NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
5. NOVEMBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA
GALAKTIONA i EPISTIME
 
U FINIKIJI[1] y gradu Emesu življaše neki Klitofon, čovek visokorodan, znamenit i bogat. Žena mu Levkipija, ćerka eparha Memnona, beše nerotkinja, i veoma tugovaše zbog toga. A zbog toga i od muža često trpljaše prekore, uvrede, pa i batine. Oni oboje behu neznabošci, držahu se mnogobožačkog bezbožja, i naročito poštovahu boginju Artemidu.[2] U to vreme gradom upravljaše neki Sekund Sirijac, koji beše veoma nemilostiv i svirep prema verujućima u Gospoda Hrista. On izmisli mnoga i raznovrsna oruđa za mučenje i izloži ih usred grada na strah hrišćanima. Zbog toga mnogi od hrišćana, bojeći se teških muka, skrivahu se, a druga, smelo ispovedajući Hrista, sami sebe predavahu u ruke mučiteljima i umirahu za Gospoda svoga. A bejaše tamo neki monah po imenu Onufrije. On, da ga ne bi poznali kao monaha, obuče se u prosjačko odelo i, prelazeći iz mesta u mesto i iz kuće u kuću, prošaše kao prosjak parče hleba, a međutim gde je god mogao učio je ljude svetoj veri i obraćao k Bogu duše ljudske. Na taj način dođe on i Klitofonovoj kući, i stojeći pred vratima stade prositi hleba. A žena Klitofonova Levkipija, videći čoveka u poderanim haljinama i gde prosi hleba, naredi jednoj od robinja da zatvori pred njim vrata, jer tog dana ona beše ljuta, pošto je muž beše izbio što ne rađa decu. A monah ostade i dalje pred vratima, kao što je to običaj u prosjaka, proseći milostinju. Levkipija se ubrzo sažali, i naredi da starca tog puste u dvorište; pa ga uvede u kuću i davaše mu što mu treba. Primajući milostinju starac ču kako Levkipija uzdahnu duboko iz srca i upita je: Kakva te tuga mori, gospođo moja, te uzdišeš iz dubine srca? – Ona mu odgovori: Nemam dece, starče, pošto sam nerotkinja, a muž me zbog toga zlostavlja i goni. Mnogo sam zlata dala lekarima i vračarima, da mi pomognu i razreše nerađanja. Ali, sve uzalud, nema mi nikakve pomoći od njih, i ja tonem u sve veću tugu. – Starac je upita: Kome Bogu služiš? – Služim velikoj boginji Artemidi, odgovori ona. – Starac joj na to reče: Zato si i nerotkinja što se ne uzdaš u Boga koji može dati plod utrobi tvojoj. – Levkipija ga upita: A y koga boga treba da se uzdam koji bi mi dao takvu blagodat, da bih se mogla nazvati majkom deteta? – Starac odgovori: Uzdaj se u istinitog Boga Isusa Hrista, i veruj u Njega i u bespočetnog Oca Njegovog i u Svetog jednosušnog i živototvornog Duha. – Levkipija upita: He govoriš li ti to meni o Bogu kome služe galilejani? – Da, o Njemu ti govorim, odgovori starac, jer On satvori nebo, osnova zemlju, sazda čoveka i svako živo biće. – Levkipija reče na to: Bojim se, čoveče, kneza Sekunda, da ne sazna za takvu veru moju, pa će me ubiti, kao što je to uradio sa mnogim drugima: jer sve koji veruju u toga Boga o kome ti govoriš, on ubija bez milosti. – Starac reče: Ako se bojiš kneza, onda možeš tajno služiti Svetoj Trojici. Eto i ja, bojeći se mučiteljevih pretnji, tajno služim Bogu mome, i nadam se da ću biti spasen blagodaću Njegovom. Jer kao što vidiš, ja sam hrišćanin, monah i prezviter, a promenio sam svoj spoljašnji izgled da me ne bi raspoznali; po spoljašnjosti ja sam za sve jedan od prosjaka, a ustvari sam monah i sluga Hristov. Tako i ti možeš tajno služiti Hristu, i nećeš biti lišena spasenja. – Levkipija upita: Ako ja primim tu veru, oče, a moj muž ostane u neznaboštvu, neće li onda vera moja biti uzaludna zbog neznaboštva muža moga? – Starac odgovori: Ti samo primi znak Hristov, tojest sveto krštenje, i čvrsto veruj u istinitoga Boga; i ako ostaneš tvrda u veri, onda ćeš se i sama spasti, i muža ćeš svoga spasti, jer naše Sveto Pismo kaže: Posveti se muž nekršten ženom krštenom (1 Kor. 7, 14).
Kada sveti starac Onufrije utvrdi Levkipiju svojim rečima, ona ga upita: Oče, možeš li mi dati sveto krštenje? – On odgovori: Ako samo ima vode, jer sada već i jeste vreme. – Levkipija zapovedivši svojim sluškinjama da o ovome nikome de govore, naredi im da kacu napune vode. I tada blaženi starac Onufrije krsti Levkipiju u ime Oca i Sina Svetoga Duha, i nauči je tajnama hrišćanskim i svima zapovestima. A kada on polažaše, novokrštena ga moli da je ne zaboravlja, nego da je često posećuje i uči pobožnosti i molitvi.
Pošto starac ode, Levkipija se napravi bolesna, da je se muž ne bi dotakao za osam dana. Na taj način ona sačuva čistom blagodat Svetoga Duha koju dobi pri krštenju. A no isteku osam dana ona vide u viđenju Gospoda našeg Isusa Hrista, raspetog na krstu; i vide sebe gde pripada k nogama Njegovim i čuje iz prečistih usta Njegovih utešne reči, kojima joj obećava da će je razrešiti od nerađanja i da će joj dati takvoga sina koji će biti podražavalac krsnih stradanja Njegovih i zajedničar Carstva Njegovog.
Ovo viđenje ispuni Levkipiju velike duhovne radosti i usrdne ljubavi k Bogu. I od toga vremena sećanje na stradanja Gospodnja nikada je ne napuštaše, i ona umom svojim svagda gledaše na raspetoga Hrista, i izgledaše joj kao da Ga vidi gde stoji pred njom.
Uskoro posle toga ona zatrudne. Muž se njen veoma obradova tome, i reče joj: Sada znam da si ugodila bogovima, te oni darovaše plod utrobi tvojoj. Zato hajdmo i prinesimo im žrtvu. – A Levkipija, uzdahiuvši duboko, reče svome mužu: He dadoše meni taj dar ti bogovi, ka kojima me ti zoveš, već drugi Bog koji mi se javi u snu pre začeća i koga ja videh raspetoga na krstu. On mi dade taj dar. I ako hoćeš, gospodine moj, prinesimo Njemu žrtvu zahvalnosti. – A on joj reče: Taj Bog koga si videla jeste Bog galilejana, o kome sam slušao od mnogih da je bio raspet na krstu i tvori divna čudesa. – Zašto onda, upita žena, da mi ne verujemo u Njega, kada je On svemoguć i milostiv prema nama, te ispuni želju srca našeg, i razreši me od nerađanja? – Muž odgovori: Nisi li čula da knez bez ikakve milosti muči i ubija one koji veruju u Raspetoga? – Levkipija na to reče: Ako je nemoguće verovati u Njega javno, onda ćemo verovati u Njega tajno i služiti My, i tako život svoj voditi bogougodno. – Klitofon uzvrati: Nema ko da nas nauči toj veri i da nas uputi, na koji način treba da služimo tom blagom Bogu koga si videla u snu i koji ti je darovao sposobnost začeća.
Levkipija, videvši da je njen muž naklonjen novoj veri, ispriča mu sve što se s njom dogodilo, i otkri mu da je već hrišćanka, i da je tajnama vere Hristove naučena od jednoga monaha. Klitofon, čuvši to, veoma se obradova, i izjavi želju da hoće da se krsti. A kada blaženi Onufrije dođe u dom njihov da poseti novokrštenu, ona ga upozna sa svojim mužem, i Klitofon bi kršten svetim starcem. I življahu novoprosvećeni supruzi u svakoj pobožnosti i čistoti, tajno služeći Gospodu Istinome.
Kada Levkipiji dođe vreme da rodi, ona rodi muško dete. I pozvaše svog duhovnog oca i učitelja, starca Onufrija, te im krsti dete, nadenuvši mu ime Galaktion. Pri tome sveti starac izreče ovo proročanstvo o njemu: Ovo detence omrznuće zemaljski život i zavoleće nebeski.
Kada Galaktion poraste, roditelji ga dadoše na nauke. I on Božjom pomoću sa velikim uspehom izuči filosofiju, besedništvo i astronomiju. A kada napuni dvadeset četiri godine, – a majka se već beše prestavila -, otac zažele da Galaktion stupi u brak. I našavši devojku veoma lepu, po imenu Epistimu, prstenova je za svog sina. Pošto svadba bi odložena na neko vreme, blaženi Galaktion odlažaše u posetu svojoj verenici, ali joj ne davaše, kao što je bio običaj celiv, jer ona ne beše krštena. To veoma ožalosti Epistimu. A otac njen, videvši je tužnu, i doznavši razlog njene tuge, reče Galaktionu: Zbog čega, mladiću, ne daješ uobičajeni celiv mojoj kćeri a tvojoj verenici? Ako je ne voliš, zašto si je onda verio? – Galaktion mu ne odgovori ništa, ali ode k devojci i nasamo joj reče: Epistimo, znaš zbog čega te ne pozdravljam celivom?
– Ona odgovori: He znam, gospodine moj, i veoma tugujem zbog toga. – Galaktion joj reče: Pošto nisi hrišćanka i oskvrnjena si nečistom neznabožačkom verom, zbog toga neću da se dotičem tvoje nečistote, da ne bih ožalostio Duha Božija. Međutim, ako hoćeš da stekneš ljubav moju, odreci se idola, i poveruj u Boga u koga verujem ja, i primi sveto krštenje. Tada ću ti dati celiv, i voleću te kao sebe, i nazvaću te suprugom svojom, i mi ćemo do kraja ostati u ljubavi nerazdvojnoj. – Epistima odgovori: Sve što nalažeš, gospodine moj, učiniću: verujem u tvoga Boga i želim da se krstim. – Galaktion reče: Dobro, devojko mudra, sada počinjem da te istinski volim. Ali pošto nema nikoga ko bi te mogao krstiti, jer je hrišćanska vera podvrgnuta strahovitom gonjenju, a prezviteri i klirici – jedni pobijeni, drugi u pustinju izbegli, to te ja sam moram krstiti. Stoga uzmi bele haljine, pa izađi na reku Kifes tobož da se kupaš, a ja ću otići od svoje kuće u polje tobož u šetnju, pa ću te tamo naći na reci i krstiti.
I bi tako. Iziđe Epistima na reku, a iziđe i Galaktion, i on u reci Kifosu krsti svoju verenicu u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i nauči je moliti se Bogu, pa se onda rastadoše, te tako niko nije znao ovu njihovu tajnu. Oko tog vremena blaženi Galaktion obrati k svetoj veri jednog od robova svoga tasta i krsti ga, kao i svoju verenicu. Ime tome robu beše Evtolmije, koji docnije postade monah i napisa ovo žitije. Epistima pak posle krštenja bejaše u roditeljskom domu baveći se bogorazmišljanjem i molitvom, koje tajno vršaše, jer skrivaše veru svoju pred ocem svojim.
Kada u osmi dan posle krštenja dođe k njoj Galaktion, ona mu reče: Hoću da ti ispričam divnu stvar, gospodine moj. Otkako primih sveto krštenje, viđam u snu prekrasne palate, i u njima tri lika[3] gde pevaju: jedan lik crnorizaca, drugi krasnih devojaka, treći krilatih i ognjenih blagolikih ljudi. I od tog čudesnog viđenja i od preslatkog pojanja likova srce moje oseća neobičnu radost. – Galaktion, razmislivši o viđenju, reče Epistimi ovo: Crnorizci su oni koji ostaviše svoja bogatstva, žene i prijatelje i posledovaše Hristu u siromaštvu, čistoti i trpljenju prohodeći uski i mučni put. A krasne devojke su one koje takođe ostaviše svoje verenike i roditelje i svaku slast ovoga sveta, i gazdave haljine, i imanja, i ostalu sujetu, i posledovaše Hristu. Krilati pak ljudi jesu angeli Božiji, sa kojima zajedno ti crnorizci i te devojke raduju se i likuju na nebesima, i slave Boga pesmama. – Epistima reče: O, kada bi nam Bog dao da i mi likujemo zajedno s njima! – Galaktion reče na to: Ako sačuvamo svoju devstvenost, i kao oni odreknemo se sveta, onda će blagi Bog i nas udostojiti te nagrade. – Epistima odgovori: Ako ti pristaješ, gospodine moj, ja sam gotova čuvati devstvenost svoju, ali ne želim da se razdvajam od tebe. Jer ako se razdvojimo, kako ćemo onda moći deliti radost našu jedan sa drugim? – Na to joj Galaktion reče: Daj mi ovoga časa reč, da ćeš sačuvati devstvenost svoju i zajedno sa mnom primiti monaški čin, i ja se neću razdvajati od tebe ni u ovom veku ni u budućem. – Epistima mu obeća, govoreći: Kao što nepokolebljivo verujem u Gospoda našeg Isusa Hrista, tako i tebi obećavam da ću učiniti sve što želiš, i sledovaću ti ma kuda ti išao. – Galaktion reče: Zablagodarimo Bogu našem što On milostivo pogleda na nas i prikloni uho Svoje k nama. Neka On utvrdi i sačuva do kraja dogovor naš! Evo ja idem kući svojoj, i spremiću se za put. Učini i ti to isto; i razdaj siromasima sve što imaš, kao što ću i ja razdati sve što imam, pa u treći dan izađimo iz naših kuća, i krenimo zajedno kuda nas povede Bog. A ti uzmi sa sobom i roba Evtolmija; dobar je to čovek, i zajedno s nama biće monah.
Pošto se tako dogovoriše, sveti Galaktion i Epistima se rastadoše. I krišom razdavši siromasima sve što su imali, i spremivši se na put, kao što se behu dogovorili, iziđoše noću iz svojih kuća i krenuše zajedno, vodeći sa sobom i roba Evtolmija.
Putujući deset dana oni stigoše do gore, zvane Puplion,[4] na kojoj beše manastir sa deset monaha. A podalje od njega nalažaše se mali ženski manastir, u kome življahu četiri prestarele isposnice: starešica im beše jedna đakonisa, česna i sveta po životu. Galaktion i Epistima sa Evtolmijem, ušavši u muški manastir i poklonivši se igumanu, kazaše mu svoju nameru, da žele monahovati na tom mestu. A iguman, proviđajući u njima Božije prizvanje, primi ih i postriže u sveti monaški lik. Onda Epistimu posla u ženski manastir kod svetih četiri isposnice, a Galaktiona sa Evtolmijem ostavi u svom manastiru, naredivši im da sva manastirska poslušanja prohode po monaškom običaju. I življaše prepodobni Galaktion, pokoravajući se igumanu i bratiji i služeći Bogu svim srcem. I podvige njegove i trudove ko može opisati? Njega nikada nisu videli nezaposlena: on je ili radio što je potrebno manastiru, ili se molio. Post njegov beše neizmeran: ponekad čitavu sedmicu ništa okušao nije. On toliko čuvaše svoju celomudrenost i čistotu, da je za sve godine svoga podvizavanja strogo izbegavao čak ne videti žensko lice. I stvarno on dugo vremena ne vide. A mnogo puta neka bratija mu predlagahu: Brate Galaktione, hajde s nama da vidiš svetu đakonisu, koja monahuje evo devedeset godina, i od velike su duhovne koristi svima njene pouke o spasenju duše, jer je blagorazumna, i velika po životu i reči. A da vidiš i sestru svoju Epistimu. – No Galaktion nije hteo, i govoraše: Meni je, sveti oci, dosta duhovne koristi od vaših pouka; a sestru svoju ja neću da vidim dok ne dođe vreme, kada će mi sam Gospod narediti da se vidim sa njom.
Sestra njegova u Hristu, blažena Epistima življaše u svome manastiru pored svete đakonise kao anđeo Božji, provodeći vreme, slično Galaktionu, u podvizima i trudovima, i ni u čemu ne izostajaše po životu od svoga brata Galaktiona. Oni oboje behu kao dva svetilnika pred Bogom, goreći ljubavlju k Njemu, i primerom njihovog vrlinskog života duhovno se korišćahu njihovi samonasi i proslavljahu Oca Nebeskog.
Međutim veliko gonjenje na hrišćane nije prestajalo: sve su hrišćane primoravali da idolima prinesu žrtvu, a one koji to nisu hteli učiniti, podvrgavahu mučenjima. U to vreme neki od idolopoklonika, doznavši za monahe koji su se podvizavali na gori, obavestiše o njima igemona, oblasnog upravitelja Ursa. Ovaj odmah posla svoje vojnike da uhvate sve crnorizce i dovedu ih k njemu na sud. Pre najezde pak tih vojnika na manastir, sveta Epistima noću vide ovakav san: stoji ona u carskoj palati zajedno sa svojim verenikom i duhovnim bratom blaženim Galaktionom, i neki presvetli Car venčava ih prekrasnim vencima. – Probudivši se, ona se čuđaše snoviđenju; a kad svanu, posla igumanu pismo da dođe do nje, da mu kaže nešto važno. Jer običaj beše da monahinje ne odlaze u muški manastir, nego je iguman, koji beše duhovni otac u oba manastira, odlazio k tim isposnicama radi njihovih duhovnih potreba: ispovedao ih, služio Božanstvenu liturgiju, pričešćivao ih Svetim Tajnama, pa se zatim vraćao u svoj manastir. – Dobivši pismo od Epistime, iguman ode u manastir svetih postnica, i Epistima mu ispriča svoje viđenje koje imade u snu prošle noći. Iguman joj reče: Palata je Carstvo Nebesko, Car je Isus Hristos, Gospod i Bog naš, a venci označavaju nagrade, koje ti, čedo moje, i tvoj duhovni brat Galaktion, imate uskoro primiti za svoja stradanja i podvige; ali najpre vam predstoji da mnogo postradate i mučeničkom smrću umrete. Tebe pak molim, čedo moje, ne boj se i ne plaši se žestokih mučenja, niti padaj duhom u bolovima: znaj, za privremena stradanja tebe očekuju večna i neiskazana blaga, koja ćeš ti zajedno sa bratom tvojim primiti iz ruku Podvigopoložnika Hrista Gospoda. – Rasplakavši se, Epistima reče: Neka bude volja Gospodnja: On po blagosti Svojoj neka sve odnosno nas uredi kako hoće!
Tek što se iguman vrati u svoju keliju, Ursovi vojnici napadoše na muški manastir, i svi se monasi razbegoše, samo ostade u manastiru prepodobni Galaktion. Njega vojnici nađoše u keliji gde čita Sveto Pismo, i uhvatiše ga; a od bratije nikog drugog ne uhvatiše, pošto svi pobegoše i sakriše se po pustinjama i gorama. Tako isto i svete postnice zajedno sa blaženom Epistimom pobegoše iz svojih kelija i sakriše se. Jedino prepodobnog Galaktiona „kao jagnje na zaklanje“[5] povedoše vojnici k igemonu Ursu na sud i mučenje. Prepodobna pak Epistima, koja se sa drugim devstvenicama krijaše u gori, ču da je njen verenik i brat uhvaćen od neznabožaca i poveden na mučenje, pripade k nogama svete đakonise i kroz plač joj govoraše: Molim ti se, gospođo moja, pusti me da idem za gospodinom mojim Galaktionom, jer eto čuh da su ga vojnici uhvatili i poveli k igemonu na mučenje; i ja ne mogu da budem daleko od njega, jer me srce boli, i hoću da zajedno s njim umrem za Hrista Gospoda našeg. – Đakonisa joj odgovori: He, čedo moje Epistimo, ne idi za njim i ne predavaj sebe u ruke neznabožaca, da ne bi upala u đavolje mreže: jer ti si mlada, i ja se bojim da se ti iz straha od mučenja ne odrekneš Hrista, i time pogubiš devstvenost svoju, i na ništa svedeš sve monaške podvige svoje, i lišiš sebe spasenja.
Na to blažena Epistima reče: Ja ne mogu živeti bez gospodina mog Galaktiona: preko njega poznadoh Hrista, mog istinitog i čovekoljubivog Boga; njegovim rukama ja se omih u vodi krštenja od neznabožja mog; on me uputi na put spasenja i privede u ovaj monaški lik i u svetu obitelj vašu; njegove molitve pomagahu mi u svima potrebama mojim; on je moj verenik, i brat, i učitelj, i otac po Bogu, i čuvar moje devstvenosti; i ja se ne mogu rastaviti od njega ni u ovom veku ni ubudućem, nego idem i umreću zajedno s njim. Ako on položi dušu svoju za istinitoga Boga, položiću i ja svoju; neka se i moja krv prolije zajedno sa njegovom krvlju za Sazdatelja svih, i ja ću zajedno s njim poći i predstati prestolu Cara slave, koga u snu videh i koji nas zajedno ovenča. Zato, pusti me, gospođo moja, pusti, i moli se za mene!
Prepodobna đakonisa, videći njene suze i plamenu ljubav k Bogu i k vereniku, reče: Neka te Gospod blagoslovi, kćeri moja, i neka je blagosloven sav put tvoj, te da stradalački podvig svoj završiš kao prvomučenica Tekla. Idi dakle na taj blaženi put, i ukrepljujuća ruka Gospodnja neka bude s tobom!
Posle toga blažena Epistima, celivavši duhovnu mater svoju, svetu đakonisu, i sve sestre, hitno krenu za svojim milim bratom. A kada sustiže vojnike i ugleda svetog Galaktiona, koga vođahu svezana, ona kliknu k njemu: Mili moj gospodine i brate! učitelju moj i nastavniče spasenja moga, kojim ja poznadoh istinitog Boga, pričekaj i ne ostavljaj mene, ubogu sestru i sluškinju tvoju! Uzmi sa sobom na mučenje mene, koju si izveo iz idolopokloničke zablude i iz svekolike taštine ovoga sveta; vodi k mučeničkom vencu mene, koju si uveo u monaški podvig! Seti se obećanja svog: obećao si mi da me nećeš ostaviti ni u ovom veku, ni u budućem!
Vojnici koji sprovođahu Galaktiona jurnuše na Epistimu i uhvatiše je. A prepodobni Galaktion, videvši blaženu Epistimu, obradova se takvoj svesrdnoj rešenosti njenoj da postrada za Hrista Boga, i rasplaka se od radosti. I u srcu svom on blagodaraše Boga što sestri njegovoj dade taku neustrašivost i što srce njeno zapali plamenom ljubavi prema Bogu, i moljaše se tajno za nju Gospodu da je do kraja ukrepi u podvigu stradalničkom, da se ne bi uplašila ljutih mučenja. A vojnici, svezavši Epistimu zajedno sa Galaktionom, vođahu ih ka igemonu Ursu. I putem sveti Galaktion učaše svetu sestru svoju Epistimu, govoreći: Pazi sestro, da se ne prelastiš kojim bilo sablaznima lukavog sveta ovog, i nemoj se plašiti mnogih muka: potrpimo ovde za kratko vreme, da od Gospoda našeg dobijemo večne vence u dvorima nebeskim. – Odgovori mu sveta Epistima: Ići ću stopama tvojim, gospodine moj, i što vidim da ti radiš, to ću i ja uraditi; i verujem Gospodu našem da nas neće ostaviti, nego će i tebe ukrepiti i meni slaboj pomoći, da za Njega podnesem s tobom podjednake muke, da podjednako postradam i umrem, i da se podjednako s tobom nasitim slave Njegove.
Tako razgovarajući među sobom, oni stigoše do igemonova dvora. U suoret vojnicima iziđe jedan sluga i kaza im da je igemon naredio da te hrišćane čuvaju do sutra. Stoga vojnici držahu svete mučenike svu noć svezane. Sutradan pak neznabožni sudija Urs sede na sudištu. I kada izvedoše preda nj prepodobnog Galaktiona i blaženu Epistimu, on pogleda na njih i upita ih: Ko ste vi, crni? – Sveti Galaktion odgovori: Mi smo hrišćani i crnorizci. – Urs: A ko je to Hristos? – Svetitelj odgovori: Hristos je istiniti Bog koji je stvorio nebo i zemlju, i sve što je u njima. – Urs uzvrati: Ako vaš Hristos stvori sve, onda šta su bogovi naši, i šta oni stvoriše? – Svetitelj odgovori: Vaši bogovi su kamenje i drvlje, truležne stvari; i oni ništa stvorili nisu, naprotiv, njih same stvara ljudska ruka, i vi se klanjate delu ruku ljudskih, i poštujete bogove koje sami sebi načiniste od raznog materijala.
Tada razgnevljeni igemon Urs naredi: Svucite bogohulnika i nemilosrdno ga bijte žilama. – Kada svetog Galaktiona bijahu tako, sveta Epistima plakaše i prekoravaše igemona govoreći: Nemilosrdni mučitelju! zar te nije stid da mučiš nevinog slugu Božjeg i da ranama zasipaš telo njegovo, tako sasušeNo od posta? – Urs naredi: Obnažite i ovu, i bijte je jače! – A kada bestidne sluge skidahu s nje monaške haljine i dođoše do vlasenice, svetiteljka reče igemonu: Proklet da si, besramni mučitelju! od detinjstva moga niko ne vide nagotu moju, a ti naređuješ da me nagu izlože pred svima. Zato, neka oslepe pogane oči vaše, da ne biste videli devičansku nagotu moju!
Tek što svetiteljka izgovori te reči, igemon i svi prisutni odjednom oslepiše, i svaki stade rukama tražiti zidove i vođa, i ne bejaše među njima nijednoga koji bi video svetlost. Svi se prepadoše i povikaše: Spasi nas, sluškinjo Hristova, od ove tame, pa ćemo svi poverovati u tvoga Boga. – Svetiteljka se pomoli Bogu, i svi opet progledaše; i od njih pedeset tri čoveka stvarno poverovaše u Hrista. Međutim Urs, iako progleda telesnim očima, još gore oslepe duhovnim očima, jer, nahuškan od đavola, on ovo čudo pripisa ne Gospodu Hristu nego lažnim bogovima svojim, i govoraše: Mi u umu svom pohulismo velike bogove naše, te se oni zbog toga razgnjeviše na nas i kazniše nas malo, da se opametimo i da se ne usudimo pomisliti što rđavo o njima. Zato, da ne poštedimo ove javne bogohulnike, nego da im odmazdimo za beščešćenje bogova naših.
I Urs naredi slugama da mučenicima zabiju oštre klince ispod nokata na rukama i nogama. Dok je to rađeno, svetitelji junački trpljahu i klicahu: Hristu, Jedinome Istinitome Bogu služimo, a lažne bogove odbacujemo. – Posle toga Urs naredi da im odseku ruke. A oni klicahu: Blagosloven Gospod Bog naš, koji uči ruke naše boju, prste naše ratu. Dobrotvor naš i utočište naše, zaštitnik naš i izbavitelj naš,[6] koji nas izbavlja iz ruku neprijatelja naših! – Tada Urs naredi da im i noge odseku. A kad to bi učinjeno, sveti mučenici klicahu: Ustani, Gospode, pomozi nam i izbavi nas imena tvoga radi.[7] Ti znaš, Gospode, da mi, goreći ljubavlju prema Tebi, iđasmo za Tobom i hodismo putem stradanja; a sada izvedi nas u večni pokoj, da noge naše stanu u nebeskim dvorima Tvojim, gde predstoje Tebi svi koji su Ti ugodili. – I oni opet podigoše glas, govoreći: Neka su prokleti neznabožački bogovi i svi koji im služe!
Tada mučitelj Urs reče: Ovi poganci još li ne prestaju huliti bogove naše? Odrežite im jezike, da više ne hule! – I odrezaše im jezike. Ali, iako umukoše usta svetih ispovednika Hristovih, srca njihova ne prestadoše vapiti k Bogu. Naposletku mučitelj naredi da im odseku glave. I mučenike iznesoše izvan ograde dvorišta, posekoše ih mačem, i tela njihova ostaviše nepogrebena. No gorespomenuti monah Evtolmije, koji nekada bejaše rob Galaktionovog tasta, a zatim sapodvižnik ovo dvoje svetih, iđaše za njima izdaleka kada ih vođahu na sud, pošto se prethodno beše preobukao u svetovno odelo, da ga ne bi raspoznali. On vide njihova stradanja i končinu, i uzevši njihove svete mošti plaka nad njima dugo, pa ih česno sahrani. On i opisa njihovo vrlinsko življenje i junačko stradanje na korist onima koji čitaju i slušaju, a y slavu Boga, u Svetoj Trojici slavljenog Oca i Sina i Svetoga Duha, vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH APOSTOLA
PATROVA, ERMA, LINA, GAJA i FILOLOGA
 
OVI behu iz Sedamdesetorice apostola.[8] Patrov bio episkop u Neapolju (Rm. 16, 14); Erma u Filipopolju (Rm. 16, 14); Lin u Rimu (2 Tm. 4, 21); Gaj u Efesu (Rm. 16, 23); Filolog u Sinopi (Rm. 16, 15). Svi oni s ljubavlju ispuniše zakon Hristov, mnogo stradaše za Evanđelje, i preseliše se u Carstvo Hristovo.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA ISPOVEDNIKA,
patrijarha Aleksandrijskog
 
SVETI Grigorije od rane mladosti zavole Hrista, i ukrasi V sebe svima vrlinama. Kada se uprazni presto patrijarha Aleksandrijskog, sveti Grigorije bi po promislu Božjem postavljen od tamošnjih episkopa i hristoljubivog naroda za patrijarha. I bi on izvrstan učitelj Pravoslavlja i vrlinskog života po Bogu. Delom i rečju on učaše narod svakoj vrlini, jer beše krotak, smiren, milostivan, celomudren, otac siročadi, zaštitnik udovica, nastavnik zabludelih, lekar bolesnih, utešitelj ožalošćenih. No sablaznitelj đavo nahuška cara Lava ikonoborca,[9] te ovaj naredi da svetog Grigorija okovana u lance dovedu iz Aleksandrije u Carigrad. Izveden pred cara, sveti Grigorije izobliči cara pred celim Senatom, nazvavši ga jeretikom, bezbožnikom i nevaljalcem. Car tiranin naredi te svetitelja biše volovskim žilama. A svetitelj bijen zahvaljivaše Bogu, i govoraše prisutnima: „Za Hrista Boga mog i za svete ikone gotov sam da mi sve telo bude iskidano na komade“. – Čuvši to, bezakoni car naredi da svetitelja pošlju u zatočenje. Blaženi ispovednik provede u zatočenju tri godine, pa predade dušu svoju u ruke Bogu, od koga dobi venac ispovedništva.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG JONE,
arhiepiskopa Novgorodskog
 
SVETI Jona, u svetu Jovan, rodio se krajem četrnaestog stoleća. U sedmoj godini svojoj on ostade siroče. Po promislu Božjem njega uze k sebi blagočestiva udovica Natalija Medovarceva. I materinski se staraše o slabunjavom dečaku. Dade ga ona i da se knjizi uči. Bojažljiv i povučen, on je izbegavao dečje igre, i vrlo se marljivo učio. Brzo napredujući u učenju i dobroj naravi, on je sve više i više zadobijao ljubav svoje pomajke.
Jednom se vršnjaci Jovanovi igrahu na ulici, a Jovan ih posmatraše. Utom se na ulici pojavi čovek, dotle nepoznat u Novgorodu. Bio je to sveti Mihail Klopski, Hrista radi jurodivi.[10] Deca se slegoše oko njega, radoznalo ga posmatrajući. No sveti Mihail, proviđajući budućnost blaženog dečaka Jovana, priđe k njemu i proročki mu reče: „Ivane, uči se prilježno, jer ćeš biti arhiepiskop u ovom Velikom Novgorodu!“ – Rekavši to, on zagrli Jovana, celiva ga i udalji se. I zbi se ovo proročanstvo, nakon pedeset godina, a četiri godine posle blažene končine svetog Mihaila jurodivog.
Kada Jovan postade iunoletan, u njemu sazre želja da se sav posveti Gospodu: da se zamanaši. Na pedesetak kilometara od Novgoroda, u ogromnoj šumi, daleko od svakog naselja, nalazio se usamljeni manastir Otnjaja. Blaženi Jovan ode u ovaj manastir; arhimandrit Hariton ga s ljubavlju primi i postriže u monaha, davši mu ime Jona. Monah Jona stade voditi strog i surov život, pun velikih monaških podviga. Kod bratije njegovi podvizi izazivahu divljenje. I kad se arhimandrit Hariton prestavi, bratija jednodušno izabraše blaženog Jonu za igumana svoje obitelji.
Na novoj dužnosti blaženi se pokaza mudar upravitelj, pravi pastir, krotki rukovodilac i iskusni nastavnik. Glas o njegovim trudovima i podvizima brzo se pronese po Velikom Novgorodu. Mnogi iz Novgoroda i drugih mesta stadoše dolaziti k njemu za pouke, molitve i blagoslov. Mnogi počeše davati priloge manastiru. Broj monaha se uveća; i svi oni prema svojim moćima podražavahu svog svetog igumana.
Godine 1458. upokoji se arhiepiskop Novgorodski Jevtimije. Voljen i poštovan, ovaj vrli jerarh bi oplakan od svega naroda i česno sahranjen.[11] Na njegovo mesto, po jednodušnoj želji Novgorođana, bi izabran i postavljen blaženi Jona. Za Novgorodskog arhiepiskopa njega posveti sveruski mitropolit sveti Jona.[12] Ukrašen svima vrlinama, novi arhiepiskop bejaše pun ljubavi prema svojoj pastvi. Kao pravedni Jov on beše: oko slepome, noga hromome, otac ubogima, zaštita sirotama (sr.Jov. 29, 12). Svi su želeli da ga vide, da mu se poklone, da se pouče od njega. Svi, pa i sami veliki knezovi Moskovski.
Sveti arhiepiskop je podigao mnoge hramove, a premnoge ukrasio. Podigao je crkvu svetom Sergiju Radonežskom; podigao crkvu svetim Velikim Jerarsima; podigao crkvu svetom Jovanu Preteči; obnovio crkvu svetog velikomučenika Dimitrija; podigao crkvu svetom Simeonu Bogoprimcu. Mnogo je doprineo osnivanju Soloveckog manastira.
Posle mnogih svetih arhipastirskih trudova i podviga, svetitelj Novgorodski oseti da mu se bliži končina, i napisa zaveštanje da bude sahranjen u svome manastiru Otnjaja. Pričestivši se Svetim Tajnama, on mirno otide ka Gospodu 5. novembra 1470. godine. Novgorodska pastva sa doličnom češću sahrani telo svoga ljubljenog pastira, nastavnika i zaštitnika, i to pri crkvi svetog Jovana Preteče u manastiru Otnjaja, u grobnici koju sam sveti arhiepiskop beše spremio.
Nakon sto godina česne mošti svetog arhiepiskopa pokazaše se netljene i čudotvorne: iz groba njegova tekla je reka čudesa. Svaki, koji je sa verom pristupao k raki svetiteljevoj, dobijao je isceljenje, ma od kakve bolesti bolovao.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
DOMNINE i onih sa njom
 
SBETA Domnina, mnogo mučena, skončala za Hrista u ognju 307. godine u Palestini.[13]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TIMOTEJA, TEOFILA i TEOTIMA
 
OVI sveti mučenici, divni mladići, postradaše za Hrista Gospoda pesnicama umrtvljeni, u vreme cara Maksimijana i Urbana kneza Palestine.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DOROTEJA PREZVITERA
 
OVAJ sveti mučenik postrada za Gospoda Hrista rastrgnut od zverova, u vreme cara Maksimijana i Urbana kneza Palestine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
EVPSIHIJA i KARTERIJA
 
MUČENICIMA Evpsihiju i Karteriju biše odsečeni tajni udovi; i tako postradaše za Hrista.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
SILVANA
 
SVETI Silvan postrada za Gospoda Hrista bačen u rudnike srebra.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PAMFILA
 
OVAJ sveti mučenik, dvaput proboden u grudi, pa bačen u tamnicu, gde i skonča za Gospoda Hrista.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
KASTORA i AGATANGELA
 
POSTRADAŠE za Gospoda Hrista: Kastor u ognju, Agatangel posečen mačem. Po nekima Kastor je bio episkop; gde je episkopovao i kad je postradao kao sveštenomučenik ne znamo.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
DOMENTIJA[14]
 


 
NAPOMENE:

  1. Fenikija – zemlja pored istočne obale Sredozemnog Mora, severno od Palestine.
  2. Artemida – neznabožačka boginja meseca i lova.
  3. Lik = skup, zbor, sabor; hor.
  4. Gora Puplion ili Publion, po svedočanstvu svetog Simeona Metafrasta, nalazila se blizu gore Sinaja.
  5. Sravni: Is. 53, 7.
  6. Psal. 143, 1-2.
  7. Psal. 43. 27.
  8. Ova petorica apostola praznuju se još i 4. januara zajedno sa ostalim apostolima iz broja Sedamdesetorice.
  9. Lav Jermenin carovao od 813. do 820. godine.
  10. Spomen njegov praznuje se 11. januara.
  11. Spomen njegov praznuje se 11. marta.
  12. Spomen njegov 31. marta. Mitropolitovao od 1448. do 1461.
  13. Viktor Matej u „Velikom Sinaksaristu Prav. Crkve“ (str. 167) pod ovim datumom na mesto mučenice Domnine navodi sv. mučenika Domnina, koji je postradao za vreme Maksimijana i Urbana kneza Palestinskog (298. god.). To isto nalazimo i u „Agaologionu’ Evstratiadisa.
  14. Spominje se u Jerusalimskom kanonariju i praznuje zajedno sa Pavlom episkopom (v. Jerus. kanonarij, izd. Kalista Arhim., str. 117). U istom Kanonariju se spominje Sv. Domentije i 6. novembra; ne zna se da li ovaj isti ili neki drugi.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *