Žitija Svetih za novembar

2. NOVEMBAR
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
AKINDINA, PIGASIJA, ANEMPODISTA,
ELPIDIFORA, AFTONIJA
i drugih s njima, oko 7. hiljada
 
KADA persijski car Sapor, pomračen idolodemonijom[1] i ispunjen svakim bezakonjem, podiže u svojoj zemlji veliko gonjenje hrišćana, u to vreme među njegovim dvorjanima behu tri potajna hrišćanina: Akindin, Pigasije i Anempodist. Krišom služeći Hristu, oni svojim učenjem tajno privođahu mnoge veri. Neki optužiše ovu trojicu caru da ne samo oni sami veruju u Raspetoga nego i druge truju tom verom kao otrovom. Car ljutito upita tužitelje: Pošto odavno znate njih kao takve, zašto mi ne javiste i ne dovedoste ih k meni? – Oni odgovoriše: Moćni care, ako narediš, mi ćemo ih ovog časa dovesti.
Car odmah naredi, i oni odoše da ih dovedu. Kada stigoše do kuće u kojoj sveti prebivahu, oni nađoše kapiju zatvorenu: jer verne sluge Gospodnje stojahu na molitvi i ne hoćahu da otvaraju ljudima dok besede s Bogom. Ovi razvališe kapiju, uhvatiše svete, svezaše ih i odvedoše pred carevo lice. Ugledavši ih, car ih poče blago pitati: Otkuda ste vi, deco moja? – Sveti odgovoriše: O otačastvu li našem pitaš, care? Otačastvo naše i život naš jeste Presveta Trojica, jednosušna i nerazdeljiva, Otac i Sin i Duh Sveti, jedan Bog.
– Car na to reče: Vi ste veoma smeli i usuđujete se ispovedati preda mnom drugoga Boga, jer još niste iskusili šta su to rane i raznovrsna mučenja. – Sveti odgovoriše: Mi smo smeli Bogom našim, i gotovi smo primiti za Njega svakovrsne rane i muke. Ako pak ne veruješ našim rečima, ti proveri na delu: nanesi nam rane, udari nas na kakve god hoćeš muke, pa ćeš videti da li ćemo se odreći Boga našeg.
Kada sveti i nadalje govorahu smelo, veličajući jednoga Boga a koreći cara zbog njegovog mnogobožja, car se razgnjevi i naredi da ih svu trojicu prostru na zemlji i da ih četiri čoveka biju čvornovitim motkama. Bijeni tako, sveti blagosiljahu Boga jednoglasno govoreći: Vidiš, Gospode, nemoj mučati; Gospode, nemoj odstupiti od nas, da bi svi poznali moć desnice Tvoje. I Ti sam, Gospode, pomozi nam.
Dok svetitelji tako pevahu u mukama, dželati malaksavaše, a car odredi druge dželate da ih biju. I mučenike biše dugo, te su oni mogli i umreti od tako dugog bijenja, da ih sam Bog nije održavao u životu na obelodanjenje svemoćne kreposti Svoje u njima. Car pak, videći takvo junačko trpljenje njihovo, i kako niti jauču niti malaksavaju, čuđaše se; utom ga spopade neki užas, i on pade sa carskog prestola. A sveti mučenici doviknuše k njemu, govoreći: Gospod naš koji ti je dao život, On te ponovo podiže, da bi ti ugledao silu Njegovu u nama.
– Carevi pak doglavnici, misleći da se car smrtno povredio, pritrčaše i podigoše ga. On s teškom mukom ustade, i jedva dođe sebi. I onda se još jače razjari, pomislivši da su mu to mučenici priredili nekim mađijama. Jer su neznabošci, naLazeći se sami pod svakovrsnim uticajem demona, imali običaj svagda pripisivati činima i mađijama sva divna čudesa Božija, činjena od strane svetih. I naredi bezakoni car da svete mučenike obese i ispod njih nalože oganj, da bi u gorkim mukama od okova i ognja ispustili duše svoje, i tako poginuli.
Sveti pak mučenici, viseći dugo vreme, pevahu: Svetilniče i Tvorče naš, Ti si predat za nas, popljuvan, naružen, kao zločinac na drvetu obešen; Ti sve rukom Svojom držiš, Vladatelju, doći sada, pogledaj na naše stradanje i pokaži nam spasenje Tvoje; pogledaj na patnje naše i pomiluj nas, i obelodani svima da mi imamo Tebe, jedinog na nebu Boga. – I tog časa im se javi Gospod kao čovek, lica svetla kao sunce: sa Njegovom pojavom njima spadoše okovi, oganj se ugasi i sveti mučenici postadoše zdravi. I pošto se ispuniše neiskazane radosti od pojave Gospoda, Gospod nanovo postade nevidljiv. I stadoše sveti mučenici pred carem, kao da nikakvo mučenje pretrpeli nisu. Ugledavši ih zdrave, car se zaprepasti, i pitaše ih: Šta se to zbilo s vama? – Oni odgovoriše: To što vidiš: Hristos Bog naš spase nas od tvojih mučenja. Poznaj silu Njegovu i zastidi se. – Bezakonik pak poče govoriti hule na Hrista. A svetitelji povikaše: Neka oneme usta lažljiva koja hule na istinitoga Boga. – I tog trenutka car oneme i postade bezglasan. Tada mu svetitelji rekoše: Sada reci, care, kojim bogovima naređuješ da prinesemo žrtvu. – No car ne mogaše promolviti ni jednu reč, samo očima zbunjeno zveraše. – A svetitelji ga pitahu: Šta ti bi, care, te ne govoriš s nama? Zar ćemo tako otići od tvoga sudišta, ne dobivši konačnu presudu?
Car poče očima i rukama davati znake svojima oko sebe, da svete mučenike uzmu i zatvore u tamnicu. Ali niko od njih ne shvati šta im to car naređuje tim znacima. Tada car zbaci sa sebe skerletnu carsku kabanicu, udari njome o zemlju, i kao bezuman stade je pred svima gaziti nogama. A narod, gledajući to čuđaše se i sažaljevaše svoga cara što ga snađe takvo bezumlje. Sveti pak mučenici rekoše narodu: O, slepi umom! gledajući, vi ne vidite; slušajući, vi ne čujete; jer su se okamenila srca vaša.
Kada svetitelji to govorahu, pojavi se na nebu puk presvetlih anđela, koje mnoga od naroda videše; ali ne mogući gledati u njih, oni od straha padoše na zemlju, i poverovaše u Hrista. A svetitelji stadoše pevati: Bog nam je utočište i sila, pomoćnik koji se u nevoljama brzo nalazi. Zato se nećemo uplašiti kada se smućuje zemlja (Psal. 45, 2-3). I još: Ustani, Gospode, pomozi nam, i izbavi nas radi imena svoga (Psal. 43, 27).
Car, ne budući u stanju da što preduzme zbog nemila svog, poče od besa biti sebe po licu. Akindin, videći ga u takoj pometenosti, zaplaka se i reče: U ime Isusa Hrista Gospoda našeg, progovori! – I tog trenutka se caru razreši jezik, i on poče govoriti. Ali ne blagosiljaše Boga nego Ga, naprotiv, huljaše, imajući okamenjeno srce. Jer iako vide na sebi krepku ruku Božiju, on ipak ne htede poznati istinu. I smatrajući da su sve to vradžbine svetih mučenika, on planu još većim gnjevom na njih i, umesto blagodarnosti, prve reči koje on izgovori posle razrešenja od nemila behu ove: Akindina, Pigasija i Anempodista pogubiću ljutom smrću, a vama prisutnim službenicima mojim osvetiću se što me ne poslušaste kada vam znacima naređivah da ove bezbožne hrišćane uzmete i mučite za mene, jer oni mađijama svojim svezaše moj jezik.
I naredi car da se užeže železna lesa, i na nju polože mučenici. A oni, pečeni na toj lesi dugo vreme, usrdno se moljahu Bogu i pevahu doličan njihovom podvigu psalam Davidov: Ti si nas okušao, Bože, pretopio si nas kao srebro što se pretapa. Metnuo si breme na leđa naša. Dao si nas u jaram ljudima; prođosmo kroz oganj (Psal. 65, 10-12). Daj nam da naložene nam muke podnesemo krepkom dušom i junačkim srcem. A daj da poznadu sveto ime Tvoje i svi ovde prisutni, pošto si im pokazao silu Svoju i čudesa Svoja.
Kada sveti mučenici govorahu to, ču se s neba glas koji govoraše: Pošto veru svoju potvrdiste delima, vaše će molbe biti ispunjene. – Ovaj Božanski glas udostojiše se čuti mnogi od prisutnih, i oni uskliknuše: Jedan je istiniti Bog, i Njega štuju ovi stradalci; On je jedini moćan, jedini nepobediv, i nema drugoga Boga osim Njega. Blaženi ste vi, o stradalnici, što postadoste svedoci Njegova dolaska na zemlju i što iz ljubavi prema Njemu predadoste duše svoje na smrt, koja vam izrađuje večni život. Molite Njegovu dobrotu i za nas, da nam pruži s neba ruku pomoći Svoje i izvuče nas iz dubine pogibli.
Tada sveti mučenici, podigavši oči svoje k nebu, moljahu se za njih govoreći: Bože, Ti na visinama živiš! pogledaj na sluge Tvoje koji od srca prizivaju ime Tvoje, i nispošlji orošenje novom nasleđu Tvom – ljudima ovim, koji sada poverovaše u Tebe, da im rosa koja dolazi od Tebe i omiva grehovne nemoći bude lek i isceljenje, i neka svi poznadu da si Ti Jedini Bog, i neka se sve i sva pokorava Tvojoj vlasti.
Kada sveti mučenici tako govorahu i završavahu molitvu, iznenada nastade strahovita grmljavina i sevanje munja, i proli se silan dažd; neznabošci se prepadoše i pobegoše, a ca mučenicima ostadoše samo oni koji u Hrista poverovaše. Njima sveti mučenici rekoše: He bojte se, jer ovo se dogodi radi vas, da se ovim daždem izvrši nad vama tajna krštenja. – I kada svi jednoglasno uznošahu hvalu Bogu vidno beše mnoštvo anđela gde silaze s neba i u bele haljine odevaju novokrštene ljude, pokazujući time da su im duše očišćene svetom verom i vodom što odozgo siđe na njih. Od tog dažda se ugasi oganj i ostanu usijana lesa, i sveti mučenici ustadoše živi i zdravi, samo im tela behu crna, kao drva u ognju opaljena.
Car ponovo pozva mučenike i reče im: Iako svojim vračanjem ugasiste oganj, ipak mi nećete umaći iz ruku dok vas ili ne primoram da se poklonite bogovima ili vas ne pogubim ljutom smrću. – A oni kao jednim ustima odgovoriše: Pogubi nas kakvom hoćeš smrću, no mi se nećemo odreći Jedinoga Boga koji živi na nebesima i koji nam je pripremio večni život. – Car se nasmeja i reče: Deco moja i prijatelji, ako vi počitujete Jedinoga Boga, to i ja vas ne primoravam da počitujete mnoge bogove već samo jednoga, upravo onoga koga ja počitujem i kome se klanjam. Jer i ja imam jednoga boga koga ljubim i počitujem više nego druge; a to je veliki Zevs, najprvi među svima bogovima.[2] Hajde, zajedno sa mnom poklonite se njemu jednome, a odnosno ostalih bogova, kako hoćete, jer dosta je i jednome ukazati poštovanje. – Blaženi Anempodist upita cara: Na koji način ukazati poštovanje Jedinome Bogu zapovedaš ti?
– Čuvši to car se obradova, jer pomisli da oni hoće da se poklone poganome Zevsu, i reče im: Hajdemo, deco moja, zajedno u hram velikoga Zevsa, i što budete videli da ja radim, radite i vi, i poklonićemo se skupa bogu mome. – Svetitelji na to rekoše: Ti se, care, moli po svome pravilu, a mi ćemo se pomoliti kako smo izdavna naučili.
Car, ne shvativši njihove reči, radovaše se, jer mipgljaše da su se oni privoleli njegovom idolopoklonstvu, i govoraše im: Zašto ranije ne hteste pristati na jednomislenost s nama? U tom slučaju ne bismo vas podvrgli tolikim mukama. A sada oprostite mi što vas izmučih; obećavam da ću to izgladiti svojom velikom ljubavlju prema vama.
I naredi car te spremiše carske kočije da idu u hram Zevsov; pa sevši u njih on pozva i svete mučenike da sednu zajedno s njim: Sveti odgovoriše: He, care, mi ćemo poći peške, da ne bude zaziranja. – I tako oni odoše peške do mrskog hrama tog. Uzevši ih za ruke, car uđe s njima u hram, i stade vikati: Veliki je bog Zevs, i velika je sila njegova! Hodite, ljubimci moji, i pomolite se pre mene velikome bogu Zevsu. – Svetitelji odgovoriše: Kako naređuješ, tako ćemo i uraditi. – I načinivši krsne znake na čelima svojim, oni padoše na kolena, podigoše ruke k nebu, i počeše se moliti Bogu, Jednome u Trojici, Ocu i Sinu i Svetome Duhu. I odmah se zatrese to mesto, i hram se poče rušiti. Uplašivši se, car sa svima svojima pobeže napolje, i pade hram zajedno sa idolima, i sve što beše u hramu razbi se u prah. A svetitelji Božji ostadoše nepovređeni pri padu hrama toga; i radovahu se sili Hristovoj, a ismevahu nemoć neznabožačkih bogova. To zapali cara strahovitim besom protiv svetih mučenika, i on ih upita: Takvo li je vaše obraćenje i poklonjenje Zevsu? Takva li je vaša molitva, da vi svojim vradžbinama razoriste hram i sakrušiste bogove?
– Svetitelji odgovoriše: Kako se izdavna naučismo, tako se i molismo Jedinome Bogu, Sazdatelju celoga sveta, a vradžbine ne znamo. I ovaj pogani hram sa nečistim bogovima vašim razruši se ne od nekih vradžbina nego od svesilnog imena Božjeg, koje prizvasmo u molitvi.
Car naredi da se spreme tri kazana i da se napune olovom, sumporom i smolom, i da se stari čamci iseku mesto drva, pa da se ispod kazana naloži veliki oganj. Kada to bi urađeno, i silno usijani kazani ključahu i klokotahu, svete mučenike svezaše verigama, pa ih spustiše u kazane, najpre do pojasa, zatim do prsa, najzad do guše. A oni u tim mukama, gledajući u nebo, svaki od njih pevaše svoju pesmu iz psalama Davidovih. Blaženi Pigasije govoraše: Jer je u tebe izvor života, i u svetlosti tvojoj vidimo svetlost (Psal. 35, 10). A blaženi Anempodist: Noga moja stoji na pravom putu, i zakon je tvoj svetilnik nozi mojoj i videlo stazi mojoj (Psal. 25, 12; Ps. 118, 105). Blaženi pak Akindin: Obuzeše me smrtne bolesti, opkoliše me bolesti paklene; no pošto prođosmo kroz oganj i vodu, sam Gospod izvede nas na odmor (Psal. 17, 5. 6; 65, 12). – I sveti mučenici, moleći se tako u kazanima, ostadoše nepovređeni od ključajućeg olova, sumpora i smole, i verige se same odvezaše i spadoše s njih. I iziđoše sveti mučenici zdravi naočigled sviju; i mnogi od njih, zadivljeni ovim neobičnim čudom, poznaše istinu, proslaviše Hrista, i poverovaše u Njega. Takođe i jedan od mučitelja, po imenu Aftanije, videći ovo čudo, poverova u Hrista i kliknu: Veliki je Bog hrišćanski! – A caru on reče: Bezbožni i čovekomrziteljni care, dokle ćeš mučiti ove nevine ljude? Eto, mi se više umorismo mučeći ih nego oni trpeći mučenja, a ti kao da si od gvožđa i kamena, te ni trunke sažaljenja nemaš.
Car odmah naredi da mu odrube glavu. Aftonije pak, čuvši ovu carevu naredbu, podiže oči k nebu i reče: Slava Tebi, Gospode Isuse Hriste Bože, u koga veruju hrišćani! Evo i ja verujem u Tebe, poklanjam se Tebi, i umirem za Tebe: spasi me nedostojnog po velikoj milosti Svojoj. – Dželat pristupi Aftoniju i stavi mu konopac oko vrata, da ga vodi van grada na posečenje. A on se obrati svetim mučenicima i reče: Gospodo moja i oci, predajte zaboravu zlo koje vam nanošah mučeći vas po naređenju neznabožnog cara. Molite Boga za mene, da mi oprosti mnoge grehe moje i pribroji me saboru verujućih u Njeta, i da mi da da se vidim s vama u Carstvu Njegovom. – Na to mu sveti mučenici rekoše: Raduj se, brate, jer pre nas odlaziš Hristu, i budi uveren da ćeš naći u Njega milost, i On će te nagraditi po veri tvojoj.
Aftonija, pošto celiva svete mučenike, odvedoše van grada. I on, prizivajući presveto ime Isusa Hrista, prikloni pod mač vrat svoj i, posečen, ode radujući se ka Gospodu. Hrišćani uzeše česno telo njegovo, uviše ga u čisto platno, i česno pogreboše kao mučenika Hristova.
Posle toga car naredi da Akindina, Pigasija i Anempodista zašiju u kožne mehove i bace u more. Kada to bi urađeno, pojavi se sveti Aftonije sa tri anđela idući po moru: i izvadivši iz mora svete mučenike, oni ih oslobodiše iz mehova i postaviše na kopno žive i zdrave, kao da nikada ni stradali nisu. A kada ču car da su sveti mučenici živi, razgnjevi se na vojnike kojima beše predao mučenike da ih vrgnu u morsku pučinu. Pretpostavljajući da ti vojnici, njih četiri na broju, nisu poslušali njega i pustili su mučenike na slobodu, on tim vojnicima najpre odseče ruke, pa onda naredi da ih potope u moru. A oni, idući na smrt, prizivahu Gospoda našeg Isusa Hrista ispovedajući sveto ime Njegovo, verujući i moleći My se, i tako biše potopljeni u vodama morskim. Svete pak mučenike: Akindina, Pigasija i Anempodista, ponovo uzeše i u tamnicu zatvoriše i u klade staviše. A car, sav smućen, ode u ložnicu svoju, i spustivši se na postelju prizva svoje velikaše i stade im s gnjevom govoriti što su ga ostavili samog da se pašti oko suđenja hrišćanima i ne pomažu ničim, ni rečju ni delom, pri mučenju hrišćana. A oni mu odgovarahu da nije lepo vršiti takve sudove i predavati smrti nevine hrišćane. Na to ih car upita: O čemu ste juče i prekjuče mislili kada ste stajali zapušivši usta svoja rukama? – A jedan od velikaša po imenu Elpidifor nasmeja se i reče: Smejali smo se u duši tvome bezumlju, i bili smo glupi dosada što smo te slušali. Car naredi jednome od prisutnih slugu da Elpidifora udari po licu. Videći to, svi velikaši stadoše negodovati i rekoše caru: Znaj, care, mi nismo natvojoj strani. – Car videći da su svi velikaši na strani Elpidifora, uplaši se, i ne želeći ih više dražiti reče: Oprostite mi, jer od velike brige pomete se um u meni. – Velikaši ostavivši cara otidoše, jer se već i noć stade spuštati. Caru pak još više pucaše srce od gnjeva, misleći na koji način da pogubi mučenike i da se osveti velikašima. I sutradan on naredi da svete mučenike bace u jamu, punu otrovnih gamadi. Ali oni i tamo ostadoše nepovređeni, i pojavom angela biše utešeni i otuda čitavi izvedeni. Zatim ih obesiše i tela im strugaše sve do samih kostiju. No mučenici se ponovo obretoše bez rana. A car ne znajući više šta da radi, najzad ih osudi na posečenje mačem.
Kada svete mučenike vođahu van grada na pogubljenje, za njima iđaše mnogo poverovavšeg naroda koji s plačem govoraše svetim mučenicima: Sluge istinitoga Boga, zašto nas ostavljate bez poučenja? – Svetitelji odgovarahu: Milosrdni Bog učiniće sve što je potrebno za vas, kako On to zna i hoće: samo vi tvrdo verujte u Njega, i On će vam dati sve što je korisno po vas.
Neki od carskih slugu otrčaše k caru i obavestiše ga da se sav narod pridružio trojici hrišćanskih mučenika i može omesti njihovo posečenje. Car im reče: Uzmite trista naoružanih vojnika, pa neka poseku i narod koji se pridružio tim varalicama. – Sluge onda kazaše caru da se u tom narodu naLaze i neki velikaši, a i sam Elpidifor, i pitahu, da li da i njih poseku sa ostalima. Car naredi da mu dozovu Elpidifora. Elpidifor, uzevši sa sobom tri druga velikaša, dođe pred cara. A car, oborene glave, seđaše ćuteći dugo; zatim podigavši glavu reče: Elpidifore, zašto vam se prohtelo da, ostavivši otačaske bogove, pređete k lažnim bogovima hrišćanskim?[3] No znaj, da ja neću poštedeti nikoga koji veruje u Raspetoga.
– Elpidifor odgovori: Čini što hoćeš; mi smo gotovi ovog časa umreti za raspetoga Hrista, jer je On jedini istiniti i pravedni Bog, i nema drugoga osim Njega. Svi pak bogovi tvoji su demoni; njih se mi odričemo, i odbacujemo pogane žrtve njihove, i nimalo ne cenimo tebe, služitelja demonskog.
Tada ih car osudi na smrt, i izreče im ovakvu presudu: Elpidifora i sve njegove jednomišljenike, koji ostaviše presvetle bogove i pretpostaviše smrt ovom životu, naređujem po seći mačem, da bi dobili ono što sami zaželeše; i ko hoće da uzme i sakrije tela njihova, taj može učiniti to bez bojazni.
Vojnici ih odmah uzeše i odvedoše van grada k svetim mučenicima i k svemu narodu poverovavšem u Hrista. I kad pred svima bi pročitana careva presuda, svi uskliknuše: Slava Tebi, Bože, što si nam dao put blagi, da bismo mi, izišavši iz ovog mračnog i varljivog sveta, došli k Tebi, Bogu našem, poklonili se prestolu Tvome i ugledali Tebe, Svetlost Nepristupnu. – I počeše oni celivati jedan drugoga. A vojnici, opkolivši ih, stadoše ih seći; i padoše tada od mača oko sedam hiljada poverovavših u Hrista, zajedno sa svetim Elpidiforom. Akindin pak, Pigasije i Anempodist ne biše posečeni, već po naređenju carevom opet zatvoreni u tamnicu.
Sutradan car naredi da se užeže peć, te da se u njoj sagore sveti mučenici. I kada svetitelji biše izvedeni iz tamnice, car im reče: Vidite li ovu peć? eto, ona je spremljena za vas. – Blaženi Akindin na to reče: Za tebe je još veća peć spremljena u paklu ognjenom, u kojoj ćeš ti večito goreti sa svojim imenjacima, demonima. – Car s gnjevom upita: Eda li sam ja demon? – Svetitelj odgovori: I dela tvoja i ime tvoje pokazuju da si demon, jer ti činiš ono što je svojstveno demonima, i ime tvoje znači: „car demona“; i dobro te je tvoja majka nazvala Saporom, jer si ti zajedničar demonima. – Car reče prisutnim pratiocima svojim: Zamolite moju majku da dođe ovamo do mene. – A kada majka njegova dođe, on ustade sa svoga prestola, odade joj poštovanje, pa je posadi pored sebe i reče joj: Kaži mi, majko moja, kako mi je ime? – Majka odgovori: Ti nosiš ime svoga dede; deda se tvoj zvao Sapor, i tebi je ime Sapor. – Car, pokazavši prstom na svete mučenike, reče: A ovi bezakonici govore, da ja imam demonsko ime. – Na to se majka njegova nasmeja, jer ona već verovaše u Hrista, ali se skrivala pred zlim sinom svojim. Ugledavši majku svoju gde se nasmeja, car besno planu jarošću, pa jurnu na nju i poče je udarati po licu. A ona pripade k nogama svetih mučenika i plačući govoraše: Spasite moju starost, sluge Hristove, jer vidim da sam ne samo po imenu nego i u samoj stvari rodila demona i bednog satanu.
Car videvši da je i majka njegova poverovala u Hrista, osudi i nju da bude bačena u peć ognjenu zajedno sa svetim mučenicima. Osim toga od prisutnih vojnika poverovaše u Hrista još njih dvadeset osam, i svi biše bačeni u peć zajedno sa Akindinom, Pigasijem i Anempodistom i s blaženom majkom carevom; i moleći se u ognju, oni predadoše Bogu svoje svete duše. Dostojni pak ljudi videše hor svetih angela gde okolo peći pevaju i primaju duše svetih, i neiskazan miomir izlažaše iz tela svetih mučenika. A kada se peć ugasi, i car ode u palatu, i svi se raziđoše, neki od verujućih dođoše k peći i obretoše tela svetih mučenika čitava i nepovređena od ognja, uzeše ih i čeono pogreboše, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jedinoga Boga, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA
KIRIAKIJE, DOMNINE i DOMNE
 
OBE svete mučenice postradaše za Hrista mačem posečene.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
VIKTORINA, episkopa Patavskog (Ptujskog)
 
MNOGI drže da je sveti Viktorin bio Slovenac po poreklu; bio je episkop u gradu Ptuju (Patavu) u Sloveniji. Blaženi Jeronim ističe ga kao muža učena i pobožna. Znao je bolje grčki nego latinski. Pisao tumačenja nekolikih knjiga Starog i Novog Zaveta. Postradao za veru Hristovu u vreme Dioklecijanova gonjenja, verovatno 303. godine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ATIKA, EVDOKSIJA, AGAPIJA, MARINA, OKEANIJA, EVSTRATIJA,
KARTERIJA, NIKOPOLITIJANA, STIRAKSA i TOVIJE,
i još dvojice s njima postradalih
 
OVI sveti mučenici behu vojnici u gradu Sevastiji, za carovanja Likinija. Ispitivani i stavljani na razne muke od tri sudije: kneza Avksanija, duke Markela i Marka Agrikole. Najzad biše bačeni u oganj, i tako predadoše duše svoje u ruke Božije, i primiše od Boga vence mučeništva.
Postradaše ovi sveti mučenici 315. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARKIJANA KIRSKOG
 
PREPODOBNI otac naš Markijan beše rodom iz grada Kira u Siriji. Odlikovao se kako visokorodstvom porekla tako i krasotom tela. Ostavio sve Hrista radi, i povukao se u pustinju Halkidsku na podvig otšelnički. Tamo načinio sebi tako malu keliju, da je u nju mogao stati samo jedan čovek, i obukavši se u suru vlasenicu, zatvorio se u njoj. Jeo je dnevno po dvadeset četiri grama hleba, i to po zalasku sunca; i pio pomalo vode. Posle izvesnog vremena prepodobni primi dva učenika, Jevsevija i Agapita, koji sagradiše sebi kelije. Prepodobni pak i nadalje ostade u svom zatvoreništvu, nikada ne paleći sveću ili drugu kakvu svetiljku. U njegovoj keliji noću je svetlila božanska svetlost, prema kojoj je on čitao Sveto Pismo, i nije imao nikada potrebu u drugoj svetlosti.
Jednom Flavijan, patrijarh Antiohijski[4] i episkop Kirski i neki drugi episkopi, znameniti i krasnorečivi, dođoše k prepodobnome da ga ubede i privole da ostavi usamljeništvo, da bi koristio bližnjima. Ali on ne hte ni da čuje za to. Ovaj divni ugodnik Božji mnoge je ljude iz raznih jeresi vratio u pravoslavnu veru.
Ovog velikog i bogoljubljenog svetitelja mnogo su cenili i voleli i bližnji i daljni. I prepirali se još za života njegova kome će posle smrti pripasti sveto telo njegovo. Čak su radi toga i crkve zidali i grobnice pripremali. Doznavši za to, prepodobni natera učenika svog Jevsevija da mu se zakune, da će telo njegovo sahraniti tajno daleko od kelije. Posle toga, prepodobni otide ka Gospodu.[5]
 


 
NAPOMENE:
[1]Persijanci su počitovali kao vrhovnog boga Mitru; ili sunce. Oni su se takođe klanjali ognju i priznavali dva božanstva: tvorca svakoga dobra – Ormuzda, i vinovnika svakoga zla – Arimana. Osnivačem ove vere smatra se Zoroastra; glavna sveta knjiga Persijanaca: Zend-Avesta. – Persijski car Sapor II carovao od 310. do 381. godine
[2]U toku vremena, pod uticajem susednih naroda, Persijanci su se počeli klanjati i tuđim bogovima. – Zevsa, odnosno Jupitera, Grci i Rimljani su smatrali za najvećeg među bogovima; on je otac bogova i ljudi; on vlada gromovima i munjama.
[3]Verovatno je car slušao za Tri Lica Jednoga Božanstva, pa je smatrao da i hrišćani počituju nekoliko bogova, i među njima jednog – glavnog.
[4]Sveti Flavijan patrijarhovao od 381-404. godine. Spomen njegov 18. februara.
[5]Prepodobni Markijan upokojio se oko 388. godine. Spomen njegov praznuje se još i 18. januara. Žitije njegovo opisao Teodorit Kirski („Filoteos istorija“, 3).

4 komentar(a)

  1. To je Ljubav!
    Sveti Galakteon I Sveta Epistima
    Pomolite se nas.

  2. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

  3. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  4. Slava Bogu

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *