NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za decembar

Žitija Svetih za decembar

17. DECEMBAR
 
ŽITIJE SVETOG PROROKA
DANILA i s njim svetih triju mladića
ANANIJE, AZARIJE i MISAILA
 
VETI prorok Danilo beše od carskog plemena Judina. Kada Navuhodonosor[1] razori i opleni Jerusalim, tada i Danilo, kao dečak, bi odveden u ropstvo zajedno s Judejskim carem Joakimom i mnoštvom drugih Izrailjaca iz Jerusalima u Vavilon. Tamo se on još u mladosti proslavi Božjim darovima; naročito kada mudro izobliči nepravedne i bezakone sudije Judejske i izbavi od smrti nevinu Suzanu.
U to vreme Jevreji koji se nalažahu u ropstvu Vavilonskom imađahu dva starca – sudije, koje oni izabraše da raspravljaju njihove međusobne razmirice. U određene dane ovi starci dolažahu u dom uglednog i bogatog čoveka Joakima i presuđivahu među braćom razmirice. Joakim imađaše ženu, po imenu Suzanu, kćer Helkijevu, koja beše veoma lepa i bogobojažljiva. Roditelji njeni, ljudi pravedni, behu svoju kćer vaspitali po zakonu Mojsijevu. A ova dva starca behu ljudi bezakoniti: pod vidom suda oni tvorahu nepravdu, te se na njima ispuni reč Gospodnja: „iziđe bezakonje iz Vavilona od staraca sudija“.[2]
Ova dva starca svakodnevno posmatrahu Suzanu gde ulazi u baštu svoga muža i odlazi otuda, i u njima se pojavi pohota prema njoj. I razvratiše oni um svoj i skrenuše oči svoje da ne gledaju u nebo i da ne spominju pravedne sudove. Ali ne otkrivahu jedan drugome strast svoju, pošto se stiđahu obelodaniti to. Svaki je od njih tražio zgodnu priliku za zadovoljenje svoje strasti. I jednom oni rekoše jedan drugome: „Hajdemo kući, jer je vreme ručku“. I izišavši oni se rastadoše. No pri povratku oni se ponovo sretoše na istom mestu; i raspitujući jedan drugoga o tome, oni priznadoše jedan drugome strast svoju. Tada se oni dogovoriše da zajedno vrebaju zgodnu priliku i nađu Suzanu samu. I trećega dana Suzana, kao i obično, uđe u baštu samo sa dve služavke, sa namerom da se okupa pošto beše vrućina. U bašti ne beše nikoga, sem dva starca koji se behu sakrili i motrahu. Suzana reče služavkama: Donesite mi ulje i sapun, i zatvorite baštenska vrata, da se okupam.
Služavke tako i postupiše: zatvoriše vrata i odoše, ne primetivši prikrivene starce. Kad one otidoše, oba starca ustadoše, priđoše k Suzani i rekoše: Eto, vrata su baštenska zatvorena i niko nas ne vidi, a mi te želimo. Stoga pristani na naš predlog, i budi s nama. Ne pristaneš li pak, mi ćemo svedočiti protivu tebe da je s tobom bio mladić, i da si zbog toga odaslala od sebe svoje služavke. – Suzana zajeca i reče: U teskobi sam strahovitoj: ako učinim što predlažete, smrt mi je; ne učinim li, neću izbeći od vaših ruku. Bolje je za mene ne učiniti to i pasti u ruke vaše, negoli sagrešiti pred Bogom.
I povika Suzana na sav glas; povikaše takođe i starci protiv nje. I jedan otrča i otvori baštenska vrata. A kada oni što se nalažahu u kući čuše viku iz bašte, dotrčaše u baštu kroz zadnja vratanca, da vide šta se dogodilo Suzani. A kada starci rekoše reči svoje, sluge se Suzanine postideše veoma, jer se nikada tako što nije reklo o Suzani.
Sutradan, kada se narod sabra k Joakimu, mužu Suzaninom, dođoše i oba starca puni zle zamisli protiv Suzane: da je predadu na smrt. I rekoše starci pred narodom: Pošaljite po Suzanu, kćer Helkijevu a ženu Joakimovu. – I poslaše. I dođe Suzana, i roditelji njeni, i deca njena, i svi rođaci njeni. A Suzana beše vrlo mlada i veoma lepa. Bezakonici narediše da joj otkriju lice, pošto beše pokriveno, da bi se nagledali lepote njene. A rođaci i svi koji je poznavahu plakahu. Međutim oba starca ustavši usred naroda, položiše ruke na glavu njenu. A ona plačući pogleda na nebo, jer joj se srce uzdaše u Gospoda. Tada oba starca rekoše: „Kada mi hođasmo po bašti, ova žena uđe sa dve služavke, i zatvori baštenska vrata, i odasla služavke. I dođe k njoj mladić, koji se beše sakrio tamo, i leže s njom. A mi, nalazeći se u uglu bašte i videći takvo bezakonje, pritrčasmo k njima i zatekosmo ih na delu, no mladića ne mogasmo zadržati, jer beše jači od nas, i otvorivši baštenska vrata pobeže. Ali ovu mi uhvatismo, i pitasmo je: Ko beše taj mladić? – Međutim ona ne hte da nam kaže. O tome mi svedočimo“. – I poverova im skup, kao starešinama narodnim i sudijama, i osudi Suzanu na smrt.
Tada zavapi Suzana gromkim glasom, i reče: Bože večni, Ti znaš ono što je sakriveno, i Tebi je unapred poznato sve pre no što se zbude! Ti znaš da oni lažno svedoče protiv mene, i evo ja umirem ne učinivši ništa od onoga što ovi ljudi zlobno izmisliše protiv mene“. – I usliši Gospod glas njen.
Kada Suzanu vođahu na smrt, Bog podstače Duhom Svetim mladog junošu, kome beše ime Danilo, te on gromkim glasom viknu: Čist sam ja od krvi njene! – Tada se sav narod obrati k njemu, i upita ga: Šta znači ta reč koju si rekao? – Danilo onda stavši usred njih reče: Tako li ste bezumni, sinovi Izrailjevi, te ne ispitavši stvar i ne došavši do istine o njoj, vi osudiste kćer Izrailjevu? Vratite se na sudište, jer ti starci lažno svedočiše protiv nje.
I odmah se sav narod hitno vrati, i starešine narodne rekoše Danilu: Hajde, sedni usred nas i objasni nam stvar, jer ti Bog dade starešinstvo. – I reče Danilo narodu: Razdvojte ih podaleko jednog od drugog, i ja ću ih ispitati. – A kada ih odvojiše jednog od drugog, Danilo prizva jednog od njih i reče mu: Omatoreli u zlim danima! sada se obelodaniše gresi tvoji koje si činio ranije izričući nepravedne presude: osuđivao si nevine, a opravdavao si krivce. Međutim Gospod Bog kaže: nevinog i pravednog ne ubijaj.[3] Zato, ako si video ovu ženu, reci pod kakvim si je drvetom video da razgovara s tim mladićem. – On odgovori: Pod mastikovim drvetom. – Danilo na to reče: Tačno si slagao* na svoju glavu, jer evo angeo Božji, koji je primio odluku od Boga, raseći će te napola. – Udaljivši ovoga, Danilo naredi da mu privedu drugoga starca, i reče mu: Pleme Hanana, a ne Judino! tebe zavede lepota, i pohota razvrati srce tvoje. Tako ste postupali vi sa kćerima Izrailjevim, i one iz straha življahu s vama; ali sada kći Judina ne podnese vaše bezakonje. Hajde, kaži mi, pod kakvim si je drvetom video da razgovara s tim mladićem. – On odgovori: Pod zelenim hrastom. – Danilo mu na to reče: Tačno si slagao na svoju glavu, jer angeo Božji s mačem čeka da te raseče napola, da bi vas uništio.
Tada sav zbor povika gromkim glasom i blagoslovi Boga koji spasava one koji se uzdaju u Njega, i ustade na oba starca, jer ih Danilo izobliči ustima njihovim što su lažno svedočili. I postupiše s njim po zakonu Mojsijevu: ubiše ih, zbog strašnog zloumišljaja njihovog protiv bližnjega. I spasena bi u taj dan krv nevina. A Helkija i žena njegova proslaviše Boga zbog kćeri svoje Suzane zajedno s mužem njenim Joakimom i sa svima rođacima, jer se ne nađe u njoj sramna stvar. Danilo pak postade veliki pred narodom od toga dana, i potom, zbog mudrosti svoje i zbog darova Božjih što behu u njemu.[4]
U to vreme car Vavilonski Navuhodonosor reče Asfenazu, starešini svojih dvorjana, da dovede između zarobljenih sinova Izrailjevih, i od carskoga roda, i od knezova, mladiće koji su bez ikakvog telesnog nedostatka, lepi po izgledu, i naučeni svakoj mudrosti i vešti znanju i razumni i koji mogu stajati u carskom dvoru, pa da ih uči knjigama i jeziku Haldejskom. I naredi car da im se svaki dan daje hrana sa carske trpeze i od vina koje on pije, da se hrane tri godine, a potom da dvore cara. A među njima behu od sinova Judinih Danilo, Ananije, Misailo i Azarija. I starešina nad dvorjanima promeni im imena: Danilu dade ime Valtasar, Ananiji Sedrah, Misailu Misah, Azariji Avdenago. Danilo, zajedno sa tri druga svoja, odluči u srcu svom da ne skvrnavi sebe jelima sa carske trpeze i vinom, i stoga zamoli starešinu dvorjana da ih ne skvrnavi. I dade Bog Danilu te nađe milost i ljubav u starešine nad dvorjanima, I reče starešina Danilu: Bojim se gospodara svoga cara, koji vam je odredio jelo i piće; jer kad car vidi lica vaša lošija nego u ostalih mladića, vaših vrsnika, biću odgovoran caru glavom svojom. – A Danilo reče Amelsaru, koga starešina dvorjana postavi nad Danilom, Ananijom, Misailom i Azarijom: Ogledaj sluge svoje za deset dana; neka nam se daje povrće da jedemo i voda da pijemo. I onda neka nam se vide lica pred tobom i lica mladićima koji jedu carsko jelo, pa kako vidiš, onako čini sa slugama svojim.
I posluša ih Amelsar, i ogleda ih za deset dana. A kad prođe deset dana lica im dođoše lepša i jedrija nego u svih onih mladića koji se hranjahu carskim jelima. I uzimaše Amelsar jelo njihovo i vino, i davaše im povrće. I dade Bog svoj četvorici mladića znanje i razum u svakoj knjizi i mudrosti; a Danilu dade da razume svaku utvaru i snove. I kad prođe vreme po kome car beše rekao da ih izvedu, izvede ih starešina dvorjana pred Navuhodonosora. I govori car s njima, i ne nađe se među svima ni jedan kao Danilo, Ananija, Misailo i Azarija; i stajahu pred carem. I u svemu čemu treba mudrost i razum, za što ih car zapita, nađe da su deset puta bolji od svih vrača i zvezdara što ih beše u svemu carstvu njegovu.[5]
U drugoj godini svoga carovanja Navuhodonosor usni san, i uznemiri mu se duh i san ga prođe. I naredi car da sazovu vrače i zvezdare i gatare i Haldeje,[6] da kažu caru san njegov. I oni dođoše i staše pred carem. I reče im car: Usnih san, n uznemiri mi se duh; želim da doznam šta sam snio. A Heldeji rekoše caru: Care, da si živ doveka! Ispričaj san slugama svojim, pa ćemo ti kazati šta znači. A car odgovori i reče Haldejcima: Zaboravio sam; ako mi ne kažete šta sam snio i šta znači, bićete isečeni i kuće će se vaše pretvoriti u bunjišta. Haldeji odgovoriše caru i rekoše: Nema čoveka na zemlji koji bi mogao kazati caru to što ište; zato ni jedan car ni knez ni vlastelin nije nigda iskao tako što od vrača ili zvezdara ili Haldejca. I što car ište vrlo je teško; niti ima ikoga koji bi to mogao kazati caru osim bogova, koji ne žive među ljudima.
Car se strahovito razljuti na to, i zapovedi da se pogube svi mudraci Vavilonski. A kad iziđe zapovest, te ubijahu mudrace, stadoše tražiti i Danila i drugove da ih ubiju. Tada se Danilo obrati mudro Ariohu zapovedniku stražarskom, kome beše naređeno ubijati mudrace Vavilonske, i upita ga zbog čega je car izdao tako groznu zapovest. Arioh ispriča sve Danilu. Tada Danilo otide i zamoli cara da mu ostavi vremena, pa će kazati caru šta san znači. Car mu ispuni molbu, i Danilo se vrati kući svojoj, i ispriča sve drugovima svojim Ananiji, Azariji i Misailu, da se mole za milost Bogu radi te tajne, da ne bi i njih četvorica poginuli sa ostalim mudracima Vavilonskim. I bi tajna otkrivena Danilu u noćnom viđenju, i Danilo proslavi Boga. Onda Danilo otide k Ariohu, koga car beše odredio da pogubi mudrace Vavilonske, i reče mu: Ne ubijaj mudrace Vavilonske; izvedi me pred cara da kažem šta san znači.
Arioh odmah izvede Danila pred cara, i reče mu: Nađoh čoveka između roblja Judina, koji će kazati caru šta san znači. A car reče Danilu: Možeš li mi kazati san koji sam snio i šta znači? Danilo odgovori caru: Tajne o kojima car pita ne mogu kazati caru ni mudraci ni zvezdari ni vračari ni gatari. Nego ima Bog na nebu koji otkriva tajne i javlja caru Navuhodonosoru šta će biti u poslednje dane. Snishodljiv prema smirenju našem, On i nama otkri san tvoj; jer ja to saznadoh ne pomoću neke izuzetne mudrosti svoje nego pomoću otkrivenja milosti Boga. San tvoj i što je videla glava tvoja na postelji tvojoj ovo je: Ti, care, na postelji svojoj razmišljaše šta će biti poslije, ko će carovati posle tebe; i Onaj koji otkriva tajne pokaza ti šta će biti. Ti, care, vide ovo: prema tebi stajaše kip velik, i svetlost mu silna, i strašan beše po izgledu. Glava tome kipu bejaše od čistoga zlata, prsi i mišice od srebra, trbuh i bedra od bakra, goleni od gvožđa, a stopala koje od gvožđa koje od gline. Ti gledaše dokle se kamen ne odvali od gore bez posredništva ruku, i udari u kip, u gvožđana i glinena stopala njegova, i smrska ih. Tada se sve zajedno razmrska: i gvožđe i glina i bakar i srebro i zlato; i postade kao pleva na gumnu u leto; i vetar odnese sve to, i ne ostade ni traga od svega toga; a kamen koji razmrska kip posta kao gora velika i ispuni svu zemlju.
To je san tvoj, care! A on znači ovo: zlatna glava – to si ti i carevi Vavilonski koji behu pre tebe; srebro označava da će nakon tebe nastati drugo carstvo, manje od tvoga;[7] posle toga biće treće carstvo – bakarno, koje će vladati po svoj zemlji;[8] zatim će doći četvrto carstvo, koje će biti tvrdo kao gvožđe, i kao što gvožđe satire i troši sve, tako će i ono sve satrti i polomiti. A što si video stopala i prste koje od kala lončarskoga koje od gvožđa, to znači da će to carstvo biti razdeljeno, i nešto će u njemu biti jako a nešto trošno.[9] A u dane tih careva Bog Nebesni podignuće carstvo koje se do veka neće rasuti, i to se carstvo neće ostaviti drugom narodu; ono će satrti i ukinuti sva ta carstva; a samo će ostati vavek. To carstvo biće duhovno.[10] – Eto šta znači san, i tumačenje je verno.
Tada car Navuhodonosor pade na lice svoje, i pokloni se Danilu, i zapovedi da mu prinesu dare i kad. I reče car Danilu: Zaista vaš Bog je Bog nad bogovima i Gospod nad gospodima i Car nad carevima.. kada ti je mogao otkriti ovu tajnu. – I uzvisi car Danila, i dade mu mnoge velike darove, i učini ga gospodarem svoj zemlji Vavilonskoj i poglavarem nad svima mudracima Vavilonskim. Isto tako, na Danilovu molbu, car odlikova velikim počastima drugove Danilove: Sedraha, Misaha i Avdenaga, postavivši ih nad poslovima zemlje Vavilonske.[11]
U osamnaestoj godini ropstva Vavilonskog car Navuhodonosor načini zlatan kip, kome visina beše šezdeset lakata, a širina šest lakata; i namesti ga u polju Deiru u zemlji Vavilonskoj. I posla car Navuhodonosor da saberu Knezove, upravitelje i vojvode, starešine, rizničare, sudije, nastavnike i sve vlastele, da dođu na svečano otkrivanje kipa. I sabraše se svi, i stadoše pred kipom. A na tom istom polju Navuhodonosor načini i peć ognjenu užarenu radi pogubljenja onih koji se ne budu poklonili njegovom carskom naređenju. Tada glasnik povika iza glasa: Narodi, plemena i jezici, vama se objavljuje: kad čujete rog, svirale, kitare, gusle, psaltire, pevanje i svakojake svirke, popadajte i poklonite se zlatnome kipu, koji postavi car Navuhodonosor. A ko ne padne i ne pokloni se, onaj čas biće bačen u peć ognjenu užarenu.
Zato kada ljudi čuše rog, svirale, kitare, gusle i svakojake svirke, popadaše svi narodi, plemena i jezici, i pokloniše se zlatnome kipu. A neki Haldeji taj čas dođoše i tužiše caru Ananiju, Azariju i Misaila, rekavši: Bogovima tvojim, care, oni ne služe, i zlatnom kipu koji si postavio ne klanjaju se. – Tada car prizva optužene i upita ih, je li istina što govore o njima. A oni odgovoriše: Bog naš kome mi služimo, može nas izbaviti iz peći ognjene užarene, i izbaviće nas iz tvojih ruku, care. A i kad On to ne bi učinio, znaj, care, da bogovima tvojim nećemo služiti, niti ćemo se pokloniti zlatnome kipu koji si postavio.
Tada se Navuhodonosor napuni gnjeva i zapovedi da se užari peć sedam puta većma nego što beše običaj. Pritom car naredi najjačim ljudima u vojsci svojoj da okuju Ananiju, Azariju i Misaila, i da ih bace u peć ognjenu užarenu. Vojnici izvršiše naređenje: okovaše ih u plaštovima njihovim i u obući i pod kapama, i u svemu odelu njihovu, pa ih baciše u peć ognjenu užarenu. Pri tome izvršioce naređenja ubi plamen ognjeni pošto peć beše strahovito užarena. A ova tri muža: Ananija, Azarija i Misailo, okovani padoše usred peći ognjene užarene. I ne samo što ne doživeše nikakvu povredu, nego ustadoše i hođahu usred plamena, slaveći Boga i blagosiljajući Gospoda. Međutim careve sluge ne prestajahu raspaljivati peć naftom, smolom, kučinom i suvarcima; i dizaše se plamen nad peći četrdeset devet lakata; i suktaše, i sagore one Haldeje koje nađe oko peći. Angeo pak Gospodnji siđe u peć, i izbaci plamen ognja iz peći, i učini te u sredini peći ćarlijaše svež vetrić; i oganj ih se najmanje ne kosnu, niti ih povredi, Niti uznemiri. Tada ova tri muža, kao jednim ustima, zapevaše u peći, blagosiljajući i slaveći Boga: „Blagosloven si Gospode Bože otaca naših, slavljen i preuzvišen vavek“…[12]
Car Navuhodonosor, čuvši da oni pevaju, prepade se, i brže ustavši reče svojim velmožama: Ne bacismo li u peć tri čoveka okovana? Oni odgovoriše caru: Da, care. Na to reče car: Eno, vidim četiri čoveka odrešena gde hode posred ognja i nije im ništa, i četvrti kao da je Sin Božji. – Tada pristupi Navuhodonosor k vratima peći, ognjem užarene, i reče: Sedraše, Misaše i Avdenago, sluge Boga Višnjega, izidite i hodite. – I Sedrah, Misah i Avdenago izidoše isred ognja. I sabraše se knezovi i upravitelji i vojvode i većnici carevi, i videše te ljude da ih sila ognja ne potčini sebi, niti im se kosa na glavi spali, niti im se odelo promeni, niti zadah od ognja prionu za njih. I pokloni se pred njima car Bogu, i reče: Da je blagosloven Bog Sedrahov, Misahov i Avdenagov, koji posla Angela Svoga i izbavi sluge Svoje, koje se u NJ pouzdaše. Zato evo izdajem zapovest: da se svaki, ma iz kog naroda i plemena i jezika bio, koji bi pohulio na Boga Sedrahova, Misahova i Avdenagova, iseče na komade i kuća mu se poruši, jer nema drugoga Boga koji može tako izbaviti.
Posle toga car obasu velikom čašću Tri Mladića, uzvisivši ih nad svima i udostojivši ih starešinstva nad svima Jevrejima što behu u njegovom carstvu.[13]
Međutim Navuhodonosor, blagujući na prestolu svom, veoma se pogordi, i nakon nemnogo vremena opet usni san koji mu predskazivaše njegov pad i smirenje. U tom onu vide on drvo usred zemlje. Drvo beše veliko i jako, i visina mu dosezaše do neba, i viđaše se do kraja sve zemlje. Lišće mu beše divno i rod obilat, tako da bi se svi mogli prihraniti njime; zverinje poljsko odmaraše se u hladu njegovu, i na granama njegovim stanovahu ptice nebeske, i od njega se hranjaše svako telo. I gle, siđe s neba Stražar i Svetac; povika jako i reče ovako: „Posecite to drvo, i okrešite mu grane, i pokidajte mu lišće, i razmetnite mu rod; neka pobegnu zveri ispod njega i ptice s grana njegovih; ali panj sa žilama ostavite mu u zemlji, i neka on, u okovima gvozdenim i usred trave poljske, osvežuje sebe rosom nebeskom, i neka boravi sa zverinjem u travi zemaljskoj; srce čovečije neka mu se promeni, i srce životinjsko neka mu se da, i sedam vremena neka prođe preko njega“.
Ovaj san uznemiri cara Navuhodonosora, i on ponovo sabra sve mudrace Vavilanske, zvezdare i gatare, ispriča im svoj san i zatraži od njih da mu objasne šta on znači. Ali mu ni jedan od njih ne umede objasniti san, dok Navuhodonosor ne prizva Danila, na kome počivaše Sveti Duh Božji. Čuvši carev san i razmislivši u sebi, Danilo reče caru: Gospodaru, neka ovaj san bude tvojim nenavidnicima, i značenje njegovo neprijateljima tvojim. Drvo što si video, to si ti, care, koji si velik i silan, i veličina je tvoja visoka i doseže do neba i vlast tvoja do krajeva zemaljskih. No uskoro ćeš izgubiti carstvo: bićeš prognan između ljudi, i provodićeš život sa zverima poljskim, i hraniće te travom kao vola, i rosa će te nebeska kvasiti, i sedam će vremena proći preko tebe dokle poznaš da Višnji vlada carstvom ljudskim i daje ga kome hoće. A što je naređeno da se oetavi panj sa žilama od drveta, to znači carstvo će ti biti vraćeno kada poznaš da nebesa vladaju. Zato, care, neka ti je ugodan savet moj: iskupi grehe svoje pravdom i bezakonja svoja milostinjom prema nevoljnima, eda bi ti Bog oprostio grehe.
Tako protumači sveti Danilo san caru. I zbi se sve što on reče. Jer pošto prođe dvanaest meseca, hodeći po carskom dvoru u Vavilonu car reče: Nije li ovo Vavilon veliki što ga ja sazidah jakom silom svojom da je stolica carska i slava veličanstva moga.
Ove reči još behu u ustima caru, a glas dođe s neba: „Tebi se govori, care Navuhodonosore: carstvo se uze od tebe! I bićeš prognan između ljudi, i živećeš sa zverinjem poljskim, i hraniće te travom kao vola, i sedam će vremena proći preko tebe dokle poznaš da Višnji vlada carstvom ljudskim i daje ga kome hoće“.
I tog časa ispuni se ova reč na Navuhodonosoru: um mu se pomrači, i on polude; zato ga u lance okovaše; i pošto mira nemaše pod krovom dvorca njega ostaviše pod otvorenim nebom; i bi prognan između ljudi, i jeđaše travu kao vo, i rosa mu nebeska kvasijaše telo, te mu kosa naraste kao perje u orla i nokti kao u ptice. A po isteku sedam godina, u toku kojih niko ne smejaše primiti njegovo carstvo, Navuhodonosor podiže oči svoje k Nebu, i um mu se povrati; i blagoslovi on Višnjega, i pohvali i proslavi Večnoživoga, čija je vlast večna i čije je carstvo iz naraštaja u naraštaj. „I svi stanovnici zemaljski ništa nisu prema Njemu, – razmišljaše car, – i On radi što hoće s vojskom nebeskom i sa stanovnicima zemaljskim, i nema nikoga da bi mu ruku ustavio i rekao mu: šta radiš?“ U to vreme car se povrati svome umu, i na slavu carstva njegova vrati mu se veličanstvo i pređašnji ugled njegov; i dvorani njegovi i velmože potražiše ga, i utvrdi se oN u carstvu svom, i veličanstvo se njegovo još više poveća.[14]1
I življaše Navuhodonosor hvaleći, veličajući i slaveći Cara Nebesnoga. Carova on svega četrdeset tri godine, i umre u miru. Po smrti Navuhodonosora carstvo Vavilonsko nasledi njegov sin Evilmerodah. On oslobodi tamnice zarobljenog cara Judejskog Jehoniju, držanog tamo u okovima. I besedova s njim prijateljski, i dade mu presto viši od prestola careva koji behu kod njega u Vavilonu; i promeni mu tamničke haljine, i on svagda obedovaše s njim, u sve dane života svoga.[15]
Po smrti Evilmerodaha zacari se Navuhodonosorov zet Nabonid, koji učini svojim sacarem sina svog Valtazara. Za carovanja njegova prorok Danilo se udostoji mnogih viđenja, u kojima mu pod vidom raznih zveri bi ukazano na potonje careve i carstva, na Antihrista, na svršetak sveta, i na Strašni sud.
„Videh, – kaže Danilo, – da se postaviše prestoli, i Stari danima sede: odelo mu beše belo kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna; presto mu beše kao plamen ognjegš, točkovi mu kao razbuktali oganj. Ognjena reka izlažaše i tecijaše ispod Njega; hiljade hiljada služaše mu, i hiljade hiljada stajahu pred njim; sud sede, i knjige se otvoriše“.[16]
I druga strašna i užasna otkrivenja vide Danilo; o tome se dovoljno piše u njegovoj knjizi.
Jednom car Valtazar priredi veliku gozbu hiljadi velmoža svojih, i pijaše vino pred njima. Okusivši vina Valtazar zapovedi da se donesu sudovi zlatni i srebrni, koje ded njegov Navuhodonosor beše odneo iz hrama Jerusalimskog, te da iz njih piju car i velmože njegove, i žene njegove, i naložnice njegove. I donesoše sudove zlatne i srebrne, i pijahu iz njih car i velmože njegove, žene njegove i naložnice njegove. Pijahu vino, i hvaljahu bogove zlatne i srebrne i bakarne i železne i drve!ne i kamene; a Boga Večnoga, koji ima vlast nad njima, ne proslaviše. V taj čas izidoše irsti ruke čovečje, i pisahu prema svetnjaku po okrečenome zidu carskoga dvora, i car vide ruku koja pisaše. Tada se promeni lice caru, i misli ga njegove uznemiriše, i pojas se oko njega raspasa, i kolena mu udarahu jedno o drugo. Povika car iza glasa, te dovedoše zvezdare, Haldeje i gatare; i reče car mudracima Vavilonskim: „Ko pročita ovo pismo i objasni mi šta znači, taj će biti obučen u skerlet, i nosiće zlatan lančić o vratu, i biće treći gospodar u carstvu“.[17]
Tada pristupiše svi mudraci carevi, ali ne mogoše pročitati pisma niti objasniti caru šta znači. Zbog toga se car Vavilonski vrlo uznemiri i lice mu se sasvim izmeni; i velmože se njegove prepadoše. Radi toga u palatu gde beše gozba dođe carica – baba Valtazarova a žena Navuhodonosorova, i ispriča caru o Danilu, kako on ima u sebi Duha Božija, i kako ga je car Navuhodonosor u svoje vreme postavio za glavara svima mudracima, vračarima, zvezdarima, Haldejima i gatarima, zbog njegove velike pameti i mudrosti i umenja tumačiti snove i viđenja i razmršivati zamršene stvari.
Tada bi doveden Danilo pred cara, i car mu reče: Jesi li ti Danilo, jedan između zarobljenih sinova Judejskih, koje ded moj car Navuhodonosor dovede iz Judeje? Čuh za tebe da je Duh Božji u tebi, i svetlost i razum i mudrost velika da se nađe u tebe. Stoga pročitaj mi napisano na zidu prstima nevidljive ruke i kaži mi šta znači; a to ne mogoše učiniti mnogi mudraci, zvezdari i gatari. Ako dakle možeš pročitati ovo pismo i kazati mi šta znači, bićeš obučen u skerlet, i zlatan lančić nosićeš o vratu, i bićeš treći gospodar u carstvu mome.
Tada odgovori Danilo i reče caru: Darovi tvoji neka tebi, i počasti svoje podaj drugome; a napisano pročitaću caru, i protumačiću šta znači. – Rekavši to caru, sveti Danilo najpre spomenu caru deda njegovog Navuhodonosora kako on zbog gordosti bi kažnjen od Boga: izgubi obličje ljudsko, bi prognan od ljudi, i hranjaše se travom. Zatim Danilo izobliči cara Valtazara, govoreći mu: A ti, Valtazare, Nisi ponizio srce svoje premda si znao sve ovo. Nego si se podigao na Gospoda nebeskoga, i sudove doma njegova oskvrniste pivši vino iz njih, ti i velmože tvoje i žene tvoje i naložnice tvoje. Pored toga ti pohvali bogove srebrne i zlatne, bakarne i železne, drvene i kamene, koji ne vide niti čuju niti razumeju; i ne proslavi Boga, u čijoj je ruci duša tvoja i svi putevi tvoji.
Pošto tako izobliči cara, Danilo se okrenu napisu na zidu i poče ga čitati. A beše napisano ovo: „Mene, Tekel, Ufarsin“. Ove reči Danilo protumači ovako: „Mene“ znači: izbroji Bog carovanje tvoje i odredi mu kraj: „Tekel“: izmeren si na merila i našao si se vrlo lak; „Ufarsin“: razdeli se carstvo tvoje, i dade se Midijanima i Persijanima.
Čuvši to, car obasu Danila počastima kao što obeća, iako beše uznemiren zbog tužnog predskazanja. Valtazar zapovedi, te obukoše Danila u skerlet, i metnuše mu zlatan lančić oko vrata; i car objavi za Danila da je on treći gospodar u njegovom carstvu.
I zbi se Danilovo predskazanje: iste te noći bi ubijen car Vavilonski Valtazar, a Darije Medijanin, zajedno sa Kirom Persijskim, preuze carstvo; a beše mu šezdeset dve godine.[18]
U vreme svoga carovanja Darije postavi u svome carstvu sto dvadeset satrapa da budu nad svim carstvom; a nad njima postavi tri starešine, od kojih jedan beše Danilo; satrapi su bili dužni podnositi izveštaje ovim starešinama, da ne bi opterećivali cara. Danilo prevazilažaše i starešine i satrape, jer u njemu beše velik duh i car mišljaše da ga postavi nad svim carstvom svojim. Tada i starešine i satrapi gledahu da pronađu neku krivicu u Danilovom upravljanju carstvom; ali ne mogahu naći nikakvu pogrešku ni manu, jer Danilo beše veran. Tada rekoše ti ljudi: Nećemo naći protiv Danila ništa, ako ne nađemo što protiv njega u zakonu Boga njegova.
Onda te starešine i satrapi predstadoše caru i rekoše mu ovako: Care Darije, da si živ do veka! Sve starešine u carstvu tvome, namesnici i satrapi, savetnici i vojvode dogovoriše se da se donese carska odluka i oštra naredba: ko se u toku trideset dana bude molio ma kome bogu ili čoveku, osim tebi, care, taj da se baci u jamu lavovsku. Zato, care, donesi taku odluku i napiši naredbu, da bude neizmenljiva kao zakon Midijski i Persijski, i da se ne sme narušiti.
Car Darije, ne uvidevši lukavu nameru njihovu, donese odluku i izdade naredbu. A Danilo kad doznade da je naredba izdata, otide kući svojoj, gde bejahu otvoreni prozori u njegovoj sobi prema Jerusalimu, i on triputa na dan padaše na kolena i moljaše se i hvalu davaše Bogu svome, kao što on to činjaše i ranije. A oni ljudi, tajno motreći na Danila, nađoše ga gde se moli i klanja Bogu svome. Pa otidoše i rekoše caru: Nisi li, care, izdao naredbu, da svaki, koji se u toku trideset dana bude molio ma kome bogu ili čoveku osim tebi, care, bude bačen u jamu lavovsku? Car odgovori i reče: Sasvim je tako, a zakon Midijski i Persijski je nepromenljiv. – Tada oni rekoše caru: Danilo, jedan od zarobljenih sinova Judejskih, ne haje za tebe, care, ni za naredbu koju si izdao, nego se moli triputa na dan svojom molitvom.
Čuvši to car se veoma ožalosti, i naumi u srcu svom da izbavi Danila, i sve do zalaska sunca truđaše se da ga izbavi. No tužioci Danilovi pristupiše caru i rekoše mu: Znaj, care, da je zakon u Medijana i Persijana da se nikaka zabrana i naredba, koju izda car, ne menja.
Tada car naredi te dovedoše Danila i baciše ga u jamu lavovsku; pritom car reče Danilu: Bog tvoj, kome ti bez prestanka služiš, neka te izbavi. – I donesoše ogroman kamen i metnuše jami na vrata, i car ga zapečati svojim prstenom i prstenom svojih velmoža, da neprijatelji Danilovi ne bi nešto gore priredili Danilu, jer on imaše manje poverenja u zle ljude nego u krvožedne zverove. Zatim car otide u svoj dvor, i leže bez večere ne dopustivši da mu se išta donese od hrane; i san pobeže od njega. A Bog zatvori usta lavovima, i oni ne darnuše Danila.
Sutradan car ustade ujutru rano i otide brže k jami lavovskoj, i viknu gromkim glasom: Danilo, slugo Boga živoga, Bog tvoj, kome služiš bez prestanka, uzmože li te izbaviti od lavova? Danilo reče caru: Care, da si živ do veka! Bog moj posla Angela Svoga i zatvori usta lavovima, te mi ne naudiše, jer se nađoh čist pred Njim, a i pred tobom, care, me učinih zla.
– Car se veoma obradova tome, i zapovedi da izvedu Danila izjame. I izvadiše Danila iz jame, i ne nađe se povrede na njemu, jer verova Bogu svome. I naredi car, te dovedoše ljude koji behu optužili Danila, i baciše u jamu lavovsku njih, decu njihovu i žene njihove; i još ne dođoše na dno jami, a lavovi ih zgrabiše i sve im kosti potrše.
Posle toga car Darije napisa svima narodima i plemenima i jezicima što življahu u svoj zemlji: „Mir da vam se umnoži; Od mene se izdaje ova zapovest: da se u svakoj oblasti carstva moga svak boji i straši Boga Danilova, jer }e Bog živi i večni, i carstvo se njegovo neće rasuti, i vlast je njegova beskrajna. On izbavlja i spasava, i čini znake i čudesa na nebu i na zemlji; On izbavi Danila od sile lavovske“.
I bejaše Danilo u prevelikoj časti kod cara Darija kao niko drugi, i car ga imađaše kao svog najprisnijeg prijatelja. Takođe u velikoj časti kod cara behu i tri druga Danilova: Analija, Azarija i Misail.[19]
Jevrejski istoričar Josif Flavije piše o Danilu da je on, kao prvi velikodostojnik, imao veliku vlast u carstvu Persijskom, i da je u gradu Ekbatani[20] podigao znamenitu kulu, koja u vremenu spomenutog istoričara, nakon nekoliko stotina godina posle zidanja, izgleda nova, kao da je ovog časa sazidana. U toj kuli sahranjivahu se carevi Midijski i Persijski; a čuvanje kule beše povereno jednome od jevrejskih sveštenika.
Posle cara Darija sveti Danilo bejaše takođe u velikoj časti i kod cara Kira, jer ga Kir učini najprisnijim saradnikom svojim i posrednikom u narodu. I življaše Danilo zajedno sa carem, i beše slavniji od svih prijatelja njegovih.
Bejaše u Vavilonjana idol, po imenu Vil,[21] kome oni svaki dan prinošahu po dvadeset velikih mera pšeničnog brašna, četrdeset ovaca, i vina šest mera. I car ga veoma počitovaše, i odlažaše svaki dan da mu se pokloni; A Danilo se klanjaše Bogu svome. I upita car Danila: Zašto se ti ne klanjaš Vilu?
– On odgovori: Zato što se ne klanjam idolima koji su načinjeni rukama ljudskim, nego se klanjam živome Bogu koji je stvorio nebo i zemlju i vlada nad svima i nad svačim. – Car gaupita: Ne izgleda li ti da je Vil živi Bog? Zar ne vidiš koliko on jede i pije svaki dan? – Danilo osmehnuvši se reče:
Ne obmanjuj sebe, care, jer je on iznutra ilovača a spolja bakar, i nikada on niti što pojede niti što popi.
Tada car, razgnjevivši se, prizva svoje žrece i reče im: Ako mi ne kažete ko svu tu hranu jede, bićete pobijeni. Ako mi pak dokažete da nju jede Vil, onda će Danilo biti ubijen zato što izgovori hulu na Vila. – Na to Danilo reče caru: Neka bude po reči tvojoj. – A Vilovih žrečeva beše sedamdeset, osim žena i dece. I ode car s Danilom u hram Vilov, i rekoše žreci Vilovi: Evo, mi ćemo izaći iz hrama, a ti, care, postavi jelo i vino, pa zaključaj vrata i zapečati ih svojim prstenom. I kada sutra dođeš i ne nađeš da je Vil pojeo sve, onda neka mi budemo pobijeni, ili Danilo koji je slagao i oklevetao nas.
Rekavši to žrečevi behu potpuno spokojni, pošto su pod trpezom bili načinili potajni podzemni hodnik i ulaz, kojim su svagda dolazili i pojedali hranu. I kad oni iziđoše, i car postavi hranu pred Vilom, Danilo naredi slugama svojim te donesoše pepeo i posuše njime sav hram u prisustvu samo cara; onda izišavši zaključaše vrata, zapečatiše ih carevim prstenom, pa otidoše. A žreci, po običaju svom, dođoše noću sa ženama svojim i decom, i sve pojedoše i popiše.
Sutradan porani car, i Danilo s njim. I upita car: Jesu li čitavi pečati, Danilo? – Čitavi su, care, – odgovori Danilo. I čim se otvoriše vrata, car baci pogled na trpezu i uskliknu gromkim glasom: Veliki si, Vile!; i nema u tebi ni kakve prevare! – A Danilo, osmehnuvši se, zadrža cara da ne ulazi unutra, i reče mu: Pogledaj na pod i rasmotri čije su ovo stope. – Car odgovori: Ovo su stope ljudi, žena i dece.
I razgnjevivši se, car naredi te pohvataše žrečeve i njihove žene i decu, i oni pokazaše potajni hodnik i vrata, kojima su dolazili i pojedali što se nalazilo na trpezi. Tada car naredi te ih pobiše, a Vila predade Danilu, i Danilo ga razbi, i hram njegov razori.[22]
Bejaše na tom mestu velika aždaja, i Vavilonjani je počitovahu. I reče car Danilu: Eda li ćeš i za aždaju ovu reći da je bakar? Eto, ona je živa, i jede i pije; ti ne možeš reći da ovaj bog nije živ; zato, pokloni mu se. – Danilo reče: Gospodu Bogu mome poklanjam se, jer je On Bog živi. No ti, care, daj mi dozvolu, i ja ću ubiti aždaju bez mača i bez štapa. – Car odgovori: Dajem ti dozvolu. – Tada Danilo uze smolu, mast i vunu, ukuva ih zajedno, pa načini od toga grudvu, i baci je u usta aždaji; ova je pojede, i prepuče. I reče Danilo: Eto vaše svetinje!
No kada Vavilonjani čuše za to, silno uzroptaše i ustadoše protiv cara, i rekoše: Car postade Jevrejin: razbi Vila, ubi aždaju, pobi žrečeve. – I došavši k caru, rekoše mu: Predaj nam Danila, inače ćemo ubiti tebe i dom tvoj. – I kada car vide da oni uporno nastojavaju na tome, on bi prinućen da im preda Danila. A oni ga baciše u jamu lavovsku. I on provede tamo šest dana. U jami pak nalažahu se sedam lavova, i davahu im svaki dan po dva teleta i po dve ovce. No ovom prilikom ne dadoše im uobičajenu hranu, da bi oni pojeli Danila. Međutim Bog zatvori usta lavovima, kao i ranije; i Danilo boravljaše s njima u jami kao sa krotkim jaganjcima.
U Judeji pak bejaše prorok Avakum: On skuva čorbu, udrobi hleb u nju, i ponese žeteocima na njivu. No Angeo Gospodnji reče Avakumu: Odnesi taj obed što imaš u Vavilon k Danilu u jamu lavovsku. – Avakum reče: Gospodine, Vavilon nikada video nisam, i jamu ne znam. – Tada ga Angeo Gospodnji uhvati za teme, i držeći ga za kosu postavi ga u Vavilonu iznad jame silom duha svoga. I viknu Avakum govoreći: Danilo! Danilo! uzmi obed koji Bog posla tebi. – I reče Danilo: Ti se opomenu mene, Bože, i ne ostavi one koji Te ljube. – I ustade Danilo, i jede. A Angeo Božji u tren oka postavi Avakuma na njegovo mesto.
U sedmi dan dođe car da ožali Danila. I prišavši k jami on zaviri u nju, i gle, ugleda Danila gde sedi u njoj. I kliknu car gromkim glasom, i reče: Veliki si, Gospode, Bože Danilov, i nema drugoga osim Tebe! – I naredi car te izvadiše Danila iz jame, a vinovnike njegovog stradanja baciše u jamu, i lavovi ih tog časa pojedoše u prisustvu Danilovom.[23]
Danilo i tri prijatelja njegova doživeše duboku starost.
Sveti Kiril Aleksandrijski, i neki drugi, pišu da po smrti Navuhodonosora i ostalih careva, kod kojih Danilo i njegovi prijatelji behu u časti, nastade drugi car, po imenu Kambiz.[24] Doznavši za veru njihovu, on ih izvede na ispitivanje. No kada ga oni izobličiše zbog njegovog zloverja, on naredi da se odseče glava najpre Ananiji. Azarija pak raširi svoj ogrtač, i primi na nj odsečenu glavu Ananijinu. A odsečenu glavu Azarijinu primi Misail. Glavu pak Misailovu, podmetnuvši svoj ogrtač, primi Danilo. Naposletku, odsekoše glavu i Danilu. Povestuje se da po posečenju njihovom svačija glava se prilepi k svome telu, i Angeo Gospodnji, uzevši tela svetih, odnese ih na goru Geval,[25] i tamo ona biše položena pod kamen. Nakon pak četiri stotina godina, u dan vaskrsenja Gospoda našeg Isusa Hrista, vaskrsnuše i oni zajedno sa nekim drugima, i javiše se mnogima, pa opet usnuše.[26] A sveti Oci odrediše da se spomen njihov praznuje na sedam dana pred Hristovo Rođenje, pošto i oni behu iz plemena Judina, iz koga i Spasitelj naš vodi Svoje poreklo po telu, te se na taj način javlja kao srodnik po telu ovih svetitelja.
Molitvama ovih svetitelja neka ustroji u miru življenje naše Hristos Bog naš, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.[27]
 
SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA
ĐAKONA AVAKUMA, IGUMANA PAJSIJA
i ostalih sa njima
 
CRKVA Božja, osnovana na temelju Apostola i Proroka i zalivena krvlju svetih Mučenika, razrasla se kao mnogogranato drvo koje je pokrilo celu vaseljenu. Od prvog dana svoga postojanja Crkva je bila, jeste i biće mučenička. Stradanje i gonjenje Crkve Božje je atmosfera u kojoj ona neprekidno živi. U razna vremena to gonjenje je bivalo različito: čas javno i otvoreno, čas podmuklo i prikriveno. Na Njoj se neprekidno ispunjavaju reči njenog osnivača i Glave, Gospoda Hrista: „U svetu ćete imati nevolje“; jer drukčije i ne može biti, pošto carstvo Njegovo (= Crkva) nije od ovoga sveta. Gospod je oduvek u ovom svetu, kao u šarenoj gradini svojoj, ubirao kao najmirisnije cvetove i sabirao u nebeske žitnice Svoje najjedrije i najbolje plodove Crkve baš u vidu svetih Mučenika. Što je jedan narod bivao bogonosniji utoliko je divnije plodove davao u licu svoje najbolje dece; i opet, ukoliko je jedan narod više plodova slao u žitnice Nebeskog Domaćina u vidu svetih Mučenika, utoliko je taj narod postojao bogonosniji i Bogu miliji.
I naš mnogostradalni Srpski narod, zasađen kao „drvo kraj izvora vodenih“ (Ps. 1, 3), davao je izobilne plodove „u svoje vreme“. On je kroz vekove punio i puni nebeske žitnice mnogocenim plodovima, koji nipočemu nisu huđi od prinosa ostalih hrišćanskih naroda. Krv hrišćanskih mučenika ss obilno lila od dana kada je srpski narod prosvećen svetim krštenjem, pa sve do danas. Čitava jata svetih duša, nekada veća a nekada manja, uzletala su u nebesku Srbiju, ubeljena krvlju Jagnjetovom i svojom. Njihov broj je bivao naročito veliki u vremena opštenarodnog stradanja, kao recimo za vreme petvekovnog turskog ropstva, kada je Bog predao srpski narod, greha njegovih radi, u agarjanske ruke, da mu se telo muči eda bi se duša očistila. U tom razdoblju srpski narod se okitio kao mnogocenim dragam kamenjem velikim brojem svojih mučenika i novomučenika, dovršujući tako „nedostatke nevolja Hristovih na telu svome“ (Kol. 1, 24). Njihov broj je u potpunosti poznat samo svevidećem i sveznajućem Gospodu, isto kao i sve raznovrsnosti muka koje oni hrabro podneše za Gospoda svoga. Malo je onih koje po imenu znamo, a još manje onih čiji je mučenički podvig opisan u srpskom martirologiju. Jedan od ovih poslednjih, čijem se podvigu smerno klanjamo i čiji spomen radosno praznujemo, jeste i današnji sveti prepodobnomučenik Đakon Avakum, koji je mučenički postradao od Turaka za vreme Hadži-Prodanove bune 1814. godine, zajedno sa ostalim svetim Novomučenicima.
Ovaj divni izdanak roda srpskoga i ukras Crkve Božije, rođen je u Knez Polju ispod Kozare 1794. godine od oca Gavrila i majke Božane. Prosvećen svetim Krštenjem dobi ime Lepoje[28] što je valjda trebalo da nagovesti kako njegovu telesnu, tako i još više duševnu lepotu. Prve pojmove o Bogu i svetoj veri Pravoslavnoj dobio je Lepoje u roditeljskoj kući od svoje blagočestive majke. A kada je dečko porastao, a onako mlad ostao bez oca,[29] njegova majka ga odvede u manastir Moštanicu[30] da tamo izuči knjigu, jer je želela da se njen jedinac posveti Bogu na službu. Vrata od manastira im otvori otac Genadije, duhovnik te svete obitelji, koji ranije beše mirski sveštenik sa imenom Đorće Šuvak, i beše oženjen sestrom Gavrilovom (oca Lepojevog). No pošto mu umre supruga i on mlad obudove, stupi u manastir, zamonaši se i dobi ime Genadije. U manastir beše sobom doveo i svoga sina jedinca Stojana koji beše Lepojevih godina. Ovaj, dakle, otac Genadije pogledavši u mladića što ga je mati dovela, dugo ne mogaše odvojiti oči od njega, jer 6n beše, kako veli Sarajlija, „divan i dičan kao Apolon“, a dušom lep i čedan kao prekrasni Josif, dok mu dobrota i celomudrije behu ispisani na licu. Mladić bi odmah primljen u tu svetu obitelj, a njegova dobra mati, udova, nikako ne htede da se odvoji od svoga jedinca, te i ona ostade u manastiru da poslužuje.
Mladić, budući Bogom obdaren i prosvećen, ubrzo nauči pismo i izučavaše svete i božanstvene knjige naslađujući se večnom Istinom, koju Bog otkri ljudima radi njihova spasenja. Uz to izuči i crkveno pojanje, te svojim umilnim glasom slavljaše Boga dan i noć, jer svom svojom čistotom i nevinom dušom zavole tu svetu obitelj i bogosluženje u njoj, te se na njega mogahu u potpunosti primeniti reči Psalmopevca: „Gospode, zavoleh lepotu doma tvoga i mesto gde obitava slava tvoja“ (Ps. 26, 8). Zbog takvog napredovanja u vrlinama i svetom poslušanju, mladić se uskoro ukrasi svetim angelskim likom i dobi monaško ime Avakum. A kada napuni osamnaest godina bi rukopoložen za đakona od strane pakračkog mitropolita Josifa Jovanovića Šakabente. Tada mladi đakon sa suzama zahvaljivaše Bogu što ga je udostojio da služi svetu službu sa duhovnikom te obitelji, da stoji pred svetim Prestolom u oltaru i svojim rukama da se dotiče Svetih Božanskih Tajni. I hođaše pravo putem Gospodnjim izvršujući sa ljubavlju i usrđem svoje monaške zavete, kako bi se i na njemu ispunile reči svetoga Apostola: „Niko da ne postane nemarljiv za tvoju mladost; nego budi ugled vernima u reči, u životu, u ljubavi, u duhu, u veri, čistoti“ (I Tim. 4, 12).
No kao što često posle tihog i sunčanog dana nailazi strašna oluja, tako i ovde, po dopuštenju Božjem, nastaše teška iskušenja kako za mladoga đakona, tako i za celu svetu obitelj.
Godine 1809. buntovni Srbi Bosanske Krajine i Podkozarja, a pod uticajem Karađorđevog ustanka u Srbiji, dignu i sami ustanak, poznat pod imenom Jančićeva buna, koji je bio svirepo ugušen. Teške i nesnosne prilike posle ugušene bune naterale su mnoge Srbe da pobegnu u šume ili da prebegnu u Srbiju, Hrvatsku i Slavoniju. I sam iguman manastira Moštanice Genadije Šuvak, koji je uzeo vidnog učešća u buni sa ostalim sveštenicima i kaluđerima, krio se pune tri godine od turskih očiju i, najzad, 1811. godine morao je napustiti Bosnu i manastir Moštanicu oko čijeg se zgarišta povremeno nalazio i na njemu službu Božiju služio.. Nešto više od jedne godine proveo je u Slavoniji, uzevši sa sobom i svoga jedinca Stojana i osamnaestogodišnjeg Avakuma, koji se tek beše zađakonio, kao i njegovu majku Božanu. Iz Slavonije su krenuli da traže mirnije sklonište. Išli su od manastira do manastira dok jednoga dana ne stigoše na vrata manastira Blagoveštenja u Trnavi u okolini Čačka. Vrata im otvori jedan prosed kaluđer i sa velikom ljubavlju ih sve primi. Bio je to iguman Paisije, rodom tu iz Trnave i iz familije Ristovića. Sa Paisijem je tada u manastiru bila i njegova stara majka Sinđelija, kao i njegov najmlađi brat Stevan, mladić oko 17-18 godina, dok je njegov srednji brat Dimitrije živeo u svojoj kući nedaleko od manastira. Kako Paisije nije imao bratstva za kojim je veoma žudeo, oberučke je prihvatio ove izbeglice iz manastira Moštanice. I . odjednom ožive ta sveta obitelj skladnim pojanjem i lepotom bogosluženja, jer sada često svetu Službu služahu tri sveštenika: iguman Paisije, otac Genadije i paroh Trnavski Radovan Vujović sa angelu podobnim mlađanim đakonom Avakumom, dok su na službu odgovarali svojim anđelskim glasovima đakonovi vršnjaci Stojan i Stevan. No takav blaženi i bogougodni život trajaše za kratko vreme.
Posle propasti Karađorđevog ustanka u jesen 1813. godine, zulumi turski prevršiše svaku meru. Srpske glave su košene kao snoplje. Zbegovi su se po planinama napunili srpske nejači, koja je odatle gledala krvave gavranove kako u svojoj zasićenosti nadleću leševe, koji su se svuda od Drine do Krajine i do Deligrada crneli, jer ih nije imao ko da iskupi i sahrani. Mnogi viđeniji ljudi su najpre odbegli u goru u hajduke. Narod je stenjao pod teretom i nevoljama. To je primoralo vojvode i kneževe koji su ostali u Srbiji da polože oružje Turcima pred noge. Neki od njih su čak uz pomoć Turaka umirivali narod da se ne buni. Najduže je u šumi ostao Hadži-Prodan Gligorijević, pa se najzad i on predao čačanskom Muselimu Latifagi, s kojim je donekle i prijatelj bio. Predavši se, on se doselio i nastanio u Trnavskom manastiru. Iguman Paisije, čestiti duhovnik, bio je na velikom glasu zbog svoga rodoljublja, te su ga i Turci cenili i uvažavali. Dolazak Hadži-Prodana, oprobanog i čuvenog vojvode, neobično ga je obradovao, a istovetnost misli i osećanja brzo su ih srodile. Oni su se dogovorili i odlučili da ponovo dižu ustanak, pa su čekali samo zgodan trenutak za to.
Na ojađeni narod je pored nevolje od Turakadošla i druga, još veća i teža. Od truleži nesahranjenih leševa, koje su Turci svuda sejali, zemlja se zakužila te je zavladala teška i opaka bolest, od koje leka nije bilo. Harala je preko cele zime, pa nastavila da kosi i cele iduće godine. Od kuge su naročito stradali gradovi, u koje su se opet uselili Turci. Trnavski manastir, budući usamljen u planini, bio je pošteđen ove opasnosti, te su i njegovi žitelji bili spokojni. Ali, nažalost, ne za dugo. Na nesreću njihovu, čačanskom muselimu Latifagi dođe ideja da i on sa svojim momcima, svojim blagom i oružjem potraži utočišta od ove opake bolesti u Trnavskom manastiru.
Iguman Paisije i Hadži-Prodan sada su bili pod neposrednom prismotrom Turaka, što im nije bilo prijatno. Pa ipak početkom septembra 1814. godine, iznad Trnave u manastiru Stjeniku, gde je bio veliki zbeg, podalje od oka čačanskog muselima Latifa i njegove telesne garde, koji su još uvek sedeli u Trnavskom manastiru, sastali su se svi knezovi, vojvode i duhovnici iz požeške nahije, među kojima su bili: Hadži-Prodan, iguman Paisije, otac Genadije Šuvak i druga sveštena i civilna lica. Na tom sastanku se odluči da se narod diže na ustanak. Za voću ustanka izaberu kneza Miloša iz rudničke nahije, a za njegovog pomoćnika Hadži-Prodana. Nad ustanicima je izvršio zakletvu vrlo popularni iguman Paisije kome je stavljeno u dužnost da najbržim i najboljim putem signalizira ustanak, koji je imao planuti na Krstovdan 14. septembra 1814. godine. Sa skupa je upućeno poslanstvo knezu Milošu da ga izvesti o dogovoru i da ga umole da im se kao vođ pridruži.
Tih dana je Latifaga preuzeo put iz Trnavskog manastira po Dragačevu i prema Žiči radi umirivanja buntovne raje. Latif-aga je u pratnji Hadži-Prodana, Avrama Lukića, Boke Protića – Gučanina, popa Nikole Kostića i još nekih obilazio sela na planini Jelici i išao prema manastiru Žiči. Ovaj Latifov put išao je na ruku igumanu Paisiju da priđe izvršenju Stjeničke zavere. Uoči samog Krstovdana iguman Paisije, hadži-Prodanov brat Mijailo i drugi naoružani ljudi, kojih je već bilo dosta po planini Jelici, napali su osmoricu Latifovih momaka koji su bili ostali u manastiru da čuvaju Latifovo blago i oružje, razoružali ih i uzeli veliko muselimovo blago. O događaju u Trnavi odmah je javljeno Hadži-Prodanu, koji se noću iskrao iz Latifove pratnje u Trnavu, a sutradan na Krstovdan, nasred Trnave, na Ilijaku, razvijena je ustanička zastava oko koje se okupilo od dve do četiri hiljade ustanika.
Tako, dakle, u Trnavi, ukraj Čačka, u manastiru Blagoveštenju, Hadži-Prodan, iguman Paisije, Mijailo i drugi digli su ustanak na praznik Časnog Krsta, upravo onog istog dana kada je i propao pre godinu dana. Tako je ustanak vezan za praznik Krsta i stradanja i time dobio svoju simvoliku i tajanstvenost. Poneti krst svoga naroda, i svoj, na to je više nego ikada Krstovdan pozivao. Hadži-Prodan je bio svestan toga i on je sada poneo taj krst zajedno sa svima koji su uz njega bili.
Istina, čim je stigao u Trnavu, Hadži-Prodan je oslobodio Latifove ljude i uputio ih da idu iz manastira u Čačak, a zadržao je Latifovo blago i oružje. Zatim je odmah razaslao ljude u ostale nahije i obavestio tamošnje vojvode o događajima u Trnavi, pozivajući ih da se pridruže ustanku. Istovremeno, Hadži-Prodan je predosećao opasnost i skori napad Turaka. Utoliko pre što je knez Miloš odbio poziv da se pridruži ustanku i stane na čelo njega. Zima je bila na pragu, gore su izgubile zelenu boju. Hrane nije bilo, municije takođe. Zbegovi za žene i decu nisu bili pripremljeni. A na Beogradskom gradu radile su stotine Srba. Mogu ih uzeti za taoce, pobiti, n šta je onda učinjeno? Tako je tada mislio Miloš Obrenović kada mu je poruku Hadži-Prodana doneo neki pop Simo. I odlučio je onako kako Hadži-Prodan nije želeo. Odbio je da se pridruži ustanicima. Govorio je da vreme za ustanak još nije stiglo. Kada su Hadži-Prodan i oko njega okupljeni ljudi saznali za poruku kneza Miloša kakvoj se nisu nadali, ova je delovala na sve kao grom iz vedra neba. Okupljeni ustanici se počeše razilaziti svak na svoju stranu i oružje sakrivati po pećinama i šupljim bukvama.
U početku, nešto pozivima Hadži-Prodanovim, a nešto i bez njih čulo se za ustanak u Trnavi. Pojedini knezovi, vojvode i ugledni ljudi počeli su da se dižu. Ustanak se širio kao trava posle dobrih kiša. Zahvatio je požešku i jagodinsku nahiju, kao i neka sela kragujevačke nahije. Izgledalo je da ustanak niko neće moći ugušiti. Otpor Turaka bio je slab. Nigde nije bilo većeg okršaja, nigde da se skupe i odupru. Miloš je bio u nedoumici. Toliko je obećavao Sulejman-paši u Beogradu da će u Srbiji biti mirno, da je to jedina narodna želja, a puške već uveliko prašte i padaju turski vojnici. Zato ode Ašinbegu, muselimu rudničke nahije, i reče mu: „Ja o toj buni ne znam, dozvoli mi da ja narod stišam“! Pristade Ašin-beg i reče da će i on vojsku poslati na Hadži-Prodana i da će bunu zajednički ugušiti. Tako ka Trnavi krene vojska da uguši ustanak. Iz Beograda se istovremeno kretala velika vojska pod komandom Naja-paše Ibšira, zamenika beogradskog vezira. Kod Čačka se slegla silna vojska. Hadži-Prodan imao je u Trnavi malo vojnika i nije mogao dočekati Turke. Naročito ga je pogodilo kada je video da je i Miloš pošao na njega. Stoga je napustio Trnavu i pošao ka rudničkoj nahiji.
Do jedine odlučnije bitke došlo je kod Knića u Gruži. Na jednoj strani bili su brojni Turci i Miloševi ljudi, a na drugoj Hadži-Prodan sa svega nekoliko stotina ustanika, ali odabranih. Bitka je trajala ceo dan, pa su vojske i zanoćile na bojištu. No pošto je ustanika bilo mali broj, i većina voća i viđenijih ljudi već ranije bilo pohvatano, i pošto je i sam narod bio podeljen među sobom, to ustanici noću napuste bojište, jer se u takvim uslovima nije moglo ratovati sa turskom silom. Sa malim brojem ljudi Hadži-Prodan više Ostružnice pređe u Srem, čime je praktično ustanak i propao. Ali time nisu i muke narodne prestale. Ta buna je ipak opominjala Turke da se Srbija nije umirila. Narod je samo trebalo pozvati, i na skupu bi bile za čas mnoge čete, sa oružjem i spremne za boj. Zato su se Turci potrudili, i ovu bunu iskoristili kao povod, da obezglave narod. Oni su pohvatali skoro sve narodne prvake i viđenije ljude, naročito duhovne vođe, koji su na ma koji način bili umešani u Haci-Prodanovu bunu, ili su Turcima mogli biti sumnjivi.
Hajka je izvršena najpre u Čačku, gde su mnogi na prevaru pohvatani. Iz Čačka je Kaja-paša vodio neobičnu kolonu. Sve te pohvatane ljude, okovao je u sindžire i vodio ka Kragujevcu. Govorilo se narodu da će im sve biti oprošteno, jer je to bnla poruka i Sulejman-paše iz Beograda. Naja-paša se sastane sa Milošem kod Kragujevca. Narod iz okolnih sela dođe u Kragujevac i donese hranu, kao pre nekoliko dana u Čačku. I tu se ponovi strašna slika. Mnogi ljudi padoše u si1ndžire i pridružiše se već umornoj i izmučenoj koloni ljudi dovedenoj iz Čačka. Naja je zatim otišao u Jagodinu koja je doživela isto što i Čačak i Kragujevac. Prilikom hvatanja roblja, Turci nisu sve trpali u sindžire, nego su mnoge poubijali na licu mesta. Tako su Turci šezdeset ljudskih glava posekli u Dragačevu, dok su ravno sto lica poveli u sindžirima za Beograd, sekući usput koga stignu, kao i svu nejač koja je išla za pohvatanim i zavezanim roditeljima. Isto tako u kragujevačkoj nahiji Turci su uhvatili osamdeset šest uglednijih lica, zatvorili ih u kragujevačku tamnicu, i nakon nekoliko dana sve posekli.
Turci su okovano roblje u nekoliko „štafeta“, kako su nazivane kolone okovanog roblja, sprovodili u Beograd. Ka Beogradu se kretala prva kolona od 115. ljudi okovanih u sindžire, bledih i umornih; a pored njih su koračali turski vojnici noseći trofeje pobede Sulejman-paši. U toj štafeti je bio i iguman Paisije kao i njegov mladi đakon Avakum. Igumana je Naja slao kao „najlepšu jabuku“ na peškeš svome veziru. Za kolonom su izmučene i premorene posrtale majka đakona Avakuma Božana i majka igumana Paisija Sinđelija, koje se nisu mogle odvojiti od svojih sinova. Kada je kolona prolazila kroz sela, žene su, pobuđivane hrišćanskim milosrđem, krišom iznosile hleb i dodavale taocima, dok su ljudi šaputali: „pobiće ih sve“! Kolona je najzad stigla u Beograd i svi su se obreli u kazamatima, zatvoreni u Nebojšu Kulu. Nastali su teški dani tamnovanja i iščekivanja grozne smrti.
Dok su ovi prvi tamnovali, Ibšir Naja-paša i Ašin-beg su sa Milošem i dalje „umirivali“ narod i hvatali novo roblje koje je takođe dovođeno u Beograd, ili tu i tamo ubijano. Kovani sindžiri sa oštrim alkama, koje su se upijale u vratove iz kojih je curila krv, zveckali su tužno po ojađenoj zemlji Srbiji. Nejednak hod, posustajanje iznemoglih, propraćeno kamdžijanjem i psovkama sprovodnika, uvećavali su bol i kuknjavu roblja. V sindžirima su bili ne samo ljudi već i žene pa i nejaka deca. – Zima mi je, kaže jedna devojčica od petnaestinu godina svojoj majci, pa cvokoćući skupljaše ruke čas na grudi, a čas trljajući prste. – Eno hana, kćeri, svratiće nas da se ogrejemo, teši kćerku majka. Ispred hana kao obično je trem na drvenim ćulsijama za koje povezaše roblje, a sprovodnici uđoše unutra da se odmore i ogriju. Pred hanom nasta poskakivanje od zime i mraza, a sprovodnici pomisliše da roblje kida lance i pokušava bekstvo. Istrčaše napolje, pa kad videše o čemu se radi, uz psovku vratiše se natrag. Tako je putovalo roblje od Jagodine do Beograda, radujući se mračnim tamnicama u čijim će debelim zidovima koliko toliko moći da se zagreju.
Dok je roblje tamnovalo u mračnim zidinama i kopnilo o slaboj hrani (dobijali su samo parče hleba i malo vode na dan), dotle je Sulejman Skopljak-paša premišljao kakvim mukama da umori „buntovnike“. Nije mu se htelo da ih brzo liši života, već da ih što više namuči, kako bi se ostali narod od njih „naučio pameti“, te pristao da bude pokorna raja. Zato je smislio da ih sve žive na kolac natakne na Stambol Kapiji.
Osvanuo je 17. decembar 1814. godine. Skopljak je poranio, i pljesnuvši dlan o dlan pozvao seiza. Kada je seiz ušao, propisno pozdravio vezira dubokim klanjanjem, i stao mirno, vezir ga je upitao:
„Je li živ onaj peksijan što mi ga je ćehaja iz Čačka na peškeš poslao?“
„Živ je i zdrav, čestiti gospodaru“.
„A dajete li mu šta da jede?“
„Komad hleba i malo vode na dan“.
„Mnogo je! I to od danas ne“, rekao je strogo zapovednički vezir, naredivši da se spremi dobar hrastov kolac i da se isti stavi kod vrata pred kulom Nebojšom.
Kada je veziru saopšteno da je zapovest izvršena, izdao je naređenje da izvedu onu „najlepšu jabuku“:
„Daćete mu onaj cerovak da ponese do Stambol-Kapije. Sa njime povedite što više roblja da gleda šenluk“, zapovedio je vezir, pošavši i sam na Stambol-Kapiju sa svojom svitom.
Dok je vezir izdavao naređenja, i dok su ih seizi hitro izvršivali, Đakon Avakum je u tamnici kule Nebojše pevao na glas svojim umilnim glasom divnu crkvenu pesmu:
„S nami Bog razumjejte jezici i pokarjajtesja, jako s nami Bog.
Uslišite do poslednjih zemli, jako s nami Bog …“.
U neposrednoj blizini Đakona Avakuma, u jednom mračnom uglu, kolenopreklono, dodirujući čas čelom zemlju, čas dižući ruke uvis, iguman Paisije je šaputao sledeću molitvu:
„O Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, blagosiljam onaj dan kada sam u hramu Blagoveštenija Prečiste Tvoje Majke, u kome sam služio Tebi i Tvom narodu, spustio moj blagoslov na napaćeni i namučeni narod da ustane na neprijatelja, koji sve svetinje pogazi, uništi i popali. Ja verujem, Gospode, da će Tvome srpskom narodu, Tvojom pomoći, moj grešni i nedostojni blagoslov biti po milosti Tvojoj blagoveštenije i blaga i radosna vest u slobodi, koju ćeš Ti dati i doneti, da Te u njoj svenarodno proslavlja. Ti, Gospode, video si i znaš da je srce moje bilo daleko od zemaljskog blaga za koje se nisam nikada lakomio, i Ti si, Gospode, video i Ti znaš da je srce moje jedino vezano za narod, kao najveće blago moje posle Tebe. Pomozi, Gospode, narodu Tvome.
Pomozi, Gospode, i meni jer si me udostojio angelskog obraza u sveštenom činu. Pomozi, Gospode, da sačuvam taj obraz, podoban anđelima Tvojima, na slavu Tvoju a na čast i ponos roda moga a nasleđa i dostojanstva Tvoga.
Kolebanje i smutnje odagnaj od mene i neka, Gospode, bude volja Tvoja.
Ne daj me, Gospode, u ruke neprijateljima da nemoći i slabošću mojom likuju, nego kroz mene, slugu Tvoga, proslavi narod Tvoj, decu moju i ceo rod srpski.
Gospode, muke koje u ime Tvoje i za rod moj dobrovoljno nosim i primam kao najveći i najskupoceniji dar Tvoj, učini da budu srcu mome slatke kao nektar, a duši mojoj žednoj Tebe, neka budu spasonoone i celebne kao melem.
Udostoj me, Gospode, i drugog velikog i najvećeg krštenja krvlju i mučeništvom, koje si dao i daješ izbranicima svojim. Ali, Gospode, za jedno Te samo molim: krv ovog krštenja neka bude na neprijatelje Crkve Tvoje svete i roda srpskog .. .“.
Đakon Avakum beše završio sa pesmom, kroz koju je pevao pobedničku molitvu, i prišao svome igumanu, pa kleknuvši pored njega, sasluša poslednje reči molitve, na koje samo izusti: „Amin i daj Bože“, a u taj mah zveket brave i škripanje teških tamničkih vrata prekide ih na molitvi.
Jedan sejmen otvori vrata, tražeći očima igumana Paisija. Kada ga ugleda, uđe unutra, uhvati ga za rame, pa psujući i gurajući ga ispred sebe izvede iz tamnice. Đakon Avakum potrča za igumanom do ispred vrata i uhvati igumana za desnu ruku na koju spusti svoj poslednji celiv. Iguman Paisije je imao samo toliko vremena da ga poljubi u lice okvašeno toplim suzama.
Stari iguman Paisije idući ka Stambol-Kapiji, sa kocem na ramenu u društvu ostalih Srba zarobljenika, znajući kakva ga smrt očekuje, ne uplaši se, jer vera i duhovna moć koju mu Bog podari ispuniše dušu njegovu i on osećaše radost što će postradati za Hrista, Njegovu Crkvu i svoj narod.
Onde gde se doskora nalazila Kolarčeva pivnica, kod spomenika kneza Mihaila, bila je Stambol-Kapija. Pred ulazom u Stambol-Kapiju bio je pokretan drveni most kojim se ulazilo u nju. Ispod mosta ujezerila se velika baruština prekrivena zaleđenom žabokrečinom. Na samoj kapiji turski sejmeni čuvaju stražu a u svodovima njenim na gvozdenim kukama visilo je nekoliko srpskih glava.
Vezir je izašao i stao sa svojom svitom na naročito spremljenom mestu na samoj Stambol-Kapiji i posmatrao kako kroz nju prolazi: napred nekoliko sejmena, a za njima iguman Paisije sa hrastovim kocem na ramenu, a pozadi njega u sindžirima korača povezano roblje, probrano iz tamnice. Kada su svi prešli preko drvenog mosta, vezir je dao znak da stanu i pristupi se poslu. Sejmeni su stali. Stao je i iguman Paisije spustivši kolac, dugačak oko dva metra, koji mu beše otežao, a čiji je vrh blago izveden još od same njegove sredine. Naslonivši se na debeli kolac, iguman Paisije je mirno posmatrao kako jedan sejmen kopa rupu iz koje drugi izgrtaše zemlju. Kad je rupa bila gotova, sejmeni se uspraviše i pogledaše u vezira, koji pljesnu dlan o dlan i time dade znak da rade dalje. Jedan sejmen priđe igumanu Paisiju i uze kolac iz njegovih ruku, a druga dvojica dočepaše ga i opružiše potrbuške po zemlji i čvrsto vezaše. Dželat mu zatim nožem zaseče između nogu meso da bi kolac lakše prošao, pa vrh njegov uvuče u zarez. Njegovi pomagači drvenim maljevima polako kolac zabijahu u telo, a dželat ga pridržavaše da ne sklizne u stranu, nego pravce da ide kraj kičme kako bi izbio ispod samog potiljka. Paisije za sve ovo vreme ječaše, a kad kolac uspraviše i zemlju dobro oko njega u rupi nabiše, on glasno izusti: „Slava Bogu“.
„Booože“, čuo se malo docnije prigušen jauk Paioijev, a vezir je zadovoljno pljesnuo rukama i pokazao sejmenima na ono roblje koje je jednim delom popadalo na zemlju od užasa a drugim oči zaklonilo, okrenuvši se u stranu da ne gleda onaj stravičan prizor, koji je i njima pripremljen. Vezir se potom okrenuo i sa svojom svitom vratio u grad, a sejmeni povadivši svoje handžare zašli su redom, i četrdeset osam lica isekli, i na kolje mrtve nabili.
Dan je bio vedar. Sunce je naginjalo zapadu i svojim rumenim zracima obasjavalo Stambol-Kapiju, a jagodinsko roblje baš tada nastupaše ispred ove užasne kasapnice na kojoj se pušila topla krv igumana Paisija i ostalih trnavskih Mučenika. Otac Genadije, koji beše u ovoj štafeti i koji beše posustao od putovanja, gledaše preko drvenog mosta na ulaz Stambol-Kapije. Odjedanput se trže i zasta zaprepašćeno kad prepozna na kocu svoga u Hristu brata i starešinu igumana Paisija. Zastali su i sprovodnici sa celom „štafetom“, ukazujući roblju na istu sudbu koja ih čeka. Otac Genadije i ostalo roblje u sindžirima stajalo je oborenih glava pred ovim užasnim prizorom kvaseći zemlju vrelim suzama.
Toga dana Sinđelija je kao i obično pošla da obiđe sinove u kuli Nebojši. Pred Stambol-Kapijom je naglo stala prepoznavši svoga sina Paisija. Udarajući se u prsa zaridala je gorko, a potom potrčala ka Nebojši da vidi da li je tamo njen drugi sin – Dimitrije.
Kada se Ibšir odmorio od dugog puta, zatraži od vezira da mu da Teofila Popovića, onoga dakle koji je pisao pisma i pozivao na ustanak, da se nasladi njegovim mukama. Vezir se rado odazvao svome vernom ćehaji. Neposredno pored Paisija jaukao je Teofilo, Ibšir se glasno cerekao sa istog mesta odakle je i vezir posmatrao pogubljenje Paisijevo.
Ovakvi i slični prizori su se ponavljali skoro svakodnevno i nadalje više od mesec dana. Beograd beše bedna i tužna varoš posle propasti Srbije. On je bio tada ljudska kasapnica, gnezdo užasa i strahota. Gubilište nije bilo stalno određeno, ono je bilo svud, u gradu i izvan varoši, pa i na ćoškovima čaršije. Sa zidova gradskih i karaula varoških štrčale su motke i kocevi s odsečenim glavama oko kojih se gavranovi skupljaju; odmah izvan varoši, naročito pored glavnog puta od Stambol-Kapije ka Terazijama, i od Bataldžamije ka Tašmajdanu nepokopane i unakažene lešine oko kojih se psi otimaju, ili još živi Muče1nici na kolju, koji se po dva-tri dana bore s dušom i razgovaraju sa srodnicima. „Na vračaru od Tašmajdana do Stambol-Kapije, priča jedan očevidac, s obe strane puta stoji parada od ljudi, na kolje nabijeni … imade ji 60. ili 70, kromje što su nabijeni u Jagodini i Ćupriji; među ovima… imade popova i kaluđera i mnoge su psi odozdo izeli, dokle su mogli dohvatiti…“. Po neko je imao toliko snage da grdnjom ili preklinjanjem učini da mu ko pri pomrčini pištoljem muke prekrati. Skopljak Paša je svako jutro uzjahivao svoga konja i izašavši na Stambol-Kapiju šetao oko grada po bedemima i Kalemegdanu. Vršio je smotru nad ljudima koji su na kolju umirali, mučeći se po dva tri dana i sa zadovoljstvom je posmatrao neiskazane muke mučenika.
Turci su neobično voleli kada su iz tamnice vodili roblje na gubilište da se uvek u svakoj partiji nađe po koji sveštenik. Njih su zato oni i prišteđivali da ih uvek bude. Na Svetoga Savu (1815) nabijeno je na kolac 20. sveštenika, među kojima i pop Simo Sjeničanin, pop Radovan Vujović paroh trnavski, pop Mijailo iz Ljutovnice i drugi.
Za popa Radovana se priča kad su ga poveli sa ostalima na kolac Turci su ga terali da ide brže govoreći:
„Ajde brže, peksijane“!
„Nisam peksijan no pop“, odgovori Radovan.
„A šta mu je to riječ pop? Valjda isto što derviš ili odža“? upita jedan Turčin.
„Izgovaraj za mnom prva slova ovih reči: P(astir) O(vaca) P(ravoslavnih)“.
Turčin je izgovorio: POP.
Turci, pre nego što bi uzedi život Srbima, pokušavali su da im uzmu najpre dušu. Oni su, naučeni od oca svake laži – đavola, obično nudili sve koje su vodili na gubilište da prime njihovu poganu veru, opraštajući im pritom sve krivice i poklanjajući im život. Malo je bilo onih koji su se hteli time koristiti da bi izbegli ljute muke. Radije su odlazili i na kolac, govoreći: „Bolje sa koca lajati, nego sa Turcima klanjati“. Pa ipak bilo je i takvih, koji su pristajali da iznevere svoju veru.
Kada otac Genadije, prošavši pored živog na kocu nabijenog igumana Paisija, stiže u tamnicu, njega ozari sreća, i na sebe zaboravi kada u tamnici beogradskoga grada zateče živa svoga jedinca Stojana, koga su sa igumanom Paisijem i đakonom Avakumom doterali iz Trnave u Beograd. Stojan je bio zajedno sa đakonom Avakumom. Ali se ocu Genadiju srce brzo poče parati, jer ga zaokupi strah od predstojećih muka, udružen sa mislima u kojima je gledao sina Stojana kako se uvija zajedno sa njim na kocu. Zato se reši da prihvati ponudu Turaka i da se poturči. Svoju odluku saopšti sinu Stojanu. Reče mu da on ovo čini u velikoj nevolji, a najviše radi njega jedinca, obećavajući mu da će se jednoga dana čim se prilika ukaže, ponovo vratiti u svoju svetu veru pravoslavnu. Taj razgovor među njima tekao je otprilike ovako:
Stojan: Babo, Lepoju cerov kolac spremaju.
Genadije: Svima je nama suđeno, sinko, da ga nosimo, neko pre a neko kasnije. Spasa nam Nema ni s koje strane. Možda će čestito djete preći u paščeću vjeru da kolac ne omasti.
Stojan: Neće, bogami, babo, dobro ja njega poznajem. Tvrda je vera njegova. Taj se smrti ne boji. Zna on kako treba voleti Boga i ovu svetu zemlju.
Genadije: Znam, djete, ali dobro utuvi što ti kažem: Muke su to prevelike, treba istrajati. Ja od života ništa neMam. Svejedno mi je kad ću kolac poneti, ali tebe mi je žao, tvoje mladosti i lepote. Poslušaj ti tvog baba, ne treba zabrazditi. Tursko je vreme odzvonilo, treba našoj zemlji mišica.
Stojan: Znam, babo, ali šta će reći .. .
Genadije: Nema tu ali. Primićemo poganu vjeru za kratko vreme, dok prođe ovaj pokolj, pa ćemo posle, u ime Boga, opet biti što smo i bili.
Stojan: Ama, babo, kako ćemo mimo ostalu našu braću?
Genadije: Lasno ćemo, sinko. Neka Turci čine svoje, a mi ćemo po našem. Vjeru ćemo u srcu nositi. I Lepoje će pristati da se poturči.
Stojan: Neka bude kako ti veliš!
Tako dakle, navaljivanjima i ubeđivanjima otac Genadije privole na ovo sina Stojana. O odluci saopšti i đakonu Avakumu predlažući mu turčenje. Đakon Avakum za ovaj predlog ne hte ni da čuje. Odvraćaše ih od njihove namere, ukazujući igumanu na dvostruko dostojanstvo – sveštenomonaški anđelski obraz i srpski nacionalni ponos. Otac Genadije ostade pri svome i saopšti Turcima svoju i svoga sina želju, da hoće da se poturče. Uvažiše im Turci molbu i obojicu izvedoše iz tamnice, davši ih Ibširu, koji ih na svečan način poturči. Od oca Genadija posta Mula-Salija, a od Stojana – Redžep.[31]
Turci zanudiše i Dimitrija, Paisijevog brata, da se poturči, opraštajući mu svu krivicu. On to odbi. Jednoga dana izvedoše i njega iz tamnice, izvan gradskih zidova, odsekoše mu glavu pa je natakoše na kolac.
Od svih zatvorenika koje su Turci pohvatali u Hadži-Prodanovoj buni, najviše ih je zanimao mladi i neustrašivi Đakon Avakum. Đakon Avakum lepotom svojom beše sličan krinu koji se tek rascvetava i Turci zadivljeni njegovom lepotom i mladošću, hteli su pošto poto da ga poturče eda bi ostao u životu. Beše došao red i na njega. Trebalo je sada i on da ispije gorku i tešku čašu koju je pre njega ispio njegov veliki učitelj iguman Paisije. Turci su pokušavali da ga privole na turčenje, ali ni molbe ni pretnje nisu ga mogle na to privoleti. Na sva navaljivanja i obećanja Turaka da se poturči, prezrevši sve ovo – zemaljska blaga koja mu nuđahu, odgovarao je molitvom Hristu, Koji ga je nevidljivo krepio i kao pravom vojniku davao snagu.
Avakuma nisu samo Turci ubeđivali da se poturči. Nekadašnji njegov iguman i duhovnik Genadije, a sada Mula-Salija i Redžep, obilazili su ga u tamnici, ali sa njima nije hteo ni jedne progovoriti. Govorio mu je Mula-Salija: „Sinko, Bog neka ti bude u pomoć. Poturči se, ne treba ludo mrijeti. Eto, Stojan i ja …“. – Ne, oče, ja sam Hristov vojnik. Smrt je olakšanje za sve nas. Radujmo se smrti.
Kada sve ponude o poturčenju ostaše bezuspešne, kucnu i Đakonu Avakumu njegov čas. Jednoga dana, kada se sunce rađalo i zlatnim zracima obasipalo vrh Avale i porobljenu Šumadiju, otvoriše se teška tamnička vrata i Turci izvedoše đakona Avakuma iz Nebojše, davši mu da ponese kolac na koji će kroz koji čas biti nabijen. Ova tužna povorka, koju praćahu i u kojoj uživahu Turci, uputi se na Kalemegdan. Za Đakonom Avakumom išla je njegova bolom utučena majka Božana, plačući i izgovarajući poluglasno molbe da se poturči. Dve tri suze skotrljaše se niz anđeosko lice ovog mladog vojnika Hristovog i divnog srpskog mladića, ne radi bojazni od smrti, već to behu suze sažaljenja, koje su istovremeno bile i odgovor ojađenoj majci, koju sa njima opominjaše da se okane uzaludnog preklinjanja. Đakon je nosio kolac hrabro i veselo i celim putem od Nebojše do mesta gubilišta iz glasa pevao:
„Nema vjere bolje od hrišćanske! Srb je Hristov, raduje se smrti; Strašni Božji sud i Turke čeka, Pa vi čin’te što je vama drago! Skoro ćete i vi dolijati. Bog je svedok i njegova pravda“.
Pred Kalemegdanom, njegova bolom skrhana majka glasno zakuka za svojim jedincem, koji mirno, kao i Hristos na svome golgotskom putu sa Krstom na leđima, nosaše zaoštren kolac. Majka ne mogaše odoleti svome materinskom bolu, i u roditeljskom grču sa očima punim suza pristupi mu i poslednju molbu izreče, da se poturči i spase svoj mlađani život. „Bog će ti sinko, oprostiti, jer to činiš u nevolji“, govoraše mu ona. I na ovu, punu bola i užasa, majčinu molbu Đakon Avakum kroz Bogom nadahnutu pesmu odgovori:
 
„Majko moja na mleku ti hvala!
Al’ ne hvala na nauci takvoj!
Brzo ćeš se obradovat’ sinu!
Dok pred Božje izidemo lice;
Smrt izbavlja od svakijeh beda;
Cvet proletnji tek za zimom ide,
Blago tome ko ranije umre,
Omanje je i muke i greha,
Pa što kome Bog i vera dadne,
A još ima braće na svijetu“.
 
Došavši na mesto pogubljena, Turci ponovo počnu savetovati Đakona Avakuma da se poturči, te da tako mlad ne umre pre vremena.
„A zbilja, umiru li i Turci kadgod“? upita mladić smešeći se.
„E, pa umiru dabogme“! – „Onda je svejedno a pre a posle. Što pre umrem omanje mi je greha“, odgovori on odlučno.
I najzad, u poslednjem momentu kada mu se već i sejmen pašin približi da obavi ovaj tragičan i strašan čin, u kome Turci uživahu, približi mu se glasnik’ vezirov i reče poruku gospodara svog koji sve ovo sa uživanjem posmatraše:
 
„Avakume, srpski sine, ti Paisijev đače verni,
Još trenutak imaš samo – odreci se svoga Hrista?
Ne htedneš li – ti znaš dobro Paisijevu sudbu crnu!
I tebe će ovog časa, pokositi sudba ista“.
 
– „Smrt izbavlja od svih beda;
Blago onom ko pre umre,
Omanje je muka prošo, Bogu će se pre uzneti.
Od hrišćanske vere lepe nema nigde vere lepše,
Čin’te Turci što vam drago, i tako se mora mreti“!
Burni žagor „divno dete“ kadune se čudom čude!
„Zar na kolac tu lepotu? Ne činimo, Turci krivo“!
I duševan Turčin jedan, – da uštedi dečku muke,
Probode mu jataganom mučeničko srce živo“.
 
I izvrši se ovaj poslednji čin drame mučenika Hristovog u kojoj Turci ne ostvariše svoju želju, jer mladi Đakon Avakum ispi čašu smrti sa radosnom nadom na netruležno življenje u vaskrslom Hristu Bogu.
Majka je dugo naricala kod koca, koji je sa njenim sinom jedincem bio uspravljen među drugo kolje, na kome izdisahu ranije nabijeni mučenici. Milovala je i ljubila ruke i noge njegove, dok se nije stropoštala pod kolac, zarivši glavu u mlaku krv svoga jedinca, koja se beše razlila po zemlji. Negde u toku noći osvestila se, prekrstila i izgubila u mraku.
Kolac na koji je toga dana nabijen mladi mučenik Đakon Avakum, uspravljen je baš na istom mestu gde je ravno deset godina ranije pogubljen bogovađski arhimandrit Hadži Ruvim. Tu je šezdesetogodišnji arhimandrit, 29. januara 1804. godine staračkim drhtavim glasom sam sebi čitao molitvu „Na ishod duše“, i po svršetku iste izgovorio poslednje reči: „Gotov sam, čin’te Turci svoje“!
Dakle nakon deset godina, na istom mestu, Đakon Avakum je ponovio skoro iste reči: „Čin’te Turci što je vama drago“, te je tako Kalemegdan uistini postao mesto dobrih megdana, na kome su ovi prepodobnomučenici pokazali svoje neustrašivo junaštvo, izvojevali neuvenljivu pobedu i zadobili venac slave od Gospoda svoga i Podvigopoložnika, da se večno raduju u carstvu Njegovom, moleći se za sve one koji verno poštuju sveti spomen njihov. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
DIONISIJA,
arhiepiskopa Eginskog
 
RODIO se na ostrvu Zakintu; sin znamenitih, bogatih i T plemenitih roditelja, Mokija i Pavline. Školovan, izučio dobro svete knjige, prezreo sujetu ovog prolaznog sveta, zamonašio se. Kao monah, sav se predao duhovnim borbama monaškog življenja, posteći se, moleći se, stražeći, i sve uopšte vrline upražnjavajući. Tako se podvizavajući, on prevaziđe sve oce svoje obitelji, čak i najvrlije starce. Zbog svojih vrlina on bi udostojen prezviterskog čina.
Umoljen od Atinskog arhiepiskopa, blaženi Dionisije se primi episkopskog čina, i bi postavljen za arhiepiskopa Eginskog.[32] Imao preizobilnu ljubav prema Bogu i bližnjima. U toj ljubavi On spasao život ubici, koji mu ubio rođenog brata i ispovedio mu taj svoj greh: on prikrio ubicu ovog od gonitelja, i poslao ga na sigurno mesto; i tako ga spasao od suda.
Zbog svetog života svog blaženi Dionisije bi udostojen od Boga dara čudotvorstva. Pored drugih čudesa jednom zaustavio tok nabujale reke, i tako prešao po suvu njeno korito zajedno sa svojim đakonom. Osim toga dobio od Boga i dar prozorljivosti i predviđanja.
Tako svetleći svojim svetim životom, on predade svoju svetu dušu u ruke Božije sedamnaestog decembra 1624. godine. Njegove mošti posle kratkog vremena biše otkrivene potpuno čitave: iz njih je teklo miro; i bivala su, i bivaju, mnoga čudesa od njih onima koji im pribegavaju s verom. Nalaze se danas na njegovom rodnom ostrvu Zakintu (u Jonskom moru).[33]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
JAKHA
 
OVAJ sveti mučenik postrada za Hrista mačem posečen.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
STEFANA ISPOVEDNIKA
 
PREPODOBNI otac naš Stefan, pre monašenja zvao se Dunalo (ili Danilo). Bejaše prvo velikaš i guverner ostrva Niverte, kod Kadiksa u Španiji. Poznavši svu sujetu ovoga sveta, on napusti i slavu i bogatstvo, pa dođe u Rim, gde se zamonaši. Potom ode u Carigrad, gde je razgovarao s carevima, Konstantinom i Romanom Porfirorodnim,[34] pa se onda uputi u Jerusalim. U Jerusalimu on primi veliku shimu od patrijarha Hristodula,[35] koji mu dade ime Stefan. Kinjen i bijen od Saracena, koji ga primoravahu da obrije bradu, on se udalji u Egipat. Tamo on bi uhvaćen i posađen u tamnicu; i tamnovaše sa dva sveštenika šest meseci, moren glađu i žeđu i svakovrsnim mukama. Posle toga blaženi otac Stefan bi izveden pred Amira egipatskog, koji ga okova u teške lance i primoravaše ga da se odrekne Hrista. No svetitelj ostade nepokolebljiv i neustrašivo ispovedaše da je Gospod naš Isus Hristos jedini istiniti Bog. Zbog toga bi stavljen na mnoge i strahovite muke, od kojih iznemogao on i umre. Preseli se u carstvo Hristovo krajem desetog veka.
 
SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA
PATERMUTIJA, KOPRIJA i ALEKSANDRA
 
OVI ugodnici postradaše za vreme Julijana Odstupnika (361-363). Najpre provoćahu život u molitvenom tihovanju u nekom pustom mestu Egipta. Krenuvši Odstupnik u rat protiv Persijanaca i čuvši za ove Prepodobne, posla te ih dovedoše preda nj. Najpre upita Patermutija koliko ima godina. Kada ovaj odgovori da ima 45, istera ga napolje. Zatim prizva prepodobnog Koprija i raznim veštinama i laskanjima ovaj svezli, ubedi ga, avaj! da se odrekne Hrista. Kasnije Patermutije, podsetivši ga, na postove, molitve i druge podvige koje činjaše u podvizavanju, povrati ga opet u veru Hristovu. Saznavši za to Odstupnik, naredi da odseku jezik svetom Kopriju i da ga prostru na užarenu lesu. A kad ga nošahu na lesu i videvši je gde baca iskre, uplaši se. No osnažen opet svetim Patermutijem, bi položen sa njim na lesu, ali blagodaću Hrista ostaše oba nepovređeni.
Zatim biše bačeni obojica u užarenu peć, a zajedno sa njima uđe u peć i monah Aleksandar i hrabro ispovedi Hrista. Pošto sva trojica ostaše nepovređeni, odsekoše im glave po naredbi tiranina, i tako primiše blaženi vence mučeništva.
 
SPOMEN SVETIH NOVOMUČENIKA
NEKOLIKO STOTINA SRBA
 
SVI oni postradali ljuto mučeni za veru u raspetog Hrista Spasa u vreme Hadži-Prodanove bune 1814. godine po raznim mestima Srbije. O njima se govori opširnije pod današnjim datumom u žitiju i stradanju svetih Prepodobnomučenika Đakona Avakuma i igumana Paisija.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
NIKITE
 
OVAJ sveti mučenik postrada za Gospoda u novije doba, ali je po stradanju za veru ravan drevnim mučenicima.
 


 
NAPOMENE:
[1]Novuhodonosor – sin Nabopolasara, car Vavilonski od 607. do 564. pre Hrista.
[2]Danil. 13, 5.
[3]5. Mojs. 25, 1
[4]Ovaj događaj sa Suzanom opisan je u: Danil. 13, 1-64.
[5]Dan. 1, 3-20.
[6]Sve su ovo razni nazivi za ljude mudre i učene, koji su posedovali znanja duboka i opširna, naročito znanje o tajnim silama prirode, sveštenim pismenima- jeroglifima, kao i znanja iz oblasti astronomije i medicine. Pomno su izučavali prirodu, motrili nebeske pojave, tumačili snove, odgonetali budućnost. Većinom su ti ljudi bili i žrečevi. Poneki su od njih toj svojoj učenosti dodavali i niske želje koristoljublja.
[7]Reč je o Midisko-Persijskom carstvu.
[8]Misli se na Makedonsko carstvo.
[9]Razume se Siro-Egipatsko carstvo.
[10]Kamen, koji se odvali od gore bez posredništva ruku i razbi kip, jeste, po učenju Crkve, Hristos, Sin Božji, koji će se roditi od Čiste i Neudate Djeve, bez muža. On će srušiti sva vremena carstva, i osnovati Carstvo duhovno i večno.
[11]Dan. 2, 1-5. 10-19. 24-36. 38-49.
[12]Ova hvalebna pesma nalazi se u istoj knjizi proroka Danila: 3, 50. -90. Ta pesma služi kao osnov 7. i 8. pesme crkvenih kanona. Doživljaj Tri Sveta Mladića u peći Vavilonskoj objašnjava se u bogoslužbenim pesmama Pravoslavne Crkve kao praobraz netljenog boravka Spasovog u grobu. Stoga se treća glava iz knjige proroka Danilai čita na večernju Velike Subote.
[13]Dan. 3, 1-8. 17-24. 46-52. 91-97.
[14]Dan. 4, 7-13. 17-19. 22-36.
[15]4. Car. 25, 27-30; Jerem. 52, 31-34.
[16]Dan. 7, 9-10.
[17]Tojest prvi posle careva: Nabonida i Valtazara.
[18]Dan. 5, 1-10. 13-17. 23-31
[19]Dan. 6, 1-28.
[20]Ekbatana – glavni grad Midije i letnje boravilište persijskih, a kasnije parćanskih careva. Grad je bio veoma starodrevan, čuven po svome utvrđenom zamku i neobičnoj raskoši.
[21]Vil ili Bel (Feničanski: Vaal) – ime glavnog Vavilonskog boga sunca.
[22]Dan. 14, 2-22.
[23]Dan. 14, 23-42.
[24]Kambiz – car Persijski, sin Kira (529-522. god.), odlikovao se svirepošću.
[25]Geval – gora u plemenu Jefremovom, pa severnoj strani grada Sihema.
[26]Mt. 27, 52-53.
[27]Sveta carica Jelena prenela mošti svetog proroka Danila u Carigrad i položila ih blizu crkve svetog Romana. Grob njegov do sada pokazuju u Suzi, prestonici Persijskog carstva; njega počituju čak i neznabošci.
[28]Neki smatraju da nije sigurno da mu je to bilo kršteno ime ili ga je majka tako zvala iz milošte materinske i zbog lepote njegove (Vidi:Prota D. Vasić, Veliki ispovednik vere. Knjiga o Đakonu Avakumu, Beograd 1968, str. 78).
[29]Njegov otac Gavrilo bude uhvaćen od Turaka u poznatoj Jančićevoj buni, i na čardaku u Mašićima sa mnogim ustanicima živ nabijen na kolac 1809. godine.
[30]Manastir Moštanica, najstariji spomenik srpstva i pravoslavlja u donjem Pounju, nalazi se pod planinom Kozarom, na dvanaestom kilometru južio od Bosanske Dubice. Tvrdi se da su ovaj manastir podigli Nemanjići (kralj Milutin i Dragutin), a da je iz ruševina obnovljen u16. veku za vreme patrijarha Makarija Sokolovića. Bio je kroz vekove duhovni, nacionalni i kulturni centar srpskoga naroda u tom kraju.
[31]Kada je nastupio Časni post (1815), Mula-Salija je jednako pomišljao kako da pobegne od Ibšira. Najzad je to uspeo i sa sinom Redželom dođu u Sremske Karlovce i prijave se mitropolitu Stratimiroviću. Mitropolit, pošto su mu ispričali sve šta je i kako je bilo, prekrsti ih i od Mula-Salije ponovo posta otac Genadije, a od Redžepa – Stojan. Oca Genadija mitropolit pomaza sv. mirom i dade mu pravo da može vršiti sve sveštene obrede osim svete Liturgije i posla ga u Gradišku da tamo popuje. Otac Gepadije je u Gradiški popovao nepune tri godine i 1818. godine umre, a za njim odmah umre i njegov sin jedinac Stojan.
[32]Egina je ostrvo u Saroničkom zalivu (između poluostrva Atike i Peloponeza). Tamo i danas postoji mitropolitska crkva u kojoj je bilo sedište Sv. arhiepiskopa Dionisija.
[33]Prenos moštiju Sv. Dionisija na ostrvo Zakint (izvršen 1716.godine) praznuje se 24. avgusta.
[34]Roman I Lakapen – Vizantijski nar od 917-944. godine. Konstantin VII – Vizantijski car od 912-959. godine, carovao jednovremeno s Romanom
[35]Hristofor ili Hristodul – patrijarh Jerusalimski od 947. do 967. godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *