NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
27. NOVEMBAR
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
JAKOVA PERSIJANCA
 
SVETI mučenik Jakov rođen je u Persiji, u gradu Elapi, od hrišćanskih roditelja, i vaspitan u hrišćanskoj veri. On se oženi hrišćankom, i življaše u velikom bogatstvu i časti, pošto uživaše veliku ljubav persijskog cara Izdigerda i prejemnika njegovog Varahrana,[1] koji ga postavi za upraviika ovoga dvora. No sve te blagodati i počasti carske sablazniše Jakova kao čoveka, te otide od hrišćanske vere i zajedno s carem prinese idolima žrtvu i pokloni im se. Kada za to saznadoše njegova majka i žena, one mu uputiše pismo u kome su mu pisale ovako:
„Bedniče, zašto ti radi slave ljudske ostavi Boga, Cara Nebesnog? Ugađajući prolaznome caru, ti izgubi život besmrtni. Služeći raspadljivome, ti se odreče neraspadljivoga. Ti Istinu promeni na laž, pošto ostavivši veru Hristovu ti primi obmanu đavolsku. Pokorivši se caru smrtnome, ti prezre Sudiju živih i mrtvih. Dokopavajući se ljubavi ljudske, ti učini sebe nedostojnim ljubavi Božije i liši sebe nebeskih blaga. Mi plačemo i ridamo zbog tebe, jer ti, dojučerašnji sin svetlosti, načini sada sebe sinom tame i pakla. No znaj, ako se ne odvratiš od te đavolske obmane, nećeš imati udela s nama, jer mi nećemo ni da vidimo tebe, idolopoklonika. I kada gnjev Božji postigne cara i prijatelje njegove i tebe, onda neće biti povratka, i ti ćeš zaplakati gorko videći sebe mučena u paklu ognjenom. Stoga te sa suzama molimo: obrati se ka Hristu, da bi izbegao gnjev Božji. Ispuni našu molbu brzo, inače biće kasno“.
Ovo pismo od majke i žene bi predato Jakovu kada se on sa carem nalažaše izvan grada. Pročitavši pismo Jakov bi ganut, pomisli u sebi: Kada se čak majka moja i žena moja odriču mene zato što sam se odrekao Hrista, i neće da me vide, – šta li će tek biti sa mnom u budućem veku, kada dođe Bog da sudi živima i mrtvima i uzvrati svakome po delima njegovim? – Opet pročitavši pismo pažljivo, on gorko zaplaka, i stade ridati kajući se za greh svoj. Zatim reče sebi: Znam šta ću uraditi da mi duša ne propadne potpuno: kucaću neodstupno u vrata milosrđa Božija dok mi ih ne otvori. A znam da će mi ih On otvoriti, jer je žalostiv i milostiv, i ne želi smrti grešnika, nego s radošću prima onoga koji se kaje.
Dok Jakov tako plakaše i govoraše sebi, neki od neznabožaca videše ga i poznaše da je hrišćanin, pa otidoše i obavestiše o tome cara Varahranu. Car prizva k sebi Jakova i reče mu: Kaži nam istinu: jesi li nazarećanin? – Jakov odgovori: Da, nazarećanin sam. – Dakle, ti si volh? upita car. – Ne, ja nisam volh već hrišćanin, odgovori Jakov. – Tada car reče: Bedniče i neblagodarniče! nisi li od mene i od oca moga dobio mnogo darova i počasti? – Jakov odgovori: Gde je sada otac tvoj? Eto, telom on truli u grobu, a duša mu je bačena u pakao.
Čuvši takve reči car se silno razgnjevi, i reče Jakovu: Takvomli blagodarnošću uzvraćaš meni za moju dosadašnju ljubav k tebi, čijim si se plodovima naslađivao do sada? Ti se protiviš meni, i oca moga panjkaš. Znaj dakle, ti si zaslužio smrt. Ali, ja te neću pogubiti mačem, da ti ne bi umro brzom smrću; naprotiv, staviću te na mnoge i dugotrajnije muke, pa predati najgorčijoj smrti. – Jakov odgovori: Što želiš činiti, care, čini brzo; no znaj da me neće uplašiti reči tvoje, koje su slične vetru koji duva na stenu, niti će me ustrašiti pretnje tvoje. Ja se ne bojim smrti, znajući da privremena smrt nije smrt već san, jer će kao iz sna ustati iz svojih grobova svi ljudi u vreme strašnog drugog dolaska Hrista mog i Gospoda – Car reče na to: Neka te, nazarećanine, ne obmanjuju oni koji smrt nazivaju snom i uče ne bojati se smrti, koje se čak i carevi boje. – Svetitelj odgovori: Za pravednike smrt je pokoj, a za vas neverujuće i grešne smrt je početak večnih muka.
Tada car prizva savetnike i prijatelje svoje, i savetova e s njima kakvim mukama da pogubi Jakova. I posle toga, na zastrašenje drugih Persijanaca idolopoklonika, da i oni, slično Jakovu, ne otpadnu od svoje vere, izmisli za svetog Jakova ovakvu kaznu: da svaki deo tela njegova bude zasebno odsečen i drobljen. – Dželati onda, po carevom naređenju, povedoše svetog Jakova na mesto mučenja, da mu telo izdrobe po broju udova tela. Za svetim Jakovom iđahu na mesto mučenja mnogi njegovi znanci, i dostojanstvenici, i vojnici, želeći da vide njegovo stradanje i končinu. A kad prispeše na određeno mesto, svetitelj umoli svoje dželate da mu dadu malo vremena za molitvu. I podigavši oči svoje k nebu on se moljaše govoreći: „Gospode Bože moj, usliši mene slugu Tvoga! pogledaj sa svete visine Svoje i podaj mi krepost i silu u čas ovaj, da pretrpim mučenja ova i krvlju svojom iskupim sagrešenje svoje, jer se odrekoh Tebe, Tvorca i Vladike moga. Sada ja tugujem zbog toga i obraćam se k Tebi, Bogu mome, ispovedam ime Tvoje sveto, i dušu svoju polažem za Tebe. A Ti Gospode, pošlji mi pomoć u stradanjima mojim, da neprijatelji Tvoji vide i da se postide, što si mi, Gospode, pomogao i utešio me“.
Dok se svetitelj tako moljaše, k njemu pristupiše dželati, obnažiše ga, rastegoše mu ruke i noge, govoreći: Šta ćeš sada raditi, Jakove? tebi više pomoći nema, jer nam je naređeno da telo tvoje isečemo na komade: prste ruku i nogu tvojih, i svo telo tvoje od vrata do peta mi moramo seći, a naposletku imamo ti i glavu odseći. Stoga razmisli šta je za tebe bolje: ili da se pokoriš carevoj volji, i ostaneš živ, zdrav i čitav, ili da paćenički umreš u strašnim mukama?
Isto tako svetom Jakovu s plačem govorahu i neki od njegovih prijatelja: Zašto uzalud pogubljuješ dušu svoju? sažali se na sebe i ne ubijaj divnu mladost svoju, ispuni carevu volju, pokloni se bogovima našim, da bi ostao u životu; a Bogu svome, ako hoćeš, služi tajno.
Na to svetitelj, otvorivši usta svoja, reče: He plačite za mnom, nego plačite za sobom i za decom svojom. Ja odlazim u večni pokoj, a vi ćete otići u večitu muku. Jer kasapeći moje udove, vi mi time pripremate neiskazano blaženstvo na nebu, a sebi – užasno mučenje u paklu, gde ćete goreti u neugasivom ognju zajedno sa demonima kojima se sada klanjate.
Pri tim rečima svetiteljevim jedan od nadzornika carskih poče tući dželate, govoreći: Što stojite gledajući na njega? Pristupite izvršenju onoga što vam je naređeno.
I odmah jedan od dželata uhvati desnu ruku svetiteljevu i odseče mu palac. A blaženi Jakov, gledajući u nebo reče: Pomoći moja i nado moja, Gospode Bože! veliki u kreposti, Ti božanskim prstom Svojim izgoniš demone, primi kao granu od drveta ovaj prst moj, odrezan silom demonskom, i budi mi milostiv jer i od čokota se odrezuju loze, da bi se podmladile, i veće porasle, i mnogo roda rodile. – Nadzornik pak carski, sažaljevajući svetitelja, reče mu: Poštedi sebe, Jakove, i poslušaj carevo naređenje: pokloni se bogovima našim, da bi ostao u životu. Ti vidiš, svima nam je žao tebe. A za odrezanim prstom nemoj žaliti: lekari će te izlečiti. Samo nemoj više ubijati zdravlje svoje i lepotu mladosti svoje. – Blaženi mu odgovori: Zar ti ne znaš da kad se obrežu loze na čokotu, čim sunce stane zagrevati zemlju, obrezana mesta uspupolje, i zatim počinju rasti i rod donositi? Tako biva i sa vernim sinovima Božjim: nasađeni u vinogradu Božjem i nakalemljeni na pravi Čokot – Gospoda Isusa, koji je rekao: Ja sam čokot a vi loze (Jn. 15, 5), oni se sada obrezuju privremenom smrću i vaskrsavaju u budućem veku, gde se zelene i ukrašuju neprolaznom slavom i donose plodove večne nagrade.
Tek što sveti mučenik završi svoju reč, dželat mu opet priđe i odreza mu drugi prst. Međutim svetitelj, trpeljivo podnoseći muke, kliknu: Primi, Gospode, i drugu lozu od Tvog čokota, koji zasadi desnica Tvoja. – Lice pak svetiteljevo beše svetlo i prepuno radosti, kao da doživljuje ne velika mučenja već najvišu nasladu.
Tada svetitelju odrezaše i treći prst. A on reče: Oslobođen od tri u svetu iskušenja (tojest želje tela, želje očiju i gordosti života), ja blagosiljam Oca i Sina i Svetoga Duha, i sa Tri mladića spasena iz ognja ispovedam Tebe, Gospode, i zajedno sa likom Mučenika pevaću ime Tvoje, Hriste.
Kad četvrti prst odrezaše mučeniku, on uskliknu: Ti koji primaš hvalu od četiri životinje, primi kao žrtvu Tebi stradan.e četvrtog prsta mog, odrezanog za ispovedanje svetog imena Tvog.
Pošto pak svetom Jakovu odrezaše peti prst, on uzviknu: Nastade veselje moje kao na svadbi pet mudrih devojaka.
Tada mučitelji, pre no što pristupiše odrezivanju prstiju na levoj ruci svetiteljevoj, počeše ga savetovati: Jakove, poštedi sada dušu svoju i ne pogubljuj sebe, nego ispuni carevu volju, da bi ostao čitav. Zar ti nije bolje da ostaneš nepovređen i živ, nego da doživljuješ ove muke i umreš? Nemoj tugovati što si izgubio jednu ruku, jer u svetu ima mnogo ljudi sa jednom rukom a izobiluju bogatstvom i počastima, i uživaju sva blaga na zemlji. – Svetitelj im odgovori na to: Kada pastiri strigu ovce, oni, ostrigavši desnu stranu, zar ostavljaju levu neostriženom? Ja sam ovca stada Hristova, koja je predala sebe u ruke vaše Gospoda moga radi, da udove moje odsečete kao što se striže vuna. I pošto mi je desna ruka već odsečena, zar ću poštedeti levu? He, neću poštedeti i sve udove moje, i svući ću vascelo telo moje truležno, da bih se obukao u netruležnost.
Zatim pogledavši u nebo, sveti mučenik reče: Ja sam mali i ništavan pred Tobom, Gospode! Ti, veliki Bog, umalio si sebe obukavši se u naše obličje, i pretrpeo si za nas raspeće i zaklanje; i ja, Vladiko moj, ne mogu podražavati Tvoja stradanja, no ipak predajem sebe na muke i smrt, da bi Ti u vreme sveopšteg vaskrsenja podigao mene živa i cela.
Kada sveti stradalac okonča svoju reč, mučitelji opet pristupiše k njemu i odrezaše mu prvi prst leve ruke. A o“ reče: Blagodarim Ti, svehvalni Gospode, što me udostoji da i šesti prst prinesem Tebi, koji si u šesti dan i čas raširio na Krstu prečiste ruke Svoje.
Zatim odrezaše svetitelju sedmi prst; i tada on uskliknu: Ranije, usta moja zajedno sa prorokom Davidom hvaljahu te sedam puta na dan za sudove pravde Tvoje, a danas sa sedam prsta, odrezanim za Tebe, proslavljam milost Tvoju koju si pokazao na meni.
I odrezaše svetom Jakovu osmi prst, a on povika k Bogu: Gospode, Ti sam po zakonu primi obrezanje u osmi dan, a ja primam odrezivanje osam prstiju da, odvojivši se od bezakonih i poganih ljudi, sjedinim se s Tobom, Spasiteljem mojim, i prešavši iz tela, ugledam presveto Lice Tvoje, koje duša moja tako žudi videti kao što žedna košuta juri na izvore vodne.
Posle toga odrezaše svetitelju deveti prst. A on kliknu: Hriste moj, Ti si u deveti čas predao na krstu duh Svoj u ruke Ocu, a ja u bolu odrezanog devetog prsta mog prinosim Ti blagodarenje što me udostoji da budem rasprostrt radi odrezivanja udova mojih za sveto ime Tvoje.
Onda odrezaše svetitelju deseti prst. A on, hvaleći Gospoda, gromko izgovori: Na desetostrunom psaltiru pevam Te, Bože, i blagodarim Te što me udostoji pretrpeti odsecanje deset prstiju mojih za deset zapovesti Zaveta Tvoga, ispisaiih na dve tablice.
Tada neki od prisutnih velmoža carskih, koji behu prijatelji svetog Jakova, gorko plačući, počeše mu govoriti: Mili prijatelju naš, molimo te, poslušaj nas: ispuni carevu volju, da ne bi u strašnim mukama umro. Za prstima pak svojim nemoj žaliti, jer te iskusni lekari mogu izlečiti; samo ti sam poštedi sebe, da ne budeš lišen slatkog sveta ovog: imaš ogromno imanje i možeš živeti u miru. Jer, da si siromah, mogao bi pomisliti: kakva mi je nada i korist od života, kada ne mogu da radim i izdržavam sebe? Međutim, ti si bogat, i imaš mnogo zlata; i ako samo hoćeš, možeš sjajno živeti u slastima ovoga sveta, i veseliti se sa svojom suprugom, i s majkom, i s milim prijateljima svojim. Zašto hoćeš da dušu svoju uzalud pogubiš? Reci samo jednu reč, pokorivši se carevoj volji, pa ćeš odmah biti oslobođen mučenja.
Pogledavši na njih, blaženi Jakov reče: Niko ne može dva gospodara služiti;[2] i nijedan koji metne ruku svoju na plug pa se obzire natrag, nije pripravan za carstvo Božije.[3] Jer je Gospod moj rekao: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ne uzme krsta svoga i ne pođe za mnom, nije mene dostojan.[4] Zato neću poslušati vaš savet, jer vaše reči vuku u pogibao. Ja vas naročito molim: nemojte me štedeti, nego postupite sa mnom kako vam je naređeno.
Tada se mučitelji raspališe gnjevom, pa pristupivši svetom mučeniku odsekoše mu palac desne noge. A mučenik kliknu: Slava Tebi, Hriste moj! Tebi ne samo ruke nego i noge biše probodene, i istočiše krv; molim Te, udostoj me toga, da moja desna noga, koja postrada odsecanjem palca, stane makar sa poslednjima s desne strane Tebe.
Onda svetitelju odrezaše drugi prst na istoj nozi. A blaženi svetitelj nastavi slaviti Boga: Ovoga dana, Gospode, na meni se udvostruči Tvoja milost i sila, jer ću ja, pretrpevši odsecanje i ovog drugog prsta, poći k Tebi, svemoćnom i životvornom Bogu mom koji me izbavlja od druge večne smrti.
Odrezaše blaženome i treći prst, pa ga baciše pred njega. Blaženi, pogledavši na njega osmehnu se, i reče: Idi u ime Svete Trojice k svojoj sabraći i ti, treći prste; ti ćeš, kao zrno pšenično koje je palo u zemlju i umrlo za Hrista vaskrslog u treći dan, dobiti zajedno sa drugim članovima tela mog veliku nagradu u dan sveopšteg vaskrsenja.
Posle toga odsekoše mučeniku četvrti prst. Tada on gromko uzviknu: Što si klonula, dušo moja, i što si žalosna? Uzdaj se u Boga[5] koji me spasava silom četvorokrakog krsta, jer ispovedam sveto ime Njegovo.
Odsekoše svetitelju i peti prst, a on produži slaviti Gospoda Boga, kličući: Gospode, sada ću početi blagodariti Tebe koji si pretrpeo na krstu pet rana, i proslavljaću pomoć Tvoju, jer me Ti činiš dostojnim udela vernih slugu Tvojih, koji su postradali za Tebe i umnožili datih im pet talanta.
Posle toga mučitelji stadoše odsecati mučeniku prste na levoj nozi. Kada mu odsekoše mali prst, sveti mučenik uzviknu: Budi hrabar i ti, mali prste, šesti po redu između odrezanih, jer se nadam u milostivo ukrepljujućeg me Boga, koji u šesti dan stvori tebe malog zajedno s velikima, pa će i tebe malog vaskrsnuti kao i velike. Jer kada ni jedna dlaka na glavi čovekovoj neće poginuti bez volje Božije, utoliko pre ti mali prste nećeš se odvojiti od drugih većih prstiju, nego ćeš se podjednako s njima proslaviti kao što i stradaš podjednako s njima.
I odrezaše sedmi prst svetome Jakovu, a on gromko kliknu: Razorite ovu staru kuću u kojoj se skriva sedmoglava zmija,[6] a meni se priprema od Tvorca, koji je u sedmi dan otpočinuo od dela Svojih, kuća nerazoriva, nerukotvorena, večna na nebesima.
Kad blaženom mučeniku odsekoše osmi prst, on reče: Onaj koji je u Nojevom kovčegu spasao osam duša od vode, spašće i mene koji prolivam krv svoju kao vodu. Eto, odsekoše mi i osmi prst; i kao što nakovanj pod udarcima čekića ne oseća bol nego postaje još tvrđi i čvršći, tako i ja ne osećam bolove pri odrezivanju delova mojih, jer me blagi Lekar, sam Tvorac, ukrepljuje i olakšava mi stradanja; On će me, posle svih sedmica zemaljskog života mog, kada nastane sveblaženi osmi dan večnosti, potpuno vaspostaviti.
Tada odrezaše svetitelju deveti prst. A on se moljaše: Molim Te, Bože istiniti, utvrdi me u trpljenju, jer se duša moja uzda u Tebe koji si utvrdio u blagodati Svojoj i u nepogrešivosti Devet Činova Angelskih, udostoj s njima stajanja pred Tobom i mene koji pretrpeh odsecanje ovih devet prstiju s nogu.
I odsekoše blaženome mučeniku deseti prst na nozi. A on gromko kliknu: Isuse Hriste, savršeni Bože i savršeni čoveče, evo prinosim Ti na žrtvu dve desetice mojih prstiju. – Zatim dodade i ovo: Sudi mi Bože, i raspravi parbu moju s narodom rđavim (Psal. 42, 1), jer bezbožnici ne poštedeše Tvoje stvorenje, nego kao nemilosrdni vuci rastrgoše sve udove moje.
Međutim, tamo stajaše ogromno mnoštvo ljudi i žena, staraca i mladića, i posmatrahu mučenje svetog Jakova, i divljahu se takvom trpljenju njegovom. A stradalac Hristov, pogledavši na mučitelje, reče im: Što stojite uzaludni? secite drvo čije grane već odsekoste. – Mučitelji mu priđoše, i odsekoše mu desnu nogu. A on kliknu: Sada prinosim na dar Caru Nebeskome oruđe stajanja mog pred Njim, iz ljubavi prema kome i trpim ova mučenja, da bi moja odsečena desna noga stajala u carstvu Njegovom.
Zatim mu odsekoše levu nogu. A on pogledavši u nebo reče: Usliši me, Gospode, jer je blaga milost Tvoja; Ti si Bog koji čini čudesa: učini sa mnom znamenje na dobro: izbavi me od stajanja s leve strane.
Posle toga odsekoše svetitelju desnu ruku. A on uskliknu: Gospode, pevaću milost Tvoju vavek; javljaću istinu Tvoju iz naraštaja u naraštaj, jer se jasno ispunjuju na meni ove reči Tvoje: Ako te desna ruka tvoja sablažnjava, odseci je i baci od sebe (Mt. 5, 30).
Tada svetom Jakovu odsekoše levu ruku. A on reče: Neće Te mrtvi slaviti, Gospode, ni oni koji silaze u ad i drže se na životnom putu leve strane, tojest nepravednih dela, nego mi živi koji odbacujemo levu stranu, tojest nepravdu, blagosiljaćemo Tebe, Gospode, od sada i do veka.
Onda svetitelju odsekoše desno rame. A on reče: Hvali, dušo moja, Gospoda. Hvaliću Gospoda za života svoga, pevaću Bogu svome dok me je god (Psal. 145, 1-2). Jer Onaj koji je našao izgubljenu ovcu i digao je na rame Svoje, i postavio je s deone strane sebi,[7] opomenuće se i ovog desnog ramena mog; n našavši ga odsečenim, postaviće ga s desne strane sebi.
I odsekoše svetom mučeniku levo rame. A on reče: Neprijatelji me opkoliše sa svih strana. No Gospod je pomoćnik moj i pohvala moja; Njemu je vlast na ramenu; On je Spasitelj moj: On neće dopustiti da ja, koji pretrpeh odsecanje levog ramena ovog, skrenem ulevo u vlast tame.
Zatim počeše seći svetom Jakovu goleni do samih kolena. Osećajući strašne bolove, svetitelj povika: Gospode Bože moj, Ti ukazuješ pomoć onima koji se boje Tebe i uzdaju u Tebe, pomozi i meni, sluzi Tvome, jer me obuzeše samrtni bolovi. – Čuvši to, mučitelji mu rekoše: He govorismo li mi tebi, da ćeš doživeti strahovita mučenja i užasne bolove? Ali, ti nam nisi verovao. – Ho hrabri stradalac odgovori im: Zar ne znate zašto osetih bolove? Zato: da se obelodani da sam telesan; do sada, uz pomoć Božiju, ja ni u šta ne smatrah sva mučenja, kao bestelesan; a sada, osećajući bolove kao što je prirodno, ja se pokazujem telesan. No Gospod će me uskoro obući u novo telo, koje vaša oruđa za mučenje neće nikada moći ni seći ni mučiti.
Sva ova mučenja svetog Jakova od strane njegovih mučitelja trajahu od samoga jutra do tri sata posle podne, i za sve to vreme iz njegovog mučenog tela izlažaše silan miomir. Kada, najzad, mučitelji prestadoše istjazavati svetog mučenika, vojnik Hristov, koji svojim stradanjima pobedi đavola, kliktaše k Bogu: Svet si, Svet, Svet, Bože Svedržitelju, Oče i Sine i Sveti Duše, hvaljen od Heruvima, slavljen od Serafima, i proslavljan od svih Nebeskih Vojski, i obožavan od svakog živog stvora, pogledaj na mene, Bože živih i mrtvih, i usliši me jedva živog. Eto, odsečeni su mi svi udovi, i ovo telo moje leži kao mrtvo, sa nešto malo života u sebi; i ja nemam noge, na kojima bih stajao pred Tobom, Gospode; nemam ruke koje bi na molitvi pružao k Tebi, Vladiko; nemam kolena na koja bih padao metanišući pred Tobom, Stvoritelju moj; odsečene su mi ruke, noge, ramena, i goleni, i ja sam bačen preda Te, Svevidče, kao razvaljena kuća, i kao drvo bez grana. Stoga Te molim, Čovekoljupče, ne ostavi me do kraja nego izvedi iz tamnice dušu moju.
Kada se sveti mučenik tako moljaše, jedan od prisutnih uze nož i odseče mu česnu glavu. I tako završivši svoj podvig mučeništva, sveti Jakov predade svetu dušu svoju u ruke Božije. A česno telo njegovo, raskomadano ležaše na zemlji do noći. Noću pak blagoverni ljudi sabraše sve delove iskasapljenog tela, i sahraniše ih zajedno. sa preostalim telom, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.
 
SPOMEN SVETIH
SEDAMNAEST INDIJSKIH PREPODOBNOMUČENIKA
 
OVI sveti prepodobnomučenici behu monasi hrišćanski; postradaše od Indijskog cara Avenira. Razljućen na starca Varlaama što mu je krstio sina Joasafa, car Avenir posla potere za Varlaamom. Potere ne uhvatiše Varlaama, ali uhvatiše drugih sedamnaest monaha, i dovedoše ih pred cara. Car ih osudi na smrt, te pošto im najpre izbodoše oči, odsekoše jezike, izlomiše noge i ruke, posekoše ih mačem. No krvlju ovih viteza Hristovih još se više utvrdi vera Hristova u carstvu Indijskom.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ROMANA
 
BLAŽENI Roman rodio se u gradu Rosu,[8] blizu Kilikije. Kad postade punoletan, on se zatvori u maloj keliji u okolini Antiohije. U svojoj keliji nikad nije ložio oganj ni palio sveću. Hrana mu beše hleb i so, piće voda; i to u vrlo malim količinama, tek da održi život. Nosio je samo vlasenicu, a ispod nje teške lance. Radi takvih podviga prepodobni Roman se udostoji od Boga dara čudotvorstva: blagodaću Božijom isceljivao je razne bolesti. Mnoge zabludele izveo je na put spasenja koji vodi u carstvo Božije. Doživeo duboku starost i mirno otišao ka Gospodu.[9] Čudotvorac za života i po smrti. Pomaže neplodnim ženama, kad mu se mole.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PINUFRIJA
 
OTAČASTVO prepodobnog Pinufrija Egipat. Bio sveštenik i iguman opštežića blizu grada Panefa. Savremenik svetog Jovana Kasijana[10] i veliki egipatski podvižnik. Živeo u četvrtom stoleću i podvizavao se na raznim mestima sve bežeći od pohvala ljudskih. Prvo se sakrio u Tavenitskom manastiru, obukavši svetovno odelo, no posle tri godine prepoznade ga jedan njegov učenik i on se vrati u svoj manastir. Ponovo pobegao u Palestinu sa istih razloga. Otuda se vratio u svoj manastir i tu podvizavao živeći smerno. Proslavio se dubokim smirenjem, poslušnošću i duhovnom mudrošću. Imao mnogo učenika, koji su se trudili da podražavaju uzvišenom primeru svoga učitelja. Upokojio se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NATANAILA
 
MONAH otšelnik, podvizavao se na Nitrijskoj gori, u Egiptu. Danonoćno se molio Bogu i prosvećivao razmišljanjem o božanskim stvarima. Nije izlazio iz svoje kelije ni preko praga punih trideset osam godina. Upokojio se u Gospodu u drugoj polovini četvrtog stoleća, oko 375. godine.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JAKOVA,
episkopa Rostovskog
 
SVETI Jakov beše rodom iz Rostovske oblasti. Rano se zamonašio, i zbog svog podvižničkog života izabran i postavljen za episkopa Rostovskog pri mitropolitu Pimenu i velikom knezu Dimitriju Joanoviču Donskom.[11] Ali on episkopom rostovskim beše malo, i napusti presto sa sledećeg razloga.
Jedna žena bi uhvaćena u grehu. Rostovski knez i bojari osudiše je na smrt. U svojoj nevolji ona pribeže k nogama rostovskog arhipastira Jakova, moleći ga da je spase od smrti. Sveti Jakov se sažali na nju, po ugledu na blagog Gospoda Hrista koji ne osudi dovedenu preda NJ bludnicu, ne predade ženu osuđenu na smrt da se izvrši smrtna kazna nad njom, nego joj odredi naročito mesto za pokajanje do kraja njenog života. Zbog ovakog postupka knez rostovski i građani razljutiše se na svetog Jakova i oteraše svog dobrog pastira sa prestola.
Udaljujući se iz grada, sveti Jakov dođe na obalu Rostovskog jezera, skide sa sebe svoju arhijerejsku mantiju, položi je na vodu, prekrsti se, stade na nju i krenu jezerom. I prešavši tako oko dva kilometra izvan grada, svetitelj izađe na obalu na onom mestu gde se sada nalazi Jakovljevski manastir.
Ovo neobično čudo zaprepasti kneza i narod. Svima bi jasno da su nepravično postupili sa svojim arhijerejem. Zato ga moliše da im oprosti grehe, i sa suzama ga preklinjahu da se vrati na svoj arhijerejski presto. Nezlobiv i krotak, svetitelj im oprosti teški greh njihov, ali odlučno odbi da se vrati na arhijerejski presto.
Kraj jezera, na samom mestu gde sveti Jakov iziđe na obalu, on podiže jednu kolibu i življaše u njoj. I počeše se poštovaoci svetoga Jakova, kojih bejaše mnogo, skupljati oko njega, da bi živeli pored njega pod njegovim duhovnim rukovodstvom. Zato on podiže kelije za bratiju, a zatim i crkvu u ime začeća svete Ane. U tom manastiru sveti Jakov skonča i dane zemaljskog života svog.[12]
U vreme episkopovanja svetog Jakova u Rostovu pojavi se jeretik, po imenu Markijan, koji učaše da se ne treba klanjati svetim ikonama, nazivajući ih idolima. Pritom sejaše on i druge bezbožne misli. Svojom krasnorečivošću i knjiškom učenošću on privuče na sebe pažnju rostovskoga kneza, bojara i naroda. Međutim svetitelj rostovski Jakov, u prisustvu kneza i naroda, održa s jeretikom javnu prepirku, i obelodani i izobliči laž njegovog učenja, tako da jeretik sa stidom napusti Rostov.
Česne mošti svetog Jakova počivaju u manastiru njime osnovanom, koji se u čast njega kao osnivača naziva Jakovljevski.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DIODORA JURJEGORSKOG
 
ROĐEH u Oloneckom okrugu; u mladosti se zamonašio u Soloveckom manastiru. Voleći usamljenost on se često povlačio iz manastira na pusto ostrvo, i tamo ostajao po nekoliko dana. Jednom prepodobni Diodor provede na ostrvu usamljen 40 dana, a ne beše poneo sa sobom ni odeće, ni hrane; i tako iznemože, da su ga bratija našli jedva živa. Prenesen u manastir od strane bratije on se pričesti Svetim Tajnama, i njegovo se zdravlje brzo popravi. Docnije prepodobni Diodor osnova manastir Svete Trojice, na triestak kilometara od grada Olonca, kraj gore Jurjeve. Upokoji se prepodobni 1633. godine. Svete mošti njegove pokoje se u njegovom manastiru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PALADIJA
 
RODOM iz Soluna; podvizavao se u Aleksandriji krajem šestog i početkom sedmoga veka.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izdigerd I carovao od 399. do 420. godine; sin njegov Varahran carovao od 420. do 438. godine.
  2. Mt. 6, 24.
  3. Lk. 9, 62.
  4. Mt. 10, 27, 28.
  5. Psal. 41, 6.
  6. Podrazumeva se đavo, koji je grehom otruležio ljudsku prirodu.
  7. Sr. Lk. 15, 4-7; Mt. 25, 23.
  8. Ros – grad u Siriji, nedaleko od Antiohije.
  9. Prepodobni Roman podvizavao se u petom veku. Spominje se i 9. februara.
  10. Sveti Kasijan praznuje se 29. februara.
  11. To bi 1386. godine; sveti Jakov bi postavljen za episkopa Rostovskog posle episkopa Mateja, poreklom Grka.
  12. Sveti Jakov skončao 1392. godine.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *