NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
18. DECEMBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG MUČENIKA
SEVASTIJANA,
i drugih s njim
 
SVETI Sevastijan rodi se u Italiji, u gradu Narboni, a bi vaspitan i školovan u gradu Mediolanu. Neznabožni carevi Dioklecijan i Maksimijan[1] toliko ga zavoleše, da ga postaviše za načalnika svoje dvorske garde, i narediše mu da svagda predstoji pred licem njihovim, jer on bejaše muž hrabar i pametan, pun mudrosti, istinit u rečima, pravičan u suđenjima, oprezan u savetima, veran i hrabar u poverenim mu poslovima i službama, čuven po dobroti, izvanredno čestit i pun svih vrlina. Vojnici ga poštovahu kao oca, i svi ga dvorjani ljubljahu i uvažavahu, jer beše istinski pobožan. Tako je i trebalo biti: da svi ljudi ljube i uvažavaju onoga koga je Bog obasuo svojim darovima.
Sve vreme Sevastijan služaše Hristu, moleći se i izvršujući svete zapovesti Njegove. No sve to on činjaše tajno, da neznabožni carevi ne bi doznali za njegovu veru u Hrista. A skrivaše On u sebi, pod plaštom zemaljske vlasti, vojnika Hristova ne zato što se bojao muka ili što je voleo bogatstvo pa se plašio da ga ne izgubi, već samo zato, da bi pomagao hrišćanima, koji u to vreme bejahu strahovito gonjeni i mučeni.
One između njih, kojima ne mogaše izdejstvovati oslobođenje od okova i mučenja ili im olakšati muke, on ukrepljavaše mudrim savetima da junački polože život svoj za Gospoda, čijom su krvlju iskupljeni, i da krv svoju proliju za Njega, očekujući večnu nagradu posle privremenih muka. Tako se on staraše da pridobije Bogu duše, koje đavo hoćaše otrgnuti od Boga i uvući ih u svoju pogibao. On postupaše po rečima Svetoga Pisma: ukrepljavaše klonule ruke i iznemogla kolena vernih,[2] a slabodušne, koji se sumnjahu i bojahu muka, on hrabraše i na podvig podsticaše. Videći pred sobom mnoge hrišćane koji se dobrim podvigom podvizavahu, stradanja podnošahu, u ljutim mukama veru nepokolebljivo držahu, i ka primanju venaca večnoga života otidoše, Sevastijan se i sam raspaljivaše željom da postrada za Hrista, i očekivaše kada će mu Gospod ukazati zgodnu priliku za to. I najzad nastade takav čas kada on ne uzmože više skrivati u sebi oganj Božanske ljubavi i revnosti koji plamćaše u njemu, i objavi svima ko je on: jer svetlost ne mogaše više skrivati u tami.
U to vreme dva čestita i blagorodna muža, Markelin i Marko, rođena braća, biše uhvaćeni zbog ispovedanja Hrista, i dugo u tamnici držani. K njima često dolažaše blaženi Sevastijan i tešaše ih, razgovarajući o svetoj veri i savetujući im da se odreknu prolaznih blaga zemaljskih i da se ne boje privremenih muka. Oni poslušaše njegov zdravi savet: junački podnesoše mučenja od mučitelja i, ostajući nepokolebljivi u veri, biše osuđeni na posečenje mačem. No baš u to vreme kada oni, gotovi umreti, prekloniše glave svoje pod mač, stiže naređenje da ih puste kućama njihovim, k roditeljima njihovim, ženama i deci. Prestareli roditelji njihovi, Trankvilin i Markija, behu još živi. I roditelji njihovi i svi ukućani moliše gradonačelnika Rimskog Agresta Hromatija da produže život Markelinu i Marku za trideset dana, da bi ih za to vreme oni mogli nagovoriti da se poklone neznabožačkim bogovima, jer roditelji njihovi, i žene, i sva rodbina njihova behu neznabošci. Gradonačelnik im ispuni molbu. Tada roditelji, žene, deca, srodnici i prijatelji okružiše Markelina i Marka, i sa velikim plačem ih moljahu da se smiluju na sebe i na njih: da odustanu od svoje namere i postupe po volji careva. Otac, ukazujući na svoje sede vlasi i prestarelost i telesnu bolesnost, moljaše ih da se oni do smrti njegove drže praotačke vere i da ga po običaju sahrane: jer se već nadaše skoroj smrti, i ne mogaše hoditi sam nego ga drugi pridržavahu ili prenošahu. A majka, pokazujući grudi svoje kojima ih je odojila, zahtevaše od njih dužno poštovanje i sinovsku poslušnost, i moljaše ih da radi nje poštede život svoj i ne predaju sebe na dobrovoljnu smrt. Malena pak dečica pružahu ruke k njima, i noge im grljahu, i plakahu, moleći ih da ih ne ostavljaju sirote. A odojčad, koja još behu u pelenama i ne umejahu govoriti, samim izgledom svojim podsećahu na sirotanstvo i pobuđivahu u roditeljima žalost. Žene govorahu o svom udovištvu, i lijući tople suze moljahu ih da sa sobom ne pogubljuju i njih, izabravši sebi smrt, a njih strovaljujući u nevolje udovištva. Srodnici pak sa suzama ih savetovahu da ne nanose takvu sramotu kući svojoj i svoj rodbini svojoj, i ruganje od strane suseda, predajući sebe sramnoj smrti. I svi mnogo plakahu i silno kukahu. I šta su imala da rade nepobediva srca ova dva brata? Njih ni jedno mučenje ne mogaše pokolebati tako kao ovo iskušenje: jer savlađivani prirodnom ljubavlju prema prestarelim roditeljima i ženama i deci i srodnicima, i lomljeni sažaljenjem, oni se počeše sumnjati i kolebati kao trska od vetra, i srca im se topiti kao vosak od ognja. Oni i sami plakahu zajedno sa srodnicima, i već behu skoro gotovi da popuste na njihove molbe i da se odreknu svete vere.
Tada Sevastijan, koji se u to vreme desio tamo, videći da su oni skoro gotovi odreći se vere i duše svoje pogubiti, sažali se na njih, a i osetivši da je nastalo vreme da i on ispovedi svoju veru, te da tako i drugima pomogne i sam izađe na podvig stradanja, ustade usred prisutnih, dade znak svima da ućute, pa stade govoriti Markelinu i Marku ovako:
„O, sjajni vojnici Hristovi! O, prekaljeni ratnici Božije vojske! Svojom velikom hrabrošću vi se junački već približiste k slavlju, a sada hoćete da zbog bednih žalopojki vaših bližnjih odbacite venac večni. Ne činite to! nego podvigom svojim naučite sada Hristove vojnike junaštvu; naučite ih. da se naoružavaju više verom nego železom; ne, bacajte zastave vaših pobeda radi ženskih suza, i ne dajte daha vražjoj glavi što je pod vašim nogama, da ne bi vrag, dobivši silu, opet poveo borbu protivu vas. Jer kada prvi ustanak njegov na vas beše opak, to ponovo razdražen on će vas još besnije napasti. Stoga, slavnu zastavu podviga vašeg podignite iznad svih zemaljskih ljubavi i ne ostavljajte nju zbog nekorisnih dečjih suza. Ovi, koje vi vidite gde plaču, radovali bi se sada kada bi znali ono što vi znate, jer oni smatraju da život postoji samo na zemlji, i kada se on završi i telo umre, neće ostati ni jednog delića duše žive. No kada bi oni znali da postoji drugi život, besmrtan i bezbolan, u kome caruje neprekidna radost, oni bi nesumnjivo poželeli da uđu u njega, s vama, i prezrevši vremeni život postarali bi se dobiti večni. Jer sadašnji život prolazi brzo, i toliko je nepostojan i neveran, da čak ljudi, ljubavlju privezani za njega, gube veru u njega. Od samoga početka sveta on je pogubljivao one koji su se uzdali u njega, obmanjivao one koji su ga želeli, narugao se onima koji su se gordili njime, slagao je sve, posramio svačiju nadu i pouzdanje, i pokazao se veoma lažljiv. O, kada bi ta laž bila samo u mašti, a ne uvodila u gorke zablude! No još je gore to što ovaj privremeni život vodi svoje ljubitelje k svakome bezakonju: proždrljivce naslađuje prejedanjem i pijanstvom, strastoljupce uvlači u bludočinstvo i u svakovrsne prljavštine, lupeža podgovara da krade, gnjevljivca da se ljuti, lažova da obmanjuje; on razvodi muža od žene, seje neprijateljstvo među prijateljima, svađu među krotkima, nepravdu među pravednima, sablazni me
ću monasima; on oduzima sudijama pravosuđe, čistima celomudrenost, umetnicima umetnost, i svima dobre naravi. Da spomenemo i najužasnije zločine, u koje on uvodi svoje ljubitelje: kada brat ubija brata, ili sin oca, ili prijatelj pogubljuje prijatelja, – po čijem to nagovaranju biva? U šta se nadaju i uzdaju oni koji čine takva bezakonja? Ne radi li ovog, tako mnogo voljenog života, ljudi mrze jedan drugog, starajući se svaki da što bolje uredi svoje postojanje? Jer, zašto razbojnik ubija putnika, bogataš ugnjetava siromaha, gordeljivac vređa smirenoga, i krivac goni nevinoga? Nema sumnje, sva ta zla čine oni koji služe sadašnjem životu i žele da dugo vreme ostanu u ljubavi prema njemu i da uživaju. On pak, učeći svakome zlu svoje ljubitelje i služitelje, predaje ih svojoj kćeri – večnoj smrti, u koju biše survani i prvi ljudi, jer, premda i behu sazdani radi sticanja večnoga života, oni se dadoše u ljubav k vremenom životu i služahu stomaku, slastima i želji očiju,[3] a odatle padoše u pakao, ne odnevši sa sobom ništa od zemaljskih blaga. I upravo ovaj zemaljski život, mili prijatelji, tako obmanjuje vas, da vi svojim nepravednim savetima hoćete da vratite natrag k njemu prijatelje vaše koji grede k večnome životu. On vas nagovara, čestiti roditelji, da vi bezumnom kuknjavom svojom odvučete natrag sinove vaše koji hitaju k nebeskoj vojsci, i k neprolaznoj slavi i prijateljstvu Večnoga Cara. On vas ubeđuje, o celomudrene žene svetih! da vi svojim umiljavanjem razvratite umove mučenika i odvratite ih od dobre namere njihove, a usavetujete im smrt umesto života, i ropstvo umesto slobode. Jer ako oni pristanu na vaše savete, poživeće neko vreme zajedno s vama, a zatim će se morati rastati s vama, i to tako rastati, da nećete moći ugledati jedan drugoga sem u mestu večnih muka, gde plamen sažiže duše nevernika, gde paklene zmije grizu usta bogohulnika, gde aspide kidaju prsa idolopoklonika, gde se razleže gorki plač, duboki uzdasi i neprestano ridanje u mukama. Stoga dajte i ovima da izbegnu te muke, i postarajte se da same sebe izbavite od njih; ne ometajte ih da opet krenu ka pripremljenom im vencu nebeskom. Ne bojte se: oni se neće rastati s vama, nego idu da vam ugotove na nebesima svetla obitališta, gde ćete vi zajedno s njima i s decom vašom uživati večna blaga. Kada vi štaviše ovde uživate u lepim građevinama, utoliko ćete više uživati u lepoti onih nebeskih obitališta, gde trpeze blistaju čistim zlatom, gde su palate načinjene od dragog kamenja, ukrašene biserjem i sijaju slavom, gde bašte uvek cvetaju neuvenljivim cvećem, gde divni potoci navodnjavaju zelena polja, gde je vazduh svagda blagotvoran, gde životvorni vetrovi neiskazanim miomirom naslađuju čuvstva, gde je dan nezalazan i svetlost nezahodna i radost neprolazna; i tamo nema ni uzdisanja, ni plača, ni tuge, niti ikakve nelepote ili ičega grehovnog; tamo se ne oseća nikakav smrad, ne čuje se nikakav tužan i plačan i strašan glas, nego sve sama lepota, sve sami miris, sve sama radost; tamo neprestano pevaju angelski i arhangelski horovi koji složno slave Besmrtnoga Cara. Kako se onda takav život može prezirati, a privremeni voleti? Da li zbog bogatstava? – Ali ona brzo nestaju. A oni koji hoće da ih večno imaju kod sebe, neka čuju šta im njihova bogatstva govore: „Vi nas tako volite, vele ona, kao da se nikada nećete rastati s nama. Kada vi budete umirali, mi ne možemo ići za vama, a dok ste vi živi mi možemo ići ispred vas, samo ako nam vi naredite ili nas pošaljete ispred sebe. Neka vam posluže kao primer zelenaški zajmodavac i trudoljubivi zemljodelac: prvi daje u zajam čoveku zlato, da bi dobio od njega dvaputa više; drugi seje u zemlju različna semena, da bi dobio stoputa toliko; dužnik dakle vraća svome zajmodavcu zlato dvostruko više, a zemlja uzvraća sejaču seme stostruko. Međutim Bog, eda li neće uzvratiti vam mnogostruko umnožena vaša bogatstva, ako ih poverite Njemu? Stoga, pošaljite tamo ispred sebe bogatstvo svoje, a sami se postarajte otići tamo. Jer kakva je korist od ovog vremenog života? Neka čovek poživi i sto godina; ali kada nastupi poslednji dan, neće li mu izgledati kao da nikada nije bilo ni sto minulih godina, ni svih životnih zadovoljstava? Ne ostaje li od svega toga samo nešto traga, kao od nekog stranog putnika koji je proveo s nama jedan dan? O, zaista samo bezuman čovek, i koji nije poznao istinska blaga, može ne voleti prekrasni život budući! Samo vaistinu nerazuman čovek može se bojati izgubiti brzo prolazni život, da bi dobio onaj večni, u kome uživanja, bogatstva i radosti tako počinju da se nikada ne završe nego večito postoje. Ko neće da bude ljubitelj večnoga života, taj besmisleno pogubljuje i ovaj vremeni život, a pada u večnu smrt, i okovan boravi u paklu, gde je oganj neugasivi, tugovanje neprekidno, muke večne, gde žive zli dusi, u kojih su mašice, glave zmijine, iz njihovih očiju izleću ognjene strele, zubi su im veliki kao u slona i ujedaju kao žalac škorpije, glasovi su im kao rikanje lavova, sam izgled njihov seje veliki strah i nanosi ljutu bolest i gorku smrt. O, zar nije strašno umreti usred takih strahota i muka? No još je strašnije to što oni žive radi toga da bi neprestano umirali, ne istrunjuju radi toga da bi se mučili bez kraja, bivaju čitavi da bi večito bili jedeni od strane zmija, i pojedeni se udovi opet obnavljaju da bi opet služili za hranu otrovnim zmijama i neuspavljivim crvima. O, prijatelji! o, roditelji! o, čestite žene svetih! nemojte želeti ovu svetu dvojicu odvojiti od beskonačnog života i uvaliti ih u taku strašnu i večnu smrt! ne odvlačite ih od radosti u ridanje! ne savetujte im ići od svetlosti u tamu! ne dozivajte ih od slatkog pokoja u gorke muke! O, sveta dvojice, Markeline i Marko, ne dajte da vas prevari lukavi vrag, koji vam preko ukućana vaših priređuje takvo iskušenje! Ne strovaljujte sebe u beskonačne muke! ne predajite sebe u ruke demona! ne obmanjujte sebe ljubavlju vremenog života, lepotama vidljivoga sveta i šturim zadovoljstvima žitejskim! ne dopustite da vas pobede molbe roditelja, ridanja žena, suze dece, nežnosti srodnika i prijatelja! Setite se reči Gospoda Hrista: Neprijatelji su čoveku Domašnji njegovi (Mt. 10, 36). Jer oni koji nas od Boga odvajaju nisu nam prijatelji već neprijatelji; i ljubav njihova prema nama nije istinita već lažna, jer nas lišavaju tako velikog blaga i oduzimaju nam ljubav Božiju i Carstvo nebesko, pripravljeno onima koji ljube Boga. Ne dajite da vam iz ruku vaših otmu tu nagradu, radi koje se toliko trudiste: jer vi stvarno kao da već u rukama držite pripremljeno za vas blago, i vi već stojite pred vratima nebeskog dvorca. Gle, vama su venci već ispleteni, i Podvigostrojitelj Hristos čeka da vas ovenča i proslavi pred svetim angelima. Eto, kraj podviga vašeg već je na vidiku: zato se ne osvrćite natrag, kao žena Lotova, da se ne pretvorite u bezdahni stub,[4] jer ćete time pogubiti duše svoje. Ne odajte se suviše jakoj ljubavi prema roditeljima, ženama i deci, da ne postanete nedostojni Hrista koji je rekao: Koji ljubi oca ili mater, sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10, 37). Ne budite tako nerazumni da počevši duhom završite telom. O, da mi Hristos Bog moj podari da krv svoju prolijem za Njega pred vašim očima, eda biste videli moje stradanje, i da bi vam moja smrt mogla ioslužiti za primer kako položiti duše za Gospoda vašeg i mog“.
Kada sveti Sevastijan govoraše to i mnoge slične pouke, njega iznenada obasja s neba Božanska svetlost, i lice njegovo zablista kao lice anđela, i neverni se uplašiše od slave lica njegova. Neki pak videše sedam anđela, koji oblačahu blaženog Sevastijana u svetlu odeću, i Prekrasnog Mladića koji ga blagosiljaše i govoraše: „Ti ćeš svagda biti sa mnom“.
Sve se ovo zbivaše u domu protoskriniarija,[5] po imenu Nikostrata, kod koga Markelin i Marko behu pod stražom. A žena Nikostratova, po imenu Zoja, koja već šest godina beše onemila od teške bolesti, no razum i sluh u nje behu nepovređeni, sve ču i dobro razumede što Sevastijan govoraše, i kada pritom vide blistanje lica njegova, ona pripade k nogama njegovim i znacima ga moljaše da joj razreši jezik. Blaženi Sevastijan reče: Ako sam istiniti sluga Hristov, i istinito sve što ova žena od mene ču i čemu poverova , onda neka Gospod moj naredi da se usta njena otvore i jezik njen razreši, kao nekada proroku Zahariji, ocu Jovana Preteče.[6]
Rekavši to on oseni krsnim znakom usta te žene, i ona tog časa progovori gromko i reče: Blažen si ti, i blagoslovena je reč usta tvojih, i blaženi su oni koji preko tebe veruju u Hrista, Sina Boga živoga, jer ja očima svojim videh anđela koji s neba siđe k tebi i držaše pred tobom otvorenu knjigu, iz koje si čitao sve što si rekao. Stoga blagosloveni oni koji veruju svemu što si rekao, a prokleti svi koji posumnjaju makar u jednu reč, izgovorenu od tebe. Jer kao što jutarnja zora odgoni tamu noćnu i daje svetlost očima, tako svetlost reči tvojih odagna sav mrak moga neznanja i oslepljenja i darova mi svetli dan istinite vere i otvori mi posle šestogodišnje nemoći usta za slavljenje Boga.
Videvši takvo čudo, svi prisutni poverovaše u Hrista. I Nikostrat, muž Zojin, videći toliku silu Hristovu, takođe pripade k nogama svetitelju moleći za oproštaj što je, po naređenju carevom, držao u okovima Markelina i Marka; i skinuvši im železne okove s ruku, on im grljaše kolena, i moljaše ih da izvole otići slobodno. I govoraše: O, kako bih ja bio blažen, kada bih zbog vašeg oslobođenja doživeo okove! Prolivši svoju krv za vas, ja bih oprao grehe svoje, i izbegnuvši večnu smrt dobio bih onaj život koji nam blagovoli objaviti Bog ustima gospodina Sevastijana.
I kada Nikostrat moljaše svete da idu svojim kućama, oni mu rekoše: Čaše stradanja našeg mi ne želimo da ostavljamo tebi; bogat je i milosrdan Hristos Gospod naš, i svima koji dolaze k Njemu i ištu od Njega On daruje Svoju nebesku milost; On je moćan i tebe udostojiti takve čaše, ako je ti iskreno želiš. Jer kada vama, neverujućima, bi darovana svetlost poznanja istine, utoliko pre sada kada verujete vama će se dati sve što zaištete, jer je dobrota Božja svagda gotova ukazati ljudima traženu pomoć, naročito onima koji čvrsto veruju u Njega. Vaša vera zače se maločas od današnjeg poučenja, i vi se za jedan čas naučiste onome čemu se za čitavu godinu jedva može naučiti poneko, i ništa vas, kako vidimo, ne može sprečiti da vi, verujući u Gospoda našeg, budete gotovi umreti za Njega, ništa – ni roditelji, ni deca, ni bogatstvo. Iznenada vi prezirete ono što svagda ljubljaste, i ištete ono što nikada znali niste; vi nepoznatim putem krenuste, i odmah ka Hristu dođoste, i željom svojom već u nebo zađoste, pošto nikakvu utehu na zemlji ne ištete. 0, kako veliku pohvalu zaslužuje ovo delo! O, kako je dostojan podražavanja ovaj primer vrline! Vi se vodom krštenja još ne sjediniste sa Hristom, vi još ne videste početke ratovanja, a već se laćate oružja za Cara Istinoga, i oslobađajući okova vojnike Njegove vi sami postajete Njegovi sužnji, i ne bojite se predati sebe na smrt za one koji imaju biti ubijeni.
Umilenje obuze srca svih, i svi plakahu kajući se za prećašnje neznanje svoje i zato što su hteli vojnike Hristove odvratiti od sjajnog podviga. Marko tada reče: Naučite se, o mili roditelji! i vi žene, i vi prijatelji! naučite se junački se suprotstavljati vragu, uzevši štit vere, o koji ćete moći pogasiti sve raspaljene strele nečastivoga.[7] Neka ustaju i besne protivu nas đavolove sluge, i neka tela naša muče kakim hoće mukama: oni mogu ubiti telo, ali dušu koja se bori za veru pobediti ne mogu. Na ubijanje pak i mučenje tela mi ne obraćamo pažnju: rane, dobijene za cara, donose slavu vojnicima. Đavo besni na nas samoubilačkim gnjevom, jer se i sam muči videći naše trpljenje; on nam zadaje razne muke i preti nam raznovrsnim smrtima, da bi, uplašivši nas, otrgao nas od dobrog podviga; gde pak muke nemaju uspeha, tamo on dejstvuje obmanom: obećava život, da bi oduzeo život; obećava ugled, da bi lišio ugleda; obećava bogatstvo, da bi uvukao u siromaštvo; obećava slavu, da bi naneo sramotu; obećava bezbrižan život, da bi nas sunovratio u večne muke i nevolje. Takva su lukavstva njegovog vojevanja protivu nas, takve su njegove prepredene namere: telo izbaviti od muka, a dušu zaklati gresima. No mi, krenimo protiv njega: prezrimo telo, da bismo pomogli duši. Jer zašto da se bojimo privremene smrti, kada se mi nadamo živeti večito! Zašto da žalimo ovaj život, kada se nadamo dobiti bolji? Neka se smrti boje oni koji se ne nadaju videti budući život. O, kako je mnogo ljubitelja ovoga života pogubio iznenadni slučaj: munja porazila, more potopilo, provalija progutala, mač zaklao! I tako jadnici ovaj život s bolom izgubiše, a drugi ne obretoše. Stoga neka oni i ridaju zbog ovog života, neka oni i drhte od smrti. A mi, kakav strah i kakav bol imamo od smrti; i kakvu brigu imamo o ovom životu mi, kojima je Hristos ugotovio blaženi večni život, pun blaga, kakva oko ljudsko ne vide, niti uvo ljudsko ču, niti um ljudski zamisli?
Kada sveti Marko govoraše ovo, i slično ovome, sve obuze želja za budućim životom, a stadoše se gaditi sadašnjeg; svi se zapališe ljubavlju prema Hristu, a počeše mrzeti svet; i blagodarahu Boga što On obasja tamu njihovu, otvori im oči uma i izbavi ih od pogibli pokazavši im put spasenja. Na taj način oni koji dođoše da svete mučenike odvrate od Hrista, sami biše obraćeni ka Hristu; a oni koji se nadahu uloviti druge u svoju pagubu, sami se uloviše na spasenje. Nikostrat pak sa ženom uporno moljaše svetitelja govoreći: Neću jesti ni piti, dok nada mnom ne bude izvršena tajna hrišćanske vere. – Sveti Sevastijan mu odgovori: Promeni službu, i počni biti više Hristov protoskriniarije nego eparhov. Stoga poslušaj savet moj: dovedi sve koje imaš u okovima i tamnicama, a ja ću pozvati sveštenika Božija, pa ćeš ti zajedno sa svima koji su poverovali biti udostojen od njega svetih tajni. Jer kada se đavo trudi da otrgne od Hrista k sebi svete sluge Njegove, utoliko više mi smo dužni starati se da otrgnemo od đavola one koje on nepravedno prisvoji i da ih ponovo predamo našem Sazdatelju. – Nikostrat upita: Mogu li se svetinje davati zločincima i na smrt osuđenim prestupnicima? – Sevastijan odgovori: Spasitelj naš došao je u svet radi grešnika i darovao tajnu krštenja, pomoću koje se oduzimaju od ljudi gresi i bezakonja a daje se Božanska blagodat. U samom početku svoga obraćenja prinesi Hristu ovaj dar: postaraj se o spasenju drugih, pa ćeš kao nagradu dobiti mučenički venac, ispleten iz neuvenljivih cvetova mnogih vrlina.
Čuvši to, Nikostrat ode kod komentarisija[8] Klavdija i naredi mu da pošalje njegovoj kući sve osuđenike i sužnje. Kada to bi učinjeno i svi sužnji okovani u lance stigoše, sveti Sevastijan se obrati njima sa poučnom rečju o spasenju. I našavši da su oni spremni za veru Hristovu i sposobni za primanje blagodati Božje, naredi da skinu okove sa sviju. Onda otide k svetom Polikarpu prezviteru, koji se krio zbog gonjenja, i obavesti ga o svemu šta se zbiva. Sveti Polikarp, zablagodarivši Bogu na tome, ode sa Sevastijanom kući Nikostratovoj, i obrativši se skupu poverovavših, reče: Blaženi ste svi vi koji čuste reč Gospoda našeg koji kaže: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim. Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako (Mt. 11, 28-30). Stoga vama, braćo, koje će voda krštenja omiti i osvetivši vas načiniti vas milim sinovima Bogu, potrebno je pokajanje, da dobijete oproštaj ranijih grehova. Sada pak, kada vi pokazujete takvo usrće ka Hristu Bogu našem da verujući u Njega vi ste gotovi i umreti za Njega, i sami želite ono od čega u početku htedoste odvratiti druge, – znajte da vi već dobiste oproštaj i pobedu nad nevidljivim vragom. Zna Hristos Gospod naš izvoditi svetlost iz tame i od odbačenih sudova činiti izabra!ne; tako On načini od Savla Pavla, od odstupnika apostola, i od gonitelja učitelja. Tako i vas danas prizva On iz neznaboštva u Crkvu Svoju, od nevernih načini verne sluge Svoje, i od neprijatelja prijatelje Svoje. Zbog obraćenja vašeg plače i rida svo zborište demona, sinova tame; međutim svi horovi svetih angela nebeskih raduju se i vesele se zbog vašeg prosvećenja. Stoga neka svaki od vas napiše svoje ime i da meni. Primanju pak krštenja neka prethodi post: postite se do večera; a kad veštastvena svetlost zađe, vama će neveštastvena svetlost zasijati u krštenju.
Svi se ispuniše radosti, i svaki se stade spremati za krštenje. Dok se to događaše, komentarisije Klavdije dođe k Nikostratovoj kući i pozva Nikostrata k eparhu, govoreći: Doznavši da si sve sužnje sabrao u svoju kuću, eparh se razgnjevi i naredi da te pozovem: Razmisli dakle šta ćeš mu odgovoriti.
Nikostrat ode k eparhu, i kada ga ovaj upita za sužnje, on odgovori: Po naređenju tvoje uzvišenosti ja uzeh pod stražu u svoj dom dva hrišćanina, Markelina i Marka, i da bi ih što više zastrašio ja dovedoh k njima druge sužnje, teško okovane i čvrsto vezane, eda bi oni, gledajući na njih, i sami očekivali sebi ista stradanja, te se sa tog razloga pokorili vašem naređenju. – Eparh pohvali Nikostrata i otpusti ga rekavši mu: Ti ćeš dobiti veliku nagradu od njihovih roditelja, ako ih privedeš k jednomisliju s nama, i oni budu pušteni čitavi i zdravi.
Vraćajući se s Klavdijem kući, Nikostrat mu poče pričati o svetom Sevastijanu, kako on, prijatelj carev, jeste hrišćanin, savršen u Božanskom učenju, i kako utvrđuje u svojoj veri hrišćanska srca i naziva ovaj život privremenim i brzoprolaznim, a propoveda posle smrti drugi život, bolji i večni. Još mu on ispriča kako lice Sevastijanovo zablista nebeskom svetlošću, i kako on isceli od šestogodišnje nemoći ženu njegovu, te ona stade govoriti jasno. – Čuvši to od Nikostrata, Klavdije reče: Dva moja mala sinčića veoma su bolesni: jedan ima vodenu bolest, a drugi rane po celome telu. Stoga ću ga zamoliti da isceli sinove moje, jer ne sumnjam da će on, koji je iscelio nemoć u tvoje žene, moći isceliti i moju decu.
Rekavši to, Klavdije hitno ode kući svojoj, uze oba deteta na ruke, dođe Nikostratovoj kući, pade pred noge svetiteljima Božjim Sevastijanu i Polikarpu, govoreći: Bez ikakve sumnje verujem svim srcem da Hristos, koga vi počitujete, jeste istiniti Bog. I ja evo donesoh ovde ova moja dva mala deteta, da ih vi spasete od smrti. – Božanstveni muževi mu rekoše: Svi, ma kakvu bolest imali, dobiće isceljenje danas čim budu ušli u svetu krstionicu.
Klavdije i nadalje izjavljivaše da veruje u Hrista i da hoće da bude hrišćanin. U to vreme svi se oni pripremahu za sveto krštenje, pisahu svoja imena i davahu prezviteru. Prvi dade svoje ime Trankvilin, otac Markelinov i Markov; posle njega šest prijatelja njegovih: Ariston, Kriskentijan, Evtihijan, Urvan, Vitalije i Just; zatim Nikostrat s bratom svojim Kastorijem i Klavdije komentarisije, za njim dva njegova sina Simforijan i Feliks; onda Markija, majka Markelinova, i Markova, Simforosa, žena Klavdijeva, i Zoja, žena Nikostratova, i sav dom Nikostratov – do 33 duše obadva pola; i naposletku svi sužnji dovedeni iz tamnice, njih 16 na broju. Svega pripremljenih za krštenje beše šezdeset četiri duše; i sve ih krsti sveti Polikarp. Kum im beše sveti Sevastijan, a ženama kume behu Beatrisa i Lukina. Pre svih deca Klavdijeva biše uvedena u krstionicu, i tog trenutka se isceliše od svojih bolesti, tako da na telu njihovom ne ostade ni traga od dotadanjih rana. Posle njih privedoše Trankvilina: on beše ne samo iznemogao od starosti, nego tako kostoboljan u rukama i nogama, da su ga jedva mogli nositi na rukama; on silne bolove osećaše kada mu pred krštenje svlačahu odelo. Sveti Polikarp ga upita: Veruješ li, nimalo ne sumnjajući, da Jedinorodni Sin Božji, Gospod naš Isus Hristos, ima moći i vlasti da ti da zdravlje i otpusti grehe? – Trankvilin odgovori: Verujem da Hristos, Sin Božji i Bog, sve može; no ja od Njegove dobrote ištem samo jedno: da mi oprosti grehe, a o telesnoj bolesti i ne brinem se.
Svi se prisutni rasplakaše od radosti, i moljahu Gospoda da pokaže plod vsre njegove. Kada otpoče krštenje i Trankvilin bi upitan: „Veruješ li u Boga Oca, Sina i Svetoga Duha?“ i on odgovori: „verujem“, i dok ova reč još beše u ustima njegovim, ruke njegove i noge oslobodiše se svih bolova, i utvrdiše se stopala njegova i gležnji, i sva nemoć starosti njegove odstupi od njega, i ponovi se kao u orla mladost njegova,[9] i on kliknu: Ti si jedini istiniti Bog, koga ne zna ovaj jadni svet.
Posle njega svi ostali krstiše se svaki posebno. I u toku šesnaest dana, koji preostadoše od danog Markelinu i Marku roka, oni proslavljahu Boga crkvenim pesmama i psalmima, utvrđivahu se u veri i pripremahu na mučenički podvig za ime Hristovo.
A kad se rok od trideset dana približi kraju, eparh grada Rima Agresta Hromatije pozva k sebi Trankvilina, oca Markelinova i Markova, i upita ga za sinove njegove, jesu li pristali da odstupe od hrišćanstva. Trankvilin odgovori: Nemam uopšte reči da ti dostojno zahvalim za tvoje dobročinstvo. Jer da nisi po svojoj krotosti obustavio i za tolike dane odložio izvršenje smrtne presude nad mojim sinovima, onda bih ja bio lišen sinova, i sinovi moji bili lišeni oca. Svi srodnici i dragi prijatelji, a smatram i tvoja svetlost, radovaće se sa mnom, pošto se mrtvima darova život, i povrati se tužnnma veselost, žalosnima radost.
Tada eparh, držeći da sinovi Trankvilinovi hoće da se poklone bogovima, reče: Dođite u poslednji dan, i neka sinovi tvoji prinesu bogovima dužno kaćenje tamjanom. – Čuvši to Trankvilin reče: O, presvetli mužu! da si ti pravično rasudio o onome što se dogodilo sa mnom i sinovima mojim, ti bi mogao shvatiti kakvu silu sadrži u sebi naziv: hrišćanin. – Eparh na to reče: Nisi li poludeo, Trankviline? – Trankvilin odgovori: Do sada sam bio lud i telom i dušom, ali čim poverovah u Hrista, odmah ozdravih i dušom i telom. – Eparh reče: Kako vidim, ja sam tvojim sinovima odgodio smrtnu kaznu ne radi toga da ih ti odvratiš od njihove zablude, nego da oni pridobiju tebe za svoju zabludu! – Trankvilin odgovori: Molim tvoju svetlost da izvoli rasuditi šta znači sama reč zabluda i koja dela treba nazivati zabludom. – Eparh na to uzvrati: Reci sam šta treba nazivati zabludom. – Trankvilin odgovori: Prva zabluda jeste: ostaviti put života i hoditi putem smrti. – Eparh upita: A koji je put smrti? – Trankvilin odgovori: Ne izgleda li tebi, da je put smrti ovo: davati ime božanstava smrtnim ljudima i klanjati se njihovim kipovima od drveta i kamena? – Eparh uzvrati: Zar nisu bogovi oni kojima se mi klanjamo? – Trankvilin odgovori: Zacelo ne treba smatrati za bogove one o kojima u vašim knjigama piše da su u gresima rođeni, da su imali nepravedne, zle i bezakone roditelje, da su sami živeli nesveto, nepravedno i u mnogim lažima, i da su u gresima pomrli. Eda li ne bejaše Boga na nebesima pre no što Kron carovaše nad Krićanima, i jeđaše svoju decu? ili Krit imađaše svoga cara, a nebesa ne imađahu Boga? Zaista su u velikoj zabludi oni koji smatraju da Zevs, sin Kronov, koji beše čovek, podložan zlobi i telesnoj pohoti, vlada gromom i raspolaže munjama. Koga sve on nije progonio, kada i oca svog nije poštedio? i kakvim sve gresima on nije oskvrnavio sebe, kada je svoju rođenu sestru uzeo sebi za ženu? Na trgovima, po ulicama, po domovima, i svuda govori se i pripoveda se u knjigama kako se pogana Junona hvali time što je ona žena i sestra Zevsova. Ne veruješ li stoga, presvetli mužu, da si u zabludi počitujući bogove, prepune takih zločina, za koje zakoni rimski osuđuju čoveka na kazne i smrt? A ti takove počituješ, i ostavivši svemoćnoga, „a nebesima carujućeg Boga, govoriš kamenu: „ti si bog moj!“ i drvetu: „pomozi mi!“ Eparh na to reče: Otkako počeše huliti bogove i odvraćati se od poklonjenja njima, rimsko carstvo snalaze mnoge nesreće. – Nije tako, primeti Trankvilin; pročitaj deset knjiga Livijevih,[10] i ti ćeš doznati da je rimska vojska, koja prinosi žrtve demonima, za jedan dan izgubila preko četrdeset dve hiljade ljudi. Zar je za tebe tajna da su Franci zauzeli Kapitol, i narugali se rimskoj sili?[11] Ranije, pre no što ljudi počeše poznavati istinoga Boga, grad Rim pretrpe mnoštvo nesreća, nečuvena pustošenja, razna ubistva; a sada, kada verujući ljudi počituju nevidljivoga istinoga Boga, rimsko carstvo uživa spokojstvo i bezbednost, jer ga Bog izbranika Svojih radi ogradi mirom. No i pored svega toga vi ne priznajete toliko milosrdnog Boga, i sva dobročinstva koja bivaju od Stvoritelja vi pripisujete stvorenjima.
Dok oni tako razgovarahu među sobom, otpoče razgovor o Gospodu Isusu, i Trankvilin ispriča kako i radi čega Sin Božji siđe na zemlju ne ostavljajući nebesa, i uze na sebe telo, da bi spasao dušu ljudsku od pogibli. I sve što sam Trankvilin beše doznao od svetih: Sevastijana i Polikarpa, i čemu se još više nauči od blagodati Gospodnje, koja urazumljuje verujućeg čoveka, on izloži eparhu, pri čemu sam Gospod davaše mu usta i premudrost, kojoj se ne uzmože protiviti niti odgovoriti njegov protivnik. Ispriča on i to, kako se, dugo bolestan od kostobolje u rukama i nogama, iznenada isceli blagodaću Hristovom u času kada svim srcem poverova u Njega.
Eparh, koji odavna i sam silno paćaše od kostobolje u nogama, naredi prisutnima da uzmu i odvedu Trankvilina, da bi ga, tobož, sutradan izveo na podrobnije ispitivanje. Međutim noću on tajno posla po Trankvilina, pozva ga k sebi, i predlažući mu darove moljaše ga da mu kaže lek kojim se isceli. Trankvilin mu reče: Neka zna tvoja časnost da se Bog naš silno gnjevi na one koji hoće da prodaju ili kupuju blagodat Njegovu. Stoga, ako hoćeš da se isceliš od bolesti svoje, veruj u Hrista Sina Božjeg, i iscelićeš se, kao što i mene vidiš isceljena. Jer ja sam osećao silne bolove čak i onda kada su me nosili; jedanaest godina sve moje žile i zglobovi behu okovani neiskazanom bolešću, tako da su mi drugi prinosili hranu k ustima; a kada poverovah u Hrista Boga, odmah dobih isceljenje, i evo me čitava i zdrava blagodaću istinitog Spasa mog. Eparh reče: Molim te, dovedi mi toga koji bi posrednik tvoga ozdravljenja; i ako mi on podari isceljenje, onda ću i ja postati hrišćanin.
Trankvilin odmah ode i pozva svetog Polikarpa; sveti Sevastijan takođe bi pozvan. I oni naučiše eparha Agresta Hromatija i sina njegovog Tivurtija svetoj veri u Gospoda Hrista, i razbiše više od dvesta idola što se nalažahu u njegovom domu: drvene sagoreše, kamene razbiše, zlatne i srebrne slomiše u parčad i razdadoše siromasima.
Kada idole razbijahu i lomljahu, eparhu se javi presvetli mladić i reče: Gospod naš Isus Hristos, u koga si poverovao, posla me k tebi da svima tvojim udovima podarim zdravlje. – Pri ovoj reči Hromatije tog trenutka postade zdrav, i brzo ustade želeći da pripadne k nogama javivšeg se mladića i da ih celiva, ali mu ovaj reče: Pazi, ne dodiruj me se, jer nisi svetim krštenjem omiven od idolskog smrada. – Rekavši to on postade nevidljiv.
Tada Hromatije sa sinom svojim Tivurtijem pripadoše k nogama svetih i gromko klicahu: Jedan je istiniti Bog Gospod Isus Hristos, Jedinorodni Sin Svemoćnoga Boga, koga propovedate vi, o dobri učitelji!
Svetitelji savetovahu Hromatija da pod izgovorom bolesti skine sa sebe čin eparha, da ne bi vršio suđenja, na kojima je bio dužan istjazavati, suditi i mučiti hrišćane. I još mu savetovahu da ne posećuje neznabožačka pozorišta, nego da se oslobodi svega toga radi sticanja duhovne mudrosti. Tako on ubrzo i uradi.
Kada Hromatije pristupaše krštenju, on na pitanje: „veruješ li u Jednoga Boga?“ odgovori: „verujem“, i na pitanje: „odričeš li se idola?“ reče: „odričem se“. Posle toga jerej ga upita: Odričeš li se svih grehova svojih? – Hromatije odgovori jereju: O tome trebalo me je pitati u početku. Stoga ću se ponovo obući u svoje haljine i neću primiti sveto krštenje dok se ne odreknem grehova svojih: pomiriću se sa onima, sa kojima bejah u neprijateljstvu; i pokazaću ljubav svoju k onima na koje se gnjevljah, a moliću za oproštaj one koji su gnjevni na mene; dužnicima mojim oprostiću sve dugove, a ako sam kome uzeo što silom, vratiću mu dvostruko. Posle smrti svoje žene imađah dve naložnice; njih ću udati, nagradivši bračnim darovima. Daću slobodu robovima i robinjama; srediću po Bogu sve moje službene i domašnje poslove, i tada ću smelo reći: odričem se svih grehova svojih, i primiću sveto krštenje.
Svetima biše po volji ove Hromatijeve reči; i krštenje bi odloženo dok on ne ispuni na delu sve što obeća. – Posle toga Agrest Hromatije sa sinom Tivurtijem i sa svim domom svojim krsti se u ime Oca i Sina i Svetoga Duha; tako da beše do hiljadu i četiri stotine novoprosvećenih lica obadva pola.
U to vreMe bejaše veliko gonjenje hrišćana: hrišćani nisu mogli ni hrane kupiti, niti vode zahvatiti, pošto svuda na trgovima, po ulicama, kraj bunara i izvora i potoka, po naređenju neznabožaca, biše postavljeni mali idoli i pokraj njih budna straža radi toga, da bi svaki koji želi kupiti što od namirnica ili zahvatiti vode najpre se poklonio idolu koji je tamo stajao. To pak izmišliše neznabošci, da bi lakše raspoznavali hrišćane i vodili ih na mučenje. Hrišćani videći to ožalostiše se, jer im bez poklonjenja idolima beše nemoguće nabaviti hrane i pića, i voljahu trpeti glad i žeć nego poklanjati se idolima. Tada Hromatije naredi svima vernima u Rimu, da tajno uzimaju hranu i piće iz njegovog doma, pošto beše veoma bogat, i u domu njegovom skupljahu se verni radi slavljenja Boga.
U to vreme episkop u Rimu bejaše rođak Dioklecijanov blaženi Gaj,[12] rodom iz Dalmacije. On služaše liturgiju u domu Hromatijevom i pričešćivaše Božanskim tajnama novoobraćene hrišćane. Zbog strahovitog gonjenja Hromatije je bio prinuđen otputovati iz Rima u Kampaniju[13] na svoja imanja, jer se bojao da se u Rimu na neki način ne sazna za njegovo verovanje u Hrista, a tamo je mogao spokojnije živeti i slobodnije držati svetu veru. On objavi hrišćanima: da svi koji žele skloniti se od gonjenja i živeti spokojno, mogu ići s njim na njegova imanja, i obeća davati im tamo sve što im je potrebno za život. Pritom beše neophodno da sa Hromatijem i ostalim hrišćanima koji odlaze sa njim otputuje jedan od dvojice: ili Sevastijan ili Polikarp, radi utehe i okrepljenja vernih. Povodom toga među svetiteljima nastade blagočestivi spor, jer svaki je od njih želeo ostati u Rimu radi dobijanja mučeničkog venca. U toku te pobožne prepirke svjatjejši episkop Gaj reče: Ako vi oba, želeći umreti za Hrista, predate sebe u ruke mučiteljima, onda ćete ljude Hristove lišiti duhovne utehe. Zbog toga mislim da ti, brate Polikarpe, pošto imaš sveštenički čin i pun si Božanske mudrosti, treba da ideš zajedno s gospodinom Hromatijem, da bi verne utešavao učenjem, a sumnjalice ukrepljavao, i hranio ih Božanskim tajnama.
Čuvši to, sveti Polikarp se pokori episkopovom naređenju i otputova iz Rima zajedno s Hromatijem i s mnogim drugim hrišćanima. Stoga u nedelju, odsluživši svetu liturgiju, episkop reče vernima: Gospod naš Isus Hristos, znajući nemoć naše prirode, pokaza dva puta onima koji veruju u Njega: jedan put mučeništva, a drugi ispovedništva; ko ne može ići putem mučeništva, neka ide putem ispovedništva. Ko od vas želi da ide s duhovnim čedima našim, Hromatijem i Tivurtijem, neka ide; a ko hoće da ostane s nama ovde u gradu, neka ostane: nikakvo rastojanje ne može razdvojiti one koji su sjedinjeni blagodaću Hristovom. Ja, ako vas i ne budem gledao svojim telesnim očima, no vi ćete svagda biti pred mojim duhovnim očima.
Kada episkop govoraše ovo, Tivurtije uskliknu: Molim te, oče, dopusti mi da ne odlazim odavde, jer veoma želim, ako bi to bilo moguće, i hiljadu puta biti ubijen za Boga moga, samo da dobijem od Njega život večni i neoduzimljivi!
Radujući se Tivurtijevoj veri i takvoj revnosti za Boga, episkop se rasplaka i moli Boga, da bi se svi što ostaju s njim uzmogli podvizavati dobrim podvigom i udostojiti se mučeničke slave. Ostadoše dakle sa svetim episkopom Markelin i Marko sa ocem njihovim Trankvilinom, sveti Sevastijan, prekrasan telom i još prekrasniji dušom mladić Tivurtije, protoskriniarije Nikostrat s bratom Kastorijem i ženom Zojom, i Klavdije s bratom Viktorinom i sinom Simporijanom, isceljenim od vodene bolesti. Samo ovi ostadoše u Rimu, a svi ostali odoše s Hromatijem i Polikarpom.
Po njihovom odlasku svjatjejši episkop postavi Markelina i Marka za đakone, oca njihova Trankvilina posveti za prezvitera, a svetog Sevastijana, nosioca vojnih oznaka, odredi za zaštitnika crkve. Ali pošto oni ne imđahu takvo tajno mesto gde bi mogli vršiti Božanstvene službe, to oni prebivahu kod jednog carskog velikodostojnika Kastula u palati. A tako postupiše zato što Kastul sa domašnjima ovojim bejaše potajni hrišćanin, i što obnarodovani zakon o poklonjenju idolima nije se prostirao na one koji žive u carskim palatama, jer niko nije mogao ni pomisliti da bi hrišćanska vera mogla prodreti u carske dvore. Stoga se sveti lako mogahu skrivati kod Kastula sa Božanstvenim službama. Tamo oni provođahu dane i noći u molitvama i suzama i postu, sve trpeći i moleći Boga da ih udostoji mučeničkog venca. K njima potajno dolažahu ljudi i žene, videvši isceljenja koja oni davahu, jer molitvama njihovim davaše se bolnima zdravlje, slepima progledanje, i izgonjahu se iz ljudi nečisti dusi, zbog čega mnogi tajno primahu od svetih hrišćansku veru.
Jednom sveti Tivurtije iđaše putem, i ugledavši čoveka koji beše pao sa krova svoje kuće i razbio se i njegove roditelje i domašnje gde plaču oko njega, isceli ga svojom molitvom. I odmah taj čovek sa svim domom svojim poverova u Hrista i primi krštenje.
Najzad nastupi vreme stradanja svetih, i na stradalnički podvig prva pođe blažena Zoja, žena Nikostratova. Jer kada se ona moljaše na grobu svetog apostola Petra, primetiše je neznabožački vrebači i na sud odvedoše. Tamo je primoravahu da prinese žrtvu idolu Marsa,[14] ali ona to ne htede učiniti. Zbog toga ona bi vrgnuta u mračnu tamnicu, i šest dana morena glađu. Potom bi izvedena iz tamnice, i obešena za kosu nad smradnim dimom koji se gust dizao iz zapaljenog đubrišta, i ona predade dušu Bogu. Telo njeno bi bačeno u reku Tibar.
Sveta Zoja javi se u viđenju svetom Sevastijanu, i izvesti ga o svojoj končini. Sevastijan ispriča to Trankvilinu; Trankvilin uzviknu: Eto, žene idu ispred nas ka vencu! zašto onda mi živimo? – I ode na isto mesto, na grob svetog apostola. Tamo ga neznabošci ubiše kamenjem, pa baciše u reku Tibar.
Nikostrat, Kaetorije, Klavdije, Viktorin i Simforijan biše uhvaćeni u vreme kada hođahu obalom Tibra, tražeći tela svetih, i biše privedeni k eparhu grada Favijanu. U toku deset dana eparh se truđaše da ih miloštama, pretnjama i mukama privoli na prinošenje žrtve idolima. Ne uspevši u tome, on naredi te im ogromne kamenove privezaše o vratove, pa u moru potopiše.
Svetog pak mladića Tivurtija neki lažni hrišćanin Torkvat, vuk u ovčijoj koži, krišom pokaza neznabošcima. Oni uhvatiše Tivurtija, pa ga vezana zajedno sa Torkvatom, tobožnjim hrišćaninom, privedoše na sud k istome eparhu Favijanu. Na sudu Torkvat odmah obelodani svoju lukavost, jer se samo prividno pravio hrišćanin, a u duši bejaše pun neznabožja: on istupi kao svedok protiv Tivurtija, optužujući ga da je bogove rimske nazivao demonima. Sveti pak Tivurtije držaše se na sudu kao istinit i hrabar ispovednik imena Isusa Hrista. Sudija mu reče: Nemoj sramotiti svoj slavni rod; ti, sin tako slavnog oca, izabrao si skaredni i odvratni život hrišćanski, koji prate sramota i muke i smrt i ruglo. – Odgovori sveti Tivurtije: Premudri čoveče i rimski sudijo! ti govoriš da ja sramotim rod svoj time što neću da počitujem i smatram za bogove sladostrasnu Veneru, krvosmešnika Zevsa, lažljivog Hermesa, žderonju dece Krona. Međutim ja izjavljujem: slavu roda moga ja uvećavam time što počitujem Jedinog Istinitog, na nebesima carujućeg Boga, poklanjam se Njemu i nazivam se slugom Njegovim. Pretiš mi mukama? Ali, zar je nama hrišćanima strašno stradati za Boga našega? Pretiš mi mačem? Ali, mi ćemo se na taj način osloboditi telesne tamnice i dobiti nebesku slobodu. Pretiš mi ognjem? Ali, mi smo ugasili u telu našem veliki plamen pohote, pa zar da se ovog ognja bojimo? Pretiš mi progonstvom? Ali, Bog naš je svuda, i gde smo sa Bogom – tamo je mesto naše,
Tada Favijan zapovedi da se donese mnogo žeravice, da bi svetitelja postavio bosog na nju, i reče: Ili na ovu žeravicu stavi tamjan i prinesi kad bogovima, ili sam stupi na nju bosim nogama. – Prekrstivši se, sveti Tivurtije stupi bosim nogama na žeravicu i hoćaše po njoj tapkajući kao po mekom mirisnom cveću. I reče on sudiji: Ostavi svoje neverje i uveri se da je istinit Bog moj koji zapoveda stihijama i svukolikoj tvorevini. A ti ako možeš, metni u ime tvoga Zevsa ruku svoju u kipeću vodu, pa vidi da li će ostati nepovređena. A na evo u ime Gospoda mog Isusa Hrista idem po ovom ognju kao po svežem cveću. Vidiš, dakle, kako se našem Sazdatelju pokorava svaka tvar. – Sudija reče na to: Ko ne zna da vas je Hristos naučio vradžbinama! – Umukni, bedniče! viknu svetitelj i ne usuđuj se svojim otrovnim ustima izgovarati s hulom to veliko i strašno Ime! ne vređaj sluh moj lajući na Ime Gospoda moga!
Razgnjevivši se na svetog Tivurtija, Favijan ga osudi na smrt. I svetitelj bi odveden tri potrkališta od grada na Lavikanski put;[15] i tamo u vreme njegove molitve Bogu, bi posečen mačem. Jedan hrišćanin ga pogrebe na tom istom mestu, i ljudima koji dolažahu na grob svetog Tivurtija davaše se velika blagodat njegovim molitvama.
Posle toga onaj isti tobožnji hrišćanin Torkvat obavesti neznabošce o Kastulu, Markelinu i Marku. Sveti Kastul, posle trikratnog ispitivanja i trikratnog vešanja i mučenja, bi bačen u jamu i živ zasut zemljom; i tako skonča. Markelina pak i Marka Favijan stavi na jedan panj, ukuca im noge gvozdenim klincima, i reče im: Tako ćete stajati sve dok se ne poklonite bogovima. – A oni, prikovani za jedno drvo, pevahu: Kako je divno i krasno, kad braća žive zajedno (Psal. 132, 1). – I stajahu oni tako dan i noć pevajući i moleći se; a izjutra biše probodeni u rebra kopljima. Takav bi kraj njihovom mučenju.
Posle stradanja i končine ovih svetih mučenika, i sveti Sevastijan bi uzet pod stražu; i eparh izvesti o njemu cara Dioklecijana. Prizvavši ga k sebi Dioklecijan mu reče: Ja te svagda smatrah među najprvima u svome dvorcu; a ti, snujući protivu mene, postade neprijatelj i meni i mojim bogovima; i dosada si skrivao tu svoju zlobu. – Sveti Sevastijan odgovori: Ja svagda molih Hrista za tvoje zdravlje i prosih mir vascelom carstvu rimskom; a poklanjah se Caru Nebeskom, pošto vidim da je nepravedno poklanjati se kamenu i iskati pomoć od njega, jer je to očigledno izmišljotina bezumnih.
Razgnjevljen, Dioklecijan naredi da Sevastijana odvedu izvan grada, pa usred polja privežu naga za drvo, i onda izrešetaju strelama. Kada dakle Sevastijan bi postavljen kao meta za streljanje, mnoštvo vojnika stadoše sa svih strana odapinjati strele u njega, te mu tako načičkaše strelama svo sveto telo njegovo. I smatrajući da je sveti mučenik već umro, oni otidoše ostavivši ga tako privezana i strelama načičkana. A žena svetog mučenika Kastula, po imenu Irina, pođe noću da uzme i pogrebe telo svetog Sevastijana, i zateče ga živog i odnese kući svojoj, gde se svetitelj isceli od rana i postade potpuno zdrav. Hrišćani pak koji tajno dođoše k njemu moljahu ga da otputuje iz Rima, kao što su to uradili mnogi hrišćani, da ne bi ponovo pao u ruke neznabošcima. Međutim on, pomolivši se Bogu, ode i stade na stepenice Heliogabala;[16] i ugledavši careve koji prolažahu tuda viknu: Žreci bogova vaših, o carevi! svojim neznabožačkim vradžbinama smućuju vas govoreći vam laži o hrišćanima i prikazujući ih kao neprijatelje Rimske države; međutim znajte da su vam hrišćani od velike koristi, jer njihovim molitvama ovaj grad ide na bolje, i jer se oni neprestano mole za vaše carovanje i za zdravlje ove vojske rimske.
Kada sveti Sevastijan govoraše to, Dioklecijan pogleda na njega i upita ga: Jesi li to ti Sevastijane, za koga nedavno naredismo da bude strelama ubijen? – Svetitelj odgovori: Gospod moj Isus Hristos blagoizvoli vaskrsnuti me, da bih ja došao k vama i pred svima ljudima bio svedok vaše nepravde, izobličavajući vas što nepravedno gonite hrišćane.
Tada Dioklecijan naredi da svetog Sevastijana uzmu i vode na ipodrom.[17] Tamo sveti stradalac, gromko proslavljajući Hrista a izobličavajući idole i rimsku zabludu, bi motkama premlaćen i ubijen. I on radosno kličući ode k Podvigostrojitelju Hristu, da od Njega primi venac pobede za svoj sjajni podvig. Sveto pak telo njegovo neznabošci baciše noću u duboku smetlišnu jamu,[18] da ga neko od hrišćana ne bi našao i uzeo. No svetitelj se javi u viđenju pobožnoj ženi Lukini i reče joj: Doći do smetlišne jame što je blizu cirka; tamo ćeš naći moje telo gde visi na poprečnoj gredi; uzmi ga i odnesi u katakombe,[19] i pogrebi pri ulazu u pešteru, na putu Apostolskom.[20]
Ta blažena žena odmah uze sluge svoje, ode u ponoći ka označenoj jami, pobožno uze mučenikovo telo, i česno ga pogrebe na ukazanom mestu, hvaleći Hrista Boga našeg, kome slava vavek. Amin.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
EVIOTA
 
SVETI mučenik Eviot bejaše u vreme cara Maksimijana; rodom iz sela Ptoketa, u eparhiji Opsikijskoj. On provođaše bogougodan život, i upražnjavaše svaku vrstu vrline. Zbog toga on dožive mnoge muke od neznabožaca, vođen iz mesta u mesto, ružen i bijen. Sve to on velikim trpljenjem podnošaše. Pritom on činjaše mnoga čudesa, i time obraćaše neznabošce u Hristovu veru. Jedanput ga neznabošci isprebijaše motkama i kamenicama. Zatim ga baci še u oganj, i pošto blagodaću Hristovom on ostade nepovređen, mnogi prisutni videći ovo neobično čudo, poverovaše u Hrista i krstiše se.
Čuvši za to, igemon Kizički Leontije posla te svetog Eviota uhvatiše i vezana dovedoše pred njega. Igemon odmah naredi n mučenika kamenjem biše po ustima, vilicama i obrazima; onda ga obesiše o mučilišno drvo i tukoše kamdžijama, pa ga zatim baciše zverovima da ga pojedu. No pošto ga zverovi ne taknuše, on bi bačen u tamnicu. Ali mnogi neznabošci, videvši ovakvo čudo, pristupiše veri Hristovoj i krstiše se. Igemon onda naredi gladijatorima da mučenika Eviota ubiju. Ali na gladijatore pade neki mrak, te oni izranjaviše i poubijaše jedan drugoga, a sveti mučenik ostade nepovređen. I mučenik ponovo bi bačen u tamnicu.
Nakon dvadeset dva dana stiže vest da je Konstantin Veliki krenuo iz zapadnih krajeva Evrope na Istok protiv tiranina Maksimijana. Uplašen time, Maksimijan naredi da se puste iz tamnica i okova hrišćani. Tada i mnogopobedni vojnik Hristov Eviot bi pušten iz tamnice. I poživevši još pet godina on činjaše čudesa, pa u miru predade dušu svoju Gospodu 318. godine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TRANKVILIJA, KLAVDIJA, KASTORIJA, VIKTORINA,
SIMFORIJANA, TIVURTIJA, KASTULA, BRAĆE MARKA
i MARKELINA, i ZOJE
 
O OVIM svetim mučenicima i načinu njihovog stradanja za Gospoda Hrista videti pod današnjim datumom: Stradanje svetog mučenika Sevastijana.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MODESTA,
patrijarha Jerusalimskog
 
VETI Modest rodio se u gradu Sevastiji[21] od pobožnih i bogobojažljivih roditelja Jevsevija i Teodule. Ponesen ljubavlju ka Gospodu on se od rane mladosti odreče sveta i provođaše strog monaški život. Kasnije on bejaše nastojatelj manastira svetog Teodosija Velikog u Palestini.
U to vreme persijski car Hozroj učini pustošnu najezdu na Siriju i Palestinu.[22] Persijancima se pridružiše četrdeset hiljada Jevreja, sa ciljem da istrebe sve hrišćane palestinske. Jerusalim i okolina strahovito postradaše: hiljade monaha i klirika bi pobijeno, svi hramovi biše opustošeni i spaljeni, među njima i hram svetog Groba Gospodnjeg; patrijarh Zaharija sa mnoštvom naroda i svetim Krstom Gospodnjim bi odveden u ropstvo u Persiju. Jevreji otkupiše od Persijanaca nekoliko hiljada hrišćana i predadoše ih smrti. Broj pobijenih hrišćana penjao se do devedeset hiljada ljudi.
Sveti Modest u to vreme izbeže smrt, i po okončanju najezde njemu bi poverena dužnost da upravlja Palestinskom Crkvom kao čuvar patrijaršijskog prestola. Prvo, sveti Modest pokupi ostatke pobijenih monaha u obitelji svetog Save Osvećenog[23] i česno ih položi u manastirsku kosturnicu. Potom se on svom revnošću lati obnavljanja poruganih svetih mesta. Ne plašeći se ni zloće Jevreja ni samovolje persijskih vlasti, on obnovi hram svetog Groba i hramove: Golgotski i Vitlejemski. U tome mu veoma mnogo pomože sveti Jovan Milostivi, patrijarh Aleksandrijski.[24] Blaženi Zaharija, patrijarh Jerusalimski, pisaše svetome Modestu, podržavajući ga u svetim pothvatima, i tešeći i krepeći i njega i pastvu da budu čvrsti u veri. Nakon četrnaest godina patrijarh Zaharija se sa Krstom Gospodnjim vrati iz ropstva.[25] Posle prestavljenja svetog patrijarha Zaharije, na patrijaršijski presto bi uzveden sveti Modest. Upravljajući mudro svojom pastvom, sveti Modest činjaše mnoga divna čudesa i isceljenja. Dostigavši duboku starost, sveti Modest u 97. godini svoga života mirno predade duh svoj Gospodu i preseli se u večne obitelji nebeske.[26]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
FOKE i ERMILA
 
OVI sveti mučenici postradaše za Gospoda mačem posečeni.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MIHAILA SINGELA, ISPOVEDNIKA
 
PREPODOBNI Mihail bejaše rodom iz Jerusalima, sin pobožnih roditelja. Pošto dobi veoma visoko obrazovanje: do savršenstva izuči i svu mudrost jelinsku, neznabožačku, i svu mudrost hrišćansku, on postade monah. A kad mu umre otac, njegova majka sa kćerima zamonaši se takođe u jednom ženskom manastiru. Monah Mihail vođaše podvižnički i bogougodan život, moreći sebe svakom mukom, i bi udostojen prezviterskog čina. Zatim se povuče u jednu usamljenu tihu pećinu. Tu k njemu dolažahu Teodor i Teofan Ispovednici[27] radi zajedničkih bogoslovskih zanimanja. Međutim patrijarh Jerusalimski Toma I, želeći da darove blaženog Mihaila iskoristi za potrebe Crkve, pozva ga u Jerusalim i proizvede za singela.[28]
Posle nekog vremena blaženom Mihailu bi poverena važna misija od strane patrijarha. U to doba u Rimu se raspališe žive prepirke povodom pogrešnog učenja o ishođenju Svetoga Duha (Filioque) i po ikonoboračkoj jeresi: sporovi su vođeni ne samo privatno, po kućama, nego i javno, po ulicama grada, i bili praćeni narodnim pobunama. Papa Rimski molbom se obrati patrijarhu Jerusalimskom Tomi za pomoć: da se iskoreni jeres i utvrdi Pravoslavna vera, po saborskom svetootačkom predanju; pri tome mu uputi i nekoliko pitanja u vezi sa tim. Povodom ove papine molbe patrijarh Jerusalimski posla radi umirenja Crkve i izobličenja jeresi singela Mihaila sa njegovim saradnicima Teodorom i Teofanom i drugima, da mole cara ikonoborca Lava Jermenina,[29] da prestane sa gonjenjem Pravoslavlja. No Lav ih stavi na muke i posla u zatočenje. Kasnije prepodobni Mihail bi oslobođen zatočenja. Ali za carovanja veoma svirepog ikonoborca, cara Teofila,[30] prepodobni Mihail sa svojim sapodvižnicima bi ponovo stavljen na muke. No prepodobni i slavni oci se muka ni najmanje ne uplašiše niti pokolebaše, već kao tvrdi dijamanti protivljahu se zahtevima cara ikonoborca i junački branjahu pravoslavno učenje. Mnogo puta oni vođahu duge razgovore o pravoslavnoj veri i držahu govore protivu ikonoborca – cara, zbog čega i biše osuđeni na izgnanstvo.
Blaženi Mihail spočetka bi zaključan u dvorsku tamnicu, zajedno sa svojim učenikom i sapodvižnikom Jovom, gde on tamnovaše okovan u teške lance. Potom on bi sa istim Jovom poslan u progonstvo u jedan manastir, Parusijadski. Za to vreme sveti Ispovednik proli mnogo gorkih suza; stradanja mu narušiše zdravlje, i telo mu se poguri; ali duhom Ispovednik bejaše nepokolebljivo čvrst. Kada se pak po smrti Teofila zacari njegova supruga carica Teodora[31] sa sinom svojim Mihailom i ikonopoštovanje bi konačno utvrđeno, a revnitelji pravoslavnog učenja biše vraćeni iz progonstva na svoje dužnosti, carica Teodora predloži ispovedniku pravoslavne vere singelu Mihailu patrijaraški presto u Carigradu posle zbačenog patrijarha ikonoborca Jovana Gramatika,[32] no on to odbi, i za patrijarha bi postavljen poznati pobornik Pravoslavlja, sveti Metodije.[33] Prepodobni pak Mihail bi postavljen za starešinu Hore, najvećeg manastira u Carigradu, i tamo nađe odmor duši svojoj posle teških ispovedničkih stradanja. Tu on ostatak života svoga provede u bogougodnim podvizima, i kada mu bi osamdeset pet godina on mirno otide ka Gospodu, da primi od Njega venac ispovedništva.[34]
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
FLORA,
episkopa Aminskog
 
SVETI Flor živeo u vreme careva: Justina, Tiverija i Mavrikija;[35] otac mu se takođe zvao Flor a mati Efimija; plemić i plemićkog roda; dobio izvanredno obrazovanje, i crkveno i svetovno. Bio na službi u carskom dvoru, udostojen zvanja patricija. Oženio se i imao dece. Kada mu umre žena, a zatim umreše i deca od boginja, on duboko ožalošćen napusti službu na carskom dvoru, zamonaši se i predade monaškim podvizima u manastiru, u Anapli.[36] Zbog svojih podviga i vrlina Flor bi hirotonisan za episkopa grada Aminsa.[37] Kao dobri pastir poverenog mu stada, on mudro napasaše svoju pastvu evanđelskom hranom, i činjaše mnoga čudesa, a zatim otide ka Gospodu.[38]
 
NEDELJA SVETIH OTACA
pred Rođenjem Hristovim
 
U DANE pred sam praznik Rođenja Hrista Boga i Spasa našeg, u nedelju koja padne između 18. i 24. decembra, vrši se spomen starozavetnih Svetih Otaca Hristovih po telu, to jest onih Otaca od čijeg je plemena i roda proizašao Gospod naš Isus Hristos po telu, preko Presvete Bogorodice. To su oni Praoci i Oci Hristovi, od Avraama preko Davida do Josifa Zaručnika i Presvete Bogomatere, čija se imena navode u Rodoslovu Gospoda Isusa Hrista kod Evanđelista Mateja. Zato se ove nedelje i čita to Matejevo Evanđelje o Rodoslovu Hristovom (Matej 1, 1-17).
Ali, ove nedelje kao i one prethodne, tj. u nedelju Svetih Praotaca, pominju se i svi oni starozavetni Pravednici koji su ranije živeli verom u dolazećeg Mesiju, Gospoda Hrista Spasitelja, i koji se zato spominju u Apostolu koji se čita u ovu nedelju na Liturgiji (Jevrejima 11, 9-40).
Osobito se pak u ovu nedelju Otaca Hristovih po telu spominju i opevavaju sveti Praoci i Patrijarsi Avraam, Isak i JakOv, kao i Prorok Danilo među lavovima i Tri Mladića u Vavilonskoj peći. Ujedno sa svima njima, Pravoslavna Crkva u ove predpraznične dane dolaska Hristovog u svet i čovekoljubivog ovaploćenja Njegovog radi spasa čoveka i sveta, poziva i svu tvar da slavi Rođenje Hristovo: „Hodite svi da Rođenje Hristovo verno praznujemo; gore i humovi igrajte, proroci bogoglasni likujte, ljudi i narodi rukopljeskajte, jer evo blizu dođe spasenje i prosvećenje svih, jer se rađa Hristos od Djeve u gradu Vitlejemu“.
Tropar pak svetim Ocima Hristovim po telu, koji se u ovu nedelju peva na bogosluženju, govori o velikim podvizima vere starozavetnih pravednih Otaca, ali je tropar najvećim svojim delom posvećen svetom Proroku Danilu među lavovima i Trojici Mladića u peći Vavilonskoj, koji su u ognjenom plamenu usijane peći ostali nepovređeni budući pritom posećeni rosom Duha i prisustvom Anđela Božjeg, što je sve praobrazovalo Hristovo useljenje u utrobu Svete Ajeve i rođenje iz Nje Bogočoveka, koji Svojim Božanstvom nije opalio Njenu utrobu, nego je sačuvao Njeno devičanstvo nepovređenim. Ovaj dakle tropar Otaca glasi ovako (glas 4): „Velika su dela vere. Jer na samom izvoru plamena, kao na nekoj vodi odmora, sveta Tri Mladića radovahu se; a Prorok Danilo pokaza se pastir lavovima kao ovcama. Njihovim molitvama, Hriste Bože, spasi duše naše“.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SEVASTIJANA POŠEHONSKOG
 
OSNIVAČ i nastojatelj Preobraženskog manastira na reci Sohoti, blizu grada Pešehona, u Jaroelavskoj guberniji. Živeo u petnaestom veku; odlikovao se visoko dobrodeteljnim životom i trudoljubljem. Voleo je često da ponavlja svojim učenicima: „Bratije, trpite nevolje i bede, da izbegnete večne muke“. Upokojio se 1542. godine. Svete mošti njegove počivaju u njegovoj obitelji.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ZAKHEJA đakona i ALFEJA čteca
 
BORILI se i postradali za Hrista u Kesariji.
 
SPOMEN SVETE
SOFIJE ČUDOTVORKE
 
SVETO živela i zbog toga čudesa činila.
 
SPOMEN OSVEĆENJA HRAMA
PRESVETE BOGORODICE u Halkopratiji u Carigradu
 


 
NAPOMENE:

  1. Dioklecijai i Maksimijan – sacarevi Rimske carevine, carovali od 284-305. godine.
  2. Sravni: Is. 35, 3-4.
  3. Sravni: 1 Jn. 2, 16.
  4. Mojs. 19, 26.
  5. Protoskriniarije – dvorski rizničar, osoba velike vlasti kraj eparha, uživala veliko poverenje careva, poveravani joj važni zadaci.
  6. Lk. 1, 64.
  7. Ef. 6, 16.
  8. Komentarisije – starešina nad tamnicama u Rimskoj carevini i pisar pri suđenjima, koji prethodno vrši isleđenje optuženih, naročito hrišćanskih mučenika.
  9. Sravni: Psal. 102, 5.
  10. Tit Livije – najveći rimski istoričar, krajem prvoga veka pre Hrista i početkom prvoga veka posle Hrista. Njegova Istorija ima 142 knjige, od kojih je do nas došlo samo 35.
  11. Kapitol – unutrašnja tvrđava Rima. Pod Francima podrazumevaju se Gali, koji su živeli u Cizalpiskoj Galiji (= Severna Italija).Najezda Gala bila u drugoj polovini IV veka pre Hrista; završena potpunim porazom Rimljana i opustošenjem Rimske republike, od koga se ona dugo vremena nije mogla oporaviti.
  12. Sveti Gaj – episkop Rimski od 283. do 296; postradao mučenički 11. avgusta 296. godine.
  13. Kampanija – primorska oblast drevne Italije, južno od Rima, na zapadnoj obali Apeninskog poluostrva.
  14. Mars – po verovanju drevnih Grka i Rimljana bio bog rata.
  15. Taj put je vodio na jugoistok od Rima u grad Benevent.
  16. Heliogabal – rimski car, carovao od 218-222. godine posle Hrista; sazidao sebi, kao bogu, hram na jednom od brežuljaka Rima: Palatinskom, uporedo sa carskim dvorcem. Stepenice Heliogabala – stepenište njegovog hrama.
  17. Ipodrom – grkalište: održavane konjske trke, borbe sa divljim zverovima, borbe gladijatora. Tu su carevi – gonitelji hrišćana predavali hrišćane divljim zverovima.
  18. Telo svetog Sevastijana bačeno u gradsku pomijaru, zvanu: „kloaka Maksimova“, nalazila se u blizini ipodroma, zvanog: „Cirkus Maksimus“ = najveći cirkus. – Sveti Sevastijan postradao 18. decembra 287.godine.
  19. Katakombe: podzemni hodnici i peštere; pravili ih prvi hrišćani u okolini Rima, a i u Neapolju, Sirakuzi i u drugim gradovima, radi sahranjivanja pokojnika. Po zidovima tih hodnika pravljena su udubljenja, u koja su polagana tela pokojnika bez sanduka, i onda otvori zaziđivani kamenjem. Ređe su u njima pravljene posebne grobnice. Katakombe su osvetljavane kandilima i otvorima na svodu. Tuda su se na grobove rođaka, prijatelja, svetih i mučenika sticali verni da praznuju dane njihovih spomena, da uznose Bogu zajedničke molitve i da vrše tajnu svete Evharistije. Mermerne ploče nad grobovima svetih i mučenika služile su kao presto pri vršenju tajne Evharistije.
  20. Mošti svetog mučenika Sevastijana počivaju u crkvi svetog Sevastijana što je u Rimu, samo izvan grada.
  21. Sevastija Kapadokijska – na istoku Male Azije, na granici prema Jermeniji.
  22. Hozroj II – Persijski car, carovao od 590-628. godine. Najezdu ovu izvršio 614. godine.
  23. O manastiru Save Osvećenog videti u Žitiju svetog Save Osvećenog pod 5. decembrom.
  24. Sveti Jovan Milostivi praznuje se 12. novembra.
  25. To je bilo 628. godine, za carovanja Vizantijskog cara Iraklija.
  26. 18. decembra 634. godine.
  27. Zvani: „Načertani“; oba jeromonasi. Praznuju se: Teodor 27. decembra, Teofan 11. oktobra.
  28. Singel – član Pagrijaršijskog saveta koji vodio poslove crkvene uprave. Singeli su obavljali razne poruke patrijaraha; bili neposredni svedoci njihovog življenja; uvek bivali pored njih; i posle smrti njihove često bivali njihovi naslednici.
  29. Lav Jermenin, prvi gonitelj svetih ikona, carovao od 717-741. g.
  30. Teofil carovao od 829-842. godine.
  31. Teodora carovala od 842. do 855. godine, a Mihail od 855. do 867. g.
  32. Jovan VII, zbog svoje učenosti nazvan Gramatik, patrijarhovao od 832. do 842. godine.
  33. Sveti Metodije I patrijarhovao od 842. do 846. godine.
  34. Prepodobni Mihail prestavio se 18. decembra, oko 845. godine. Svete mošti njegove u Carigradskom manastiru Pantokratora videli ruski poklonici: Stefan Novgorodac u 1342. godini, i jerođakon Zosima u 1420. godini. Od spisa prepodobnog Mihaila najvažniji je: „Ispovedanje vere“.
  35. Carevi vizantijski: Justin II od 565. do 578. god.; Tiverije od 578. do 582. god.; sveti Mavrikije od 582. do 602. godine.
  36. Anapla – predgrađe Carigrada.
  37. Grad Amins ili Amis – u Kapadokiji, istočnoj oblasti Male Azije.
  38. Početkom sedmoga stoleća.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *