NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za decembar

Žitija Svetih za decembar

26. DECEMBAR
 
SABOR
PRESVETE BOGORODICE
 
DRUGI dan Božića Crkva hrišćanska odaje slavu i hvalu Presvetoj Bogomateri, koja rodi Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. Saborom se njenim naziva ovo praznovanje zato što se toga dana sabiraju svi verni, da proslave Nju, Mater Bogorodicu i što se svečano, saborno, služi u čast Njenu.
Presveta Bogorodica Marija je, rađanjem Gospoda Isusa Hrista od Nje, najviše poslužila našem spasenju i spasenju celoga sveta i sve tvari. Zato i priliči, i dolikuje, i dostojno je izuzetno praznovati Nju uvek, a pogotovu odmah sutradan po Rođenju Hristovu, kao Majku Bogoroditeljku Hrista Boga i Spasa našeg.
 
POVEST
O BEGSTVU PREČISTE DJEVE BOGORODICE
S BOGOMLADENCEM U EGIPAT
 
ADA mudraci – zvezdari otputovaše iz Vitlejema, Angeo Gospodnji javi se u snu Josifu, i naredi mu da uzme Božanskog MladeNca i Mater Njegovu, Prečistu Djevu, pa beži u Egipat, i bude onamo dok opet ne dobije naređenje da se vrati, pošto će Irod tražiti Dete da Ga pogubi. Josif tako i postupi: uze Mladenca i Mater Njegovu noću, i pođe u Egipat. Ali pre odlaska u Egipat, on najpre u Jerusalimu u hramu Solomonovom učini sve što je po zakonu Gospodnjem, jer se već navrššpe dani očišćenja Prečiste i Svebesprekorne Bogomatere, i u tom hramu srete Gospoda našeg starac Simeon i proročica Ana. Pošto uradi što je propisano u zakonu, Josif ode u Nazaret kući svojoj (Lk. 2, 39). Iz toga se jasno vidi da oni ne krenuše odmah iz Vitlejema ka Egiptu, nego najpre odoše u hram Gospodnji, zatim u Nazaret, pa najzad u Egipat.
To potvrđuje i sveti Teofilakt u svome tumačenju na Matejevo Evanđelje, pišući ovako:
„Pitanje: Kako to evangelist Luka kaže da je Gospod otišao u Nazaret po isteku četrdeset dana od Svoga roćenja i posle susreta Svog sa starcem Simeonom, a ovde sveti Matej veli da je on došao u Nazaret tek po povratku iz Egipta?
Odgovor: Znaj dakle, evangelist Luka spominje ono što je evangelist Matej prećutao, naime Luka govori da je Gospod po rođenju Svom došao u Nazaret. Matej pak govori o onome što se kasnije dogodilo, naime: o begstvu Gospodnjem u Egipat, i po povratku otuda o Njegovom odlasku u Nazaret. Uopšte, Evangelisti ne protivreče jedan drugome, nego samo Luka govori r odlasku Hrista iz Vitlejema u Nazaret, a Matej govori o Njegovom povratku u Nazaret iz Egipta“.
Tako dakle, po izlasku iz hrama Gospodnjeg sveti putnici prvo se uputiše u Nazaret i urediše svoje domaće stvari; zatim, uzevši što im je potrebno za put, oni noću, da ih susedi ne bi primetili, hitno krenuše putem za Egipat. Pritom oni povedoše sa sobom, da im posluži, i najstarijeg sina Josifovog Jakova, koji docnije bi nazvat bratom Gospodnjim, što se vidi iz crkvenog pesmopjenija pod 23. oktobrom, gde se peva ovako: Ti si se, mudri, pokazao brat ovaploćenog Gospoda, i učenik, i očevidac Božanskih tajni, bežeći s Njim u Egipat, i boraveći u Egiptu s Josifom i Materom Isusovom; moli se s njima da budemo spaseni.[1] Otuda je jasno da je Jakov bio saputnik beguncima u Egipat, služeći im za vreme putovanja. Gospod je pak bežao u Egipat, s jedne strane zato: da pokaže da je On istiniti čovek i telo, a Ne duh i priviđenje; a s druge strane: da nas nauči bežati od gnjeva i jarosti ljudske, a ne s gordošću im se protiviti. Tako objašnjava sveti Zlatoust: „Bežeći, Gospod nas uči da dajemo mesto jarosti, tojest da bežimo od ljudske jarosti. Kada dakle Svemogući beži, time se nama gordima daje nauk da ne guramo sebe u opasnost“. – No postoji još jedan razlog što je Gospod bežao u Egipat; i to ovaj: da očisti Egipat od idola; i kao što kaže sveti papa Lav, da se bez te zemlje, u kojoj su po prvi put preko zaklanja jagnjeta praslikovani spasonosno znamenje krsta i pasha Gospodnja, ne bi pripremilo tajanstvo Presvete Žrtve. Usto begstvo u Egipat, je bilo i radi toga, da se ispuni sledeće proroštvo Isaijino: Gle, Gospod sedeći na oblaku laku doći će u Egipat; i zatrešće se od njega idoli Egipatski (Is. 19, 1). Ovde pod oblakom sveti Amvrosije razume Prečistu Djevu, koja na rukama svojim donese Gospoda u Egipat, i padoše idoli egipatskih bogova. Taj oblak, Prečista Djeva lak je, jer Ona nije opterećena nikakvim bremenom kakvog bilo greha ili telesne požude i poznanja supružanskog.
Priča se ovo. Kada pravedni Josif, Prečista Djeva i Bogomladenac iđahu u Egipat, njih u jednom pustom mestu napadoše razbojnici i htedoše da mu uzmu magarca, na kome oni nošahu nešto malo što im beše potrebno za put, a na kome pokatkad i Mati s Detetom putovaše. Međutim jedan od tih razbojnika, ugledavši neobično lepo Detence, zadivi se tako neobičnoj lepoti i reče: Kada bi Bog uzeo na sebe telo čovečije, ne bi bio lepši od ovog deteta! – I naredi taj razbojnik ostalim drugovima svojim, da ništa ne uzimaju od ovih putnika. Ispunjena blagodarnošću prema ovako velikodušnom razbojniku Presveta Djeva reče mu: „Znaj, da ćete ovo Dete nagraditi divnom nagradom zato što si Ga danas sačuvao“.
Ovaj razbojnik beše onaj sami, koji docnije, pri raspeću Gospoda Hrista, bi obešen na krstu s deone stra(ne, i kome Gospod reče: Danas ćeš biti sa mnom u raju (Lk. 23, 43). I ispuni se proročansko predskazanje Božje Matere, da će ga ovo Dete nagraditi. A ime tom blagorazumnom razbojniku beše Diomaz, dok onome drugome, raspetome s leve strane Gospoda, beše ime Gestas.
Kada sveti putnici uđoše u Egipatsku zemlju i nahoćahu se u predelima Tivaide, oni se približiše gradu Ermopolju.[2] Nedaleko od ulaza u ovaj grad rastijaše vrlo lepo drvo, zvano „Perseja“, koje tamošnji žitelji, po svome idolopokloničkom običaju, poštovahu kao boga zbog njegove gorostasnosti i veličanstvene krasote, poklanjajući mu se i prinoseći mu žrtve; jer u tom drvetu življaše i demon koga oni počitovahu. Kada se Presveta Bogomati sa Božanskim Detencetom približi tome drvetu, ono se tog časa silno zatrese, jer demon uplašivši se dolaska Isusova pobeže. A drvo savi svoj vrh do same zemlje, odajući dužno poklonjenje svome Sazdatelju i Njegovoj Roditeljki, Prečistoj Djevi. Osim toga, ono ih senkom svojih mnogolisnatih grana zakloni od sunčane žege, te dade mogućnosti da se svesveti putnici prijatno odmore pod njim. I to drvo ostade svagda tako savijeno, kao očigledno znamenje dolaska Gospodnja u Egipat. I od tada, otkako se pod njim odmori Gospod sa Svojom Majkom i Josifom, to drvo dobi isceliteljsku silu, jer ono lišćem svojim isceljivaše svakovrsne bolesti.
Zatim sveti putnici prvo uđoše u taj grad i u tamošnji idolski hram, i tog časa svi idoli padoše. Ovaj hram spominje sveti Paladije u Lavsaiku,[3] i veli: „mi videsmo u Ermopolju idolski hram, u kome pri dolasku Spasiteljevom padoše svi idoli na zemlju“. – Tako isto i u jednom selu, zvanom Siren, padoše trista šezdeset pet idola u jednome hramu kada u njega uđe Hristos sa Prečistom Materom. No i uopšte u celom Egiptu pri dolasku Gospodnjem srušiše se idoli i demoni pobegoše iz njih. I tako se ispuni ono što je sveti prorok Jeremija za vreme svog boravka u Egiptu predskazao, kako o tome piše u njegovom žitiju sveti Epifanije. A sveti prorok je rekao: „Svi će idoli morati copadati i svi se kipovi bogova srušiti kada ovamo dođe Djeva Mater s Mladencem, rođenim u jaslima“. Od vremena ovog Jeremijinog proročanstva kod Egipćana postade običaj izobražavati Djevu gde leži na postelji, a blizu Nje Mladenca koji leži u jaslima povijen u pelene, i poklanjati se tome izobraženju. A kada jednom car Ptolomej upita egipatske žrece zbog čega oni to rade, ovi odgovoriše: „To je tajna, predskazana našim davnim precima od nekog svetog proroka; i mi čekamo ispunjenje toga proroštva i raskrivenje ove tajne“.
Posle toga sveti putnici skrenuše malo ustranu od grada Ermopolja, i tražeći mesto za svoj boravak oni dođoše k selu, zvanom Natarea, nedaleko od Iliopolja.[4] Tako, u blizini toga sela, Josif ostavi Prečistu Djevu Mariju sa Hristom Gospodom pod smokvom, a sam ode u selo da nabavi potrebne stvari. A to smokvino drvo, pružajući svetim strancima sklonište, razdvoji se odozgo do dole i spusti svoj vrh, praveći kao neki zaklon ili šator nad njihovom glavom; a dole, pri dnu stabla, ono načini u pukotini kao odaju za boravak, i tamo Prečista Djeva sa Mladencem leže i odmori se od puta. To mesto je i do današnjega dana u velikom poštovanju ne samo hrišćana nego i kod saracena, koji sve do sada prislužuju kandilo sa jelejem u pukotini toga drveta, te ono gori u čast Djeve koja je sa Mladencem boravila tamo. Josifu i Presvetoj Bogorodici dopade se da nastavaju u tom selu. I našavši sebi kućicu nedaleko od tog drveta, oni počeše živeti u njoj.
Dogodi se i drugo čudo silom Božanskog mladenca: tamo, u blizini njihove kućice i onog čudesnog drveta, pojavi se iznenada izvor žive vode, iz koga Prečista Djeva zahvataše vode za razne potrebe, kao i za kupanje svoga Detenceta. Taj izvor postoji i danas; voda mu je veoma hladna i zdrava. No najčudnovatije je to, što je to u svoj zemlji Egipatskoj jedini izvor žive vode; i on se slavi u tom selu.
Ovim se završava povest o boravku Prečiste Bogorodice sa Hristom u Egiptu, gde oni provedoše nekoliko godina. Samo se tačno ne zna koliko je godina Gospod proveo u Egiptu. Sveti Epifanije veli dve godine, Nikifor – tri, a Georgije Kedrin – pet godina; drugi pak, kao Aminije Aleksandrijski, smatraju da je proveo sedam godina. U svakom slučaju nesumnjivo je to, da je Gospod ostao tamo do smrti Irodove, kao što i kaže Evanđelje: „i bi tamo do smrti Irodove“ (Mt. 2, 15).
Posle pokolja Vitlejemske dece i posle strahotne pogibije bednog Iroda, Angeo Gospodnji opet se javi u snu Josifu u Egiptu, naređujući mu da se vrati iz zemlje Egipatske u zemlju Izrailjevu, jer su, reče Angeo, izumrli koji su tražili dušu deteta (Mt. 2, 20). Josif ustade, uze Dete i Mater Njegovu i krenu u Judeju, koja sačinjavaše najbolji i najveći kraj zemlje Izrailjeve. Ali čuvši da Arhelaj caruje u Judeji mesto Iroda oca svoga poboja se ići onamo. Jer Irod ostavi za sobom tri sina: prvog Arhelaja, drugog Iroda Antipu, i trećeg, najmlađeg, Filipa. Svi se oni posle smrti svoga oca uputiše u Rim da ćesar raspravi njihovu parbu, pošto je svaki od njih hteo da dobije očev presto. Ćesar ne hte nijednoga od njih da načini carem, nego razdeli carstvo na četiri dela, nazvavši ih četvorovlasnicima. Najstarijem bratu Arhelaju on dade Judeju; Irodu Antipi dade Galileju, a najmlađem bratu Filipu Trahonitsku pokrajinu; Aviliniju pak on dade Lisaniju, najmlađem sinu Lisanija Starog, nekadašnjeg prijatelja Irodovog, koga Irod ubi iz zavisti. Otpuštajući ih iz Rima, ćesar obeća Arhelaju dati i carsko dostojanstvo, ako se samo pokaže dobar i revnostan upravitelj u svojoj oblasti. No Arhelaj se ne pokaza nimalo bolji od svoga svirepog oca, mučeći i ubijajući mnoge: jer čim dođe u Jerusalim, on odmah nizašto pobi tri hiljade ljudi, i naredi da mnoge građane muče o prazniku usred hrama pred svim saborom jevrejskim. Zbog takve svoje svireposti on bi, nakon nekoliko godina, optužen ćesaru, lišen vlasti i poslan u zatočenje.
Josif, po povratku svom, čuvši da ovaj opaki Arhelaj caruje u Judeji, poboja se ići tamo, nego primivši obaveštenje u snu od onog Angela koji mu se i ranije javljao, otide u predele Galilejske, u državu Iroda Antipe, brata ArhelDjeva, jer ovaj Irod s krotošću upravljaše narodom; i nastani se Josif u gradu Nazaretu, u kome oni i ranije življahu, da se zbude što su proroci rekli o Hristu Gospodu da će se Nazarećanin nazvati. Njemu slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOGA
JOSIFA,
Obručnika Presvete Djeve Bogorodice
 
SVETI Josif beše roda carskoga, iz doma Davidova i Solomonova, unuk Matatov, praunuk Eliezerov, sin Jakovljev po prirodi, a Ilijin po zakonu. Jer ded njegov po rođenju oca njegova Jakova umre. Ženu pak Matatovu, majku Jakovljevu, uze Melhij, iz kolena Natana, sina Davidova, i rodi Ilija. A Ilije se oženi, i umre bez dece; a posle njega Jakov, koji mu beše brat po majci ali ne i po ocu, uze ženu njegovu; jer zakon propisivaše da ako ko umre ne imajući dece, onda neka brat uzme ženu njegovu i podigne seme bratu svome (1. Mojs. 38, 8). Po tome dakle zakonu Jakov uze ženu bratnjevu, i rodi ovog svetog Josifa obručnika; i bejaše Josif, kao što je rečeno, sin obojice: po prirodi Jakovljev, a po zakonu Ilijin. Zbog toga sveti evangelist Luka, izlažući rodoslov Hristov, nazva ocem Josifovim Ilija, govoreći o Hristu ovako: Isus beše, kao što se mišljaše, sin Josifov, Ilijin, Matatov (Lk. 3, 23-24), spominjujći Ilija mesto Jakova.
O ovom svetom Josifu postoje različita mišljenja kod zapadnih i istočnih hrišćana. Zapadni kažu da je on sve do smrti svoje bio devstvenik, i uopšte nije stupao u brak; a istočni tvrde da je on imao ženu i rodio decu. Tako, drevni istoričar grčki Nikifor, navodeći svetog Ipolita, kaže da se on oženio Salomijom; ali ne onom Salomijom iz Vitlejema, nazvanom babicom Gospodnjom, već drugom: jer ona iz Vitlejema beše rođaka Jelisaveti i Presvetoj Bogorodici, a ova beše kći Ageja, brata Pretečinog oca Zaharije; a Agej i Zaharija behu sinovi sveštenika Varahije. Sa ovom dakle Salomijom, ćerkom Agejevom, sveti Josif živeći u česnom braku rodi četiri sI“a: Jakova, Simona, Judu, Josiju, i dve kćeri: Estiru i Tamaru, ili kako drugi kažu – Martu; a sinaksar u nedelju svetih Mironosica spominje i treću kćer, po imenu Salomiju, koja beše udata za Zavedeja. Georgije Kedrin pak, spomenuvši dve kćeri Josifove, veli da je jedna od njih, Marija, bila udata za Josifovog brata Kleopu, i to posle Josifova povratka iz Egipta; no ta Marija, kako izgleda, isto je lice sa Martom ili Tamarom. No ma koja kćer bila ona, i ma koliko kćeri imao Josif, jedno je sigurno: da je sveti Josif bio ženjen i imao sinove i kćeri.
No prestavljenju svoje žene Salomije sveti Josif življaše kao udovac dosta godina, provodeći u čistoti dane svoje. Njegovo sveto i besprekorno življenje je posvedočeno u Svetom Evanđelju kratkim, no veoma pohvalnim rečima: A Josif muž njezin, budući pravedan (Mt. 1, 19). – I šta može biti veće od ovakvog svedočanstva? On beše toliko pravedan, da je svojom svetošću prevazišao ostale pravedne praoce i patrijarhe. Jer ko se nađe dostojan da postane obručnik i prividni muž Prečiste Djeve, Matere Božije? I kome bi data takva čast, da bude nazvan ocem Hristovim? Vaistinu Gospod po srcu svome nađe ovoga muža, kome otkri „nepoznatosti i tajne premudrosti“ Svoje (Ps. 50, 8), učinivši ga služiteljem tajne našega spasenja. A kada on već beše starac od osamdeset godina, njemu bi obručena Prečista Djeva Marija i data na čuvanje devstva Njenog. I on sa svakom bogobojažljivošću i strahom služaše Njoj kao Materi Božjoj, a svojoj i svega sveta Gospođi i Vladičici, a tako isto služaše i rođenom od Nje Bogomladencu, i za vreme begstva u Egipat, i po povratku otuda, i za vreme boravka u Nazaretu, izdržavajući ih trudom ruku svojih, jer on beše drvodelja i čovek siromah, iako carskoga roda. Jer Gospodu se htelo da se rodi u sirotinji, uzevši od carskoga roda samo telo, a ne i carsku slavu, bogatstvo i gospodstvo. Zbog toga On blagovoli imati siromašnom i Svoju Prečistu Mater, siromašnim i prividnog oca Svog, dajući primer smirenja.
Pošto požive sto deset godina, sveti Josif mirno skonča i otide ka ocima svojim koji se nalažahu u šeolu,[5] noseći im radosnu i tačnu vest: da je došao željeni Meoija, koji ima osloboditi i spasti rod ljudski, Hristos Gospod, kome slava vavek. Amin.
 
NEDELJA SVETIH BOGOOTACA
po Rođenju Hristovom:
 
SPOMEN
JOSIFA ZARUČNIKA, DAVIDA cara
i JAKOVA BRATA GOSPODNJA
 
U PRVU nedelju posle Rođenja Hristovog – Božića, koja pada u dane od 26. decembra pa do odanija Praznika, tojest do 31. decembra, praznuje se spomen svetih i pravednih Bogootaca, to jest najbližih srodnika Gospoda Hrista po telu. I to: spomen svetog i pravednog Josifa Zaručnika, svetog Cara i Proroka Davida i svetog Jakova Brata Gospodnja.
Sveti Car i Prorok David, sin Jesejev iz plemena Judinog, bogootac je Hristov po telu, jer je Spasitelj Isus Hristos rođen „od semena Davidovog“, „iz korena i roda Davidovog“ (Jn. 7, 42; Rm. 1, 3; Otkr. 5, 5; 22, 16), zbog čega se i naziva u Novom Zavetu više puta“Sinom Davidovim“ (Mt. 1, 1; 9, 27; Lk. 18, 38. itd.), a carstvo Mesijino se naziva „carstvom Davidovim“ (Lk. 1, 32; Mark. 11, 10). Sveti Car i Prorok David bio je „Pomaza nik Gospodnji“ i kao takav praobraz je Hrista – Pomazanika Božjeg. U svojim pak Psalmima bogonadahnuti David mnogo puta vrlo podrobno i tačno prorokuje o rođenju, stradanju i vaskrsenju Spasitelja Hrista i o Crkvi Njegovoj, tako da su Psalmi ustvari starozavetno Evanđelje, i oni posle važe i u novozavetnoj Crkvi i dolaze odmah iza Evanđelja i Apostola. Opširnije o caru Davidu može se videti u Knjigama o Carevima.
O svetom pak Jakovu Bratu Gospodnjem po telu i prvom episkopu Jerusalimskom videti opširnije pod 23. oktobrom, kada se on posebno svetkuje.
Svetog i pravednog Josifa Zaručnika Evanđelje naziva „mužem pravednim“ (Mt. 1, 19). On je bio iz roda cara Davida i bio je po zanimanju drvodelja. Zbog njegove pravednosti i bogobojažljivosti dade mu se od Boga Presveta Djeva Marija u zaštitu, i dodeli mu se velika čast i udeo u domostrojstvu ljudskoga spasenja. U osamdesetoj godini svojoj uzeo je On Presvetu Djevu iz hrama Jerusalimskog u svoj dom, a upokojio je se potom u svojoj 110. godini. Njegova uloga prilikom rođenja Gospoda Hrista od Presvete Bogorodice u Vitlejemskoj pećini opisana je kod svetih Evanđelista Mateja i Luke, i o tome se opširnije govori pod 25. i 26. decembrom.
Molitvama svetim bogootaca Hristovih po telu, Pravednog Josifa, Cara Davida i Jakova Brata Gospodnjeg, neka Gospod i Bog i Spas naš Isus Hristos pomiluje i spase sve nas. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
EVARESTA
 
VETI Evarest iz Galatijske eparhije u Maloj Aziji beše sin veoma uglednih roditelja. Tada u Vizantijskoj carevini car Lav, opaki gonitelj svetih ikona, bi ubijen, i na presto stupi Mihail Mucavi[6] koji se s podozrenjem odnosio prema pravoslavnom poštovanju svetih ikona.
Dečak, a zatim mladić, Evarest veoma napredovaše u učenju i postiže mnogo, i postade, po apostolskoj reči, svima sve;[7] roditeljima smerno poslušan, prema drugovima i susedima vrlo ljubak, i prema svima ljubazan, svagda i u svemu pravičan i s ljubavlju predusretljiv.
Tako iz detinjstva goreći od želje da živi svim bićem po Božanskim zapovestima, Evarest zavole monaštvo. Međutim otac njegov krenu u Carigrad Nekim svojim poslovima, pa povede i Evaresta sa sobom. Tamo oni odsedoše kod nekog svog ro ćaka, patricija Vrienija. No nakon nekoliko dana ukaza se potreba da carica Teodora pošalje k Bugarima izaslanstvo. Za svog izaslanika ona odredi patricija Vrienija. On uze sa sobom svog rođaka Evaresta. Kada oni stigoše do mesta zvanog Skopel,[8] tu se zadržaše neko vreme. Tamo, po promislu Božjem, blaženi Evarest srete jednoga starca u monaškom činu. Tada on ostvari svoju davnašnju milu želju: starac ga zamonaši, i tako Evarest uze na sebe mnogoželjeni jaram Gospodnji. Utom monahu Evarestu dođe do ruku jedna knjiga svetog Jefrema Sirina;[9] pročita je, i bi silno očaran njome; i stade odmah sa velikom revnošću privoditi u delo pouke svetoga Jefrema. A starac, videći kod mladog monaha takvu plamenu revnost za življenje u vrlinama, dade mu preporučeno pismo i, naoružavši ga svojim molitvama, uputi ga u Studitski manastir.
Došavši u manastir Studitski, prepodobni Evarest bi primljen od tamošnjih otaca i bratije. Tu se novi monah sav dade u monaške podvige, izabravši sebi za starca, duhovnika, jednoga brata koji druge prevazilažaše vrlinama. I prepodobni Evarest se svim srcem ugledaše na svoga starca u ushođenju ka savršenstvu kroz upražnjavanje vrlina. Podvizi blaženog Evaresta behu ogromni i Mnogobrojni. Ko će ih iskazati? Jeo je jedanput nedeljno, i to suva hleba: nosio je teške lance na telu. U takvim bogougodnim podvizima prožive blaženi 75 godina i preseli se ka Gospodu oko 825. godine.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
JEVTIMIJA ISPOVEDNIKA,
episkopa Sardijskog[10]
 
SVETI Jevtimije življaše u vreme carovanja Konstantina i Irine,[11] i svojim monaškim životom sijaše kao lučezarna zvezda u Crkvi Hristovoj. Zbog toga on bi udostojen episkopskog čina. Učestvovao je na Sedmom Vaseljenskom Saboru,[12] na kome se neustrašivo svim bićem borio protiv jeretika ikonoboraca. Carevi ga slali u razne misije radi svršavanja državnih narodnih poslova.
No kada se zacari Nikifor,[13] sveti Jevtimije, zajedno sa drugim pravoslavnim episkopima, bi poslan u progonstvo u zapadnu Patalareju,[14] tobož zbog nasilnog monašenja neke devojke. I od toga vremena pa sve do svoje mučeničke končine on se više ne vrati u svoju eparhiju. Nakon dvadeset devet godina, kada na presto grčkoga carstva stupi zveropodobni Lav,[15] sveti Jevtimije bi doveden iz progonstva i izveden pred cara radi saslušanja odnosno ikonopoštovanja.[16] Po običaju svom, sveti Ispovednik neustrašivo izobliči jeretičko bezbožje i caru mučitelju izreče u lice anatemu i odluči ga od Crkve. Car se strahovito razgnjevi na Ispovednika, i ponovo ga posla u zatočenje, i to u grad As.[17]
Ubrzo zatim car Lav bi zbačen s prestola i pogibe od mača. Na presto stupi Mihail Mucavi. Za vreme ovog cara sveti Jevtimije bi doveden iz Asa i primoravan da se odrekne ikonopoštovanja. Ali sveti Ispovednik kao gromom porazi cara tiranina viknuvši mu na sav glas u lice: „Neka je anatema svaki koji se molitveno ne klanja Gospodu našem Isusu Hristu na ikoni izobraženom!“
Zbog toga blaženi Jevtimije bi bijen, a potom poslan u progonstvo na Akrit.[18] Tamo on bi bačen u najmračniju tamnicu. Onda ga staviše na žestoke muke: rastegoše ga između četiri stuba i dugo vreme tukoše volovskim žilama, te mu se telo pokri mnoštvom strahovitih rana i svo oteče kao meh. Posle toga sveti Ispovednik požive još sedam dana, pa predade svetu dušu svoju u ruke Bogu, zasijavši pri izdisaju jače od sunca.[19]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KONSTANTINA SINADSKOG
 
PREPODOBNI Konstantin rodio se u gradu Sinadu,[20] i beše poreklom Jevrejin. Još kao veoma mlad on jednom, idući sa svojom majkom, vide jednoga hrišćanina gde zevnu i odmah krsnim znakom zakrsti svoja usta. Od tada i on stade raditi to isto ugledajući se na hrišćanina. I ne samo to, nego on poče činiti sa toplom verom i druga hrišćanska dela. Zbog toga lice mu stade sijati nekim božanskim sjajem, i sam ga Bog naučavaše hrišćanskim istinama. Pri tome on se strogo pošćaše, danima i danima ne uzimaše hrane, kao da nije osećao glad. To bi za neke iz njegove okoline sablazan: jednom ga bestidno napade jedna jevrejska devojka, no on se prekrsti i ona pade mrtva, ali je on zatim vaskrse. I ovaj hristočežnjivi mladić, vođen Božanskim oblakom,[21] otide u jedan manastir, zvani Fuvution, gde življahu tada veliki muževi, koji sijahu monaškim podvizima i vrlinama. Izveden pred igumana manastira, Konstantin mu ispriča ove podrobno o sebi. Iguman naredi da mu donesu krst, i zapovedi Konstantinu da se pokloni krstu i da ga celiva. Blaženi Konstantin se s radošću pokloni časnome krstu, i celiva donji kraj krsta, i – o čuda! krst se podiže i položi sebe na njegovu česnu glavu, ubeleži se na njoj, i osta mu na glavi čudotvoran otisak krsta sve do same smrti njegove.
Posle toga primi on sveto krštenje, i dobi ime Konstantin. Onda se svom dušom odade duhovnim podvizima, i još pre svog monaškog postriga prevaziđe sve monahe toga manastira svojim isposništvom i podvižništvom, ugledajući se pri tome na svetog apostola Pavla, tojest baveći se kožarskim poslom. A kada Konstantin izgovaraše monaške zavete Bogu, mesto gde se to dešavaše ispuni se divnog miomira; kada ulažaše u crkvu, vrata se crkvena sama otvoriše pred njim. Zbog velike čistote duše on se udostoji još i osobitog dara prozorljivosti: pred očima njegovim behu otkrivene sve pomisli svakog brata.
Iz ove obitelji prepodobni Konstantin ode na Olimp,[22] odatle otide u Ataliju,[23] prešavši preko goleme reke idući po njoj kao po suvu; zatim poseti grad Miri u Likiji i mnoga druga mesta, pa se opet vrati na Olimp. Tu blaženi Konstantik provede četrdeset dana u postu bez hrane, i to do pojasa zakopan u zemlju. Posle toga on i protiv svoje volje primi prezviterski čin. Zatim pređe u Atroju,[24] ne napuštajući nikada svoje podvige. Na osam godina pre prorekao dan svoje smrti. I shodno tome predskazanju on mirno se prestavi i otide ka Gospodu.[25]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKODIMA TISMANSKOG
 
PREDIVNO je i prečudno Evanđelje Hristovo i Pravoslavna vera naša hrišćanska. Jer evanđelska vera Pravoslavna spasava podjednako sve ljude i narode i sjedinjuje ih u jednu zajednicu Tela Hristovog, koje je Crkva Pravoslavna, stub i tvrđava Istine. I u toj zajednici Duha Svetoga u Hristu nema Jevrejina ni Grka, nema Grka ni Srbina, nema Srbina ni Rumuna, nego su svi jedno u Hristu Isusu. Najbolji primer toga je ovaj sveti čovek Božji, o kome je ovde reč. Jer ovaj sveti Nikodim beše Evanđeljem podjednako i Grk i Srbin i Rumun, jer ne gledaše na telesno poreklo svoje, nego na blagodatnu svetost i bogougodnost, kojima sebe i druge večno ukrasi u Grčkoj, Srbiji i Rumuniji.
Prepodobni otac naš Nikodim beše rodom iz središnih krajeva Makedonije,[26] rođen od oca Grka i majke Srpkinje.[27] Od rane mladosti odgajen je u pobožnosti i čestitosti, i vredno učaše knjige, jer beše vrlo darovit. Osobito izučavajući božansku nauku Svetog Pisma i sveto učenje Pravoslavnoga bogoslovlja, on zavole svom dušom monaški život i moljaše se Bogu da ga udostoji monaškog zvanja i čina. Bog usliša njegove molbe, i posla mu neke monahe iz Srpskog manastira sa Atonske Gore, te sveti mladić sa njima otide na Svetu Goru i tamo se zamonaši. U monaškom življenju prepodobni Nikodim prođe sve položene podvige i udostoji se i đakonskog i prezviterskog čina. Po smrti igumana tamošnjega manastira, prepodobni Nikodim bi izabran za igumana, jer beše ukrašen svakom bogougodnom vrlinom i svakim ljudskim i božanskim znanjem.
Znanje ovog Svetitelja ogledalo se i u tome što je on odlično znao srpski i grčki jezik, i mogao je divno da govori i prevodi na oba ova jezika. Bio je prijatelj sa mnogim istaknutim ljudima toga vremena (a to je bilo u četrnaestom veku), kao što su bili: divni starac Isaija Svetogorac, sveti knez Srpski Lazar, patrijarh Jevtimije Trnovski i mnogi drugi.
No ovom svetilniku ne beše prilično da ostane sakriven pod sudom, nego da izađe na videlo i svetli mnogima na spasenje. Zato, po nedoznajnim za nas sudovima i putevima Božjim, on krete iz Svete Gore Atonske u Srbiju i dođe u državu slavnoga kneza Lazara. Lazar ga htede uzdići na visoki duhovni položaj
u svojoj zemlji, no sveti Nikodim to odbi i nastani se kao običan jeromonah u istočnim krajevima Lazareve zemlje, oko mesta Kladova na Dunavu. Tu se svetitelj odade bogougodnim podvizima, po kojima se uskoro proču na daleko, tako da k njemu stadoše dolaziti mnogi ljudi željni monaškog života i podviga. Pristigoše i neki monasi iz Svete Gore i iz pojedinih manastira iz Srbije, tako da se oko prepodobnog Nikodima tu stvori poveće bratstvo. Na tom mestu on podiže i crkvu u ime Svete Trojice i življaše tu neko vreme.
Potom, po otkrivenju Božjem, on pređe reku Dunav i nastani se u krajevima Ugrovlaškim (u severinskom Banatu, blizu današnjeg grada Tur-Severina u Rumuniji). Sa njim pođe i izvestan broj monaha i jeromonaha, i kada tamo stigoše bi osnovan prepodobnim Nikodimom divni manastir Vodica (na reci Vodici) i posvećen Svetom Antoniju. Ovo bi za vreme Vlaškog gospodara Vladislava-Vlajka Vode (to jest Vojvode, koji je vladao od 1364. do 1377. godine). Vojvoda Vlajko potvrdi samovlasnost manastira Vodice svojom vladarskom poveljom (godine 1374.). Podizanje ovog manastira potpomaže i Srpski vladar Sv. knez Lazar, koji veoma ljubljaše Svetog Nikodima.
Uskoro zatim, kada Sv. knez Lazar i Srpski patrijarh, radi izmirenja Srpske i Carigradske patrijaršije, poslaše u Carigrad grupu monaha iz Svete Gore, na čelu sa svečesnim Starcem Isaijom (1375. godine), u tu grupu bi pozvan i uključen i prepodobni Nikodim Grčić, kao dobar znalac srpskog i grčkog jezika i kao mudar tumač i diplomata. O tome ovako piše u Žitiju Starca Isaije (koje se čuva u Hiladnaru): „Uze sa sobom (Isaija) i Nikodima, muža časna i osvećena, silna u knjigama, i još silnijeg u mudrosti i rečima i odgovorima; poreklom Grka, koji u Ungrovlaškoj zemlji podiže dva velika i časna manastira. On silom i pomoćju Svetoga Duha sakupi tamo velika mnoštva monaškog opštežića, koji na toj zemlji sija kao svetla zvezda svakom duhovnom vrlinom“. O blagopolučnom završetku ovog svetog dela oko pomirenja dveju Patrijaršija govori se opširno u Žitiju Sv. kneza Lazara (pod 15. junom).
Prepodobni Nikodim podiže u Vlaškoj i veliki manastir Tisman (na istoimenoj reci) i posveti ga Presvetoj Bogorodici. U tome ga pomogoše Vlaški vojvoda Radu I (1377-1384. g.) i Srpski knez Sv. Lazar, koji podari manastiru Tismanu mnoga sela. Prepodobni je podigao i još nekoliko crkava i manastira u Rumunskoj zemlji (crkve Vratnu i Monastiricu, i manastir Prislop), i ovi su manastiri postali duhovni rasadnici monaštva i duhovnog života ne samo u Vlaškoj, nego i u Moldaviji i ostalim Rumunskim krajevima. Zato pravoslavni Rumunski narod od samog početka poštuje Svetog Nikodima kao svoga prosvetitelja, i naziva ga blagodatnim imenom Osvećeni.
Prepodobni Nikodim mirno počinu u Gospodu 26. decembra 1406. godine i bi česno pogreben u svom manastiru Tismanu.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
KONSTANCIJA RUSA
 
LAŽENI Konstancije, po rođenju Rus, služaše kao jeromonah pri crkvi u ruskom poslanstvu u Carigradu. Mnogo je voleo blagoljepije hrama, na šta je davao i svoja sredstva; veoma pobožan, on je naročito bio revnostan za vršenje bogosluženja, i skoro je svaki dan služio svetu liturgiju; i vodio dvaput nedeljno razgovore o stvarima vere, na ruskom i grčkom jeziku. Njegova pobožnost i revnost privlačili su k njemu narod, i svi su ga voleli i poštovali.
Za vreme rata koji u to vreme izbi između Rusa i Turaka, Konstancije ostade u Turskoj, ali ode u Svetu Goru; provede neko vreme u Lavri svetog Atanasija, pa otputova u Jerusalim, u Svetu Zemlju, da se pokloni tamošnjim svetinjama. Otuda se vrati u Svetu Goru. Tu opet življaše u Lavri, očekujući da se završi rat i sklopi mir. I kad mir između Rusa i Turaka bi zaključen, on se ponovo vrati na svoju dužnost u Ruskom poslanstvu u Carigradu, kod novog poslanika.
No kroz neko vreme on dođe u težak sukob sa poslanikom, ne zna se zbog čega. I onda on, ili iz straha ili iz gnjeva, ode pred sultana, odreče se svete vere hrišćanske i primi islam. Ali, ne prođe ni nekoliko dana on dođe k sebi, i kao otreznivši se od nekog pijanstva, on se stade svom dušom kajati, plačući i ridajući zbog svog ogromnog pada. U tom pokajničkom raspoloženju i razbuđenju, on prezre ovaj život, i žuđaše svim bićem da postrada za Hrista. Stoga on pocepa na sebi agarjansku odeću, obuče poderanu mantiju, poveza glavu crnom maramom, pa ponovo ode u sultanov dvorac gde se pre kratkog vremena beše odrekao Hrista, i pred svima tamo neustrašivo izjavi i ispovedi da je Hristos – Jedini Istiniti Bog, a Muhameda poreče i izruži. Razjareni dvorjani ga dohvatiše i pred sultanovim dvorcem na trgu mačem mu glavu odsekoše, godine 1743. I tako pokajani otpadnik primi venac mučeništva. Njegovim molitvama neka se i mi udostojimo večnih blaga u nestarivom blaženstvu. Amin.
 


 
NAPOMENE:
[1]Na stihovanje stihira 2.
[2]Današnje predgrađe Kaira.
[3]Sveti Paladije Elenopoljski (368-430), pisac čuvenog Lavsaika; spomen njegov Crkva praznuje u Sirnu subotu.
[4]Iliopolj – u severnom Egiptu.
[5]Šeol = ad – carstvo smrti, obitalište duša svih, pre Hrista preminulih ljudi.
[6]Car Mihail stupio na presto 820. god.: vratio iz progonstva patrijarha Nikifora, prepodobnog Teodora Studita i druge pravoslavne, prognane od cara Lava zbog poštovanja svetih ikona; ali dozvolio samo privatno poštovanje svetih ikona po kućama
[7]1. Kor. 9, 22
[8]Skoplje, na grčkom: Σκοπελος
[9]Spomen svetog Jefrema Sirina Crkva praznuje 28. januara.
[10]Sveti Jevtimije bio episkop Sardijski – u Miziji, u Maloj Aziji.
[11]Konstantin i Irina carovali: prvi od 780. do 797. godine, a druga od 797. do 802. godine.
[12]Ovaj Sabor protiv ikonoboraca bio 787. godine.
[13]Nikifor carovao od 802. do 811. godine.
[14]Patalareja – ostrvo između Sicilije i Tunisa, bliže Africi.
[15]Lav V Jermenin – car Vizantijski, carovao od 813. do 820. godine.
[16]Po svedočanstvu svetog Teodora Studita: sveti Jevtimije – „stub Crkve“ – i u zatočenju „bejaše svetilnik koji prosvetljavaše mnoge i privođaše k Bogu medotočivim učenjem svojim“, i na taj način zadavaše jade caru – jeretiku. Doveden 815. godine iz zatočenja na saslušanje, sveti Jevtimije, zajedno s patrijarhom Nikiforom i drugim pravoslavnim episkopima, s velikom revnošću izobliči cara zbog njegovog ikonoborstva.
[17]As – utvrđeni grad u Miziji na Adramitskom zalivu.
[18]Akrit – rt na Crnome moru.
[19]Sveti Jevtimije prestavio se oko 840. godine; svete mošti njegove nalaze se u Anhiali, gradu u Trakiji, na obali Crnoga mora, i neprekidno čine čudesa.
[20]Sinad – grad na severu Frigije, blizu planinskog lanca gde suse nalazili čuveni Sinadski majdani mermera. Danas – razvaline u blizini Eskikara.
[21]2. Mojs. 13, 21. Mesto do koga je došao blaženi, beše gora Sina u Siriji, gde su se sveti pustinjaci podvizavali još u trećem veku.
[22]Olimp – gora u Maloj Aziji; na njoj se nalazili ondašnji čuveni manastiri, u kojima su se podvizavali veliki podvižnici, kao na primer sveti Joanikije Veliki i drugi.
[23]Atalija, – primorski grad Pamfilije, osnovan na 150 godina pre Hrista; nazvan tako po svom osnivaču Atalu II Filadelfu.
[24]Atroja – grad, nedaleko od gore Olimpa.
[25]Prepodobni Konstantin živeo i podvizavao se u osmom veku.
[26]Po jednima: Sveti Nikodim je rođen u srpskom gradu Prilepu, a po drugima: u grčkom gradu Kosturu.
[27]Zbog njegovog grčkog porekla i znanja grčkog jezika Sv. Nikodim je od Srba nazvan i pop Nikodim Grčić. Po njegovom pak rumunskom žitiju on je bio makedonovlah.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *