NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za decembar

Žitija Svetih za decembar

21. DECEMBAR
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
JULIJANE
i 630. mučenika s njom
 
VREME neznabožnih careva Rimskih: na Istoku Dioklecijana i na Zapadu Maksimijana, u Vizantijskom gradu Nikomidiji carovaše idolopoklonstvo. Tada življaše u tom gradu jedan bogat i znatan čovek po imenu Afrikan, vrlo revnostan idolopoklonik. On imađaše kćer Julijanu. Kada Julijana poodraste i poče cvetati lepotom i projavljivati pamet i dobru narav, jedan carski senator po imenu Klevsije, preduhitrujući druge mladoženje, veri se s njom pre vremena, odloživši svadbu do njenog punoletstva.
Međutim devica Julijana u tom međuvremenu, čuvši evanđelsku propoved o Hristu, poverova u Njega tajno, i postade tajna hrišćanka. Jer ona posmatrajući nebo, zemlju, more, oganj, iskaše Onoga koji je stvorio sve to, i preko stvorenja nauči se poznavati Stvoritelja, kao što govori sveti apostol Pavle: što je nevidljivo u Njega, može se videti i poznati od postanja sveta na stvorenjima (Rm. 1, 20). I blagorazumna devica razmišljaše i govoraše u sebi: Jedan je istiniti Bog, i Njemu se treba klanjati, a bezdahni idoli nisu bogovi već obitališta demona.
Od tada Julijana usrdno upražnjavaše molitvu i čitanje božanstvenih knjiga, poučavajući se u zakonu Gospodnjem dan i noć, krišom od svoga oca, koji beše veliki prijatelj idola i demona a neprijatelj hrišćana. Majka pak Julijana, mada beše neznaboškinja, nije odbacivala hrišćansku veru. U stvari, ona nije marila ni za jednu ni za drugu veru: niti idolima usrdno služaše, niti Hrista pobožno počitovaše, te stoga i ne obraćaše pažnju na to koje se vere drži njena ćerka. Pri takvom nehatu svoje majke, blažena Julijana mogaše lako sakriti od oca svoju veru u Hrista i upražnjavati molitvu i čitanja Božanskoga Pisma. Imajući srce ispunjeno ljubavlju k Bogu i utvrđeno u pobožnosti, ona razmišljaše na koji bi način raskInula veridbu, izbegla brak sa neznabošcem, sačuvala devičanstvo svoje od idolopoklonika, i očuvala telo čistim od sluge demonskoga. Stoga, kada se približi vreme svadbi, Julijana posla svome vereniku ovakvu poruku: „Nemoj se uzalud pripremati za svadbu; neka ti je znano, ja neću poći za tebe, dok ne postaneš eparh[1] ove zemlje“.
Julijana postupi tako, uverena da je Elevsiju nemoguće dobiti čin eparha, i na taj način izbegnuti brak s njim. No Elevsije, zarobljen ljubavlju prema njoj, poče se na sve moguće načine dovijati da se dokopa čina eparha: bilo putem upornih molbi, bilo pomoću bogatih poklona, bilo preko uticajnih posrednika moleći cara Maksimijana da ga udostoji toga čina. I nakon mnogo vremena i pošto utroši Mnogo imanja, on na jedvite jade dobi što je želeo, i to uz pomoć đavola. Jer đavo, želeći osjetiti dobru nameru svete device, pomože Elevsiju. Jer Elevsije, čim postade eparh, odmah posla svojoj verenici ovakvu poruku: Raduj se, Julijano, jer ja, verenik tvoj, udostojih se slave – postadoh eparh. Stoga, spremi se za svadbu!
Videći da je ovaj razlog ne izbavi Elevsijevih zamki, ona otvoreno objavi što je dugo skrivala u srcu svom, i preko poslanih ljudi odgovori mu ovako: Dobro je što si udostojen zvanja eparha; ali ako se ne pokloniš Bogu mome i ne budeš služio Gospodu Isusu Hristu kome ja služim, onda traži sebi drugu za suprugu, jer ja ne želim da imam muža koji nije jedne vere sa mnom.
Čuvši to, Elevsije se začudi promeni kod svoje verenice i veoma se razgnjevi. Pa dozvavši oca njenog Afrikana, stade ga raspitivati: Zašto kći tvoja odbacuje naše bogove, i gnuša se mene? – I Elevsije prenese Afrikanu sve reči njene, koje mu ona uputi preko poslanika.
Kada Afrikan ču to, naće se u nedoumici čudeći se toj neočekivanoj stvari, i zapali se gnjevom na Julijanu ne manje od eparha, pošto i sam beše veoma revnostan poštovalac svojih poganih bogova. I odmah se vrati kući. I spočetka on poče krotko i očinski pitati svoju kćer: Reci mi, kćeri mila i slatka svetlosti očiju mojih, sa kog razloga izbegavaš brak i odbijaš eparha? – A Julijana, ne želeći čak ni slušati o tome, odgovori: Ostavi, oče! Jer kunem se nadom mojom – Gospodom mojim Isusom Hristom, da Elevsije neće stupiti sa mnom u brak dok najpre ne primi moju veru, jer kakav je to brak: telom biti sjedinjeni a duhom razdeljeni, i neprijateljevati jedan protiv drugoga?
Strahovito razjaren, otac Julijanin van sebe od besa viknu: Jesi li poludela, bednice, i voliš li muke? – Muke za Hrista volim, odgovori devica. – Tako mi velikih bogova, Apolona i Artemide, uzviknu Afrikan, telo tvoje daću zverima i psima da ga pojedu! – Svetiteljka odgovori: Zašto onda oklevaš? Neka dođu zveri, i neka budu za mene, ako je to moguće, ne jedna već mnoge smrti, jer ja ću se radovati, često umirući za Hrista i svaki put primajući od Njega velike nagrade.
Tada otac, želeći je vešto privući na svoju stranu, ostavi se jarosti, i umiljato joj govoraše, moleći je i savetujući je da ga posluša. A ona, ispunjena dobre nade, suprotstavljaše mu se i bez straha mu govoraše: Zar si i ti sličan gluvim bogovima tvojim, jer imaš uši i ne čuješ? Nisam li ti u početku sa zakletvom rekla, da nema zajednice između mene i Elevsija dok on prethodno ne pristane pokloniti se Hristu mome?
Čuvši to, otac je zatvori u odaji. Zatim je ponovo izvede otuda, i poče je blagim i umilnim rečima i roditeljskim suzama privolevati na poklonjenje bogovima i na ljubav prema Elevsiju. No junačka devojka ponovo kliknu: Neću prineti žrtvu bogovima! neću se pokloniti kipovima! neću zavoleti neznabožnog Elevsija! Hristu Jedinome klanjam se! Hrista počitujem! Hrista volim!
Tada otac, razjarivši se, dohvati Julijanu i poče je biti bezdušno: bacivši je na zemlju on je vucijaše za kosu, gazijaše je nogama, ne kao roditelj već kao mučitelj, bez ikakvog roditeljskog sažaljenja; i u tom divljem besu i nezadrživom gnjevu on zaboravi i na prirodnu ljubav prema svojoj kćeri. I bijaše je dotle dok sam ne malaksa, tako da blažena devojka jedva ostade živa. Posle toga je on posla k njenom vereniku, eparhu Elevsiju, da radi s njom šta hoće. A on, preziran njome, o! koliko besnijaše, dišući gnjevom i škrgućući zubima na nju, osećajući se veoma ponižen što se ona zgadila na njega i odbacila ljubav njegovu. Zato se sada veoma obradova što mu je dopala šaka i što je dobio vlast nad njom. I on odmah namisli da joj sudi javno, kao eparh, tobož za nepoštovanje bogova, a u stvari vršeći odmazdu za njen prezir prema njemu.
I eparh Elevsije, sevši na sudištu, naredi da jagnje Hristovo dovedu na ispitivanje. A kada sveta devojka Julijana predstade ia sud svome vereniku Elevsiju, i kao zora sinu lepotom lica svoga, to svi uperiše oči svoje na nju, diveći se lepoti njenoj. Elevsije pak, čim samo pogleda na nju, odmah se jarost njegova ukroti i gnjev se njegov u ljubav pretvori. I on u početku ne beše u stanju reći joj ni jednu grubu reč, već joj poče mirno i umiljato govoriti, sav obuzet čežnjom za njenom lepotom. I reče joj: Veruj mi, prekrasna device, ako me izabereš za svoga muža, bićeš oslobođena svih strašnih muka koje te očekuju, pa makar i ne pristala prineti žrtvu bogovima. Ja, te neću primoravati na to, samo pristani na brak sa mnom. -: Na to nevesta Hristova odgovori: Nikakva me reč, ni muka, ni sama smrt neće primorati da stupim s tobom u brak, dok prethodno ne postaneš hrišćanin i ne primiš sveto krštenje. – Elevsije reče: I to bih ja učinio, mila, da se ne bojim careva gnjeva: jer kada car dozna za to, on će me lišiti ne samo ovog visokog čina već sa njim i samog života. – Svetiteljka na to reče: Kada se ti tako bojiš cara smrtnog, vremenog, koji ima vlast samo nad telom a ne nad dušom, kako se onda ja mogu ne bojati Cara Besmrtnoga, koji ima vlast nad svima carevima i koji gospodari nad svakim dahom i dušom, i kako se ja mogu sjediniti bračnom vezom sa neprijateljem Njegovim? Kada bi se ko od tvojih slugu sprijateljio sa neprijateljem tvojim, da li bi to bilo prijatno tebi, i ne bi li se ti razgnjevio Na tog slugu svog? Zato, ne obmanjuj sebe, niti praznoslovi, nadajući se da me ubediš. Ako hoćeš, obrati se i ti k Bogu mome: ako pak nećeš, onda: ubij me, baci me u oganj, pokrij me ranama, predaj me zverovima, i stavi me na kakve god hoćeš muke, no ja te poslušati neću, jer ti si mi odvratan, i supružanski život s tobom za mene je što i prijateljstvo s đavolima, i brak s tobom za mene je što i grob smrdljivi, stavljen pred moje oči.
Kada Elevsije ču ovo, odjednom se ognju ljubavi njegove dodade oganj gnjeva, lice mu se zapali plamenom, i požar jarosti zahvati ga: jer takva je nečista ljubav kada je preziru i gade je se. I naredi on da Julijanu obnaže i rastegnu krstoliko vezavši je konopcima za ruke i za noge, i da je žestoko biju suvim žilama i prućem. I šest vojnika tukoše svetiteljku dugo, dok ne malaksaše tukući je. A ona, iako po prirodi slabi sasud, junački trpljaše.
Naredivši vojnicima da prestanu sa bijenjem, eparh reče Julijani: Julijano, ovo je samo početak tvojih muka; a očekuju te nesravnjeno veće ako ne prineseš žrtvu velikoj Artemidi. – Mučenica pak, želeći radije podnositi muke nego slušati Elevsija koji je još jednako očekivao da će je privoleti na svoj predlog, odgovori: Zaista si bezuman i nerazuman! Zašto me i dalje ne mučiš? Šta još čekaš? Ja sam gotovija trpeti muke nego ti mučiti me.
Tada svetiteljka bi obešena za kosu, i visijaše veliki deo dana, tako da joj se koža na glavi odvoji od tela, i lice joj oteče, i obrve joj se pomakoše uvis. A Elevsije, imajući iz ljubavi prema njoj još nešto nade, savetovaše je blagim rečima da poštedi sebe. No kada ni blagim rečima ni. mnogim molbama ne uspe ništa, on se onda još više razjari i naredi da joj usijanim železnim daskama opaljuju slabine, podpaljuju nedra i silno žegu kukove i druge delove tela. Zatim skinuvši je sa mučilišta on joj veza ruke naopako, oštrim gvožđem probode joj bedra, pa je vrže u tamnicu jedva živu.
Vrgnuta Na zemlju, sveta mučenica ležaše u tamnici, i moljaše se Bogu govoreći: Gospode Bože moj svemogući, nepobedivi u sili i krepki u delima, oduzmi od mene jade ove, i izbavi od nagrnulih na me patnji kao što si izbavio Danila od lavova, Teklu od ognja i zverova. Otac moj i mati moja ostaviše me, a Ti, Gospode, ne odstupi od mene, nego kao što si nekada sačuvao Izrailjce koji su prošli kroz more i potopio njihove neprijatelje, tako i mene sada sačuvaj. Elevsija pak koji je ustao na mene, a s njim i Satanu koji se trudi da mi omete spasenje, satri, o Nepobedivi Care!
Dok se Julijana tako moljaše Bogu i molitva joj još beše u ustima, nevidljivi vrag – đavo, pretvorivši se u angela svetla, na vidljiv način javi se njoj i reče: Julijana, ti trpiš teške muke, a Elevsije ti je priprehmio još teže, i vaistinu nepodnošljive muke. No ti, kad budeš izvedena iz tamnice, odmah prinesi žrtvu bogovima, jer ne možeš više trpeti strahovitu užasnost muka. – Svetiteljka upita: A ko si ti? – Đavo odgovori: Ja sam anđeo Božji, i pošto se Bog mnogo brine o tebi zato me posla k tebi, jer On želi da ti poslušaš eparha, te da telo tvoje, satrveno mukama ne pogine. Gospod je milosrdan, pa će ti oprostiti to zbog nemoći izmučenog tela tvog.
Čuvši to, mučenica se užasnu i smuti, jer vide da je ovaj što joj se javio po izgledu anđeo a po savetu očigledno đavo. Stoga, uzdahnuvši iz dubine srca, i sa očima punim suza, ona reče: Gospode moj, Sazdatelju vaseljene, koga Jedinoga hvale Nebeske Sile i od koga drhti mnoštvo demona, ne prezri mene koja radi Tebe stradam, da vrag moj ne bi kadgod umesto sladosti podmetnuo mi gorčinu. Molim Te, kaži mi ko je ovaj što mi govori ovakve reči? ko je ovaj što sebe naziva slugom Tvojim?
Tako se zamoli svetiteljka, i odmah bi uslišena, jer s neba se razleže glas koji govoraše: „Budi hrabra, Julijano, ja sam s tobom! A sa tim što je došao k tebi, radi šta hoćeš, jer ti dajem vlast i silu nad njim, i od njega samog doznaj ko je on i zašto je došao k tebi“.
Ovom glasu odmah sledova čudo: uze se na svetoj Julijani razdrešiše, okovi sa njenih bedara spadoše, i ona ustade sa zemlje zdrava i krepka telom, a đavo držan silom Božjom stajaše i ne mogaše pobeći, jer beše svezan nevidljivim uzama. Sveta mučenica ga dohvati kao slugu ništavnog, i stade ga, kao vršeći islećenje na sudu, pitati ko je on, otkuda je, i ko ga je poslao. A đavo, mada prepun laži, ipak, primoran silom Stvoritelja koji ga mučaše, poče i protiv svoje volje govoriti istinu:
„Ja sam, reče on, đavo, jedan od prvih knezova tame, poslan od oca Satane da te kušam i prelastim, jer veliku muku doživesmo od tvojih molitava i od tvoje devičanske celomudrenosti i od tvog junačkog trpljenja. Ja sam onaj što nekada pagubno savetovah Evi u raju da prestupi zapovest Božiju. Ja nahuškah Kajina da ubije svoga brata Avelja. Ja naučih Navuhodonosora da postavi zlatnog idola na polju Deiru. Ja prelastih Judejce da se klanjaju idolima. Ja premudrog Solomona obezumih izazvavši u njemu strast prema ženama. Ja Irodu savetovah da izvrši pokolj dece, a Judi – da izda Učitelja i da sebe obesi. Ja podstakoh Jevreje da Stefana zaspu kamenjem, a Nerona – da Petra raspne strmoglavce i da Pavla poseče mačem“.
Čuvši to, sveta Julijana učini novo čudo: zadade đavolu nove rane i stavi mu nove uze (osim nevidljivih, kojima ga Bog beše svezao), i svezavši ga tako stade ga biti. Za divno je čudo kako svetiteljka uzmože neveštastvenog duha svezati veštastvenim uzama i biti! Jer sila Božija koja đavola beše svezala i ne davaše mu da beži, i nevidljivo ga kažnjavaše zadajući mu istinske bolove, predade ga pod vlast vozljubljenoj nevesti Svojoj. I trpljaše đavo bol od ruku devojčinih, kao i od ruku Božijih, jer ujedno sa veštastvenim bičevanjem đavo dobijaše i neveštastvenu ranu, onu od koje rod đavolski zaista doživljuje muku. Tada đavo poče vapiti i ridati: „Avaj meni! – zapomagaše on, – šta ću sada činiti i kako ću pobeći? Mnoge sam prevario i u muke vrgao, a sada samog sebe prevarih i u muku uvalih. Mnoge sam u okove bacio i ranama oblagao, a sada sam sam devojačkim rukama svezan i izranavljen. Mnoge sam porobio sebi, a sada mene drže kao roba i zarobljenika. O, oče moj Satano! zašto si me poslao ovamo? Kako nisi znao da ništa nije moćnije od devstva i ništa jače od mučeničkih molitava?“
Tako sveta Julijana svu noć mučaše đavola. Sutradan pak izjutra eparh naredi da Julijanu, ako je živa, izvedu iz tamnice. A svetiteljka idući vucijaše za sobom i đavola, i baci ga na jedno đubrište na koje naiđe putem. Zatim ona predstade eparhu Elevsiju sijajući pređašnjom krasotom i lepotom lica i zdrava svim telom, kao da nikada nije stavljana ni na kakve muke. Začuđen, mučitelj je upita: Reci mi, Julijano, kada i kako si se naučila takim mađijama? I kakom se veštinom ti tako brzo isceli od rana, te na tebi ni traga nema od njih? – Svetiteljka odgovori: Ne znam ja nikakve mađioničarske veštine, nego mene isceli neiskazana i svemoguća sila Božija, koja ne samo tebe već i oca tvoga Satanu posrami a mene načini daleko moćnijom od obojice vas. I ti, i gospodar tvoj đavo, u mene ste pod nogama, jer ja svezah gospodara tvog kome ti služiš, i muke što su od tebe niušta ne uračunah. Tako Hristos moj uništi ovde vašu silu, a tamo – tebi i ocu tvome, i vašim slugama, ugotovi oganj večni i strašni tartar i tamu najkrajnju i crvlje neuspavljivo, što ćeš i naslediti uskoro.
Međutim mučitelj, čuvši iz svetiteljkinih usta o ognju večnom, odmah naredi da se spremi veliki oganj vremeni. I bi peć veoma usijana, i u nju sveta Julijana bačena. A ona, stojeći nepovređena u plamenu ognjenom, moljaše se ka Gospodu; i pusti iz očiju svojih suze, i odjednom sitne kaplje suzne postadoše kao dve velike reke, i ugasiše sav oganj.
Ovo čudo veoma udivi sav narod Nikomidijski, i poverova u Hrista oko pet stotina ljudi i sto trideset žena. Svi oni kao jednim ustima kliknuše: Jedan je Bog, Jedan – Onaj koga proslavlja mučenica Julijana; i mi verujemo u Njega, a odričemo se neznabožnog idolopoklonstva. Mi smo hrišćani! Neka dođe na nas mač, neka dođe oganj, neka dođe koja bilo najstrašnija smrt, mi smo gotovi zajedno sa Julijanom umreti za Jedinog Istinitog Boga!
Kad oni to gromko govorahu, eparh odmah naredi da se dovedu naoružani vojnici. Vojnici izdvojiše sve koji su poverovali u Hrista od sakupljenog na gledalištu naroda, pa ih sve do jednoga mačem posekoše, kao što bi naređeno. A oni svi s radošću priklonjahu pod mač glave svoje, i umirahu za Hrista, krštavajući se u svojoj vlastitoj krvi.
Posle toga mučitelj, dišući neukrotivom jarošću, naredi da svetu Julijanu bace nagu u silno klokoćući kazan i da je dugo kuvaju kao neko jelo. No taj kazan bi za svetiteljku kao toplo kupatilo posle mnogih trudova, jer ni najmanje ne naškodi njenom telu, nego je samo omivaše, kao u izvrsnom kupatilu, jer k njoj siđe Anđeo Gospodnji i sačuva je nepovređenom. Međutim oganj iz peći suknu na one što stajahu naokolo i učini ono što nekada učini peć Vavilonska: sve koje doseže – u pepeo sažeže. Zatim i kazan prepuče, i mučenica iziđe iz njega čitava. Narod je s divljenjem okruži kao visoku kulu, jer svetiteljka stvarno beše viša od svih rastom.
Videći sve to mučitelj beše u nedoumici šta da još preduzme, pošto sva upotrebljena mučenja ne postigoše željeni cilj. I on osećajući se ismejan i posramljen od devojke, stade čupati sebi kosu, lice grebati, haljine na sebi cepati, i od silne jarosti hule i uvrede na bogove svoje rigati, jer eto on im služi a oni ne biše u stanju jednu devojku pobediti. Zatim on osudi svetu mučenicu Julijanu na posečenje mačem.
Međutim đavo, onaj što svetiteljkom beše svezan u tamnici, ponovo dođe, i stojeći podaleko (jer se još bojao svete mučenice i sećao batina koje dobi od nje) u vidljivom obliku kao čovek, radovaše se njenoj osudi na smrt i podsticaše vojnike da mučenicu što pre uzmu i pogube. A kad sveta devojka strašnim pogledom pogleda na njega, on odmah uzdrhta i povika: O, teško meni! Ova nemilosrdnica hoće da me ponovo ščepa svojim rukama! – I viknuvši to da svi čuju, đavo iščeze.
Vojnici pak uzeše mučenicu i povedoše na posečenje. I iđaše svetiteljka radosna i vesela, kao na svadbu, hitajući u dvore. I pomolivši se koliko željaše, ona prikloni pod mač svetu glavu svoju, i bi posečena mačem; i sjedini se sa vozljubljenim Ženikom svojim – Hristom Gospodom, za koga od duše postrada.[2] A neka Rimljanka po imenu Sofija, koja se u to vreme nekim svojim poslom nalazila u Nikomidiji, pa se vraćaše natrag u Rim, uze sa sobom telo mučenice Hristove Julijane, i odnese ga svojoj kući. Kasnije ona podiže u ime svete Julijane divnu crkvu, dostojnu takve mučenice, i svečano položi u njoj svete mošti njene.
Međutim Elevsija ubrzo postiže kazna Božija: kada on plovljaše po moru, podiže se bura, razbi lađu, i svi što behu na lađi potonuše. No Elevsije, Na veliku nesreću svoju i muku, ne udavi se nego dopliva do nekog ostrva, gde ga psi rastrgoše i pojedoše. I tako sramno i bedno pogibe ovaj bezbožnik, doživevši zasluženu odmazdu prema delima svojim: za ubistvo nevine i svete devojke Julijane.
Takav beše podvig neveste Hristove Julijane, takova ljubav njena prema Hristu, takav mučenički kraj njen.
Verena ona bi za Elevsija u devetoj godini njenoj od roćenja, a u osamnaestoj godini svojoj ona se krvlju svojom unevesti Ženiku Besmrtnome, položivši za Njega dušu svoju, i sada se veseli u nebeskim dvorima sa Hristom Gospodom, od svakog stvorenja slavljenom u beskonačne vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEMISTOKLA
 
KAO čobanin čuvaše Temistokle mladi ovce u nekom polju blizu grada Miri Likijskoga.[3] U to vreme mučitelji hrišćana, po naređenju cara Dekija i namesnika Asklipija, gonjahu svetog Dioskorida, pa naiđoše na Temistokla u polju i pitahu, da li on vide gonjenoga, i da li zna gde se krije. Temistokle, iako je znao, ne hte prokazati, nego još izjavi da je i sam hrišćanin. Zato bi izveden pred namesnika Asklipija. No mladi čobanin i pred namesnikom neustrašivo ispovedi svoju veru u Gospoda Hrista. Namesnik naredi da ga biju. I toliko ga biše po stomaku, da mu se utroba prosu. Zatim ga obesiše na mučilišno drvo. Posle toga ga skinuše i vukoše po oštrim gvozdenim grebenima, te mu sve telo bi izranavljeno i pokidano, i on predade svetu dušu svoju u ruke Gospodu, od koga dobi venac mučeništva.[4]
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
PETRA,
mitropolita Kijevskog i cele Rusije
 
OVAJ blaženi Petar rodio se u zemlji Volinskoj[5] od pobožnih hrišćanskih roditelja. Dok on još beše u utrobi matere svoje, u osvitak jedne nedelje, mati njegova vide ovakvo viđenje: ona drži u svojim rukama jagnje, kome između rogova izrasta veoma lisnato drvo, puno cvetova i roda, a među granama njegovim bejahu mnoge sveće koje svetljahu i puštahu iz sebe divan miris. – Probudivši se, ona beše u nedoumici odnosno neobičnog viđenja; no kasnije Gospod oprgpzda to viđenje, obogativši Svojim darovima njenoga sina.
Kada navrši sedam godina, Petar bi dat da se uči svetim knjigama. Spočetka on je teško učio, zbog čega njegovi roditelji ne malo tugovahu. A to bi radi toga, da bi on dobio knjižnu mudrost više od Boga nego od ljudi. I stvarno, blaženi dečak Petar dobi je na ovakav način. Jednom vide on u snu gde k njemu dođe neki čovek u arhijerejskim odeždama i reče mu: „Čedo, otvori usta svoja!“ – A kad Petar otvori usta, pojavljeni se desnom rukom dotače jezika njegova, i blagoslovivši ga sladošću ispuni grlo njegovo. – Probudivši se, dečak Nikoga ne vide, samo oseti kako mu je srce puno sladosti i veselja.
Od toga vremena blaženi dečak Petar stade brzo shvatati ono čemu ga učitelj učaše; i za kratko vreme izuči sve Sveto Pismo, i prevaziđe u učenju sve svoje vršnjake. A kad napuni dvadeset godina, Petar ode u manastir, blizak njegovom mestu rođenja, i bi primljen u bratstvo. Tamo se zamonaši, i beše vrlo poslušan u manastirskim poslovima, noseći u kujnu vodu i drva i perući bratiji vlasenice. Pritom on i zimi i leti ne ispuštaše od svoga pravila: pre svih je dolazio na crkveno bogosluženje, i poslednji izlazio; u crkvi je stajao sa strahom, vrlo pažljivo slušao Božansko Pismo, nikada se nije naslanjao na zid, nastavniku je svom svagda bio poslušan, i bez lenjosti služio bratiju smireno i ćutke. Po želji nastojatelja on bi proizveden za đakona, zatim i za prezvitera. Nauči se on malati i svete ikone; i kada ih malaše on se svim umom i mišlju odvajaše od zemaljskog, i sav pogružen u bogorazmišljanje on se žudno pružaše ka dobrodeteljnom, vrlinskom življenju. Posle dosta dugog prebivanja u ovom manastiru blaženi Petar se sa blagoslovom nastojatelja udalji u mesto pusto i usamljeno, i načini sebi obitalište na reci Rati,[6] i podiže crkvu u ime Spasa našega Isusa Hrista. I za kratko vreme k njemu se sabra mnogo bratije. A svetitelj beše blage naravi i nezlobiv, i smatraše sebe najposlednjijim od sviju; s tihošću i krotošću poučavaše sve; od srca davaše milostinju; nikada prosjaka i stranca on ne otpusti prazna, tako da i do kneza dopre glas o njegovom vrlinskom življenju. Zbog toga svi njega poštovahu, i svi primahu od njega reč poučenja.
U to vreme stiže u Rusiju iz Carigrada mitropolit Maksim,[7] poučavajući narod bogopredanom učenju. Došavši k njemu sa svom bratijom radi dobijanja blagoslova, blaženi Petar mu podari ikonu Presvete Vladičice naše Bogorodice koju sam beše izradio. Svetitelj Božji blagoslovi njega i bratiju, i primivši svetu ikonu držaše je kod sebe u velikoj časti.
Nakon ne mnogo vremena, pošto se prestavi mitropolit Maksim, neki iguman Gerontije drznu se te uze arhijerejsko odejanje, utvar i pastirski žezal, a i onu ikonu koju blaženi Petar beše izradio i mitropolitu Maksimu podario, pa otputova u Carigrad želeći postati ruskim mitropolitom. Tada knez Volinske krajine[8] stade predlagati blaženome Petru, nekada sam ga moleći, nekada ga preko bojara privolevajući, da ide u Carigrad radi posvećenja na presto Kijevske mitropolije. Jer niko ne beše naklonjen Gerontiju zbog drskosti njegove što je bez savetovanja i izbranja pohitao da se dokopa arhijerejskog čina: ne ulazeći na vrata nego prelazeći na drugom mestu (Jn. 10, 1). Blaženi pak Petar dugo nije hteo i odbijao je, ali najzad, umoljen od kneza i od velmoža i od sveštenoga sabora, on krenu u Carigrad. A knez već beše poslao odnosno njega molbu svjatjejšem patrijarhu Carigradskom i svemu saboru njegovom, u kojoj izražavaše svoju želju da vidi Petra na arhijerejskom prestolu.
Međutim Gerontije, kada dođe na obalu morsku i krenu morem u Carigrad, njegova plovidba ispade nepovoljna: jer se podiže silna bura i udariše suprotni vetrovi i valovi, te on zakasni na tom putu ne malo vremena. A blaženom Petru na tom istom moru bejaše tih i povoljan vetar, i on preplovi more kao u snu. Gerontiju pak javi se u snoviđenju gorespomenuta ikona Presvete Vladičice i reče mu: „Uzalud se trudiš, starče, jer neće doći na tebe arhijerejski čin koji ti išteš. No onaj koji ikonopisa mene, Ratski iguman Petar, služitelj Sina moga i Boga, i moj, biće uzveden na arhijerejski presto, i mudro će rukovoditi ljude, za koje Sin moj Hristos Gospod proli krv Svoju, od mene primljenu, i bogougodno će poživeti, i u starosti dobroj s radošću će preći ka Vladaru svih“. – Trgnuvši se iz sna, Gerontija obuze strah, i on ispriča viđenje svima.
Kada prepodobni otac naš Petar doputova u Carigrad, patrijarhom Carigradskim beše tada Atanasije, muž divan, koji vrlinama svojim ukrašavaše presto vaseljenski.[9] Kada blaženi Petar uđe u hram Svete Sofije k patrijarhu, hram se napuni divnog mirisa; patrijarh Duhom Svetim razumede da ovakav miomir bi zbog dolaska Petrova, i on s radošću blagoslovi Petra. Zatim, saznavši razlog njegovog dolaska, patrijarh sazva Svešteni Sabor i po običaju proučiše stvar. Petar se pokaza dostojan arhijerejstva, budući prednaznačen za to pre svoga rođenja.
Tako patrijarh, služeći Božanstvenu službu, posveti ovog divnog Petra za arhijereja;[10] pri tome lice ugodnika Božjeg, u vreme posvećenja, tako zasija, da se svi divljahu i govorahu: „Vaistinu je ovaj čovek po naređenju Božjem došao k nama“. I svi se ispuniše duhovne radosti.
Posle nekoliko dana stiže u Carigrad i Gerontije, i teška srca ispriča sve što ga je snašlo. A patrijarh, primivši od njega arhijerejsko odjejanje, česnu ikonu, pastirski žezal i crkvene utvari, sve to predade u ruke istinitome pastiru – Petru. Zatim svjatjejši patrijarh, pošto u toku mnogo dana dovoljno pouči svetog i blaženog Petra, on ga blagoslovi i česno otpusti iz Carigrada.
Sveti Petar, stigavši u svoju mitropoliju, dade svima mir i blagoslov, i revnosno učaše povereno mu Bogom stado, prelazeći iz mesta u mesto. No lukavi vrag ne otrpe ovu dobru delatnost, nego priredi svetitelju ovu smetnju: nahuška neke da ga ne priznaju za arhijereja. No mnogi od takvih se potom pokajaše, primiše svetitelja, i pošto mu se pokorpše dobiše od njega oproštaj.
Nakon izvesnog vremena vrag izazva zavist prema svetome Petru u episkopu Tverskom Andreju, koji, ne obuzdavajući jezik svoj, stade o pravedniku širiti razne klevete, i napisavši o njemu mnoge lažne i hulne reči posla svjatjejšem patrijarhu Atanasiju. Patrijarh se začudi, i smatraše to neverovatnim, ali pošto klevete behu teške, posla on jednoga OA crkvenih klirika u Rusku zemlju, i tada bi sazvan sabor u gradu Perejaslavu. Na saboru tom prisustvovahu episkop Rostovski Simeon, iguman Pečerski prepodobni Prohor, knezovi, velmože, sveštenici, monasi i veliko mnoštvo drugih. Kada na sabor bi prizvan Tverski episkop Andrej, stvar se stade isleđivati, i kada lažni svedoci istupiše protiv svetoga Petra, nastade veliki metež. Tada se vinovnik zla ne sakri, nego bi pred svima obelodanjen. Jer Andrejeva zloba i kleveta biše izobličeni, i lažljivi klevetnik bi pred svima posramljen i ponižen. A sveti Petar mu ne učini ni najmanje zla nego mu oprosti; i pošto sve pouči dovoljno on s mirom raspusti sabor. Sam pak trudovima dodavaše trudove, stostruko umnožavajući dani mu talant i budući otac sirotama.
U to vreme pojavi se neki jeretik Seit, koji propovedaše učenje protivno Crkvi Hristovoj i pravoslavnoj veri; svetitelj ga Božji odluči i predade anatemi, i zloćudni jeretik uskoro pogibe zlom smrću.
Posle toga ugodnik Božji Petar dođe u slavni grad Moskvu; u njemu tada vladaše blagoverni veliki knez Jovan Danilovič,[11] ukrašen svima vrlinama, milostiv k ništima i sveštenstvu, ljubitelj hramova i poslušatelj svetih knjiga. Svetitelj ga veoma zavole, i poče živeti u tom gradu više nego u drugim mestima. Savetova on blagovernome knezu da u Moskvi podigne crkvu od kamena u ime Uspenija Presvete Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije, ovako mu govoreći: Ako me poslušaš, sine moj, i podigneš hram Presvetoj Bogorodici, onda ćeš se i sam proslaviti više od drugih knezova, i grad tvoj biće slavljen: svetitelji će poživeti u njemu i spustiće se ruke njegove na neprijatelje njegove, i Bog će se u njemu proslaviti, a i kosti će moje ovde položene biti.
Poslušavši savet svetiteljev, knez se revnosno dade na zidanje crkve.[12] Pošto crkvi biše položeni temelji, zidanje se iz dana u dan odvijaše, i sam svetitelj se staraše, da bi zidanje svaki dan brzo napredovalo.
Kratko vreme pre blažene končine svetoga Petra knez Jovan Danilovič usni ovakav san: stoji visoka gora, a vrh joj pokriven snegom; i najednom sneg se istopi i iščeze. – Kada knez ispriča svetitelju ovaj san koji ga uznemiri, svetitelj mu reče: Visoka gora, to si ti, kneže; a sneg, to sam ja ništavni koji uskoro treba da otidem iz ovog života u život večni.
Providevši, po Božjem otkrivenju, svoj bliski odlazak iz ovog sveta, svetitelj Božji sam svojim rukama načini sebi grob u blizini oltara građene crkve Presvete Bogorodice. I kada grobnica bi gotova, svetitelj ponovo imade otkrivenje od Boga o svome prestavljenju. Sav ispunivši se radosti, svetitelj ode u crkvu i odsluži Božanstvenu službu, pomolivši se za sve pravoslavne careve i knezove, za svoga duhovnog sina – blagočestivog kneza Jovana i za sve blagočestive hrišćane zemlje Ruske; spomenu i preminule; i pričesti se Svetim Tajnama.
Vrativši se iz crkve on prizva sav klir, i pošto im po običaju dade pouku on ih otpusti. U to vreme ugodnik Božji činjaše mnoge milostinje ništima i ubogima, crkvama i manastirima i sveštenicima. Međutim on slabljaše telom. A kada nastade dan odlaska njegova, on prizva k sebi gradonačelnika Veljaminova, pošto u to vreme kneza ne beše u gradu, i reče mu: Čedo, evo ja odlazim iz ovog života, a milom sinu mome knezu Jovanu, i njegovom potomstvu, ostavljam zanavek milost i mir i blagoslov Božji. – Zatim izloživši i druga zaveštanja, sveti Petar mu uruči kesu sa novcem, za dovršenje crkve. Onda, davši svima mir, on poče služiti večernje, i kada mu molitva još beše u ustima, i sam on podiže ruke k Bogu, duša njegova otide ka Gospodu.[13]
Knez pak čuvši za prestavljenje svetiteljevo, ucveljen hitno dođe u grad sa svima velmožama; i sav narod plakaše i tugovaše zbog svetiteljevog prestavljenja. Pošto svetiteljevo telo bi položeno na odar, ponesoše ga po običaju k crkvi. U to vreme neki čovek, posednut neverjem, probi se kroz narod k telu svetiteljevom, i stade mu u duši svojoj nanositi uvrede, misleći: Ko je ovaj mrtvac u čijem sprovodu učestvuje sam knez i toliki narod, i zbog čega mu se odaje tolika počast?
Kada on pomisli to, tog časa ugleda svetitelja kako sedi na odru i blagosilja na obe strane narod za sve vreme dok ga ne donesoše do groba. Tada se taj čovek uveri u svetost ugodnika Božjeg, i ispriča narodu ono što vide. Svete pak mošti blaženoga Petra položiše u grob koji on sam beše spremio sebi, gde i danas one počivaju, čineći čudesa onima koji im sa verom pribegavaju. Tako, mladić neki, kome od rođenja ruke behu oduzete i potpuno nepokretne, dođe na grob ovoga svetitelja moleći se sa suzama, i odmah mu se ruke isceliše i postadoše zdrave. Zatim svetitelj isceli jednog zgrčenog čoveka, i darova sluh gluvome. Jednome pak, koji mnogo godina beše slep, kada dođe i pripade molitvi, on iznenada otvori oči. I mnoga druga dobročinstva i do danas čudotvorno bivaju onima koji s verom dolaze k česnoj raki svetitelja Petra, u čast i slavu u Trojici slavljenome Bogu vavek. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PROKOPIJA VJATSKOG,
Hrista radi jurodivog
 
BLAŽENI Prokopije seljački sin iz sela Korjažinske, nedaleko od grada Hlinova, u Vjatskoj oblasti, u Rusiji. U svojoj dvadesetoj godini uzeo na sebe podvig jurodstva, Gospod ga proslavio darom prozorljivosti i čudotvorstva. Predskazao svoju končinu; bio zaklan od srodnika 1627. godine. Svete mošti njegove, proslavljene isceljenjima, nalaze se u Uspenskom Trifonovskom manastiru, u Vjatskoj oblasti.
 
STRADANJE SVETE
JULIJANIJE,
kneginje Vjazemske
 
SVETA Julijanija beše supruga kneza Simeona Mstislavoviča Vjazemskog, koji je služio na dvoru Jurija Svjatoslaviča kneza Smolenskog. Svojom čestitošću sveta Julijanija služi kao obrazac uzvišene supružanske celomudrenosti. U vreme življenja svog u izgnanstvu u gradu Toržki, Jurije je ne jedanput bezuspešno pokušao da oskvrnavi kneginju Julijaniju, ženu neobične lepote. Najzad Jurije ubi Simeona, nadajući se da će posle toga lakše dobiti njegovu suprugu. Celomudrena Julijanija se usprotivi skotskoj strasti Jurijevoj, i ovaj je u jarosti iskasapi mačem, 1406. godine. Česne mošti svete Julijanije, proslavljene čudesima, počivaju u sabornoj crkvi grada Toržka.
 


 
NAPOMENE:
[1]Eparh – upravnik oblasti; upravnik grada, gradonačelnik.
[2]Sveta Julijana i s njom 500. ljudi i 130. žena postradaše 304. god.
[3]Likija – južna primorska oblast Male Azije, ulazila u sastav Pamfilije. Car Teodosije odvoji je od Pamfilije, pri čemu Miri postade glavni grad Likije. Posle 395. godine Likija postade oblast Vizantijske carevine.
[4]Sveti Temistokle postradao 251. godine.
[5]Volinj – jugozapadni deo Rusije.
[6]Reka Rata utiče s leve strane u gornji tok zapadnog Buga. – Manastir sv. Petra, podignut u ime Spasa (Preobraženski), sada ne postoji. Na njegovom mestu postoji selo, sa crkvom Spasa.
[7]Sveti Maksim, poreklom Grk, upravljao Ruskom crkvom od 1283.do 1304. god.
[8]Reč je o knezu Galicko-Volinskom Juriju LJvoviču. Ovaj knez je bio vrlo moćan; vladao je celom Galicijom; on se čak nazivao carem Rusije.
[9]Atanasije II – patrijarh Carigradski od 1303. do 1311. godine.
[10]Sveti Petar postavljen za mitropolita cele Rusije 1308. godine, treće godine po prestavljenju mitropolita Maksima.
[11]Veliki knez Moskovski Jovan I Danilovič Kalita, unuk svetog Aleksandra Nevskog, sin svetog Danila, osnivača Moskovske kneževine;knezovao od 1328. do 1340. godine; nazvan Kalita, jer, odlikujući se ljubavlju k ništima, stalno nosio sa sobom radi udeljivanja kalitu (= torbu) sa novcem.
[12]Tojest Uspenske saborne crkve. Docnije, za knezovanja velikog kneza Jovana III Vasiljeviča, na mesto nje podignuta današnja saborna crkva, osvećena 1470. godine.
[13]Sveti mitropolit Petar upokojio se 21. decembra 1326. godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *