NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za decembar

Žitija Svetih za decembar

28. DECEMBAR
 
STRADANJE SVETIH
DVADESET HILJADA MUČENIKA NIKOMIDIJSKIH
 
U DRUGOJ godini carovanja cara Maksimijana,[1] kada se već pripremaše gonjenje na hrišćane, sveta vera Hristova cvetaše kao mnogocvetno proleće, i pastiri i učitelji Crkve kao duhovne lastavice i slavuji otvoreno objavljivahu dogmate pravoslavne vere. Meću njima beše tada i sveti Kiril, slavni episkop Nikomidijski, ukrašen pravednim životom i darom rečitosti. Blagodareći njegovoj propovedi, hrišćanska vera stade dopirati i do carskih palata Maksimijanovih. Mnogi od najboljih slugu carevih počeše se odvraćati od idola i pristupati Hristu. Kada za to saznade Maksimijan, on namisli odmah krenuti u gonjenje Crkve Hristove, ali mu u to vreme beše na pragu rat sa varvarima. Zato on reši da najpre udari na spoljnje neprijatelje i pobedi ih, pa da zatim objavi unutrašnji rat, ne neprijateljima već svojim podanicima – hrišćanima, koji behu korisni po carstvo, jer svojim molitvama i pravoverjem utvrđivahu otačastvo. A kada on krenu iz Nikomidije i otide u rat protivu Etiopljana, svetlost svete vere sijaše još jače, prosvećujući neverne; i uvećavaše se vojska Hristova u to vreme i spremaše se za predstojeći podvig.
Bejaše u to vreme u Nikomidiji jedna prekrasna devojka, odgajena u carskim palatama, po imenu Domna. Car je predade svojim poganim bogovima na čuvanje devičanstva, i načini je pri svome dvorcu glavnom idolskom žrečicom. Po promislu Božijem Domni dođe do ruku knjiga novozavetnih spisa: Sveta Dela Apostolska i Poslanice svetog apostola Pavla. Čitajući tu knjigu, ona se poče prosvećivati dušom. I radovaše se ona što pronađe takvu riznicu duhovnu, i divljaše se velikom verovanju hrišćana u Jedinoga Boga, i tugovaše dušom što se dotada nalazila u tami neznanja i noći zablude. Želeći pak svim srcem da se što potpunije upozna sa hrišćanskom verom i da joj se pridruži, ona ne oklevajući prizva k sebi jednu devojku – hrišćanku, ćerku znamenitog senatora; i poučena od ove, ona noću tajno od svih ode k svetome episkopu Kirilu. On je dovoljno pouči iz Božanstvenog Pisma, i osenivši je krsnim znakom oglasi je,[2] pa je poveri jednom svetom đakonu, po imenu Agapiju, da ona pod njegovim rukovodstvom pripremi sebe postom i molitvama za sveto krštenje. Domna sve što joj se naređivaše obavljaše tajno, i niko nije znao o tome osim jednog evnuha njenog, sličnog njoj po dobroj naravi, koji se zvao Indis i koji je zajedno s njom pristupio svetoj veri i takođe se pripremao za krštenje. A kad se navrši vreme određeno od episkopa, Domna, i Indis biše kršteni. I tako devojka, kojoj beše ne više do četrnaest godina, posle prvog rođendana njenog – telesnog, rodi se i drugim rođenjem – duhovnim.
Vrativši se u dvorac, Domna se ničim drugim ne bavljaše već svo vreme provođaše u molitvi, postu i čitanju Svetoga Pisma. Jednom, čitajući Dela Apostola, ona dođe do mesta gde stajaše napisano: Koliko ih god bejaše koji imađahu njive ili kuće, prodavahu i donošahu novce što uzimahu za to, i metahu pred noge apostolima (D. A. 4, 34-35). Tada sveta Domna odluči da i ona uradi to isto. I pokupivši svu svoju imovinu: zlato i srebro, drago kamenje i biserje, skupocene haljine i svu devojačku spremu, oma tajno odnese svome duhovnom ocu, svetom Kirilu, i metnu sve to pred noge njegove kao pred noge apostolske. Pri tom ga moljaše da sav novac što dobije za to, svojim rukama razda nevoljnima. Tako stvarno i bi.
Ubrzo posle toga sveti Kiril se prestavi k Bogu. A Domna, sve njegove pouke čuvajući duboko u srcu svom, staraše se da i danju i noću ugodi Bogu, usrdno Mu služeći sa svojim jednomišljenikom i duhovnim bratom, Indisom evnuhom, sa kojim se ona zajedno i rodi od vode i Duha (sr. Jn. 3, 5). Poučavajući se u zakonu Gospodnjem, oni se svakodnevno pošćahu sve do večera, a kasno uveče njihova trpeza beše hleb suv i voda. Hranu pak određenu im od cara, i davanu im svaki dan, oni tajno svu razdavahu ništima, i tako hranjahu gladne.
Provodeći takav bogougodni život, Domna i Indis se, kao grad koji na gori stoji, ne mogahu sakriti, iako su na sve moguće načine i veoma brižljivo radili da to sakriju. Njihova pobožnost se obelodani, kao svetilnik ispod poklopca i blago pronađeno u polju,[3] pošto je Bog hteo da ovo dvoje svetih postanu primer vernima a posramljenje nevernima. Dakle, starešina dvorskih evnuha, koji ujedno beše upravnik dvora i načelnik carske trpeze, saznade za svakodnevno pošćenje Domne i Indisa. Pa mesto da se udivi takvoj strogosti njihova življenja, on se lati nasilja, i bijaše ih dugo, primoravajući ih da kažu na šta su upotrebljavali dobijenu hranu. Ali oni skrivahu svoju vrlinu i nikako ne htedoše da kažu. Tada jedan evnuh, Persijanac po poreklu i neznabožac po veri, pristupi k starešini evnuha i poče mu pričati o njihovoj vrlini kao o nekom zločinu, klevetajući ih i ružeći ih. Pričajući starešini o krotkom i čistom životu Domne i Indisa, i o njihovom uzdržavanju od hrane, i o tome kako oni dobijanu hranu razdaju carevim protivnicima, ubogim hrišćanima, on na kraju reče: Ako hoćeš da saznaš istinu, ti otvori njihove sanduke, pa ćeš se uveriti da moje reči nisu lažne.
Tada starešina evnuha, ujedno i upravnik dvora, uze ključeve od Domne i Indisa i ode da pregleda njihove odaje i sanduke. Otvorivši ih, on ništa ne nađe sem časnoga krsta, Novog Zaveta, dveju rogoža prostrtih na zemlji, zemljane kadionice, sveće, i malene drvene kutije sa Prečistim Tajnama.[4] A gde je zlato, – upita ih onda starešina, – gde su skupocene haljine, i ostale dragocenosti i nakiti?
Pošto ne dobi odgovora, on ponovo stavi na muke Domnu i Indisa; ali i time ništa ne uspe. Tada on naredi da ih odvedu na drugo mesto i drže u zatvoru, dok on ne izvesti o njima cara. A kada svetu devojku izvođahu iz njenog obitališta da je vode u zatvor, ona krišom uze knjigu Novi Zavet i sakri je u svojoj haljini, jer knjiga beše mala i mogla se lako sakriti; isto tako i Indis uze malenu kutijicu sa Božanskim Tajnama. I oboje biše zatvoreni, i dugo vreme glađu i žeđu moreni; jer nepravedni mučitelj tako presudi: da od gladi umru oni koji gladne hranjahu. Od dugog nejedenja mlada devojka se razbole telom. Ali Onaj koji se stara o pticama i zverima i nasićuje sve što živi,[5] Bog – Promislitelj, ne prezre sluge Svoje dugo mučene glađu: jedne noći On im posla angele Svoje, koji ih obasjaše u tami nebeskom svetlošću, postaviše čudesnu trpezu – nebesku hranu i neobično piće, pa otidoše. Domna i Indis se okrepiše jevši i pivši sa predložene im trpeze, i zaboraviše na pređašnje zlopaćenje. Utešeni javljenjem angela i nasićeni angelskom hranom, lica im veoma sijahu, i oni, sedeći kao u palati radosti, zapevaše Davidov psalam: Neka se salom i uljem nasiti duša moja, i radosnim glasom hvaliće te usta moja (Psal. 62, 6).
Uskoro posle toga dođe starešina evnuha da vidi jesu li Domna i Indis pobeđeni glađu, pošto je smatrao da će ih na taj način primorati da mu se pokore. Ali kada ih ugleda radosne, svetla lica i vesele duše, on odbaci jarost i svirepo držanje, pošto time ništa ne mogade postići, pa se zaodenu pritvornom krotošću, i naredi im da se vrate u svoje ranije obitalište. I ponovo im poče davati sve u izobilju, kao i ranije: hranu i odelo, zlato i srebro, i devojačke nakite i ukrase. No sveta Domna ponovo tajno razdavaše ništima sve, ne samo hranu nego i skupocene haljine. Videći pak mnoštvo ništih koji se sticahu k njoj kao k svojoj hraniteljki, ona uze svoj pojas, ukrašen biserjem i dragim kamenjem, i sve ostale nakite i spremu, i posla đakonu Alimpiju da sve to proda, i da dobijeni novac upotrebi na ishranu gladnih. Razmišljajući zatim na koji način da se izbavi od stanovanja sa grešnicima i življenja u dvorcu, punom idolopokloničkih gadosti, sveta Domna se seti Bogoroditelja Davida, koji bežeći od Saula napravi se lud pred carem Gatskim Ahisom (1. Car. 21, 10-15). Tako se i ona napravi luda, i stade padati, puštati bale, drhtati i vikati. Kada za to saznade upravnik dvora i starešina evnuha, bi mu žao nje, i nedoumevaše kako bi je izlečio. No čuvši da hrišćani isceljuju takve bolesti, on dozva hrišćanskog episkopa, svetoga Antima,[6] prejemnika svetog Kirila, i poveri mu devojku da je isceli do careva povratka iz rata, a evnuha Indisa dodeli da joj služi. Episkop, razumevši Duhom Domninu (nameru, primi je rado, i odasla je u jedan devojački manastir. A Domna se neiskazano radovaše i veseljaše što se izbavi od stanovanja među neznabošcima i što se udostoji živeti među hrišćanima.
Nakon nekog vremena Maksimijan se u trijumfu vrati iz rata. Svoju pobedu nad neprijateljima pripisujući ne Svevišnjem Bogu, silnome u bitkama, nego svojim bezdahnim idolima, on namisli da im uznese blagodarnost time što će im prineti pogane žrtve i što će otpočeti sa gonjenjem hrišćana. Stoga on pripremi usred grada gledalište, iznese tamo iz svojih palata idole zlatne i srebrne, postavi ih na carske prestole, ovenča ih vencima, pa im stade prinositi na žrtvu ugojene teoce. Žrecima pak car naredi da telećom krvlju okrope prisutni narod. A hrišćani koji se nalažahu među gledaocima, odmah stadoše izlaziti iz gomile, da ne bi bili oskvrnjeni tim neznabožačkim kropljenjem. Kada to primeti, car stade gromko vikati obraćajući se narodu:
„Kuda to odlazite, o ljudi! pretpostavljajući tamu svetlosti i ne verujući u postojanje ovih bogova pomoću kojih se drži vaseljena? Zar vi ne videste pobede i trijumfe? Zar vi ne videste kako se mnogo blaga dodaje pređašnjem blagu, i kako je sve u miru, kako nam svaki dan pridolaze nova blaga, i mi sada posedujemo takva blaga kakva ranije imali nismo? Zar vi ne vidite kako raste naša slava, kako se proširuje carevina, kako nam se pokoravaju jedni gradovi, a drugi će nam se pokoriti? Zar vi ne videste kako osvajamo carstva drugih naroda, i kako sve biva po Želji srca našeg? Po čijem promišljanju sve to biva, ako ne po promišljanju ovih bogova kojima služimo? Neka vas u to ubede blagoprijatne promene u vazduhu, umerene kiše, i od bogova davano izobilje plodova“.
Tako govoraše bezakoni car, pripisujući postojanje onome što ne postoji, i nameravajući da govori još mnoge druge stvari, ali Gospod, čiji su svi sudovi istiniti i pravedni (Psal. 18, 10), ne dopusti laži da se dalje hvasta i prevaznosi nad istinom, nego usred vedrog i sunčanog dana iznenada zatutnja strahovita grmljavina, nebo pokriše tamni oblaci, i nastade strahovita oluja sa silnom kišom, munjama i gradom. Očigledno ovim se obelodani gnjev Božji na neznabošce: te jedni, uplašivši se gromova, popadaše na zemlju kao mrtvi; drugi nagoše bežati, obarajući i gazeći jedan drugoga, zbog čega mnogi izgubiše život; a sam car, preneražen i preplašen, sa stidom pobeže u dvorac. Tako se gledalište rasturi, i bogomrski praznik sa poganim žrtvama razori. A reke nadođoše od silne kiše i poplaviše polja i uništiše sav trud zemljoradnika, pošto beše vreme žetve.
I sve ovo bi, da bi neznabošci poznali krepku ruku Jedinoga Boga koji je na nebesima. Ali to ne razumede zloćom oslepljeni tvrdovrati car: umesto da pozna silu Boga Istinoga, on se otisnu u još veće bezumlje, objavljujući rat Onome koji je strašan carevima zemaljskim i oduzima im život (Psal. 75, 13).
Uskoro posle toga, ne nalazeći Domnu i Indisa među žrecima koji služahu dvadaestorici najglavnijih lažnih bogova njegovih što behu u dvorcu, car upita gde su oni. Čuvši da je Domna pomerila pameću, i nalazi se kod ljudi koji umeju da leče tu bolest, a Indis joj dodeljen da je čuva i da joj služi, Maksimijan se silno razgnjevi na starešinu evnuha koji ih je oslobodio služenja bogovima, liši ga čina, i da bi ga što više ponizio i osramotio odredi ga da služi kamilama u Klavdiopolju.[7] Dozvavši zatim Indisa, car ga vrati na pređašnju dužnost: da služi bogovima što su u carskom dvorcu. No Indis i nadalje služaše Jedinome Istinitome Bogu u koga je verovao, a car to nije znao.
U to vreme Maksimijan poče otvoreno goniti Crkvu Hristovu, rušeći svete hramove, i zidajući neznabožačka idolišta. I u svima krajevima carevine on postavi za igemone ljude opake: da bez milosti muče hrišćane. Sam pak car beše najprvi i najsvirepiji mučitelj: ubijao je i uništavao hrišćane i prolivao nevinu krv kao vodu. Ponekad je pokušavao da ih prelasti lukavim rečima, da bi zatim ljutim mukama umorio one koji se ne potčine lukavoj obmani. Tragajući za svjatjejšim episkopom Antimom koji de negde krio i ne nalazeći ga, Maksimijan jednom sam uđe u hrišćansku crkvu sa mnoštvom naoružanih vojnika, kao vuk u stado. Obrativši se narodu, on pokušavaše da ih, čas laskama čas pretnjama, privuče sve svojoj zabludi. Naposletku reče: Odstupite od svoje ništavne vere! ako to ne uradite, onda kazna neće zadocniti. Vidite ovaj hram u kome ste se sabrali: ubrzo ću ga spaliti zajedno s vama!
Tada hrišćanski prezviter sveti Glikerije junački istupi protiv cara i neustrašivim rečima posrami bezakonika. Jer on reče caru: „Care, niti darova koje nam obećavaš želimo. niti se tvojih pretnji bojimo. Sve što je u svetu – smatramo kao san; a ne pretrpeti za Hrista najljuća mučenja – smatramo za kaznu sebi i štetu. Ti se hvališ pobedom nad varvarima, a doživljuješ poraze od hrišćanskih žena i dece, jer je očigledno da je sila Hrista našeg nepobediva. Ko ne pamti skorašne gromove i munje, i neobičan grad i kiše? Mnogi od vas iznenada pomreše, i plodovi zemaljski od neočekivane poplave propadoše. To bi jasan dokaz gnjeva Božija, izazvanog time što ti sve pripisa lažnim bogovima tvojima a ne Bogu istinome. Ne bojimo se mi tvojih gonjenja, jer imamo nebesko oružje od Cara svih kojim se naoružavamo i zaštićujemo, kao što si ti sada okružen i zaštićen svojim oružjenoscima. I mi, protivstajući tebi, čvrsto se nadamo da ćemo odneti čudesnu pobedu: jer mi bijeni – nadvlađujemo, i padajući – pobeđujemo“.
Mada se car, slušajući ove reči, silno gnjevljaše u srcu svom, ipak iziđe iz crkve ne učinivši nikome nikakvo zlo. A blagočestivi narod koji se nalažaše u crkvi, uznoseći slavu Bogu, hvaljaše blaženog Glikerija zbog takve neustrašivosti njegove. Međutim car, ne mogući dugo zadržati u sebi jarost svoju, brzo naredi te uhvatiše Glikerija i dovedoše preda nj na nepravedni sud. I bez ikakvog isleđenja, car odmah naredi da Glikerija dušmanski biju. I mučitelji biše mučenika sve dok ne iznemogoše A za to vreme birov vikaše: Manje govori, Glikerije! ne budi gord, ni buntovan, ni nepristojan! poštuj cara i rimske zakone! – A mučenik, budući jači od svojih mučitelja, uzvikivaše k svome Nebeskom Caru: Gospode Isuse Hriste! kao što si me ukrepio da govorim o Tebi, tako me ukrepi i da stradam za Tebe, da bi me Ti zbog ovih stradanja udostojio veće nagrade.
Ove reči još jače raspališe jarost Maksimijanovu, padajući kao ulje na oganj. Sam car mučitelj nastojavaše da dželati što silnije tuku mučenika i zadaju mu što strašnije rane, te se zemlja napoji njegovom krvlju, i pokazaše se nage kosti pošto meso otpade s njih, i svi udovi tela mučenikova biše umrtvljeni. Jedino još jezik svetoga stradalca slobodno zboraše: Hrišćanin sam! sluga sam Hrista, jedinog istinitog Boga! On je jedini – Gospod moj, On jedini – Car moj!
Pošto ne beše u stanju da i dalje sluša takve reči Glikerijeve, car mučitelj izdade naređenje da Glikerije bude spaljen izvan grada. I neustrašivi stradalnik Glikerije bi miomirisna žrtva Bogu i blagoprijatna paljenica.
Uskoro opet nastupi bogomrski neznabožački praznik. Povedoše careve žrtvene životinje ka dvorskom idolištu dvanaest glavnih bogova. Posmatrajući žrece koji iđahu u belim haljinama, i ne videći među njima Indisa, car upita gde je on. A Indis u to vreme, obukavši se u vreću i zatvorivši se u svojoj odaji, tugovaše i plakaše zbog pogibije neznabožaca. O tome obavestiše cara. Car odmah dozva k sebi Indisa, i videvši ga u odeći tuge i plača razumede u čemu je stvar, pa ne pitajući ga o njegovoj veri i životu naredi da mu stave okove na ruke, noge i oko vrata, i tako okovana bace u tamnicu. Zatim poče ponovo raspitivati o Domni, zaboravivši na ranije svoje reči, i u gnjevu, kao pijan, često ponavljaše: Gde je Domna? gde je žrečica Dijane i Minerve? – Njemu ponovo odgovoriše da je ona skrenula pameću, i da ju je zbog toga starešina evnuha odaslao iz dvorca.
Opomenuvši se tada starešine evnuha, car naredi da mu odseku glavu, i da svuda traže Domnu. Za ovo carevo naređenje saznade se i u manastiru gde beše Domna. Igumanija manastira Agatija, videći da je nemoguće sakriti Domnu, ona joj po muški ostriže kosu i obuče je u muško odelo. Ogradivši je zatim suznom molitvom, ona je pusti iz svoje svete obitelji, da se kao muškarac krije među muškinjem, eda se ne bi saznalo da je devojka.
Kada oni što tražahu Domnu, nigde je ne mogoše pronaći, car se još strašnije razgnjevi i naredi da se svi manastiri poruše i sve monahinje nasilno obeščaste i osramote. I odmah se po gradu počeše činiti takve napasti i razaranja, kao da su varvari upali i pljačkaju. Monahinje koje behu jače telom, pobegoše u gore i pustinje, i krijahu se po pećinama i provalijama zemaljskim, voleći više da žive sa zverima nego sa bezakonicima, i da budu pojedene od zverova nego da padnu u ruke poganih ljudi. One pak od monahinja koje ne pohitaše da pobegnu, biše uhvaćene, pa jedne odvučene na sud i mučenje, a druge u narodna bludilišta – na oskvrnjenje. No sila Hristova ukrepljavaše sve te monahinje i čuvaše ih neosramoćene i neobrukane. Meću njima bejaše jedna po imenu Teofila. Ona beše nešto izuzetno među njima, i kao luna među zvezdama sijaše ona među monahinjama svojom krasotom i lepotom, blagorodstvom i životom. Kada je bestidni vojnici silom vucijahu u bludilište, ona podiže i oči i ruke k nebu i sa suzama vapijaše:
„O, Isuse moj, ljubavi moja, svetlosti moja, disanje moje, čuvaru devičanstva moga i života moga, pogledaj na nevestu Tvoju! Pogledaj na mene, Ženiče moj nevidljivi, i brzo mi pritekni u pomoć, da ne bude narušen zavet devičanstva moga danoga Tebi, jer evo već nema više vremena ni za molitvu! Ne predaj zverovima dušu koja ispoveda Tebe, da vuci ne rastrgnu ovcu Tvoju! Sačuvaj nevestu Tvoju, Ženiče moj! Zaštiti devičanstvo moje, Izvore čistote, da se proslavi ime Tvoje, slavljeno od angela!“
Dok se ona tako moljaše, Bog joj pripremaše ispunjenje molitve njene. Kada je uvedoše u nečisto obitalište javnih grešnica, k njoj uđe jedan vojnik, pun nečiste pohote, da oskvrni besprekornu nevestu Hristovu. No čim joj se približi, on tog trenutka pade na zemlju mrtav, i ležaše kraj njenih nogu. A drugi vojnici koji stajahu napolju i čekahu da on izađe, počeše se ljutiti na njega što se tako dugo zadržava, pošto i sami željahu da uđu tamo. Najzad jedan između njih, raspaljen pohotom, izgubi strpljenje i uđe unutra. Ali ga odmah užas spopade, jer ugleda svoga druga gde leži mrtav na zemlji. No kada još ugleda on i nepristupačnu svetlost koja obasjava svetu devojku, on tog.časa izgubi vid, i oslepevši stade rukama pipati zid da izađe napolje, ali ne mogaše. Tako isto postradaše i mnogi drugi koji bestidno i sa prljavom pohotom ulažahu k devojci.
To saznadoše svi koji tamo behu, i zajedno dođoše ne zbog pohote nego da vide šta se to zbiva, i ugledaše devojku koja pristojno sedi i čita malenu knjižicu – Sveto Evanđelje, koje ona imađaše kod sebe, a pored nje stoji prekrasan mladić, koji sijaše neiskazanom svetlošću i posmatra munjenosnim očima. Ugledavši mladića, neznabošci se od silnog straha dadoše u begstvo, a drugi vikahu: Ko je kao Bog hrišćanski? – A kada nastupi noć, svetlosni mladić onaj izvede Teofilu odatle, odvede je do Velike crkve, i uvevši je u papertu reče joj: „Mir tebi!“ pa otide.
Svetu devojku Teofilu obuze i strah i radost: strah – što je ostavi njen zaštitnik, a radost – što se čitava izbavi iz ruku bezakonika. I prišavši crkvenim vratima ona stade lupati da joj otvore, jer hrišćani, sabravši se za vršenje svunoćne molitve Bogu, behu iznutra zatvorili vrata iz straha od neznabožaca. Jedan od đakona upita iznutra ko to lupa. A kad ču i raspozna Teofilin glas, on obavesti o tome prisutni narod u crkvi. Kada otvoriše vrata, sav narod pohrli k svetoj devojci, jer svima behu poznati i njeno visoko poreklo i njen sveti život. O, kako radosno i sa kakvim suzama svi oni uznošahu hvalu Bogu, kada saznadoše kako se ona spasla od nasilja neznabožaca i kakvom je milošću obasu Gospod, sačuvavši joj krepkom rukom devičanstvo! jer ona ne sakri preslavna čudesa Božija, koja treba ne skrivati nego objavljivati. I sveta devojka pavši ničice okvasi crkveni pod suzama radosti; i svi uznesoše Hristu Gospodu opštu blagodarnost.
U to vreme neki od najznatnijih velmoža i glavnih dvorskih dostojanstvenika carevih biše optuženi caru da su hrišćani. Među njima beše neki Dorotej, proslavljeni vojskovođa i veoma zaslužan građanin, koji je nosio titulu namesnika Italije; a s njim behu Mardonije i Migdonije, i drugi ugledni dostojanstvenici, čuveni po svojim zaslugama, no daleko čuveniji po svojoj veri i pobožnosti. Kada ih dovedoše pred cara radi isleđenja, car ih najpre izruži, pa zatim naredi te ih bez milosti dugo biše, onda u okove okovaše, i u tamnicu vrgoše. I svaki dan hvatahu i mučahu hrišćane, i na razne načine ubijahu.
Utom dođe praznik Roždestva Hristova,[8] i trebalo je prineti Novorođenome bogatu žrtvu. Zato se svi verni slegoše crkvi. Tada neznabožnome caru pristupiše neznabožne sluge i rekoše: Care! danas je veliki praznik u hrišćana; oni bulazne kao da je ovo dan rođenja njihovog Boga, i svi su se slegli u crkvu da odpraznuju ovaj događaj. Zato postupi tako, da lov ne umakne iz mreže: naredi vojnicima da zauzmu ulaz u njihovu crkvu i neka se pred vratima crkve namesti žrtvenik bogovima našim, a glasnici neka narede hrišćanima da odmah izađu iz crkve i smesta prinesu žrtve bogovima našim. A ako oni ne poslušaju, onda ti postupi s njima kako je ugodno tvojoj carskoj volji. No ako hoćeš da usvojiš naš predlog, onda uradi ovako: naredi da vojnici opkole crkvu, zapale je i pogube sve hrišćane nepokorne tebi. Istrebivši na taj način odjednom ljude opasne i štetne po tvoje carstvo, ti ćeš ubuduće biti bez brige.
Oni još ne behu dovršili svoju reč a Maksimijan ih razdragano prekide uskliknuvši: Kunem vam se velikim bogovima, ja sam davno pomišljao na to, i ne znam šta mi je bilo da tu zamisao dosada ne privedem u delo! A vama, o bogovi, neka je velika blagodarnost što uradiste tako da i slugama mojim blagovremeno dođe na um zamisao, korisna po naše carstvo. I car odmah naredi svojim glavnim telohraniteljima da sa mnoštvom vojske odu i oko hrišćanske crkve naslažu kudelju, strugotine i druge lako zapaljive predmete, i da strogo sa isukanim mačevima čuvaju sve izlaze iz crkve, da ne bi nijedan hrišćanin pobegao iz crkve. Kada sve to bi urađeno, u crkvu uđe glasnik poslan od cara, i stavši nasred crkve povika gromko govoreći: O, ljudi! Gospodar vaseljene Maksimijan koji me posla k vama predlaže vam da izaberete jedno od dvoga: ili izišavši iz crkve odmah prinesite bogovima žrtvu na žrtveniku koji je već spremljen pred vratima crkve, pa ćete ostati živi; ili pak, ako ne poslušate, svi ćete ovde zajedno poginuti, jer je oganj već gotov i crkva je sva unaokolo obložena suvarcima. Zato birajte brzo šta hoćete.
Rekavši to on umuče. Tada arhiđakon, koji stajaše kod oltara a srce mu beše zapaljeno ognjem Božanske blagodati, obrati se narodu ovim’rečima: O, mila moja braćo i jednomišljenici! Eda li ne znate šta učiniše u Vavilonu Tri Mladića, čijem se nepokolebljivom junaštvu i jačini u veri mi neiskazano divljasmo kada pre nekoliko dana praznovasmo njihov spomen? Oni, ne kao usred ognja stojeći već kao posred nežnog cveća šetajući, i sami pesmu pevahu i svu stvorenu prirodu na slavljenje Gospoda svih prizivahu! I mi njih ne samo veličasmo, nego i željasmo da postanemo zajedničari njihovih venaca. Ugledajmo se dakle na ta Tri Mladića, pošto nas i samo današnje vreme priziva tome: jer i car Maksimijan je sličan caru Navuhodonosoru; no iako se oni razlikuju po imenu, ali su slični i složni po nasilništvu i bezbožništvu. I neće li nas biti sramota kada oni, mladići, i pritom samo tri na broju, pa još nemajući pred sobom nijedan primer velikodušnog podviga za istinitu veru, podvizavahu se onako slavno; a mi smo daleko mnogobrojniji od njih; toliko mnogobrojniji kao da nas je bezbroj; pored toga mnogi su među nama već i stari, i mi imamo pred sobom tako mnogo primera junačkih stradanja za Hrista; i nas, tolike na broju i takve, neće li biti sramota da se pokažemo privezani za ovaj kratkotrajni život, bojažljivi i malodušni, i da ne iskoristimo ovo sadašnje vreme koje nas poziva na podvig, kao veliko preimućstvo, i da ne prezremo privremeni život radi Boga koji nas je stvorio i predao na smrt dušu Svoju za nas, i da mi svojom smrću ne damo svedočanstvo naše jake i nepokolebljive vere?! Vaistinu, to bi bila neizmerna sramota. Ja govorim ovo, kada nikakva nagrada ne bi usledila za našim stradanjem. Ali, stradanja ovoga veka mala su prema nagradama, određenim nam u onome svetu: večni i bezbolni život za ovaj kratki i bedni, neprolazna slava za prezrenje prolazne slave, neoduzimljiva bogatstva i veselje koje se nikad ne pretvara u tugu. Ta zar ćemo poželeti da još na zemlji živimo? Nije li nam bolje, koristeći ovu blagoprijatnu priliku, da se postaramo otići što pre ka onoj slavi umirući za Hrista? Pogledajte, o braćo, na žrtvenik u oltaru Gospodnjem i razumite, da je istiniti Gospod naš i Bog prinesen na njemu sada na žrtvu za nas. Pa zar mi sada da ne položimo duše svoje za Njega na ovom svetom mestu? Pa zar da ih ne prinesemo Njemu na žrtvu, kao neki prinos?
Tako govoraše sveti arhiđakon, i svi se zapališe željom da umru za Hrista, i jednoglasno uskliknuše: Hrišćani smo, hrišćani, care, i tvoje lažne bogove ne poštujemo!
Ovo bi dostavljeno Maksimijanu. On odmah naredi da se crkva spali sa svima hrišćanima što se nalažahu u njoj. U tom međuvremenu verni u crkvi izdvojiše oglašene što behu među njima i rasporediše ih u četiri grupe, da bi se moglo što pre obaviti na njima sveto krštenje. A posle krštenja i miropomazanja, svi biše pričešćeni Svetim Tajnama. Dok se to zbivalo, vojnici po naređenju poganoga cara potpališe svuda oko crkve naslaganu kudelju, suvarke i ostalo; zidovi crkveni se brzo zapališe, i ogroman plamen sa svih strana pokulja uvis, prodre unutra u crkvu i stade brzo gutati sve. A hrišćani goreći, gromko kliktahu k Bogu, i pevahu pesmu Triju Mladića prizivajući svu tvar ka pesmopjeniju. I ne uspeše oni ni otpevati svoja pesmopjenija, a već svi predadoše svoje svete duše u ruke Gospoda svog, i postadoše blagoprijatna žrtva Bezazlenome Jagnjetu, zaklanome za svet. Broj spaljenih beše dvadeset hiljada.
Tako ova divna vojska svetih mučenika pređe iz zemaljske Crkve u Nebesku, da tamo večito praznuje praznik neprekidne radosti.
U toku pet dana potom goraše crkva, i dim neki dizaše se iz nje s opojnim i divnim mirisom, i neka čudna zlatozarna svetlost pokazivaše se na tom mestu. Maksimijan pak, smatrajući da je pobio i istrebio sve hrišćane što ih je bilo u gradu, bavljaše se igrama, konjskim trkama i raznim priredbama nozorišnim.
U Nikomidiji bejaše blizu pozorišnog gledališta ogromno idolište neznabožačke boganje Cerere.[9] Jednom car Maksimijan sa vojskom i narodom dođe k ovome idolištu i prinošaše žrtve boginji. Tada jedan od vojnika, po imenu Zinon a po činu vojvoda, pokrenut revnošću za istinitu veru i ne mogući gledati takvo neznabožje, stade (na jednu uzvišicu, i obraćajući se caru kliknu: U zabludi si, care, prinoseći žrtve mrtvome kamenju i nemome drveću. To je nesumnjivo demonska obmana, koja svoje poklonike vodi u pogibao. Rasudi, Maksimijane, i obrativši k nebu svoje telesne oči zajedno s duhovnim očima, poznaj Tvorca iz Njegove vidljive tvorevine. Kroz tvar poznaj kakav je Tvorac, i nauči se pobožno poštovati Boga, kome su prijatni ne krv i žrtveni dim beslovesnih životinja već neporočne duše ljudske i čista srca ljudska!
Čuvši to, Maksimijan naredi da Zinonu kamenjem razbiju usta, razvale lice i izbiju zube, pa da ga zatim jedva živa odvuku izvan grada i tamo poseku mačem. Tako sveti mučenik Zinon bi ovenčan vencem mučeništva.
U to vreme sveti Dorotej sa Indisom i ostalom družinom sećaše u okovima. Blaženi episkop Antim često ih iz svoga skrivališta posećivaše poslanicama svojim, ukrepljavaše ih, savetovaše ih da budu čvrsti u veri, i pobuđivaše ih na podvig. Jednom neznabošci uhvatiše i dovedoše caru Antimovog đakona Teofila, koji je išao k mučenicima sa episkopovom poslanicom. Pročitavši tu poslanicu, car se ispuni jarosti, jer tamo beše napisano ne što je njemu ugodno već što je svetima korisno. Zato car naredi da mu odmah dovedu Doroteja sa njegovom družinom. Kada ih dovedoše, car besno pogleda na njih, ukori ih, pa im dade da pročitaju poslanicu Antimovu. A oni, ugledavši đakona, obradovaše se dušom, i izdaleka ga pozdravljahu svetim pogledima i radosnim licima; čitane pak reči svetiteljeve oni slagahu u srcima svojim. A car, krvnički gledajući đakona, sa besom mu reče: Kaži mi, bedniče, ko je taj što ti dade ovo pismo, i gde se skriva?
Đakon se najpre u srcu pomoli Bogu, pa onda neustrašivo odgovori: Ovu poslanicu dao mi je pastir, koji, nalazeći se sada daleko od svoga stada, daje mu savete i pobuđuje ga na pobožnost. Naročito sada, kada je saznao za najezdu vukova i drugih zverova, on gromko naređuje svojim ovcama i javlja im šta treba da rade. A reči koje on govori nisu njegove (nego su uzete od našeg Vrhovnog Pastira koji je rekao: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Eto, ja te obavestih ko mi je dao ovu poslanicu, a gde je on, to ti kazati neću. Bilo bi očigledno bezumlje kada bih ja , koji sam tolika dobra dobio od svoga pastira, postao njegov izdajnik. On će se i bez nas uskoro pokazati: jer se ne može sakriti grad kad na gori stoji (Mt. 5, 14), kao što je to rekao Božanski glas.
Ne budući u stanju dalje slušati smelu đakonovu reč, car naredi da se đakonu smesta odreže sveti jezik njegov, pa zatim izvan grada ubiti đakona kamenjem i strelama. Posle toga car na razne načine pogubi i ostale svete mučenike: Doroteju odseče glavu, Mardonija sažeže ognjem, Migdonija živog zatrpa zemljom u jami, a Gorgonija, Indisa i Petra baci u more vezavši im o vrat vodenično kamenje. I tako ovi sjajni mučenici Hristovi završiše svoj podvig i otidoše ka Gospodu jednim putem, iako preko raznih smrti.
U to vreme sveta Domna se krijaše na jednoj gori u pešteri, hraneći se pustinjskim biljem što je raslo oko peštere. Čuvši za smrt svetih mučenika, ona se radovaše duhom što oni pređoše iz plačevne doline zemaljskog života u žuđeni kraj večnoga veselja. No naročito se ona radovaše zbog svog duhovnog brata i jednomišljenika Indisa, zajedničara njenog u duhovnom rođenju njenom krštenjem. A plakaše ona zbog sebe što jedino ona od sviju njih ne otide s njima ka Gospodu istim putem mučeništva, i pripremaše sebe za podvig ištući pomoć s neba.
Zatim ona siđe sa gore i uđe u grad, odevena u ono isto muško odelo u koje je beše obukla njena duhovna mati Agatija. Ne našavši Agatiju koju je tražila, svetoj Domni bi jasno da je ona sa mnoštvom drugih monahinja izgorela u crkvi, i plaka gorko, ne zbog njene smrti nego zbog toga što se ona ne udostoji da zajedno s njom umre za Hrista. I stojeći na mestu spaljene crkve, sveta Domna plakaše i ridaše kvaseći pepeo suzama svojim. A kada se spusti noć, ona ode na morsku obalu, gde Indis sa ostalim mučenicima bi potopljen. Ribari pak koji stajahu tamo i pripremahu mreže za lovljenje ribe, ugledavši svetu devojku i zbog muškog odela smatrajući je za muškarca, rekoše joj:. Hodi, mladiću, i pomozi nam; pa ako što ulovimo, dodelićemo i tebi jedan deo.
Ona im rado priđe u pomoć. Kada oni baciše mrežu u more, pa je zatim stadoše izvlačiti na obalu, oni osetiše da je mreža veoma teška, i jedva je izvukoše na zemlju. Noć beše puna mesečine, i opi ugledaše mnoštvo riba, i usred njih tela triju mučenika: Gorgonija, Indisa i Petra. Ribare spopade strahovit užas, i oni brzo skupiše mreže i ribu, a tela svetih mučenika položiše na zemlju, pa hitno sedoše u čamac da otplove na drugu obalu. Pritom oni zvahu i tobožnjeg mladića da ide s njima, ali on ne htede. Tada mu oni dadoše za trud nešto ribe i malo hleba, pa otploviše. A sveta devojka Domna priđe k telima mučenika, raspoznade svakoga, naročito dragoga Indisa, i stade ih s neiskazanom radošću grliti i celivati i tople suze obilno prolivati. A kada se podiže, ona ugleda na moru lađu gde sa spuštenim jedrima pristaje uz obalu. Odmaknuvši se od tela svetih mučenika, Domna priđe k lađi, i obraćajući se mornarima pokaza im ribu. Smatrajući da se riba prodaje, kapetan lađe upita za cenu, pošto je želeo da je kupi. No Domna mu odgovori da je uzme zabadava. Kapetan se lađe u nedoumici, i reče joj: Tako ti Hrista, kaži mi stvarno, pošto prodaješ ribu?
Čuvši ime Hristovo, sveta Domna razumede da su na lađi hrišćani, i ispriča im o telima svetih mučenika, o svima mučenjima njihovim, o imenima njihovim. Tada kapetan laće sa svojim prijateljima odmah iznese čista platna i mirise, uvi tela svetih, pa ih odnesoše ka gradskim bedemima, nedaleko od potoka blizu gradske kapije, gde sveti Dorotej sa svojima bi pogubljen. Tamo oni česno pogreboše tela svetih mučenika. A kapetan, poznavši da je Domna jedne vere s njima, i smatrajući je pritom za mladića, stade je moliti da ide s njima na lađu. „Ostanimo nerazdvojno zajedno do kraja života našeg“, govoraše on. No ona, ne pristajući na to, nalagaše mu da produži svoj put. „Ja ću ostati ovde, – reče ona -, jer je blizu kraj života moga; i ja neću da se telo moje odvaja od tela svetih, sa kojima za života bejah sjedinjena duhom i verom“.
Tada joj kapetan dade dovoljno zlata, ne za kakvu telesnu potrebu, pošto njoj to ne trebaše, već za mirise i tamjan, da njima kadi grobove svetih mučenika, pa ode svojim putem. A sveta Domna dan i noć provođaše kraj grobova svetih mučenika, kadeći ih, omiomirujući ih, i moleći se sa suzama.
Međutim, ne beše moguće da se delo svetlosti sakrije pred onima što su u tami, i da se želja svete Domne za mučeništvom ne ostvari, jer ona otvoreno činjaše ono što dolikuje pobožnosti i poštovanju svetih. I car bi obavešten da nekakav mladić obilazi hrišćanske grobove i prekađuje ih. Car se nasmeja i reče: Treba i taj da pogine istom smrću s njima, da bi ličnim iskustvom saznao da je ljudima, koji posle smrti ništa ne znaju, uzalud ukazivati takvo poštovanje.
Rekavši to, car odmah posla da joj odseku glavu. I sveta Domna bi ubijena mačem u vreme kada se ona moljaše kraj grobova svetih mučenika. Česno pak telo njeno neznabošci spališe ognjem. U to vreme, posle dugih mučenja, bi mačem posečen i sveti mučenik Jevtimije. Tako se Nikomidija ukrasi svojim mučenicima kao zvezdama, dopunjujući broj dvadeset hiljada divnim Glikerijem i preblaženim Zinonom i Teofilom, kojima se prisajediniše Dorotej, Mardonije, Migdonije, Indis, Gorgonije[10] i Petar, i tri svete devojke – monahinje: Agatija, Teofila i prekrasna Domna, a završetak svega sabora toga bi Jevtimije, – u slavu Hrista istinitoga Boga, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SIMONA MIROTOČIVOG,
osnivača manastira Simonopetre u Svetoj Gori
 
VETOST i naročitu vrednost ispooničkog života svog prepodobni Simon projavi kroz divne podvige i čudesa, koje učini kako za života tako i posle smrti; a posebno kroz točenje mira, slično svetom velikomučeniku Dimitriju Solunskom. No odakle je on. bio, ko su mu roditelji, kako je vaspitan, i gde je otpočeo sa svojim podvizima, to se ne zna. Što se pak tiče njegovog prekrasnog života na Svetoj Atonskoj Gori, izložiće se ovde.
Pamteći izreku duhovnih staraca, da je nemoguće spasti se bez poslušnosti, prepodobni Simon po dolasku svom u Svetu Goru najpre se postara da sebi nađe duhovnog starca, kome bi potpuno potčinio sebe, te da mu ovaj bude ne samo voditelj ka spasenju i svetli obrazac savršenog podvižništva, nego i stroga sudija njegovih mana i slabosti. U traženju takvog rukovodioca, prepodobni Simon žudno obilažaše manastire i skitove po Svetoj Gori. Pri susretu sa monasima iskusnim u duhovnom životu, on vođaše razgovore o monaškim vrlinama. Najzad, on pronađe sebi starca, savršenog u svakom pogledu podvižnika. On izloži potanko pred njim svoj raniji život, i odlučno izrazi svoju gotovost: da starcu bude bezuslovno poslušan u svemu, da bez ikakvog razmišljanja tačno izvršuje svaku roditeljsku reč njegovu, kao da mu dolazi iz samih usta Božijih.
Takva pokornost učenikova obradova učitelja. I starac, da bi svoga učenika usavršio na putu krstonosnog života i bezuslovne poslušnosti, ali i da mu u isto vreme ne bi dao povoda za sujetne pomisli, stade ga ne samo grditi nego pOnekad i biti. A blaženi Simon primaše to s velikom radošću i blagodarnošću. Zato pomagan blagodaću, Simon tugovaše i bojaše se za svoje spasenje, kada mu je starac u izvesnim prilikama ukazivao pažnju i blagonaklonost. Na taj način se među njima zacari srdačna evanđelska ljubav, koja sačinjava radost i duhovnih roditelja i duhovne dece. Sladak plod te ljubavi kod blaženog Simona beše njegovo nepodražljivo molitveno strahopoštovanje prema starcu i odanost njemu. Ta odanost je išla dotle, da je on celivao noge starcu kada je ovaj opavao, pa čak i ono mesto gde se starac obično odmarao posle svojih trudova ili molitvenog stajanja pred Bogom.
Sve je to prepodobni Simon radio iz čistih pobuda srca. Objašnjavajući to drugima, on je govorio: Koliko smo, s jedne strane, dužni ljubiti Boga koji nas je iz nebića uveo u biće, toliko smo, s druge strane, dužni ljubiti i starca, jer on, uz pomoć Božiju, preobražava u nama unutrašnjeg čoveka, vaspostavlja i obnavlja obraz Božji u nama, koji je pao našim nehatom i teškim gresima. – Ove reči pokazuju kako je prepodobni duboko bio prožet osećanjem važnosti i neophodnosti bezuslovne poslušnosti starcu, a ne svojoj volji.
Zbog takog vrlinskog života svog, i zbog takog shvatanja tog života, blaženi Simon brzo postade slavan u svoj Svetoj Gori. I vršnjaci njegovi osećahu duboko strahopoštovanje prema njemu, a stariji ga ljubljahu, jer za sve njih očigledni behu u njemu mladiću: njegova staračka mudrost, njegovo nepodražljivo trpljenje u podvizima, njegova stroga razboritost, njegova spasonosna poučnost, i svrh svega njegova iskrena prema svima ljubav, koja je kruna svih vrlina. Jednom rečju, precodobni Simon postade u Svetoj Gori ukras svoga vremena i svetli obrazac prekaljene poslušnosti, koja je nepokolebljivi temelj smirenosti i ostalih podviga monaških.
Naposletku i starac, pošto se dugim iskustvom ubedi u Simonovu istinsku i bezuslovnu poslušnost, promeni svoje ophođenje s njim. Tako, roditeljski pažljiv prema njemu, on raspolagaše njim kao poslušnikom, a ophođaše se s njim kao s bratom. Štaviše, on ga u izvesnim slučajevima pitaše za njegovo mišljenje i tražaše od njega savet.
Od kakvih posledica bi za smirenog Simona ona takva promena u starčevom ophođenju? Umesto da se raduje tome, blaženi Simon se neobično ožalosti, i donese odluku da ostavi starca, pod izgovorom da traži sebi potpuno usamljeničko tihovanje podvižničko. Kada on to saopšti starcu, i kupajući se u suzama poče moliti starca da mu da blagoslov na to, starac, iako teška srca, dade svoj starački, duhovnički pristanak na to.
Tako se prepodobni Simon rastade sa svojim starcem, za koga on u poslednje vreme beše ne toliko učenik koliko prijatelj i divan sapodvižnik. I dugo tražaše prepodobni po Svetoj Gori takvu zabačenu pustinju, gde ga niko ne bi mogao ni znati, ni pronaći. Najzad, uz pomoć Božiju, on nađe što je želeo: zabačenu stenu sa pećinom u njoj, na južnoj strani Svete Gore, gde se sada nalazi manastir Simonopetra, osnovan samim prepodobnim Simonom.
Stupivši u pećinu, prepodobni je znao da njemu predstoji ratovati protiv nevidljivih neprijatelja. Pomagan Duhom Svetim, on se obuče u duhovno sveoružje: celiva krst i prigrli molitvu, veru, trpljenje, post i sve što uništava demonske zamke i uzvišuje čoveka do anđelske čistote i detinjeg bestrašća.
Teško je zamisliti sve Satanine tajne mreže i lukave borbe protiv blaženog Simona, koji junački odnošaše pobede nad Satanom i svima mračnim poduhvatima njegovim. Od mnogih takvih slučajeva spomenućemo nekoliko.
Jedne noći svetitelj beše na molitvi, i odjednom pojavi se pred njim demon u vidu strašnoga zmaja. Razjagšvši čeljusti, on htede da proguta prepodobnog; ali nemajući pristanak neba na to, on ga ne mogade umrtviti, mada jednim udarcem svoga repa tresnu prepodobnoga o zemlju tako silno, da ovaj jedva prikupi snage da zapeva s prorokom: Navališe na me zlikovci da pojedu telo moje (Psal. 26, 2); a ja sam kao čovek koji ne čuje, i kao nem koji ne otvara usta svoja (Psal. 37, 14). Međutim strašni zmaj ne prestajaše da ga bije svojim repom, sa namerom da ga toliko zaplaši, da prepodobni od straha bar pobegne iz pustinje, kada već nije imao od Boga dopuštenje da ga ubije. Ali to ne uplaši prepodobnoga. Naprotiv, iako je osećao bolove, prepodobni molitveno zavapi k Bogu i protivstavi Satani ime Gospoda Savaota, i zmaj iščeze kao dim ispred njegovih očiju. I tek što iščeze demon, tiha božanska svetlost se razli po pećini, zamirisa rajski miris, srce svetog Simona ispuni se radošću i mirom, i on ču glas s neba: „Ne boj se i budi hrabar, poslušni i verni slugo Sina moga!“
Tako, blaženi Simon ostade u pećini i provede u njoj mnogo godina, ne obazirući se na neprestanu borbu sa nevidljivim vragom svoga spasenja i na tešku oskudicu sa spoljašnje strane. Međutim, doznavši za njegov strogi život, mnogi inoci Svete Gore počeše dolaziti k njemu, i dobijahu od njega veoma korisne savete po svoju dušu. Ujedno s tim on se udostoji od Gospoda dara prozorljivosti i predznanja. Ali posete od strane bratije počeše smetati usamljeničkom tihovanju prepodobnoga, i on namisli da odatle pređe u još zabačenije i nepristupačnije mesto. Međutim Bog, koji promišlja i stara se o spasenju svih i svakoga, omete prepodobnoga u tome, i to na sledeći način.
Jedne noći, stojeći na molitvi, prepodobni vide pećinu svoju obasjanu božanskom svetlošću; neiskazani miomir razlivaše se oko njega, i ču se s neba glas k njemu: „Simone, Simone, verni prijatelju i služitelju Sina moga! ne udaljavaj se odavde, ja sam odlučila da proslavim ovo mesto; ti ćeš za njega biti svetlost, i ime tvoje biće slavno“.
Spočetka prepodobni Simon ne pokloni vere ovome vićenju, bojeći se da to nije neka zamka nečastivoga, koji se ume pretvarati i u anćela svetla. Zato on ne prestajaše misliti kuda bi se udaljio na što usamljeničkije molitveno življenje isposničko.
Jedne noći pred Božić prepodobni izađe pred pešteru, i vide ovo: s neba se spusti jedna zvezda i stade nad stenom, gde kasnije on podiže česni manastir. – Ovo viđenje ponovi se nekoliko noći uzastopce. Međutim prepodobni Simon se ipak pribojavaše da to nije neka vražija zamka, i ne pridavaše važnost tome. A kada nastupi Božićna noć, on ponovo vide sjajnu zvezdu i ču božanstveni glas: „Simone! dužan si da ovde osnuješ monaško opštežiće. Ostavi svoju sumnju, ja lično biću ti pomoćnica. Inače, za svoje neverje bićeš kažnjen!“ – Ovaj glas ču on triput. I u tom času, kako on kasnije kazivaše učenicima svojim, on se kao obrete u Vitlejemu Judejskom na mestu pastira i čuje slatke zvuke angelskog pojanja: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja! – Ne bojte se, jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svima ljudima (Lk. 2, 14. 10).
Posle toga, govoraše svetitelj, strah i dvoumljenje ostaviše me, a radost i veselost obuzeše moju dušu, i ja s molitvenim trepetom tajanstveno sozercavah Vitlejemske događaje „velike tajne pobožnosti“ = javljenje Boga u telu.
Tri dana posle Božića k prepodobnome dođoše tri mirjanina, braća po telu, ljudi vrlo bogati. Pavši pred noge njegove, oni mu ispovediše sve grehe svoje, pa ga stadoše svesrdno moliti da ih primi kod sebe, pošto se slava njegova već beše pronela po Makedoniji i Tesaliji. No prepodobni uporno odbijaše da ih primi. Najzad, oni počeše preklinjati da ih primi bar na nekoliko dana.
Ovako usrdno preklinjanje dirnu prepodobnoga, i on ih primi. I posle potrebnog iskušeništva on ih obuče u angelski obraz, pa ih na svetoj Liturgiji pričesti Prečistim Tajnama.[11] I tada im on, kao svojoj duhovnoj deci, otkri o božanstvenom viđenju koje se nekoliko puta ponavljalo nad susednom stenom pećine njegove, moleći ih da o tome ne govore nikome dok je on u životu.
Saslušavši kazivanje prepodobnoga, braća mu s ljubavlju ponudiše svo svoje bogatstvo za zidanje i ustrojstvo opštežića. I sa blagoslovom prepodobnoga odmah se dadoše na posao oko toga. Materijal bi pripremljen, majstori dovedeni, samo je trebalo odrediti mesto gde će se zidati crkva i ostale zgrade. Kada prepodobni Simon ukaza na okomitu stenu kao na temelj obitelji, majstori se zaprepastiše, i govorahu mu: Avo, da li se ti šališ ili ozbiljno govoriš? Ta pogledaj, ova stena je opasna za nas zidare, a još opasnija za one koji će živeti tu. Ti kako hoćeš, no mi smo protiv toga. -I dugo se spor vođaše oko toga.
Prepodobni Simon, videći da ne može ubediti majstore da se zida na mestu gde on predlaže, naredi da se postavi trpeza. Za vreme obeda jedan od učenika prepodobnoga prinoseći im vino, po zavisti đavoljoj spotače se i sa stene omače u strašnu provaliju držeći u jednoj ruci sud sa vinom a u drugoj punu čašu vina. Poraženi ovakim nesrećnim slučajem, majstori strogo primetiše prepodobnome: Vidiš, avo, početke ubitačnih posledica tvog neopravdanog pothvata! A koliko bi tek sličnih smrtnih slučajeva moglo biti kada bismo rešili da ovde zidamo manastir!
Svetitel. ne odgovori ništa, samo se u srcu svom moljaše Presvetoj Vladičici Bogorodici, da se ne postidi on u očekivanju njene pomoći. I gle! O, neiskazanih čudesa Tvojih, Presveta Vladičice! i ko može dostojno odati hvalu veličini Tvojoj, Brza Pomoćnice! – Ne prođe ni pola sata, a brat koji beše pao u provaliju, pojavi se iz nje sa suprotne strane, posredovanjem Presvete Bogorodice; i to se pojavi ne samo zdrav i čitav nego i sa nerazbijenom čašom i sa nerazbijenim vinskim sudom u rukama, iz kojih se ne beše prosula ni jedna kap vina. Od ovog čuda majstore obuze strah i užas, i oni padoše k nogama svetitelju, i moleći ga za oproštaj govorahu: „Sada nam je jasno, oče, da si ti zaista Božji čovek“. – I na usrdnu želju i molbu njinu prepodobni ih primi među svoje učenike, i uskoro oni biše udostojeni angelskog obraza. I tada, pod neposrednim nadzorom i uputstvima prepodobnoga Simona, učenici njegovi, bivši majstori, pristupiše zidanju manastira. Ali pošto je trebalo ogroman kamen postaviti u temelj, svetitelj im ukaza na jedan takav kamen u blizini, i naredi im da ga prenesu. No oni, videći da kamen svi skupa ne samo ne mogu preneti nego ni s mesta pomaknuti, stojahu u nedoumici, ne znajući šta da rade. Videći to, svetitelj priđe kamenu, oseni ga životvornim znakom krsta, podiže ga bez ičije pomoći na svoja leća, prenese ga i spusti na mesto gde je trebalo. Na taj način on na delu pokaza istinitost reči, izgovorenih Gospodom apostolima: Zaista, zaista vam kažem, ako imate veru koliko zrno goruščino, i rečete gori ovoj: digni se i baci se u more, biće tako (Mt. 17, 20; 21, 21; Mk. 11, 23; Lk. 17, 6).
Kada bi ustrojen manastir, kome prepodobni dade ime Vitlejem zbog javivše se zvezde,[12] i bratstvo se umnoži, jednom se pojaviše u manastirskom pristaništu saraceni pljačkaši s namerom da opljačkaju manastir. Znajući to, svetitelj se u pratnji nekolicine svojih učenika spusti u pristanište i podnese saracenima hleb i voće. Saraceni primiše to, ali želeći da se dokopaju manastirske riznice, oni zahtevahu od prepodobnoga da im pokaže starešinu manastira. Svetitelj im krotko odgovori da je on starešina, i da u njih ništa nema sem podnesenih im darova. Nezadovoljni odgovorom, razbojnici se kao divlje zveri baciše na svetitelja, pri čemu jedan od njih poteže mač da ga ubije. No ruka mu se odjednom osuši, a ostali saraceni oslepeše.
Urazumljeni takim nebeskim gnjevom, zločinci u jedan glas povikaše: „Alah, Alah!“ i gušeći se u suzama, smireno moljahu svetitelja da ih isceli. „Smiluj se na nas, avo“, vapijahu oni, „ i isceli nas; a mi ti dajemo reč da ćemo postati hrišćani“. – Nezlobivi starac, učenik nezlobivog Učitelja Hrista, dirnut nevoljom svojih neprijatelja, posla jednog učenika po jelej iz kandila što je pred Spasiteljem, pomoli se za njih, zatim krstoliko pomaza oči saracenima i sasušenu ruku njihovog druga, i svi se odmah isceliše. Poraženi čudom isceljenja, oni ne samo primiše sveto krštenje, nego i ostadoše u manastiru, i zamonašiše se.
Najzad divni Simon stiže u duboku starost; i bi mu otkriveno vreme i čas odlaska ka Gospodu. Dozvavši svoje učenike, oprosti se sa njima, i ostavi im ovako zaveštanje. „Braćo moja i čeda mila o Gospodu, evo odlazim od vas; no vi ne tugujte zbog toga, jer ćemo se svi uskoro opet videti. Ako dobijem slobodu pred Gospodom, onda ću vas svagda posećivati i čuvati od svakog iskušenja vidljivog i nevidljivog. Razume se, pod uslovom da i vi držite ustav opštežića, redovna crkvena bogosluženja, i sve čemu sam vas naučio rečju i delom. Ne ljubite privremeno bogatstvo; begajte od sujete; ne podajte se sablaznima! Budite miroljubivi, gostoljubivi; praznike svetkujte duhovno, a ne po svetski, tojest ne bavite se u takve dane praznoslovljem, šalama i smehom; praznik je osvećenje i prosvećenje duše, a to se postiže molčanijem, molitvom i čitanjem sveštenih knjiga. Na bogosluženju pevajte s pobožnim strahopoštovanjem, a ne s nehatom i derući se. Igumana ljubite od duše. Ako se toga držite i posle moje smrti, kao što ste se držali za moga života, onda ću ja svagda biti s vama duhom. U protivnom, odgovaraćete na Strašnom i sveopštem sudu“.
Dok svetitelj govoraše ovu pouku, bratija i učenici neutešno plakahu zbog rastanka s njim. Naposletku, pomolivši se za njih Bogu, u Presvetoj Trojici slavljenome, da ih i posle njegove smrti sačuva pod zaštitom Bogomatere i svih Svetih, blaženi utonu u ćutanje, i naredne noći predade svoju svetu dušu Bogu. To bi 28. decembra 1257. godine. Sutradan izjutra lice preminulog pravednika zasija divnom svetlošću, u prisustvu svega bratstva. Izvršivši opelo nad prepodobnim, oni ga s molitvenim strahopoštovanjem i suzama spustiše u grob.
Red je da spomenemo i neka posmrtna čudesa blaženog oca našeg Simona, da bismo znali kavu slobodu ima on pred Gospodom.
Jedan od bratije sveštene obitelji prepodobnog oca našeg Simona, nalazeći se pod uticajem satanskog iskušenja, grđaše podvižnika Hristovog i ne priznavaše ga za sveca, i nije hteo da sa ostalima praznuje godišnji spomen njegov. I jednom, kada svi oci vršahu bdenije prepodobnome, ovaj nesrećni brat, vitlan sumnjom i neverovanjem u svetost blaženog oca Simona, izađe iz crkve, ode u svoju keliju, i leže da spava. Tada se njemu javi u snu prepodobni Simon, sav obasjan munjelikom svetlošću, praćen dvojicom svojih učenika, i reče mu: „Zar se tebi, nesrećniče, ne sviđa slava kojom me proslavi Bog?“ – Rekavši to, prepodobni dade znak učenicima koji behu u njegovoj pratnji, te ovi položiše hulnika ničice na zemlju, i prepodobni ga nekoliko puta udari štapom po petama, tako da se ovaj nesrećnik probudi od bola i bezmernog straha. Probudi se i vide da su mu noge otečene. Obuzet izuzetnim užasom, on odmah ode u crkvu, pade igumanu pred noge, i ispovedi mu sve svoje grehe prema prepodobnome. Zatim, obraćajući se bratiji, on reče: „Oprostite mi, oci! sada sam se ubedio da je prepodobni otac naš Simon divno proslavljen Bogom. Odsada i ja verujem i klanjam se njemu kao jednome od drevnih svetitelja, kakvi behu: Antonije, Jevtimije, Sava Osvećeni i ostali“. Zatim povisivši glas, on uskliknu pred ikonom prepodobnog Simona: „Blagodarim ti, ugodniče Božji, što me izbavi od demonskog iskušenja, nasilja i pogibli!“ – I tada on, lijući suze, usred crkve ispriča svemu bratstvu o javljenju prepodobnoga u nebeskoj slavi, I svi oni proslaviše Boga, koji ne želi smrti grešniku, nego da se obrati i živ bude.
Drugi brat u obitelji prepodobnoga dugo se boraše sa demonom bluda. Ali nemajući snage da istraje u podvigu, on s molitvenim strahopoštovanjem pade pred svetu ikonu prepodobnoga oca Simona, i sa suzama ga moli da ga izbavi od ovog iskušenja. Posle toga, pomazavši se jelejem iz kandila koje je tiho gorelo pred ikonom prepodobnoga, on se potpuno oslobodi od prljavih demonskih i nečistih uzbuđenja tela.
Jednom, prilikom praznovanja godišnjeg spomena svetiteljevog, u toku velikog večernja uđe u crkvu neki monah Sava, iz obitelji svetoga Dionisija na Olimpu, i priđe svetoj ikoni prepodobnoga oca Simona da je celiva. Ali, videvši da je ikona vrlo mala, on se uvredi i reče: „Neću da se klanjam takvoj ikoni“. Razume se, ovo on učini iz neznanja a ne iz nekog omalovažavanja svetitelja. I prepodobni otac naš Simon ispravi ovoga brata na sledeći način. Kada ovaj monah ode iz crkve u keliju, datu mu za odmaranje, on zaspa. I vidi u snu: krov na keliji se otvori, i strašni zmaj, koji plamenom disaše a dimom i smradom odisaše, razjapi čeljusti da ga proguta. Pri tom zmaj progovori čovečanskim glasom i reče: „Tebi se ne sviđa mala ikona svetiteljeva; i ti si s negodovanjem izašao iz crkve ne sačekavši kraj službe. Znaj dakle, ti si moj, ja ću te progutati“. Rekavši to, zmaj se s užasnom hukom baci na njega. Nesrećni Sava, van sebe od straha i užasa, zavapi: „Prepodobni Simone, pomozi mi!“ – i tog trenutka se probudi, i preplašen pohita u crkvu, pade na kolena pred ikonu prepodobnoga, i s ljubavlju je celiva nekoliko puta. Prisutni se začudiše promeni ovoga brata, jer mu lice beše bledo kao u mrtvaca. Tada on ispriča svima kako zbog neznanja nastrada od Satane. Pritom jedan od staraca primeti: „Mala ikona, brate moj, za toplu veru i pobožnost, za čist um i neporočno telo, ničim se ne razlikuje od velike. Zato pazi: ukazuj dostojno poštovanje svetiteljima i sveštenim ikonama njihovim, pa bile one male ili velike“. – Ispravljen na taj način, brat uznese slavu Bogu i blagodarnost prepodobnome.
Takvi su podvizi i čudesa prepodobnog oca našeg Simona. Molitvama njegovim neka Gospod i nas udostoji carstva Svoga večnoga. Amin.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
DOMNE
 
POSTRADALA za Gospoda Hrista posečena mačem.[13]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
INDISA
 
POSTRADAO za Gospoda Hrista bačen u more.[14]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
GORGONIJA i PETRA
 
OVI sveti mučenici postradaše za Gospoda bačeni u more.[15]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ZINONA
 
POSTRADAO za Gospoda mačem posečen.[16]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MARDONIJA, DOROTEJA, TEOFILA i MIGDONIJA[17]
 
OVI sveti mučenici postradaše za Gospoda Hrista umoreni na razne načine.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
GLIKERIJA
 
SVETI Glikerije prezviter postrada za Gospoda u ognju spaljen.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
SEKUNDA
 
OVAJ sveti mučenik postrada za Gospoda mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PLUTODORA
 
HRABRO postradao za Gospoda svoga.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
IGNJATIJA LOMSKOG
 
PREPODOBNI Ignjatije počeo se podvizavati kao monah u Kirilovom Bjelozerskom manastiru. Zatim na pedeset vrsta od grada Lomska on ustroji Spasku pustinju. Ali voleći usamljenost, prepodobni Ignjatije se udalji odatle na obalu reke Sare u Vadožku oblast. Za revnitelje monaškog života koji se i tu stekoše oko prepodobnog Ignjatija, prepodobni podiže crkvu u čast Pokrova Presvete Bogorodice i osnova Bogorodičin manastir. Prestavi se prepodobni 1592. godine. Svete mošti njegove počivaju u crkvi Vjadožske pustinje.
 
SPOMEN SVETE
PETROSILE (ili PETRONILE)
 
PRVO ime se pominje pod današnjim datumom (28. decembra), a drugo pod 31. majem, prema sinaksaru Sofronija Evstratijadisa. Ova svetiteljka se navodi kao kći svetog apostola Petra.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VAVILE
 
RODOM iz Tarsa Kilikijskog; savremenik prepodobnog Jovana Mosha; u miru skončao.
 


 
NAPOMENE:
[1]Maksimijan II Galerije – zet i savladar Rimskog cara Dioklecijana; kasnije njegov naslednih (od 305-311. god).
[2]Oglašenjem se nazivalo prethodno ispitivanje onih koji su se pripremali za sveto krštenje i njihovo obučavanje istinama vere. Ono je trajalo od četrdeset dana do tri godine; a nekada se, prema prilikama skraćivalo na nekoliko dana.
[3]Mt. 5, 15; 13, 44.
[4]Kod hrišćana prvih vekova bio je običaj da se svaki dan pričešćuju Svetim Tajnama. Ali pošto ponekad nije bilo moguće služiti svetu liturpiju svaki dan, to su Svete Tajne davane vernima da ih nose kući, i čuvaju u sveštenim sasudima.
[5]Sravni: Psal. 144, 16.
[6]Spomen svetog sveštenomučenika Antima, episkopa Nikomidijskog, Crkva praznuje 3. septembra.
[7]Klavdiopolj – grad u Maloazijskoj oblasti Kilikiji.
[8]To je bilo 303. godine.
[9]Cerera ili Demetra – grčko-rimska boginja zemljoradnje i plodnosti. Vrlo rasprostranjena praznovanja njenih praznika odlikovala se razvratom.
[10]Mošti svetog mučenika Gorgonija biše docnije prenesene u Rim.
[11]Iz ovoga se vidi da je prepodobni bio jerej.
[12]Manastir Simonopetra posvećen je Rođenju Hristovom. Kasnije je bio sagoreo, ali je blagodareći moštima Sv. Marije Magdaline, koje su u njemu, opet obnovljen.
[13]Vidi o njoj pod današnjim danom: Stradanje svetih Dvadeset hiljada mučenika Nikomidijskih.
[14]Vidi o njemu pod današnjim danom: Stradanje svetih Dvadeset hiljada mučenika Nikomidijskih.
[15]Vidi o njima pod današnjim danom: Stradanje svetih Dvadeset hiljada mučenika Nikomidijskih.
[16]Vidi o njemu pod današnjim danom: Stradanje svetih Dvadeset hiljada mučenika Nikomidijskih.
[17]Vidi o njoj pod današnjim danom: Stradanje svetih Dvadeset hiljada mučenika Nikomidijskih.idi o njima takođe tamo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *