NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
2. NOVEMBAR
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
AKINDINA, PIGASIJA, ANEMPODISTA,
ELPIDIFORA, AFTONIJA
i drugih s njima, oko 7 hiljada
 
KADA persijski car Sapor, pomračen idolodemonijom[1] i ispunjen svakim bezakonjem, podiže u svojoj zemlji veliko gonjenje hrišćana, u to vreme među njegovim dvorjanima behu tri potajna hrišćanina: Akindin, Pigasije i Anempodist. Krišom služeći Hristu, oni svojim učenjem tajno privođahu mnoge veri. Neki optužiše ovu trojicu caru da ne samo oni sami veruju u Raspetoga nego i druge truju tom verom kao otrovom. Car ljutito upita tužitelje: Pošto odavno znate njih kao takve, zašto mi ne javiste i ne dovedoste ih k meni? – Oni odgovoriše: Moćni care, ako narediš, mi ćemo ih ovog časa dovesti.
Car odmah naredi, i oni odoše da ih dovedu. Kada stigoše do kuće u kojoj sveti prebivahu, oni nađoše kapiju zatvorenu: jer verne sluge Gospodnje stojahu na molitvi i ne hoćahu da otvaraju ljudima dok besede s Bogom. Ovi razvališe kapiju, uhvatiše svete, svezaše ih i odvedoše pred carevo lice. Ugledavši ih, car ih poče blago pitati: Otkuda ste vi, deco moja? – Sveti odgovoriše: O otačastvu li našem pitaš, care? Otačastvo naše i život naš jeste Presveta Trojica, jednosušna i nerazdeljiva, Otac i Sin i Duh Sveti, jedan Bog.
– Car na to reče: Vi ste veoma smeli i usuđujete se ispovedati preda mnom drugoga Boga, jer još niste iskusili šta su to rane i raznovrsna mučenja. – Sveti odgovoriše: Mi smo smeli Bogom našim, i gotovi smo primiti za Njega svakovrsne rane i muke. Ako pak ne veruješ našim rečima, ti proveri na delu: nanesi nam rane, udari nas na kakve god hoćeš muke, pa ćeš videti da li ćemo se odreći Boga našeg.
Kada sveti i nadalje govorahu smelo, veličajući jednoga Boga a koreći cara zbog njegovog mnogobožja, car se razgnjevi i naredi da ih svu trojicu prostru na zemlji i da ih četiri čoveka biju čvornovitim motkama. Bijeni tako, sveti blagosiljahu Boga jednoglasno govoreći: Vidiš, Gospode, nemoj mučati; Gospode, nemoj odstupiti od nas, da bi svi poznali moć desnice Tvoje. I Ti sam, Gospode, pomozi nam.
Dok svetitelji tako pevahu u mukama, dželati malaksavaše, a car odredi druge dželate da ih biju. I mučenike biše dugo, te su oni mogli i umreti od tako dugog bijenja, da ih sam Bog nije održavao u životu na obelodanjenje svemoćne kreposti Svoje u njima. Car pak, videći takvo junačko trpljenje njihovo, i kako niti jauču niti malaksavaju, čuđaše se; utom ga spopade neki užas, i on pade sa carskog prestola. A sveti mučenici doviknuše k njemu, govoreći: Gospod naš koji ti je dao život, On te ponovo podiže, da bi ti ugledao silu Njegovu u nama.
– Carevi pak doglavnici, misleći da se car smrtno povredio, pritrčaše i podigoše ga. On s teškom mukom ustade, i jedva dođe sebi. I onda se još jače razjari, pomislivši da su mu to mučenici priredili nekim mađijama. Jer su neznabošci, naLazeći se sami pod svakovrsnim uticajem demona, imali običaj svagda pripisivati činima i mađijama sva divna čudesa Božija, činjena od strane svetih. I naredi bezakoni car da svete mučenike obese i ispod njih nalože oganj, da bi u gorkim mukama od okova i ognja ispustili duše svoje, i tako poginuli.
Sveti pak mučenici, viseći dugo vreme, pevahu: Svetilniče i Tvorče naš, Ti si predat za nas, popljuvan, naružen, kao zločinac na drvetu obešen; Ti sve rukom Svojom držiš, Vladatelju, doći sada, pogledaj na naše stradanje i pokaži nam spasenje Tvoje; pogledaj na patnje naše i pomiluj nas, i obelodani svima da mi imamo Tebe, jedinog na nebu Boga. – I tog časa im se javi Gospod kao čovek, lica svetla kao sunce: sa Njegovom pojavom njima spadoše okovi, oganj se ugasi i sveti mučenici postadoše zdravi. I pošto se ispuniše neiskazane radosti od pojave Gospoda, Gospod nanovo postade nevidljiv. I stadoše sveti mučenici pred carem, kao da nikakvo mučenje pretrpeli nisu. Ugledavši ih zdrave, car se zaprepasti, i pitaše ih: Šta se to zbilo s vama? – Oni odgovoriše: To što vidiš: Hristos Bog naš spase nas od tvojih mučenja. Poznaj silu Njegovu i zastidi se. – Bezakonik pak poče govoriti hule na Hrista. A svetitelji povikaše: Neka oneme usta lažljiva koja hule na istinitoga Boga. – I tog trenutka car oneme i postade bezglasan. Tada mu svetitelji rekoše: Sada reci, care, kojim bogovima naređuješ da prinesemo žrtvu. – No car ne mogaše promolviti ni jednu reč, samo očima zbunjeno zveraše. – A svetitelji ga pitahu: Šta ti bi, care, te ne govoriš s nama? Zar ćemo tako otići od tvoga sudišta, ne dobivši konačnu presudu?
Car poče očima i rukama davati znake svojima oko sebe, da svete mučenike uzmu i zatvore u tamnicu. Ali niko od njih ne shvati šta im to car naređuje tim znacima. Tada car zbaci sa sebe skerletnu carsku kabanicu, udari njome o zemlju, i kao bezuman stade je pred svima gaziti nogama. A narod, gledajući to čuđaše se i sažaljevaše svoga cara što ga snađe takvo bezumlje. Sveti pak mučenici rekoše narodu: O, slepi umom! gledajući, vi ne vidite; slušajući, vi ne čujete; jer su se okamenila srca vaša.
Kada svetitelji to govorahu, pojavi se na nebu puk presvetlih anđela, koje mnoga od naroda videše; ali ne mogući gledati u njih, oni od straha padoše na zemlju, i poverovaše u Hrista. A svetitelji stadoše pevati: Bog nam je utočište i sila, pomoćnik koji se u nevoljama brzo nalazi. Zato se nećemo uplašiti kada se smućuje zemlja (Psal. 45, 2-3). I još: Ustani, Gospode, pomozi nam, i izbavi nas radi imena svoga (Psal. 43, 27).
Car, ne budući u stanju da što preduzme zbog nemila svog, poče od besa biti sebe po licu. Akindin, videći ga u takoj pometenosti, zaplaka se i reče: U ime Isusa Hrista Gospoda našeg, progovori! – I tog trenutka se caru razreši jezik, i on poče govoriti. Ali ne blagosiljaše Boga nego Ga, naprotiv, huljaše, imajući okamenjeno srce. Jer iako vide na sebi krepku ruku Božiju, on ipak ne htede poznati istinu. I smatrajući da su sve to vradžbine svetih mučenika, on planu još većim gnjevom na njih i, umesto blagodarnosti, prve reči koje on izgovori posle razrešenja od nemila behu ove: Akindina, Pigasija i Anempodista pogubiću ljutom smrću, a vama prisutnim službenicima mojim osvetiću se što me ne poslušaste kada vam znacima naređivah da ove bezbožne hrišćane uzmete i mučite za mene, jer oni mađijama svojim svezaše moj jezik.
I naredi car da se užeže železna lesa, i na nju polože mučenici. A oni, pečeni na toj lesi dugo vreme, usrdno se moljahu Bogu i pevahu doličan njihovom podvigu psalam Davidov: Ti si nas okušao, Bože, pretopio si nas kao srebro što se pretapa. Metnuo si breme na leđa naša. Dao si nas u jaram ljudima; prođosmo kroz oganj (Psal. 65, 10-12). Daj nam da naložene nam muke podnesemo krepkom dušom i junačkim srcem. A daj da poznadu sveto ime Tvoje i svi ovde prisutni, pošto si im pokazao silu Svoju i čudesa Svoja.
Kada sveti mučenici govorahu to, ču se s neba glas koji govoraše: Pošto veru svoju potvrdiste delima, vaše će molbe biti ispunjene. – Ovaj Božanski glas udostojiše se čuti mnogi od prisutnih, i oni uskliknuše: Jedan je istiniti Bog, i Njega štuju ovi stradalci; On je jedini moćan, jedini nepobediv, i nema drugoga Boga osim Njega. Blaženi ste vi, o stradalnici, što postadoste svedoci Njegova dolaska na zemlju i što iz ljubavi prema Njemu predadoste duše svoje na smrt, koja vam izrađuje večni život. Molite Njegovu dobrotu i za nas, da nam pruži s neba ruku pomoći Svoje i izvuče nas iz dubine pogibli.
Tada sveti mučenici, podigavši oči svoje k nebu, moljahu se za njih govoreći: Bože, Ti na visinama živiš! pogledaj na sluge Tvoje koji od srca prizivaju ime Tvoje, i nispošlji orošenje novom nasleđu Tvom – ljudima ovim, koji sada poverovaše u Tebe, da im rosa koja dolazi od Tebe i omiva grehovne nemoći bude lek i isceljenje, i neka svi poznadu da si Ti Jedini Bog, i neka se sve i sva pokorava Tvojoj vlasti.
Kada sveti mučenici tako govorahu i završavahu molitvu, iznenada nastade strahovita grmljavina i sevanje munja, i proli se silan dažd; neznabošci se prepadoše i pobegoše, a ca mučenicima ostadoše samo oni koji u Hrista poverovaše. Njima sveti mučenici rekoše: He bojte se, jer ovo se dogodi radi vas, da se ovim daždem izvrši nad vama tajna krštenja. – I kada svi jednoglasno uznošahu hvalu Bogu vidno beše mnoštvo anđela gde silaze s neba i u bele haljine odevaju novokrštene ljude, pokazujući time da su im duše očišćene svetom verom i vodom što odozgo siđe na njih. Od tog dažda se ugasi oganj i ostanu usijana lesa, i sveti mučenici ustadoše živi i zdravi, samo im tela behu crna, kao drva u ognju opaljena.
Car ponovo pozva mučenike i reče im: Iako svojim vračanjem ugasiste oganj, ipak mi nećete umaći iz ruku dok vas ili ne primoram da se poklonite bogovima ili vas ne pogubim ljutom smrću. – A oni kao jednim ustima odgovoriše: Pogubi nas kakvom hoćeš smrću, no mi se nećemo odreći Jedinoga Boga koji živi na nebesima i koji nam je pripremio večni život. – Car se nasmeja i reče: Deco moja i prijatelji, ako vi počitujete Jedinoga Boga, to i ja vas ne primoravam da počitujete mnoge bogove već samo jednoga, upravo onoga koga ja počitujem i kome se klanjam. Jer i ja imam jednoga boga koga ljubim i počitujem više nego druge; a to je veliki Zevs, najprvi među svima bogovima.[2] Hajde, zajedno sa mnom poklonite se njemu jednome, a odnosno ostalih bogova, kako hoćete, jer dosta je i jednome ukazati poštovanje. – Blaženi Anempodist upita cara: Na koji način ukazati poštovanje Jedinome Bogu zapovedaš ti?
– Čuvši to car se obradova, jer pomisli da oni hoće da se poklone poganome Zevsu, i reče im: Hajdemo, deco moja, zajedno u hram velikoga Zevsa, i što budete videli da ja radim, radite i vi, i poklonićemo se skupa bogu mome. – Svetitelji na to rekoše: Ti se, care, moli po svome pravilu, a mi ćemo se pomoliti kako smo izdavna naučili.
Car, ne shvativši njihove reči, radovaše se, jer mipgljaše da su se oni privoleli njegovom idolopoklonstvu, i govoraše im: Zašto ranije ne hteste pristati na jednomislenost s nama? U tom slučaju ne bismo vas podvrgli tolikim mukama. A sada oprostite mi što vas izmučih; obećavam da ću to izgladiti svojom velikom ljubavlju prema vama.
I naredi car te spremiše carske kočije da idu u hram Zevsov; pa sevši u njih on pozva i svete mučenike da sednu zajedno s njim: Sveti odgovoriše: He, care, mi ćemo poći peške, da ne bude zaziranja. – I tako oni odoše peške do mrskog hrama tog. Uzevši ih za ruke, car uđe s njima u hram, i stade vikati: Veliki je bog Zevs, i velika je sila njegova! Hodite, ljubimci moji, i pomolite se pre mene velikome bogu Zevsu. – Svetitelji odgovoriše: Kako naređuješ, tako ćemo i uraditi. – I načinivši krsne znake na čelima svojim, oni padoše na kolena, podigoše ruke k nebu, i počeše se moliti Bogu, Jednome u Trojici, Ocu i Sinu i Svetome Duhu. I odmah se zatrese to mesto, i hram se poče rušiti. Uplašivši se, car sa svima svojima pobeže napolje, i pade hram zajedno sa idolima, i sve što beše u hramu razbi se u prah. A svetitelji Božji ostadoše nepovređeni pri padu hrama toga; i radovahu se sili Hristovoj, a ismevahu nemoć neznabožačkih bogova. To zapali cara strahovitim besom protiv svetih mučenika, i on ih upita: Takvo li je vaše obraćenje i poklonjenje Zevsu? Takva li je vaša molitva, da vi svojim vradžbinama razoriste hram i sakrušiste bogove?
– Svetitelji odgovoriše: Kako se izdavna naučismo, tako se i molismo Jedinome Bogu, Sazdatelju celoga sveta, a vradžbine ne znamo. I ovaj pogani hram sa nečistim bogovima vašim razruši se ne od nekih vradžbina nego od svesilnog imena Božjeg, koje prizvasmo u molitvi.
Car naredi da se spreme tri kazana i da se napune olovom, sumporom i smolom, i da se stari čamci iseku mesto drva, pa da se ispod kazana naloži veliki oganj. Kada to bi urađeno, i silno usijani kazani ključahu i klokotahu, svete mučenike svezaše verigama, pa ih spustiše u kazane, najpre do pojasa, zatim do prsa, najzad do guše. A oni u tim mukama, gledajući u nebo, svaki od njih pevaše svoju pesmu iz psalama Davidovih. Blaženi Pigasije govoraše: Jer je u tebe izvor života, i u svetlosti tvojoj vidimo svetlost (Psal. 35, 10). A blaženi Anempodist: Noga moja stoji na pravom putu, i zakon je tvoj svetilnik nozi mojoj i videlo stazi mojoj (Psal. 25, 12; Ps. 118, 105). Blaženi pak Akindin: Obuzeše me smrtne bolesti, opkoliše me bolesti paklene; no pošto prođosmo kroz oganj i vodu, sam Gospod izvede nas na odmor (Psal. 17, 5. 6; 65, 12). – I sveti mučenici, moleći se tako u kazanima, ostadoše nepovređeni od ključajućeg olova, sumpora i smole, i verige se same odvezaše i spadoše s njih. I iziđoše sveti mučenici zdravi naočigled sviju; i mnogi od njih, zadivljeni ovim neobičnim čudom, poznaše istinu, proslaviše Hrista, i poverovaše u Njega. Takođe i jedan od mučitelja, po imenu Aftanije, videći ovo čudo, poverova u Hrista i kliknu: Veliki je Bog hrišćanski! – A caru on reče: Bezbožni i čovekomrziteljni care, dokle ćeš mučiti ove nevine ljude? Eto, mi se više umorismo mučeći ih nego oni trpeći mučenja, a ti kao da si od gvožđa i kamena, te ni trunke sažaljenja nemaš.
Car odmah naredi da mu odrube glavu. Aftonije pak, čuvši ovu carevu naredbu, podiže oči k nebu i reče: Slava Tebi, Gospode Isuse Hriste Bože, u koga veruju hrišćani! Evo i ja verujem u Tebe, poklanjam se Tebi, i umirem za Tebe: spasi me nedostojnog po velikoj milosti Svojoj. – Dželat pristupi Aftoniju i stavi mu konopac oko vrata, da ga vodi van grada na posečenje. A on se obrati svetim mučenicima i reče: Gospodo moja i oci, predajte zaboravu zlo koje vam nanošah mučeći vas po naređenju neznabožnog cara. Molite Boga za mene, da mi oprosti mnoge grehe moje i pribroji me saboru verujućih u Njeta, i da mi da da se vidim s vama u Carstvu Njegovom. – Na to mu sveti mučenici rekoše: Raduj se, brate, jer pre nas odlaziš Hristu, i budi uveren da ćeš naći u Njega milost, i On će te nagraditi po veri tvojoj.
Aftonija, pošto celiva svete mučenike, odvedoše van grada. I on, prizivajući presveto ime Isusa Hrista, prikloni pod mač vrat svoj i, posečen, ode radujući se ka Gospodu. Hrišćani uzeše česno telo njegovo, uviše ga u čisto platno, i česno pogreboše kao mučenika Hristova.
Posle toga car naredi da Akindina, Pigasija i Anempodista zašiju u kožne mehove i bace u more. Kada to bi urađeno, pojavi se sveti Aftonije sa tri anđela idući po moru: i izvadivši iz mora svete mučenike, oni ih oslobodiše iz mehova i postaviše na kopno žive i zdrave, kao da nikada ni stradali nisu. A kada ču car da su sveti mučenici živi, razgnjevi se na vojnike kojima beše predao mučenike da ih vrgnu u morsku pučinu. Pretpostavljajući da ti vojnici, njih četiri na broju, nisu poslušali njega i pustili su mučenike na slobodu, on tim vojnicima najpre odseče ruke, pa onda naredi da ih potope u moru. A oni, idući na smrt, prizivahu Gospoda našeg Isusa Hrista ispovedajući sveto ime Njegovo, verujući i moleći My se, i tako biše potopljeni u vodama morskim. Svete pak mučenike: Akindina, Pigasija i Anempodista, ponovo uzeše i u tamnicu zatvoriše i u klade staviše. A car, sav smućen, ode u ložnicu svoju, i spustivši se na postelju prizva svoje velikaše i stade im s gnjevom govoriti što su ga ostavili samog da se pašti oko suđenja hrišćanima i ne pomažu ničim, ni rečju ni delom, pri mučenju hrišćana. A oni mu odgovarahu da nije lepo vršiti takve sudove i predavati smrti nevine hrišćane. Na to ih car upita: O čemu ste juče i prekjuče mislili kada ste stajali zapušivši usta svoja rukama? – A jedan od velikaša po imenu Elpidifor nasmeja se i reče: Smejali smo se u duši tvome bezumlju, i bili smo glupi dosada što smo te slušali. Car naredi jednome od prisutnih slugu da Elpidifora udari po licu. Videći to, svi velikaši stadoše negodovati i rekoše caru: Znaj, care, mi nismo natvojoj strani. – Car videći da su svi velikaši na strani Elpidifora, uplaši se, i ne želeći ih više dražiti reče: Oprostite mi, jer od velike brige pomete se um u meni. – Velikaši ostavivši cara otidoše, jer se već i noć stade spuštati. Caru pak još više pucaše srce od gnjeva, misleći na koji način da pogubi mučenike i da se osveti velikašima. I sutradan on naredi da svete mučenike bace u jamu, punu otrovnih gamadi. Ali oni i tamo ostadoše nepovređeni, i pojavom angela biše utešeni i otuda čitavi izvedeni. Zatim ih obesiše i tela im strugaše sve do samih kostiju. No mučenici se ponovo obretoše bez rana. A car ne znajući više šta da radi, najzad ih osudi na posečenje mačem.
Kada svete mučenike vođahu van grada na pogubljenje, za njima iđaše mnogo poverovavšeg naroda koji s plačem govoraše svetim mučenicima: Sluge istinitoga Boga, zašto nas ostavljate bez poučenja? – Svetitelji odgovarahu: Milosrdni Bog učiniće sve što je potrebno za vas, kako On to zna i hoće: samo vi tvrdo verujte u Njega, i On će vam dati sve što je korisno po vas.
Neki od carskih slugu otrčaše k caru i obavestiše ga da se sav narod pridružio trojici hrišćanskih mučenika i može omesti njihovo posečenje. Car im reče: Uzmite trista naoružanih vojnika, pa neka poseku i narod koji se pridružio tim varalicama. – Sluge onda kazaše caru da se u tom narodu naLaze i neki velikaši, a i sam Elpidifor, i pitahu, da li da i njih poseku sa ostalima. Car naredi da mu dozovu Elpidifora. Elpidifor, uzevši sa sobom tri druga velikaša, dođe pred cara. A car, oborene glave, seđaše ćuteći dugo; zatim podigavši glavu reče: Elpidifore, zašto vam se prohtelo da, ostavivši otačaske bogove, pređete k lažnim bogovima hrišćanskim?[3] No znaj, da ja neću poštedeti nikoga koji veruje u Raspetoga.
– Elpidifor odgovori: Čini što hoćeš; mi smo gotovi ovog časa umreti za raspetoga Hrista, jer je On jedini istiniti i pravedni Bog, i nema drugoga osim Njega. Svi pak bogovi tvoji su demoni; njih se mi odričemo, i odbacujemo pogane žrtve njihove, i nimalo ne cenimo tebe, služitelja demonskog.
Tada ih car osudi na smrt, i izreče im ovakvu presudu: Elpidifora i sve njegove jednomišljenike, koji ostaviše presvetle bogove i pretpostaviše smrt ovom životu, naređujem po seći mačem, da bi dobili ono što sami zaželeše; i ko hoće da uzme i sakrije tela njihova, taj može učiniti to bez bojazni.
Vojnici ih odmah uzeše i odvedoše van grada k svetim mučenicima i k svemu narodu poverovavšem u Hrista. I kad pred svima bi pročitana careva presuda, svi uskliknuše: Slava Tebi, Bože, što si nam dao put blagi, da bismo mi, izišavši iz ovog mračnog i varljivog sveta, došli k Tebi, Bogu našem, poklonili se prestolu Tvome i ugledali Tebe, Svetlost Nepristupnu. – I počeše oni celivati jedan drugoga. A vojnici, opkolivši ih, stadoše ih seći; i padoše tada od mača oko sedam hiljada poverovavših u Hrista, zajedno sa svetim Elpidiforom. Akindin pak, Pigasije i Anempodist ne biše posečeni, već po naređenju carevom opet zatvoreni u tamnicu.
Sutradan car naredi da se užeže peć, te da se u njoj sagore sveti mučenici. I kada svetitelji biše izvedeni iz tamnice, car im reče: Vidite li ovu peć? eto, ona je spremljena za vas. – Blaženi Akindin na to reče: Za tebe je još veća peć spremljena u paklu ognjenom, u kojoj ćeš ti večito goreti sa svojim imenjacima, demonima. – Car s gnjevom upita: Eda li sam ja demon? – Svetitelj odgovori: I dela tvoja i ime tvoje pokazuju da si demon, jer ti činiš ono što je svojstveno demonima, i ime tvoje znači: „car demona“; i dobro te je tvoja majka nazvala Saporom, jer si ti zajedničar demonima. – Car reče prisutnim pratiocima svojim: Zamolite moju majku da dođe ovamo do mene. – A kada majka njegova dođe, on ustade sa svoga prestola, odade joj poštovanje, pa je posadi pored sebe i reče joj: Kaži mi, majko moja, kako mi je ime? – Majka odgovori: Ti nosiš ime svoga dede; deda se tvoj zvao Sapor, i tebi je ime Sapor. – Car, pokazavši prstom na svete mučenike, reče: A ovi bezakonici govore, da ja imam demonsko ime. – Na to se majka njegova nasmeja, jer ona već verovaše u Hrista, ali se skrivala pred zlim sinom svojim. Ugledavši majku svoju gde se nasmeja, car besno planu jarošću, pa jurnu na nju i poče je udarati po licu. A ona pripade k nogama svetih mučenika i plačući govoraše: Spasite moju starost, sluge Hristove, jer vidim da sam ne samo po imenu nego i u samoj stvari rodila demona i bednog satanu.
Car videvši da je i majka njegova poverovala u Hrista, osudi i nju da bude bačena u peć ognjenu zajedno sa svetim mučenicima. Osim toga od prisutnih vojnika poverovaše u Hrista još njih dvadeset osam, i svi biše bačeni u peć zajedno sa Akindinom, Pigasijem i Anempodistom i s blaženom majkom carevom; i moleći se u ognju, oni predadoše Bogu svoje svete duše. Dostojni pak ljudi videše hor svetih angela gde okolo peći pevaju i primaju duše svetih, i neiskazan miomir izlažaše iz tela svetih mučenika. A kada se peć ugasi, i car ode u palatu, i svi se raziđoše, neki od verujućih dođoše k peći i obretoše tela svetih mučenika čitava i nepovređena od ognja, uzeše ih i čeono pogreboše, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jedinoga Boga, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA
KIRIAKIJE, DOMNINE i DOMNE
 
OBE svete mučenice postradaše za Hrista mačem posečene.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
VIKTORINA, episkopa Patavskog (Ptujskog)
 
MNOGI drže da je sveti Viktorin bio Slovenac po poreklu; bio je episkop u gradu Ptuju (Patavu) u Sloveniji. Blaženi Jeronim ističe ga kao muža učena i pobožna. Znao je bolje grčki nego latinski. Pisao tumačenja nekolikih knjiga Starog i Novog Zaveta. Postradao za veru Hristovu u vreme Dioklecijanova gonjenja, verovatno 303. godine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ATIKA, EVDOKSIJA, AGAPIJA, MARINA, OKEANIJA, EVSTRATIJA,
KARTERIJA, NIKOPOLITIJANA, STIRAKSA i TOVIJE,
i još dvojice s njima postradalih
 
OVI sveti mučenici behu vojnici u gradu Sevastiji, za carovanja Likinija. Ispitivani i stavljani na razne muke od tri sudije: kneza Avksanija, duke Markela i Marka Agrikole. Najzad biše bačeni u oganj, i tako predadoše duše svoje u ruke Božije, i primiše od Boga vence mučeništva.
Postradaše ovi sveti mučenici 315. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARKIJANA KIRSKOG
 
PREPODOBNI otac naš Markijan beše rodom iz grada Kira u Siriji. Odlikovao se kako visokorodstvom porekla tako i krasotom tela. Ostavio sve Hrista radi, i povukao se u pustinju Halkidsku na podvig otšelnički. Tamo načinio sebi tako malu keliju, da je u nju mogao stati samo jedan čovek, i obukavši se u suru vlasenicu, zatvorio se u njoj. Jeo je dnevno po dvadeset četiri grama hleba, i to po zalasku sunca; i pio pomalo vode. Posle izvesnog vremena prepodobni primi dva učenika, Jevsevija i Agapita, koji sagradiše sebi kelije. Prepodobni pak i nadalje ostade u svom zatvoreništvu, nikada ne paleći sveću ili drugu kakvu svetiljku. U njegovoj keliji noću je svetlila božanska svetlost, prema kojoj je on čitao Sveto Pismo, i nije imao nikada potrebu u drugoj svetlosti.
Jednom Flavijan, patrijarh Antiohijski[4] i episkop Kirski i neki drugi episkopi, znameniti i krasnorečivi, dođoše k prepodobnome da ga ubede i privole da ostavi usamljeništvo, da bi koristio bližnjima. Ali on ne hte ni da čuje za to. Ovaj divni ugodnik Božji mnoge je ljude iz raznih jeresi vratio u pravoslavnu veru.
Ovog velikog i bogoljubljenog svetitelja mnogo su cenili i voleli i bližnji i daljni. I prepirali se još za života njegova kome će posle smrti pripasti sveto telo njegovo. Čak su radi toga i crkve zidali i grobnice pripremali. Doznavši za to, prepodobni natera učenika svog Jevsevija da mu se zakune, da će telo njegovo sahraniti tajno daleko od kelije. Posle toga, prepodobni otide ka Gospodu.[5]
 


 
NAPOMENE:

  1. Persijanci su počitovali kao vrhovnog boga Mitru; ili sunce. Oni su se takođe klanjali ognju i priznavali dva božanstva: tvorca svakoga dobra – Ormuzda, i vinovnika svakoga zla – Arimana. Osnivačem ove vere smatra se Zoroastra; glavna sveta knjiga Persijanaca: Zend-Avesta. – Persijski car Sapor II carovao od 310. do 381. godine
  2. U toku vremena, pod uticajem susednih naroda, Persijanci su se počeli klanjati i tuđim bogovima. – Zevsa, odnosno Jupitera, Grci i Rimljani su smatrali za najvećeg među bogovima; on je otac bogova i ljudi; on vlada gromovima i munjama.
  3. Verovatno je car slušao za Tri Lica Jednoga Božanstva, pa je smatrao da i hrišćani počituju nekoliko bogova, i među njima jednog – glavnog.
  4. Sveti Flavijan patrijarhovao od 381-404. godine. Spomen njegov 18. februara.
  5. Prepodobni Markijan upokojio se oko 388. godine. Spomen njegov praznuje se još i 18. januara. Žitije njegovo opisao Teodorit Kirski („Filoteos istorija“, 3).

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *