NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za decembar

Žitija Svetih za decembar

27. DECEMBAR
 
STRADANJE SVETOG APOSTOLA,
PRVOMUČENIKA I ARHIĐAKONA
STEFANA
 
POŠTO Gospod naš Isus Hristos izvrši tajnu našeg spasenja, i uznese se na nebo, i od Oca nisposla na apostole Duha Svetoga u vidu ognjenih jezika, i prva Crkva u Jerusalimu poče se umnožavati, niče u njoj ubrzo nezadovoljstvo među hrišćanima iz jelina prema hrišćanima iz Jevreja (D. A. 6, 1).[1] Pod ovim jelinima ne podrazumevaju se oni jelini koji su se klanjali idolima, i koje Sveto Pismo obično naziva neznabošcima. U to vreme neznabošcima još ne behu otvorena vrata vere Hristove, niti im se propovedaše reč spasenja. Štaviše, neznabošce ne počeše primati u Crkvu ni uskoro po kamenovanju svetoga Stefana. Prvi neznabožac koji postade hrišćanin beše Kornilije kapetan; njega krsti sveti apostol Petar. A hrišćani iz obrezanih Jevreja stadoše negodovati što je Petar išao među neobrezane, i roptahu na njega, dok im on ne objasni o viđenju koje je imao: o platnu s neba. Tada se oni smiriše, i slavljahu Boga, govoreći: Dakle i neznabošcima Bog dade pokajanje za život.[2]
Jasno je, za života svetoga Stefana roptahu oni Jevreji što behu rasejani po raznim zemljama i držahu se zakona Mojsijeva, kao što i sveti apostol Jakov piše u svojoj Poslanici: „svima dvanaest kolena rasejanim po svetu pozdravlje“ (Jak. 1, 1). – Ti Jevreji behu primili jelinski (= grčki) jezik, ali ne i veru jelinsku. Zato ih i nazivahu jelinima oni koji življahu u Jerusalimu. To i sveti Zlatoust veli: „Smatram da se i u ovom slučaju jelinima nazivaju oni Jevreji koji su govorili jelinski (= grčki). Iako Jevreji, oni su govorili grčki“. – Takvi dakle jelini hrišćani podigoše viku na hrišćane iz Jerusalimskih Jevreja što se njihove udovice nipodaštavahu pri svakodnevnom raspoređivanju služenja: ili ih određivahu na beznačajnije poslove, ili im davahu manje i lošije hrane i odeće.
Pri takom stanju stvari svetih dvanaest Apostola sazvaše sve ondašnje verne i rekoše im: Nije prilično nama da ostavimo reč Božiju pa da služimo oko trpeza. Zato, braćo, izaberite između sebe sedam uglednih ljudi, punih Duha Svetoga i premudrosti, koje ćemo postaviti nad ovim poslom; a mi ćemo u molitvi i u službi reči ostati (D. A. 6, 2-4). – Ova reč bi po volji svima vernima, i oni odmah izabraše: Stefana, čoveka puna vere i Duha Svetoga, Filipa, Prohora, Nikanora, Timona, Parmena i Nikolu došljaka iz Antiohije.
Sama imena ovih izabranika pokazuju, da oni behu rodom ne od Jevreja koji življahu u Jerusalimu već od onih koji življahu u jelinskim zemljama, jer im imena nisu jevrejska nego jelinska. Od njih Stefan bejaše rođak Savlu, kasnijem apostolu Pavlu; a Pavle beše rodom iz grada Tarsa, u Kilikiji. Ova sedmorica biše izabrani između jelina za služenje siromašnim udovicama, da bi se jelini, koji dotle tugovahu zbog svojih zanemarenih udovica, smirili i prestali žaliti se i roptati. Sve ove izabranike dovedoše pred apostole, i oni se pomoliše za njih, metnuše ruke na njih, i postaviše ih za đakone.
A Stefan, pun vere i sile, beše prvi među njima, i zato bi nazvan arhiđakon. On činjaše znake i čudesa velika među ljudima. Ta čudesa ne spominju se u Svetom Pismu. Ali to nije ni čudo, jer se i za dela samog Gospoda Hrista veli ovo: Ima i drugo mnogo što učini Isus, koje kad bi se redom zapisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige (Jn. 21, 25). Uostalom, sa sigurnošću možemo reći da je sveti Stefan, slično najstarijim Apostolima, metao ruke na bolesnike i ozdravljao ih. Pored toga on beše silan u delu i u reči, verne utvrđivaše u veri a neverne Jevreje izobličavaše, dokazujući im iz zakona i proroka, da oni nepravedno iz zavisti ubiše Sina Božija, Mesiju, očekivanog toliko vekova.
Jednom, kada među Jevrejima, i farisejima, i sadukejima, i jelinskim Jevrejima buknu spor o Gospodu našem Isusu Hristu, i jedni govorahu da je On prorok, a drugi da je varalica, treći pak da je Sin Božji, sveti Stefan se pope na uzvišicu i stade blagovestiti svima o Hristu Gospodu, govoreći: Ljudi braćo! Zašto se toliko ljutite i prepirete, i sav se Jerusalim podelio u partije? Blago čoveku koji je poverovao u Gospoda našega Isusa Hrista, jer On radi toga savi nebesa, siđe i rodi se od Presvete i Prečiste Djeve, izabrane pre postanja sveta, da nas oslobodi od grehova naših; On nemoći naše uze i bolesti ponese; slepima davaše vid, gubavce očišćavaše, đavole izgonjaše.
A oni, čuvši to, stadoše se prepirati, govoreći suprotno i huleći propovedanoga Gospoda, kao što o tome piše u Delima Apostolskim: „Neki iz zbornice koja se zove Liverćanska i Karinačka i Aleksandrinačka i neki iz Kilikije i Asije prepirahu se sa Stefanom“ (D. A. 6, 9). Jer Jevreji koji življahu među jelinima po raznim zemljama, imađahu svoje posebne sinagoge u Jerusalimu. Na taj način, pored najprve arhisinagoge jevrejske, u Jerusalimu bejaše mnogo sinagoga raznih došljaka, ili Jevreja koji življahu po raznim zemljama jelinskim; i Jevreji iz svake od tih zemalja isključivo u svoju sinagogu šiljahu decu svoju da se uče Zakonu Božiju. A i oni sami, svake godine dolazeći na poklonjenje ka hramu Solomonovom, bavljahu se po svojim sinagogama, sabirahu se i učahu se u njima, kao što se to vidi iz druge glave Dela Apostolskih gde se kaže: „U Jerusalimu se nalažahu Jevreji, ljudi pobožni iz svakoga naroda koji je pod nebom, Parćani, Miđani“, i ostali (D. A. 2, 5. 9-11),[3] tojest Jevreji koji žive u Parćiji, u Midiji, p u ostalim spomenutim zemljama, koji behu došli na praznik u Jerusalim. Shodno tome, u Jerusalimu behu sinagoge: Kilikijske, Aleksandrijska, Kirinejska.[4] O Libertinskoj[5] pak pričaju, da je u njoj bilo posebno pleme Jevreja, koje vodi svoje poreklo od onih Jevreja, koji nekada biše zarobljeni od Pompeja rimskog,[6] pa potom pušteni na slobodu, zbog čega su se i nazivali „liberi“, tojest slobodni. To i sveti Zlatoust kaže: „Libertincima su se nazivali oni kojima je od strane Rimljana bila darovana sloboda. I pošto u Jerusalimu življahu mnogi poklonici iz raznih zemalja, to oni imađahu i sinagoge svoje u Jerusalimu, gde slušahu čitanje Zakona i moljahu se“.
Ljudi dakle iz spomenutih sinagoga: Liverćanske, Kirinačke i drugih, prepirući se sa Stefanom, ne mogahu protivustati premudrosti i Duhu kojim on govoraše (D. A. 6, 10). I sveti Stefan u to vreme rečju istIne nadvlada tri dela sveta: Evropu, Aziju i Afriku. Nadvlada Evropu u licu Liverćanaca koji behu došli iz Rima evropskog grada; nadvlada Aziju u licu Kilikijaca koji behu iz Azije; nadvlada Afriku u licu Kirinaca i Aleksandrinaca, koji behu porod Afrike.
Međutim ovi pobeđenici, nemajući šta da kažu protivu propovedane Stefanove istine, svetlije od sunca, raspališe se gnjevom i razgoreše zavišću, pa nagovoriše neke između svojih jednomišljenika, ljubitelje laži, da izveste veliku arhisinagogu jevrejsku kako su oni, tobož, čuli Stefana gde govori hulne reči protivu Mojsija i Boga. Pobunivši na taj način narod i starešine i književnike, oni napadoše na svetoga Stefana, uhvatiše i dovedoše u sinagogu k poglavarima svešteničkim i velikom mnoštvu zakonoučitelja. Izvedoše onda i lažne svedoke koji govorahu: Ovaj čovek ne prestaje huliti na ovo sveto mesto i na zakon. Jer ga čusmo gde govori: Isus Nazarećanin razvaliće ovo mesto, i izmeniće običaje koje nam ostavi Mojsije (D. A. 6, 10-14).
Međutim sveti Stefan stajaše usred tog ubilačkog skupa kao angeo Božji, sijajući svetlošću božanske blagodati, kao nekada Mojsije: jer se preobrazi spoljašnji izgled lica njegova, i svi koji seđahu na saboru videše lice njegovo kao lice angela (D. A. 6, 15). A poglavar sveštenički upita ga: Je li istina što o tebi govore svedoci? – Sveti Stefan otvori usta svoja i izgovori dugu reč. On poče od Avraama, koji prvi dobi obećanje o dolasku Mesije. Zatim ispriča svu istoriju do Mojsija, spominjući ga sa svakim strahopoštovanjem i uvaženjem, i na taj način jasno pokazivaše i pobijaše lažne svedoke da on ne huli na Mojsija i na Zakon Božji dat preko Mojsija, i još jasnije dokazivaše da su upravo oci njihovi bili hulitelji Mojsija. Ne htedoše oci naši, govoraše on, poslušati Mojsija, nego ga odbaciše, i okrenuše se srcem svojim ka Egiptu (D. A. 7, 39).
Zatim pobijajući drugu klevetu, kako on tobož huli na sveto mesto, reče: „Solomon Mu podiže hram“ (D. A. 7, 47). Ovim rečima sveti Stefan kao da govoraše ovo: Ja znam ovo sveto mesto, po Božjem blagovolenju od cara Solomona mudro ustrojeno i slavom Gospodnjom u oblaku pokazanom osvećeno; ja počitujem hram, načinjen rukama ljudskim u slavu Božiju, ali pritom i ovo izjavljujem: da Bog više voli živeti u neveštastvenim hramovima, tojest u dušama ljudskim čistim. Svevišnji ne živi u rukotvorenim hramovima, govoraše sveti Stefan, kao što Bog govori preko proroka: Nebo je meni presto a zemlja podnožje nogama mojim. Kako ćete mi hram sazidati? govori Gospod. Ili koje je mesto za moje počivanje? Ne stvori li ruka moja sve ovo? (Is. 66, 1-2).
Naposletku, ispunivši se božanske revnosti kao nekada Ilija, sveti Stefan stade izobličavati sav sabor: Tvrdovrati i neobrezanih srca i ušiju vi se jednako protivite Duhu Svetome; kako oci vaši, tako i vi. Koga od proroka ne proteraše oci vaši? Oni pobiše one koji unapred javiše o dolasku Pravednika (= obećanog Mesije), kojega vi sad izdajnici i ubice postadoste (D. A. 7, 51-52).
Ove reči svetoga Stefana izazvaše u poglavaru svešteničkom i književnicima neiskazanu jarost, i svi oni slušajući ovo besnijahu u srcima svojim, i škrgutahu zubima na nj. No Stefan ne obraćaše pažnju na njihov gnjev, jer beše pun Duha Svetoga koji ga i činjaše hrabrim i bogonadahnutim. Pogledavši na nebo, on vide slavu Božiju. Dotada on beše samo obuzet željom da je vidi, i sa čvrstom verom se nadaše da će je dobiti; a tada, pred sam izlazak iz tela, poče je gledati i početke blaženstva od nje doživljavati; vide on i samoga Hrista Isusa, Vladiku i Gospoda svog gde stoji na nebu i kao očekuje dolazak njegov k Njemu, da čim se razreši tela brzo ode k Njemu, i tamo gde je On, sam Gospod, bude i sluga Njegov (sr. Jn. 12, 26). A što Stefan sam vide, on to objavi svima kliknuvši gromkim glasom: „Evo vidim nebesa otvorena i Sina Čovečijega gde stoji s desne strane Bogu“ (D. A. 7, 56).
Sveti Stefan ne utaji ovo svoje viđenje, kao što je to običaj kod svetitelja: smirenja svoga radi – ne kazivati drugama otkrivenja koja im bivaju od Boga. Naprotiv, on svima objavi ovo preslavno otkrivenje radi toga, da se verni utvrde u veri a da se neverni postide. A on tako postupi i radi toga, da uveri mučenike koji budu posle njega: da onima koji mučenički umiru za Hrista nema nikakve prepreke pri uzlaženju na nebo, niti ikakve smetnje, ni ispitivanja, nego im je otvoren prav i slobodan put, otvoreno nebo, gotova nagrada, sam Nagraditelj podviga stojeći čeka; sama Gospodnja slava srete mučenika na vratima nebeskim. I zbog toga sveti Prvomučenik ne prećutkujući objavljuje svima što vidi, kao time prizivajući i drugs posle sebe ka istom mučeničkom vencu.
Zavidljivi pak Jevreji, naviknuti ubijati proroke, pored toga bili su ustali i na samoga Gospoda, Ispunitelja Zakona i Proroka, sada ne otrpeše reči istine i ne htedoše slušati o viđenju svetoga Stefana, nego povikavši iza glasa zatiskivahu uši svoje, i jednodušno navališe na njega, izvedoše ga iz grada, kao ranije Gospoda Isusa koji blagoizvoli postradati izvan gradskih zidina, i zasipahu kamenjem dobrog i vernog slugu Gospodnjeg. A da bi im lakše bilo bacati kamenje na svetitelja, lažni svedoci i ubice skinuše sa sebe gornje haljine i metnuše ih kraj nogu mladića, po imenu Savla, koji, iako roćak i istoplemenik kamenovanog, silno besnijaše protiv njega iz revnosti za Stari Zakon. Savle, veli se u Delima Apostolskim, beše pristao na njegovo ubijanje (D. A. 8, 1). Sveti Zlatoust o tome ovako kaže: „Tugovaše Savle što nije imao bezbroj ruku, da svima njima bije Stefana; no i ovako on nađe, te mučenika ubijahu mnoge ruke lažnih svedoka, čije haljine čuvaše on“.
U vreme kada svetog Stefana ubijahu u dolini Josafatovoj, koja leži između Jerusalima i Eleona kraj Kedarskog potoka koji ima mnogo kamenja na obalama, stajaše podaleko na jednoj uzvišici Prečista Djeva sa svetim Jovanom Bogoslovom posmatrajući sa gore, i usrdno se moljaše za Stefana Gospodu i Sinu svome, da ga ukrepi u trpljenju i primi dušu njegovu u ruke Svoje.
O kako slatka, premda kroz ljuto kamenovanje, beše smrt svetome Prvomučeniku, kada na njegov podvig gledahu: sa nebeske visine Preslatki Isus, a sa zemne gore Preslatka Mati sa ljubljenim učenikom! I kad sveti Stefan, pod silnom kamenom kišom koja padaše na njega, sav obagren krvlju, iznemogavaše telom i razrešavaše se od uza tela, on paćaše srcem ne za sebe već za one koji ga ubijahu, i usrdnije se moljaše za njih nego za sebe. Jer za sebe on, stojeći pravo, govoraše: „Gospode Isuse, primi duh moj!“ – A za svoje ubice on i na kolena kleče i zavapi iza glasa, govoreći: „Gospode, ne upiši im ovo u greh!“ – I rekavši to predade Gospodu Hristu dušu svoju čistu (D. A. 7, 58-60).
Tako skonča divni podvižnik; okrvavljenim kamenjem kao crvenim ružama bi ovenčan prvi mučenik i uđe u otvoreno nebo, koje on vide, ka Gospodu i Caru slave, da caruje s Njim u beskonačnom carstvu.
Sveti Stefan bi rukopoložen za arhiđakona od svetih Apostola uskoro posle Pedesetnice, a postrada iste godine po Vaznesenju Gospodnjem, 27. decembra, imajući malo više od trideset godina. Licem on beše veoma lep, no dušom još lepši.
Sveto pak telo njegovo bi bačeno na pojedenje zverima i pticama, i ležaše dan i noć nepogrebeno. I tek naredne noći poznati u Jerusalimu jevrejski zakonoučitelj,[7] koji potom i sam poverova u Hrista sa sinom svojim Avivom, posla česne i verne ljude, i tajno uzevši telo svetiteljevo, odnese ga na svoje imanje, udaljeno od Jerusalima blizu četiri kilometra, zvano Kafargamala, i tamo česno sahrani, učinivši nad njim plač veliki. „I ko ne bi plakao, veli sveti Zlatoust, gledajući na to krotko jagnje, kamenjem ubijeno i mrtvo!“
Nakon pak mnogo godina posle toga, blagočestiva carica grčka Evdokija, supruga Teodosija Mlađeg,[8] došavši u Jerusalim, ona na mestu gde sveti prvomučenik Stefan bi ubijen i zemlja obagrena česnom krvlju njegovom, podiže prekrasnu crkvu u ime njegovo,[9] a u čast Hristu Bogu, kome slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE I STRADANJE
SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA I ISPOVEDNIKA
TEODORA
I BRATA MU PREPODOBNOG
TEOFANA,
Načertanih
 
MEĐU MUČENICIMA postradalim za Hrista, jedni su se podvizavali za hrišćansku veru suprotstavljajući se neznabošcima koji su štitili svoju idolopokloničku zabludu; a drugi, podvizavajući se za pravu veru protiv hrišćana, no hrišćana koji su nepravoslavno verovali, podneše ne manje trudova od prvih, zbog čega i dobiše jednake s njima vence. Meću ove druge spada divni i veliki Teodor.
Teodora odgaji Palestina, data Bogom u nasleđe Avraamu i s pravom nazvana obećana zemlja, jer iz nje proizađe ne samo sav sabor Proroka i Patrijaraha, nego i sam Hristos otuda je po telu, a tako isto i sav sabor bogougodnih Apostola. Ta zemlja dade svetu i ovaj svetilnik vere i stub pobožnosti – svetog Teodora. Jer njegovi blagorodni roditelji,[10] čije se svo imanje i bogatstvo sastojaše u tome što behu i nazivahu se hrišćani, življahu u svetom gradu Jerusalimu. Izdanak njihov, sveti Teodor još u ranom detinjstvu steče od njih veliku mudrost; i u doba dečaštva on posedovaše um ne dečački. Umesto da se bavi dečjim igrama i posvećuje pažnju pozorištima, on stalno boravljaše po hramovima Božjim. Za njega beše najprijatnije pozorište: da marljivo posmatra dobra dela i čestite naravi, i da sebe uči njima i upražnjava ih. Ujedno s tim, njemu beše hvala ovo: besprekorno slušati svoje roditelje. Jednom rečju: Teodor od samog početka pokaza, kao peka plodonosna voćka, kakav će on biti kasnije.
Kada Teodor poodraste, roditelji ga dadoše u manastir svetog Save Osvećenog jednom učenom i vrlinskom prezviteru, da kod njega izuči Božanske knjige Svetoga Pisma, a ujedno s tim da se nauči i strahu Božijem. Teodor imađaše brata po imenu Teofana, mlađeg od njega po godinama ali ravnog njemu po vrlinama. Oni se zajedno učahu kod tog istog prezvitera. Bistar, Teodor za kratko vreme izuči svu predavanu mu knjižnu nauku. No žudeći za višom filosofijom, za višim znanjima, Teodor izađe iz manastira i nađe jednog starijeg, vrlo mudrog čoveka, i zamoli ga da ga uzme među svoje učenike. Kod ovog učitelja Teodor savršeno izuči ne samo svetsku filosofiju nego steče i mudrost duhovnu. On se nauči od njega prezirati svet i sve što je u svetu. I pošto postade savršen u obema filosofijama, u obema naukama: svetskoj i duhovnoj, on se ponovo vrati u obitelj svetoga Save. I zamonaši se.
Tvoreći kao monah ugodna Bogu dela, on životom svojim prevazilažaše druge. Jer ko tamo beše krotkiji od njega? ko nezlobiviji? ko uzdržljiviji? ko bolje od njega znađaše kada treba ćutati ili govoriti, ili što uraditi, i to tako da se ni molčanije ne naruši, niti korisna reč propusti izgovoriti u pravo vreme, niti neki manastirski posao ostaviti neurađen? Ko tako umrtvi telo svoje, obuzda oči i jezik, odbi napadaje pomisli, kao Teodor? Zbog takvih vrlina njegovih, po promislu Božjem a i po želji sve tamošnje bratije, njega Jerusalimski arhijerej posveti za prezvitera.
I tako, obitelj svetoga Save imađaše njega kao vrednu pčelu koja marljivo skuplja med vrlina. No o prepodobnom Teodoru valja reći i to, da u njemu beše nešto što nekada i u proroku Jeremiji, kome bi rečeno od Boga: Prije nego te sazdah u utrobi, znah te; i prije nego izide iz utrobe, posvetih te (Jerem. 1, 5). Jer kada on još kao dečko življaše u lavri svetoga Save i učaše se knjizi kod spomenutog prezvitera, ovaj bogonadahnuti prezviter proreče o njemu ovo: „Ovaj divni mladić svoj podvižnički život na zemlji završiće mučeničkom smrću radi Hrista“. – To se kasnije i zbi, kao što će se videti iz daljeg izlaganja.
U to vreme ponovo planu ikonoborska jeres koja beše iskorenjena iz Crkve posle Lava Isavrijanca, Konstantina Kopronima i sina mu Lava Hazara, i predana anatemi Sedmim Vaseljenskim saborom,[11] sazvanim od blagočestive carice Irine i sina joj Konstantina. Ovu jeres obnovi zločestivi car Lav Jermenin.[12]
Kada svjatjejši patrijarh Nikifor[13] krunisaše Lava Jermenina u sabornoj crkvi za cara i metaše mu krunu na glavu, on oseti u rukama svojim bol, kao od trnja, i činjaše se svetitelju ta kruna u rukama oštra i bodljikava kao trn; i tada svjatjejšemu patrijarhu bi jasno da je to očigledno znamenje onih zala i muka koje će ovaj car naneti kasnije Crkvi Hristovoj.
U početku lukavi car skrivaše u sebi potajnu jeres i pokazivaše se pobožan, dok se ne učvrsti pa prestolu. Ali posle velikog rata sa Bugarima, iz koga on izađe kao slavni pobednik, on izbljuva skrivani u njemu otrov zloće, i otvoreno pokaza da je ikonoborac. A to bi na sledeći način. Vrativši se iz rata, car se opomenu jednog monaha zatvorenika koji mu nekada proreče da će postati car, što se i zbi. Želeći da mu ss zahvali za to proročanstvo, car mu po jednom vernom sluzi svom posla razne darove: zlatne i srebrne sasude, namirnice i indijske mirise. Ali carev izaslanik ne zateče tog monaha živa, jer beše umro, a mesto njega u tom istom zatvoru življaše njegov učenik Savatije. Izaslanik carev stade moliti Savatija da primi carske darove, poslane njegovom učitelju, i da se moli za cara. Međutim Savatije odbi i darove i njihovog donosioca, i izjavi da je car nedostojan carskog prestola, pošto poštuje ikone i pokorava se dogmatima, propisanim od pređašnje carice Irine i bivšeg patrijarha Tarasija. Pritom bednik grđaše Irinu i Tarasija, nazivajući Irinu risom a Tarasija smutljivcem narodnim; caru pak Lavu prećaše brzim gubljenjem carstva i života, ako što pre ne odbaci ikone kao idole.
Vrativši se k caru, izaslanik mu ispriča sve što ču od crnorizca, a predade mu i pismo o tome od ovoga. Zbunjen time, car dozva ovog najvernijeg savetnika po imenu Teodota, sina Melisijskog[14] patricije Mihaila, zvanog Kasiter, i nasamo se savetova s njim šta da radi. A Teodot, davno zaražen ikonoborskom jeresju, očekivaše samo zgodnu priliku, da otvoreno izrazi svoje zloverje. On dade caru ovakav savet: U Dagistinskom manastiru živi jedan sveti monah, čudotvorac i prozorljivac: potrebno je s njim porazgovarati i postupiti po njegovom naređenju.
Kada on to reče, i car pristade na to, Teodot krišom otide hitno u Dagistinski manastir k tome crnorizcu, koji beše jeretik, i reče mu: Naredne noći car će doći k tebi u hudoj odeći, da porazgovara s tobom o veri i drugim stvarima, i da dobije od tebe pametan savet. A ti mu savetuj da primi odbačene dogmate pređašnjeg cara Lava Isavrijanca, i da iz Božjih hramova izbaci idole (tako ovaj bednik nazivaše svete ikone). Zatim se postaraj da ga uplašiš, da će on, ako to ne uradi, za kratko vreme izgubiti i život i carstvo; ako pak obeća da će to uraditi, onda mu ti proročki predskaži dug život i sretno carovanje.
Tako se jeretik Teodot dogovori sa tim monahom jeretikom, da privuku k svome zloverju cara, već naklonjenog zamisli srca njihova. Car pak, ne znajući ništa o lukavstvu Teodotovom, čim pade noć uputi se k tom tobožnjem čudotvorcu i lažnom proroku, prerušen u hudu odeću, da ga ne bi raspoznali. A vođaše ga isti Teodot. Kada dođoše k spomenutom crnorizcu i otpočeše razgovor, crnorizac stojeći blizu cara, i kao da preko Božjeg otkrivenja poznade u njemu cara, s čuđenjem reče: Nisi dobro postupio care, hudom odećom skrivajući pred nama svoje carsko dostojanstvo. No, iako si tako uradio, ipak blagodat Božja ne dopusti da dugo ostanemo u neznanju, nego nam otkri da si ti car a ne običan čovek.
Čuvši to car se zaprepasti, i poverova da je ovaj crnorizac i sveti čovek, i čudotvorac, i prozorljivi prorok. I car se lako prikloni svemu što mu on naredi, ni najmanje ne sumnjajući u ono što usta ovoga proricahu, i primajući kao dušekoristan i zdrav savet ovoga koji ustvari beše dušeguban i pun zmijskog otrova. I obeća car da će smesta izvršiti sve što mu savetova crnorizac jeretik, nahuškan od sličnog sebi jeretika Teodota. I ode car pun zle namere, da pokrene gonjenje svetih ikona.
I tako, slično silnoj oluji, car odmah poče smućivati Crkvu Hristovu: svjatjejšago patrijarha Nikifora, koji ne pristade na njegov bezbožni predlog, on posla na zatočenje u Prokonis[15] to isto on uradi sa Teofanom, nastojateljem obitelji, poznate pod nazivom Veliko Selo,[16] i sa Teodorom Studitom,[17] i sa mnogim drugim velikim i bogonadahnutim ocima, koji se silno protivljahu njemu. Sve ih car progna i posla na zatočenje po bliskim i dalekim zemljama. A na patrijaršijski presto uzvede na sam Uskrs gorespomenutog jeretika Teodota Melisijskog, zvanog Kasiter, svog savetnika. I bi on kao „mrzost opustošenja“ koja stoji na mestu svetom (sr. Mt. 24, 15; Dan. 9, 27).
Tada Bog, u pravednom gnjevu svom na bezumnog cara, dopusti iznenadnu najezdu inoplemenika, Arabljana. Jer oni, stanovnici istočnih pustinja, sabraše svu silu svoju i upadoše u grčke oblasti pustošeći zemlju, napadajući palestinske manastire, među njima i obitelj svetoga Save Osvećenog, u kojoj monahovaše blaženi Teodor sa bratom svojim Teofanom. Svjatjejši patrijarh svetog grada Jerusalima razumede da je ovo kazna za grehe i posledica gnjeva Božija zbog poruganja i odbačenja svetih ikona. Pokrenut revnošću za Pravoslavlje, on stade tražiti način kako da ugasi oganj i da izobliči zlo činjeno od narušilaca otačkih predanja i novatora. U tome traženju načina on nađe da je najpodesniji za taj posao prepodobni Teodor, čuven po pravednosti i mudrosti, čovek koji diše božanskom revnošću i kao neustrašiv junak stoji na straži Pravoslavlja. Ogradivši ga molitvom i utvrdivši nadom u Hrista, patrijarh ga posla u carski grad da izobliči bezakonje.
Kao poslušan sin, blaženi Teodor ne odbi izvršiti naređenje, nego se s radošću pokori, gotov da za pravu veru primi ne samo mnogobrojne trudove iego i najveća stradanja, i da dušu svoju položi za poštovanje svetih ikona. Uzevši sa sobom brata svoga Teofana, prepodobni Teodor krenu na put i brzo stiže u carsku prestonicu. Tamo on najpre neustrašivo izobliči zbog jeresi najamnika, koji ne beše pastir, tojest lažnog patrijarha Carigradskog, Teodota Melisijskog. Izobliči ga što razvraća one kojima upravlja, upropašćuje one koje hrani ubitačnom hranom jeretičkog učenja, ubija one koje pase, i razara crkvu pravoverja gradeći idolište zloverja. Zatim prepodobni stupi pred samoga cara, i imajući u ustima reč Božiju kao oštar mač, stade zastrašivati cara, dokazujući mu da on pogubljuje ne samo svoju dušu nego i ljude Božje razvraća obmanom i vuče ih u svoju pogibao. I moljaše prepodobni cara da se ostavi zločestivog umovanja i vrati pobožnosti.
I onda reče caru: Možda ćeš na taj način umilostiviti Gospoda, i nećeš ispiti svu čašu gnjeva Božija koji te već pritiskuje.
Udivivši se slobodi govorenja prepodobnoga, ubedljivosti reči njegovih, krotosti naravi njegove, i neustrašivoj smelosti njegovoj, car se u isto vreme i postide njegove svete čestitosti, i krotko primi njegovo izobličavanje. Zatim dozvavši ga drugi put, car prijateljski razgovaraše s njim, i upita ga ko je on, otkuda je došao, i šta želi da postigne svojim neustrašivim izobličavanjem. Prepodobni obavesti cara da mu je otačastvo Palestina, i da je otuda došao radi toga, da se otvoreno zauzme za poštovanje Boga, pošto vidi kako sramote Cara Nebesnoga na ikonama Njegovim i vređaju Ga nepravedno goneći pobožne služitelje Njegove. Pritom reče caru: „Ne treba se stideti i bojati cara zemaljskog, kada on gnjevi Boga“.
Zatim prepodobni stade izlagati dogmate svete vere i učiti o odavanju dužnog molitvenog poštovanja božanskim ikonama. Navodeći pritom mnoga mesta iz Svetoga Pisma on dodade i ovo: Poštovanje svetih ikona je znak naše ljubavi i stremljenja ka Hristu, kao i svedočanstvo naše vere i našeg ispovedanja istinitosti Njegovog ovaploćenja. – Car se dugo prepiraše s prepodobnim, protivstavljajući mu razloge svoga zloverja, ali bez ikakvog uspeha, pošto reči božanstvenoga muža behu tvrde kao dijamant i vera njegova nepokolebljiva kao tvrda stena. I posle dute prepirke Teodor pobedi cara i dokaza mu neodrživost njegovih shvatanja. Šta onda uradi lukavi car? On smisli da laskama pokoleba nepokolebljivi stub, pokušavajući da molbama i darovima, i obećavanjem počasti, privoli prepodobnog Teodora na jednomislije s njim, no i to ostade bez uspeha. Najzad prepodobni reče caru: Care, ti si zaboravio zavete koje si dao Bogu kada arhijerej stavljaše krunu na glavu tvoju. Poštedi dušu svoju, i vrati Crkvi ukras njen. Ne ratuj sa Bogom, Sudijom pravednim i krepkim.
Tada car, promenivši lukavu krotost u svoju prirodnu i svojstvenu mu zversku jarost, naredi te ispovednika Hristova Teodora i brata mu Teofana dugo i silno biše. Zatim Ih obojicu posla na zatočenje u morsko ždrelo, zapovedivši da im niko ne daje ni hranu, ni piće, ni odeću, da bi, – reče bezbožni car -, zli zlom smrću poginuli.
Dok svetitelji tako stradahu za Hristove ikone, „Bog – Gospod odmazde“ ne zakasni pravednim sudom Svojim uzvratiti bezakoniku. Jer car, koji imađaše i ime zversko i narav zversku, pogibe kao zver: bi zaklan. A pogibija ta beše predskazana naročitim otkrivenjem, koje dobi careva majka na kratko vreme pre pogibije nesrećnog sina njenog. A ona mnogo već godina beše udovica i provođaše život u uzdržanju. Ona imade u snu ovakvo viđenje: izgledalo joj je kao da ide u Vlahernsku crkvu Prečiste Djeve Bogorodice,[18] i ulazeći na vrata ona srete neku presvetlu Djevu, okruženu mnoštvom ljudi u belim haljinama, a sva crkva beše puna krvi koja je kao reka tekla; ona Djeva naredi jednome od belorizaca da zahvati i napuni krčag krvlju i da majci bezbožnoga cara da pije. Videći to, majka careva reče sa užasom: Ja već mnogo godina ne jedem mesa zbog udovištva mog. Kako ću onda piti ovu krv? – Tada je presvetla Djeva ona sa gnjevom upita: „A zašto sin tvoj ne prestaje prolivati krv i time gnjeviti mene i moga Božanskog Sina?“
Pri tome se majka careva probudi, puna straha i trepeta. I od toga vremena ona neprestano i sa mnogim suzama savetovaše svoga sina, cara, da prestane goniti svete ikone i zbog njih prolivati krv hrišćansku. Ali drugi Juda, rob jeresi i lukava varalica, ostade nepopravljiv.
A dogodi se i drugo strašno viđenje, koje sam car imade na šest dana pre svoje jezive pogibije. Caru se u snu javi svjatjejši Tarasije, patrijarh za carovanja Irine i Konstantina, koji već beše davno preminuo. Sa velikim gnjevom patrijarh Tarasije narećivaše nekome mužu Mihailu, da cara udari mačem. Izvršujući naređenje, Mihailo snažno udari cara i probode ga skroz.
Sam to videvši u snu, car se probudi ne bez velikog trepeta, nedoumevajući šta ovo ima da znači. No držeći da u manastiru svetog Tarasija ima neki Mihailo koji namerava da ga ubije, on odmah posla da mu otuda dovedu monahe; i raspitujući za Mihaila, on naredi da ih drže u okovima dok mu oni iz svoje sredine ne pokažu Mihaila.
U to vreme u Carigradu življaše neki vojvoda po imenu Mihailo, a po nadimku Travlos ili Vavlos,[19] rodom iz Amoreje.[20] Ranije on sam mnogo pomagaše Lavu da se dokopa carskog prestola, i bejaše mu veran i mio, te mu car Lav kao kum krsti sina. Međutim, taj Mihailo se kasnije zbog nečega razljuti na cara, i svoje prijateljstvo promeni u neprijateljstvo; i on je mnogo puta, veseleći se sa prijateljima svojim, u pijanom stanju neoprezno govorio rđave stvari o caru. A neki, koji potajno behu neprijateljski raspoloženi prema caru, videći Mihailovo neprijateljsko držanje prema caru, pridružiše se njemu; i broj njihov ne beše mali. I oni se dogovoriše da cara ubiju i Mihaila dovedu na presto. Ali Mihailo, neobuzdana jezika, ne umede da ćuti, nego se negde pohvali da će biti car. To dođe do carevih ušiju, i on odmah uhvati Mihaila, i osudi ga da živ bude spaljen. Okovanog Mihaila već vođahu u kupatilsku peć da ga spale, čemu i sam car prisustvovaše, želeći da svojim očima vidi njegov kraj. To beše 24. decembra, na Badnji da!n, uoči Božića. Međutim careva žena Teodosija, doznavši za to, hitno izađe iz dvorca, i stade s gnjevom koriti cara i nazivati ga bogoprotivnikom što ni sveti Praznik ne počituje kada se ima pričestiti Božanskim Tajnama. Car je posluša i naredi da Mihaila vrate, odlažući njegovo spaljivanje za drugo vreme. A zatim, okrenuvši se k carici, reče: Ženo, postupih kako si mi naredila, poslušavši tvoj gnjevni savet; ali ćeš ti i deca naša uskoro videti šta će posle ovoga biti.
Ovim rečima bezakoni car nevoljno izreče o sebi proročanstvo, jer mu kraj beše vrlo blizu. Okovanog pak Mihaila car poveri na čuvanje dvorskom stražaru Papiju, a sam uze kod sebe ključeve od okova sužnjevih. I svu tu noć car provede bez sna i tužan: jer tugovaše u njemu duh njegov, ne znajući šta da uradi. No ustavši, car sam pođe da vidi sužnja šta radi: da li plače i tuguje, kao što je običaj kod osuđenih na smrt. I kad on tiho otškrinu tajna vrata od Papijeve sobe, on ugleda nešto potpuno neočekivano za sebe, naime: Mihaila, koga se nadao zateći tužna i setna, on ugleda gde dubokim snom spava na visokoj i divno nameštenoj postelji Papijevoj, a Papija gde spava na goloj zemlji. Car se zaprepasti videći osuđenoga sužnja u tolikoj počasti i spokojstvu, i udalji se ljut, preteći da će odmah pogubiti ne samo Mihaila nego i Papija. To ču jedan momak koji se nalazio na spavanju u toj istoj sobi; i poznavši cara on probudi Mihaila i Papija, i ispriča im kako je dolazio car i pretio da7. će ih obojicu pogubiti. I sve njih obuze strah. Tada Mihailo, bez protivljenja od strane Papija, odmah posla k svojim jednomišljenicima nekog Teoktista sa ovakvom porukom: „Ako vi bez ikakvog odlaganja ne privedete odmah u delo ono o čemu smo se dogovorili, onda ću ja sutra ispričati caru sve i optužiti posebno svakoga od vas, da bi ne samo Ja izgubio glavu nego i svi vi sa mnom“.
Zaverenici se uplašiše od ovakve pretnje, pa se sastadoše i stadoše se dogovarati kako da spasu i sebe i Mihaila od ove opasnosti i smrti. Ovo se događaše u ponoći, i u crkvama otpočinjaše uobičajeno bdenije Roždestvu Hristovom. Pošto se zaverenici dogovoriše, oni sakriše oružje pod svoje haljine i uputiše se carskom dvorcu, k takozvanoj Slonovoj kapiji. Tamo se izmešaše sa carskim pevačima, koji kroz tu kapiju ulažahu u pridvornu crkvu, i zajedno s njima uđoše u crkvu, tobož na bdenije. Dođe i car u crkvu, i po svom običaju, stojeći za desnom pevnicom, otpočinjaše sam crkveno pojanje, a imađaše vrlo gromak glas. I kada se već pevaše Kanon i približavaše se sedma pesma, zaverenici stadoše tiho govoriti jedan drugome: Šta stojimo ovde dangubeći? Evo, skoro će se završiti pojanje. Šta mi čekamo?
U to baš vreme car gromko zapeva: „Vsecarja ljuboviju ulovleniji otroci, ukoriša“.[21] Tada jedan od zaverenika izvuče mač ispod haljine, polete na cara, ali učini pogrešku: umesto cara on udari horovođu desne pevnice, da li zato što je horovođa po rastu bio sličan caru, ili što je zbog zime bio pokrivene glave kao car. Kada horovođa naglo otkri glavu, pogreška se obelodani. A car, shvativši da je posredi zavera, pobeže u oltar, dohvati krst i stade njime zaštićivati sebe na dverima, odbijajući udarce zaverenika. Utom nalete neki strašan vojnik ogromnoga rasta. Ugledavši ga, car ga stade zaklinjati oltarom Božjim da mu ne čini zla. „Sada je vreme ne zaklinjanja već ubistva“, -odgovori ovaj i zadade mačem Lavu Jermeninu silan udarac i teško ga rani odsekavši mu ruku zajedno sa krajem krsta. Tada i ostali vojnici stadoše kasapiti cara; i on pavši na zemlju valjaše se u krvi svojoj još dišući. Jedan pak vojnik, videvši da car još diše, odrubi mu glavu.
Tako, zaklan kao zver, bezakoni car u strašnim mukama izvrže dušu svoju u osvitak dana. On bi ubijen na samom onom mestu gde se najpre drznu baciti na zemlju ikonu Spasiteljevu, popljuvati je i nogama zgaziti. Carova Lav Jermenin sedam godina i pet meseci; po svojoj svireposti on beše ravan velikim drevnim goniteljima Crkve. Posle ubistva telo njegovo bi bačeno na trg usred grada i čitav dan ležaše izmrcvareno, i niko se ne nađe da ožali njegovu smrt, nego se sav grad radovaše.
Priča se još i to, da se u trenutku, kada ovaj bedni ikonohulnik bi ubijen, čuo s neba neki radostan glas koji je mnogima objavljivao smrt zločestivog cara. Neki mornari, čuvši taj glas, zapisaše čas, i potom doznadoše da je to bio onaj čas u koji pogibe zveroliki krvopija. S decom pak njegovom uradi se dvostruko strašnije od onoga što on uradi sa decom svoga prethodnika, cara Mihaila Rangave: jer kao što on uškopi dva sina cara Mihaila, tako beše uškopljeni i njegova četiri sina: Vasilije, nazvan Konstantin i predodređen za cara, Savatije, Grigorije i Teodosije. No Teodosije, ne mogavši podneti bolove uškopljenja umre, i bi pogreben zajedno sa ocem; a Vasilije, preimenovan u Konstantina, oneme od bolova uškopljenja. Svi oni biše zatočeni sa svojom majkom.
Čim Lav bi ubijen, vojnici pohitaše k Mihailu i posadiše ga na carski presto onako sa okovima na nogama, jer ključ od okova, kao što je rečeno, čuvaše sam car. Zatim, kada se razdani, oni pokidaše okove i odvedoše ga u veliku crkvu. I krunisan bi Mihail Travlos za cara na sam Božić.
Posle zacarenja Mihailova svi ispovednici Hristovi biše pušteni iz zatočenja, i svaki nesmetano ode svome domu. Iako novi car Mihailo ne beše pravoslavan već pristalica ikonoborske jeresi, ipak ne gonjaše pravoslavne, prepuštajući svakome slobodu da veruje po svojoj volji. On beše čovek nenaučen reči Božjoj, i ne bavljaše se knjigom; sav beše pogružen u sujetu i žitejske brige.
Blaženi Teodor sa svojim bratom Teofanom vrati se iz zatočenja ne u svoje otačastvo, Palestinu, nego u Carigrad – mesto koje im beše palo u deo radi propovedi, i počeše javno propovedati pobožnost, i mnoge odvraćahu od ikonoborske jeresi i učahu Pravoslavlju.
U to vreme življaše u Carigradu neki čovek. po imenu Jovan,[22] koji pripadaše istoj, ikonoborskoj jeresi kojoj i car, i imađaše veliki uticaj na cara. Noseći monašku odeću i licemerno se pokazujući kao obrazac vrlina, on opčini ne samo cara nego i mnoge članove Senata, te ga oni slušahu i držahu se njegovih lukavih saveta, kao mudrih. On kasnije i na patrijaraški presto stupi posle Teodora jeretika, budući i sam takav isti jeretik. Ne želeći gledati na slobodi Teodora i Teofana, ta dva svetilnika Pravoslavlja, koji prosvećivahu sav carski grad, on ih predade tamnici. Zatim ih prizva k sebi na razgovor i dugo se preniraše s njima. Ali pošto ih ne mogade pobediti, on izdejstvova kod cara kao njegov učitelj i prvi savetnik, te ih izagna iz grada i posla na zatočenje u kraj, zvan Sostenijum.[23] No za prepobodne ispovednike tući kraj postade Hrista radi kao otačastvo, jer oni ovuda behu gotovi stradati za Hristove ikone.
Ubrzo posle toga umre car Mihailo, ostavivši za sobom na prestolu sina Teofila,[24] koji usrdnije od drugih beše privržen ikonoborskoj jeresi i koji ponovo podiže gonjenje na Crkvu. I opet počeše izbacivati svete ikone i ismevati ih; i opet počeše spremati za pravoslavne istjazanja, sudišta, tamnice; i opet se obnoviše svakovrsna nepravedna mučenja. I mnogi biše mučeni, da bi se pokorili carskoj volji; i mnogi, uplašivši se muka, potčinjavahu se, mada se docnije i pokajaše. Tada i svetog Teodora s bratom postigoše nova stradanja. Car bi obavešten o njemu da je nepokolebljiv u svome ispovedanju i nepobediv u reči, i kao što sam počituje ikone tako i druge uči da tako čine.[25]
Bezbožni car odmah naredi, te blaženog Teodora sa Teofanom i drugim pravoslavnima dovedoše pred gradskog eparha na sud. I pošto na sudu, posle duge prepirke rečima, a i laskanja i pretnji od strane eparha, sveti Teodor se ne pokori, to njega obnažiše i dugo vreme silno tukoše debelim bičevima. A kada mučitelji prestadoše da ga biju, on stajaše usred sudišta nag i sav krvav na gledanje angelima i ljudima, radujući se ranama dobijenim za Hrista. Ovaj prizor eparhu izgledaše nepristojan, no svetitelj reče: „Ja sam borac, i iziđoh da se borim sa neprijateljima za ikone Gospoda moga; a borci obično nagi izlaze u borbu. Zbog toga i ja stojim nag da, ako ugledam koga od vernih gde iznemogava od rana koje mu vi sada zadajete, odmah podmetnem pod udarce telo moje mesto njegovog. I time nedostatak trpljenja njegovog dopunim na telu mom“. – O, da silna junaka! O, neustrašivih reči! O, usrđa k Bogu!
Posle toga blaženi Teodor s bratom bi ponovo poslan na zatočenje u Afusiju.[26] I ko će iskazati njihova zlopaćenja na putu i u spomenutom mestu: okove, bure, glad, žegu, mraz, klevete, napade, svakodnevno umiranje? – Dosta je reći, da oni Hrista radi sve to radosno trpljahu, zajedno sa drugim izgnanstvom.
Prođoše dve godine, i njih ponovo, po carskom naređenju, dovedoše u Carigrad, i pred samoga cara izvedoše na ispitivanje. Jer caru beše mnogo stalo do toga, da ih privuče u svoje zloverje. A šta oni u to vreme pretrpeše, vidi se iz poslanice koju oni kasnije napisaše Jovanu, episkopu Kizičkom.[27] U toj poslanici oni sami kažu o sebi ovo:
„Kada nas privedoše k carevom dvorcu, i mi, predvođeni eparhom, ulažasmo na kapiju, car nam se ukaza vrlo strašan i sav jarostan; a mnoštvo dvorjana koji predstojahu caru okružiše nas, i mi se izdaleka poklonismo caru. On nam vrlo ljutito i strahovito grubo naredi da mu priđemo bliže, pa nas upita: U kojoj ste zemlji rođeni? – Kada mu mi odgovorismo: „U Moavitskoj“, on nas ponovo upita: Zašto ste došli ovamo? – I pre no što mu odgovorismo, on naredi da nas biju po licu. I dugo nas strahovito šamarahu, da umalo ne padosmo na zemlju; i da se ja, veli Teodor, ne uhvatih za odeću onoga što me je bio, pao bih kraj podnožja carevog prestola; međutim, držeći se za odeću bijućeg me, ja sam nepomičan primao udarce. A kad prestadoše da nas biju, car nas ponovo upita: Zašto ste došli ovamo? – Mi smo ćutali i gledali u zemlju, pošto još ne besmo došli k sebi od silnih bolova, nanesenih nam batinama. Tada car, obrativši se eparhu koji je blizu stajao, besno vičući i gadno psujući, reče: Vuci ih odavde, pa im žigoši lica, i onda ih predaj dvojici Saracena,[28] da ih odvedu u njihovu zemlju.
„Nedaleko pak stajaše neki stihotvorac, koji držaše u rukama hartiju, na kojoj behu ispisani stihovi odnosno nas. Car mu naredi da stihove pročita, pa dodade: Ako su stihovi i rđavi, Nek te nije briga! – Stihotvorac odgovori: Dovoljni su i ovakvi stihovi za porugu njima. – Neko pak od prisutnih primeti: Oni, gospodaru, nisu ni dostojni boljih stihova. – Onda biše pročitani sledeći stihovi:
Pošto svi vole posećivati grad,
Gde noge Božije stajahu
Dajući radost svetu, –
Tamo se pojaviše i ovi
Najpokvareniji sasudi zablude.
I pošto se odadoše mnogim gresima,
Oni – nevernici i nepotrebni
Biše otuda kao zločinci prognani.
Ali oni, dobegnuvši u ovaj carski grad,
Ne prestadoše zlo tvoriti svuda.
Zato im lica žigosaše,
I oni odavde kao zli prognani biše.
„Pošto saslušasmo čitane stihove, car naredi da nas odvedu pod stražu. No kada mi iziđosmo, neko nas sustiže i naredi da se vratimo; i mi hitno opet bismo izvedeni pred cara. Ugledavši nas, car reče: Izgleda mi da vi, odlazeći odavde, govoraste sebi: narugasmo se caru. Ali evo, ja ću se prvo narugati, pa vas onda otpustiti.
„Rekavši to, on naredi da nas svuku. I pošto nas svukoše, prvo počeše biti mene, veli Teodor. Pri tome sam car pomagaše onima koji me bijahu i neprestano vikaše: Bij jače! – I biše me po plećima i po prsima bez ikakve poštede i milosti. A dok me bijahu, ja sam uzvikivao: „Mi ti ništa ne sagrešismo, care!“ a i ovo: „Gospode, pomiluj! Presveta Bogorodice, doći nam u pomoć!“
„Zatim stadoše biti moga brata, koji je na sličan nači’n vapio i govorio: Presveta Bogorodice, Ti si sa Sinom svojim bežala u Egipat, pogledaj na mene mučenoga! Gospode, Gospode, Ti izbavljaš slaboga iz ruku silnika, ne udalji pomoć Tvoju od nas!
„Pošto nas car izbi do mile volje, on ponovo naredi da nas odvedu pod stražu“.
Sve to napisaše o sebi episkopu Kizičkom sami hrabri stradalci.
Nakon pak četiri dana oni ponovo biše izvedeni pred eparha. I on umiljato reče: Pričestite se s nama samo jedanput, pa ću vas pustiti da idete kuda hoćete. – Blaženi Teodor se nasmeja i reče: Gospodine eparhe, tvoj predlog liči mi na to, kao kad bi mi neko rekao: jedno te molim, dozvoli mi samo da ti odsečem glavu, pa onda idi kuda hoćeš. Znaj dakle: lakše je zemlju premestiti gore a nebo dole, nego li nas odvratiti od Pravoslavlja.
Tada eparh naredi da im se lica žigošu na taj način što će se na njima urezati gore navedeni stihovi. A stradalcima još ne behu zarasle nedavno zadobijene rane, i još ih silno boljahu. No bez obzira na to, njih rastegoše na daskama poleđuške, i počeše im bosti čela i lica naročitim spravama, urezujući im spomenute stihove. Čitav dan njih mučiše tim urezivanjem, i tek kad sunce zađe i sumrak pade mučitelji prestadoše sa mučenjem. A žigosani, „načertani“ stradalci, odlazeći od eparha, govorahu: Znajte svi vi što ste ovde, da će heruvim koji čuva raj, kada ugleda na licima našim ovaj urez, ovo načertanje, spustiti svoj plameni mač i dati nam slobodan ulazak u raj. Jer ovo novo mučenje, koje nam vi prirediste, od veka bilo nije. Nema sumnje ova će se načertanja obresti i na licu Hristovom, i krivica za to pašće na vas, jer On kaže: Kada učiniste jednome od moje najmanje braće, meni učiniste (Mt. 25, 40).
Posle ovog novog i bezočnog mučenja, podnetog radi svetih ikona, i dok krv još tecijaše, svetitelje zatvoriše u tamnicu. Zatim ih, po naređenju gore spomenutog Jovana, u to vreme već patrijarha, ponovo poslaše na zatočenje u Apameju Vitinijsku.[29] Pri tome bi izdato naređenje: da, kada tamo umru, ne udostojiti tela njihova pogreba čovečanskog, nego ih kao skotske mrcine izbaciti daleko izvan grada.
Kada pak sveti ispovednici putovahu u zatočenje, dogodi im se da prolažahu pored onog ostrva na kome u to vreme življaše, takođe u zatočenju radi svetih ikona sveti Metodije, 2. kasnije patrijarh Carigradski. On tamnovaše tamo, zatvoren u jednoj grobnici sa dva razbojnika, a hranu dobijaše od nekog ribara. Srevši se slučajno na putu sa tim ribarem, svetitelji doznadoše od njega sve o svetom Metodiju. Ali pošto im beše nemoguće da se vide s njim, jer vojnici koji ih sprovođahu behu veoma svirepi, oni mu napisaše i poslaše po tom ribaru ovu malu pesmicu:
Živome mrtvacu koji u grobu obitava, Na zemlji živi a nebo prohodi, Pišu okovani sužnji u okovima, Pišu oni kojima su lica načertana.
Pročitavši ovu pesmicu, i doznavši iz ribareva kazivanja mnogo šta o prepodobnim stradalcima, sveti Metodije se uteši duhom, i uznese blagodarnost Bogu koji ih ukrepljuje na takav codvig. I napisa prepodobnim stradalcima ovakvu lesmicu:
Zapisane u nepropadljivu knjigu nebesku, Dvojicu, žigosane na licima, Njih, onaj što je pre smrti pogreben, Pozdravlja sužanj živ sahranjen.
Vođeni od vojnika, prepodobni stigoše u Apameju, noseći na čelima svojim verodostojan znak svoje blagočestive vere u Hrista. I tamo oni biše zatvoreni u tamnicu. Prepodobni Teodor, već veoma star i iznemogao od mnogobrojnih rana i podnesenih trudova, zaspa u tamnici o Gospodu na dan svetog prvomučenika Stefana,[30] i otide u večni pokoj, ostavivši mnogostradalno telo svoje u okovima za Hrista dobijenim. A brat njegov po telu i po duhu prepodobni Teofan, oplakavši svoj rastanak s bratom i otpojavši nadgrobna pesmopjenija, položi telo brata svoga u drveni sanduk.
Priča se da se jedan veliki po vrlinama starac desio u Apameji u vreme prestavljenja prepodobnog Teodora i čuo angelsko pevanje odozgo, što je bilo dokaz o svečanom ulaženju njegovom sa angelima na nebo.
Po smrti cara Teofila, Crkvi bi darovan mir: jer blagočestiva carica Teodora sa svojim sinom Mihailom[31] vrati iz zatočenja sve svete oce i odade im čast i hvalu. Tada i sveti Teofan bi pušten iz tamnice. On zajedno sa ostalima dođe u Carigrad, noseći na svome čelu znamenje pobede svoje nad zloverjem, i bi znamenit među svetim ocima kao heruvim među angelima. U prvu pak nedelju svete Četrdesetnice biše veoma svečano unesene u Crkvu svete ikone.[32] Za tu svečanost blaženi Teofan napisa i ispeva prekrasan kanon.[33] Zatim on bi postavljen za mitropolita grada Nikeje i rukopoložen od svetog patrijarha Metodija, onog što ranije beše zatočen i zatvoren u grobnici. I tako, svetlost Pravoslavlja zasija i blagodaću Hristovom potpuno bi prognana tama ikonoborske jeresi, koja je sto dvadeset godina smućivala i pomućivala Crkvu Božiju.
Uskoro posle toga biše prenete iz Apameje u Halkidon[34] česne mošti ispovednika Hristovog, prepodobnog Teodora,[35] pri čemu se od njih davahu mnoga isceljenja u slavu Hrista Boga, slavljenog sa Ocem i Duhom vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TEODORA,
arhiepiskopa Carigradskog
 
SVETI Teodor beše rodom iz Carigrada, gde i dobi svoje vaspitanje. Kada stiže u zrele godine, on bi zbog svoje velike pobožnosti i velikih vrlina rukopoložen za prezvitera Velike crkve.[36] Zatim postade singel[37] i skevofilaks.[38] Posle smrti ondašnjeg patrijarha Carigradskog Konstantina, blaženi Teodor bi primoran od samog cara, i od celog senata, a naročito od sabora sveštenih arhijereja, da se primi patrijaraškog položaja, i tako bi hirotonisan za patrijarha Carigradskog.[39] No nakon nekog vremena, pod uticajem pakosnih kleveta njegovih neprijatelja, on bi svrgnut s patrijaraškog prestola. Ali potom istina odnese pobedu, i sveti Teodor bi ponovo uveden na patrijaraški presto.[40] I posle bogougodnog upravljanja Crkvom u toku dve godine i tri meseca, on u miru otide ka Gospodu.[41]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LUKE TRIGLINA
 
PREPODOBNI otac Luka bogougodno se podvizavao u jednom manastiru nedaleko od Carigrada u mestu Trigla, gde je jedno vreme i iguman bio. U miru se upokojio. Na zemlji živeo iznad svega zemaljskog; na nebu se naslađuje neiskazanim blaženstvom u sozercanju Trosunčanog Gospoda Ljubavi.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
MAVRIKIJA
i sa njime sedamdeset Mučenika
 
OVI sveti mučenici slave se i 22. februara, gde je i izneto njihovo opširno žitije.
 
SPOMEN
SVETOG MUČENIKA MAVRIKIJA
 
OVAJ sveti mučenik se slavi i 1. jula, gde se i nalazi njegovo kratko žitije.
 


 
NAPOMENE:
[1]Jelinima su se nazivali Jevreji koji su živeli u raznim zemljama neznabožačkog sveta i govorili na onda veoma rasprostranjenom grčkom jeziku; o prazniku oni su dolazili u Jerusalim i poduže se zadržavali u njemu.
[2]D. A. 10, 1-11, 18.
[3]Sve ove zemlje, nekadašnja posebna carstva, kasnije su pokorene od Rimske carevine; one su se nalazile između Kaspijskog mora i Persijskog zaliva. Parćija – prostrana zemlja na jugoistoku od Kaspijskog mora; Midija – zapadni deo Irana, južno od Kaspijskog mora; Elam -zemlja iza Mesopotamije, s one strane Tigra.
[4]Kirineja – oblast gornje Libije, pored severne obale Afrike.
[5]Libertinci (latinska reč: slobodni) – Jevreji; pobeđeni od Rimljana u vreme ratovanja s njima, naročito od PompeJa, 60 godina pre Hrista.
[6]Pompej – znameniti rimski vojskovođa n zavojevač; posle pada Rimske republike jedan od triumvira, upravljao trećim delom države.
[7]Gamalil – znameniti zakonoučitelj jevrejski, zauzimao visoki položaj u Jerusalimskom sinedrionu, poštovan od svega naroda, nazivan „slavom zakona“. Po predanju, njega i sina mu Aviva krstili sveti apostoli Petar i Pavle.
[8]Teodosije II, ili Mlađi, carovao od 408-450. godine.
[9]Crkva osvećena 460. godine; ona bila tako prostrana, da je u njoj moglo stati do deset hiljada ljudi.
[10]Otac prepodobnog Teodora beše prezviter Jona, koji se prestavi u manastiru svetog Save Osvećenog. Spomen svetog prezvitera Jone Crkva proslavlja 22. septembra.
[11]Sedmi Vaseljenski sabor održan u Nikeji 787. godine. On utvrdi ikonopoštovanje, a sabor održan pod Konstantinom Kopronimom oglasi za jeretički.
[12]Lav Jermenin carovao od 813-820. godine.
[13]Upravljao Carigradskom crkvom od 806-815. godine; premiiuo 828. godine u zatočenju; spomen njegov Crkva praznuje 13. marta i 2. juna.
[14]Melisa – grad u Frigiji, koja obuhvatala sav srednji deo zapadne polovine Maloazijskog poluostrva.
[15]Prokonis – ostrvo u Mramornom moru.
[16]Ova obitelj bila nedaleko od Carigrada.
[17]Nastojatelj čuvenog Studitskog manastira, znameniti Ispovednik Pravoslavne vere. Njegov sveti spomen 11. novembra.
[18]Vlaherna – kraj u Carigradu na zapadnoj strani grada. U vreme procvata Vizantijske carevine kraj Vlaherna se slavio po svemu Istoku svojim svetinjama. Naročito je kraj Vlaherna bio poznat po Bogorodičnoj crkvi, podignutoj od cara Lava I Velikog (457-474. god.), za vreme kojega su u tu crkvu, 474. godine, bile položene česne rize Presvete Bogorodice, donesene iz Palestine. U toj crkvi se čuvao u zlatnom kovčegu još i omofor Presvete Bogorodice i deo Njenog pojasa.
[19]Nadimak Travlos – latinska reč (grčka: Valvos =Balba) znači Mucavi. Ovaj Mihailo postao je docnije car, i carovao od 820-829. god.
[20]Amoreja – grad u Maloazijskoj pokrajini Frigiji.
[21]Sedmi irmos drugog Kanona na praznik Roždestva Hristova.
[22]Jovan Gramatik – vaspitač cara Teofila, kasnije patrijarh Carigradski (od 832-842. godine); umro u zatočenju.
[23]Sostenijum – kraj u okolini Carigrada.
[24]Teofil carovao od 829-842. godine.
[25]Spomenici te prosvetne delatnosti svetog Teodora jesu pouke štosu^ostale od njega. Njemu se pripisuje: „Razmišljanje o poštovanju ikona“ i knjiga „O pravoslavnoj veri“.
[26]Afusija, inače Ofiusa, – ostrvo blizu Carigrada.
[27]Kizik – grad u severozapadnom delu Male Azije, na južnoj obali Mramornog mora.
[28]Tako hrišćanski pisci nazivaju ove muslimane, naročito Arabljane.
[29]Apameja Vitinijska tako se nazivala za razliku od Apameje Sirijske. Vitinija – severozapadna oblast Male Azije.
[30]Spomen svetog prvomučenika Stefana praznuje se 27. decembra; a tog istog dana praznuje se i spomen svetog Teodora Načertanog.
[31]Car Mihail III od (842-867. godine) stupio na presto kada mu je bilo četiri godine, stoga je državom upravljala do 855. godine njegova majka, carica Teodora.
[32]To je bilo 19. februara 843. godine. Taj dan nazvan je danom trijumfa Pravoslavlja; i ustanovljeno je da se taj dan praznuje svake godine u prvu nedelju Velikog Posta, i ta se nedelja zove Nedelja Pravoslavlja.
[33]Prepodobni Teofan ostavio je posle sebe mnoga dela u odbranu Pravoslavlja; i naročito je poznat kao pisac kanona; broj kanona koje je on napisao dostiže do 148. Najbolji su mu kanoni: Kanon u nedelju Pravoslavlja, svi Kanoni Apostolima, i Kanoni preminulima. Pored toga sveti Teofan je pisao i stihire na neke dane.
[34]Halkidon – grad, nalazi se preko puta Carigrada, na maloazijskoj obali Bosfora.
[35]To je bilo još za života njegova brata svetog Teofana, koji napisa svetom Teodoru kanon sa akrostihom: „Tvoja brate bližnjaja pletu hvali“, tojest: Tebi, brate, istinske pletem pohvale.
[36]Tojest: saborne crkve Svete Sofije.
[37]Singel – član patrijaršijskog saveta, koji je upravljao mnogim crkvenim poslovima. Singeli su obavljali razne naloge patrijaraha, bili neposredni svedoci njihovog života, pošto su se stalno nalazili pored njih; a često posle njihove smrti bivali njihovi naslednici na patrijaršijskom prestolu. Sama reč singel znači: sakelejnik.
[38]Skevofilaks – sasudočuvar, rizničar.
[39]To je bilo 676. godine.
[40]Sveti Teodor bio je svrgnut s patrijaršijskog prestola 678. godine, a ponovo vraćen 683. godine.
[41]Sveti Teodor upokojio se 686. godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *