NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
6. NOVEMBAR
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
PAVLA ISPOVEDNIKA,
patrijarha Carigradskog
 
ZA carovanja Konstancija,[1] sina Konstantina Velikog, na pravoslavne hrišćane digoše gonjenje zloverni arijanci, čiji pristalica beše sam car, takođe prelašćen njihovom jeresju. Tada u Crkvi nastadoše velike pometnje i neredi, pošto beše ostalo malo stubova na koje se oslanjalo: sveti Atanasije, arhiepiskop Aleksandrijski, taj veliki zaštitnik Pravoslavlja,[2] bi prognan sa svoga prestola, a sveti Aleksandar, patrijarh Carigradski,[3] beše već skončao.
Kada blaženi Aleksandar patrijarh ležaše na samrtnoj postelji, pitahu ga ožalošćeni verni: Kome ostavljaš nas čeda tvoja, oče? koga nam mesto sebe ostavljaš za pastira, koji bi išao tvojim stopama i mudro upravljao Crkvom Hristovom? – Bolesni patrijarh im ukaza na dva dostojna muža: ovog blaženog Pavla, rodom iz Soluna, prezvitera po činu, i đakona Makedonija. Pritom reče: „Ako želite imati pastira, koji će vas učiti i koji će vam vrlinama sijati, izberite Pavla; ako li želite imati samo ličita čoveka i spolja ukrašena, izberite Makedonija“.
Rekavši to svojoj pastvi, nezaboravni patrijarh Aleksandar pređe ka Gospodu. Na saboru pak pri većanju, koga od ove dvojice da uzvedu na patrijaršijski presto, Pavla ili Makedonija, nastade spor među pravoslavnima i arijancima kojih na saboru beše vrlo mnogo. Pravoslavni hoćahu Pavla, arijanci Makedonija, ipak pravoslavni odneše pobedu i za patrijarha bi izabran u crkvi svete Irine sveti Pavle, i uzveden na patrijaršijski presto. I on stade mudro pasti povereno mu stado.
U vreme izbora i hirotonije svetoga Pavla, car Konstancije ne beše u Carigradu već u Antiohiji; i sve se to svrši bez njega. Zbog toga on ne beše raspoložen prema novome patrijarhu. I kada se vrati iz Antiohije u Carigrad, car poče otvoreno pokazivati svoje nezadovoljstvo protiv patrijarha što je stupio na patrijaršijski presto mimo njegove volje. I nagovoren od arijanaca, car sazva sabor, koji nepravedno nizloži s prestola svetoga Pavla, nevinog i čistog srcem, veoma korisnog za Crkvu Hristovu, jer ovaj blaženi otac i mudrošću i životom bejaše svetlost svetu i sijaše u Crkvi kao jutarnja zvezda usred oblaka. Na mesto nizloženog Pavla car postavi za patrijarha Jevsevija Nikomidijskog, pa opet otide u Antiohiju. A zločestivi jeretik Jevsevije stade smućivati Crkvu svojim jeretičkim učenjem i starati se svim silama da iz Simvola vere izbaci reči: „rođenog, a ne stvorenog, jednosušnog sa Ocem“, pošto on ne priznavaše da je Sin Božiji – Bog, i u svemu ravan Bogu Ocu.
Međutim, blaženi Pavle, po nizloženju svom sa patrijaršijskog prestola, otputova u Rim, jer u to vreme Rimska crkva beše pravoslavna i papa držaše pravoslavnu veru. Došavši u Rim, sveti Pavle zateče tamo svetog Atanasija Velikog i mnoge druge episkope, prognane Jevsevijem, i življaše zajedno s njima. No Jevsevije, želeći da i u Rimu ne da mira Atanasiju i Pavlu, uputi punu kleveta na njih poslanicu papi rimskom Juliju.[4] Papa ne pridade nikakvu važnost poslanici, punoj kleveta na nevine služitelje Božije, i savetova Atanasiju i Pavlu i ostalim episkopima da se vrate na svoje prestole; pritom, ukazujući im podršku, on napisa istočnim episkopima, da ih s ljubavlju prime i da im ne smetaju zauzeti svoje ranije prestole.
Tako se svrgnuti episkopi vratiše svaki svojoj crkvi, i razaslaše pisane poslanice onima koji su ih svrgli. Ali neprijatelji Pravoslavlja, primivši poslanice, truđahu se na sve moguće načine da istinu zataškaju lažju, i namisliše da sazovu sabor u Antiohiji a da Juliju i drugima odgovore posebnom poslanicom. Međutim Jevsevije ubrzo umre, ne dočekavši sabor. Tada pravoslavni žitelji Carigrada s radošću primiše blaženoga Pavla i na patrijaršijski presto uzvedoše. Videvši to, zločestivi arijanci se sabraše u drugom hramu i izabraše sebi za episkopa prešavšeg na njihovu stranu Makedonija. Tada nastade veliki metež u Carigradu, i u sukobima između protivničkih strana mnogi nastradaše i izginuše. Glas o tome dopre do cara Konstancija koji se nalazio u Antiohiji. On uputi u Carigrad vojvodu Ermogena sa vojskom, naredivši mu da Pavla odagna iz Carigradske crkve. Došavši u Carigrad, Ermogen stade primoravati narod da protera nevinog svetog patrijarha Pavla, i time izazva veliki metež u gradu, pošto se narod silno protivljaše vojvodi Ermogenu. Ermogen htede da upotrebi vojnu silu i tako protera svetoga Pavla, no razjarena masa naroda jurnu na njegovu kuću i zapali je, a samog Ermogena izvuče napolje i ubi.
Čuvši za ubistvo vojvode Ermogena, car Konstancije hitno doputova iz Antiohije u Carigrad, zbaci blaženog Pavla sa patrijaršijskog prestola i protera iz prestonice, strahovito ljut na njene žitelje što primiše Pavla mimo njegove volje i što zbog njega digoše pobunu i ubiše Ermogena. Toga radi car oduze gradu polovinu blagodeti, darovane mu od njegovog blagočestivog oca, Konstantina Velikog: osam hiljada hlebova, koliko je dnevno izdavano iz carskih žitnica gradskoj sirotinji, on svede na četiri hiljade. Potvrdivši zatim za patrijarha Makedonija, Konstancije opet otide u Antiohiju.
Blaženi pak Pavle otputova u zapadne zemlje, i došavši k blagočestivom papi rimskom Juliju, kao i k caru rimskom Konstantu,[5] obavesti ih o svemu. Konstant, brat Konstancijev, i papa napisaše poslanicu Konstanciju, ubeđujući ga da na patrijaršijski presto primi Pavla kao pravoslavnog; i poslanicu dadoše blaženom Pavlu. On sa ovom poslanicom otputova u Carigrad, gde ga pravoslavni opet primiše sa velikom radošću. Poslanicu pak cara Konstanta i pape Julija posla po jednom znamenitom velmoži u Antiohiju caru Konstanciju. No Konstancije shvati ovu poslanicu kao ukor, i ne pridade joj nikakvu važnost. Naprotiv, on se još više razljuti na blaženog Pavla što se bez njegovog pristanka nanovo vraća na arhijerejski presto. I brzo posla u Carigrad naređenje Filipu eparhu, da Pavla zbaci s prestola i protera, a Makedonija uzvede na presto. Međutim eparh Filip, bojeći se narodne pobune i da ga ne snađe što i Ermogena, namisli tajno ukloniti Pavla s prestola. Skrojivši takav plan, i nikome ne kazujući carevo naređenje, on jednom dođe u dvorac koji se nalazio na morskoj obali i zvao se Zevksip, u kome se skupljao narodni danak. Tu Filip reče da je tobož došao da primi danak; međutim on odatle posla blaženom Pavlu ljubazni i počasni poziv, da dođe na tajni dogovor s njim povodom nekog narodnog posla. He podozrevajući ništa, sveti Pavle se odazva pozivu. A eparh Filip, bojeći se mnogobrojnog naroda koji dođe prateći svetog patrijarha, ne učini s njim ništa javno, nego uze blaženoga za ruku i razgovarajući s njim uvede ga u unutrašnje odaje dvorca. Tamo on naredi da otvore zadnja vrata što su prema moru, i izvevši na njih svetitelja saopšti mu carevo naređenje, pa ga posadi na lađu ranije spremljenu za to, i tako posla u izgnanstvo sa svima merama predostrožnosti. I bi naređeno svetom izgnaniku da živi u svome zavičaju, gradu Solunu, sa pravom da boravi i u obližnjim gradovima, ali nipošto ne posećuje istočne pokrajine.[6]
Pošto na takav način posla blaženoga Pavla u progonstvo, eparh Filip krenu iz spomenutog dvorca ka crkvi, sedeći u kolima sa Makedonijem, praćen mnoštvom naoružanih vojnika. Glas o tome brzo stiže do naroda, i veliko uzbuđenje zahvati žitelje Carigrada, i hitahu ka crkvi svi, i pravoslavni i arijanci, trudeći se da jedni druge preteknu i zauzmu u crkvi mesto. A kada eparh stiže blizu crkve, on sa Makedonijem siđe s kola, pošto od silnog naroda kolima se nije moglo ići dalje. Vojnici stadoše silom potiskivati narod, ali zbog strahovite teskobe prednji redovi gomile nisu imali kuda odstupiti nazad. A vojnici, misleći da im se narod namerno odupire, razjariše se strahovito i počeše oružjem krčiti put ka crkvi eparhu i Makedoniju. I tom prilikom pogibe 3150 ljudi, jedni ubijeni od vojnika a drugi ugušeni od silnog tiskanja. I to sve zbog zločestivog Makedonija, koji i na patrijaršijski presto sede po želji cara i nasilju vojske, ali nasuprot crkvenim zakonima. Takvo nasilje svetoj Crkvi i ljuti pokolj prirediše bezakoni arijanci. U spomen tobož nastalog mira crkvenog, car Konstancije podiže veliku crkvu u ime svete Sofije (= Premudrosti Božije = Drugog Lica Svete Trojice = Sina Božija) i ogradi je zajedničkom ogradom sa crkvom svete Irine, (ne mučenice Irine nego mira[7] Hristovog), koju sazida car Konstantin Veliki.
Poživevši neko vreme u Solunu, blaženi Pavle otide u Korint, a odatle u Rim. Tamo on opet obrete svetog Atanasija Velikog, ispriča mu sve svoje muke, i oni obojica izvestiše o svome udesu cara Konstanta. Car se strahovito razljuti na brata i napisa mu da mu pošalje sa Istoka tri episkopa, koji su dužni dati razloge za svrgnuće i progonstvo Atanasija i Pavla i doneti pismeno izloženje vere. Dobivši od brata ovakvu poslanicu, car Konstancije, koji još beše u Antiohiji, uplaši se bratovljeva gnjeva i posla mu četiri episkopa: Narkisa Kilikijskog, Teodora Trakijskog, Marija Halkidonskog i Marka Sirijskog. Ovi episkopi, došavši u Rim k caru, ne smejahu stugšti u razgovor i raspravljanje sa Atanasijem i Pavlom, prikriše i svoju jeretičku veru koju oni izložiše u Antiohiji, a sastaviše drugo ispovedanje vere i predadoše caru. To ispovedanje je glasilo.
„Verujemo u jednoga Boga Oca Svedržitelja, Tvorca i Sazdatelja svega, kojim sve postade na nebu i na zemlji, i u Njegovog Jedinorodnog Sina Gospoda našeg Isusa Hrista, pre svih vekova od Oca rođenog, Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, kroz koga je postalo sve što je na nebu i na zemlji, vidljivo i nevidljivo, Reč i Premudrost i Sidu i Život i Svetlost istinitu, koji se u poslednje dane radi nas učovečio i rodio od Svete Djeve, i bio raspet i umro, i pogreben, i vaskrsao iz mrtvih u treći dan, i uzišao na nebo, i sedi s desne strane Ocu, i koji će na kraju veka doći da sudi živima i mrtvima i da svakome da po delima, i Njegovo carstvo neće prestati i grajaće u beskonačne vekove. Verujemo i u Svetoga Duha, koji je Utešitelj, kojega Gospod obeća apostolima i koga im posla po vaznesenju Svom na nebo, kojim se osvećuju duše koje istinski i pobožno veruju u Njega. One pak koji govore da je Sin od drugoga bića, a ne od Boga Oca, i da je bilo vreme kada Sina nije bilo, – takve ne prima sveta saborna apostolska Crkva“.
Predavši ovo izloženje vere caru i mnogim drugim licima, episkopi otputovaše iz Rima. A posle tri godine istočni episkopi opet se skupiše na sabor, sastaviše drugo izloženje vere, i poslaše ga episkopima Italije. Ali ovi ga ne primiše zbog mnogorečivosti i rasplinutosti, potpuno zadovoljni ispovedanjem vere, sastavljenim od svetih otaca Nikejskog sabora. Otuda između istočnih i zapadnih crkava nastadoše velike nesuglasice i nesporazumi, te oba cara sazvaše episkope na sabor u Sardici[8] radi razmotrenja ispovedanja vere i radi konačne odluke o Atanasiju i Pavlu. Na sabor 343. g. dođe u Sardiku oko sto zapadnih episkopa i samo sedamdeset šest istočnih. Zaraženi arijanstvom i bojeći se da stupe u prepirku sa znamenitim pobornicima Pravoslavlja Atanasijem i Pavlom, i stoga želeći da ovu dvojicu udalje sa sabora, istočni episkopi odbiše da saboruju sa zapadnim episkopima dok ovi ne uklone sa sabora Atanasija i Pavla. Tada episkop Sredački[9] Protogen, i prepodobni Osija, i svi drugi s njima, rekoše istočnima: Mi smo se sabrali ovde ne samo radi raspravljanja o jednosuštnosti Sina sa Ocem, nego i radi Atanasija i Pavla.
Čuvši to, istočni episkopi se odvojiše od zapadnih, napustiše Sardiku, i na povratnom putu zaustaviše se u Makedonskom gradu Filipopolju.[10] Tu održaše svoj posebni istočni sabor, i na njemu rešiše: da se ne sme ispovedati da je Sin jednosuštan sa Ocem, i otvoreno predadoše anatemi učenje o jednosuštnosti. – Ovu jeretičku odluku oni putem poslanica objaviše po svojim eparhijama.
Kada za to saznadoše episkopi svetog Sardikijskog sabora, oni najpre osudiše ove jeretike za bezbožno učenje o Sinu Božjem, zatim lišiše čina Atanasijeve i Pavlove klevetnike, potvrdiše kao potpuno pravilnu veru Simvol vere, sastavljen u Nikeji, i predadoše anatemi sve koji ne ispovedaju da je Sin jednosuštan sa Ocem. Posle toga car Konstant pisa sa svoje strane bratu svome Konstanciju, moleći ga da Atanasiju i Pavlu vrati njihove episkopske prestole. I odmah otpravi Pavla u Carigrad, davši mu kao saputnike dva episkopa, i poslavši preko njih pismo Konstanciju, u kome je, između ostaloga, pisao i ovo: „Atanasije se još nalazi kod mene, a Pavla šaljem k tebi, da tvoja vlast naredi da on zauzme svoj presto; to isto molim i za Atanasija, jer sam saznao da su obojica proganjani zbog pravoslavne vere, i oklevetani su“. – A dodade Konstant u pismu i vrlo oštre reči, i to ove: „He narediš li da ovo tako bude, onda ću ja sam lično krenuti protiv tebe sa vojnom silom, i nasuprot volji tvojoj vratiti Atanasiju i Pavlu njihove Crkve, i posaditi na njihove prestole“.
Stigavši k caru Konstanciju, sveti Pavle mu predade pismo od njegovog brata Konstanta. Uplašen bratovljevom pretnjom Konstancije progna Makedonija, a blaženog Pavla uzvedena patrijaršijski presto. Isto tako on pismom pozva k sebi Atanasija i otpremi ga u Aleksandriju da zauzme svoj presto. I bi velika radost pravoslavnima za njihove pastire, i dosta vremena oni poživeše u dubokom miru, utešujući se bogonadahnutim učenjem velikih učitelja cele vaseljene. Jer Atanasije u Aleksandriji i Pavle u Carigrad, upravljajući Hristovom Crkvom, prosvećivahu svet pobožnošću a razgonjahu tamu jeresi arijanske.
Međutim, posle dosta vremena vojskovođa cara Konstanta Magnencije sa zaverenicima svojim ubi gospodara svoga kada ovaj beše u lovu. I čim nestade zaštitnika Pravoslavlja, blagočestivog cara Rimskog Konstanta, arijanci odmah digoše glave svoje i stadoše goniti pravoslavne. A pre svega oni ustadoše protiv pobornika Pravoslavlja i učitelja vaseljene: Atanasija i Pavla. Stoga se Atanasije sam ukloni sa prestola, spasavajući se od arijanaca koji su tražili da ga ubiju, a blaženi Pavle bi poslat na zatočenje u Kukuz, u Jermeniju,[11] i tamo zatvoren u zasebnoj kući. I kada on jednom služaše Božanstvenu liturgiju, arijanci napadoše na njega i udaviše ga omoforom. I tako sveti ispovednik predade dušu svoju Gospodu.
Tada Makedonije opet uziđe na patrijaršijski presto u Carigradu, i učini mnoga zla Crkvi Božijoj, goneći i ubijajući pravoslavne. Imajući čvrst oslonac u eparhu Filipu, on zbaci mnoge episkope pravoslavne i na njihova mesta postavi jeretike; i one koji nisu hteli imati crkveno opštenje s njim on pobi stavljajući ih na razne muke. Pri tome on ni žene štedio nije: po njegovom naređenju, nekima su odsecali dojke, drugima su gvožđem otvarali usta i nasilno im gurali arijansko pričešće, trećima su odrezivali noseve i uši, nekima su ognjem stavljali žigove, – rečju: krv pravoslavnih se nemilice prolivala. U to vreme arijanci posekoše mačem dva klirika, Markijana i Martirija, koji behu pisari blaženoga Pavla i pobornici Pravoslavlja.[12] No nasilništvo Makedonijevo rasprostre se i na Paflagoniju.[13] Jer on, čuvši da se tamo nalazi mnoštvo pravoslavnih, posla tri čete naoružanih vojnika, da mačem primoraju pravoslavne na ujedinjenje sa arijancima. Žitelji grada Mantine,[14] čuvši o približavanju vojnika, dohvatiše ko je što mogao, neko sekiru, neko kosu, neko motku, i pohitaše u susret vojsci. I u bitci koja nastade pade mnogo ljudi sa obe strane: od vojnika malo koji umače živ, a i od građana bi ubijeno ne malo njih. Za ovo krvoproliće beše kriv prokleti jeretik Makedonije.
Najzad Makedonije, bez ikakvog naređenja od strane cara, drznu se izvaditi iz zemlje i preneti na drugo mesto mošti svetog cara Konstantina Velikog. Tada se sva Crkva zali krvlju, jer mnogi behu protiv toga, zbog čega i nastade između pravoslavnih i arijanaca međusobna borba i ubijanje. Kada car to ču, obuze ga silno neraspoloženje prema Makedoniju i eparhu Filipu. I carevim naređenjem: Makedonije bi zbačen sa patrijaršijskog prestola, a Filip lišen eparhstva. No i pored toga jeres Arijeva i Makedonijeva produžiše postojati, i razdirahu Crkvu Božiju još četrdeset godina, sve do carovanja cara Teodosija,[15] koji sazva u Carigradu Vaseljenski sabor Svetih Otaca 381. godine, koji konačno osudi ove jeresi i utvrdi Pravoslavlje. Odmah za tim blagočestivi car s velikim počastima prenese iz Kukuza u Carigrad česne mošti svetog i blaženog ispovednika Hristovog Pavla, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VARLAMA HUTINSKOGA
 
PREPODOBNI otac Varlam rodio se u Velikom Novgorodu od blagočestivih i blagovernih roditelja. On bi vaspitan u strahu Božjem i naučen knjizi. Kao dečak on je često čitao svete knjige. Nije voleo dečje igre i šale; iako dečak, bio je starački mudar. Izmalena je stekao uzdržanje; izbegavao je uopšte ukusna jela i slatkiše. Videvši njegovo veliko uzdržanje, roditelji veoma tugovahu zbog toga, i jednom mu rekoše: Čedo, ne bacaj nas u tugu iznuravajući telo svoje nejedenjem, da se tako mlad ne bi razboleo, i nama muku zadao. – A blagorazumni dečak, po običaju svom, odgovori im tihim glasom: Ja sam mnoga Pisanija pročitao, ali nigde nisam našao da roditelji savetuju zlo svome čedu, kao što vi meni savetujete. Jelo i piće nas ne postavlja pred Bogom, kao što kaže sveti apostol Pavle (1 Kor. 8, 8), već samo post i molitva. A opomenite se i toga, koliko je od Adama, praroditelja našeg, bilo ljudi, pa svi oni pomreše i s prašinom se izmešaše! He reče li i prorok: Čovek je kao ništa; dani njegovi prolaze kao senka (Psal. 143, 4). Međutim Carstvo nebesko dobiše od Boga oni koji My dobrim življenjem ugodiše, i koji krv svoju za Hrista proliše, i koji se iz ljubavi k Njemu sveta odrekoše. Zato su oni slavljeni i veličani. Stoga i ja, uz pomoć Božju, hoću da se prema svojim moćima trudim, eda bih postao njihov zajedničar.
Čuvši takav odgovor od svog deteta, roditelji se začudiše i ostaviše ga da živi po svojoj dobroj volji. Posle toga nakon malo vremena roditelji se njegovi prestaviše iz ovog kratkotrajnog života, i blaženi Varlam ih sahrani česno sa doličnim crkvenim bogosluženjem. A no smrti roditelja duša se njegova još jače razgore božanskom ljubavlju, i on imanje svoga oca razdade siromasima. Stekavši na taj način slobodu, on ostavi svet, i obrete nastavnika živeća po Bogu monaha Porfirija, i od njega.primi monaški postrig. Obilazeći pak razna mesta on razgledaše gde da podigne manastir. I videvši jedno divno mesto kraj reke Volhove, koje i neka božanska svetlost obasjavaše, on satvori molitvu, i poče zidati keliju gde sada stoji manastir, u kome on trudoljubivo živeći umrtvi telo svoje. Post njegov i bdenje ko će iskazati? A hranjaše se radeći u znoju lica svog.
Međutim đavoli, videći sebe ponižavane, krenuše u rat protiv prepodobnoga Varlama, i preobražavahu se nekad u zmije, nekad u razno zverinje, sa željom da ga oteraju iz tog mesta; a on ih odgonjaše od sebe ograđujući sebe kronim znakom. Ponekad pak đavoli nahuškavahu ljude da mu čine pakosti, eda bi ga uvrede od strane ljudi naterale da napusti to mesto. Međutim oni biše sapleteni i padoše: jer udariše na tvrdi dijamant, te sebi naškodiše, a čvrsti stub ne pokolebaše.
U toku vremena prepodobni podiže malu crkvu Preobraženja Gospodnja. Zbog velikih podviga svojih prepodobni se proču na sve strane; i sticahu se k njemu knezovi i velmože, i ostali hristoljubivi ljudi radi duševne koristi; i svaki odhođaše od njega zadovoljan, blagodareći Boga. A sabra se oko prepodobnoga i mnoštvo monaha, sa željom da podražavaju bogougodno življenje njegovo, i življahu zajedno s njim.
Jednom blagoslova radi dođe k prepodobnome Varlamu novgorodski knez. Prepodobni proreče knezu da će mu se roditi sin. I zaista knez dobi sina, i sveti Varlam ga krsti. – Čovek pak jedan gajaše veliku ljubav prema blaženom ocu. Njegov sin jedinac beše teško bolestan, i on ga ponese k prepodobnome da se pomoli za njega Bogu. Ali putem čedo njegovo umre, i on mrtvog dečaka donese prepodobnome. A prepodobni ga molitvom svojom vaskrse.
Jednom pred praznik Vaskrsenja Gospoda Isusa Hrista ovaj sveti otac posla ribare da nalove ribe za praznik. I molitva ma njegovim oni uloviše mnoštvo ribe. Pritom ribari uloviše jednu ogromnu jesetru, i nahuškani đavolom oni je sakriše, a u manastir odneše ostalu ribu. Svetitelj, sa žezlom u rukama, stade razgledati donesenu ribu, i reče: Deco, doneli ste sitnu ribu; a gde je ona velika? – Zapanjeni takom prozorljivošću svetiteljevom, ribari mu padoše pred noge, ispovediše greh svoj kajući se, i donesoše sakrivenu ribu.
Jednom prilikom u manastiru nastade velika oskudica. Svetitelj se pomoli Gospodu, i Gospod im dade sve u izobilju.
K prepodobnome dovođahu i od nečistih duhova posednute. I pre no što bi došli do svetitelja, nečisti duhovi bežahu iz besomučnih. Isto tako, svetim molitvama njegovim gubavi se očišćavahu od gube, slepi progledahu, i raznovrsni bolesnici koji s verom dolažahu zdravlje dobijahu. No pored toga oni i mnoge duhovne koristi od svetog oca primahu. Reč njegova beše duhovnom solju začinjena. Zbog svega toga svi ga veoma voljahu i uvažavahu.
Najzad sveti ugodnik Božji provide odlazak svoj k Bogu, pa prizva bratiju i reče im: Evo, bratijo, približi se kraj života moga, i ja odlazim iz ovog života, a vas predajem u ruke Božije, a vršnjak moj Antonije neka vam bude nastavnik mesto mene. – I tako Antoniju manastir predade i bratiju poveri, govoreći: Tebe sa Bogom ostavljam za strojitelja i upravitelja ovom svetom manastiru, i Gospod naš Isus Hristos neka vas sačuva i utvrdi u ljubavi Svojoj. A ja, ma da telesno odlazim od vas, ipak ću duhom neodstupno biti s vama.
I pošto ih dovoljno pouči i dade im svoj duhovni celiv, on izgovori poslednje reči svoje: Gospode, u ruke Tvoje predajem duh svoj. – I tako česnu i svetu dušu svoju predade u ruke Tvorca svoga. Na pogreb svetog Varlama dođe arhiepiskop Novgorodski, a sleže se i mnoštvo monaha iz svih manastira. I sveto telo njegovo česno pogreboše u šesti dan meseca novembra sa doličnim blagoljepijem i nadgrobnim pesmopjenijem.
Na grobu svetoga Varlama bivahu mnoga isceljenja: isceljivahu se slepi što s verom dolažahu, isceljivahu gluvonemi isto tako, isceljivahu samrtni bolesnici, isceljivahu svakovrsni bolesnici, blagodareći molitvama svetog ugodnika Božjeg Varlama, koji sada zajedno sa likovima pravednika predstoji Svetoj Trojici, proslavljajući Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LUKE
 
BLAŽENI Luka beše rodom iz grada Tavromenije[16] na Siciliji. Još u mladim godinama on marljivo posećivaše crkve Božije, i ne samo slušaše reč Božiju nego je i izvršivaše. A kada roditelji htedoše da ga ožene, on noću napusti roditeljski dom i ode u neprohodnu pustinju, i tamo življaše sa zverinjem. Provevši četrdeset dana u postu, on bi udostojen Božanske i anđelske posete. Odatle on ode u jedan manastir, i tamo primi angelski lik monaški. Od tada se on predade vrlo surovom isposničkom životu: u toku osamnaest meseci on je svakog trećeg ili četvrtog dana jeo pomalo hleba i pio pomalo vode, ne dajući nimalo odmora telu.
Posle toga on odatle ode sa jednim monahom na goru Etnu, i tamo se strogo podvizavaše: hranio se šumskim biljem, spavao malo, imao samo jednu haljinu, išao bos; imao je svoje načelo i pravilo: ne izlaziti iz kelije dok ne pročita ceo Psaltir. Obično je završavao svoje pravilo oko devet sati pre podne. Onda je čitao Treći čas. Od devet do dvanaest sati bavio se rukodeljem. Posle dvanaest prihvatao se malo svoje hude hrane, pri tome ne ostavljajući svoj posao. Podvizavajući se tako, on se udostoji velike blagodati od Boga: da razume velike tajne Svetoga Pisma. Zbog toga neki u nedoumici govorahu za njega: „Otkuda ovaj zna Pismo kada se nije učio?“
Vođen Božanskim otkrivenjem, on zatim ode odatle na drugo mesto, gde skupi dvanaest učenika, i staraše se mnogo oko njihovog spasenja. Radi toga on ode u Vizantiju, gde izuči ustrojstvo monaških opštežića i razgovara sa tamošnjim ocima. Onda otputova u Korint, gde prožive u jednom manastiru sedam meseci, pa u miru otide ka Gospodu.[17]
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
GERMANA,
arhiepiskopa Kazanskog
 
SVETI German bio iz bojarske porodice Poljevih, potomaka Smoljenskih knezova. Rodio se u samom početku šesnaestog veka u gradu Starici.[18] Na krštenju dobio ime Grigorije. Od rane mladosti voleo crkvena bogosluženja i čitanje Svetoga Pisma, bio krajnje umeren u hrani, i sve vreme upražnjavao vrline. U svojoj dvadeset petoj godini, on sa blagoslovom roditelja, stupi u Volokolamski Josifov manastir, i zamonaši se dobivši ime German. Kao monah on se svom dušom odade monaškim podvizima. Prvi je dolazio u hram na molitvu, a poslednji izlazio. U slobodno vreme bavio se s osobitom ljubavlju i revnošću prepisivanjem crkveno-bogoslužbenih knjiga. Od 1543. godine rukovodilac Germanu u monaškim podvizima beše iguman Gurije, docnije prvi arhiepiskop Kazanski. A kada 1555. godine sveti Gurije bi postavljen za arhiepiskopa u Kazanu, prepodobnom Germanu, koji se već beše proslavio svojim svetim životom, bi povereno ustrojstvo manastira u gradu Svijažsku,[19] da manastir služi kao rasadnik svete vere među muhamedancima. Prepodobni German s češću izvrši povereni mu zadatak. I po smrti svetog Gurija, godine 1564. on bi postavljen za arhiepisžopa Kazanskog. Godine pak 1566. on bi pozvan u Moskvu da zauzme presto mitropolita. Sveti German, pri dubokom monaškom smirenju, odlikovao se iskrenim pravdoljubljem i nepokolebljivim stajanjem za istinu. I pri prvom sastanku svom sa carem Ivanom Groznim on silno napade nasilništvo opričnika – carevih telohranitelja. Zbog toga bi izbačen iz mitropolije, i sve do končine svoje, čitavih devetnaest meseci ostade u Moskvi u zatočenju pod carskom stražom. No carski gnjev nije uplašio neustrašivog slugu Božjeg Germana. Na saboru, sazvanom carem Ivanom Groznim 1568. godine, radi osude svetog Filipa, mitropolita Moskovskog, sveti German je jedini podigao svoj glas u odbranu nevinog mitropolita. Uskoro posle toga sabora, 6. novembra 1568. godine sveti German skonča u Moskvi, u krajnjoj bedi, i bi sahranjen u crkvi svetog Nikole Mokrog. Posle dvadeset četiri godine česne mošti njegove biše otkrivene kao netljene i blagouhane, i prenesene u Uspenski manastir grada Svijažska. Molitvama svetog Germana neka Gospod i nas pomene u Carstvu Svom. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LUKE PEČERSKOG
 
PREPODOBNI Luka bio ekonom svetog manastira Pečerskog. Njegove netljene i čudotvorne mošti počivaju u pešteri svetog Antonija Pečerskog.[20]
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
DIMITRIJA,
episkopa Kigirijskog
 
ŽIVEO u vreme cara Teofila ikonoborca (829-843). Rodio se u selu Sika u Kitriji na Kipru. Primio monaški čin, pa onda čin prezvitera od episkopa Hitre (Kitrijskog) Evstatija, koga je i nasledio kao episkop. Bio zarobljen zajedno sa svojim stadom od Egipćana. Vrativši se iz zarobljeništva na Kipar, požive ostatak svoga života na zemlji pobožno i bogoljubno. Otišao Gospodu svome u dubokoj starosti.
 
SPOMEN PREPODOBNOG I BLAŽENOG OCA NAŠEG
PAVLA,
Hrista radi jurodivog
 
OVAJ blaženi sluga Hristov skončao u miru.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
NIKANDRA
 
SVETI Nikandar postradao za Hrista posečen mačem.
 
SPOMEN
PADANJA VRELOG PEPELA IZ VAZDUHA
 
OVO se dogodi u Carigradu 472. godine za vreme cara Lava Velikog i patrijarha Genadija. Šestog novembra u podne svo se nebo naoblači tamnocrvenim oblacima, i neprirodno se smrknu; i oblaci dobiše neku ognjenu boju. I bi tako četrdeset dana. I svi se ljudi strahovito uplašiše. I mišljahu, ako padne kiša iz takvih oblaka, to će sigurno biti ognjena kiša koja će spaliti svu zemlju, kao što je nekada ognjena kiša spalila Sodom i Gomor. I svi behu u velikom strahu i nedoumici: jer očekivahu da iz takvih oblaka padne ognjena kiša. Stoga i car i patrijarh, sa celokupnim svepggenstvom i narodom, svaki dan nošahu litije i sa suzama moljahu Boga da odvrati Svoj pravedni gnjev. I čovekoljubivi Gospod preokrenu pretnju tu u milost: naredi te oblaci odaždiše ne oganj nego pepeo, zastrašujući grešnike. A padaše taj strašni dažd od večeri do ponoći, i beše pepeo crn i vreo, i pokri zemlju više od pedi, i sprži svaku travčicu i biljku. I bi tada veliki plač u ljudi, i gorko ridanje, i
Jecanje iz dubine srca, videći takvo nakazanje Božije i vrlo velika kiša, koja je zatim mnogo dana padala, jedva uzmože sprati taj pepeo. A to praslikuje naše grehe. Greh se nalazi u nama kao pepeo ognjeni i crni, i spržuje klice i mladice naših vrlina. Zato treba da lijemo suze kao kišu, da pokajnički uzdišemo iz dubine srca, i da gorko ridamo iz dna duše da bi smo time sprali u nama vreli pepeo zla, a napojili dobru zemlju uma našeg i obradili je da nam rađa vrline. I tako izbavimo sebe od osude na pakao, koji sagoreva i duše naše i tela a steknimo sebi Carstvo Nebesko.
 


 
NAPOMENE:

  1. Car Konstancije carovao od 337. do 361. god.
  2. Sv. Atanasije Veliki bio patrijarhom Aleksandrijskim od 328. do 373. godine. Praznuje se 18. januara i 2. maja.
  3. Sveti Aleksandar bio patrijarhom Carigradskim od 325. do 340. g. Praznuje se 30. avgusta.
  4. Sveti papa Julije upravljao Rimskom crkvom od 337. do 352. god.
  5. Konstant carovao od 337. do 350. god.
  6. Tojest: azijske i afričke.
  7. Grčka reč: vffl) znači: mir.
  8. Sardika – grad Mizije, severozapadne oblasti Trakije i Bal kana.
  9. Sredac (ili Sardika)-današnja Sofija, glavni grad u Bugarskoj.
  10. Filipopolj ili Filipi – grad u Makedoniji, nazvan tako po Makedonskom caru Filipu, ocu Aleksandra Velikog (u polovini četvrtog veka pre Hrista)
  11. Jermenija – u severoistočnom delu Male Azije. Do 70. godine pre Hrista bila je u sastavu Pontijskog carstva, pa pala pod vlast Rimljana.
  12. Spomen njihov praznuje se 25. oktobra.
  13. Paflagonija – drevna oblast Male Azije. Do 64. god. pre Hrista pripadala Kapadokijskom carstvu; tada prešla k Rimskoj provinciji Vitiniji, pa potom ušla u sastav Vizantijske carevine
  14. Mantina – mali grad u Paflagoniji.
  15. Ovde je reč o caru Teodosiju Velikom, koji je carovao od 379. Do 395. godine.
  16. Tavromenija – važan grad na istočnoj obali Sicilije
  17. Upokojio se oko 820. godine.
  18. Starica – sreski grad u Tverskoj guberniji, na reci Volgi.
  19. Svijažsk – sreski grad Kazanske gubernije, na reci Svijagi.
  20. Lik prepodobnog Luke Pečerskog videti pod 19. novembrom: zajedno sa prepodobnim Varlamom Pečerskim.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *