NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za decembar

Žitija Svetih za decembar

14. DECEMBAR
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
TIRSA, LEVKIJA, KALINIKA, FILIMONA, APOLONIJA
i drugih s njima
 
SVETE mučenike Tirsa, Levkija n Kalinika odgaji Vitinijska zemlja,[1] a vaspita ih grad Kesarija.[2] Postradaše oni za Hrista u vreme cara Dekija[3] na sledeći način. Jedan od igemona,[4] po imenu Kumvrikije, doputova u Kesariju iz Nikomidije[5] i revnosno utvrđivaše idolopoklonstvo, usrdno se starajući o idolištima i poganim žrtvama i o svemu što beše prijatno neprijatelju roda ljudskog, đavolu. A na to primoravaše on i sve mesne žitelje, jedne pridobijajući laskama, druge zaplašujući pretnjama. Levkije, vrlo ugledan građanin, čestit, pametan, učen i visokog porekla, gledajući ova bezakonja silno paćaše u duši i sve se više raspaljivaše revnošću po Bogu. Najzad, ne mogući tajiti taj požar revnosti i ne hoteći više kriti svoju veru, on neočekivano stupi pred igemona i reče: Zašto, bedni Kumvrikije, ustaješ protiv svoje sopstvene duše, obožavajući bezosećajne i gluve idole, i mnoge druge odvlačiš sa sobom u tu ubitačnu zabludu? Takvi ljudi izgledaju neosetljiviji od kamenja i drveća, jer ne žele da poznadu istinitog Boga i Spasitelja i ne pristaju da hode u svetlosti, napustivši prethodno tamu zablude.
Bezumni igemon, ne podnoseći istinu ovih reči, razjari se i odmah, pre ikakvog ispitivanja, naredi da Levkija biju. No Levkije, dobrovoljno primajući mučenje, blagodaraše Boga, i time dovede mučitelja do još većeg besa. I bi bijen dotle dok ne iznemože telo njegovo premlaćeno; i on sam se moljaše da bude razrešen od tela i otide ka Gospodu. Ispunjenju ove njegove želje pomože sam mučitelj, jer naredi da mučenika odvedu van grada i tamo mu odseku glavu. Vođen od dželata na pogubljenje, sveti mučenik iđaše bez ikakvog straha i uznemirenja; na njegovom licu ne beše ni traga od bola i podnesenih muka; naprotiv, sav je sijao radošću i blaženstvom, kao da ga vode ne na smrt nego na venčanje. I tako, daleko od grada njemu bi odsečena glava, i ode na nebo da za svoj podvig primi venac neuvenljivi.
Glas o svireposti Kumvrikija brzo se raznese po ovima susednim pokrajinama, i hrišćani se stadoše skrivati bojeći se njegove svireposti. No blaženi Tirs, iako još nekršten već samo oglašen, naoružavši se revnošću po Bogu, dođe pred mučitelja i reče: Da si zdrav, svetli igemone! – I kad ga ovaj odpozdravi, Tirs produži: Je li dozvoljeno svakome pred vama sudijama govoriti što hoće, ili je dužan odgovarati samo na vaša pitanja i ni reči ne promolviti bez vašeg odobrenja? – Igemon, kao zaboravivši šta je uradio s Levkijem, odgovori: Dozvoljeno je, i do današnjeg dana ta sloboda govorenja nije bila oduzeta nikome, naročito kada neko hoće da govori nešto što je na opštu korist.
Tada Tirs reče: Šta se korisnije može govoriti od onoga što je korisno po dušu? I eto, ja, gledam kako ti mnoge kinjiš i lišavaš spasenja odvlačeći ih od istinite vere i po zloći svojoj privlačeći ih k zabludi idolopokloničkoj. Time ti na dušu svoju navlačiš sav pakao ognjeni. Stoga sam rešio da smelo i, slobodno porazgovaram s tobom i doznam od tebe, sa kojih si razloga ti, ostavivši Sazdatelja neba i zemlje i vascelog roda ljudskog, doneo zakon – poklanjati se delu ruku ljudskih, kao govoreći drvetu: „ti si otac moj“ (kako to izobličava idolopoklonike sveti prorok Jeremija[6] i kamenu: „ti oi me rodio“. I ti svim bićem svojim na tome radiš, da sve ljude (ako je moguće) privoliš da postanu sledbenici tvoje pagubne vere.
Na to igemon reče: Tvoja neblagovremena i neumesna reč pokazuje da ti boluješ od hrišćanstva. Uostalom, ta tašta gštanja i njihova lažna rešenja prepusti školskim ljudima i onima koji nisu zaduženi narodnim brigama, a ti se sada pokori carevom naređenju i prinesi žrtvu bogovima. Ne učiniš li to, onda ćeš za neumesne reči koje si izgovorio dobiti od nas kao nagradu – spremljene za tebe muke. – Tirs odgovori: Pošto ste vi razumna stvorenja Božja, to ne treba da činite ništa nerazumno i bez marljivog ispitivanja. No ako hoćeš da se držiš bezumne zapovesti tvoga cara, onda čini što ti je naređeno.
Kumvrikije reče: Smatram da te tihost naša čini gordim. No videći da si ti čovek razborit i pametan ja ti savetujem: pokori se, pa ćeš time izbeći muke. Otidi dakle u hram i izvrši dužnost svoju prema bogovima, jer ćeš na taj način i oproštaj pređašnje krivice dobiti i prijatelj velikome caru postati, i sav ostali život svoj provešćeš s nama u velikoj časti. – Blaženi odgovori: Mnogo sam razmišljao ja o svim stvarima, i nemoj smatrati da si me zatekao negotova i nepripremljena izrana. Jer ja sam najpre dugo rasmatrao i vrlo brižljivo izučavao i ispitivao, pa se na osnovu toga ubedio da su bogovi vaši bezdahni idoli i hramovi njihovi pogani; i ja sam njih ismejao, a sebi čistu i istinitu hrišćansku veru izabrao. Zato, ne odgađaj izvršiti ono što je od cara naređeno odnosno nas hrišćana.
Ove reči blaženoga toliko razjariše mučitelja, da on odmah naredi nekim snažnim mladićima da mučenika dušmanski biju pesnicama. Zatim naredi te mu i ruke i noge vezaše kajišima, pa mu iz sve snage noge vukoše na jednu a ruke na drugu stranu. Kada to rađahu, udovi tela mučenikova izlažahu iz svojih zglobova i čupahu se. Sve to mučenik trpljaše radosna i svetla lica. Mučitelj onda naredi da mučeniku gvozdenim šipkama izbodu oči, a čeličnim čekićima polome vilice i izbiju zube. Nalazeći se u tim mukama sveti mučenik ismevaše mučitelja, i time ga još više razdraživaše. Tada mučitelj rastopi olovo, spremi gvozdeni odar, položi svetog mučenika potrbuške na njemu, pa dozva svoje volhe i nagovarače, da bi mučenika rečima obrlatili. I oni stadoše nagovarati blaženoga, da se bar privremeno i prividno pokori igemonu. Pritom govorahu: Na taj način ti ćeš se spasti ljutih muka, i dobićeš mnoga blaga, a Bog tvoj oprostiće ti znajući nemoć ljudske prirode, i neće se naljutiti na tebe, pošto je, kako čujemo, On veoma dobar i milostiv. – A mučenik odgovaraše: Pa baš zbog toga ja i trpim muke za Boga moga što je On dobar i milostiv. Jer kada vi, iako slušate o beskrajnim mukama koje vas očekuju ipak se ne obraćate od zablude na put istine i srljate u očiglednu pogibao, zašto onda ja da ne podnosim junački privremena stradanja, za koja mi kao uzdarje predstoji Carstvo Nebesko i sva u njemu beskonačna i večna blaga.
Posle ovih mučenikovih reči, mučenika stadoše polivati vrelim olovom. No olovo se odjednom razli kao reka, i mnoge od neznabožaca koji strahuju unaokolo povredi i pogubi. Sveti pak mučenik ustade sa odra nepovređen i potpuno zdrav, i oči njegove stadoše ponovo videti kao i ranije. Ovo čudo zaprepasti sve, pa i samog igemona silno zapanji. Ali on, mada je trebalo da poZna Onoga koji sve to čini, ipak ostade Pri slepilu duše svoje. Tako se na njemu zbiše reči Svetoga Pisma: Gledaš mnogo, ali ne vidiš; otvorene su ti uši, ali ne čuješ (Is. 42, 20). – I tada, mučitelj se još više razljuti na mučenika, i nazvavši ga volhom i čarobnjakom podvrže ga još strašnijim mukama. No sve te muke mučenik trpljaše junački; i ču se odozgo neki glas koji ukrepljavaše mučenika i utvrđivaše verne u veri, a neznabošce strahovito uplaši.
Postiđen evim tim, mučitelj se poboja da produži sa mučenjem svetog mučenika, da ga ne bi snašla još neka veća sramota. Zato naredi da mučenika vežu i bace u tamnicu, a sam ode doma, razmišljajući na kakve bi još strašnije muke stavio Tirsa. Međutim blaženi mučenik se u tamnici usrdno moljaše Bogu da ga udostoji svetog krštenja. I gle, blagodat Gospodnja ga odmah poseti te noći: uze kojima beše svezan odvezaše se i vrata se tamnička sama otvoriše. Izišavši iz tamnice, sveti se mučenik uputi k episkopu Kesarijskom koji se u to vreme krio od gonjenja. A kada episkop ugleda mučenika, tog časa pade pred noge njegove, jer već beše čuo za njegovo junaštvo i trpljenje i poštovaše ga veoma. Mučenik pak, podigavši episkopa i sam padajući k nogama njegovim, govoraše: Nemoj činiti to, svečesni oče! ne preduhitruj poklonjenje koje ja dugujem tebi, jer sam došao ne da blagoslovim nego da primim blagoslov. – Episkop mu na to reče: Ti treba da blagosloviš nas, jer si očigledno pokazao veliku silu vrline i obukao si se u presvetlu rizu Duha kroz pretrpljenje tolikih ljutih muka. – Mučenik odgovori: Radi toga sam i došao ovamo, da se obučem u rizu besmrtnosti preporodivši se vodom i Duhom, jer se još nisam udostojio svetog krštenja.
Episkop odmah krsti Tirsa, koji, izišavši iz kupelji, uskliknu: Gospode Isuse Hriste Bože moj, Ti me evo udostoji preporoditi se vodom i Duhom! daj i meni da se kroz stradanje krstim krštenjem kojim si se Ti krstio, i ispivši čašu Tvoju postanem pričesnik smrti Tvoje,
Zatim, porazgovorivši malo sa episkopom i blagoslovivši jedan drugog, Hristov stradalac se vrati u tamnicu; pri tome ispred njega iđaše božanstvena svetlost, a za njim iđahu sveti Anđeli, kao što to jasno videše neki od dostojnih. Ušavši u tamnicu, on provođaše vreme u običajenim molitvama.
V to vreme jedan dostojanstvenik, po imenu Silvan, rodom Persijanac, čovek surov i nemilosrdan, želeći da se dodvori caru i pokaže veran njemu, moli cara da mu da ovlašćenje da on proveri da li gonitelji, postavljeni za istrebljenje hrišćana, stvarno ispunjuju carska naređenja o tome. Car mu dade tako ovlašćenje. Sa takvim ovlašćenjem Silvan doputova u Nikeju[7] i Kesariju, ovuda prinoseći žrtve idolima i svetkujući idolske praznike hrišćanskom krvlju. Između ostaloga Silvan bi obavešten i o velikom Tirsu, da ga nikakva mučenja ne mogu pobediti i da u isto vreme on znamenjem i čudesima zapanjuje ljude. Silvan naredi da mu odmah privedu Tirsa, a sam stade prinositi žrtve glavnom idolopokloničkom bogu – Zevsu.
Narednog dana Silvan zajedno sa Kumvrikijem sede na sudištu, i izvevši Tirsa na sud naredi da se ranija Tirsova saslušanja pročitaju jasno i gromko, tako da svi čuju. Zatim reče mučeniku: Ne misli, Tirse, da ćeš biti mučen kao dosada. Ostaneš li pri svome uporstvu, bićeš podvrgnut daleko strašnijim mukama. – Mučenik odgovori: Onaj koji me ranije učini jačim od svih muka, Gospod moj Isus Hristos, On i sada stoji pored mene, izbavljajući me iz vaših ruku, jer Njemu Jedinome služim i znam da je On Jedini Bog, a vaše neznabožačke idole i bogove smatram za obmanu. Ipak, ako želiš da me privoliš na dobrovoljno prinošenje žrtve ne prinudom i nasiljem već pametnim savetom, onda mi reci kome i kako da prinesem žrtvu. A ja, uvidevši na osnovu tvojih reči da si u pravu, rado ću se pokoriti i neću se uzaludno protiviti istini.
Tada Silvan uze svetitelja za ruku i reče: Hajdemo u hram, i tamo će ti biti pokazano kome imaš prineti žrtvu. – A kada uđoše u obližnji hram Apolonov, Silvan pokazujući rukom na idola reče: Eto, to je bog koga mi počitujemo. Ako se ti, Tire, pomoliš njemu prinevši mu žrtvu, steći ćeš u njemu velikog zaštitnika i naći ćeš milost i kod ostalih bogova. – Mučenik na to reče: Gledaj dobro kakvu ću mu prineti žrtvu i kako ću mu se pomoliti.
I kada svi sa velikom pažnjom stadoše gledati u njega, on podiže k nebu i ruke i oči, pa prizva neiskazanu silu Božiju. I tog časa iznenada tresnu grom, i Apolonov idol pade na zemlju i rasu se u prah. A sveti mučenik, obraćajući se onima što stajahu unaokolo, reče: Gledajte: vaši bogovi su samo naprava ljudska, i ne mogu da podnesu čak ni ime istinitoga Boga. – Silvan, besan od jarosti, reče na to: Ja ću tvoje vradžbine potpuno uništiti i istrebiti.
I odmah naredi da oštrim grebenima železnim oderu do hostiju telo mučenikovo. I dok parčad mesa padahu sa mučenikovog tela na zemlju, mučitelj govoraše svetom mučeniku: Gde je Bog pomoćnik tvoj, koga ti počituješ i u koga se nadaš? – Mučenik mu odgovaraše: Zar ti ne vidiš silu Hristovu što je u meni, koja me očigledno ukrepljuje protiv ovih napadaja vaših? Jer na koji bi način zemno i nemoćno telo moglo izdržati takve muke, kada mu ne bi bila davana s neba Božanska pomoć?
Tada Silvan naredi da se donese veliki kotao, da ga napune vodom i nalože vatru ispod njega. Kada voda stade silno klokotati, mučeniku svezaše konopcima noge, pa ga glavačke spustiše u vrelu vodu. No svetitelj prizva ime Hristovo, i kotao se odmah raspade, voda se razli, a sam svetitelj ostade nepovređen. To silno posrami mučitelja, i njega obuze strahovita jarost; ali pošto su ga čekali drugi narodni poslovi, on naredi da mučenika odvedu u tamnicu.
Uskoro posle toga Silvan krenu sa Kumvrikijem u primorski grad Apameju,[8] naredivši da i svetitelja svezana vode za njim. Približivši se gradu, Silvan se zaustavi, prizva k sebi mučenika i reče mu: Ovde, Tirse, ili obećaj prineti žrtvu bogovima, pa ćeš ostati živ, ili ćeš u protivnom na najstrašniji način biti lišen života. – Svetitelj mu odgovori isto što i ranije, pa naposletku dodade i ovo: Brzo će se duše vaše istrgnuti iz vas.
Mučitelji se još više razgnjeviše na Tirsa, i narediše da ga vuku u grad bijući ga, pa tamo bace u more zajedno, kako oni govorahu, sa njegovim vradžbinama, da bi završio strašnom smrću i posle smrti ne bio udostojen čak ni uobičajenog pogreba. Međutim oni još ne behu ni ušli u grad, a mučenikovo proročanstvo poče se ispunjavati: Silvan iznenada iznemože, a Kumvrikije dobi groznicu, i četvrtoga dana oni obojica bedno skončaše. Kažu da ni zemlja ne hte primiti njihova pogana tela dok se sveti mučenik ne pomoli za njih. I provede sveti Tirs u Apameji dvadeset i tri dana, držan u uzama do dolaska novog igemona.
Novi igemon Vavda doputova: po naravi i zloći sličan svojim prethodnicima. Razgledavši poslovanje prećašnjih igemona i doznavši za mučenika Tirsa, on ga pozva na saslušanje. Na saslušanju sveti mučenik pokaza pređašnju nepokolebljivost svoju u hrišćanskoj veri i odbi kao i ranije da se pokori neznabožnim naređenjima. Vavda naredi da mučenika svezana strpaju u meh, zašiju meh, pa bace u more na pet kilometara od obale. Međutim, meh se iznenada prodre, uze se odrešiše, i ukaza se ovakav prizor: sabor svetlonosnih muževa ide po moru, koji, uzevši mučenika, izvedoše ga na kopno. Kada to videše sluge igemonove, oni u strahu otrčaše k igemonu i ispričaše mu šta se dogodilo. Tada igemon lično ode na obalu, i našavši tamo mučenika gde stoji sam, reče mu: Zaista su neobične hrišćanske mađije i vračanja, te vam se i more povinjava, kako vidim, i vi sami stihijama prirode oduzimate silu. No, bez obzira na to, nikakve vam mađije ništa pomoći ne mogu; naprotiv, zbog njih vam predstoje najljuće muke i najgorčija smrt. – Mučenik odgovori: Dokle ćeš biti slep i, slično bogovima tvojim, imati oči i ne videti? Kako može ma ko mađijama podčiniti sebi stihije prirode? Ko od vaših volha ili od vaših bogova, u kojih je sve mađijska opsena i obmana, ikada učini da čovek, bačen u more, bude podignut rukama Anđela, i da čitav i zdrav, hodeći po moru kao po suvu, izađe na zemlju?
Igemon naredi da mučenika vežu i vode za njim bijući ga štapovima, a sam on krenu u Kesariju. Žitelji Kesarije, doznavši da im dolazi novi igemon i vodi sa sobom svetog mučenika Tirsa, svi izađoše iz grada tobož u susret igemonu, a u samoj stvari da vide stradalca Hristova koga su želeli da vide. No čim uđoše u grad, mučenik bi odmah vrgnut u tamnicu. Igemon pak dugo razmišljaše kakvoj smrtnoj kazni da podvrgne mučenika; i najzad reši da ga preda zverovima na pojedenje, smatrajući da je to najgorča smrt. Zato on izdade naređenje da se pokupe najljuće zveri od svake vrste, i da ih more glađu, eda bi što silovitije kidisale na osuđenika i rastrgle ga.
Kada zveri biše pripremljene u toku trideset dana, mučitelj sazva sav narod kod Zevsovog hrama i uz veliku svečanost prinese Zevsu bogate i veleljepne žrtve. Zatim naredi da Tirsa izvedu iz tamnice, osuđenog na pojedenje zverima. Međutim svetog mučenika, po tajnom nalogu igemonovom, posećivahu u tamnici mnogi prijatelji i poznanici i moljahu ga da se smiluje na sebe sama i izbegne strašnu smrt postupivši po naređenju. – Na taj način, govorahu oni, ti ćeš se izbaviti pogibli, udostojiti se počasti i postati prijatelj caru. – No svetitelj beše, po reči Davidovoj, kao čovek koji ne čuje, i kao nem koji ne otvara usta svoja (Psal. 37, 14). A kada ga privedoše k igemonu koji u to vreme prinošaše žrtve, ovaj mu reče: Mi se suviše milostivi pokazasmo prema tebi, davši ti toliko vremena na razmišljanje. Stoga, ako želiš ono što je korisno po tebe, onda ti, gledajući kako sav zavičaj tvoj prinosi žrtve velikome Bogu Zevsu, pristupi i sam i prinesi žrtvu, da bi se izbavio od pogibli. Ako pak to ne uradiš, onda će te nokti i zubi zverinja rastrgnuti, i niko ti pomoći neće i izbaviti te od tolikih zala. – Mučenik se napravi kao da pristaje na njihovo neznabožje, i reče: Ja sam davno namislio da zajedno sa svojim sugrađanima prinesem žrtvu. Samo da se ne naljuti Apolon što ću obići njega i prineti žrtvu jedino Zevsu. – Čuvši to igemon se obradova i reče: Prinesi žrtvu samo Zevsu, a ja sam ti jemac da se ni jedan od ostalih bogova neće razljutiti na tebe.
Mučenik na oči svih pristupi k idolu Zevsu, i kada u sebi izgovori molitvu istinitome Bogu, nastade strašan zemljotres, i idol Zevsov pade na zemlju. Neznabošci se uplašiše i razbegoše, samo sveti mučenik ostade u hramu. Tada mučitelj, ispunivši se silne jarosti, naredi da svetitelja odmah vode na pojedenje zverima.
Na gledalište se sleže silan svet, i kada zverove pustiše na svetitelja ukaza se ovakav prizor: svetitelj stoji usred zveri ne sam nego sa neka druga tri lica, a zveri kruže oko njega i krotko mu se umiljavaju kao da se odavno poznaju s njim. On pak, podigavši ruke k nebu, reče: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što proslavi u meni Sveto Ime Svoje i pokaza na meni milost Svoju zatvorivši preda mnom usta zverima, kao nekada pred Danilom, slugom Tvojim. Ti, Gospode, čineći čudesa kako tada tako i sada, učini nevidljivom silom Svojom da ove divlje zveri otidu svaka u svoje žilište, ne povredivši nikoga od ovde prisutnih. – Pomolivši se tako, on reče zverima: u ime istinitoga Boga vratite se u pustinju, svako u svoje leglo, otkuda iziđoste, samo nikoga nemojte povrediti.
Zveri tog časa odjuriše, pri čemu se vrata sama otvoriše pred njima. Sve pak prisutne spopade takav strah da se svi razbegoše ko je kuda mogao, bojeći se osloboćenih zveri koje nezadrživo jurahu u pustinju. Zbog ovog čuda mnogi se neznabošci obratiše ka Hristu.
Međutim mučitelj Vavda, ne znajući šta da radi, naredi da svetitelja opet svežu i bace u tamnicu. Ali nakon nekoliko dana polazeći u grad Apoloniju, nedaleko od Kesarije, on naredi da i Tirsa vode za njim. Stigavši u Apoloniju, Vavda ustroji svenarodni praznik u Apolonovom hramu koji beše pun idola. Uvevši tamo i Tirsa, Vavda naredi da ga pred idolima nemilice biju štapovima. No sveti mučenik, trpljivo podnoseći batine kao da mu ih zadaju u snu a ne na javi, moljaše se Bogu koji jednim pogledom presušuje bezdane i rastapa gore. Pritom reče: Neka ruka Tvoja bude na meni, Gospode! i nemoj udaljavati pomoć^Tvoju od mene, nego pogledaj na mene i zaštiti me, da se ne postidim, jer Te prizvah.
Kada se on na takav način pomoli Bogu, iznenada se dogodi zemljotres u gradu, igemona postiže bolest, onima što bijahu svetog mučenika malaksaše ruke, i mnogi idoli popadaše na zemlju i valjahu se razbijeni u paramparče. A sveti Tirs, ispunivši se božanske radosti, podsmevaše se idolima i mučitelju, i govoraše: Zašto ne pomogneš bogovima tvojim koji se tako stidno valjaju po zemlji i ištu pomoć od tebe, nego ih ostavljaš bačene i posramljene na oči svih da im se rugaju oni koji nisu oslepljeni? – Međutim igemon, iako poražen teškom bolešću, ipak zloća njegova beše i nadalje silna, i on reče: Mađije poganoga Tirsa čine mi život težim od smrti!
U to vreme bejaše u Apoloniji i idolopoklonički žrec Kalinik. Posmatrajući od samog početka čudesa koja činjaše sveti mučenik Tirs, on stade postepeno uviđati nemoć svojih bogova. Primajući u svoje srce seme istinite vere, on govoraše u sebi: Bože, propovedan Tirsom, Ti činiš divna i slavna čudesa! Ti i mene, kao novoizabranog vojnika, primi, i ukrepi, i utvrdi protiv onih koji ustaju na istinu Tvoju!
Tako razgovarajući u sebi s Bogom, Kalinik pristupi k igemonu, i vešto mu se podsmevajući reče: Presvetli igemone, taj čovek, strahovito mučen, vrže na zemlju i smrvi najvećega boga Zevsa, sruši po treći put suncenosnog Apolona, obori i samog Herkula[9] nepobedivog u bitkama, – i to on počini ne rukama, ne oružjem, ne mačem već jedino rečju i prizivanjem Hrista koji pretrpe krst i smrt. Stoga, ako je po volji tvojoj moći, podignimo boga Herkula, koji nekima pomaže u nevoljama, i umolimo ga da on, opomenuvši se svog ranijeg junaštva, dođe i pomogne tako silno uvređenima: ocu Zevsu i božanstvenome Apolonu: jer oni, izgleda mi, spavaju tvrdim snom. – Igemon, ne uvićajući podsmeh, reče: Pošto sam ja bolestan, onda idi ti sam, i umoli bogove za nas, i brzo ih pokreni protiv ovog mađioničara Tirsa. – Na to Kalinik uzvrati: Ali ja mislim da je velika sila Boga koji ih poobara, pa se bojim da naši bogovi neće biti u stanju pomoći ni sebi samima.
Tada igemonu postade jasan smisao Kalinikovih reči, i on upita Kalinika: Eda i ti, o Kaliniče, nisi prelašćen čarobnjaštvom ovoga čarobnjaka? – A Kalinik, ne želeći više ni produžiti započeti razgovor niti i nadalje skrivati svoju veru, tog časa pohita kući svojoj, ostriže kosu i bradu, skide odeću svoga zvanja, odnese ih igemonu i baci mu ih pred noge, rekavši: Uzmi, igemone, moje vlasi i odeću, oskvrnavljene smradom i dimom žrtava, prolivanjem krvi i đavolskim tajnama: zajedno sa njima odbacujem svoju raniju zabludu i otpočinjem novi život, jer ja sam već hrišćanin.
Igemon se začudi ovoj neobičnoj promeni Kalinikovoj, i upita ga: Šta je s tobom, Kaliniče? Zar te čudesa ovoga čarobnjaka toliko zaokupiše, da čak i tvoju blagorodnu dušu, dušu služitelja bogova, koja je tolike milosti doživela od njih, odvratiše od vere otaca i odvukoše u krajnju pogibao? – Kalinik odgovori: Za ovu moju promenu najviše je kriv sam Herkul, koji odnevši, kako se o njemu priča, tolike pobede, sada ne bi u stanju protivstati jednoj reči ovoga muža nego se sruši na bedan način, i pokaza time da zaslužuju svako ismevanje basne koje se o njemu i o bogovima pričaju među ljudima. – To ni u kom slučaju nije tačno, uzvrati igemon. Naprotiv, tebe je prelastilo Tirsovo čarobnjaštvo, te se nadaš da ćeš i ti pomoću vradžbina činiti takva čudesa. Znaj, ni tome volhuj ni tebi, hrišćanske vradžbine neće doneti nikakve koristi, ako se ne pokaješ i ne ukažeš poštovanje bogovima kao ranije.
Kalinik, želeći da javno posrami igemonovo bezumlje, i čvrsto se nadajući da će i s njim, Kalinikom, biti Bog kao i sa Tirsom, reče: Pošto, igemone, ti sada boluješ telom, a mene smatraš prelašćena čarobnjaštvom, predlažem ti da odemo k velikome Eskulapu[10] da mu se zajedno pomolimo za tvoje ozdravljenje; tada ćeš uvideti da ja nisam prelašćen nikakvim čarobnjaštvom.
Igemon, ne shvativši kako treba Kalinikove reči već smatrajući da se žrec ponovo vraća k svojim bogovima, odmah dođe sa njim u hram. Kada uđoše u hram, Kalinik se poče moliti u svojoj duši, govoreći: Gospode Isuse Hriste, preko sluge Tvog Tirsa ja poznadoh da si Ti istiniti Bog; a ja sam Te bezbroj puta razgnjevio, no i pored toga Ti me nisi odbacio! Doći mi sada u pomoć i javi u meni silu Tvoju!
Kada Kalinik tako govoraše u sebi, ču se odozgo neki glas koji ga krepljaše i prizivaše k podvigu. I on, ispunivši se smelosti i prizvavši ime Hristovo, stade ružiti idola Eskulapovog; i idol tog časa, kao nekom jakom rukom zbačen, pade pred njegove noge. Tada Kalinik, pogledavši na igemona, reče mu s podsmehom: Eto, bog tvoj ne može ustati, ako ga ti sam ne podigneš. Vidi dakle i poznaj da ovo nije vračanje već Božanske sile delovanje preko mene.
Igemon, mada tugujući u duši i sažaljevajući Kalinika, ipak naredi da Kalinika zatvore u tamnicu. Sutradan pak on izreče njemu i Tirsu ovaku smrtnu presudu: „Kalinika, koji je otpao od služenja bogovima i pristao uz hrišćansku laž, naređujem pogubiti mačem; a Tirsa, koji se gordi svojim čudesima i koji je pomoću njih prelastio bednog Kalinika, naređujem položiti u drveni sanduk i prestrugati testerom“.
Kalinika vojnici odmah izvedoše radi posečenja. On izmoli sebi vremena od vojnika za molitvu; i posle poduže molitve on bi posečen mačem. Zatim, kada mučitelji položiše svetoga Tirsa u kovčeg i uzeše testeru da ga prestružu, to testera u njihovim rukama postade vrlo teška, tako da je oni jedva mogoše podići i rukovati njome; međutim na drvenom poklopcu sanduka ona beše tako laka, da njeni zupci ne ostavljahu nikakvoga traga na poklopcu. Stružući dugo oni se znojahu i preznojavahu, ali uzaman. Najzad se sanduk iznenada otvori, i sveti Tirs izađe iz njega svetla lica i srca punog neke božanske radosti. To zaprepasti sve prisutne, i niko se ne usudi dotaći svetitelja zbog ovog čuda. Utom se ču glas odozgo koji prizivaše mučenika k nebeskoj nagradi. Svetom mučeniku bi jasno da je došao kraj njegovom podvigu, i on podiže k nebu i ruke i um, i kliknu: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što mene nedostojna primaš kao naslednika blaga Tvojih i uvršćuješ me u red ugodnika Tvojih. Primi sada u miru dušu moju i uvedi je u svete obitelji Tvoje ka neiskazanoj radosti koja je u Tebe. – Rekavši to i osenivši sebe krsnim znakom, sveti Tirs predade u ruke Božje svetu dušu svoju. Na taj način onaj koga mnoge ljute muke i gorke smrti ne uzmogoše umrtviti, završi život svoj prirodnom smrću.
Nakon mnogo godina zacari se svirepi Dioklecijan,[11] i opet bi razaslano po celoj carevini carsko naređenje: da svi uzmu udela u poklonjenju idolima, a one koji to ne budu hteli predavati na smrt. U to vreme u Tivaidi[12] beše igemon neki Arijan. Starajući se da tačno izvrši bezbožno naređenje svirepoga cara, on za vreme svog boravka u gradu Antinoji uhvati dva ugledna hrišćanina, Askalona i Leonida,[13] i pošto ih stavi na razne muke pogubi ih. Zatim on naredi da se pohvataju svi tamošnji hrišćani. I poređavši ispred njih sprave za mučenje, on im reče: Predstoje vam dve stvari: ili prinesite bogovima žrtve, da biste ostali u životu i slobodi; ili, ako to ne uradite, bićete stavljeni na razne muke i pogubljeni.
Čim to igemon reče, preda nj stupiše smelo i jednodušno trideset sedam muževa i izjaviše da su gotovi pre umreti negoli se pokoriti bezbožnom naređenju. No posle mnogih mučenja jedan od njih, po imenu Apolonije, čtec crkveni, videvši raznovrsna mučenja, uplaši se veoma, i spopade ga dvostruki strah: strah od predstojećih muka, i strah da će izgubiti dušu „ako otpadne od Hrista. I on stade razmišljati kako da izbegne i žrtvu idolima i ljute muke, te da bi na taj način i dušu spasao od vlasti đavola i telo izbavio od ruku mučitelja. Dok se on tako dvoumljaše, u njegovoj blizini stajaše igemonov muzikant Filimon. Primetivši ga, Apolonije ga prizva k sebi, i obeća mu četiri zlatnika, ako on umesto njega prinese idolima žrtvu, ogrnuvši se njegovim ogrtačem da ga ne bi poznali. Filimon pristade: ogrnu se Apolonijevim ogrtačem prikrivši i lice, pa pođe k žrtveniku. Međutim Bog, promišljajući divno, o spasenju svih, namisli privući k sebi preko Apolonija Filimona, a preko Filimona Apolonija. I kada se Filimon u odeći Apolonija približavaše k idolskom žrtveniku, u srcu njegovom zasija svetlost blagodati Gospodnje i otvori mu duhovne oči na poznanje istine. Osenivši sebe krsnim znakom kao hrišćanin, on stupi pred igemona. Igemon upita one oko njega: Ko je ovo? – Oni mu odgovoriše: Jedan od hrišćana. – Igemon mu naredi da prinese žrtvu, no on gromoglasno kliknu: Neću da prinesem! hrišćanin sam, sluga Hrista Boga živoga. – Igemon reče: Zar nisi nedavno video kolike muke pretrpeše Askalon i Leonid i kakom ljutom smrću završiše? – Filimon, pod vidom Apolonija, odgovori: To upravo što Askalon i Leonid, koji nedavno postradaše za Hrista, ostaviše nama primer junačkog trpljenja, to me i pobudi da neustrašivo idem na muke. Pored toga mene pobudi i ono čudo koje se dogodi na tvome čamcu kada si hteo da se prevezeš preko reke, a čamac se zaustavi usred reke na najvećoj dubini i ne mogaše se pomaći s mesta zato što nisi hteo nazvati Hrista Bogom.[14]
Tada igemon naredi da mu dozovu muzikanta gitaristu Filimona da svojim sviranjem na gitari opčini i omekša duh ovoga hrišćanina, da zgodno promeni pravac njegovih misli i privoli ga na žrtvoprinošenje idolima. Ne znađaše bezumnik da pred njim i stoji glavom sam Filimon, i da on govori svojim vlastitim glasom, samo s tom razlikom što ga je igemon ranije slušao gde svira na raznim muzičkim instrumentima, a sada ga čuje gde mu razgovetno govori Duhom Svetim. Međutim Filimona svuda tražaše i ne nađoše. Pozvaše i brata njegovog Teona i stadoše ga raspitivati gde se nalazi Filimon. A on, raspoznavši brata u Apolonijevoj odeći, i ne znajući o čemu se radi, reče: Evo, Filimon stoji pred vama.
Igemon odmah naredi da mu otkriju lice, i ugledavši Filimona stade se gromko smejati držeći da Filimon to radi da bi ismejao hrišćane i da bi utešio prisutne. Zatim on naredi Filimonu da zbaci sa sebe tuđe odelo i da zajedno s njim ide k žrtveniku. Međutim Filimon izjavi da je on stvarno hrišćanin, i stade ismevati neznabožačke bogove. Sudiju to veoma začudi, i gledajući u Filimona on uzviknu: U ime blagostanja naroda rimskog, je li istina to što ti sada činiš i govoriš, Filimone, ili to radiš da bi se narugao hrišćanima? – Filimon odgovori: Kunem se ne rimskim blagostanjem već svojim vlastitim spasenjem i Gospodom mojim Carem Hristom, da ja ne ismevam hrišćane, nego objavljujem da se u mom srcu desila stvarna promena, i evo ispovedam veru svoju u Hrista, i izjavljujem i tvrdim da sam za ovu veru gotov umreti ne jedanput već hiljadama puta.
Ove reči razbesniše igemona i on, obraćajući se prisutnima, pitaše ih: treba li ubiti Filimona odmah što je javno vređao bogove ili mu dati vreme na razmišljanje i pokajanje? – Narod koji ljubljaše Filimona zbog njegovog divnog sviranja na gitari, moli igemona da ne pogubljuje opštu utehu grada. -Tada igemon reče Filimonu: Pogledaj koliko te ljubi narod: naziva te „opštom utehom“. Stoga, iz blagodarnosti bar za takvu pohvalu, učini ono na što si navikao: prinesi žrtvu bogovima, čuvarima grada. Evo, nastupa i veliki praznik, o kome i ti valja da preko truba i svirala uzneseš hvalu bogovima, te time i sebe sama razveseliš i uši naše nasladiš.
Filimon odgovori na to: Taj praznik vaš podseća me na praznik koji se praznuje na nebu, a jeka truba pobuđuje u meni želju da čujem anđelsko pevanje. Znaj dakle, uzalud se trudiš pašteći se da me odvratiš od mog veroispovedanja; time ti ne samo ništa nećeš postići nego ćeš; naprotiv, još više razbuktati u srcu mom čežnju moju za Hristom. – Igemon reče: No ako ti i pretrpiš, kao što obećavaš, sve muke za Hrista, šta ćeš time dobiti kada nisi potpuni hrišćanin, pošto nisi primio krštenje, propisano po njihovom zakonu. – Čuvši to Filimon uskliknu: O, duhovnog ognja u srcu mom zapaljenog! … Igemone, veoma sam ti blagodaran što si mi, i ne želeći, toliko dobro učinio podsetivši me na sveto krštenje!
Rekavši to igemonu, Filimon izađe nasred skupa i gromko povika: Molim vas, ako među vama ima hrišćanski sveštenik, i vere radi ne haje za muke, preklinjem ga: neka brzo dođe ovamo i podari mi sveto krštenje! – No videći da su svi obuzeti strahom i niko se ne usuđuje da mu priđe i pokaže sebe kao hrišćanskog sveštenika, njega srce zabole; i on sa toplim suzama zavapi k Bogu: Bože moj, Gospode Isuse Hriste, Ti si milostivno pogledao na me i pozvao me iz dubine zablude! Ne ostavi me bez svetog krštenja, nego kako god znaš, pošalji mi sveštenika i vodu, da bih se i ja krstio kao ostali hrišćani!
Čim se on tako pomoli, odmah se odozgo spusti kišonosni oblak, okruži ga i triput orosi kišom, izvršujući time sveto krštenje nad njim, pa se zatim oblak opet diže uvis. Svi prisutni videvši to biše zapanjeni; a zloćom oslepljeni igemon govoraše da su to mađije i pomračenje očiju.
Zatim se sveti Filimon pomoli Bogu da sve njegove trube i svirale, koje on predade Apoloniju pri zamenjivanju odela, budu spaljene, te tako ne ostane ni traga od njegove sujetne umetnosti, da ne bi ko od neznabožaca, videći ih, mogao reći: Eto truba Filimonovih. – I stvarno, oganj siđe s neba i sve ih spali i uništi na Apolonijeve oči.
Međutim i Apoloniju se približi čas stradanja: jer brat Filimonov Teon podrobno obavesti igemona o tome kako je Apolonije obukao Filimona u svoju odeću i učinio da ovaj za njega izađe na podvig, te tako postao vinovnik Filimonove propasti. Stoga Apolonije smesta bi priveden. Igemon Arijan, pogledavši na njega besno i krvnički, reče: Šta je to, najpoganiji od svih ljudi? Šta ti to uradi s nama, i sa celim gradom, i sa ovim jadnikom? Iz gordosti prezirući bogove i zakone, a iz straha izbegavajući mučenja, ti si izmenjao odelo sa njim, i nekim vradžbinama izopačio mu srce, i tako sav grad lišio velike utehe. Ako si se uplašio muka, trebao si doći k meni i otkriti mi svoju dušu, pa bih ti ja po zakonu čovekoljublja oprostio sve i ostavio te da živiš slobodno i bezbrižno.
Na ove igemonove reči Apolonije odgovori: Dobro i pravilno postupaš ružeći me i grdeći me, i ja protiv toga ništa reći neću: jer i sam smatram sebe krivim, ali ne zato što sam postao povod da Filimon stekne tolika blaga, već zato što nisam prvo za sebe izdejstvovao ta blaga; i ne zato što se on javio u mome odelu, već zato što sam ja sebe sakrio njegovim odelom. Međutim, pošto se po volji Božjoj mi obojica obukosmo u rizu spasenja,[15] to nasigurno znaj da ni Filimon ni Apolonije nikada neće prineti žrtve bogovima vašim. No iako sam se ja ranije bojao muka, sada ću uz pomoć Boga mog pokazati veliko junaštvo.
Razgnjevljen ovim rečima, mučitelj naredi da Apolonija okovana čuvaju za žestoka mučenja, a da tri vojnika pesnicama biju Filimona po licu i očima. Narod, videći gde biju Filimona, uznegodova i stade vikati na vojnike da prestanu. A igemon reče Filimonu: Smiluj se na sebe, Filimone! ili se bar sažali na narod, kome se srce kida od bola zbog tebe. Treba da promisliš o tome šta će biti s ovim narodom, koji se toliko uznemirio zbog malog mučenja tvog, kada budeš stavljen na velike muke. Prinesi žrtvu, Filimone, i nagradi sebe za te patnje veseljem koje će doći iza toga, pošto ćemo prirediti gozbu u hramu Serapisa[16] i predati se velikim uživanjima. – Filimon odgovori: Meni je spremljena večera na nebu. – Zatim, obraćajući se narodu, Filimon reče: Zašto tugujete gledajući kako me biju? Zar nas nisu bili igemonovi čankolizi kada se nalažah među vama kao gitarist? Ponekad su oni postupali s nama i gore, pa ste se vi slatko smejali; zašto se i sada ne razonođujete? No dok vi sada tugujete, Angeli se raduju zbog mene, videći me kao hrišćanina i sledbenika istinite vere.
Videći Filimonovu nepokolebljivost, mučitelj naredi da njemu i Apoloniju prosvrdle golenice, vežu ih konopcima, i vuku mučenike po celome gradu. Posle toga Filimon bi obešen o maslinovo drvo i gaćan strelama, ali ga se strele ne doticahu; štaviše jedna strela odskočivši izbi igemonu desno oko. Lišen oka i osećajući strahovite bolove on izbljuva mnoge hule i klevete na Hrista i hrišćane. Ali naposletku, primoran užasnim bolovima, on naredi da mučenika odvežu, i moljaše ga da mu isceli oko. No svetitelj odgovori: Sada te isceliti neću, da ti ne bi, učinjeno ti dobro, stao pripisivati mađijama. Nego, kada izađem iz tela, jer mi je kraj blizu, ti ćeš doći na moj grob i, uzevši zemlje s njega i pristavivši je k oku, prizvaćeš ime Hristovo, i oko će ti se odmah isceliti.
Posle toga, po naređenju igemona, obojici mučenika: Filimonu i Apoloniju, odsekoše glave, a česna tela njihova biše položena blizu svetih mučenika Askalona i Leonida. Mučitelj pak, pateći strahovito od oka, primoran bolovima dođe, i protiv svoje volje, na grob svetih mučenika, uze zemlje s njega, shodno rečima Filimonovim, pristavi je k svom bolesnom oku i reče: U ime Tvoje, Isuse Hriste, radi koga ovi mučenici dobrovoljno izabraše smrt, stavljam zemlju ovu na oko moje; i ako se iscelim i progledam, onda ću i sam ispovediti da nema drugoga Boga osim Tebe.
Čim on to izgovori, odmah dobi dvostruko isceljenje: isceljenje oka i isceljenje duše, jer okom on ugleda sunce, a dušom ugleda svetliju od sunca Istinu, i pođe radosno kličući: Hrišćanin sam! – I izjavljujući pred mnogim svedocima da je hrišćanin, on primi sveto krštenje sa celim domom svojim, a trideset šest hrišćana, držanih u okovima za Hrista, on otpusti s mirom. Zatim, uzevši pokrov i skupocene mirise, on sa mnoštvom naroda i sa dva episkopa ode na grob svetih mučenika i s češću izvrši pogrebenje njihovih tela.
Međutim glas o tome da je Arijan od neznabožca postao hrišćanin, i neće više da prinosi žrtve bogovima, dođe do ušiju samog Dioklecijana. Stoga car posla u Kesariju četiri štitonosca, naredivši im da Arijana dovedu k njemu, pošto je želeo da sam ispita, je li istina to što se govori o njemu. Štitonosci uzeše Arijana i nastojavahu da što pre krenu na put. Arijan ih moljaše da mu dozvole otići do groba svetih mučenika, ali oni ne pristajahu. Tada im Arijan dade osamdeset zlatnika, i oni mu dopustiše da otide na grob. Otišavši tamo, Arijan pade ničice i moljaše svete mučenike da mu pomognu u podvigu. I iz groba ču se glas Filimona koji govoraše: Budi hrabar, Arijane! jer evo Gospod te zove k Sebi i vodi ka podvigu i sprema ti venac mučenički. A učesnici u tvome podvigu i u nagradi za njega biće ti ta četiri štitonosca, koji dođoše da te vode.
Čuvši to, Arijan se prepade i, vrativši se doma, pun blagodati Gospodnje, on predskaza domašnjima svojim vreme i način svoga mučeništva. Jer on prizva sluge svoje i reče im: Vi ćete poći s nama do Aleksandrije. Zatim će mene povesti k caru, i uz pomoć Božiju ja ću izvršiti podvig. U osmi dan meseca Famenota[17] biću stavljen u meh i zašiven, pa bačen u more. A vi u jedanaesti dan istoga meseca u podne, u dvanaest sati, izađite na obalu: tamo ćete naći moje telo, izneseno od delfina na kopno, uzmite ga i položite sa ostalim mučenicima.
Posle toga Arijan krenu na put sa štitonoscima, i došavši k caru bi primljen od njega ljubazno. No ubrzo zatim za cara bi spremljeno kupatilo, pred čijim je zdanjem stajao idol – kip Apolonov. Idući u kupatilo car povede sa sobom i Arijana. Posle kupanja, izlazeći iz zgrade i približavajući se Apolonovom kipu, car reče Arijanu: Prinesi žrtvu velikom bogu Apolonu, da bismo vesela srca otišli na večeru. – Blaženi Arijan mu odgovori: Kako mogu ja to učiniti posle tako velikih i tako mnogih čudesa, izvršenih Hristom istinitim Bogom, koja nisu prazna basna već sušta istina? Svedoci toga su moje oči: kako onda mogu prineti žrtvu bezdahnome i bezčuvstvenome idolu?
Razgnjevivši se car naredi da Arijanu odmah vežu ruke lancima, i da mu za noge privežu teške kamenove, pa da ga bace u duboku jamu, zatrpaju zemljom i kamenjem, i zaravne sa zemljom. Pritom car naredi da se na tako zatrpanoj i zaravnjenoj jami postavi njegov presto. I on, sevši na presto, zapovedi vojnicima da sviraju u trube, i govoraše: Da vidimo, da li će doći njegov Hristos i izvaditi ga iz ove jame.
Posle toga on ode u dvorac, uđe u svoju spavaonicu i ugleda gde iznad njegove postelje vise lanci i kamenovi što behu na Arijanu, a samog Arijana gde leži na postelji. Videvši to, car se prepade i pomete, i pomisli da mu neko od domašnjih neprijatelja tajno kuje zavere i zamke. No sveti Arijan mu reče: Ne uznemiruj se: niko ne kuje ni zamke ni zavere protiv tebe, nego sam ja glavom Arijan, koga ti, vrgnuvši u jamu, govoraše: „Da vidimo, da li će doći njegov Hristos i izvaditi ga iz ove jame“. I evo, Hristos me je izvadio iz jame i naredio mi da ležim na tvojoj postelji.
Zaprepašćen, Dioklecijan stajaše dugo kao ukopan. I kad najzad jedva dođe sebi, on prestravljen stade strahovito vikati, ispunjujući sav dvorac svojom vikom: „O prepredenih mađija! niko do sada nije video tako nešto!“ – I mnogo drugo govoraše on vičući. Naposletku on naredi da svetitelja zavežu u meh s peskom, pa bace u dubinu morsku. Međutim pred cara stupiše ona četiri spomenuta štitonosca, među kojima najstariji beše Teotih, i izjaviše da su hrišćani. I oni takođe biše zavezani u mehove sa peskom, i bačeni u more zajedno sa Arijanom. No delfini primiše tela njihova na leća svoja i iznesoše ih na Aleksandrijsko primorje, gde sluge Arijanove, po spomenutom zaveštanju njegovom, čekahu ih na obali. I oni, primivši telo gospodara svoga i tela četvorice štitonosaca, s češću ih sahraniše sve zajedno,[18] slaveći Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome i od nas neka je slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ARIJANA i TEOTIHA
i još tri štitonosca
 
POSTRADALI sa svetim mučenicima Filimonom i Apolonijem. Sa Arijanom postradaše za Gospoda još četiri mučenika, štitonosca, od kojih se jedan zvao Teotih.[19]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
IPATIJA
 
SPOMINJE se sa Filimonom i Apolonijem[20] i jedan je od 36. mučenika pogubljenih u Tivaidi egipatskoj za vreme igemona Arijana (koji posle i sam poverova u Hrista i postrada kao mučenik).
 


 
NAPOMENE:
[1]Vi tinija – pokrajina Rimske države, na severozapadu Male Azije.
[2]Reč je o Kesariji Palestinskoj.
[3]Carovao od 249. do 251. godine.
[4]Igemon – upravitelj oblasti.
[5]Nikomidija – grad u Vitiniji.
[6]Jerem. 2, 27.
[7]Nikeja – grad u zapadnom kraju Vitinije. U njemu održani: Prvi i Sedmi Vaseljenski sabor – 325. i 787. godine.
[8]Apameja – grad u Vitiniji.
[9]Herkul – po verovanju starih Grka – jedan od grčkih junaka, koji se odlikovao neobičnom snagom i hrabrošću, počinio mnoštvo podviga, i posle smrti postao polubog.
[10]Eskulap – grčki lekar, živeo u dubokoj drevnosti; po verovanju Grka on je posle svoje smrti, slično Herkulu, bio ubrojan u bogove.
[11]Rimski car – carovao od 284. do 305. godine.
[12]Tivaida – oblast u južnom delu Egipta.
[13]Spomen njihov praznuje se 20. maja.
[14]O tome opširnije pod 20. majem.
[15]Tojest oba su već kršteni: jedan na običan, a drugi na čudesan način.
[16]Serapis – neznabožačko božanstvo drevnoga Egipta; smatran bogom umrlih, i prizivan kao spasilac od bolesti i smrti, i stoga su ga mnogi izjednačavali s Asklipijem.
[17]Famenot odgovara našem mesecu martu.
[18]Sveti mučenici postradali oko 287. godine.
[19]O njemu videti opširnije napred (pod današnjim datumom).
[20]O njima videti pod današnjim datumom (napred). Ovoga svetog Ipatija ne spominju ovde svi Sinaksari (nego samo Pariski rukopis br. 1590. i Patmoski br. 266).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *