NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za decembar

Žitija Svetih za decembar

13. DECEMBAR
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
EVSTRATIJA, AKSENTIJA, EVGENIJA, MARDARIJA i ORESTA
 
U VREME careva Dioklecijana i Maksimijana u svoj rimskoj carevini carovaše bezbožna idolopoklonička zabluda, i ljudi se kao sumanuti prosto takmičahu u služenju idolima. Naročito kada po svima gradovima i mestima stadoše stizati carske naredbe upraviteljima oblasti i sudijama, u kojima se naređivalo da se u određene dane i praznike prinose darovi i žrtve bogovima. U tim naredbama obećavani su: carska blagonaklonost, počasti i visoki položaji u državi onima koji usrdno služe bogovima; onima pak koji ne budu hteli klanjati se idolima i prinositi im žrtve, pretilo se prvo – oduzimanjem imanja, zatim – stavljanjem na raznovrsne muke, i – smrtnom kaznom. I veliko gonjenje hrišćana besnijaše po celoj carevini, i svuda carski namesnici i uopšte vlasti starahu se na sve moguće načine da veru Hristovu potpuno istrebe sa lica zemlje.
U to vreme neznabožni carevi biše obavešteni da se njihovim naređenjima protive sva Velika Jermenija i Kapadokija,[1] i jednodušno verujući u raspetoga Hrista i čvrsto se uzdajući u Njega hoće da se odcepe od rimske carevine. -: Ova vest silno uznemiri cara Dioklecijana, i on sazva ove svoje velmože, i tri dana od jutra do večera savetovaše se s njima na koji bi način potpuno iskorenio hrišćanstvo. U tom cilju on najpre u Jermeniji i Kapadokiji svrgnu s vlasti carske namesnike kao neiskusne i nesposobne da dobro upravljaju poverenim im oblastima i da stišavaju narodno nezadovoljstvo, a na njihova mesta izabra dva Grka, Lisija i Agrikola, ljude surove i svirepe. Ovu dvojicu on i postavi nad ovim oblastima: Lisiju poveri čuvanje i odbranu granica, a Agrikolu – opštu upravu. Njima potčini i svu vojsku u ovim oblastima.
Kada ova dva nova upravitelja stigoše na mesto svoga naznačenja, otpoče nepoštedno ubijanje ljudi svakoga uzrasta, i to bez ikakvog ispitivanja, samo po najmanjoj kleveti pakosnih neprijatelja hrišćanskih. Svaki dan tragahu za hrišćanima, hvatahu ih, i predavahu ih, krvožednim upraviteljima kar krvoločnim zverovima. Lisije koji življaše u gradu Satalionu,[2] čim bi pronašao hrišćane, ljude ili žene, podvrgavao ih je raznim ispitivanjima i mnogim mukama, pa ih onda pod jakom stražom slao vezane Agrikolu, koji je živeo u Sevastiji,[3] da ne bi umrli u svome zavičaju i bili po hrišćanski sahranjeni od svojih srodnika i prijatelja, nego da oni, poubijani u tuđem kraju, ostanu bez traga. Isto tako postupaše i Agrikol, šaljući Lisiju u Satelion hrišćane pohvatane u Sevastiji: jer oni behu veliki prijatelji i složni jednomišljenici, i behu se bednici dogovorili da hrišćanima što više jada zadaju ubijajući ih van njihovih zavičaja.
U to vreme življaše u Satalionu vrlo ugledan čovek Evstatije. Meću sugrađanima svojim on beše prvi po visokorodstvu i po činu. Vojvoda po činu, Evstratije se odlikovao pobožnošću, bogobojažljivošću i besprekornim životom. Gledajući svaki dan veliko gonjenje hrišćana, on tugovaše i srce mu se kidaše. Gorko uzdišući i plačući, i provodeći vreme u postu i molitvi, on vapijaše ka Gospodu našem Isusu Hristu, da se sažali i smiluje na sluge Svoje, spase ih od bede i odvrati od njih nagrnulo zlo. Pri tome Evstratije i sam željaše da uđe u podvig svetih mučenika i da se udostoji postati učesnik njihovih muka; ali, razmišljajući o raznovrsnosti muka i svireposti mučitelja, on se bojao. Naposletku on ipak odluči da proveri svoju nameru na sledeći način: svoj pojas on Dade svom vernom sluzi i naredi mu da ga odnese u crkvu Aravrakijsku, otkuda i sam on beše rodom; prezviter pak u toj crkvi u to vreme beše Aksentije, osvedočeni sluga Božji; pritom Evstratije dade sluzi svome ovakvo uputstvo: da pojas tajno položi u oltaru, a sam da se sakrije u crkvi i motri ko će prvi doći i uzeti pojas: ako ga uzme prezviter Aksentije došavši na molitvu, onda sluga, ništa mu ne govoreći, neka se vrati doma; ako pak neko drugi od klira dođe i htedne uzeti pojas, onda sluga neka to ne dopusti nego neka odmah vrati pojas natrag.
Pošto posla slugu sa takvim nalogom, Evstratije donese u duši svojoj ovakvu odluku: „ako pojas uzme sam prezviter, onda će to biti znak da sam Bog hoće da Evstratije preda sebe na muke za Hrista; ako bi ga pak ko drugi hteo uzeti, to će onda značiti da ne treba sebe da predaje na mučenje već da tajno drži svetu veru“. – Nakon malo dana vrati se sluga i ispriča gospodaru svome da onoga časa, kada on položi pojas u oltaru, naiđe prezviter Aksentije, kao naročito poslan, i ušavši u oltar uze pojas. – Čuvši to, Evstratije se veoma obradova, i lice mu sijaše od radosti, čemu se veoma čuđaše prijatelj njegov Evgenije.
Ubrzo posle toga blaženi Aksentije bi uhvaćen sa drugim hrišćanima, ispitan na sudu i mučen, pa bačen u tamnidžu, i držan tamo u okovima. Zatim opet bi usred grada ustrojeno sudište na jednoj uzvišici, i Lisije oholo sede na sudijsku stolicu i naredi da se sužnji dovedu iz tamnice na saslušanje. A sveti Evstratije, došavši u tamnicu, moli sve Hrista radi okovane svete, da se pomole za njega, pošto i sam hoće da tog istog dana uzme udela u njihovom podvigu. Tada svi sveti sužnji, preklonivši kolena, pomoliše se Bogu za njega. Kada završiše molitvu, vojnici povedoše iz tamnice na sud sužnje, na čelu kojih iđaše Evstratije. Došavši na sudište, četa vojnika po običaju stade pred sudijom. Lisije naredi da sužnje izvode preda nj na sud jednog po jednog, onim redom kao i na prvom saslušanju. Kada otpoče suđenje Evstratije reče:
„Prema carskoj naredbi, izdatoj ranije, i sada na sudu opet pročitanoj, svi hrišćani, ma gde se nalazili, podleže sudu. Po toj naredbi doveden je ovamo Aksentije, muž odavno čuven svojim poreklom i pobožnim životom, a sada još čuveniji zbog pokazanog junaštva i čvrstine, pomoću kojih objavi sebe slugom Hrista, Cara Nebeskoga. Stojeći na ovome sudu, on se već podvizavao podvigom besmrtnosti, sudijo, i izobličio tvoje bezbožje, rečima i delima premudro govoreći i junački muke trpeći. Od toga dana on kao zločinac bi metnut u tamnicu; a danas ti naredi da ga opet izvedu na saslušanje sa svetom družinom njegovom. I evo, svi oni stoje sa mnom, nepokolebljivi i hrabri duhom i gotovi da posrame i potpuno razveju sve lukave zamisli protiv njih> na koje te tutka otac tvoj – đavo!“
Čuvši to, Lisije si zbuni od neočekivane smelosti Evstratijeve, pa krvnički pogledavši na njega gnjevno i besno huknu i povika groznim glasom: Nikada mi se nije desilo da izrečem tako strog sud kao danas, kada se ovaj odvratni grešnik drznuo ispričavati se preda mnom! Neka se odmah skine s njega pojas i vojničko odelo, i neka je svima znano da se on lišava čina koji je dosada imao! Zatim neka, nag telom i konopcima vezanih ruku i nogu i prostrt na zemlji, produži svoju besedu!
Sluge hitno izvršiše naređenje. Tada Lisije reče Evstratiju: Ne kaješ li se zbog svog pagubnog pothvata? Ako se kaješ, obasuću te blagonaklonošću i izbeći ćeš kaznu. U svakom slučaju, pre mučenja kaži mi svoje ime i postojbinu, i izloži nam svoju veru. – Svetitelj odgovori: Rođen sam u gradu Aravraki; ime mi je Evstratije, koje na jeziku moga zavičaja glasi Kirisik; a sluga sam Gospodara svih – Boga Oca i Sina Njegovog Gospoda Isusa Hrista i Svetoga Duha, od povoja naučen sam klanjati se ovome u Trojici Jednome Bogu i verovati u Njega. – Lisije reče: Neka vojnici kažu koliko je godina ovaj u vojsci. – Vojnici odgovoriše: Već je dvadeset sedma godina otkako je kao mlad stupio u vojnu službu.
Tada Lisije reče ispovedniku: Evstratije, ti sam vidiš kakvu si muku navukao na sebe svojom nepokornošću. Ostavi se svoga bezumlja! predomisli se i ne upropašćuj svoju čast i čin, koje si stekao tako dugim službovanjem u vojsci! prizovi milostivnu silu bogova i umoli carsku krotost i čovekoljublje suda! – Sveti Evstratije odgovori: Odvratnim demonima, i gluvim idolima načinjenim od ljudi, niko ko ima zdrav razum nikada nije smatrao za potrebno klanjati se. Zato se u našim Svetim Knjigama kaže: bogovi koji nisu stvorili nebo i zemlju, neka nestanu! (Jerem. 10, 11). – Sudija na to reče: Onda, zdrav razum ima ne onaj li koji se klanja Bogu Raspetome, kao što to činite vi prepuni zablude?! – Sveti Evstratije mu odgovori: Da tvoja duhovna čula nisu izopačena služenjem sujeti, i da duša tvoja nije sva pogružena u umovanje o zemaljskom, ja bih ti dokazao da Taj Raspeti i jeste istiniti Spasitelj i Gospod i Sazdatelj svekolike tvari, koji je pre vekova u Ocu i koji je Svojom neiskazanom mudrošću oživeo kroz preporod omrtvelost našu.
U tom trenutku siloviti sudija prekide svetitelju govor i reče: Neka ovaj bezobraznik bude konopcima obešen u vazduhu i neka se ispod njega razgori oganj od kučina, a odozgo neka ga biju po leđima sa tri motke, pa neka onda vodi krasnorečivu prepirku svoju s nama!
Tako mučen, svetitelj trpljaše dugo vreme, odozdo paljen a odozgo svirepo bijen i kidan. No i u takvim mukama svetitelj ne pusti ni glasa od sebe, niti se izmeni u licu, i izgledaše kao da strada u tuđem telu, tako da se i sam mučitelj veoma divljaše. Najzad Lisije naredi da popuste sa mučenjem i, osmehnuvši se pakosno, reče mučeniku: Šta misliš, Evstratije, hoćeš li da ti malo ublažim bolove od nanesenih ti rana?
Rekavši to, mučitelj odmah naredi da se donese slana voda pomešana sa sirćetom, pa da se njome obilno zalivaju rane mučeniku i snažno trljaju oštrim crepovima. No stradalac junački pretrpe i tu muku, kao da ne oseća nikakav bol. A mučitelj mišljaše da Evstratije pomoću nekih mađija čini sebe neosetljivim za bolove. Tada mu sveti Evstratije reče: Stavljajući me na ovakve muke, ti si mi i protiv svoje volje učinio veliko dobro, jer si odagnao od mene maglu koja se dizala u meni od telesne ogrubelosti duše moje, i učinio si me pobediteljem nad iskušenjima mog samovlasnog uma koja me odavno uznemiravaju, i omogućio si mi da savladam sve iapade strasti i nemire duše; usred ratobornih napasti ti si sačuvao unutrašnju čvrstinu moga duha, – zalog besmrtnog života mog, gde je za sve verne sabrano bogatstvo nepropadljivo; i pokazao si mi put skraćen i bestrastan, kojim ja mogu i u ovom trošnom telu postići angelski život i naslađivati se večnosti nebeske. Sada znam da sam ja crkva Boga Živoga i Svetoga Duha koji živi u meni.[4] Stoga: odstupite od mene svi koji činite bezakonje, jer Gospod ču plač moj, Gospod molitvu moju primi.[5] Vaistinu, duša će se moja radovati o Gospodu, i veseliće se o spasenju njegovom. Sve će kosti moje reći: Gospode: ko je kao Ti, koji izbavljaš stradalca iz ruku silnika, i ništega i ubogoga od onih koji ga upropašćuju.[6] Zato pohitaj, slugo đavolji! nemoj izostaviti nijedno od oruđa mučenja što ti stoje na raspoloženju! ispitaj me kao zlato u ognju, pa još i jače! No u meni nećeš naći omiljenu ti poganštinu kojoj ti služiš delima. Jer bogovi tvoji su gadost koja vlada tobom i tvojim bezumnim carem.
Mučitelj na to uzvrati: Izgleda mi da ti se od silnih bolova telesnih poremetio um, te zato i govoriš mnoge besmislice. Kada bi taj tvoj Bog mogao, kako ti kažeš, učiniti tebe besmrtnim, onda bi te on izbavio i od ovih rana. Stoga prestani zavaravati sebe praznim nadama i sanjarijama, i postaraj se prihvatiti izbavljenje koje ti nudim. – Evstratije odgovori: Hoćeš li, oslepljenih čula čoveče, poverovati da Bogu mome ništa nije nemoguće? Pazi i gledaj na mene, koga misliš umrtviti i pogubiti pomoću muka izmišljenih tobom.
Tada svi pogledaše u njega i posmatrahu ga s velikom pažnjom; i gle, iznenada kraste od rana spadoše s tela njegova kao krljušt, i on postade potpuno zdrav, bez ikakvog traga od rana na telu njegovom. I svi, videvši takvo čudo, proslaviše Jedinog Istinitog Boga. A Evgenije, Evstratijev prijatelj, sugrađanin i savojnik, kliknu gromkim glasom: Lisije! I ja sam hrišćanin! i proklinjem veru tvoju; i kao gospodin moj Evstratije odbijam da se pokorim carevoj naredbi i tvojoj volji!
Lisije mučitelj se strahovito razjari, i naredi da Evgenija odmah uhvate i postave usred sudišta, i reče: Ispitivanje svih ovih zahteva mnogo vremena i truda; međutim preda mnom stoje narodni poslovi koje moram sada srediti. Stoga naređujem: ovoga čarobnjaka i mađioničara Evstratija, kao i Evgenija, njegovog jednomišljenika, čvrsto okovati u lance. pa baciti u tamnicu zajedno sa drugim hrišćanima, i držati nh tamo do sledećeg isleđenja.
Rekavši to, Lisije ustade sa svoga mesta i prekinu suđenje. A sveti, obradovan i tolikom neustrašivošću i trpljenjem svetog Evstratija i spasonosnim čudom koje Gospod naš Isus Hristos pokaza na njemu, biše odvedeni u tamnicu. Kada uđoše u tamnicu, oni svi jednoglasno otpevaše psalam: Kako je lepo i krasno, kad sva braća žive zajedno … (Psal. 132, 1. …). I završivši molitvu sedoše, a sveti Evstratije ih poučavaše i pripremaše za predstojeći podvig.
Tako prođe taj dan. Noću Lisije naredi vojnicima da se spremaju za put, pošto je nameravao da putuje u grad Nikopolj.[7]
Dok se vojnici pripremahu, Lisije sam ode u tamnicu, pozva preda se Evstratija i, smešeći se licemerno, reče mu: Zdravo, dragi Evstratije! – Svetitelj odgovori: Svemogući Bog kome služim, neka te dostojno nagradi za tvoj pozdrav, sudijo! – Lisije na to reče: O ugaćanju Bogu se i staraj; a sada primi čizme i obuj se, da bi s nama veselo krenuo na put. – A te čizme behu gvozdene i iznutra načičkane dugačkim i oštrim klincima. Njih navukoše na noge svetom Evstratiju, čvrsto ih kajišima pritegoše uz noge svetitelju, pa Lisije svojim prstenom zapečati kajišne čvorove i naredi da svetitelja vode za njim okovana sa drugim sužnjima, i da ga celim putem biju i gone da bi što brže išao. Sam pak Lisije sa svojim vojnicima iđaše ispred njih. Kroz dva dana oni stigoše u grad Aravrak, postojbinu Evstratijevu i Evgenijevu.
Kada se oni približiše Aravraku, svi žitelji grada izađoše im u susret, želeći da vide blaženog Evstratija. Ali se niko od prijatelja i poznanika ne usudi da mu priđe, bojeći se da ne bude uhvaćen, pošto beše poznato da je pogani mučitelj već bio izdao takvo naređenje. Na putu pak ka Aravraku življaše neki Mardarije, čovek prostoga porekla, srednjeg imovnog stanja, no potpuno zadovoljan time. Kada provođahu Evstratija i druge hrišćane on beše zauzet pravljenjem krova na svojoj novoj kući. Pogledavši na sprovođene svete sužnje, on ugleda među njima kao svetlu zvezdu svetog Evstratija, pa siđe s krova i reče svojoj ženi po jermenski: Vidilš li, ženo, vlastelina ove zemlje, poznatog po svom poreklu i bogatstvu, i u visokom vojničkom činu? Vidiš li kako sve to on prezre, i ide da postane žrtva blagoprijatna Bogu? Blažen je on, jer i u ovom životu beše slavan, a i u Vladike našeg Hrista dobiće veliku nagradu i biće udostojen neiskazanog blaženstva sa anđelima. – Blagočestiva žena odgovori mužu: Dragi supruže moj, šta smeta tebi da i ti pođeš putem kojim on ide i da se zajedno s njim udostojiš svete končine, da bi na nebu bio zastupnik meni i našoj maloj deci i svemu rodu tvome? – Mardarije joj reče: Daj mi obuću, da pođem željenim putem.
Ona mu s radošću brzo donese obuću. Obukavši se, obuvši se i opasavši se, Mardarije zagrli dva mala sinčića svoja, pa se okrenu istoku i pomoli se Bogu govoreći: Vladiko Bože, Oče Svedržitelju, i Gospode Isuse Hriste i Sveti Duše, Jedno Božanstvo i Jedna Sila, pomiluj me grešnoga, smiluj se i budi čuvar ovoj sluškinji Tvojoj i dečici ovoj, zaštitniče udovica i hranitelju siročadi! jer ja, Vladiko, s velikom radošću i svim srcem idem k Tebi! – Rekavši to, on poljubi decu svoju i reče: Budi zdrava, ženo, i ne tuguj, niti plači, nego se raduj i veseli, jer tebe i decu našu i dušu svoju polažem u ruke Svemogućem i Sveblagom Bogu našem!
Rekavši to, on hitno izađe iz kuće, radosno praćen svojom ženom. I ode k uglednom građaninu Avrakinskom Mukaroru, čoveku bogatom i visokoga čina, pozdravi se s njim i reče mu: Evo ja idem k prijatelju i rođaku tvome Kirisiku; i ako bude ugodno Bogu, biću mu saputnik i zajedno s njim ući ću u lodvig mučenički. Stoga budi posle Boga zaštitnik mojoj ženi i mojoj deci u ovom životu. A ja, ako nađem milost u Boga, pomoći ću ti u onaj dan kada svi mi predstanemo Njemu, i ti ćeš dobiti nagradu svoju. – Blagočestivi Mukaror mu odgovori: Idi s mirom, čedo moje! pređi taj divni put, i ne brini ništa: ja ću ispuniti želju tvoju, jer ću biti roditelj ženi tvojoj i dečici tvojoj.
Tada se Mardarije oprosti sa Mukarorom, pa ode i sustiže svete blizu samoga grada. I onda gromko viknu k svetome Evstratiju: Gospodine Kirisiče; kao što ovca hita k svome pastiru, tako i ja pribegoh k tebi, želeći da vam svima budem saputnik. Stoga primi mene, i pričisli me svetoj družini tvojoj, i privedi me, mada sam nedostojan, k mučeničkom podvigu, da bih i ja postao svedok Gospoda Hrista. – Zatim on još gromče uzviknu: Čujte, sluge đavolove, čujte: i ja sam hrišćanin kao i gospodin moj Evstratije.
Tada vojnici ščepaše Mardarija i vezaše, pa ga sa ostalim hrišćanima vrgoše u narodnu tamnicu, o čemu i Lisija izvestiše. A Lisije, riknuvši kao lav, odmah sede na sudijsku stolicu. Vojnici, po običaju, stadoše dovoditi hrišćane iz tamnice. Doveden bi i sveti Aksentije – nag i konopcima svezanih ruku; ostali hrišćani sužnji stajahu i gledahu. Sudija reče svetitelju: Aksentije, izbavljajući nas od napora a sebe od mučenja, kaži nam, jesi li ostavio svoju uzaludnu i ubitačnu nepokornost i vratio se k milostivim bogovima našim? – Sveti Aksentije odgovori: Čuj} Lisije! kunem se Istinom koja je iznad svih i svega i providi sve i sva, da će moj um neizmenljivo znati Jednoga Boga i ja ću se samo Njemu poklanjati, pa makar mi gi zadao hiljade i hiljade rana i stavio me na muke, veće od pređašnjih. Pogubio ti mene mačem ili ognjem, svejedno, ti nikada nećeš biti u stanju da izmeniš moje misli. Zato, čini odmah što hoćeš.
Tada mučitelj izreče ovaku smrtnu presudu: „Aksentije, koji posle mnogih mučenja i nadalje ostaje uporno i nesavitljivo pri svome pagubnom bezumlju, neka bude lišen života posečen mačem. Ovo izvršiti u pustom mestu u neprolaznoj šumi, da se bedno telo njegovo ne bi udostojilo doličnog pogreba. A onaj što se nedavno pridružio sužnjima, neka bude doveden ovamo na sredinu, da odmah dobije počast koju ište“.
Dok vojnici raskivahu okove što behu na svetom Mardariju, on govoraše svetom Evstratiju: Gospodine moj Kirisiče! molim te, moli Boga za mene i nauči me šta da odgovaram pagubnom čoveku tom, da taj svirepi mučitelj ne prevari mene, čoveka prosta i neškolovana. – Sveti Evstratije mu reče: Brate moj Mardarije, ti stalno govori jedno isto: „hrišćanin sam“, „sluga sam Hristov“; i ništa drugo ne odgovaraj, ma šta ti on govorio ili činio s tobom.
Kada vojnici dovedoše Mardarija pred Lisija, oni rekoše: Evo nedavnog sužnja. – Lisije reče: Neka kaže svoje ime, zavičaj, zanimanje i mesto življenja, i koje je vere. – Mardarije odgovori: Hrišćanin sam. – I na sva pitanja islednika odnosno imena i zavičaja, on produži klicati: Hrišćanin sam! sluga sam Hristov! – I tako dugo pitan, on ništa drugo ne odgovaraše sem: Hrišćanin sam! slugam sam Hristov!
Sudija Lisije! videvši njegovu prostotu i nepokolebljivost, naredi da mu svrdlom probuše gležnje na nogama, provuku konopce kroz gležnje, pa glavačke obese i svo mu telo buše i opaljuju usijanim gvozdenim šipkama. Dugo viseći tako i mučen, Mardarije najzad dade glasa od sebe kliknuvši: „Gospode, blagodarim Ti što me udostoji ovih blaga! Žudeo sam da budem spasen Tobom, i voleo sam to svim srcem. Primi dušu moju u miru“. – Rekavši to, on predade duh.
Kada telo Mardarijevo ukloniše s mučilišta, sudija Aisije reče: Neka bude sad doveden Evgvnije iz Satale, koji se drznu ući ovamo u vreme saslušanja Evstratija. Ja ne tvrdim da je on hrišćanin, kao što oni brbljaju, ali nalazim da je on vrlo nezgodan čovek. – Kada Evgenije predstade sudu, službenici rekoše: Evo Evgenija! – Sudija reče: Kaži mi, svepogani čoveče, kakav te zli duh natutka i podstače na toliku drskost, te nas ti onako bestidno ukori, ni u šta ne smatrajući sadašnju strogost suda? – Sveti Evgenije odgovori: Moj Bog koji obezoružava obožavane tobom demone; eto, On mi dade silu i darova mi smelost i slobodu reči, da popljujem tvoju bedastost, smrdljivi psu, sasude Satane, koji će zajeDno s tobom biti predat na pogibao. -. Mučitelj povika: Odrezati mu bezobrazni jezik, odseći mu obe ruke, i prebiti mu goleni, da bi se pokornije ponašao pred nama! – A kad ovo naređenje privođahu u delo, sveti Evgenije predade duh svoju Bogu.
Ubrzo posle toga Lisije jednom izađe van grada da izvrši smotru nad vojskom. U vreme te smotre, kada svaki vojnik pokazivaše kako vlada oružjem, jedan od njih, po imenu Orest, visok rastom i divan po sioljašnjosti, bi po svome činu pozvan da predstane Lisiju. Ugledavši ga, Lisije ga pohvali, nazva ga „pravim vojnikom“, i naloži mu da kopljem gaća u metu. Kada Orest podiže ruku i zamahnu kopljem, zlatni krst koji je on nosio na grudima pojavi se pri zamahu ispod odela, tako da to videše svi, i sam Lisije. Orest bi odmah pozvan da priđe Lisiju, koji uhvati rukom krst njegov na prsima, i držeći ga upita: Šta je ovo? Eda li si i ti od onih koji sleduju Raspetome? – Orest odgovori: Ja sam rob Raspetoga, Gospoda mog i Boga; i ovo znamenje Njegovo nosim na sebi radi odgonjenja svih zala što nailaze na mene. – Tada Lisije reče: Neka i ovaj izvrsni vojnik bude svezan sa podsudnim Evstratijem, i neka mu bude saputnik do Nikopolja, gde će u svoje vreme oni biti saslušani.
Kada Lisije doputova u grad Nikopolj, veliko mnoštvo vojnika iz puka koji je u tom gradu bio dođe k Lisiju, i svi jednoglasno klicahu: Lisije! i mi smo vojnici Gospoda našega Isusa Hrista: čini s nama što hoćeš! – Lisija to najpre uplaši, jer se bojao da to nije neka zavera protiv njega. Ali zatim ugledavši gde oni skidaju sa sebe pojaseve i sami sebe predaju kao ovce, naredi da ih sve svežu i bace u tamnicu. U sebi pak Lisije razmišljaše kako da ih pogubi, a da pritom ne izazove neki metež među njihovim sugrađanima ili rođacima. No više svega on se bojaše Evstratija, da se, kada ga bude mučio, ponovo ne desi čudo slično prvome, i na taj nači^n ne samo hrišćane utvrdi u veri nego i neznabošce odvrati od služenja idolima i obrati ih u svoju veru. Sa tog razloga Lisije donese odluku da sutradan uputi svetog Evstratija i svetog Oresta u grad Sevastiju k namesniku Agrikolu.
Sutradan on tako i postupi. Pritom on napisa Agrikolu ovakvo pismo: „Njegovom veleljepiju namesniku Agrikolu vojvoda Lisije želi zdravlje. Božanstveni carevi naši, ne znajući u svoj vaseljeni nikoga ko bi mogao bolje od tebe ispitivati ono što je nepoznato, dadoše ti vlast da upravljaš ovim zemljama, jer jasno znaju da ti i dane i noći provodiš u požrtvovanom sređivanju narodnih poslova, i da će san pre uspavati neuspavljive zvezde nego tvoje oči dok ne uradiš ono što si preduzeo uraditi na opštu korist. Jednom rečju, pošto oni jedino u tebi nađoše velike osobine, to te i odlikovaše ovom velikom čašću koju sada poseduješ. Stoga i ja, svedok tolikih izvanrednih osobina tvojih, upućujem k tebi ovog sužnja Evstratija, koji silno boluje hrišćanstvom, naročito što ja ne bih u stanju izmisliti nešto što bi ga moglo odvratiti od njegove zablude. Iako on bi s moje strane udostojen počasne dužnosti nad područnom mi vojskom, on se strahovito pogordi i zadade nam mnogo jada. Pribegavao sam i pretnjama, ali on u svojoj oholosti predskazuje budućnost, sokoleći sebe svojim vradžbinama. I mada je video druge stavljane na muke, ipak se ne ostavi svoje drskosti, pa i same muke smatraše pre za sreću negoli za mučenje. I eto njega i s njim Oresta, koji je iste misli s njim, šaljem tvome premudrom sudu, držeći se carskih naređenja“.
Uzevši ovo pismo, i zapisnike o saslušanjima svetih mučenika, i svete sužnje, vojnici krenuše na put. Putujući, sveti Evstratije i Orest pevahu: Putem zapovesti tvojih trčim, Gospode … Urazumi me, i naučiću se zapovestima tvojim (Psal. 118, 32. 73). – A posle molitve Evstratije upita Oresta: Brate Oreste, reci mi kako je skončao sveti Aksentije i na kom mestu? – Sveti Orest stade kazivati: Pošto mu bi izrečena smrtna presuda od strane sudije, on moljaše vojnike koji ga povedoše sa sudišta da mu dopuste da se vidi s tobom i da ti da poslednji celiv. No niko mu ne hte ispuniti želju, pošto beše vreme ručku i sluge stomaka hitahu da što pre izvrše naređenje, i zato odmah povedoše Aksentija u šumu, na mesto zvano Ororija. Putem svetitelj pevaše psalam: „Blaženi koji su besprekorni za put, koji hode u zakonu Gospodnjem“ … I otpeva ceo psalam do kraja (Psal. 118, 1-176). Zatim preklonivši kolena pomoli se, pa pruži ruke kao primajući neki prinos, i rekavši, „amin“ obazre se unaokolo, i videvši me gde stojim blizu pozva me k sebi i reče mi: „Brate Oreste, kaži gospodinu Evstratiju da se pomoli za mene, i da će me on uskoro stići, i ja ga očekujem“. – Zatim mu odsekoše glavu, pošto prethodno razjuriše sve koje podozrevahu da su hrišćani. Sveto pak telo njegovo noću ukradoše prezviteri Aravrakiski. No ne našavši glavu njegovu, oni stadoše plakati i moliti se Bogu, da im On pokaže gde je glava svetog mučenika. I po promislu Božjem, na jednome hrastu zagrakta gavran; prezviteri pođoše po njegovom glasu i nađoše svetiteljevu glavu na razgranatim granama toga hrasta gde sećaše gavran. Uzevši je, prezviteri je priložiše k telu svetog mučenika, odnesoše na mesto čisto i česno, i tamo pogreboše.
Čuvši to, sveti Evstratije plaka, i pomolivši se Bogu reče Orestu: Postarajmo se i mi, brate, da pođemo u stopu za svetim Aksentijem.
Posle pet dana sveti mučenici, vođeni od vojnika, stigoše u Sevastiju, i namesnik Agrikol, dobivši Lisijevo pismo, predade sužnje najsigurnijoj straži. Narednog dana pak on sede u prisustvu naroda na sudijskom mestu na trgu i naredi da hrišćane dovedu pred njega. Sav se grad beše sabrao da vidi podsudne sužnje. Agrikol naredi da se najpre na sav glas pročitaju Lisijevo pismo i zaiisnici prethodnih saslušanja dovedenih sužanja. Pošto to bi pročitano, Agrikol reče: Ne misln, Evstratije, da te i ovde očekuju mučenja kakva si pretrpeo od Lisija; bolje ti je pokori se zaranije naredbama carskim i pri!nesi bogovima žrtvu, da ne bi poginuo strahotnom smrću. – Sveti Evstratije ga upita: Važe li zakoni i za careve, ili ne? – da, odgovori namesnik, jer i carevi drže se zakona. -Onda znači, uzvrati na to sveti Evstratije, za tebe zakoni postoje samo na hartiji, a ne važe u stvarnosti. – Zašto tako govoriš, bezbožna glavo? upita namesnik. Ko se i kada usudioprotiviti se ma u čemu zakonima?
Sveti Evstratije odgovori: U carskim zakonima mi čitamo sledeće: Neka se nasilje ne čini ni rečju ni delom, i neka se narodom upravlja prvenstveno pomoću savetovanja. Neophodno je jedno od dvoga: ili da vlastodržac savetuje potčinjenog želeći dobiti od njega ono što treba; ili da potčinjeni, ranije upućen u ono što treba, slobodno i dobrovoljno izvršuje naređenja zakona. Pored toga, u zakonima se nalazi i ovo: Naređujemo da sudija sudi sjedinjujući strogost s milosrđem, te da oni kojima se sudi ne bi zbog strogosti sudijine omrzli sudiju i postali mu neprijatelji, niti pak da gaze zakon uzdajući se u sudijinu snishodljivost. Je li tako napisano, sudijo, ili ne? – Da, tako! odgovori namesnik. – Onda te molim, reče svetitelj, drži se toga i kada meni sudiš. – Namesnik odgovori: Potrebno je čvrsto se držati zakona i odnositi se prema njima s dužnim poštovanjem i kad si u pitanju ti i kad je u pitanju svaki drugi. – Onda molim te, primeti svetitelj, neka tvoja strogost bude sjedinjena s milosrđem, i ti, kao mudriji od svih, blagovoli radije slušati savete negoli savetovati, pametno pretresajući svaki predmet. U protivnom slučaju, ti bez ikakvog premišljanja i bez obzira na zakone – muči, ubijaj, čini što hoćeš.
Govori smelo i slobodno što hoćeš, odgovori namesnik, suđenje će se obavljati više savetovanjem nego zastrašivanjem. – Sveti Evstratije upita: Kojim bogovima prineti žrtvu, većim ili manjim? – Prvo Zevsu, odgovori namesnik, pa onda Apolonu i Posejdonu. – Sveti Evstratije upita: Od kojih ste mudraca, ili pripovedača, ili proroka čuli vi da se treba klanjati Zevsu i ostalim tobožnjim bogovima? – Namesnik odgovori: Od Platona, Aristotela, Hermesa i drugih filosofa, koje kad bi ti znao, ti bi njihov spomen, Evstratije, počitovao kao muževa božanstvenih i divnih. – Sveti Evstratije na to reče: Njihova mi učenja nisu nepoznata, pošto sam se od mladosti bavio njima i dobro izučio jelinske nauke i umetnosti. Iako narediš, počećemo najpre sa Platonom.
Namesnik se stade pozivati na Platonovo delo „Timej“, iz koga se tobož jasno vidi da Platon usrdno počituje neznabožačke bogove i boginje. Evstratije pak na osnovu tog istog Platonovog dela dokaza da Platon javno i silno osuđuje samoga Zevsa, koga neznabošci smatraju gospodarem bogova i ljudi, neba i zemlje, i tvrdi da je Bog izvor i vinovnik svakoga dobra; a Zevs, prema neznabožačkim basnama, ni najmanje nije bio takav. Pri tome svetitelj ukazivaše na razne neznabožačke basne; a navođaše isto tako i reči najznamenitijih pesnika: Homera i Eshila. Kroz sve to pokazujući i dokazujući da Zevs nije Bog.
Ja trpim tvoju drskost, reče na to namesnik Evstratiju, zbog svoje filosofije. A ti mi sada kaži, kako možeš smatrati i verovati da je Bog onaj koji je u stvari bio čovek, i kao čovek osuđen i raspet na krstu? – Svetitelj odgovori: Ako pristaješ da me strpljivo saslušaš, ja ću te prvo upitati o nekim stvarima za koje sam se spremio da te pitam, pa ću ti zatim izložiti po redu sve o čemu me pitaš. – Igemon odgovori: Dajem ti potpuno pravo da govoriš sve što želiš. – Evstratije produži: Svaki čovek zdravoga uma treba da zamišlja Boga kao biće pravedno, nepostižno, neopisano, neizrazivo, neizmenljivo i koje Svojim Božanskim svojstvima prevazilazi sve i sva. Ne izgleda li to i tebi tako, premudri sudijom? – Da, tako mislim i ja, odgovori sudija. – Rečenome treba dodati i to. primeti svetitelj, da u Bogu nema nikakvog nedostatka i nesavršenstva, i da je On u svemu savršen. – Nema sumnje tako je, složi se Agrikol. – Šta onda? nastavi Evstratije, hoćemo li reći da postoje još i neki drugi bogovi i imaju savršenu i netruležnu prirodu? No to bi bilo besmisleno: jer kada bi im makar i najmanje nedostajalo od blaženog savršenstva Božanskog, onda oni, mislim, već ne bi bili dostojni da ih ljudi smatraju za bogove. U Bogu nema nikakvog nedostatka, kao što ranije rekosmo, i Njemu treba da veruju i da se poklanjaju svi ljudi. – Zaista je tako, potvrdi Agrikol. – Šta onda? pitajući se produži Evstratije. Da li se ti mnogi.bogovi nalaze unutar tih netruležnih i besmrtnih, Božanstvu svojstvenih blaga? I budući samo različne projave jednoga bića, da li se stiču u Božanstvu kao u jednoj tački? Ali onda neka se ne govori da su to razni bogovi, veliki i mali, već Jedan Bog, koji je po nesravnjivoj svemoći Svojoj jedan i ima ime Božanstva, a ne kao što vi mislite da jedan bog živi na nebu, drugi na zemlji, treći u moru. Nije li tako, sudijo?
Ne budući u stanju odgovoriti, carski namesnik Agrikol ćutaše dugo. Najzad jedva progovorivši reče: Ostavi svoja rasuđivanja i previsprenu mnogorečivost, i odgovaraj samo ono što te pitaju: kako vi smatrate Bogom Raspetoga? – Sveti Evstratije odgovori: Počeću rečima vašeg stihotvorca Hezioda: U početku beše Ereb i Haos, tojest mrak i vodna bezdna. A kada je Bog sredio i ukrasio svet, stvorivši ga ne iz već prepostojeće materije već privodeći ga k biću iz nebića, onda je On stvorio čoveka po slici i prilici Svojoj. No zli anđeo,[8] koji je imao vlast nad saborom drugih anđela, po svojoj volji odstupi od Satvorivšeg ga, i naduvši se gordošću otpade od svoga čina i bi prognan s neba Bogom.[9] Čoveka pak Bog nastani u raju, davši mu zapovest koja ga je učila poslušnosti: da izobilno koristi sva blaga raja, samo da se ne dotiče jednog drveta i ne jede od njegovoga roda.[10] Takav podvig Bog odredi čoveku, da čovek ne bi narušio zapovest Božju i pošao za đavolom koji u svemu plete zamke čoveku; i da bi čovek posramio vraga koji mu zavidi na velikoj časti, i mogao postati besmrtan prebivajući u netruležnosti. U protivnom slučaju čoveku se neće dopustiti da i nadalje živi u raju, nego će biti isteran iz raja, i umreti pošto poživi neko vreme na zemlji. A zli đavo, naoružavši se zavišću protiv čoveka, sve svoje lukavstvo uperi na njega i preko zmije prevari ženu prvoga čoveka, a pomoću žene navede i njega samog na narušenje zapovesti, zbog čega bi izgnan iz raja Bogom i osuđen na muku, znoj i truležnost.[11] I tako, svezlobni đavo odnese pobedu, i hvaljaše se što čoveka uze pod svoju vlast zbog greha njegova. I kada se kasnije rod ljudski umnoži, mučitelj đavo se staraše da svaku dušu porobi sebi. I pošto većina ljudi pade u bezakonje, Bog potopom pogubi svet, a sačuva pravednoga muža Noja koji se junački borio protivu zlobnoga đavola, i ostao nepobeđen od njega i spasao se u kovčegu zajedno sa ženom i decom.[12] Uspostavivši posle potopa zemlju u prvobitni oblik, Bog nastani na njoj Noja kao novog žitelja njenog.[13] Prođe mnogo godina, ljudi se opet namnožiše, i ponovo uzraste svako bezakonje među njima, i svi oni pobeđivani gresima podpadahu pod smrt, i okovani nalažahu se u adu, vučeni u pogibao lukavim đavolom. Tada Sazdatelj naš Bog, sažalivši se na nas i ne hoteći ostaviti bez pomoći delo ruku Svojih, isprva darova mudrost jelinima, da bi oni poznali svesilnoga Boga i savladali protivnika svog đavola. No oni, premda se naizgled unekoliko urazumiše i približiše putu istinskog bogopoznanja, ipak im rasuđivanja behu u izmaštanim rečima i oni upadahu u zablude svojih predaka, . pobeđeni verom u lažne bogove, i lutajući daleko od puta istine, otisnuše se u još veće neznabožje. No i pri tome velika sila milosrđa Božjeg ne dopusti ljudima ležati u padu, i Bog im dade zakon, posla proroke i na raznovrsne načine pokaza put spasenja narodu Jevrejskom. Ali i pored toga ljudi postajahu sve gori, i opet ponavljahu grehe svojih praotaca, i svi podležahu smrti zbog greha. Naposletku, Gospod naš Bog – Reč blagovoli primiti podjednak s nama podvig i javiti nam pobedu nad protivnikom – đavolom, postavši nam sličan u svemu: On ponizi sebe primivši obličje sluge, rodi se od Djeve ostajući neizmenljiv po Božanstvu i postade Jagnje da obezoruža vuka – đavola. Iskoristimo sada, sudijo, jedno poređenje koje dolikuje mome izlaganju: ako ti, upravnik ovoga grada, ugledaš medveda ili drugog strašnog zvera gde ide na tvoj grad, i pošalješ slugu svoga da ga ubije, i on, izvršujući tvoje naređenje, izađe protiv zvera, ali nevičan i slab i neumešan padne mrtav u borbi sa zverom i bude pojeden, -zar bi se ti rešio narediti drugome sluzi, isto tako slabom i neiskusnom, da stupi u borbu sa zverom? I zar ti, ako si jak i silan i umešan boriti se sa zverom, ne bi sam izišao protiv njega kao iskusan i hrabar borac, i ubio ga: I to izašao ne kao gospodin već kao prost sluga, samo koji ume da se bori? Primerom pak svojim ti bi, nema sumnje, naučio i ostale sluge svoje da na takav isti način pobeđuju i ubijaju silovite zverove kada se sretnu sa njima. Tako i Gospod naš, Spasitelj sviju, kada sluge Njegove u borbi s đavolom padoše pobeđeni i satrveni, sam, po neiskazanom milosrđu Svom, ponizi Sebe sišavši u Prečistu i Svebesprekornu Djevu i uzevši obličje sluge i sve nemoći tela našeg osim greha; i izišavši na poprište ovoga života On dobrovoljnim i premudrim smirenjem prikri Sebe od svepokvarenog đavola, i pobedi ga kada đavo napade na Njega kao na prostoga čoveka, i Svojim spasonosnim stradanjem krsnim razori svu silu vražiju, učeći nas da se i mi, gledajući na Njegov podvig, na takav isti način borimo sa đavolom i savlađujemo silu njegovu. On dakle sam uze na Sebe grehe, strasti naše, a nama darova Svoje bestrašće, vaskrse držane u adu, i dade nam mogućnost da postanemo čeda Božija imajući nepobedivu ruku Njegovu i nadajući se vencima za podvige. U telu dakle bivamo pobeđeni, ali duhom pobeđujemo; podložni smo truležnosti i smrti, ali smo u isto vreme netruležni i besmrtni: stoga se klonimo vaše neuzdržljivosti i skotskog života, a ištemo angelski život i večno postojanje. Mi ne gledamo dole, kao stoka, niti smo ljudi zverskih naravi; naprotiv, mi gledamo na nebo, i nalazeći se u telu mi podražavamo život Bestelesnih bića. Poznata nam je i neprestana borba duha našeg sa telom; a razumom mudrim i smernim mi odvraćamo sebe od privezanosti smrtnom telu ovom, i uporno odbacujući njegovo sladostrašće i pohotljiva stremljenja mi se stalno učimo uzlaziti mišlju k nebu i trpljenjem i uzdržanjem umrtvljivati udove tela našeg. Mi se hranimo razmišljanjem o čistom i prečistom Gospodu našem, i iz nas se lije reč jasna, i dejstvuje u nama bez prepreke razumna sila. Ta i druga veća blaga darova nam Bog obukavši se sam u čoveka. Međutim vi ste, kao što je svima poznato, porobili sebe telu; a porobivši sebe telu vi nazivate bogovima one koji, po vašim predanjima, počiniše nečista i sramna dela, zidate im hramove i obožavate ih. Vi se tuđite opštenja s nebom, i danonoćno ste uznemireni, ne samo bojeći se kakve bilo nesreće nego uporno ištući privremenu sreću i na javi maštajući kao u onu. Vi ne samo telom nego i dušom umirete na večnu pogibao; a mi smo od Gospoda našeg Isusa Hrista naučeni: da će telo naše, istrulelo i pretvoreno u prah po sveopštem zakonu truležnosti i smrtnosti, opet oživeti sjedinivši se s dušom i dobiti prirodu netruležnu. – Sve ovo ja ti ukratko izložih, da bi se ti, naučivši se istini od mene, odrekao lažnih bogova svojih.
Carski namesnik Agrikol strpljivo sasluša do kraja mudru reč svetog Evstratija, i onda reče: Mi nemamo pravo da pretresamo odluke i želje careva nego smo dužni pokoravati se njihovim zakonima i izvršivati njihova naređenja. Zato ostavi nepotrebnu mnogogovorljivost, pa pristupi i prinesi žrtvu bogovima. U protivnom, bićeš stavljen na takve muke, o kojima nikada ni čuo nisi. – Sveti Evstratije ga na to upita: Zašto si nas onda naveo na toliki uzaludni napor, i nisi nas počeo mučiti ranije?
Tada mučitelj naredi da se donese gvozdeni krevet, silno užeže, pa na njega najpre položi sveti Orest; a svetom Evstratiju reče: Ti treba prvo na Orestu da posmatraš muke koje te očekuju, pa potom ćeš sam biti stavljen na njih. – Međutim sveti Orest, pristupivši k usijanom krevetu, uplaši se, i gledajući u svetog Evstratija reče: Moli se za mene, jer se pomisao moj uplaši. – Sveti Evstratije mu odgovori: Ne padaj duhom, brate Oreste, jer sve ovo samo izgleda strašno i mučno. U samoj stvari pak ti nećeš osetiti nikakav telesni bol, ako samo smelo i sa nadom u Boga legneš na usijani odar, jer će nam sam Gospod biti pomoćnik i zaštitnik. Seti se hrabrosti svetoga Aksentija i ostalih svetitelja, i ne budi niže njih: jer ovdašnje muke brzo se završavaju, i na nebu nas očekuje večna nagrada.
Čuvši to, sveti Orest smelo i junački skoči na usijani odar, stade Na njemu, prekrsti se i odmah leže, i celim telom ispruži se na užarenom odru. Zatim gromko kliknu: Gospode Isuse Hriste, u ruke Tvoje predajem duh svoj! – I predade Gospodu svetu dušu svoju. A sveti Evstratije viknu: Amin!
Odmah zatim namesnik Agrikol naredi da svetog Evsgratija odvedu u tamnicu. Evstratije u tamnici, pomolivši se po običaju Bogu, prizva slugu svog što beše s njim i reče mu: Čedo moje, donesi mi hartiju da napišemo zaveštanje, jer se nadam da ću sutra i ja. predstati Gospodu mom Hristu. – Kada hartija bi donesena, on napisa zaveštanje u kome izrazi želju: da telo njegovo bude preneseno u grad Aravrak, i da se niko ne usudi uzeti što od njegovih moštiju, nego celo telo položiti na mestu zvanom Analikozora, zajedno sa svetim Aksentijem, Orestom, Mardarijem i Evgenijem, jer ovi svetitelji zakleše svetog Evstratija da iosle njihove končine tela njihova budu netronuta položena zajedno sa njegovim telom. Sva imanja pak svoja sveti Evstratije zavešta na izdržavanje crkvenih služitelja; a za pokretnu imovinu svoju naredi: da se polovina razdeli ništima i ubogima, a druga polovina da njegovim sestrama. Naloži on u svom zaveštanju i to: da se robovi njegovi puste na slobodu, i svima im odredi nagrade.
Napisavši zaveštanje, sveti Evstratije provede sav dan posteći se i svu narednu noć moleći se. Episkop pak grada Sevastije blaženi Vlasije,[14] koji se u to vreme krio zbog gonjenja hrišćana, dođe te noći k svetom Evstratiju davši zlato stražarima. Jer on beše čuo o velikoj premudrosti Evstratija i o tome kako on posrami carskog namesnika i njegove bogove. Ušavši u tamnicu, episkop pade ničice i pokloni se svetitelju, govoreći: Blažen si, čedo Evstratije, što te svemoćni Bog toliko ukrepi. Molim ti se, pomeni i mene u molitvama svojim. – Sveti Evstratije odgovori: Nemoj se klanjati meni, oče duhovni, nego imajući u vidu tvoj čin, ti od nas mirjana očekuj dužno poklonjenje tebi.
Zatim oni sedoše, i Evstratije reče episkopu: Pošto ću, po volji Božjoj, sutra u treći čas[15] dana predstati Gospodu mome Hristu, kako mi to bi jasno otkriveno, to uzmi ovo zaveštanje moje i pročitaj ga. – Kada episkop pročita zaveštanje, svetitelj zamoli njega i klirike što behu s njim da se potpišu ispod zaveštanja; pritom zakle episkopa da on sam uzme telo njegovo i svetoga Oresta, da ih odnese i pogrebe na mestu označenom u zaveštanju, i da se postara izvršiti i sve ostalo napisano u zaveštanju, obećavajući mu za njegov trud i brigu nagradu u budućem životu od Gospoda našeg Isusa Hrista. Zatim sleti Evstratije moli episkopa da ga udostoji pričešća Božanskim Tajnama, pošto se otkako je uzet na mučenje nije pričestno tom Svetinjom. Kada dakle bi doneseno sve potrebno za služenje, i izvršena Beskrvna Žrtva, sveti Evstratije pristupi i primi taj Nebeski Biser. I iznenada u tamnici sinu svetlost kao munja, i ču se glas koji govoraše: „Evstratije, sjajno si se borio. Stoga kreni i uziđi na nebesa da primiš venac svoj“. – Ovaj glas čuše svi prisutni, i od straha padoše ničice na zemlju. I svu tu noć provede episkop sa svetim Evstratijem, naslađujući se razgovorom s njim. A kada zarudi zora on ode, obećavajući da će privesti u delo sve što je napisano u zaveštanju.
Pošto ovlada dan, namesnik Agrikol sede na sudištu, na običnom mestu usred grada, i naredi da dovedu svetog Evstratija. Kada Evstratija dovedoše, namesnik ga prizva k sebi i tajno mu reče: Evstratije, svedok mi je svevideća pravda da me srce silno bole zbog tebe, pošto nećeš da se pokoriš carskom naređenju. No, bar pred narodom, napravi se kao da si jedne vere s nama, i samo se prividno pokloni bogovima, a u sebi veruj i moli se Bogu tvome, i On će ti oprostiti to što si učinio ne po svojoj volji nego po primoravanju. Ne želi poginuti kao kakav zločinac, ti, čovek toliko učen i mudar. Da meni samom ne preti opasnost, ja ni ovo ne bi zahtevao od tebe. Ja sam pogubio mnoge tvoje jednoverce, i ni na jednog se ne sažalih; a tebe veoma žalim i štedim, i zbog tebe svu noć ne zaspah, obuzet velikom tugom. – Ne brini se o tome, odgovori mu sveti Evstratije, niti srljaj u opasnost zbog mene, nego čini ono što ti je naređeno od tvojih careva. Ja se ni pritvorno, niti na bilo koji drugi način, neću pokloniti bogovima tvojim, nego ću Boga mog ispovedati pred svima i slaviti Ga među svima. Budi uveren da muke na koje me budeš stavio, biće za mene blaženstvo; i ako hoćeš, proveri to na delu.
Namesnik pokri lice rukama i dugo plakaše, tako da to primeti i sav prisutni narod. I svima bi jasno da je namesniku žao nevinog Evstratija, i svi stadoše plakati i ridati. Veliko ridanje nastade i po celome gradu. Naposletku sveti Evstratije reče sudiji: Svevišnji Bog neka uništi zlokovarnu prepredenost oca tvog Satane! Jer Satana izmisli ovaj plač na iskušenje meni, da bi mi stvorio prepreku na putu ka predstojećoj mi nagradi. Čini što hoćeš, jer sam rob Gospoda Hrista, i protivim se carskom naređenju, i gnušam se odvratnih idola: odvratni su mi i idoli, i oni koji im se poklanjaju.
Agrikol namesnik videvši Evstratijevu nepokolebljivu odanost hrišćanskoj veri i njegovu veliku ljubav prema Hristu, jedva beše u stanju izreći ovu konačnu presudu o njemu: „Evstratija, koji se ne pokori carskom naređenju i ne hte prineti žrtvu bogovima, naređujem sažeći, da bi za svoju upornost poginuo u ognju“. – Izrekavši to, on ustade i hitno se udalji u sudnicu.
Vođen na spaljenje, svetitelj se gromko moljaše ovako: „Veličajući veličam Te, Gospode, jer si pogledao na smirenje moje i nisi me ostavio u rukama vražijim, nego si spasao od nevolja dušu moju. I sada, Vladiko, neka me pokrije ruka Tvoja i neka dođe na me milost Tvoja, jer se pomete duša moja i pati pri izlasku svom iz ovog bednog i gadnog tela mog. Neka je nikada ne sretne lukavi umišljaj protivnika i ne saplete je u tami za neznane i znane grehe, koje počinih u životu ovom! Budi mi milostiv, Vladiko; i neka duša moja ne ugleda mračno obličje zlih demona, već neka je prime Angeli Tvoji svetli i presvetli! Proslavi Ime Tvoje Sveto, i silom Tvojom uzvedi me na Božansko Sudište Tvoje! Kada mi se bude sudilo, neka me ne primi ruka kneza ovoga sveta, da bi me grešnika rinula u dubinu pakla, nego mi predstani Ti i budi mi Spas i Zastupnik, jer ova telesna mučenja jesu radosti za sluge Tvoje. Pomiluj, Gospode, oskvrnjenu strastima ovoga života dušu moju, i primi je očišćenu pokajanjem i ispovedanjem, jer si blagosloven kroza sve vekove. Amin.[16]
Kada svetitelj završi molitvu, i peć beše već strahovito usijana, on načini krsni znak i uđe u peć, pevajući i govoreći: Gospode Isuse Hriste, u ruke Tvoje predajem duh moj! – I tako on u miru predade duh. Oganj ne povredi sveto telo njegovo, niti se kosnu ijedne dlake na njemu. Skonča sveti mučenik Evstratije u trinaesti dan meseca decembra. A blaženi Vlasije, episkop Sevastijski, uze mošti svetih mučenika Evstratija i Oresta i uradi sve što beše napisano u mučenikovom zaveštanju,[17] slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jedinoga u Trojici Boga, kome slava i moć vavek. Amin.
 
ČUDO SVETIH MUČENIKA
PETOČISLENIKA
 
NA domaku Carigrada bejaše manastir, zvani Olimp. U njemu bi podignuta crkva u ime svetih pet mučenika: Evstratija, Aksentija, Evgenija, Mardarija i Oresta. I beše davnašnji običaj da o prazniku ovih svetih mučenika dolaze u taj manastir car i patrijarh, i daju priloge za izdržavanje monaha. Jer od osnivača toga manastira beše propisano: da monasi koji žive u njemu ne stiču ni njive ni vinograde, nego da potpuno prepuste sebe brizi svetih mučenika i rade samo na svome spasenju. I pošto se monasi strogo držahu ovog propisa osnivačevog, to sveti mučenici ne prestajahu starati se za potrebe manastirske. No milost Božja obično biva praćena iskušenjima, da bi preko iskušenja postalo očiglednije to, da oni koji se nadaju u Boga i traže Ga, neće biti lišeni ni jednoga dobra (sr. Psal. 33, 11).
I tako, opšti Promislitelj svih – Bog, želeći da još više proslavi mesto svetih Stradalnika Svojih i da one koji im služe poseti milošću Svojom i uteši ih u njihovom sirotovanju, udesi da o prazniku svetih Petočislenika bi strašna bura na moru, i silna kiša, i velika hladnoća, te iz grada niko ne dođe u manastir na praznik svetih mučenika. Monasi tamošnji, odsluživši večernje i kanon, behu u tuzi, pošto ne imađahu šta jesti; pa čak i prekoravahu svete mučenike, govoreći pred njihovom ikonom: „Sutra ujutru mi ćemo otići odavde i razići se kud koji, da tražimo sebi prehranu“.
Međutim, kada nastade sumrak, dođe vratar k igumanu i reče: Blagoslovi oče da dovedem k tebi čoveka koji dolazi od cara sa dve natovarene kamile. – Iguman dade blagoslov, i k njemu uđe čovek veoma blagoljepan i reče: Car vam je poslao hrane i vina. – Monasi, satvorivši molitvu, unesoše poslate namirnice, i svi jedoše i piše; a preostalo ostaviše kao zalihu. I dok još svi behu na okupu, dođe vratar i javi da je od carice došao izaslanik, koji uveden saopšti igumanu da je carica poslala odabrane ribe i deset zlatnika. Izaslanik još ne beše završio svoje saopštenje, vratar uđe i javi da je od patrijarha došao čovek. Kada ovaj bi uveden, on dade igumanu crkvene sasude, govoreći: „Patrijarhova je želja da sutra ovde služi liturgiju“.[18] – Iguman, obraćajući se izaslanicima, reče: Što je Bogu ugodno, to će On i uraditi. A vi, da li ćete prenoćiti ovde ili ćete odmah ići natrag? – Oni odgovoriše: Ako bi bilo prenoćišta, mi bismo ostali ovde do sutra. – Iguman naredi da ih uvedu u crkvenu papertu. I otpuštajući ih, upita ih za njihova imena. Onaj što beše došao od cara reče da se zove Aksentije, onaj od carice – Evgenije, a onaj od patrijarha – Mardarije.
Za vreme jutrenja u crkvu uđoše dva muža. Posle katizama[19] iguman naredi da se, po propisu, pročita o stradanju svetih mučenika. No monasi rekoše: Da izostavimo to čitanje, pošto niko nije došao iz grada na praznik. – Tada nepoznati muž, što maločas uđe u crkvu, reče: Dajte mi knjigu, ja ću pročitati. – Knjiga mu bi data; i kada u čitanju dođe do mesta gde se veli: „Evstratije bi obuven u gvozdene čizme sa oštrim klincima“, on uzdahnu i udari u crkveni pod žezlom što mu beše u ruci; žezal se zari u pod i pusti iz sebe grane i pretvori se u drvo. Prisutni onda shvatiše koga imaju pred sobom, i upitaše ga: Evstratije, da li ti to učini sebe radi? – Ne, odgovori on: moja stradanja bila su mala u porećenju sa nagradama Božjim za njih. A ovo je učinjeno radi toga, da praznik naš ne ostane bez dolaznika iz grada.
I čim on ovo izgovori, svi opet tog časa postadoše nevidljivi. A iguman, izišavši iz crkve, nađe manastirsku ostavu punu hlebova i riba, a svi prazni sudovi obretoše se puni vina. O ovome čudu hitno obavestiše cara i patrijarha. Oni dođoše u manastir, i svi proslaviše Boga i odadoše hvalu svetim mučenicima Njegovim. Žezal pak, preobraćen u drvo, izlomiše u komade i razdadoše na blagoslov, i toga dana molitvama svetih stradalnika dogodiše se mnoga isceljenja bolesnih.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
GAVRILA,
patrijarha Srpskog
 
OVAJ sveti čovek Božji Gavrilo (Rajić) beše postavljen od Gospoda Hrista na svećnjak Crkve Svoje u Srbiji u najteže vreme, kada Srbijom vladahu agarjani – Turci. On na patrijaršijskom tronu nasledi svoga prethodnika patrijarha Pajsija, i beše patrijarh Srpski od 1648-1655. godine. Pre dolaska na taj uzvišeni položaj, on beše Raški mitropolit neko vreme, brinući se dan i noć o poverenoj mu pastvi, polažući, kao pastir dobri, dušu svoju za ovce svoje.
Došavši na patrijaršijski presto, ovaj ugodnik Božji Nasledio je od svoga prethodnika dosta sređeno stanje u Crkvi. I on je sa svoje strane ulagao mnogo truda i ove svoje bogodarovane mu sposobnosti, na ipak, zbog nepovoljnih okolnosti, stvari u Crkvi za njegovo vreme počele su da se menjaju na gore. Njemu je palo u deo da se bori na dva fronta. S jedne strane bile su turske vlasti, koje su vršile razna nasilja i zahtevale od Crkve velike dažbine, a s druge strane bila je jaka rimska propaganda koja je u to vreme preko papskih „misionara“ pokušavala da poseje korene unije u Srbiji, kao i u ostalim pravoslavnim narodima na Balkanu.
Vršeći svoju uzvišenu pastirsku dužnost, patrijarh Gavrilo je mnogo putovao. On je još 1649. godine bio u Carigradu da bi odneo nametnute mu dažbine, a i da bi utvrdio svoj položaj. Idućih godina 1650. i 1651. on mnogo putuje po zemlji poučavajući narod zakonu Božjem i utvrđujući ga u veri otaca njegovih, kako bi se mogli odupreti bezočnoj navali rimskih propagatora unije. U tim svojim putovanjima stizao je i u naše najsevernije krajeve, gde je narod naročito bio izložen pritisku unije, te posećuje i manastir Krušedol 1653. godine.
Iste (1653) godine patrijarh Gavrilo posećuje Vlašku i Moldaviju, gde se jedno vreme zadržava u Trgovištu kod vojvode Matije Basarabe, obavljajući pri tom i izvesnu političku misiju. Odatle je produžio svoj put za jednovernu i jednorodnu Rusiju, stigavši u Moskvu sredinom 1654. godine. Glavni razlog ovoga puta patrijarhova u Rusiju bilo je traženje milostinje za svoju Crkvu koja je bila zapala u velike materijalne teškoće. Letopisac beleži da je osiromašenje u to vreme bilo tako veliko, da se i po crkvama i po manastirima služilo iz drvenih putira…
Ako je traženje milostinje bio glavni razlog patrijarhova puta u Moskvu, on svakako nije bio i jedini. Kada je stigao u Moskvu, u kojoj je bio vrlo svečano i rado primljen, patrijarh je pokušao da tamo štampa, pored ostaloga, i „Tipik izbranije mnogoe ot 34. knjig na latinskuju jeres“ od solunskog mitropolita Nila Kavasile, pisca 14. veka, koju je bio doneo sobom u Moskvu. Patrijarh je osećao potrebu da svome sveštenstvu, koje se susretalo sa misionarima unije, da jednu priručnu knjigu, o pitanjima koja su tada raspravljana. A takva je upravo bila navedena knjiga Nila Kavasile. Taj fakt sam sobom jasno svedoči koliko je patrijarhu Gavrilu bilo stalo do očuvanja nepovređene i čiste vere pravoslavne kroz koju i u kojoj se spasavamo.
Neki nastoje da nađu i politički razlog putovanja patrijarha Gavrila u Rusiju, iako o tome nije ostalo nikakvog pismenog traga. Našavši se u Moskvi patrijarh je bio dobro primljen i od cara i od patrijarha ruskog. Sa ruskim patrijarhom Nikonom Gavrilo je bio u prijateljskim odnosima. Učestvovao je aktivno na Moskovskom Saboru 1655. godine na kome su sprovođene izvesne reforme u Crkvi.
Pod pritiskom raznih okolnosti, patrijarh Gavrilo je bio rešio da trajno ostane u Rusiji, zbog čega je bio i svoju pratnju poslao natrag u Srbiju, sa predlogom da se bira novi patrijarh na njegovo mesto. I zaista, uskoro bude izabran i ustoličen na patrijaršijskom prestolu patrijarh Maksim (1655- 1674. godine). Pa ipak, docnije, ne zna se zašto, patrijarh Gavrilo menja svoju odluku i želi da se vrati svojoj kući i svojoj pastvi. Patrijarha su „s mukom pustili iz Moskve, i to tek onda, kada je za izgovor naveo odlaženje u Jerusalim radi poklonjenja svetinjama tamošnjim“. No, umesto da ode u Jerusalim, Gavrilo se vratio u otadžbinu i, izgleda, zaželeo da opet zauzme patrijaršijski presto, ali bez uspeha, jer „vlasti to nisu htele“.
Uskoro ovaj blaženi Gavrilo bude optužen Turcima kao veleizdajnik, te bude uhvaćen i sproveden u Brusu, gde se tada nalazio turski sultan i veliki vezir. Uz ovu optužbu podigoše na nj klevetu i neki Jevreji zato što beše preveo !nekoliko Jevreja u veru hrišćansku, optužujući ga da on radi na pokrštavanju Turaka, da bi time1. jače ozlojedili turske vlasti. Čuvši ovakve optužbe, vezir vrlo strogo ispitivaše patrijarha Gavrila, pa iako saznade pravu istinu i svu lažnost optužbi, ipak reče svetitelju: „Pošto si optužen kao veleizdajnik carstva, po zakonu našem treba da budeš ubijen. Ali, ako se odrekneš vere svoje, i pređeš u našu veru, oprostiću ti život, i daću ti najveće počasti u carstvu, da provedeš život u svakom izobilju, časti i slavi“.
Čuvši to, blaženi Gavrilo odgovori sa velikom smelošću: „Ja sam potpuno nevin od ove optužbe, i to je jasno svakome, te nepravedno umirem. Što se pak tiče predloga da ostavim svoju veru i da pređem u vašu, da bi se oslobodio smrti, nemoguće mi je da prihvatim, sve dok me pamet služi; a spreman sam da podnesem, pomoću Hrista moga, hiljade mučenja, i da umrem iz ljubavi prema Njemu, ne jedanput, nego stotinu puta, kada bi to bilo moguće. A počasti i sva lažna privremena blaga, koja mi obećavaš, neka ostanu vama“.
Tada svetitelja predadoše mučiteljima, koji počeše da ga muče mnogim i raznovrsnim mukama, da bi ga primorali da promeni svoju odluku i da se odrekne Hrista. Ali hrabri borac primaše eva mučenja sa velikim trpljenjem, imajući i veliku radost što se udostojio da postrada za Hrista, kao što je i Hristos postradao za njega. Najzad, bezbožnici videći nepromenljivost njegove volje, odvedoše ga na određeno mesto u Brusi gde bude obešen 1659. godine. I tako predade svoju svetu i preblaženu dušu u ruke Božije i pređe ka svome ljubljenome Gospodu, da od Njega primi dvojaki venac, i kao jerarh i kao mučenik.
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
LUKIJE DEVICE
 
KADA se slava svete mučenice Agatije[20] pronese po svoj Siciliji,[21] i žitelji Sirakuze[22] hrljahu u grad Katanu[23] na poklonjenje svetome grobu mučenice, dogodi se Lukiji devici, uglednoj i veoma cenjenoj među Sirakužanima, da ide na praznik zajedno sa drugima i sa svojom majkom Evtihijom, koja već četiri godine bolovaše od krvotečenja i ne mogaše se isceliti nikakvim lekom lekarskim. Za vreme službe u crkvi bi pročitano evanđelje u kome se spominje krvotočiva žena koja se isceli dodirnuvši kraj od haljine Hristove.[24] U vreme čitanja Evanđelja Lukija reče svojoj materi: Majko, ako veruješ onome što se čita, onda veruj i tome da sveta Agatija, koja postrada za ime Hristovo, udostoji se predstojati Onome za čije ime postrada. Stoga dohvati se groba njenog sa verom, i iscelićeš se.
Po završetku crkvene službe narod se raziće, a majka sa ćerkom padoše pred grobom svete mučenice i počeše je sa suzama moliti za pomoć. Dugo se one moljahu, i u tome Lukija zadrema, i u snu vide svetu mučenicu Agatiju među Angelima, veoma ukrašenu biserjem. Ona reče Lukiji: Sestro moja Lukijo, device Gospodnja, zašto išteš od mene ono što sama možeš ovog časa dati? Jer vera tvoja pomaže majci tvojoj, i eto ona je već zdrava. I kao što se zbog mene slavi grad Katana, tako će se tobom dičiti grad Sirakuza, pošto si ti u svojoj devstvenosti pripremila Hristu blagoprijatno obitalište.
Čuvši to, Lukija se trže iz sna, i sva usplahirena ustade i reče svojoj majci: Majko moja, majko moja, eto si se iscelila! Stoga te molim imenom ove svetiteljke koja te molitvama svojim isceli: nemoj mi nikada više spominjati verenika mog (ona je već bila verena), i nemoj želeti da vidiš plod od tela mog smrtnog, već sve što si spremila dati meni pri udadbi za smrtnoga čoveka, daj mi sada kada polazim k Besmrtnom Ženiku Gospodu Hristu, čuvaru devstvenosti moje. – Mati Evtihija joj odgovori: Svu imovinu pokojnog oca tvog ja evo devet godina marljivo čuvah i sačuvah, pa i uvećah nasledstvo tvoje a ne okrnjih; sve pak što ja lično imam i što još mogu steći, sve ti to takođe stoji na raspoloženju. Ali prvo me sahrani, pa onda učini sa svim imanjem kako ti je volja. – Lukija joj na to reče: Majko, poslušaj moj savet: Bogu nije osobito mio onaj koji Njemu daje ono što ne može poneti sa sobom ili iskoristiti za sebe. No ako ti hoćeš da učiniš delo zaista blagoprijatno Bogu, onda daj Njemu ono što možeš upotrebiti za sebe. Jer kada budeš umirala, tebi već neće biti potrebno ništa zemaljsko, i što budeš dala tada daćeš ono što nisi u stanju poneti sa sobom. Zato dok si živa i zdrava daj Hristu svoje imanje; i sve što si htela dati meni, počni sada predavati Hristu.
Tako razgovaraše Lukija svaki dan sa majkom dok ne počeše razdavati imanje i svakodnevno ga upotrebljavati na izdržavanje ubogih. O prodavanju imanja, dragocenih predmeta i dragog kamenja doznade Lukijin verenik, i ožalošćen time on stade raspitivati Lukijinu dojilju: Šta to ima da znači? Čujem o iznenadnom prodavanju imanja i dragocenosti. – A dojilja, žena pametna, odgovaraše: Verenica je tvoja saznala da se neko nasleđeno imanje prodaje za hiljadu i više zlatnika, pa želeći da ga kupi za tebe ona prodaje neke stvari, da bi došla do potrebne sume novaca.
Verenik poverova dadiljinim rečima, i smatrajući da se radi o stvarnoj kupovini imanja, prestade raspitivati, nego još i podsticaše verenicu i njenu majku na prodavanje imovine. No kada on saznade da je sva imovina razdata ništima i ubogima, udovama i sirotama, i utrošena na bogomoljne beskućnike i služitelje Božije, on odmah ode knezu Pashaziju i optuži svoju verenicu da je hrišćanka i, sledstveno, protivnica carskih zakona.[25]
Pashazije prizva k sebi Lukiju i stade je savetovati da prinese idolima žrtvu. Blažena Lukija odgovori: Žrtva živa, kao i vera čista i besprekorna pred Bogom i Ocem jeste ova: obilaziti sirote i udovice u njihovim nevoljama (Jak. 1, 27). A ja evo tri godine ništa drugo i ne radim već stalno prinosim žrtvu Živome Bogu. Sada pak, pošto više nemam imanja da Mu od njega prinosim, ja Mu sebe samu prinosim na žrtvu živu, i neka On sa ovom žrtvom čini što Mu je ugodno. – Te stvari, primeti knez Pashazije, pričaj tebi sličnim hrišćanima, a meni koji pazim na izvršivanje carskih zakona, uzalud govoriš o tome. – Lukija odgovori: Ti slušaš carske zakone, a ja slušam Božje zakone; ti se bojiš careva, a ja se bojim Boga; ti ne želiš da careve ragnjeviš, a ja strogo pazim da Boga ne razgnjevim; ti se trudiš da carevima ugodiš, a ja želim da Jedinome Hristu blagougodim. Stoga ti radi što tebi izgleda korisno, a ja ću činiti ono što znam da će biti korisno po mene.
Pashazije uzvrati na to: Nasledstvo svoje ti si istraćila i proćerdala sa bludnicima tvojim, pa zato i sama govoriš kao bludnica. – Lukija odgovori: Nasledstvo svoje ja sam smestila na dobrom mestu, i nikada nisam dopustila sebi da primim upropastitelje duše i tela. – Pashazije upita: A ko su ti upropastitelji duše i tela? – Lukija odgovori: Vi ste upropastitelji duša, o kojima govori apostol: „zli razgovori kvare (= upropašćuju) dobre običaje“ (1. Kor. 15, 33): jer vi savetujete dušama ljudskim preljubu, da one ostave Nebeskog Ženika, tojest Stvoritelja svog, i posleduju đavolu kroz služenje ništavnim i bezdahnim idolima. Upropastitelji pak tela jesu oni koji privremena uživanja pretpostavljaju večnome blaženstvu, i prolazna zadovoljstva stavljaju iznad beskonačnih radoSTI – Pashazije na to reče: Prestaće i umuknuće pričanja tvoja kada dođu na red mučenja i rane. – Lukija odgovori: Reči Božije nikada umuknuti Neće. – Eda li si ti Bog? uzvrati Pashazije. – Sluškinja sam Božija, odgovori Lukija, zato i govorih reči Božije, jer je i On sam rekao: Vi nećete govoriti (pred carevima i vlastodršcima), nego Duh Oca vašega govoriće iz vas (Mt. 10, 20). – Pashazije upita: Eda li je i u tebi Duh Sveti, i On li govori preko tebe? – Lukija odgovori: Apostol kaže da oni koji žive čistim životom jesu hramovi Božji i Duh Božji živi u njima (1. Kor. 3, 16). – Pashazije na to reče: Ja ću onda narediti da te odvedu u bludilište, da bi Duh Božji odstupio od tebe kada te oskvrne. – Lukija odgovori: Telo nikada ne može biti oskvrnjeno bez pristanka duha. Ako ti čak staviš na ruku moju tamjan, i nasilno ga mojom rukom baciš na idolski žrtvenik, Bog će se, videći to, podsmehnuti tebi, jer On nas osuđuje za slobodna htenja i dobrovoljna dela, a ne za dela koja učinimo silom primorani od drugih. Tako i nasilno oduzimanje devstvenosti On samo dopušta, kao što dopušta iskušenja, razbojništva, neznaboštvo. Stoga ako ti i narediš da mi se silom oduzme devstvenost, ti ćeš mi time samo udvostručiti nagradu za moju čistotu. – Pashazije na to reče: Narediću da te bludočinstvom umore, ako ne poslušaš carska naređenja. – Lukija odgovori: Ja ti već rekoh da volju moju ti nikada nećeš moći privoleti na greh. A sve ostalo što možeš[ učiniti telu mom, sve to sluškinja Hristova prezire.
Tada razvratni i nepravedni sudija Pashazije prizva k sebi sopstvenike bludilišnih domova, i predade im svetiteljku govoreći: Sazovite narod na čednost njenu, i učinite da joj se rugaju dotle dok ne umre. – A kada svetiteljku počeše vući u bludilište, Duh Sveti joj dade toliku težinu, da je ni na koji način ne mogahu pokrenuti s mesta. Po naređenju mučitelja priđoše mnogi ljudi, i napregoše svu snagu da je pokrenu i povuku, i od silnog naprezanja preznojavahu se i malaksavahu, ali devica Gospodnja stajaše nepokolebljiva. Tada donesoše konopce i sputaše joj i ruke i noge, pa je svi složno stadoše vući iz sve snage, ali ona stajaše nepokretna kao planina. Pashazije se oneveseli i zbuni, i ne znađaše šta da radi. I sazvavši volhe i mađioničare i sve žrece idolske, naredi im da oko Lukije čine vračanja i mađije, eda bi je pokre^nuli, ali sve bi uzalud: ona i nadalje stajaše kao prikovana telom za zemlju, i beše nemoguće pokrenuti je ni za jednu stopu. Dovedoše čak i mnoge parove volova, da je pokrenu s mesta, ali ona i nadalje ostade nepomična. Najzad je Pashazije upita: Kakve su to mađije tvoje? – Lukija odgovori: To nisu moje mađije, već sila blagodati Božije. – Pashazije upita: Kakav je uzrok po sredi, te tebe, slabačku devojku, hiljadu ljudi ne mogu da pokrenu s mesta? – Svetica odgovori: Makar ti doveo i deset hiljada ljudi, i oni će čuti gde mi Duh Sveti govori: Pašće pored tebe tisuća i deset tisuća s desne strane tebi (Psal. 90, 7).
Bedni sudija mučeći se silno u svojoj neznabožnoj duši, jeđaše se i kidaše od strahovitog jeda i muke. Sveta devojka ga upita: Što se mučiš? i što te kidaju i grizu razne misli? Eto iskustvom si doznao da sam ja stvarno hram Boga Živoga; veruj dakle. A ako se još nisi ubedio, onda produži svoje.
Pashazija zahvati još veća pometnja i jed, i on uzdisaše od silne muke gledajući kako mu se svetiteljka ruga. Zatim naredi da se oko svetiteljke naloži ogromna vatra, i da se u nju doliva smola, sumpor i vrelo ulje. No ona, ograđujući sebe imenom Gospoda našeg Isusa Hrista, stajaše nepokretna i nepovređena, i govoraše mučitelju: Ja molih Gospoda mog Isusa Hrista, da ovaj oganj nema vlasti nada mnom, da bi ti se podsmehnuli oni koji se uzdaju u Hrista; i još molih Gospoda da se produže mučenja moja, da bih kod verujućih uklonila strah od muka a neverujuće lišila mogućnosti da se rugaju hrišćanima.
Tada neki od prijatelja Pashazijevih, želeći da Pashazija izvuku iz teškog i sramnog položaja, narediše da svetiteljku udare mačem u grlo, pa onda s Pashazijem odoše svojim kućama. Svetiteljka pak, iako silno ranjena, ipak ne izgubi snage, i beseđaše s narodom govoreći: Objavljujem vam blagu vest: Crkvi Božjoj daruje se mir, jer se Dioklecijan odreče prestola, a Maksimijan umre ovoga časa. I kao što grad Katana ima svoju zastupnicu pred Bogom, sestru moju o Bogu svetu Agatiju, tako znajte da sam ja ovome gradu data od Boga za zaštitnicu, ako samo vi, ispunjujući volju Božju, budete verovali ovome.
Kada sluškinja Gospodova Lukija govoraše ovo grlom, koje beše probodeno mačem, neočekivano pred njenim očima provedoše Pashazija okovanog u lance. Stvar je u tome što Sicilijanci tajno behu poslali u Rim tužbu protiv kneza Pashazija kako on nemilosrdno upropašćuje njihovu zemlju, globeći stanovnike, otimajući im imanja, zlostavljajući ih, čineći nasilja. I baš u to vreme stiže iz Rima naređenje da Pashazija okovanog vode u Rim na sud: tamo on, posle saslušanja, bi osuđen na smrt, i posečen mačem. Kada dakle Pashazija u okovima provedoše pored svete Lukije, ona to vide, jer beše još živa, iako smrtno ranjena, i stajaše na mestu mučenja nepomična; i duša ne iziđe iz nje dok ne dođoše sveštenici i ona se ne pričesti Prečistim i Životvornim Tajnama Hristovim. I tek kada, pošto se pričesti, svi rekoše: „Amin“, sveta mučenica predade svoju čistu dušu u ruke Gospodu.[26] I česno bi ona pogrebena na samom mestu mučenja, i nad njenim svetim moštima bi podignuta crkva u njeno ime, a u slavu Jednoga u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GERMANA,
Aljaskog čudotvorca i prosvetitelja Amerike
 
GODINE 1793. od monaha Valaamskog manastira bi sastavljena duhovna misija i upućena da propoveda reč Božju neprosvećenim žiteljima severozapadne Amerike, koji su, samo na deset godina pre toga, počeli bivati ruski podanici. U broju članova te misije bio je i ovaj blaženi German.
Monah German je poticao od trgovaca grada Serpuha koji je pripadao moskovskoj eparhiji. Kako se on zvao do monaškog postriga, i kakvo je bilo njegovo prezime, – nepoznato je. Od mladih godina[27] on je imao veliku revnost u pobožnosti, i u svojoj šesnaestoj godijni života, otišao je u monahe. Najpre je stupio u Trojice-sergijevsku pustinju, koja se nalazila blizu finskog zaliva, na petrogradskom putu, na 15. vrsta od Petrograda.
U Sergijevskoj pustinji s ocem Germanom, između ostalog, desio se sledeći slučaj. Na grlu, s desne strane, pod bradom, pojavio se kod njega čir; bol je bio užasan, otok je brzo rastao i unakazio svo lice; vrlo teško je mogao da guta, a zadah je bio nepodnošljiv. U takvom opasnom stanju, očekujući smrt, otac German se nije obratio zemaljskom lekaru, no, zatvorivši keliju, s toplom molitvom i suzama pripao je on pred ikonom Nebeske Carice, moleći od Nje isceljenje. Molio je se celu noć, zatim je mokrim peškirom obrisao lik prečiste Vladičice, i tim peškirom obavio svoj otok. Produžujući da se moli sa suzama, u iznemoglosti zaspao je na podu, i video u snu, da je njega iscelila Presveta Djeva. Probudivši se ujutru, ustaje i na veliko svoje čuđenje nalazi sebe potpuno zdravim. Ne prokinuvši čir, otok se razišao, ostavivši iza sebe samo mali znak, kao za sećanje na čudo. Lekari, kojima su pričali o tom iscelenju, nisu verovali, dokazujući, da je bilo neophodno ili da čir sam pukne ili da se raseče. No reči lekara bile su reči opita nemoći ljudske, a gde deluje božanska blagodat, tamo se pobeđuje poredak prirode. Takve pojave smiruju um čovečji pod moćnu ruku milosrđa Božjeg.
Pet ili šest godina proživeo je o. German u Sergijevskoj pustinji, a zatim je prešao u Valaamski manastir, koji se veličanstveno širio na prekrasnim ostrvima usred vode velikog Ladožskog jezera. Svom dušom zavoleo je on Valaamsku obitelj; zavoleo nezaboravnog nastojale njenog, blagočestivog starca Nazarija, i svu ostalu bratiju. „Vaša očinska prema meni ubogom dobročinstva“, pisao je on kasnije o. Nazariju iz Amerike, „neće izbrisati iz moga srca ni strašna neprohodna sibirska mesta, ni mračne šume, niti će ih sprati brzina velikih reka, niti će grozni okean pogasiti ova osećanja. Ja u umu zamišljam predragi mi Valaam, na njega uvek gledam preko velikog okeana“. Starca Nazarija veličao je on u svojim pismima, nazivajući ga „najprepodobnijim, predragim svojim baćuškom“, a svu Valaamsku bratiju – „ljubaznima i najdražima“. Pustinjsko Jelovo ostrvo, mesto svoga boravka u Americi, nazvao je on „Novim Valaamom“. I, kao što se vidi, uvek se nalazio u duhovnom opštenju sa svojom duhovnom otadžbinom, jer i 1828. godine, sledstveno posle trideset godina prebivanja svoga u krajevima američkim, pisao je on pisma nasledniku oca Nazarija, igumanu Inokentiju.
Evo šta je govorio o životu oca Germana na Valaamu savremenik njegov, postriženik o. Nazarija, i kasniji iguman Valaamski, otac Varlaam. Otac German je vršio ovde razna poslušanja i, kao onaj „koji je spreman na svako dobro delo“, između ostalog, slat je u grad Srdobolj da nadgleda radnike koji su proizvodili tamo mramorne ploče. Bratija je volela oca Germana i s nestrpljenjem očekivala njegov povratak iz Srdobolja u manastir. Ispitavši revnost mladog podvižnika, mudri starac, otac Nazarije, otpustio ga je da živi u pustinji (udaljenoj keliji). Ta kelija se nalazila u gustoj šumi, na vrstu i po od manastira; do danas je to mesto sačuvalo naziv „Germanovo“. O praznicima je dolazio o. German iz pustinje u manastir. I dešavalo se, na maloj večernji, stojeći za pevnicom, prijatnim glasom pevao je on sa bratijom pripeve kanona: „Isuse preslatki, spasi nas grešne“, „Presveta Bogorodice, spasi nas“, – a suze su bujicom tekle iz njegovih očiju.
U drugoj polovini prošlog veka širile su se granice Rusije na sever: ruski industrijalci otkrili su tada Aleutska ostrva, koja su sačinjavali u velikom okeanu lanac od istočnih obala Kamčatke do zapadne obale severne Amerike. Sa otkrićem ostrva pokazala se sveta neophodnost da se prosvete svetlošću Jevanđelja njihovi domorodci. Za to sveto delo po blagoslovu Svetog Sinoda, visokopreosvećeni mitropolit Gavrilo poručio je starcu Nazariju da izabere sposobne ljude između bratije Valaamske. Izabrano je deset ljudi, u broju kojih i otac German. Godine 1794. krenuli su izabranici iz Valaama ka mestu njihovog velikog naznačenja. Svetom revnošću propovednika brzo se razlivala svetlost propovedi Jevanđelske među novim podanicima Rusije: nekoliko hiljada neznabožaca primilo je hrišćanstvo; otvorena je škola za obrazovanje novokrštene dece; sagrađena je crkva u mestu boravka misionara. No po nedokučivim odlukama Božjim opšti uspesi misije nisu bili dugovečni. Posle pet godina svog mnogokorisnog rada, zajedno sa svojom pratnjom, potonuo je voća misije, arhimandrit Joasaf, koji je već bio podignut na stepen arhijereja; a pre njega revnosni jeromonah Juvenalije udostojio se mučeničkog venca. Ostale su ubijali jednog za drugim, tako da je na kraju ostao sam German. Njemu je blagoizvoleo Gospod da se potrudi duže od sve sabraće u apostolskom podvigu za prosvećenje Aleuta.
Mesto boravka oca Germana u Americi bilo je Ostrvo Jelovo, koje je on nazvao „Novi Valaam“. To ostrvo odvojeno je moreuzom, na vrstu dve od ostrva Kadjaka, na kome je bio sagrađen drveni manastir za smeštaj članova misije i sagrađena drvena crkva u ime Vaskrsenja Spasiteljeva. Jelovo ostrvo je malo, svo pokriveno šumom; skoro sredinom njega juri u more maleni potok, – i upravo to živopisno ostrvo izabrao je sebi o. German za mesto molitvenog tihovanja, iskopao na njemu svojim rukama pećinu u zemlji i u njoj proveo celo prvo leto. Za zimu, blizu pećine, sagrađena je za njega kelija, u kojoj je i živeo on do smrti, a pećinu je pretvorio za sebe u mesto molitvenog tihovanja. Nedaleko od kelije uzdizala se drvena kapela i drvena kućica za smeštaj škole i poeetilaca. Pred kelijom širila se bašta. Ovde je on proživeo više od četrdeset godina. – Ovde u bašti on je sam kopao leje, sadio krompir i kupus, sejao razno povrće. Za zimu je skupljao pečurke, solio i sušio ih. So je spremao sam iz morske vode, ili rasola. Pletena kotarica, u kojoj je nosio starac. sa morske obale kupus radi đubrenja zemlje, vele, bila je tako velika, da je bilo teško da je jedan sam podigne, a otac German, na čuđenje svih, prenosio je nju s kupusom bez ičije pomoći, na veliku razdaljinu. Jedne zimske noći njegov „učenik Gerasim slučajno ga je ugledao u šumi, gde ide bos s tako velikim drvetom, koje bi jedva nosila četvorica. Tako se podvizavao starac, i sve što je sticao takvim neizmernim trudovima, sve je to upotrebljavao na hranu i odevanje sirotih – svojih vaspitanika, i na knjige za njih.
Odelo mu je bilo isto i zimi i leti. Košulju on nikada nije nosio, a mesto nje nosio je jelensku kožu, koju po nekoliko godina nije skidao ni menjao, tako da bi sva dlaka sa nje pospadala a koža se ulepila. Zatim – čizme ili cipele, podrasnik, stari, olinjali, sav u zakrpama, mantija i kamilavka. Tako odeven on je išao svuda i po svakom vremenu: i po kiši i po snežnoj vejavici, i po zimskoj buri, i po najjačem mrazu.
Kao postelja mu je služila mala klupa, pokrivena jelenskom kožom, olinjalom od vremena, a kao jastuk – dva ćerpiča, koji su pod golom kožom ostajali neprimećeni od posetioca. Pokrivača nije bilo. On se pokrivao drvenom daskom koja je ležala na peći. Tu dasku je sam o. German nazvao svojim pokrivačem, ostavivši amanet da sa njom pokriju njegove smrtne ostatke. Ona je bila tačno po njegovoj dužini. „Kad sam bio u keliji oca Germana“, priča Konstantin Larionović, „ja grešni sedeo sam na njegovoj postelji, i to sam smatrao vrhuncem moje sreće“!
Dešavalo se ocu Germanu da bude u gostima kod upravnika Američke kompanije i u dušespasonosnom razgovoru sa njim da prosedi do ponoći i čak do posle ponoći, no nije ostajao da noćiva kod njih, i, ne gledajući na bilo kakvo nevreme, uvek je odlazio u svoju pustinju. A ako bi se i desilo po nekom izuzetnom slučaju da noći van kelije, ujutru bi nalazili krevet, namešten za njega, potpuno netaknutim, a starca da uopšte nije spavao. Isto tako u svojoj keliji, provevši noć u razgovoru, on se nije predavao odmoru.
Starac je jeo vrlo malo. U gostima, ako bi samo okusio kakvog jela, ostajao je on bez obeda. U keliji, vrlo mali deo sitne ribe ili povrća sačinjavalo je sav njegov obed.
Telo njegovo, iznuravano radom, bdenjem i postom, smiravale su i petnaest kila teške verige. Te verige danas se čuvaju u kapeli.
Pričajući o takvim podvizima oca Germana, učenik njegov, Aleut Ignjatije Aligjaga dodavao je: „da, težak život je provodio dedica, i niko ne može podražavati njegov život“.
Crte iz života starca koje smo do sada opisali dotiču se, tako reći, spoljašnjeg njegovog delanja. GlavNo pak delo njegovo, govori preosvećeni episkop Petar, „bilo je upražnjavanje podviga, u usamljenoj keliji, gde ga niko nije gledao; samo su izvan kelije slušali, da je on pevao i svršavao bogosluženja po monaškom pravilu“. Takvo svedočanstvo preosvećenoga potvrđuje i sledeći odgovor samog oca Germana. Pitali su starca: „Kako vi, oče Germane, živite sami u šumi? kako vam ne dosadi?“ On je odgovarao: Ne, ja tamo nisam sam! Tamo je Bog, kao i svuda što je Bog. Tamo su sveti Anđeli! I može li sa njima biti dosadno? S kim je bolji i prijatniji razgovor, s ljudima ili s Anđelima? Naravno, s Anđelima“!
Kako je gledao otac German na domorodačke stanovnike Amerike, kako je shvatao svoj odnos prema njima, i kako je saosećao njihovim nevoljama, izražava on sam u jednom pismu bivšem upravitelju kolonije – Janovskom. „Dragoj našoj otadžbini“, pisao je on, „Tvorac kao da je izvoleo kao novorođenog mladenca da dade ovaj kraj, koji još nema ni snage za bilo kakva saznanja, ni smisla; no koji ima potrebu ne samo u pokroviteljstvu, već zbog nemoći svoje i slabog dečjeg uzrasta – u samom podržavanju; no čak ni za to on nema još sposobnosti da bilo kome uputi svoju molbu. A pošto je zavisnost ovog narodnog blaga nebeskim Proviđenjem, neizvesno do kog vremena, predana u ruke nalazećoj se ovde ruskoj upravi, koja je sada predana vašoj vlasti, – toga radi ja najniži sluga ovdašnjih naroda i dadilja, u ime njih stavši pred vas, krvavim suzama pišem vam moju molbu. Budite nam otac i pokrovitelj. Mi naravno nismo vični krasnorečivosti, no s mutavošću detinjim jezikom govorimo: „otrite suze nezaštićenih sirota, rashladite srca koja se tope u ognju tuge, dajte da razumeju šta znači radost“!
Kao što je osećao starac, tako je i postupao. On se uvek zastupao pred upravom za one koji su u nečemu pogrešili, štitio je uvređene, pomagao potrebitima, čime je samo mogao, – i Aleuti oba pola i deca njihova često su ga posećivali. Neko je tražio saveta, neko se žalio na nepravdu, neko tražio zaštitu, neko želeo pomoći, – i svaki je dobijao od starca moguće zadovoljenje. On je izglaćivao njihove mećusobne Netrpeljivosti, starao se da miri sve; osobito u porodicama trudio se da uspostavi slogu. Ako nije uspevao da pomiri muža sa ženom, starac ih je neko vreme razdvajao. Neophodnost takve mere on je sam objašnjavao ovako: bolje neka žive odvojeno, nego da se tuku i svađaju; inače verujte, – strašno – ako ih ne razdvojiš: bivalo je slučajeva, da je muž ubijao ženu, ili žena uništavala muža“! Naročito je otac German voleo decu; snabdevao ih dvopekom, pekao im perece, i mališani su se umiljavali oko starca. Ljubav oca Germana prema Aleutima dolazila je do samoodricanja.
Na lađama iz Sjedinjenih Američkih Država preneta je bila na ostrvo Sitka, a odatle na ostrvo Kadjak, epidemija zarazne, smrtonosne bolesti, ili rane. Bolest je počinjala vatrom, silnom kijavicom i gušenjem, i završavala se probadanjima: za tri dana čovek je umirao. Nije bilo na ostrvu ni doktora ni lekova. Bolest, razlivajući se po naselju, brzo je zahvatala i okolinu; ona je delovala na sve, čak i na odojčad. Smrtnost je bila veoma velika, tako da kroz tri dana nije imao ko da kopa grobove, – i tela su ležala nezakopana. „Ja“, govori očevidac, „ne mogu da zamislim ništa tužnije ni užasnije od tog prizora, kojim sam bio poražen, posetivši aleutsko naselje! To je velika šupa, ili kasarna, s palačama,[28] u kojoj žive Aleuti sa svojim porodicama. U jednoj takvoj Šupi smeštalo se do sto ljudi. Ovde jedni već umrli, ukočeni leže pored živih; drugi su umirali: stenjanje i vapaji, koji razdiru dušu! Ja sam video majke već umrle, po čijim hladnim telima je puzalo gladno dete, uzaludno s vriskom tražeći sebi hranu… Krvlju se kupalo srce od žalosti! Izgleda, ako bi neko mogao verno kičicom da prikaže sav užas te tužne slike, – on bi i u najokorelijoj duši pobudio strah od smrti. Za evo vreme te grozne bolesti, koja je trajala, s povremenim jenjavanjem, ceo mesec, otac German, ne štedeći sebe, neumorno je posećivao bolesne, savetovao ih da trpe, da se mole, da se kaju, ili ih je pripremao za smrt.
Osobito se trudio starac za moralno napredovanje Aleuta. S tim ciljem za decu – aleutsku siročad, on je sagradio školu; on sam ih je učio zakonu Božjem i crkvenom pevanju. S tim ciljem takođe u kapeli, blizu njegove kelije, u nedeljne i praznične dane skupljao je on Aleute na molitvu. Ovde je časove i razne molitve čitao za njih njegov učenik, a sam starac je čitao Apostol, Jevanđelje i usmeno ih poučavao; a njegovi su vaspitanici pevali, i to pevali vrlo prijatno. Voleli su Aleuti da slušaju pouke oca Germana, i masovno su se skupljali oko njega. Privlačne su bile besede starca, i s čudesnom snagom delovale su one na slušaoce. O jednom od takvih blagodatnih utisaka svoga govora piše on sam.
„Slava sudovima svetim Milostivog Boga! On je nepostižnim promislom Svojim pokazao mi sada novu pojavu, koju ovde na Kadjaku ja, za dvadeset godina života, nisam video. Sada posle Uskrsa jedna mlada žena, ne starija od dvadeset godina, koja zna dobro da govori ruski, koja me ranije uopšte nije poznavala, i nikada videla, došla je k meni i, čuvši o ovaploćenju Sina Božjega i o večnom životu, toliko se raspalila ljubavlju prema Isusu Hristu, da nikako neće da ode od mene. I silnom i neodstupnom molbom ubedila me je, i protiv moje sklonosti i ljubavi prema usamljenosti, da je primim; i ona više od mesec dana evo živi pri školi i nije joj dosadno. Ja, gledajući na nju s velikim divljenjem, sećam se reči Spasiteljeve: „Što je utajeno od premudrih i razumnih, to je otkriveno mladencima“. – Ta je žena živela pri školi sve do smrti oca Germana; ona je pazila na ponašanje dece, koja su se učila u školi, i on, umirući, ostavio joj je amanet da živi na Jelovom. Zvala se ona Sofija Vlasova.
O karakteru i sili besede starca, g-n Janovski piše:“Imao sam trideset godina kada sam se susreo sa ocem Germanom. Treba reći, da sam ja, vaspitavan u morskom korpusu, znao mnoge nauke i mnogo čitao; no, na žalost, nauku nad naukama, tj. veronauku, jedva sam površno shvatao, i to teoretski, ne primenjujući u životu, i bio sam samo po imenu hrišćanin, a u duši i na delu – slobodouman. Šta više ja nisam priznavao božanstveNost i svetost naše vere, jer sam pročitao mnogo bezbožnih dela. Otac German je to momentalno primetio i zaželeo da me obrati. Na veliko moje čuđenje, on je govorio tako silno, umno, – dokazivao je tako ubedljivo, da nikakva učenost i zemna mudrost ne bi mogli odoleti njegovim rečima. Svakodnevno smo mi razgovarali do ponoći, i čak do posle ponoći, o ljubavi Božjoj, o večnosti, o spasenju duše, o hrišćanskom životu. Slatke reči kao nepresušni potok lile su se iz njegovih usta! … Takvim postojanim razgovorima i molitvama svetoga Starca Gospod me je potpuno obratio na put istine, i ja sam postao pravi hrišćanin. Za sve to ja sam dužan ocu Germanu: on je moj istinski dobrotvor“.
„Pre nekoliko godina“, produžuje gn Janovski, „otac German je obratio jednog pomorskog kapetana G. iz luteranske vere u pravoslavlje. Taj kapetan je bio veoma obrazovan; osim mnogih nauka, on je znao sledeće jezike: ruski, nemački, francuski, engleski, italijanski i malo španski, – i pored svega toga on nije mogao odoleti ubeđenjima i dokazima oca Germana: promenio je svoju veru i prisajedinio se Pravoslavnoj Crkvi kroz miropomazanje. Kada je on odlazio iz Amerike, starac mu je pri rastanku rekao: „pazite, ako Gospod uzme vašu suprugu od vas, vi se nikako ne ženite sa Nemicom; ako se oženite Nemicom, ona će sigurno naškoditi vašem pravoslavlju“. Kapetan je dao reč, ali je nije ispunio. Predupozorenje starca bilo je proroštvo. Kroz nekoliko godina stvarno je umrla žena kapetanova, i on se oženio sa Nemicom: verovatno, – napustio, ili oslabio verom, i umro je naprasno, bez pokajanja“.
Dalje govori gn Janovski: „Jednom smo pozvali starca na fregatu, koja je stigla iz Petrograda. Kapetan fregate bio je čovek veoma učen, visokoobrazovan; on je bio poslat u Ameriku po najvišoj zapovesti radi revizije svih kolonija. S kapetanom je bilo do dvadeset pet oficira, takođe ljudi obrazovanih. Eto u takvom društvu sedeo je maloga rasta, u staroj odeći, pustinjski monah, koji je svojim mudrim govorom sve obrazovane sabesednike svoje doveo u takav položaj, da oni nisu znali šta da mu odgovore. Sam kapetan je pričao: „Mi smo bili nemi pred njim“! Otac German im je svima uputio jedno pitanje: „Šta vi, gospodo, najviše volite i šta bi svaki od vas želeo za svoju sreću“? Pljuštali su razni odgovori. Neko je želeo bogatstva, neko – slave, neko – lepoticu ženu, neko – prekrasnu lađu, kojom bi on upravljao, i tako dalje sve u tom vidu. „No je li istina“, rekao im je na to otac German, „da je sve vaše raznovrsne želje moguće svesti na jedno, – da svaki od vas želi ono, što, po njegovom shvatanju, on smatra najboljim i najdostojnijim ljubavi“? – „Da, tako je“! odgovorili su svi. „A šta, reći ćete“, produžavao je on, „može biti bolje, iznad svega, prevashodnije od svega i po preimućstvu dostojnije ljubavi, ako ne Sam Gospod naš Isus Hristos, Koji nas je sazdao, ukrasio takvim savršenstvima, svemu dao život, sve održava, hrani, sve ljubi, Koji je Sam ljubav i divniji od svih ljudi? A zar ne treba zbog toga više od svega ljubiti Boga, više od svega želeti i tražiti Boga“? Svi su zabrujali: „pa, da! To se razume! To je jasno samo po sebi!“ – „A volite li vi Boga“? upitao je tada starac. Svi su odgovorili: „naravno, – mi volimo Boga. Kako je moguće ne voleti Boga“? „A ja grešni više od četrdeset godina trudim se da volim Boga, i ne mogu reći, da Ga savršeno ljubim“, uzvratio im je otac German, i počeo dokazivati kako treba ljubiti Boga. „Ako mi volimo koga“, govorio je on, „mi ga se uvek sećamo, trudimo se da mu ugodimo, danju i noću naše srce je zauzeto tim predmetom. Da li vi tako, gospodo, volite Boga? Da li Mu se često obraćate, da li Ga se uvek sećate, da li mu se uvek molite i ispunjavate Njegove svete zapovesti?“ Morali su priznati: ne! „Za naše dobro, za našu sreću“, završavao je starac, „u krajnjem slučaju obećajmo sebi, da ćemo od ovoga dana, od ovoga časa, od ovoga minuta truditi se da volimo Boga iznad svega, i da. ispunjavamo Njegovu svetu volju“! – Bez svake sumnje taj razgovor je morao biti upečaćen u srca slušalaca na sav život!
Uopšte otac German je voleo da govori o večnosti, o spasenju, o budućem životu, o sudovima Božjim; mnogo je pričao iz Žitija Svetih, iz prologa, no nikada nije govorio ništa prazno. Bilo je tako prijatno slušati ga, da sabesednici njegovi čak i Aleuti i njihove žene bivali su zaneseni njegovim govorima i često tek sa svanućem, pa i to ne hoteći, napuštali su ga, – svedoči Konstantin Larionov.
Gospodin Janovski podrobno opisuje spoljašnjost oca Germana. „Živo se sećam“, priča on, „svih crta sijajućeg blagodaću lica starčeva, njegovog prijatnog osmeha, krotkog, privlačnog pogleda, smirenog, tihog karaktera i njegove predusretljive reči. On je bio maloga rasta; lice je imao bledo, pokriveno borama; oči sivoplave, pune sjaja, a na glavi je imao malo sede kose. Govor njegov nije bio gromak, već veoma prijatai“. Iz svojih razgovora sa starcem Janovski navodi dva slučaja: „Jedanput“, piše on, „ja sam pročitao ocu Germanu odu „Bog“ od Deržavina. Starac se zadivio, došao u ushićenje, i molio da je pročitam još jednom. Ja sam ponovio. „Je li moguće da je to pisao prost učitelj“? pitao je on. – „Da, naučnik, pesnik“, odgovorio sam ja. „To je po nadahnuću Božjem pisano“, rekao je starac.
„Drugi put pričao sam mu, kako su Španci u Kaliforniji zarobili 14. ljudi Aleuta (1815. godine) i kako su ih sve jezuiti primoravali da prime rimokatoličku veru.[29] Na to Aleuti nikako nisu pristajali: „Mi smo hrišćani“, govorili su oni jezuitima. „To nije istina, vi ste jeretici, šizmatici“, uzvraćali su jezuiti, – „i ako vi ne pristanete da primite našu veru, mi ćemo vas sve umoriti“. Zatim su Aleuti do uveče bili razmešteni po dvojica po tamnicama. Uveče su s fenjerom i zapaljenim svećama došli jezuiti u tamnicu, i stali ponovo da ubeđuju nalazeća se u njoj dva Aleuta da prime rimokatoličku veru. „Mi smo hrišćani“, bio je odgovor Aleuta, – „i nećemo promeniti svoju veru“. Tada su ih jezuiti stali mučiti, najpre jednoga, a drugi je bio svedok. Odrezali su Aleutu po jedan zglob od prstiju na nogama, zatim – po drugi, dalje po jedak zglob od prsta na rukama, zatim po drugi, zatim su otsekli stopala nogu, šake na rukama, – krv je lila: mučenik je trpeo i ponavljao samo jedno: „Ja sam hrišćanin“, i u takvim mukama od istečenja krvi skončao je. Sledećeg dana obećali su jezuiti da će umoriti i njegovog druga; no te noći dobijena je naredba iz Montreala, da sve zarobljene ruske Aleute hitno pošalju tamo sa sprovodom, a zatim su oni svi, sem skončavšeg, i bili otpravljeni. To mi je pričao očevidac Aleut, drug umorenoga, koji je zatim pobegao iz ropstva; a o čemu sam ja tada izvestio glavnu upravu u Petrogradu. Kada sam završio moju povest, otac German je zapitao: „A kako se zvao umoreni Aleut“? – „Petar“, odgovorio sam ja, „a prezimena se ne sećam“. Starac je ustao pred ikonu, pobožno se prekrstio i izgovorio: „Sveti novomučeniče Petre, moli Boga za nas“![30]
Da bi donekle izrazili sam duh učenja oca Germana, mi ćemo navesti reči svojeručnog njegovog pisma.
„Puste želje ovoga veka udaljuju od nebeske otadžbine, ljubav k njima i navika odevaju dušu našu kao u gnusni ogrtač; on je nazvan od Apostola „spoljašnji čovek“. Mi, stranstvujući u putovanju ovoga života, prizivajući Boga u pomoć, dužni smo da svučemo tu gnusnost, a da se odevamo u nove želje, u novu ljubav budućega veka, i kroz to da poznajemo naše ka nebeskoj domovini ili približavanje ili udaljavanje; no ubrzo to učiniti nemoguće je, nego treba sledovati primeru bolesnika, koji želeći miloga zdravlja, ne prestaju tražiti sredstva za izlečenje sebe. Ja govorim nejasno“.
Ništa ne tražeći za sebe u životu, davno već, pri samom dolasku u Ameriku, po smirenju, otkazao se od čina jeromonaha i arhimandrita, i ostavši zauvek prost monah, otac German, bez i najmanjeg straha pred moćnima, revnovao je svim usrćem za Boga. S krotkom ljubavlju, ne gledajući ko je ko, on je izobličavao mnoge za netrezveni život, nedostojno vladanje i tlačenje Aleuta. Izobličavana zloća naoružavala se protiv njega, činila mu sve moguće neprijatnosti i nevolje, no Gospod je čuvao starca. Upravnik kolonije Janovski, ne videvši još oca Germana, zbog nekih kleveta na njega, već je bio pisao u Petrograd o neophodnosti njegovog udaljenja, objašnjavajući, kao da on tobože buni Aleute protiv vlasti; no ta optužba pokazala se neosnovanom, i Gn Janovski bio je kasnije u broju poštovalaca oca Germana. Jednom je islednik došao na Jelovo ostrvo sa upravnikom kolonije N. i kompanijskim službenicima da pretrese keliju oca Germana, nadajući se da će naći kod njega veliki imetak. A kada nisu našli ništa od vrednosti, verovatno po dopuštenju starijih, služitelj Ponomarov je počeo sekirom da otkiva daske na podu. „Prijatelju moj“, rekao mu je tada German, „uzalud si uzeo sekiru; to oruđe će tebe lišiti života“! Posle nekog vremena potraženi su ljudi u Nikolajevski redut; zbog čega su iz Kadjaka poslali tamo ruske služitelje, u broju kojih i Ponomarova. Tamo su mu Kenajci u snu sekirom odsekli glavu.
Mnogo velikih nevolja podneo je otac German i oD demona. To je on sam otkrio učeniku svome Gerasimu, kada ovaj, ušavši k njemu u keliju bez uobičajene molitve, na sva pitanja svoja nije dobio od njega odgovor, i idućeg dana upitao ga za uzrok jučošnjeg ćutanja. „Kada sam ja došao na ovo ostrvo i naselio se u ovoj pustinji“, rekao je njemu tada otac German, „mnogo puta demoni su dolazili k meni, tobože iz nužde, – u obliku ljudskom i. u obliku zverova, – i ja sam mnogo prepatio od njih i raznih nevolja i iskušenja: zato ja sada i ne govorim s onim, ko uđe k meni bez molitve“.
Posvetivši sebe potpuno na službu Gospodu, revnujući jedino o proslavljenju Njegovog svesvetog imena, daleko od srodnika, usred raznovrsnih nevolja i oskudice, desetine godina provodeći u visokim podvizima samoodricanja, otac German bio je udostojen mnogih nadprirodnih darova od Boga.
Usred Jelovog ostrva po gori juri u more mali potočić, čije je ušće uvek bilo zasipano penušavim valovima. U proleće, kada se pojavljivala rečna riba, starac je razgrtao unekoliko pesak na ušću, da bi ribe mogle proći, – i prva riba koja bi se približila jurnula bi u reku. „Bivalo je, kaže apa (dedica)“, priča Aligjaga, „pođeš, i uhvatiš ribu u ruci“! Suvom ribom hranio je otac German ptice, – i one su u velikom broju obletale oko njegove kelije. Pod kelijom su u njega živeli hermelini. To malo zverče kad se ošteni, nepristupačno je, a starac ga je hranio iz ruku. „Mi na to nismo gledali kao na čudo“, govori njegov učenik Ignjatije. Gledali su takođe gde otac German hrani medveda. Sa smrću starca i ptice i zveri udaljili su se; čak i njegov vrt ne daje nikakvog roda, ako ga neko samovoljno drži, – tvrdi o. Ignjatije.
Na Jelovom ostrvu desila se poplava. Stanovnici su u strahu dotrčali starcu. Tada je on uzeo iz doma svojih vaspitanika ikonu Božije Matere, izneo je i stavio na ogradu i počeo se moliti. Po molitvi obrativši se prisutnima, rekao je: „ne bojte se, dalje od ovog mesta, gde stoji sveta ikona, voda neće proći“. Reč starca se ispunila. Zatim, obećavši istu takvu pomoć od svete ikone i u buduće – zastupništvom Svete besprekorne Vladičice, on je zapovedio učenici svojoj Sofiji, da u slučaju poplave stavi ikonu na ogradu. Ta ikona se čuva na ostrvu i do danas.
Baron F. P. Vrangel, po molbi starca, pisao je po diktatu njegovo pismo – nekome nepoznatom – mitropolitu. Kada je bilo završeno i pročitano pismo, starac je čestitao baronu čin admirala. Zaprepastio se baron: to je za njega bila novost, koja se stvarno potvrdila tek posle dužeg vremena kada je on dolazio u Petrograd.
„Žao mi te, dragi kume“, govorio je otac German upravniku Koševarevu, čijeg je sina držao na krštenju, „žao, jer će ti smena biti neprijatna“! Kroz dve godine, Koševarev, pri smeni, bio je sproveden na ostrvo Sithu.
Jedanput se zapalila šuma na Jelovom ostrvu. Starac je sa svojim učenikom Ignjatijem u delu šume, jednog aršina širine, sasekao goru do korena, razgrnuv mahovinu, i rekao: „budite mirni, – vatra neće preći ovu crtu“! Drugog dana, kada, po svedočanstvu Ignjatija, nije bilo nade na spasenje, s velikom jačinom došla je vatra do razgrnute starcem mahovine, projurila uzduž linije i zaustavila se, ne dodirnuvši se guste šume, koja se nalazila iza linije.
Godinu dana pre dobijanja vesti na Kadjak o smrti visokopreosvećenog mitropolita (nepoznato kojeg), otac German je govorio Aleuti^ma, da je njihov najveći duhovni voća skončao.
Često je govorio starac, da će Amerika imati svog arhijereja, tada kada o tome niko nije ni mislio, a i nade nije bilo da bi u Americi bio svoj arhijerej, govori preosvećeni episkop Petar; no proroštvo se njegovo ispunilo u svoje vreme.
„Posle smrti moje“, govorio je otac German, „biće epidemija i pomreće od nje mnogo ljudi, i Rusi će ujediniti Aleute“. Stvarno, izgleda pola godine po njegovom upokojenju, nastupile su boginje; smrtnost je bila strahovita; u Americi u pojedinim naseljima ostalo je u životu svega po“nekoliko ljudi. To je pobudilo kolonijalnu upravu da ujedini Aleute: tada od dvadeset naselja obrazovalo se samo sedam.
„Iako će proći mnogo vremena od moje smrti“, govorio je otac German svojim učenicima, „no mene neće zaboraviti, i mesta moga življenja neće biti pusto: sličan meni monah, bežeći od slave ljudske, doći će i živeće na Jelovom, – i Jelovo neće biti bez ljudi“!
„Dragi moj“, pitao je otac German Konstantina, kada je ovom bilo ne više od dvanaest godina od rođenja, „šta misliš ti, kapela, koju sada grade, hoće li ostati tu“? – „Ne znam, apa (dedice), odgovorio je mališan. „Ja i stvarno“, govori Konstantin, „nisam tada razumeo pitanje, premda se ceo razgovor živo urezao u mom sećanju“. A starac, malo poćutavši, rekao je: „dete moje, zapamti, – na tom mestu biće nekada manastir“.
„Proći će trideset godina od moje smrti, svi koji žive sada na Jelovom ostrvu pomreće, ti ćeš sam ostati živ i bićeš star i bedan, – i tada će se setiti mene“, govorio je otac German učeniku svome, Aleutu Ignjatiju Aligjagu. I stvarno, po isteku trideset godina od dana končine oca Germana setili su se njega, počeli sakupljati o njemu vesti, po kojima je i bilo napisano njegovo žitije. „Zadivljujuće je, kliče Ignjatije, „kako je nama sličan čovek mogao sve to znati unapred na tako dugo vreme! Uostalom ne! – on nije prost čovek! On je gledao naše misli i uticao tako da smo ih mi njemu otkrivali i dobijali pouke“.
„Kada umrem“, govorio je starac svojim učenicima, „sahranite me pored oca Joasafa. Sahranite vi mene sami, jer sveštenika ne možete dočekati. Telo moje nemojte kupati, položite ga na dasku, skrstite ruke na grudi, uvijte me u mantiju i njenim krajevima pokrite moje lice a kamilavkom glavu. Ako neko poželi da se oprosti sa mnom, neka celuje krst; lice moje nikome ne pokazujte“.
Približilo se vreme odlaska starca. Jednog dana zapovedio je on učeniku svome Gerasimu da zapali sveće pred ikonama i da čita Dela svetih Apostola. Posle nekog vremena, lice je njegovo zasijalo, i on je glasno kazao: „Slava Ti, Gospode“! Zatim, naredivši da se prekine čitanje, objavio je da je Gospodu ugodno da mu produži život još na nedelju dana. Kroz nedelju, opet po njegovoj zapovesti bila su zapaljene sveće i čitala se Dela svetih Apostola. Tiho je prikloNio starac glavu svoju na grudi Gerasima, kelija se ispunila blagouhanijem, lice je njegovo prosijalo, i otac German se upokojio. Tako je blaženo usnuo on snom pravednika u 81. godini svoga mnogotrudnog života, 13. decembra 1837. godine.
Poslani s tužnom vešću u luku, vrativši se objavio je, da je upravnik kolonije Koševarev zapretio da sahranjuju starca dok on ne stigne, da je on zapovedio da se za usopšeg načini bolji sanduk i da će ga on sam sa sveštenikom odmah dovesti. No gle dunuo je strašan vetar, kiša je pljusnula, nastala je užasna bura. Nije bilo daleko rastojanje od luke do Jelovog, samo dva sata puta, no niko se nije usućivao da se naveze na more po takvom nevremenu. Tako je trajalo ceo mesec; i premda je ceo mesec ležalo telo oca Germana u toplom domu njegovih vaspitanika, lice se njegovo nije izmenilo niti je bilo od tela i najmanjeg zadaha. Najzad sa iskusnim starčićem Kozmom Učiliščevim bio je donesen sanduk; od lučana niko nije došao, – Jelovski stanovnici su sami predali zemlji smrtne ostatke svoga starca. Tako su se ispunile predsmrtne reči oca Germana, – a zatim se vetar utišao, i površina mora postala glatka, kao ogledalo.
Jedne večeri u naselju Kotana (na Aljaski) video se nad Jelovim ostrvom neobično svetao stub, koji je dosezao do neba. Zapanjeni čudesnom pojavom, iskusni stariji ljudi i Gerasim Vologdin i žena njegova Ana rekli su: „Očigledno, otac German nas je napustio“, i počeli su se moliti. Zatim su oni saznali da je upravo te noći preminuo starac. Taj stub su videli sa raznih mesta i drugi. To veče, u drugom naselju na Atognaku, videli su kao čoveka, koji se podiže sa Jelovog ostrva ka oblacima.
Sahranivši svoga oca, nad grobom su mu njegovi učenici postavili drveni spomenik. „Ja sam ga lično video“, govorio je kadjakski sveštenik Petar Koševarev, „i sada mogu reći, da on uopšte nije nagrižen vremenom i kao da je danas načinjen“.
Videvši slavni u podvizima život oca Germana, videvši njegova čudesa, videvši ispunjenje njegovih predskazanja i najzad njegovo blaženo upokojenje, „uopšte svo mesno stanovništvo“, svedoči preosvećeni episkop Petar, „ima puno strahopoštovanja poštovanje prema njemu, kao prema svetom podvižniku, i potpuno su uvereni u njegovu bogougodnost“.
Godine 1842, posle pet godina od prestavljenja starca, ploveći morem u Kadjak i nalazeći se u krajnjoj opasnosti, visokopreosvećeni Inokentije, arhiepiskop Kamčatski i Aleutski, pogledavši na Jelovo ostrvo, rekao je u sebi: „Ako si ti, oče Germane, ugodio Gospodu, to neka se promeni vetar“! I tačno, nije prošlo, izgleda, ni četvrt sata, govori visokopreosvećeni, a vetar im je postao pogodan, i oni su srećno pristali uz obalu. Iz blagodarnosti za izbavljenje, arhiepiskop Inokentije služio je sam na grobu Prepodobnog Germana parastos.
Prepodobni otac naš German i danas predstoji Presvetoj Trojici proseći izbavljenje od bure greha i strasti svima onima koji svetlo praznuju njegov sveti spomen, i kliču mu: „Prepodobni oče Germane, moli Boga za nas“. Amin.[31]
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
PETRA ALEUTA
 
POSTRADAO za veru Pravoslavnu 1815. godine u San-Francisku u Americi, ljuto mučen od jezuita.[32] O njemu vidi opširnije u današnjem žitiju prepodobnog oca našeg Germana Aljaskog.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ARSENIJA LATRSKOG
 
PREPODOBNI Arsenije beše rodom iz Carigrada; sin visokorodnih, iobožnih i bogatih roditelja. Car ga postavi za vojskovođu i patricija[33] Kiveriotske[34] oblasti. Jednom kada on sa vojskom plovljaše po moru, podiže se strahovita bura, i sve lađe potonuše sa svima što behu na njnjma, samo se on jedan spase. Posle toga Arsenije se odreče sveta, primi angelski čin monaški, i sav se predade monaškim podvizima, čisteći i dušu i telo molitvama, postovima, bdenjima, ležanjem na zemlji, i drugim dobrovoljnim zlopaćenjima. Nošaše on i teške lance. A muke njegove od – hladnoće zimi i od žege leti, i potoke suza njegovih, i svunoćna stajanja njegova, i ratovanja njegova sa zlim dusima, ko će nabrojati? Živeći u takvim podvizima, on bi od Duha Svetog odveden u jedno divlje i pusto mesto. Hrana mu beše divlje zelje; i on to ne jeđaše već okušaše; a vode uzimaše vrlo malo, i to u dva ili tri dana jedanput.
Posle mnogog podvizavanja na tom mestu prepodobni ode na goru Latru,[35] gde molitvom i krsnim znakom umrtvi smrtonosnu aspidu. Zatim se, po Božjem naređenju, preseli u manastir Kelivarski.[36] Tu on posle kratkog vremena postade iguman, i mnoge podstače na vršenje vrlina. Nakon izvesnog vremena on se iz manastira povuče u jednu pećinu, punu divljih zverova. Tako on, kao drugi prorok Danilo, podvizavaše se u molitvenom samovanju i tihovanju usred zverova. I molitvom svojom on odagna odatle sve zverove. I tu pećinu on pretvori u školu za duše ljudske. Jer k njemu se sabraše bratija, koje on svetim životom svojim i bogomudrim poukama vođaše putem spasenja. Zatvoren u svojoj tesnoj keliji, on šest dana u toku sedmice niti s kim govoraše, niti što od hrane uzimaše; jedino je nedeljom poučavao bratiju i uzimao hrane. Sa takvim podvizima i vrlinama prepodobni dostiže takvo bestrašće – απαθειαν, takvo savršenstvo, da više ne uzimaše nikakvu telesnu hranu, nego ta Anđeo Božji hranjaše, i dobi od Gospoda dar čudotvorstva. Tako, on žezlom svojim gorku vodu pretvori u slatku. I počinivši mnoštvo druga čudesa, blaženi Arsenije mirno se upokoji usred bratije.[37]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ARISA
 
KROTKI otac Aris krotko se prestavio u Gospodu.
 


 
NAPOMENE:
[1]Reč je o takozvanoj Maloj Jermeniji – rimskoj oblasti između gornjih tokova reka Eufrata i Galasa, koja se tako naziva za razliku od Velike Jermenije, planinske zemlje na zapadu od Maloazijskog poluostrva između reke Kure i gornjih tokova Tigra i Eufrata, u kojoj su od II do V veka pre Hrista vladali carevi domoroci. Kapadokija prostrana oblast u sredini istočnog dela Male Azije: nekada jedna od najznamenitijih država Azije, no izgubila samostalnost i ušla u sastav Rimske carevine 17. ili 18. godine pre Hrista. Kapadokija graničila sa Malom Jermenijom, i dugo vreme je uračunavana u Kapadokiju.
[2]Satalion ili Satala – grad u Jermeniji.
[3]Sevastija – grad u Jermeniji, na severoistoku od Male Azije.
[4]Sravni: 1. Kor. 3, 16.
[5]Psal. 6, 9-10.
[6]Psal. 34, 9-10.
[7]Nikopolj – grad u Maloj Jermeniji, na granici Ponta, pored reke Aikuse, pritoke Irisa; danas – Enderes.
[8]Tojest đavo, satana.
[9]Jova 4, 18; 2. Petr. 2, 4; Jud. 1, 6.
[10]1. Mojs. 2, 7-25.
[11]1. Mojs. 3, 1-19.
[12]1. Mojs. 6, 5-8, 20.
[13]1. Mojs. 9, 1-17.
[14]Spomen njegov Crkva praznuje 11. februara.
[15]To jest u devet sati pre podne.
[16]Ova predsmrtna molitva svetog Evstratija uneta je u crkveno bogosluženje i čita se na Polunoćnici subotnoj.
[17]Sveti mučenici: Evstratije, Aksentije, Evgenije, Mardarije i Orest postradali početkom četvrtoga veka. Docnije u rodnom gradu njihovom Aravraku, gde behu pogrebene česne mošti njihove, bi u njihovu čast podignuta crkva, i od svetih moštiju njihovih bivahu čudesa. Na domaku Carigrada nalažaše se manastir u čast ovih svetih mučenika, po imenu Olimp. Tu je svake godine služio patrijarh o njihovom prazniku. U sadašnje vreme mošti ovih svetih mučenika počivaju u Rimu, u crkvi svetog Apolinarija Ravenskog.
[18]U siromašnom manastiru Olimpu, razume se, nije se moglo imati sve što je potrebno za svečano patrijarhovo služenje. Zato je on i slao svoje odjejanje, i ostale potrebne sasude.
[19]Katizme su sastavni deo jutrenja. Psaltir ima 150. psalama; deli se na 20. katizama; svaka katizma ima po tri Slave. Ova podela je od najstarijih vremena.
[20]Sveta mučenica Agatija postradala 251. godine za Dekijeva gonjenja; njene svete mošti činile mnoga čudesa; spomen njen Crkva praznuje 5. februara.
[21]Sicilija – veliko ostrvo Sredozemnog mora kraj južnih obala Italije.
[22]Sirakuza – jedna od prvih grčkih kolonija na istočnoj obali ostrva Sicilije.
[23]Katana -drevni grad na istočnoj obali ostrva Sicilije.
[24]Mat. 9, 20-22; Mk. 5, 25-34.
[25]Tojest naređenja rimskih careva o tome, da svi žitelji rimske carevine moraju prinositi žrtve neznabožačkim bogovima.
[26]Sveta mučenica Lukija postrada 304. godine.
[27]Prepodobni German rodio se 1756. godine.
[28]Daščani ležaj, obično za više osoba.
[29]Jezuiti su rimokatolički monaški red, osnovan u 16. veku od Španca Ignjatija Lojole, sa glavnim ciljem: služenje Rimskom papi i širenje rimokatolicizma. Pri tome jezuiti često nisu birali sredstva sa bi ostvarili ovoj cilj, zbog čega su i postali poznati kao lukavi, neiskreni i podmukli.
[30]Spomen ovog Sv. prvomučenika Petra Aleuta praznuje se takođe na današnji dan.
[31]Sveti Sinod Ruske Zagranične Crkve i Sv. Sinod Američke Mitropolije uneli su zvanično ime Prepodobnog Germana Aljaskog u kalendar Svetih 27. jula 1970. godine.
[32]Jezuiti su rimokatolički monaški red, osnovan od Španca Ignjatija Lojole, u 16. veku, sa zadatkom da služe Rimskom papi i da često nebiranim sredstvima šire katolicizam.
[33]Patricijama se nazivao viši stalež u Rimskoj i Vizantijskoj carevini.
[34]U Kariji – jugozapadnoj obali Male Azije.
[35]Gora Latra – planinski lanac u Kariji, u Maloj Aziji.
[36]U Kariji, na jugozapadu Male Azije.
[37]Tačno se ne zna vreme življenja prepodobnog Arsenija; približno: između VIII-X veka.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *