NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
7. NOVEMBAR
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
JERONA i družine njegove[1]
 
OTAČASTVO svetog Jerona beše Druga Kapadokija.[2] Rodi se on u gradu Tiani[3] od blagočestive i bogobojažljive majke Stratonike. U to vreme carovahu neznabožni carevi Dioklecijan i Maksimijan, koji behu revnosni poklonici idola i gonitelji hrišćana. Kada njima dođe do ušiju da su žitelji Jermenije i Kapadokije, uprkos.carskom naređenju, odbili da se poklone idolima, oni se Dugo savetovaše o tome, pa izabraše dva lukava, surova i verna idolopoklonika, Agrikolaja i Lisija. Agrikolaja uputiše u Jermeniju a Lisija u Kapadokiju, izdavši im dva naređenja: prvo, da predaju na smrt hrišćane koji ne pristanu pokloniti se idolima; i drugo, da popišu u vojsku snažne ljude i mladiće, sposobne za vojnu službu.
Stigavši u Kapadokiju, Lisije stade marljivo tražiti ljude pogodne za vojsku. Pri tom njega obavestiše i o Jeronu, kao čoveku zdravom, snažnom i veoma hrabrom. Lisije odmah posla po njega vojnike. Vojnici ne zatekoše Jerona kod kuće, jer beše na radu u polju. Vojnici odoše k njemu sa namerom da ga povedu k Lisiju. Ali on, doznavši da hoće da ga uzmu u vojsku, odbi da ide s njima, smatrajući da je za hrišćanina štetno živeti zajedno sa idolopoklonicima i vojnikovati s njima. Ali vojnici htedoše da ga silom vode. Jeron se razljuti, dohvati drvo što mu beše pod rukom i poče tući vojnike; i pokaza se toliko jači od njih, da mu se nijedan ne mogaše odupreti, nego se svi dadoše u bekstvo; a on ih gonjaše kao lav jariće. Najzad se razjureni vojnici opet prikupiše na jedno mesto. I stiđahu se svoga slabićstva, što ne behu u stanju savladati jednoga čoveka, nego biše pobeđeni od njega. A bojahu se oni da se vrate praznih ruku onome koji ih je poslao, i govorahu među sobom: Ako se bez Jerona vratimo, onda će nas ne samo svi ismejati što jedan čovek pobedi nas tolike vojnike, nego ćemo i strahovito biti kažnjeni za naš kukavičluk. – Zbog toga oni poslaše i pozvaše sebi u pomoć mnogo svojih drugova vojnika, pa po drugi put krenuše na Jerona u još većem broju. A Jeron, saznavši za to, sabra družinu od osamnaest ljudi, pobožnih hrišćana, pa uđe s njima u obližnju pećinu, i otuda odbijaše napade neznabožaca koji ga behu opkolili. Vojnici onda poslaše i obavestiše kneza da se Jeron sa drugim hrišćanima zatvorio u pećini, i oni ne mogu da ga uhvate. Knez im odmah posla u pomoć još vrlo mnogo vojnika. Ali ni tada ne mogahu ništa učiniti, jer bojeći se Jerona niko se ne usuđivaše da se približi ulazu pećine. Tada im knez posla jednoga prijatelja Jeronovog Kirijaka. Došavši k vojnicima, Kirijak im savetova da se uklone od pećine, jer Jerona, – govoraše Kirijak vojnicima, – moguće je uhvatiti ne silom nego krotošću i blagim savetom. – Kada se vojnici ukloniše od pećine, Kirijak uđe k Jeronu i savetova mu da se ne protivi knezu nego da ide i upiše se u vojnu službu. Mirnim razgovorom svojim on ukroti gnev Jeronov, izvede ga iz pećine i odvede u njegovu kuću k materi njegovoj, staroj i slepoj udovici. A ona, doznavši da će sina njenog Jerona odvesti knezu, stade gromko plakati za njim, nazivajući ga osloncem starosti svoje i svetlošću slepih očiju svojih, i kukaše što je lišavaju jedine utehe u tužnom udovištvu njenom i slepilu. Međutim vojnici, okruživši Jerona, primoravahu ga da pođe s njima. A on, oprostivši se sa plačućom majkom svojom, i sa susedima i znancima koji se tamo behu slegli, uze sa sobom rođaka evog Viktrra i pođe sa vojnicima u grad Melitinu.[4] Pođoše za njim i dva bliska srodnika njegova, Matronijan i Antonije, i drugi jednoverni prijatelji njegovi. Ali sunce zađe i smrknu se pre no što putnici stigoše u Melitinu, zato oni i zanoćiše na mestu gde ih zateče noć. Te noći blaženom Jeronu javi se neko u belom odelu i reče mu blago i s puno ljubavi: „Evo, Jerone, javljam ti spasenje: ti ideš pravim putem, jer ćeš se boriti ne za cara zemaljskog i vojevati ne za prolaznu slavu, nego ćeš za Cara Nebeskog podvig svršiti i skoro k Njemu preći da primiš od Njega čast i slavu“.
Rekavši to, Javljeni ispuni Jeronovo srce neiskazanom radošću, i otide. A Jeron, ustavši radostan, reče prijateljima i srodnicima što behu s njim: Doznavši tajnu Božjeg blagovoljenja prema meni, i sada već s veseljem hitam na predstojeći mi put. Jedno je samo istinsko blago, jedno istinsko nasleđe, jedno samo istinsko bogatstvo: blago, nasleđe i bogatstvo, koji su sakriveni na nebesima; a sva zemaljska blaga ništa ne koriste onima koji ih nasleđuju: Jer kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi?“ (Mt. 16, 26). Za mene ništa nije dragocenije od duše, i ništa bolje. Dosta sam vremena života svog straćio u sujeti, sada idem k Bogu. Samo me jedino uznemiruje: tuga moja majke, prestarele i nemoćne udovice, lišene svetlosti očiju, nema pomoćnika i zaštitnika. Ali pošto idem da umrem za Hrista mog, ja Njemu, Ocu sirotana i udovica, poveravam majku svoju.
Govoreći to, Jeron zaplaka zbog majke svoje, i krenu na put. A kada stigoše u Melitinu, Jeron i sa njim trideset tri hrišćana biše zatvoreni u tamnici. I ovako im sveti Jeron govoraše: Prijatelji i braćo, poslušajte savet moj, koji vam može koristiti ne u ovom životu nego u budućem. Jer svi koji se Boga boje ištu ne zemaljska privremena, već večna blaga. Vi čuste da će neznabožni knez sutra prineti žrtve lažnim bogovima neznabožačkim, pa će i nas prisiljavati da to isto uradimo. Ali mi, nemojmo se pokoriti njegovom naređenju, i nemojmo se pokloniti idolima, niti im prineti žrtve. Bolje je prinesimo žrtvu hvale istinitom Bogu našem, i uznesimo My molitve naše, da bi On, uslišavši moljenja duša naših, podario nama silu da čvrsto i junački podnesemo muke i udostojimo se blažene končine.
Kada ovo izgovori sveti Jeron, svi jednodušno odgovoriše: Reči tvoje slatke su nam kao med! Jer nam savetuješ ono što je istinski korisno i spasonosno za nas; i svi mi više volimo umreti za Hrista Boga našeg, negoli, pokloniti se idolima, živeti u sujeti.
O ovoj odluci svetih sužanja tamnički stražari izvestiše kneza Lisija. A on sutradan sede na sudištu, i sav besan od gnjeva naredi da sužnje dovedu iz tamnice preda nj na sud. I ljutito ih upita: Koji vas đavo navede na beskrajno bezumlje, te ustajete protivu tolike vlasti, i prezirete carska naređenja, i ne poklanjate se velikim bogovima? – Svetitelji odgovoriše: Mi bismo zaista bili bezumni i igračka demona, kada bismo čast koja pripada Bogu odavali drvenim i kamenim napravama ruku ljudskih. Međutim, mi smo sada premudri, jer se klanjamo Tvorcu svega, koji je nebo i zemlju stvorio rečju Svojom i izveo ih iz nebića u biće duhom usta Svojih.
U to vreme jedan od prisutnih na sudu pokaza rukom knezu Lisiju na blaženog Jerona i reče: Eto taj se protivio vojnicima koje si ti bio poslao, kneže, i sve što si čuo on je uradio. – Lisije pogleda na Jerona i upita ga: Odakle si ti? – I kada blaženi Jeron kaza odakle je, knez ga opet upita: Jesi li se ti protivio carskim naređenjima, uzdajući se u svoju snagu, i izbio moje vojnike poslane po tebe? – Hrabri Jeron odgovori smelo: Da, ja! Zar da ne mrzim na one koji mrze na Gospoda moga, i da se ne gadim na one koji ustaju na Njega? Punom mrzošću mrzim na njih; neprijatelji su mi.[5] Zbog toga sam ih bio i gonio, kao plašljive zečeve. – Čuvši ove reči Lisije se razgnjevi, i prelazeći preko hrabrosti Jeronove, on ga kao nepokorna izgrdi i reče: Bezumlje tvoje navelo te je na takvu drskost, da ti carsku vlast poslušao nisi, i našoj se naredbi pokorio nisi, i naše si poslanike izbio. Zbog toga naređujem: do samog lakta odseći tvoju poganu ruku, koja je poslušala bezumnu glavu. – I odmah bi svetome Jeronu odsečena desna ruka; a ostale svete mučenike, po mučiteljevom naređenju, dugo bez milosti tukoše.
Posle toga ih opet sve u tamnicu vrgoše; i oni uznesoše blagodarnost Bogu što ih udostoji da pretrpe takve muke za ime Njegovo. Ali jedan od njih, gorepomenuti Viktor, rođak svetoga Jerona, iznemože od podnesenih batina i strahovito se uplaši od većih koje ga mogu snaći. Zato krišom pozva k sebi činovnika koji je vodio zapisnik o uhvaćenim i mučenim hrišćanima, i ponizno ga moli da izbriše njegovo ime iz knjige sužanja koji stradaju za Hrista, i da ga pusti iz tamnice. A za to mu obeća dati jedan svoj spahiluk. Činovnik se obradova obećanom spahiluku, učini Viktoru po molbi, i izbrisa u zapisniku njegovo ime, i noću ga pusti iz tamnice. No Viktor, izišavši iz tamnice, ubrzo umre, i na taj način liši sebe i spahiluka, i života, i mučeničkog venca.
Kada svanu, sveti Jeron saznade šta se dogodilo i srce mu se ispuni neizmerne tuge, i gorko ridaše zbog svog rođaka, govoreći: Avaj meni, Viktore! šta si uradio? Po kakvu si strašnu cenu izbavio sebe! kakvu si pogibao kupio duši svojoj! Zašto si sam sebe predao u ruke neprijateljima? Zašto si sramotu bekstva pretpostavio vencu slave? Zašto si život večni žrtvovao za život privremeni? Zašto si prolaznu olakšicu stavio iznad radosti beskonačne? O, koliko su te pomeli kratkotrajni bolovi od silnih rana, koji su ništa prema večnim mukama, koje te očekuju posle suda Božijeg!
Tako oplakavši otpalog od lika mučeničkog, sveti Jeron prizva k sebi u tamnicu svoja dva srodnika, Antonija i Matronijana, koji su ga pratili, i reče im: Saslušajte moju poslednju želju, i po povratku odavde privedite je u delo. Moje imanje koje se nalazi u Pisidiji[6] dajem svojoj sestri Teotimiji, da se od njega izdržava i da mi vrši pomen u dan moje smrti. Svu pak ostalu imovinu svoju ostavljam svojoj majci, zbog njenog udovištva i starosti; isto tako njoj predajte i moju odsečenu ruku, i recite joj da zamoli načelnika grada Ankire[7] Rustika, da joj da kuću u Vadisani, i neka ruka moja bude tamo položena.
Ostavivši takvo zaveštanje svojim srodnicima, blaženi Jeron spokojno očekivaše svoju mučeničku končinu. I nakon četiri dana knez Lisije sede na sudištu, prizva svete mučenike i stade ih primoravati da se poklone idolima. Dugo se on truđaše da ih i laskama i pretnjama odvrati od Hrista, ali bez ikakvog uspeha. Onda naredi da ih najpre nemilice biju motkama, pa ih zatim osudi na posečenje mačem. A oni, predvođeni blaženim Jeronom, idući ka gubilištu radosno pevahu psalamske reči: Blaženi neporočni na putu hodeći po zakonu Gospodnjem (Psal. 118, 1). A kada stigoše na gubilište, oni prekloniše kolena i pomoliše se govoreći: Gospode Isuse Hriste, primi duše naše! – I odsečene biše mačem česne i svete glave njihove.
Tada Antonije i Matronijan pristupiše knezu Lisiju moleći ga da im dozvoli uzeti telo njihovog srodnika Jerona. Ali im knez ne dozvoli. Onda ga oni moliše da im da bar odsečenu glavu Jeronovu. Na to im knez reče da će im dati glavu, ako mu dadu onoliko zlata koliko teži sama glava. Ovaj zahtev silno ožalosti Antonija i Matronijana, jer ne imađahu toliko zlata, ma da je česna glava mučenikova vredela neizmerno više od toga. Tada Bog stavi u srce jednom bogatom i znamenitom čoveku, po imenu Hrisatiju, da otkupi glavu svetog mučenika Jerona: on dade knezu onoliko zlata koliko je težila glava, i uzevši je česno je čuvaše kod sebe. A zlatoljubivi knez stade onda tragati za odsečenom rukom svetiteljevom, želeći da i za nju dobije zlato. No Antonije i Matronijan čuvši za to, pobegoše noću u svoj zavičaj noseći sa sobom svetu ruku, a telo njegovo, i svih ostalih svetih mučenika posečenih s njim, drugi hrišćani uzeše noću i tajno pogreboše. Antonije pak i Matronijan odnesoše ruku svetog Jerona njegovoj majci Stratoniki, dadoše joj je, ispričavši joj podrobno sve što se dogodilo. A majka, primivši odsečenu za Hrista ruku milog sina svog, suzama je zalivaše, materinski celivaše, i na oči svoje stavljaše. Radujući se za sina, i u isto vreme podajući se prirodnoj materinskoj tuzi, ona kroz suze govoraše: O, mili sine moj, ja te rodih živa i zdrava. Sada imam samo mali deo tvoga mrtvog tela, koji izaziva u meni veliku tugu. Avaj meni, sine moj! rodih te u bolovima, odgajih u teškoćama, nadajući se da ću u tebi imati potporu u starosti, podršku u slabosti, utehu u nevoljama; a sada ja se liših tebe, svetlosti slepih očiju mojih. Ali, zašto plačem u vreme kada treba da se veselim i radujem što sam mučenikova majka, što prinesoh Bogu plod utrobe moje, što si, mili sine moj, umro mučeničkom smrću. Gle, mučenička smrt, kojom si ti skončao, vodi u mnoga i velika blaga! odlazeći od mene, ne ostavljaj me potpuno, sine moj, nego molitvama svojim posreduj za mene pred Gospodom, za koga si krv svoju prolio, da i mene brzo oslobodi od ovog mnogomučenog i mnogotegobnog života.
Posle ovog ridajnog naricanja Stratonika položi ruku svetog sina na onom mestu koje joj on sam blagovoli ukazati, i učini sve po njegovom zaveštanju. A spomenuti Hrieatije, koji zlatom otkupi glavu svetog Jerona, kroz neko vreme sagradi crkvu na mestu gde sveti mučenici behu posečeni, on česno položi u njoj glavu svetog mučenika, slaveći Svetu Trojicu.
 
SPOMEN PREPOBODNOG OCA NAŠEG
LAZARA GALISIJSKOG
 
PREPODOBNI Lazar rođen je (967.) u Maloj Aziji u jednom selu blizu grada Magnezije.[8] Roditelji su mu se zvali Nikita i Irina; oboje behu blagorodni, pobožni i puni vrline. Pred samo njegovo rođenje Bog naročitim čudom unapred objavi kakav će on biti svetilnik svetu; roditeljski dom njegov obasja i ispuni tako velika božanska svetlost s neba, da se sve sakupljene žene poplašiše, i razbežaše, i jedino ostade njegova majka. A detence čim se rodi, stade na noge, i okrenuto Istoku pomoli se Bogu sa ručicama složenim na grudima. Time Bog predskaza budućnost čistotu i prijemčivost njegove duše za božanska obasjanja. Kada Lazaru bi pet godina roditelji ga dadoše da se uči knjizi, i on uskoro prevaziđe u učenju svu drugu decu. Još kao dete Lazar se odlikovaše bezazlenošću, krotošću, smirenošću, žalostivošću i ljubavlju prema sirotinji. Svrh svega on imađaše veliku predanost i revnost za crkvena bogosluženja i molitve.
Pobožan i obrazovan, Lazar u cvetu mladosti goreći božanskom ljubavlju otputova u Jerusalim radi poklonjenja tamošnjim svetinjama. I pošto se pokloni životvornom grobu Gospodnjem i ostalim svetinjama, on stupi u manastir svetog Save Osvećenog, i zamonaši se. Tu on provede deset godina u monaškim podvizima; i poslušnošću i ostalim vrlinama prevaziđe svu bratiju, i zbog toga bi posvećen za prezvitera od tadašnjeg patrijarha Jerusalimskog.
Pošto prepodobnom Lazaru duša beše veoma željna usamljeničkog molitvenog tihovanja, on u toku Velike Četrdesetnice iziđe iz manastira i otide na jednu goru, ne uzevši sa sobom ništa osim tela svog. I hranjaše se tamo pustinjskim zeljem, i pijaše pomalo vode, tek da bi se održao u životu i obavljao svoja svunoćna stajanja i bdenja. Hodeći pak jednom po šumi, on ču božanski glas koji ga triput pozva po imenu govoreći mu: Lazare, Lazare, Lazare, treba da se vratiš u svoje otačastvo. – Ovo on ispriča drugim isposnicima, i svi mu savetovaše da se vrati u svoje otačastvo. I on krenu. Ali lukavi đavo mu pravljaše razne smetnje na putu, javljajući mu se u vidu raznih priviđenja i strašilišta. No sveti podvižnik pomoću Božjom razveja sve privide njegove i zamke. U otačastvu svom on se, i ne hoteći, srete sa svojom majkom, ali ne ostade sa njom. Žudeći za pustinjskim životom, prepodobni Lazar se pope na tamošnju pustu i neprohodnu goru, Galisiju, nedaleko od Efesa.
Na gori Galisiji prepodobni dožive mnoga iskušenja i uznemirenja od demona. Jednom pak kada u ponoći beše na molitvi on vide ognjeni stub koji se protezao od zemlje do neba i mnoštvo Anđela koji divno pevahu: „Neka vaskrsne Bog i razveju se neprijatelji Njegovi!“ – Svetitelj to primi kao uput s neba, i sagradi na tom mestu hram Vaskrsenja Hristova, uz pomoć Vizantijskog cara Konstantina Monomaha.[9] S Desne pak strane hrama on načini stolp bez krova, i podvizavaše se na njemu imajući nebo kao krov; a od hrane uzimaše pomalo hleba i vode, i to jedanput nedeljno. I ne samo time blaženi iznuravaše sebe, nego i verigama opasan beše, i trpljaše mnoge druge muke stolpničkog života: zimi hladnoću, leti žegu. Ali sve to on podnošaše pomagan, čuvan i štićen Presvetom Bogorodicom. Bog mu zato dade blagodat čudotvorstva i proroštva, te se k njemu stadoše sticati pobožni ljudi, da ih on rukovodi u duhovnom životu. I mnogi se odricahu sveta i postajahu monasi, radosno se potčinjavajući njemu kao učitelju i pastiru.
Udostojen proročkoga dara zbog savršenstva u vrlinama, on proviđaše mnoge buduće stvari. On unapred saznade i dan svoje končine. No njegovi učenici i deca po Bogu sa suzama ga najusrdnije moliše da on radi njihovih duša i njihovog spasenja izmoli sebi od Boga produženje života još za petnaest godina. I on se zamoli Presvetoj Bogorodici da mu produži život za petnaest godina. I molitva mu bi uslišena. I umnožiše se učenici njegovi: i beše ih preko devet stotina. A kad prođe petnaest godina, i svetitelju bi sedamdeset dve godine, on se u miru upokoji i otide ka Gospodu. I kao što Gospod čudom proslavi njegovo rođenje, tako isto čudom proslavi njegovu smrt: božanska svetlost s neba obasja svetiteljev stolp i spolja i iznutra, te po toj svetlosti poznaše i učenici njegovi i isposnici po gorama i pećinama da se sveti ugodnik Božji Lazar prestavio.
No pošto bratija mnogo plakahu i naricahu nad svojim svetim ocem i učiteljem što im nije ostavio pismeno zaveštanje, bezdahni i mrtvi svetitelj ustade, izvuče ispod pazuha svoj testament, predade im ga, pa opet leže i izdahnu, Ali kako testament ne beše potpisan, to bratija ponovo moliše svetitelja da i potpis svoj stavi, i on opet ožive i stavi svoj potpis, pa leže i konačno usnu u Gospodu. Posle toga svetitelj bi česno pogreben u stolpu, i Gospod ga i posle smrti proslavi mnogim čudesnim isceljenjima, koja bivaju od svetih moštiju njegovih, u slavu istinitog Boga i Spasa našega Isusa Hrista.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MELASIPA, KASINIJE i ANTONINA
 
SVETI mučenici: Melasip, njegova supruga Kasinija, i njihov sin Antonin postradaše za Hrista pri caru Julijanu Bogoodstupniku u gradu Ankiri.[10] Antonin bi bačen u tamnicu, a Melasip i Kasinija biše obešeni na mučilišnom drvetu, pa im tela strugaše i ognjem pališe. Zatim svetom Melasipu odsekoše noge do kolena. a svetoj Kasiniji odrezaše dojke. U vreme tih mučenja bi doveden iz tamnice njihov sin Antonin. Gledajući muke svojih roditelja, on ih stade tešiti, i uzevši odsečene delove tela njihovih celivaše ih. U tako strašnim mukama Melasip i Kasinija predadoše pravedne duše svoje u ruke Gospodu. Tada Antonin pljunu u lice Julijanu. Svirepi mučitelj naredi da obese Antonina i stružu telo njegovo: onda mu prebiše golenice i težak kamen privezaše za noge; pa ga skinuše sa mučilišnog drveta i položiše na usijanu gvozdenu rešetku. Posle svih tih mučenja mučeniku ostrigoše glavu, zavezaše mu kamen o vratu, i tako ga vođahu po gradu na porugu i sramotu. Posle toga svetog mučenika otpraviše vojenačalniku Agripinu, koji ga vrgnu u užarenu peć, pa ga zatim baci zverovima da ga pojedu. No i u drugom mučenju blagodaću Božjom svetitelj ostade nepovređen. Četrdeset mladića koji posmatrahu ova mučenja poverovaše u Hrista, zbog čega im sluge careve odsekoše glave. Posle toga svetog Antonina ispružiše na usijanom gvozdenom krevetu i tukoše motkama; onda mu ruke odsekoše, pa u peć baciše. No sveti mučenik i tu ostade nepovređen, zbog čega mnogi poverovaše u Hrista. Najposle mučitelj naredi, te mučeniku odsekoše glavu.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
AVKTA, TAVRIONA i TESALONIKIJE
 
SBETA mučenica Tesalonikija beše kći nekoga žreca idolskog Kleona, čoveka bogata i ohola. Poučena u hrišćanskoj veri, ona se krsti i postade hrišćanka. Otac je dugo moljaše i preklinjaše da se odrekne Hrista, ali ona ne hte. Zato je neznabožni otac skide nagu, pa je četiri čoveka silno tukoše sirovim žilama, te joj i rebra polomiše. Posle toga je otac istera iz kuće i iz grada. I u izgnanstvu sveta mučenica ne prestajaše ispovedati Hrista.
Doznavši za takav postupak žreca, dva česna građanina, Avkt i Tavrion, ukoreše Kleona zbog nečovečnog ponašanja prema kćeri. Kleon ode k carskom namesništvu i optuži ovu dvojicu kao hrišćane i kao zaštitnike Tesalonikije. Namesnik ih stavi na muke: pošto im skinuše odelo, biše ih kamenjem, baciše ih u silno usijanu peć, pa ih zajedno vezane vrgoše u jezero. No sveti muževi ostadoše nepovređeni, jer blagodaću Božjom i iz jezera izađoše čitavi i zdravi na kopno. Tada namesnik mučitelj, ne znajući šta da radi, naredi te im odsekoše svete glave. Isto tako i Tesalonikija bi za ispovedanje Hrista stavljana na muke, u kojima i skonča. I tako svi troje primiše vence mučeništva. Sveta pak tela njihova biše s češću položena u Amfipolju.[11]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ALEKSANDRA[12]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
VOSTRIKIJA (USTRIHIJA) i DUKITIJA
 
OBA dva sveta mučenika postradali zajedno sa mučenikom Jeronom i njegovom družinom. Ovo su imena ostalih mučenika koji sa njim postradaše: Nikandar, Isihije, Varahije, Maksimijan, Kalinik, Ksantik (Ksantije), Atanasije, Teodor, Evgenije, Teofil, Valerije, Teodot, Kalimah, Itarije, Gigantije, Longin, Temelije, Evtihije, Diodot, Kastrikije, Teagenije, Mamas, Nikon, Teodul, Viktor, Dorotej, Klavdije, Epifanije, Anikat i drugi Jeron.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ATINODORA
 
OVAJ sveti mučenik u mukama skončao za Hrista.
 
SPOMEN SVETOG
GRIGORIJA
 
BRAT svetog Grigorija Čudotvorca. Ova dva brata: isti po imenu, isti po životu, isti po slavi.[13]
 


 
NAPOMENE:

  1. Njihova imena videti dalje
  2. Druga ili Velika Kapadokija – veoma prostrana oblast u sredini istočnog dela Male Azije. Nekada je Kapadokija bila znatna država Azije, ali je zatim izgubila samostalnost, i najzad ušla u sastav Rimske carevine, i to 17. ili 18. godine posle Hrista.
  3. Tiana – grad u jugozapadnom delu Kapadokije. Sada: Nigri ili Nigdeli.
  4. Melitina – grad u Jermeniji; sada Malatija.
  5. Psal. 138, 21-22.
  6. Pisidija – maloazijska pokrajina Rima na jugozapadu od Kapadokije.
  7. Ankira – glavni grad u maloazijskoj pokrajini Rima Galatiji; danas Angora.
  8. Magnezija – Lidijski grad na severozapadu Male Azije, kraj reke Herme.
  9. Konstantin Monomah carovao od 1042. do 1054. godine.
  10. Julijan carovao od 361. do 363. godine. Ankira – glavni grad Frigije, u Maloj Aziji.
  11. Amfipolj – grad u istočnoj Makedoniji, prema sadašnjoj Kavali.
  12. Vidi o njemu pod 9. novembrom.
  13. Sofronije Evstratiadis, na osnovu rukopisa zaključuje da se brat Sv. Grigorija nije zvao Grigorije već Atinodor, što odgovara i starijim kodeksima, i da je ovde došlo do mešanja imena. Da li su onda taj prepodobni Atinodor, odnosno Grigorije, i gore navedeni mučenik Atinodor ista ličnost ne znamo. (Vidi o tome: Sofroniu Evstratnadu, Agiologion tis Ortodoksu Ekklisias, str. 17)

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *