas! Ako su vam deca naša učinila kakvo zlo, neka onda i mi zajedno s njima primimo smrt!
Tako naricahu one u silnom bolu svom; i izbezumljene od tuge i žalosti, zaboravivši stid, one razdirahu na sebi haljine svoje, od silnoga jada obnaživahu prsi svoje i kamenjem bijahu sebe u prsa, grebahu lica svoja, čupahu kose sebi, prizivahu nebo za svedoka, vapijući k Bogu: O, Vladatelju naš, Gospode! Šta znači ova velika svirepost cara? On ustaje na Tvoje stvorenje: Ti si stvorio, a on ubija! Ti si nam darovao decu, a on ih otima od nas! Zašto smo mi rodile decu na svet, kada se naša dečica podvrgavaju tako gorkoj smrti?
Sveti pak Jovan Damaskin ovako govori o tom plaču: Majke koje silne bolove i muke pretrpeše pri rađanju svoje dece, sada seđahu kraj leševa poubijane dečice svoje; s raspletenim kosama, podižući ruke k nebu, kose čupajući, glave svoje pepelom posipajući, nebo za svedoka prizivajući, u suzama se kupajući, one odsutnome caru Irodu govorahu kao prisutnome: Šta znači ova nova naredba tvoja, care, protivu nas? Zar ti nisi otac tvojoj deci? Zar ti ne znaš kolika je ljubav roditeljska prema deci? Da li te zvezda ozlojedi? Zašto onda strelama svojim ne gađaš nebo, nego sasušuješ mleko u grudima našim? Mudraci li ti učiniše zlo? Zašto onda ne kreneš u rat protiv Persije, nego Vitlejem lišavaš dece? Ako se rodio novi car, i ti si o njemu saznao iz knjiga, onda uhvati Gavrila i posadi ga u tamnicu!
Uskoro posle pokolja svete dece, čiji broj iznošaše četrnaest hiljada, kazna Božija postiže i samog ubicu, cara Iroda. Gorak beše kraj njegovog života. O tome sveti Teofilakt priča ovo: Irod se poče sav tresti, noge mu otekoše, donji deo tela mu se zagnoji i ucrvlja, iz gnoja crvi potekoše, nos mu se zatvori, sve se na njemu raspadaše, smrad nepodnosivi rasprostiraše se iz njega, i grozni car u najstrašnijim mukama izvrže nečovečnu dušu svoju. A pred sam izdisaj zli car predade smrti mnoštvo znatnih i uglednih građana Jerusalimskih. Tako on pogubi poglavara svešteničkog Hirkana, i sve glavare svešteničke i starešine narodne, koje ranije pitaše: „Gde će se roditi Hristos?“ i koji mu odgovoriše: „U Vitlejemu Judejskome“.
Sve njih Irod pogubi mačem. A to bi pravedni sud Božiji, te oni zajedno s Irodom skončaše u žestokim mukama, kao što Angeo izvesti o tome Josifa u Egiptu: „Izumreše oni koji su tražili dušu detinju“. Očigledno, tražio je ne samo Irod nego i svi savetnici njegovi, glavari sveštenički i književnici. Stoga i umre ne jedan Irod nego i svi koji su zajedno s njim tražili dušu Deteta. Irod bi ubijen Bogom, a oni biše pobijeni od Iroda. Jer kome saosećahu, od njega i primiše opaku smrt. A da su svi oni smerali ubiti Hrista i u tome bili saglasni s Irodom, vidi se iz ovoga: kada skonča pravedni starac Simeon Bogoprimac koji izreče svedočanstvo o Hristu u hramu pred svim narodom, oni ga onda zbog toga ne udostojiše dostojnog pogreba, koji je dolikovao tako svetom čoveku, premudrom učitelju, prozorljivom proroku i od svih cenjenom starcu. Isto tako oni predadoše na smrt i svetog proroka Zahariju zato što On Prečistu Djevu, koja sa Mladencem dođe u hram radi očišćenja, postavi na mestu za devojke, gde udatim ženama nije dolikovalo stajati. O tome spominju sveti Grigorije Niski, Kiril Aleksandrijski, i Andrej Kritski. – Kada to videše književnici i fariseji, oni počeše negodovati; Zaharija im se usprotivi dokazujući da je ova Mati i posle porođaja ostala čista Djeva. A kad oii izraziše svoje neverovanje u to, svetitelj im onda obrazloži da je ljudska priroda sa svakim stvorenjem potčinjena Tvorcu svome i da je u Njegovoj svemoćnoj volji ustrojavati tvar Svoju i učiniti da Djeva rodi, i po porođaju ostane Djeva. Sa tog razloga – govoraše on -, ja i ovu Mater pustih na mesto za devojke, pošto je istinita Djeva.
Književnici se zbog toga razjariše u srcima svojim na Zahariju kao na otvorenog zakonoprestupnika, i razdirani zavišću gnjevljahu se na njega za dve stvari: prvo, što Mater Mladenca on postavi na mestu za devojke, a drugo – što se takva svedočanstva izgovarahu o Mladencu. To svoje neraspoloženje oni Ne utajiše ni pred Irodom, nego ga otkriše pred njim. No u to vreme Josif sa Marijom pobeže u Egipat; i njihovo traganje za Detetom ostade bez uspeha. I od toga vremena književnici behu silno kivni na svetog Zahariju, a ujedno i na starca Simeona. A kad uskoro posle toga Simeon skonča, oni ga ne udostojiše doličnog pogreba. Zaharija pak docnije, na njihove molbe, bi od strane Iroda osuđen na smrt. U vreme pokolja Vitlejemske dece sveti Zaharija bi ubijen između hrama i oltara zato što ne predade sina svog Jovana da ga pogube.
Tako se književnici i fariseji osvetiše svetom Zahariji za njegovo svedočanstvo o Prečistoj Djevi i što je u hramu postavi na mestu za devojke. No uskoro zatim i oni sami biše ubijeni od svoga cara Iroda. Kakvom su merom merili, onakvom im bi odmereno. Odvojeno od njih Irod poseče i sedamdeset najmudrijih ljudi koji su sačinjavali Sinedrion.[4] Samo jednoga od njih on ostavi živa, ali naredi da i njega oslepe.
U to vreme behu u Jerusalimu dva vrlo mudra, čuvena i voljena učitelja: Juda, zvani Avrifej, i Matej Garguloti. Njih Irod, zajedno sa nekim prijateljima njihovim, žive spali. No pre toga Irod se zverski okomi na svoj sopstveni dom: ubi svoga brata Ferora, sestru Salomiju i muža njenog iz kolena Davidova, ženu svoju Marijamnu takođe iz kolena Davidova,[5] rođenog od nje sina svoga Antipatra, zatim još dva sina svoja: Aristovula i Aleksandra; i mnoge druge bez ikakve krivice predade na smrt. Najzad, nalazeći se na izdisaju, on se seti , da ima u tamnici mnogo zatvorenih Jevreja, i ostavi zaveštanje svojim najodanijim vojnicima: da čim on izdahne, oni smesta pobiju te sužnje, da se Jevreji ne bi obradovali njegovoj smrti, nego da bi usplakali gledajući tolike ljude svoje pobijene.
Tako zlotvor pogibe zlom smrću, pogubivši mnoge zajedno sa sobom. I odseli se u pakao sa svojim jednomišljenicima. Sveta pak deca Vitlejemska, pobijena za Hrista, nastanjena su sa angelima na nebu, jer je carstvo nebesko zaista takove dečice,[6] o Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARKELA
igumana „Obitelji neuspavljivih“
 
PREPODOBNI Markel beše rodom iz Sirijskog grada Apamije, iz čuvene i bogate hrišćanske porodice. Izgubivši roditelje još u mladosti svojoj, on ode u Veliku Antiohiju Na nauku. Tamo on brzo i odlično izuči svetovne nauke; ali se u njemu rasplamti želja da izuči i unutrašnju duhovnu filosofiju, duhovnu mudrost. Zbog toga on donese odluku da otputuje u Efes, pošto je slušao da tamo ima vrlo mnogo ljudi savršenih u vrlinama. Otišavši iz Antiohije, on pre svega razdade siromasima svo svoje ogromno imanje koje mu u Apamiji beše ostalo u nasleđe od roditelja. I prezrevši sve što je u svetu, on ubrzo otputova u Efes.
U Efesu Markel se nastani kod jednog pobožnog čoveka, i poče se podvizavati u vrlinama pod rukovodstvom sluge Božijeg Promota, koji beše dostigao toliko duhovno savršenstvo, da je kroz zatvorena vrata ulazio u hramove Gospodnje na noćne molitve. Gledajući na vrlinski život njegov i drugih svetih muževa Efeskih, blaženi Markel sabiraše sebi veliku duhovnu korist. Kao pletući sebi venac od raZnih cvetova, on se poučavaše raznim vrlinama, imajući pred sobom raznovrsne obrasce bogougodnog življenja. U dobrovoljnom siromaštvu živeći, on trudom ruku svojih zarađivaše ono što mu beše potrebno za održavanje tela. Imajući lep rukopis, on sve noći provođaše u molitvi, a dane u prepisivanju knjiga. Te knjige on prodavaše po pravičnoj ceni, pa deo dobijenog novca upotrebljavaše na svoje potrebe, a ostalo razdavaše ništima. Takvi behu početci njegovog vrlinskog življenja.
Čuvši zatim da u Vizantiji živi neki ava Aleksandar,[7] premudar i veliki u delu i reči, sposoban da mnoge privede k spasenju, Markel ostavi Efes i pohita k njemu. U to vreme božanstveni Aleksandar obitavaše sa svojom bratijom pri crkvi svetoga Mine; kasnije pak on podiže na morskoj obali znameniti manastir, u kome zavede novi ustav koji propisivaše da se Bog dan i noć slavi neprekidnim psalmopojanjem: bratija su pevali u crkvi smenjujući se po određenom broju časova. Doputovavši u Vizantiju, Markel se upozna sa jednim monahom te obitelji koji se zvao Jakov. Ovaj privede Markela k avi Aleksandru. A ava, provideći u njemu blagodat Božiju, obuče ga u monaški čin, i proreče o Markelu i Jakovu da će se i jedan i drugi udostojiti mnogih božanskih darova, govoreći: „Andrija je prvi pošao za Hristom, ali ga je Jovan sustigao“.
Andrijom on nazva Jakova, a Jovanom Markela, jer vide da obojica podjednako gore duhom k Bogu; iako je Jakov, slično apostolu Andriji, prvi uzeo na sebe jaram Hristov, onda je Markel, slično apostolu Jovanu, prevazišao njega mnogim darovima. A Markel vaistinu beše sličan svetom Jovanu – devstveniku i Bogoslovu, svojim besprekornim devstvom i bogonadahnutom premudrošću. Podvizavajući se dosta vremena u toj obitelji, Markel steče dar prozorljivosti. I provide da će se učitelj njegov, ava Aleksandar, uskoro prestaviti, i da će njemu biti predloženo nastojateljstvo. Markel tajno ode iz manastira, jer nije hteo da on, još mlad, gospodari nad starima i da ima potčinjene, voleći da sam bude potčinjen. Otišav iz manastira, Markel stade obilaziti okolne pokrajine, posećujući svete oce koji se na razne načine podvizavahu, i od svakoga između njih dobijajući posebnu korist za sebe.
U to vreme božanstveni Aleksandar otide ka Gospodu. I sva bratija jednodušno željahu da njegovo mesto zauzme Markel, i tugovahu što ga nigde ne mogahu pronaći. Pošto ne pronađoše Markela, oni za starešinu obitelji postaviše nekog Jovana, čoveka starog i blagorazumnog. Doznavši za taj izbor, prepodobni Markel se odmah vrati u svoju obitelj, i sva se bratija radovahu njegovom povratku. A avi Jovanu on beše veoma mio, jer mu beše od veoma velike koristi i pomoći, kao desna ruka.
Posle izvesnog vremena ava Jovan preseli manastir na usamljenije mesto, u Vitiniji,[8] prema gradu Sostenu,[9] koje se zvalo Irineum, što znači: „mirno“. Jer to mesto, udaljeno od narodne vreve i meteža, zaista beše mirno pribežište za monahe. Sa manastirom bi prenesen i njegov raniji ustav, propisan prepodobnim Aleksandrom, koji naređivaše bratiji da u smenama danju i noću slavoslove u crkvi Boga. Zbog toga se manastir i nazvao „Obitelj neuspavljivih“. Svo ustrojstvo na novom mestu i brige o manastiru biše povereni Markelu, kao čoveku vernom u svemu i iskusnom u svakom poslu. Njemu se uskoro imala poveriti i sama uprava nad manastirom, što on i sam provide svojim prozorljivim očima, a što i drugima bi otkriveno Bogom. Tako, iguman jednog tamošnjeg obližnjeg manastira, po imenu Makedonije, čovek prozorljiv, proreče prepodobnom Markelu, da će biti ne samo pastir slovesnoga stada nego da će i ime njegovo postati slavno po svoj zemlji zbog velikih vrlina njegovih i svetosti. Pritom govoraše: „Mnogi će jelini i varvari, naučeni njime, ostaviti pradedovske zablude i obratiti se k Bogu, i Bog će se proslaviti preko njega“.
Prepodobni Markel beše toliko smiren, da se nije libio pasti manastirsku magarad, i bratija ga jedva umoliše da prestane pasti beslovesnu stoku on, koji je dostojan biti pastir slovesnome stadu.
No ne prođe mnogo vremena i ava Jovan otide ka Gospodu, i blaženi Markel bi postavljen za igumana obitelji Neuspavljivih. I beše on veoma milostiv prema ništima, hraneći svaki dan mnoštvo gladnih. I Bog pomagaše njegovom dobrom služenju: jer kao što On nekada umnoži pet hlebova i dve ribe te nahrani pet hiljada ljudi (Mt. 14, 16-21), tako i u obitelji Markelovoj mala količina hrane se nevidljivo i čudesno umnožavaše, te je bilo dovoljno ne samo za bratiju nego i za svakodnevno ishranjivanje mnoštva ništih i stranaca, kao što će se videti iz daljeg kazivanja.
Slovesno stado prepodobnog Markela se uveličavaše, i broj bratije svakodnevno rastijaše. Za tako veliki broj duhovnih ljudi, koji se sabraše oko prepodobnog Markela zbog njegovih vrlina, behu potrebne veće stambene prostorije, veći hram za molitvu, veće zalihe hrane i drugih potreba neophodnih za čovečiji život; a blaženi Markel u to vreme ove beše utrošio Na ishranjivanje ništih. Međutim Bog, na koga prepodobni beše položio svu svoju nadu, ne ostavi sluge Svoje i snabde ih potrebnim na sledeći način.
Bejaše neki čovek po imenu Faretrije koji posedovaše ogromna bogatstva. Zavolevši pobožni život, on dođe k prepodobnom Markelu vodeći sa sobom svoja dva sina, dva mala dečaka, i moljaše da ga primi za monaha. I pokloni on manastiru sva svoja bogatstva. I bi on obučen u monaški čin sa obadva sina svoja. Od poklonjene pak imovine njegove najpre bi sazidana nova, kamena crkva, prekrasna i ogromna, zatim sva ograda manastirska bi preuređena, i podignuto mnoštvo novih kelija a stare kelije biše obnovljene. Pored toga, bi ustrojena i vrlo velika bolnica, takođe i gostoprnjmnica, i ostale potrebne zgrade. Hrana, odeća i ostale potrebe biše nabavljene za manastir takođe iz sredstava poklonjenih Faretrijem. Tako Bog Promislitelj dodade sve ovo onima koji ištu najpre carstva Božijega i pravde njegove (Mt. 6, 33).
Slava o prepodobnom Markelu i o ustanovljenom u njegovoj obitelji neprestanom slavoslovljenju Boga raznese se na sve strane. I mnogi se ugledahu na taj ustav, i uvođahu ga u svoje manastire, uzimajući sebi nastavnike od prepodobnoga. I kao što iz Edema isticahu reke,[10] tako i iz obitelji Markelove izlažahu i rasprostirahu se po svima manastirima, što behu u raznim zemljama i gradovima, ustavi i običaji monaškoga života i neprestanoga crkvenoga bogosluženja. V svakom manastiru igumani behu monasi iz obitelji prepodobnoga Markela i svuda se držaše poredak „Obitelji neuspavljivih“, jer blaženi Markel beše činonačalnik, arhimandrit, zakonodavac i upravitelj svih tih manastira. I po proročanstvu spomenutog Makedonija prozorljivog, mnogi se od jelina i varvara, pod rukovodstvom prepodobnoga Markela, obraćahu od zablude neznabožačke k istinitome Bogu. I umnožavahu se sve više i više horovi zemnih angela koji dan i noć slavoslove Boga.
No već je vreme da spomenemo i neka čudesa prepodobnoga Markela.
Neka tri episkopa behu od varvara odvedeni u ropstvo. A kad se oslobođeni ropstva vraćahu doma, put ih vođaše pored obitelji prepodobnoga Markela. Oni svratiše k prepodobnome. On ih s ljubavlju primi i odmori. A kad se oni spremiše da nastave svoj put, prepodobni htede da im kao vrlo ubogim ljudima da nešto za usput. Dozvavši ekonoma koji se zvao Julijan, on ga upita koliko u riznici ima para. Ovaj odgovori: Deset srebrnika. – Prepodobni onda naredi da se sav taj novac da ubogim episkopima. Ali ekonom ode i dade svakome episkopu samo po jedan srebrnik, a ostalo zadrža za manastirske potrebe. Providevši to duhom, prepodobni dozva ekonoma i zapovedi mu da neizostavno i ostale srebrnike da episkopima. Ekonom ode i dade im još po dva. Tako njima dade svega devet srebrnika, a deseti zadrža za prosjake koji su svakodnevno dolazili u manastir.
Posle toga jedan bogoljubiv čovek, pobuđen Duhom, dođe k prepodobnome i dade mu za manastirske potrebe devedeset talanta[11] zlata. Prepodobni Markel prizva ekonoma Julijana i sa gnjevom izobličavaše njegov tvrdičluk i govoraše: Eto, Bog je hteo da nam rukom ovog pobožnog čoveka pošalje sto talanta. Ali pošto si ti, pogazivši moje namere, zadržao jedan srebrnik, to nas je naš opšti Promislitelj, koji je hteo da nam stostruko uzvrati, lišio deset talanta. – Postiđeni ekonom pade k nogama svetiteljevim moleći za oproštaj.
Prepodobni imađaše i blagodat isceliteljnu. Tako, on jednim dodirom isceli monaha Elpidija, koji u ustima imađaše opaku ranu. Isto tako on svojim dodirom isceli monaha Stefana koji je silno patio od teške stomačne bolesti i već smatrao da mu više nema života: svetitelj ga isceli dodirnuvši mu stomak i kičmu. A kada se razbole spomenuti ekonom Julijan, i već beše na samrti, prepodobni mu podari dvostruko isceljenje – duševno i telesno: najpre ga usavetova da ne prekršuje zapovesti igumanove i da se ne uzda u vremensko bogatstvo nego da se oslanja na Boga koji se podjednako stara o svima. I tako, izlečivši mu dušu, on ga isceli i od telesne bolesti.
Treba ispričati i još jednu čudesniju stvar. Jedan Jevrejin paćaše od neizlečive bolesti: imađaše na telu smrdljive rane. Kada postade očigledno da tu sva lekarska nauka i iskustvo ne pomažu Iišta, i bolesnik izgubi nadu na izlečenje, on onda kao poslednjoj nadi pribeže k prepodobnom Markelu, tom brzom i besplatnom lekaru. Prepodobni upita Jevrejina o veri, i kada doznade za njegovo zloverje reče mu da ne može dobiti isceljenje dok se prethodno ne odrekne svoga zloverja i ne primi hrišćansku veru. Jevrejin obeća da će odmah postati hrišćanin čim dobije isceljenje. Snishodeći njegovoj molbi, starac isceli bolesnika molitvom; i isceljeni odmah primi hrišćansku veru. No ne prođe ni četiri dana, a Jevrejin se ponovo vrati svome zloverju. Ali, njemu se povrati i njegova pređašnja bolest; kao što za verom posledova isceljenje, tako i za odstupništvom – pređašnja bolest. Primoran, on i protiv svoje volje ponovo dođe k svetitelju, ponovo se odreče svoga zloverja i prisajedini pobožnosti, i moljaše nezlobivog oca za milost. Dobivši po drugi put isceljenje, on se opet kao svinja povrati u kaljugu[12] i opet ga postiže još strašnija bolest.
Šta onda uradi ovaj nesrećnik? On opet bestidno pribeže k svetitelju. I tako se to ponavljaše mnogo puta. Najposle prepodobni mu reče: Znaj, čoveče, ti obmanjuješ ne mene nego Hrista, jer te isceljujem ne ja nego Hristos, i ti ne možeš sakriti pred Njegovim svevidećim okom zloverje srca ovog, poštujući Ga usnama a srcem daleko stojeći od Njega,[13] rečima ispovedajući pravoverje a delima držeći svoje pređašnje zloverje. Nego hajde: odbacivši svaku obmanu i lukavstvo, obrati se svim srcem ka Hristu, pa ćeš se odmah isceliti ne samo telom nego i dušom. – No bedni i bezumni Jevrejin odgovori svetitelju: Ma šta me snašlo ja ću trpeti, ali veru otaca nikada ostaviti neću.
Čuvši to, prepodobni se ćutke udalji od njega, a Jevrejin, kada odmače malo od svetiteljeve obitelji, iznenada pade na putu, i postade mrtav telom i dušom. Doznavši za to, blaženi otac zaplaka, i reče: „Nemoj kušati Gospoda Boga svoga“ (Mt. 4, 7; 5 Mojs. 6, 16).
No da se opet vratimo na isceljivanje bolesnika od strane prepodobnoga. – Čovek neki po imenu Kir, koji docnije postade veliki u monaškom životu i mnogima bi obrazac vrlina, pre primanja monaštva raspolagaše ogromnom telesnom snagom i bejaše veoma iskusan i vičan u borbi. Neočekivano, po dopuštenju Božjem, đavo ga porazi gnojavim ranama od nogu do glave, kao nekada Jova, i istrule na njemu ne samo sva koža nego i telo i žile, te se viđahu samo nage kosti. Patnje ovoga čoveka behu toliko strašne, da ih je nemoguće opisati. I njega ne mogahu izlečiti nikakvi lekovi ljudski, jedino Božanski, koje on i dobi od svetog Markela. Jer kada bolesnik pribeže k njemu, i sa suzama ga zamoli za isceljenje, blaženi odmah podiže k nebu ruke, i po običaju satvori usrdnu molitvu za bolesnika. Zatim, dodirujući rukom rane njegove, reče: O, dobri čoveče! ne treba da te ove patnje nadvladaju, i ne dolikuje onome koji se bori sa nevidljivim neprijateljima da se brine o telu. Imaj nade, jer ako Svevišnjega izabereš sebi za pribežište, ove rane će pobeći od tela tvoga.
Kada to svetitelj reče, bolest smesta ostavi toga čoveka. I meso na telu njegovom stade rasti vidljivo za sve -, slično onome što se opisuje u proroštvu proroka Jezekilja[14] -, kosti se pokrivahu, rane se mesom popunjavahu, žile se ispravljahu, zglobovi se učvršćivahu, koža se navlačaše preko celoga tela: i Kir, mimo svakog očekivanja, brzo postade zdrav.
I davaše ugodnik Božji, blagodaću danom mu od Boga, čudesna isceljenja ne samo onima kojih se rukama doticaše nego i onima koji se nalažahu na dalekom rastojanju od njega. Tako, supruzi nekog đakona Evgenija dođe vreme da se porodi. Ali se ona ne mogaše poroditi; pri čemu joj nikakvu pomoć ne behu u stanju ukazati ni lekari ni babice. Ona izgubi svest, i već beše na samrti; i sve obuze očaj, smatrajući da joj nema spasa. Tada muž njen đakon Evgenije otrča k prepodobnome Markelu, pripade k nogama njegovim, sa suzama ištući pomoć svetih molitava njegovih. Prepodobni se pomoli Gospodu, i blagoslovivši hleb dade ga đakonu da ga što pre položi na grudima bolesnice. Čim to bi urađeno, žena odmah rodi dete, i oslobodi se bolova. A kada se rasvesti, ona stade raspitivati: Gde je monah što me oslobodi muka? Gde je onaj što me od smrti spase? – A kad je upitaše, ko je taj monah i kakav izgleda, Ona opisa spoljašnji oblik i izgled javivšeg joj se monaha. Iz njenog opisa svi zaključiše da je to bio prepodobni Markel koji joj se javio i od smrti je izbavio.
Svojim ravnoangelnim životom blaženi otac Markel postiže takvo savršenstvo, da zbog čistote i svetosti duše njegove angeli življahu zajedno s njim. Sergije, iguman jednoga manastira na reci Eufratu, pošto je mnogo slušao o prepodobnom, dođe da ga vidi. I vide Neuporedljivo više od onoga što su mu pričali o blaženom Markelu. Jer jednom njih dvojica stajahu zajedno na molitvi; i kada prepodobni Markel činjaše metanije, Sergije vide gde dva svetla angela pridržavaju sa obe strane svetitelja i podižu ga sa zehmlje, a lice mu u vreme molitve sija kao munja. Videvši to, Sergije sav ceptijaše od straha, i duša mu od užasa umalo ne napusti telo.
I drugim velikim ocima Bog takođe davaše otkrivenja o ugodniku Svom Markelu. Jelisej, iguman Deskoga manastira, željaše da vidi svetitelja i da sazna o njegovom životu; i kada se on moljaše o tome Bogu, Gospod mu u viđenju pokaza Markela onakva kakav je bio po spoljašnjem izgledu, i otkri mu visinu njegovih vrlina. To Jelisej kasnije ispriča učeniku svetoga Markela Petru, kada je ovaj bio kod njega.
Gavdiolu, igumanu manastira u gradu Pompeji, kraj mora Evksinskog[15] bi otkriveno da je Markelu data od Boga blagodat, ravna blagodati zakonodavca Mojsija. Gavdiol posvedoči to Talasiju, učeniku prepodobnog Markela. Zaista, prepodobni imađaše proročku blagodat, jer što on kome proreče, to se i zbivaše. Jednom dođe k njemu jedan episkop velika tvrdica. Blaženi zatraži od njega u zajam dva dukata, da ih razda ništima.
No episkop ga odbi i ne dade mu, rekavši mu da nema. Tada mu prepodobni proročki reče: Uskoro ni svoga tela imati nećeš, jer će ga grob primiti, a zlato tvoje pripašće manastirskoj bratiji. – Tako i bi. Ne prođe ni dva dana a episkop umre, i njegova imovina bi predata obitelji prepodobnoga, saglasno njegovom proročanstvu.
Prepodobni proviđaše ono što se na daljini događalo, da se događa u blizini. Tako jednom učenici njegovi putovahu lađom po Evksinskom moru radi manastirskih potreba. Na moru nastade velika bura, i život im beše u smrtnoj opasnosti. Utom im se prepodobni javi, i spase ih privevši ih blagopolučno u pristanište. A kad oni behu u gradu Ankiri,[16] jedan se od njih, po imenu Pavle, teško razbole, i monasi što behu s njim pomišljahu da ga ostave tamo. A on, uzdahnuvši iz dna duše, sa suzama zavapi: „Oče Markele, gde su tvoje molitve? Ti si me predao Bogu, a ja evo ginem; i što je najbolnije, ginem izvan tvoga stada i daleko od moje bratije!“
Tako sa suzama govoraše bolesnik u gradu Ankiri, i prepodobni u obitelji ču njegov plač i jadikovanje, i reče svome učeniku Kesariju da se jedan od poslate manastirskim poslom bratije nalazi u tuzi i bolesti. Ustavši, on se pomoli za njega, i Pavle tog časa ozdravi. Kesarije pak zabeleži taj dan i čas, pa kad se bratija vratiše, pokaza se da je Pavle ozdravio u Ankiri u onaj čas kada se sveti otac, provideći njegovu bolest, pomoli za njega Gospodu.
Jednom Bog kazni zemlju velikom glađu. Starešina manastirske žitnice Malh dođe k prepodobnome i obavesti ga da su sa žitom već pri kraju i da će hleba imati jedva za deset dana. Idi, odgovori mu svetitelj, i vrši svoje poslušanje, i nizašta ne brini.
Držeći da se ava nada da će im odnekuda biti doneseno žito u izobilju, Malh produži po običaju davati iz žitnice žito ne samo za potrebu bratije nego i ubogama. A kad prođe pet dana, i u žitnici beše ostalo još vrlo malo žita, Malh opet dođe k avi i izvesti ga o tome. No ava ga i ovoga puta odasla da vrši svoje poslušanje, naređujući mu da nizašta ne brine. Nakon dva dana u žitnici ne ostade ništa više, i Malh sav smućen dođe k avi. Prepodobni ustade, ode k žitnici, i naredi Malhu da je otvori. A Malh sa zakletvom uveravaše avu da ni jednoga zrna ostalo nije, i da nema zašta da otvara žitnicu. Ali je ipak otvori. I gle, Malh ugleda žignicu punu raznovrsnog žita, i prepade se; a prepodobni ga ukori za neverje. I od toga vremena žitnica ne osiromaši dok ne minu glad: jer koliko žitar trošaše za jedan dan, on sutradan opet nalažaše žitnicu punu kao da juče ni davao nije. Na taj način prepodobni prehrani za vreme gladi ne samo bratiju nego n veliko mnoštvo ništih i ubogih, stranaca i došljaka. Divna su sva ova dela Gospodnja, izvršena ugodnikom Njegovim Markelom, no evo još čudesnijih.
Neki Pavle, – ne Onaj o kome je maločas bilo reči -, monah u drugoj obitelji, smrtno se razbole, i posla svetitelju molbu pozivajući ga da dođe k njemu. Kada poslanik dođe obitelji Markelovoj, on zateče prepodobnog oca Markela gde razgovara o crkvenim dogmatima sa episkopom Halkidonskim.[17] I svetitelju beše nemoguće da pođe k bolesniku pre no što završi svoj razgovor sa episkopom o crkvenim poslovima. No za to vreme bolesnik umre. I kada prepodobni stiže tamo, on zateče da je nad pokojnikom izvršeno sve što je propisano, i već ga iznošahu radi sahrane. A sveti otac Markel, čovek velike vere, podiže k nebu svoje telesne i duševne oči, i kao što imaše običaj usrdno se pomoli Bogu u tajnoj klijeti srca svog, i metnu ruku svoju na mrtvaca. A neki od prisutnih podsmevahu se u mislima, govoreći: Što ovaj starac ne veruje da je brat koji leži mrtav, i proverava rukom?
Dok oni tako pomišljahu, a svetitelj rukom dodirivaše pokojnika, mrtvac izneNada ožive, pa se podiže, i sedeći na odru poče govoriti. Sve prisutne spopade užas i trepet od strašnog čuda ovog, a prepodobni im zapreti da nikome ne govore o tome. No veličina Božija i tako ogromni darovi Božiji u prepodobnome, ne mogahu se utajiti.
A šta da rečemo o sili i vlasti velikoga oca koje on imađaše nad đavolima? Molitvama svojim prepodobni izgonjaše đavole iz ljudi, kao što veliki vetar vitla i razvejava prašinu. Jednom dovedoše k prepodobnome četiri đavoimana, koji ljuto mučeni od đavola vapijahu k svetitelju: Zapovedi nam da izađemo, jer ti imaš vlast nad nama! – Međutim svetitelj ćutaše, pa čak i ne gledaše na njih, nego se samo moljaše u sebi Bogu, govoreći: „Gospode, pomiluj stvorenje Tvoje!“ – Jer njemu beše poznata vražija prepredenost: ovakim lukavim rečima svojim đavoli su hteli da ga uvuku u visokoumlje. I dok svetitelj tako ćutaše đavoli iziđoše, pobeđeni njegovim smirenjem.
Ali, ko će podrobno ispričati o čudesima prepodobnog opa našeg? Ko će izmeriti blagodat Božiju što je u njemu? Ko će rečju izraziti njegovu veliku i nepokolebljivu veru, kojom on mogaše tvoriti tako velika dela? Nedostaće vremena da se to ispriča. Evo nekoliko od bezbrojnih čudesa njegovih, dovoljno na duhovnu korist nama i na proslavljenje divnog u svetima Svojim Boga.
Jednom se u Carigradu dogodi veliki požar, i goraše u plamenu sav grad, kažnjavan Bogom za grehe žitelja njegovih. I nikako ne beše moguće ugasiti neugasivu silu ognja, koji kao strahovita oluja gutaše sve i pretvaraše sve u pepeo. I već ne beše nade da se makar jedna kuća sačuva čitava od požara, pošto sav grad beše obuzet plamenom odasvud. Saznavši za to, prepodobni Markel stade na molitvu podigavši ruke k nebu, i lijući suze iz očiju. I odmah oganj prestade da se širi dalje, i spase se polovina grada; jer se sva ognjena sila iznenada ugasi suznim kapljama prepodobnoga, kao nekim prevelikim kišama.
Posle toga dogodi se ovo. Neki velmoža Ardavurije, sin Asparov, surov po naravi i arijanac po veri, razgnjevi se na jednoga od svojih potčinjenih, po imenu Jovana, i htede da ga ubije. A Jovan, nemajući gde da se sakrije, pobeže u obitelj prepodobnoga Markela. Ardavurije saznade za to i posla robove svoje Da ga uzmu, ali im ga prepodobni ne dade. Velmoža ponovo posla robove k Markelu sa molbom, a ujedno i sa pretnjom, da mu smesta preda Jovana, ali prepodobni i ove odasla prazne. Tada razgnjevljeni Ardavurije posla naoružane vojnike, da Jovana silom izvuku iz manastira, a mačem pobiju sve koji im se budu protivili. I kada vojnici sa oružjem „na gotovs“ opkoliše manastir sa namerom da zauzmu manastirske odbrambene zidove, bratija odoše k svetitelju i brižno ga moljahu da Jovana preda vojnicima, da zbog njega ne bi izginuli i oni Nevini. Međutim prepodobni ne posluša ni bratiju, jer beše veoma milosrdan i ne htede nevina čoveka predati ljudima na smrt. A sam pribeže duhovnom oružju, sili časnoga krsta; ogradivši sebe njime, on sam iziđe k vojnicima. I odmah sve vojnike spopade silan strah: jer oni ugledaše krst koji je sijao kao sunce, i oko njega veoma veliki oganj, munje i gromovi. Prestravljeni, vojnici pobacaše oružje, pa u užasu pobegoše k onome koji ih je poslao. A kad Ardavurije ču to, prepade se i sam, pa ukroti svoj gnjev i oprosti Jovanu.
Pošto su ovde spomenuti Ardavurije i njegov otac Aspar, neće biti naodmet da ispričamo i njihov kraj, o kome bi otkriveno prepodobnome. Aspar, poreklom Got, bejaše prvi posle cara po značaju i moći, i imađaše pod sobom svu grčku vojsku. On imađaše dva sina: starijeg Ardavurija i mlađeg Patrikija. U mnogim stvarima on beše protivan caru, i sa svim domom svojim potajno neprijateljstvovaše protiv carskog doma; a kao arijanac, Aspar činjaše mnoga zla Crkvi Hristovoj, jer mnogo pomagaše arijance i kinjaše pravoslavce. Blagočestivi pak i hristoljubivi car Lav,[18] nazvan Veliki, bejaše krotak i bogobojažljiv, i trpljaše Aspara do izvesnog vremena, delimično iz nezlobivosti svoje, a delimično stoga što sva vojna sila grčka, u kojoj tada beše mnoštvo arijanaca, beše odana Asparovom domu, i slušaše ga. Tom zločestivom domu bi suđeno da ubrzo bude uništen i istrebljen. O tome prepodobni Markel imade u snu ovakvo viđenje: lav se boraše sa zmajem; ali zmaj, ogromne veličine, bijaše lava repom i nadvlađivaše; nadvlađivani lav tugovaše, i obilažaše oko zmaja, uzaman, pošto ne beše u stanju da mu pričini nikakvo zlo. Zatim obojica, i lav i zmaj, zamoreni borbom legoše da se odmore. Posle kratkog odmora, lav prikupi svu snagu, i iznenada, kao skočivši iz sna, jurnu na zmaja sa velikom jarošću, i pobedi ga tresnuvši ga o zemlju.
Na osnovu ovog viđenja ava Markel proreče da će Aspar poginuti od cara sa svim domom svojim: jer viđeni lav praslikovaše cara Lava, a veliki zmaj – Aspara, koji zaista beše zmaj koji zloverjem arijanskim ujeda i povređuje pravoslavlje. Ovo viđenje i proročanstvo uskoro se zbiše. Blagočestivi car Lav, željaše po svojoj milostivosti i dobroti da pomiri sa sobom Aspara i sinove njegove, i da ih od neprijatelja načini sebi prijateljima; i usto se staraše da ih privede pravoslavnoj veri. Zato on svoju kćer Ariadnu obruči mlađem sinu Asparovom Patrikiju, sa namerom da njega, svoga zeta, ostavi posle sebe kao cara, pošto nije imao sina. Ali u blagočestivom narodu nastade negodovanje: svi se uplašiše da Crkva Hristova ne bude potpuno unižena klevetama i zloćom arijanaca, pošto zet carev beše arijanac. I sa tog razloga svi pravoslavni, sabravši se sa episkopima i sveštenicima i uzevši sa sobom svetoga starca Markela, otidoše k caru na ipodrom[19] i rekoše mu: da ne uzvodi na carski presto jeretika, nego da se carev zet ili odreče arijanske jeresi, ili, ako to neće da učini, da mu se ne daje carsko dostojanstvo.
Stišavajući narod, car Lav obećavaše da će na svaki način zeta privesti pravoslavlju. Iako se zet, premda iz lukavstva, prisajedini pravoslavlju, ipak negodovanje u narodu ne prestajaše. U to vreme otkri se Asparova zloća i zavera, da se on ne samo domogao carske krune, nego je zajedno sa svojim sinovima tražio carevu glavu i nameravao ubiti cara. Zbog toga sav narod ustade protiv Asparova doma, ne trpeći takvu podlost njegovu, i iskaše da ga na svaki način pogubi. No Aspar, pobojavši se pobeže sa sinovima svojim u Halkidon, i zatvori se u crkvi svete velikomučenice Efimije, pri čemu mnoštvo vojnika stajahu oko crkve osiguravajući mu bezbednost. No posle pomirljivih reči carevih on iziđe otuda i vrati se u Carigrad. Uskoro zatim Aspar i njegov sin Ardavurije biše, po naređenju carevom, ubijeni od Zinona; a carev zet Patrikije bi poslat u zatočenje; obručnica mu pak careva ćerka Ariadna bi udata za Zinona, koji kasnije, po smrti cara Lava, stupi na carski presto.[20] Tako se istrebi bezbožni rod Asparov, pobeđen Lavom, saglasno proročanstvu svetog Markela.
No, vratimo se opet prepodobnom Markelu. Kada narod sa episkopima i prezviterima, kao i sa prepodobnim Markelom: iđaše k caru Lavu na ipodrom, onda se mnogi od verujućih udostojiše videti gde angeo Božji, u obliku prekrasnog mladića, obučenog u belu odeću i opasanog zlatnim pojasom, ide sa svetim Markelom i pridržava ga ispod ruke; a to oni gledahu za sve vreme dok on iđaše s narodom na ipodrom i kada se vraćaše natrag, sve do same manastirske kapije. Dovevši ga do kapije, angeo postade nevidljiv.
Iz ovoga se jasno vidi koliko blaženi otac naš Markel beše mio Bogu, te mu On šiljaše angele Svoje da mu služe: da ga vode i čuvaju na putu. I zbivahu se na njemu reči Svetoga Pisma: Angelima svojim zapoveda za tebe da te čuvaju na svima putevima tvojim. Na ruke će te uzeti da gde ne zapneš za kamen nogom svojom (Psal. 90, 11).
Pošto provede šezdeset godina u monaškom podvigu, prepodobni otac naš Markel približi se blaženoj končini svojoj. Sve dane života svog on provede bogougodno. I izjednači se s prorocima – prozorljivošću, s patrijarsima – verom i nepokolebljivim uzdanjem u Boga, s mučenicima – svakodnevnim umrtvljavanjem tela. On se upodobi Mojsiju bogoviđenjem i blagodaću; on beše ravan Davidu – po krotosti, Petru apostolu – po revnosti, Jovanu Bogoslovu – po devstvenosti i bogoslovlju, i svima apostolima – po blagodati isceljenja. Jer on beše svima izvor isceljenja i reka čudesnih dobročinstava. Kada prepodobni ležaše na odru bolesti, mnoštvo monaha okružavahu ga i plakahu. Meću njima beše neki, po imenu Lukijan, roda velmožskoga, koji prezrevši sve svetovno stupi u monaštvo, i uspe u vrlinama više od drugih; plačući potresnije od drugih, on moljaše svetitelja da ga on – krmanoš ne ostavlja bez sebe na moru zemaljskoga života da se zlopati usred valova iskušenja, nego da ga uzme sa sobom. Pogledavši na njega, prepodobni reče: Ne boj se, čedo, jer ćeš uskoro po mom odlasku i ti poći za mnom.
Iz okolnih manastira slegoše se igumani i bratija, a iz carskoga grada episkopi i velmože da posete bolesnika, i da se oproste s njim. Prepodobni svakome davaše potrebnu pouku, i mnogo razgovaraše s njima o stvarima korisnim po dušu i o večnom životu. Zatim on im naloži da ga za kratko vreme ostave sama, praveći se kao da hoće malo da odspava. Kada svi iziđoše, on zaspa blaženim i večno mirnim snom, predavši svetu dušu svoju u ruke Božije.[21] I bi česno sahranjen u crkvi koju sam podiže. A blaženi Lukijan neodstupno plakaše na njegovom grobu; i u peti dan njemu se prepodobni javi u viđenju, i reče mu: „Zašto tuguješ? Zar ne veruješ da sam umolio za tebe Boga, i da ćeš brzo biti sa mnom?“
U treći dan posle ovog viđenja Lukijan se upokoji o Gospodu, nadživevši svoga oca i učitelja osam dana. Tako prepodobni Markel i po prestavljenju svom ispuni svoje proročanstvo, uzevši brzo za sobom, kao što obeća, ljubljenog učenika svog Lukijana. I blaženi otac naš Markel, sa svetima sa kojima se izjednači po vrlinama, predstade Svetijemu od svih svetih – Gospodu svome u večnoj radosti i veselosti, kojih i mi neka se udostojimo molitvama njegovim, a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
MARKA PEŠTERNIKA i TEOFILA PLAČLJIVOG
 
VREME kada se podvizavao ovaj blaženi Marko ističe se slavnim događajem: prenošenje česnih moštiju prepodobnog oca Našeg Teodosija iz peštere u svetu veliku crkvu.[22] Primivši sveti angeleki monaški lik, blaženi Marko se nastani u pešteri i življaše u njoj. Kopajući u pešteri rukama svojim mnoga udubljenja ne samo radi vežbanja u molitvi,[23] nego i radi sahranjivanja preminule bratije, on iskopanu zemlju iznošaše na svojim leđima. Tako se truđaše on neprestano u ovom bogougodnom poslu, očekujući veliku nagradu na nebu, a ne želeći primati nikakvu nagradu na zemlji: jer kada bi ga ko primorao da ljubavi radi primi što god za svoj trud, on je to odmah davao ubogima. Osim toga blaženi stavi sebi oko pasa lance koje nošaše u toku celog života svog, provodeći dan i noć u molitvi. Sa neprestanom molitvom blaženi Marko sjedinjavaše i strogi post, pošto je sam Gospod sjedinio post sa molitvom (Mt. 17, 21). Stoga prepodobni čak i vodu pijaše na meru iz bakarnog krsta, koji je iznutra bio šupalj.
Na taj način prepodobni Marko konačno pobedi iskonskog neprijatelja roda ljudskog koji „želi protiv duha“ (Gal.5, 17), umrtvi telo svoje: ne samo dobrovoljnim zatvoreništvom, nego i trudom i okovima, nespavanjem i glađu; ne samo usamljeničkim molitvenim tihovanjem u mračnoj pešteri, nego i kopanjem zemlje, i opasivanjem lancima, i bdenjem i postom. Prebivajući u angelskom liku, blaženi otac Marko pokaza se kao bestelesan, i nije se bojao smrti; naprotiv, smrt se bojaše glasa njegova kao trube arhangelske. Jer prepodobni otac naš Marko dobi od Boga takvu silu čudotvorstva, da i mrtvi slušahu njegova naređenja, što je i posvedočeno mnogobrojnim čudesima.
Jednom kada on po običaju kopaše grob, iznemože od silnog rada i ostavi grob tesan i nedovoljno dubok. No utom umre jedan monah koji je dotle bolovao, i pošto ne beše drugog mesta za sahranu, bratija ga donesoše u pešteru i jedva smestiše u tesni grob što ga Marko beše iskopao. Tada bratija stadoše roptati na Marka što zbog tesnoće groba ne mogoše kako valja položiti pokojnika i preliti ga jelejem. A pešternik im se svima sa smirenjem klanjaše, i govoraše: Oprostite mi, oci, usled iznemoglosti ne dovrših grob. – No oni produžiše još jače sa prebacivanjem i prekorima. Tada blaženi reče mrtvacu: Brate, pošto je mesto tesno, pomakni se sam, pa uzmi jelej i prelij sebe. – Mrtvac pruži ruku, i podigavši se malo uze jelej i preli sebi krstoliko lice i prsa, pa ponovo vrati sudić, a sam na očigled svih leže udobno i umre. – Od ovog čuda sve obuze užas i trepet.
Drugom prilikom dogodi se da jedan brat posle dugog bolovanja umre. Jedan od njegovih prijatelja otre ga po običaju sunđerom, pa ode u pešteru želeći da vidi mesto gde će biti položeno telo dragog mu prijatelja, i upita o tome blaženog pešternika Marka. A blaženi mu odgovori: Idi, reci bratu, da pričeka do sutra izjutra, dok iskopam za njega grob, i tada će on otići u pokoj večnoga života. – Oče, uzvrati na to brat pešterniku, ja već sunđerom otreh njegovo mrtvo telo; a kome bih ja rekao to što mi naređuješ? – Prepodobni Marko mu ponovo reče: Ti vidiš da grob još nije gotov. I ja tebi govorim: idi, reci umrlome ovako: „Poručuje ti grešni Marko: brate, zadrži se ovde još ovaj dan, dok spremim za tebe grob, pa ću te izvestiti, i ti ćeš sutra otići k tvome žuđenom Hristu.“
Brat posluša, i otišavši u manastir zateče svu bratiju gde vrše uobičajeno opelo nad pokojnikom. Tada on reče pokojniku: „Brate! Marko ti poručuje da grob još nije gotov za tebe; stoga pričekaj ovde do sutra“. – Tek što on izgovori ove reči uz čuđenje svih, mrtvac otvori oči, i duša se njegova povrati ne govoreći, samo otvorenim očima gledajući. A sutradan izjutra, onaj isti brat ponovo ode u pešteru da se obavesti da li je grob gotov. Sveti Marko mu reče: Idi, kaži oživelome: „Poručuje ti Marko: ostavi ovaj vremenski život i preći u večni; predaj duh svoj Bogu, a telo tvoje neka bude položeno ovde u pešteri sa svetim ocima; jer evo grob je gotov za tebe“.
Brat, vrativši se, prenese poruku oživelome. Ovaj odmah sklopi oči svoje, predade duh u ruke Božije, i bi česno položen u pešteri u pripremljeni grob. I svi se zaprepašćeni divljahu ovom preslavnom čudu, kako rečju blaženoga ožive mrtvac i ponovo umre po reči njegovoj; i proslaviše Boga od sveg srca.
Evo drugog čuda. U istom Pečerskom manastiru behu dva brata, Jovan i Teofil, koji imađahu veoma srdačnu ljubav jedan za drugoga; od same mladosti svoje oni behu u svemu jednomisleni i s podjednakom revnošću služahu Bogu. Oni umoliše blaženoga Marka da njima dvojici iskopa zajednički grob, i da ih u njemu sahrane kada im Gospod naredi umreti. Nakon dugog vremena stariji brat Teofil otputova nekuda manastirskim poslom. Utom mlađi Jovan, divno ugodivši Bogu, razbole se, i umre. I bi položen u pešteri u pripremljeni grob. Kroz nekoliko pak dana Teofil se vrati s puta, i čuvši za smrt brata Jovana, stade silno tugovati. I uzevši sa sobom nekolicinu od bratije, ode u pešteru, želeći da vidi na kom je mestu položen pokojnik. No ugledavši da je on položen u zajedničkom grobu na gornjem mestu, Teofil stade nagovarati i silno roptati na Marka, govoreći: Zašto si ti položio njega na mome mestu, kada sam ja stariji od njega? – A smireni pešternik klanjaše mu se govoreći: Oprosti mi, brate, sagreših. – Zatim, obrativši se pokojniku, reče: Brate, ustani i ustupi to mesto tvom starijem bratu, a sam legni na donje mesto.
I tog trenutka, na reč blaženoga mrtvac ustade i leže na donje mesto. Svi koji behu došli s Teofilom videše ovo čudo, i spopade ih silan strah i užas. A brat koji je roptao na blaženoga Marka, pade pred noge njegove, moleći za oproštaj i govoreći: Oče, ja sagreših pokrenuvši brata s mesta; molim te, naredi mu da ponovo legne na pređašnje mesto. – No blaženi mu odgovori: Sam Gospod uradi tako da telo ovoga pokojnika pokaza koliku ljubav on ima prema tebi i posle smrti, potčinjavajući se tvome starešinstvu i prelazeći sa gornjeg mesta u pripremljenom vam zajedničkom grobu. Gospod uradi tako, da bi prekratio neprijateljstvo koje je nastalo među nama zbog tvog roptanja, i da ti ne bi gajio zlobu prema meni. Vaskrsavati pak mrtve – delo je Božije, a ja sam čovek grešan, i zato ne mogu sam od sebe bez razloga reći ovome pokojniku: ustani i ponovo legni na gornje mesto. Naredi mu ti, neće li poslušati tebe. A znaj i ovo: ne bi trebalo da ti više izađeš iz ove peštere, da bi odmah nasledio svoje starešinstvo, i ovoga časa bio pogreben ovde. Ali, pošto ti još nisi gotov za odlazak iz ovog sveta, idi, postaraj se oko spasenja svoje duše, i nakon malo dana bićeš donesen ovamo.
Čuvši ovo, Teofil se veoma snuždi i uplaši, držeći da će se odmah srušiti i umreti, niti se nadaše da će živ stići do manastira. No s mukom došavši k sebi, on se vrati u svoju keliju, obuzet neutešnim plačem. Tada on razdade sve svoje stvari, a sebi ostavi samo košulju i mantiju. I svaki dan očekivaše on smrtni čas, i niko ne mogaše zaustaviti njegov gorki plač. A koji pokušavahu da ga uteše, oni ga samo na veće ridanje podsticahu. I ne mogahu ga tih dana nikako primorati da išti od hrane okusi; suze mu njegove behu hleb dan i noć. Jer kada je nastupao dan, on lice svoje suzama umivaše, i govoraše: Ne znam da li ću dočekati veče. – A kada je nastupala noć, on opet suzama zamračivaše svetlost očiju svojih, i govoraše: Ko zna da li ću dočekati sutrašnji dan! Jer mnogi, ustavši jutrom od sna, ne dočekaše veče, niti drugi san osim smrti; i mnogi, zaspavši uveče, ne ustadoše sa svoje postelje. A kako se ja mogu nadati da ću ostati živ, kada sam obavešten da za kratko vreme imam umreti?
I neprestano plačući i posteći se, on se stalno moljaše Gospodu da mu Gospod po neizmernom milosrđu svom podari vreme pokajanja. Radeći tako u toku mnogo godina, on toliko sasuši telo svoje, da su mu se kosti mogle izbrojati; i od mnogoga plača on izgubi očnji vid.
Međutim, prepodobni otac naš Marko, providevši čas odlaska svog ka Gospodu, pozva Teofila i reče mu: Oprosti mi, brate, što ti zadadoh tako tešku i dugotrajnu brigu i muku, i moli Boga za mene, jer evo ja već odlazim iz ovoga sveta. A ja, budem li stekao slobodu pred Gospodom, neću zaboraviti da molim za tebe Gospoda, da nas On obojicu udostoji gledati presveto lice Njegovo, i tamo ugledati jedan drugoga i boraviti zajedno sa prepodobnim )cima našim, Antonijem i Teodosijem Pečerskim. – Teofil mu kroz plač odgovori: Zašto me, oče, ostavljaš? Ili me uzmi sa sobom, ili mi ovde podaj progledanje. Znam ja da sam zbog grehova svojih imao u pešteri pasti mrtav pred tobom onoga časa kada ti vaskrse mrtvoga brata. Ali radi svetih molitava tvojih Gospod me poštedi, očekujući moje pokajanje. I sada ti mi možeš podariti ono što od tebe molim: ili da s tobom otidem ka Gospodu, ili da progledam.
Na to mu prepodobni Marko odgovori: Brate, ne tuguj što si Gospoda radi oslepio telesnim očima, jer si duhovnim očima progledao na istiniti razum, i meni je milo što sam ja vinovnik takvog oslepljenja tvog. Ja ti predskazah smrt, sa željom da koristim duši tvojoj i da tvoje telesno visokoumlje privedem u smirenje: jer srce smireno i skrušeno (a ne ono koje se hvali starešinstvom) Bog neće odbaciti (Psal. 50, 19). Stoga nije ti potrebno da vidiš ovu kratkotrajnu svetlost, nego išti od Gospoda da ugledaš slavu Njegovu u večnoj svetlosti. I nemoj želeti smrt: jer ona će doći, makar ti i ne hteo. No evo ti znaka o tvome odlasku iz ovoga sveta ; na tri dana pred smrt progledaćeš, i tako ćeš otići ka Gospodu, i tamo ćeš ugledati svetlost neprolaznu i slavu neiskazanu.
Ostavivši takvo proročanstvo o končini Teofila, prepodobni otac naš Marko i sam završi o Gospodu svoj vremeni život na zemlji, i pređe u život večni na nebu, da sa samim Načalnikom vaskrsenja Isusom i sa svima svetim prorocima večito blaženstvuje, on koji je zapovedao mrtvima i prorokovao. Čudotvorne pak mošti njegove položene su u pešteri, gde on sam sebi iskopa grob, i ne prestaju davati isceljenja svima koji s verom pribegavaju česnoj raki njegovoj. Tu leže i verige koje prepodobni nošaše na sebi, i krst bakarni iz kojeg on pijaše vodu i koji on toliko osveti svojim ustima da i on postade čudotvoran. Jer koji god sa verom i postom pristupi i pije svetu vodu iz toga časnog krsta, dobija čudesno isceljenje, sigurnije nego od svukolikih lekovitih voda.
Blaženi pak Teofil udvostruči svoje ridanje, gorko plačući i zbog rastanka sa ocem i nastavnikom svojim, prepodobnim Markom, i zbog končine svoje koju on očekivaše svaki dan. Spominjući se proročanstva blaženog pešternika on ronjaše potoke suza, koje se u njega samo umnožavahu od toga. Blaženi Teofil imađaše ovakav običaj: kada bivaše na molitvi i nailažahu mu suze, on podmetaše sud, i plakaše nad njim, i kroz mnogo godina on ga do vrha napuni suzama. Zatim mu se povrati očnji vid, saglasno obećanju prepodobnog Marka. Po tome on poznade da mu je blizu kraj. Stoga se on poče usrdno moliti Bogu, da Mu suze njegove budu prijatne, i podigavši ruke k nebu, govoraše ovako: Vladatelju čovekoljupče, Gospode Isuse Hriste, Bože moj! Ti nećeš smrti grešnika nego čekaš njihovo obraćenje. Ti znaš nemoći naše, Care presveti, Utešitelju blagi, zdravlje bolesnih, spasenje grešnih, ukrepljenje onih koji malaksavaju, podizanje onih koji padaju, Tebi se molim u ovaj čas: pokaži milost Svoju na meni nedostojnom, primi prolivanje gorkih suza mojih, izlij na mene neiscrpivo more milosrđa Tvoga, da ne nastradam na vazdušnim mitarstvima[24] i da ne padnem pod vlast kneza tame, radi molitava velikih ugodnika Tvojih, prepodobnih otaca naših, Antonija i Teodosija Pečerskih, i svih svetih koji su Ti otpamtiveka ugodili.
Kada blaženi Teofil izgovori ovu molitvu, angeo Gospodnji stade preda nj u obliku divnoga mladića i reče: Dobro se moliš, Teofile; no zašto se hvališ količinom sabranih tobom suza u sudu? – I angeo mu pokaza svoj sud, daleko veći od njegovog, pun divnog miomira, kao od mira skupocenog, i reče: Evo tvojih suza koje si od srca ronio u molitvama svojim Bogu, i otirao ih rukom ili maramicom ili haljinom, ili pak koje su iz očiju tvojih pale na zemlju. Ja sam ih sabrao sve u ovaj sud i sačuvao po naređenju Vladike mog i Tvorca. I sada sam poslan da ti javim radost, da s veselošću otideš k Rekavšemu: Blaženi koji plaču, jer će se utešiti (Mt. 5, 4). – Pošto to izgovori i ostavi sud, angeo postade nevidljiv.
Blaženi Teofil, prizvavši igumana, ispriča mu o javljenju Angela i o njegovim rečima; zatim mu pokaza i oba suda, puna suza: jedan svoj, a drugi angelski koji je mirisao divnije od svih mirisa, i moli igumana da ih po njegovom prestavljenju izliju na njegovo telo.
U treći dan po svome progledanju blaženi Teofil otide ka Gospodu da sozercava Trosunčano Božanstvo. A česno telo njegovo položiše u pešteri pored milog mu brata, blaženog Jovana, blizu prepodobnoga Marka. I pomazaše ga iz suda angelskog, od čega se sva peštera ispuni divnoga miomira. Posle toga izliše na njega i suze iz drugog suda, da bi onaj koji je na zemlji sejao suzama, požnjeo na nebu radošću. Tu radost on i dobi molitvenim posredovanjem prepodobnog nastavnika evog Marka pešternika i čudotvorca, a blagodaću Boga svake utehe, kome, u Trojici slavljenome, priliči svaka slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TADEJA
 
PREPODOBNI otac naš Tadej beše najpre rob. A kad bi oslobođen ropstva, on stupi u Studitski manastir, i postade učenik svetog Teodora Studita Ispovednika. Zamonašen, on vođaše vrlo bogougodan život: njegovi postovi i bdenja behu strogi i mnogi; poslušnost neizmerna; uzdržanje preveliko; ništa nije imao osim odeće na sebi. Zato beše i voljen i uvažavan od sviju.
Jednom prepodobni Tadej ode sa prepodobnim Teodorom Studitom, svojim igumanom i učiteljem, u palatu cara ikonoborca. Plamteći bogočežnjivom revnošću, prepodobni Tadej izobliči ikonobornog cara pred celim Senatom. Car naloži da se donese sveta ikona Spasiteljeva, i položi na zemlju. I naredi car blaženome Tadeju da svetu ikonu nogama izgazi. Ovaj to nipošto ne hte uraditi. Tada car zapovedi, te četiri veoma snažna čoveka silom dohvatiše prepodobnog Tadeja i postaviše ga na svetu ikonu, iako se on opirao svom snagom. Tada mu car mučitelj reče: Eto, ti nogama gaziš ikonu Hrista tvoga, i što nam se više protiviš? Sad već treba da postaneš naš jednomišljenik. – Na to ispovednik Hristov odgovori caru: Prokleti bezbožni tiranine i gade! ja ovo ne učinih po svojoj volji, nego je ovo delo tvoje nasilničke zloće i nepravednog suda. A ja se svim bićem molitveno klanjam svetoj ikoni Hrista Boga mog, i celivam je, i svim srcem volim umreti za nju.
Posramljen ovim rečima, bezdušni tiranin naredi da neustrašivog ispovednika biju motkama dok ne umre. I biše prepodobnoga dugo i nečovečno; i kada svi pomisliše da je već umro, izneše ga iz palate, i kao mrtvog vukoše preko trga i po blatnjavim ulicama, pa baciše pod gradski bedem, u blizini jedne česme. Neko od pravoslavnih hrišćana nađe ga tamo gde još diše, i omi ga od blata. Posle toga blaženi Tadej požive još tri dana, pa otide ka Gospodu.[25]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VENIJAMINA
 
PREPODOBNI otac naš Venijamin podvizavao se na Nitrijskoj gori u Egiitu. Upokojio se 392. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ATINODORA
 
OVAJ Božji čovek bio učenik prepodobnog Pahomija Velikog.[26] Upokojio se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GEORGIJA,
episkopa Nikomidijskog
 
SAVREMENIK velikog patrijarha svetog Fotija;[27] delio sa njim životne nedaće. Poznat kao pisac kanona i tropara. Upokojio se u devetom veku.
 
SPOMEN
SVIH HRIŠĆANA
 
HRIŠĆANI koji skončaše od gladi, od žeđi, od mača, od mraza. Sabor njihov vršio se u hramu Presvete Bogorodice u Halkopratijama, u Carigradu, gde je ležao kivot sa pojasom Prečiste Vladičice.
 
SPOMEN OSVEĆENJA HRAMA
SVETIH 40 MUČENIKA
blizu Bronzanih vrata u Carigradu
 


 
NAPOMENE:

  1. Spomen njihov praznuje se 3. februara.
  2. O tome vidi: 3 Mojs. 12, 1-8.
  3. Jevtimije Zigaben – vizantijski bogoslov dvanaestoga veka. Napisao: istoriju jeresi, tumačenje na Četvoroevanđelje, na psalme i na Pesmu nad pesmama.
  4. Sinedrion – vrhovni sud jevrejski; upravljao i dužavnim poslovima; imao je 70 do 72 člana; sastajao se pod starešinstvom poglavara svešteničkog.
  5. Irodu su bila poznata proroštva o rođenju Mesije iz kolena Davidova. Zato se on i starao da istrebi svo savremeno mu potomstvo Davidovo, ne štedeći čak ni svoje najbliže srodnike.
  6. Lk. 18, 16.
  7. To jest u Carigradu. Spomen ovog Sv. Aleksandra 3. jula.
  8. Vitinija – oblast Male Azije, na obali Crnog i Mramornog mora, sa glavnim gradom Nikomidijom.
  9. Sosten – gradić u okolini Carigrada.
  10. Mojs. 2, 10-14.
  11. Talant je vredeo oko 2000 zlatnih dinara.
  12. Sravni: 2 Petr. 2, 22.
  13. Mt. 15, 8.
  14. Jezek. 37, 1-10.
  15. Današnje Crno more.
  16. Ankira – drevni grad Maloazijske oblasti Galatije (Danas: Ankara – prestonica Turske).
  17. Halkidon – grad u Maloj Aziji, na obali Mramornoga mora; čuven kao mesto u kome je održan Četvrti Vaseljenski sabor.
  18. Lav Veliki carovao od 457. do 474. godine.
  19. Ipodrom – trkalište, obavljane konjske trke; to mesto služilo za rane mnogoljudne skupove.
  20. Zinon carovao od 474. do 476. godine.
  21. Prepodobni Markel upokojio se oko 486. godine.
  22. To je bilo 1091. godine, kada svete mošti prepodobnog Teodosija biše prenesene iz peštere u crkvu Uspenija Bogorodice.
  23. Kod monaha Pečerskog manastira bio je običaj povlačiti se u peštere radi usamljeničke molitve. U tom cilju kopana su u stenama peštera udubljenja, koja se i sada mogu videti tamo.
  24. Mitarstvo znači carinarnica, gde se plaćaju carine. U duhovnom smislu, pod mitarstvima se razumeju vazdušne carinarnice između zemlje i neba, na kojima duša, pre suda Božjeg nad njom, polaže račune zlim dusima za grehe počinjene u telu na zemlji.
  25. Prepodobni Tadej prestavio se oko 830. godine.
  26. Spomen njegov praznuje se 15. maja.
  27. Spomen njegov Crkva praznuje 6. februara.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *