NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
26. NOVEMBAR
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ALIMPIJA STOLPNIKA
 
SLUGA Hristov Alimpije rođen je u Adrijanopolju gradu Paflagonijskom.[1] Gospod ga izabra Sebi na službu još od utrobe matere. Jer kao trudna i pred sam porođaj mati njegova imade noću ovakvo viđenje: učini joj se da ona drži na rukama veoma lepo jagnje, koje na rogovima svojim imađaše dve zapaljene sveće. – A kada dođe vreme da se rodi Alimpije, jaka Božanska svetlost ispuni sobu: to beše predznak buduće svetlosti vrlina njegovih, pošto je on imao postati svetilnik sveta. A kada po porođaju mati njegova zaspa, ona u snu imade ovakvo viđenje: svi žitelji grada stiču se u njenu sobu i okružuju novorođenče pevajući psalme i sve štene pesme. – Ova viđenja mati zapamti, slažući ih u srcu svom i pitajući se: Šta li će biti od ovoga deteta?
Kroz neko vreme njoj umre muž, i ona se ne hte ponovo udavati, nego udovištvo svoje stade provoditi u postu i molitvi, živeći Hristu u čistoti i predajući sebe i sina promislu Njegovom, jer je On Otac siročićima i udovicama. A kad odgaji svoga sina, ona ga, – kao nekada Ana Samuila[2] -, odvede crkvi i predade na službu Bagu uručivši ga Adrijanopoljskom episkopu, blaženom Teodoru. Duhom providevši blagodat Božiju koja beše u dečaku, episkop ga silno zavole i poče ga učiti Svetome Pismu. A kada Alimpije odraste, on prevaziđe svoje vrsnike mudrošću i znanjem; i beše voljen od Boga i od ljudi zbog dobrog vladanja svog i velkkih vrlina svojih. Alimpije beše pun straha Božija, smirenosti i krotosti; i u mladim godinama svojim pokazivaše mudrost starosti i besprekorno življenje. Zbog tih vrlina on bi postavljen za crkvenog ekonoma, zatim i za đakona rukopoložen; i služaše besprekorno Bogu.
Posle izvesnog vremena u Alimpija se pojavi želja za usamljeničkim životom: da živi u molitvenom tihovanju, usrdno služeći jedinome Bogu i naslađujući se neprestanim. bogomislijem. Ovu želju srca svoga on otkri pravednoj materi svojoj, koja, slično proročici Ani,[3] ne odlažaše od crkve, postom i molitvama služeći Bogu dan i noć; jer ona davno sve svoje imanje razdade siromasima, i unevesti se Hristu, i bi postavljena za đakonisu. Toj bogougodnoj sluškinji Gospodnjoj, a materi svojoj, sveti Alimpije kaza svoju nameru, rekavši joj: Hoću da idem na istok, jer čujem da tamo, u pustinjama, žive u molitvenom tihovanju mnogi sveti oci; nastaniću se s njima, i postaraću se, uz pomoć Božiju, da podražavam njihove vrline. A ti, mati moja, moli se za mene, da Gospod upravi put moj po Svojoj svetoj volji i da My ugodan bude ovaj moj pothvat.
Ni najmanje rastužena zbog rastanka sa sinom, mati podiže k nebu ruke svoje, usrdno se pomoli Bogu za njega, pa ga onda blagoslovi i otpusti s mirom.
He rekavši nikome sem materi, blaženi Alimpije napusti Andrijanopolj, i zapaljen božanstvenom željom hitaše putem kao jelen na izvore vodne. Vest o njegovom odlasku silno ožalosti episkopa Teodora, klir i mirjane, jer se lišiše tako dobrog sažitelja koji primerom svog vrlinskog i ravnoangelskog življenja ukrašavaše Crkvu Božiju i beše od velike koristi vernima pobuđujući ih na podvig. Episkop odmah razasla ljude na sve strane da traže blaženog Alimpija, i nakon mnogo dana pronađoše ga u Evhaitu[4] o prazniku svetog mučenika Teodora. Ali ga sa velikom mukom, nešto molbama nešto pretnjama, jedva uspeše vratiti u otačastvo. Jer Bogu ne beše ugodno da se Paflagonija liši takvog svetilnika svog, kojim se mnogi izvođahu iz tame i greha na svetost bogougodnog života. Vrativši se k svojima, blaženi Alimpije silno tugovaše što mu putovanje bi ometeno i što mu se želja ne ostvari. Ali Bog svake utehe uteši njegovu tugu jednim božanskim viđenjem. Jer neki divan čovek, bolje reći – anđeo Božji, javi se blaženome Alimpiju i reče mu: He tuguj, Alimpije, što si vraćen sa željenog puta. Dobro znaj: sveto je svako mesto koje čovek koji ljubi Boga izabere da pobožno i bogougodno živi.
Utešen ovim viđenjem, Alimpije presta tugovati i produži svoj monaški život usrdno se podvizavajući i služeći Bogu. Ipak njega ne napuštaše želja da se povuče i usamljenički živi u nekom pustinjskom mestu. Zbog toga on mnogo puta odlažaše iz kelije i obilažaše okolne gore, polja i šume, ištući mesto, zgodno za bogomislije. I jednom, popevši se na goru, južno od grada, on nađe na njoj visoko i živopisno mesto, udaljeno sasvim od gradske vreve, i ono mu se veoma dopade. Zatim on donese alat za kopanje, i iskopa bunar. Pri tome on, ne toliko kopajući motikom koliko Bogu se usrdno moleći, izvede iz zemlje vodu. Pošto završi taj posao, blaženi Alimpije ode k episkopu i moli ga da mu dopusti živeti tamo i crkvu podići. No episkop, ma da ne beše protiv te želje njegove, ipak tajno posla sluge da bunar zatrpaju kamenjem i zaspu zemljom. Jer episkopu se nije htelo da blaženi Alimpije živi na tom mestu, pošto gora bejaše vrlo visoka, usto daleko od grada, i skoro nepristupačna za svakoga koji bi hteo da poseti ugodnika Božjeg. Episkop je želeo da se Alimpije nastani bliže gradu i na zgodnijem mestu. Međutim, kada blaženi Alimpije vide da je njegov bunar zatrpan, on napusti tu goru i stade tražiti sebi drugo mesto u okolini grada.
Pred samim gradom nalažaše se jedna pustinja, puna drevnih grobova neznabožačkih; pritom naseljena legionima nečistih duhova. Zbog toga se svi bojahu toga mesta i „iko nije mogao proći tuda usled strahota, činjenih od strane demona. Videći da svi izbegavaju tu pustinju, blaženi Alimpije se nastani tamo u jednom grobu neznabožačkom;[5] na vrhu pak tog groba bejaše stub, i na stubu idol. Razbivši idola, kao ilovačni sud, prepodobni postavi na njegovom mestu časni krst. I tako, ne bojeći se demonskih strašila i napadaja, on poče živeti tamo, oružjem krsta i strelama molitava svojih odgoneći daleko od sebe pukove demona.
Jednom u snu prepodobni Alimpije vide neka dva česna muža, obučena u svešteničke rize; i oni mu rekoše: „Zašto si nas, čoveče Božji, ostavio da te tako dugo čekamo ovde? Ako si ti taj Alimpije, koji je od Boga predznačen da osveti ovo mesto i umnoži na njemu slavoslovlje Božije, onda odmah otpočni taj posao koji treba da obaviš“. – Prenuvši se iz sna, prepodobni se začudi rečima javivših se muževa, ne znajući ko su oni, i šta on treba da čini na ovom mestu, da bi se umnožilo slavoslovlje Bogu.
Uskoro potom valjalo je episkopu Adrijanopoljskom Teodoru putovati nekim poslom k caru, i blaženi Alimpije beše dužan da ga prati kao klirik. Pokoravajući se volji svoga arhijereja, Alimpije pođe i protiv svoje želje, i praćaše ga sve do Halkidona,[6] gde je episkop nameravao da se ukrca u lađu i otplovi u Carigrad. Za to vreme Alimpije uđe u jednu crkvu na obali morskoj, i pomolivši se zadrema. I gle, njemu predstade u viđenju neka prekrasna devica, sijajući kao sunce i reče mu: Ustani brzo, Alimpije! – A on, diveći se njenoj lepoti, upita je: Ko si ti, gospođo, i zašto mi naređuješ da brzo ustanem? – Ja sam Efimija,[7] sluškinja Hristova i mučenica, odgovori ona. Ustani, i ako hoćeš hajdemo u tvoje otačastvo! Volja je Božja da ti budem saputnica i pomoćnica.
Kada sveta mučenica izgovori te reči, Alimpije se probudi, i ne vide nikoga pred sobom, samo srce svoje nađe prepuno duhovne radosti. I njemu bi jasno da Bog hoće da se on vrati u svoje usamljeničko molitveno tihovanje. Stoga, ostavivši episkopa, on se vrnu u svoje otačastvo, imajući kao saputnike nevidljivu pomoć i molitve svete velikomučenice Efimije, čiji lik i slatku besedu on svo vreme čuvaše u srcu svom i radovaše se duhom.
Došavši u Adrijanopolj, na svoje usamljeničko pustinjsko mesto on namisli podići na tom mestu crkvu u ime svete Efimije. Ali on ne imađaše potrebna sredstva za to, jer, razdavši sve svoje imanje i sledujući osirotelom nas radi Hristu, on kao ubožjak nije imao ni zlata, ni srebra, ni bakaruša u pojasu svome. Tada on zamoli svoje znance među građanima i susedima da mu pomognu. A oni, doznavši njegovu želju, davahu mu revnosno i usrdno sve što beše potrebno, i za kratko vreme među neznabožačkim grobovima bi podignuta crkva u ime svete velikomučenice Efimije. A kad kopahu temelj, svetom Alimpiju se ponovo javiše ona dva gorespomenuta muža u jerejskim odeždama. Jedan od njih držaše u ruci Kadionicu i kađaše temelj, označujući time kako će tu biti velika crkva, a drugi pevaše: „Osana mestu ovom!“
Ko behu ta dva muža, ne zna se. Ali nakon izvesnog vremena tamo biše obretene netljene i miomirisne mošti ta dva muža, koji se dvaput javiše prepodobnom Alimpiju u viđenju. I po njegovom naređenju te svete mošti biše položene u crkvi, njime podignutoj.
Još pre osvećenja crkve legioni demonski, videći da će staranjem svetog Alimpija, njihovo obitalište postati naselje svetaca, i da o“de gde behu njihovi prividi i strašila sada počinje nastupati Božja blagodat, jurnuše sa strahovitom vikom i drekom na novopodignutu crkvu i svetiteljevu keliju, želeći da do temelja sruše građevinu i da, uplašivši svetog Alimpija, oteraju ga odatle. U svome besu demoni vikahu raznim glasovima, kao razjarene zveri ili kao pomamljeni ratnici; no Hristov vojnik odmah stade na molitvu, naoruža se njome kao nepobedivim oružjem, i tog časa pobedi prividnu silu demonsku, te demoni pobegoše sa stidom, kao prah razvejan vetrom.
Pošto crkva bi osvećena, počeše iz grada dolaziti ljudi da slavoslove Boga i slušaju dušekorisna poučenja svetiteljeva. Tada prepodobni Alimpije, naoružavajući se još silnije protiv nevidljivih neprijatelja, uziđe na stolp (= stub), slično svetom Simeonu, prvom stolpniku,[8] i stade kao na stražu, izdaleka primećujući nastupajuće pukove demona, i junački se boreći s njima dan i noć. No demoni, iako svagda bivahu pobeđivani od njega, ipak ne prestajahu sa svojim bezočnim napadima na njega.
Jednom noću zli dusi počeše se kamenjem bacati na svetog Alimpija, zadajući mu teške povrede. Trpeći to kamenovanje, svetitelj govoraše demonima: Šta je vama do mene, čovekonenavidni i pagubni demoni? Što se uzalud uzbuđujete, i pakosno ustajete na sluge Božije? Ovo kamenje koje vi bacate na mene, svedočiće pred Hristom u dan drugog dolaska Njegovog o vašoj bestidnoj drskosti i zlobi. Znajte da ja ni u šta ne računam vaše bacanje kamenja na me, i smatram to kao dečju igračku. Evo, ja ću skloniti ove tanke daščice što mi služe kao krov nad glavom, da bih nesmetano primio od vas kamenovanje i pretrpeo radi Gospoda ono što pretrpe sveti prvomučenik Stefan. Vi njega ubiste rukama Jevreja, i sa tim Jevrejima nasledićete pakao ognjeni. – Čuvši ove reči i shvativši da je nepobedivi stradalac gotov pretrpeti sve radi Boga, demoni se razbežaše sa tog mesta na sve strane.
To čuše neki ljudi koji te noći prolažahu tuda, a videše i demone koji u raznim obličjima bežahu sa tog mesta ridajući, zapomažući i vapijući: „Alimpije nas istera iz našeg obitališta! Kuda da se denemo? Nama nigde nema mesta!“
Prepodobni Alimpije skide sa stuba malu nastrešnicu koja beše nad njegovom glavom, i stajaše imajući nebo kao svoj pokrivač, i junački trpeći zimu i vrućinu, dažd i grad, sneg i mraz, i sve promene vazdušne. I bi on dobrovoljni mučenik ne jedno vreme nego pedeset tri godine, stradajući na svome stubu, kao prikovan na krstu. I sticaše se k njemu mnogi narod: ljudi i žene, mladići i starci, da slušaju korisne pouke njegove i da se isceljuju od svojih Duševnih i telesnih boljki. A mnogi od njih izabraše da ostanu i žive pored njega. Zato svetitelj naredi da se ustroje dva manastira, muški i ženski, jedan s jedne strane stolpa, a drugi s druge. Sam pak stajaše na stolpu u sredini, kao sveća na svetnjaku, prosvećujući oba manastira i učenjem svojim i primerom angelskog života svog, i zaštićujući ih molitvama svojim. Prepodobni im dade zakone i ustave monaškog života, naredivši im da budno čuvaju sebe od demonskih zamki. Pritom on ženama naročito zapovedaše da se nikada ne pokazuju muškarcima na oči.
U ženskom manastiru življaše i majka blaženog Alimpija sa svojom ćerkom a njegovom sestrom Marijom, i druge vrlo ugledne žene grada Andrijanopolja, i među njima neke Efimija i Evula, koje ostaviše sva imanja svoja, decu, srodnike i prijatelje, i svu taštinu i slasti ovoga sveta, i obukoše se u angelski obraz, i življenjem svojim upodobiše se samim angelima.
Mati prepodobnog Alimpija beše u činu đakonise, i ma da življaše po monaški, ona ipak ne hotijaše da se obuče u monaški čin, govoreći: „Jedno je i isto biti đakonisa ili monahinja“. Međutim sin je često moljaše da se obuče u monaški lik; no ona ga ne posluša u tome, dok ne bi upućena na to jednim viđenjem, povodom koga ona sama moli sina da je zamonaši. U tom viđenju ona vide neobično lepe palate, iz kojih se čulo preslatko i preumilno pojenje i slavljenje Boga. A kada ona htede da uđe tamo, zabrani joj neki čestan i lučezaran čovek, koji stajaše i stražaraše na ulazu u te palate. Pritom joj on reče: „Ti ne možeš ući tamo, jer tamo blaženstvuju sluškinje Gospodnje, koje My poslužiše u monaškom činu. Međutim ti nemaš na sebi monašku odeću, stoga i ne možeš ući tamo i uzeti udela u njihovoj radosti“.
Ove reči veoma posramiše svetiteljevu majku, i ona, probudivši se iz sna, stade moliti sina da je postriže u monaški čin. Posle postriga ona udvostruči svoje podvige, dodajući trud trudu I tako se mnogo godina podvizavajući u monaštvu, ona veoma ugodi Gospodu, i otide k Njemu. Sin pak njen, prepodobni otac naš Alimpije, toliko ugodi Bogu, da još za života na zemlji bivaše obasjavan nebeskom svetlošću: mnogo puta javljaše se nad njegovom glavom ognjeni stub koji dosezaše do oblaka i ozaravaše svo mesto ono. A TO se događalo često, nekada po danu, nekada po noći, većinom po noći; i kada se dešavala grmljavina i sevanje munja, tada se ta nebeska svetlosg javljala nad svetiteljem iznad stolpa njegovog. Mnogi od verujućih i sveto živećih udostojavahu se videti to; a drugi, kojima se događalo da tu svetlost posmatraju izdaleka, mišljahu da svetiteljev stolp gori stvarnim ognjem. Dostojni pak jasno gledahu to neiskazano znamenje nebeske slave. Tako Bog proslavljaše ugodnika Svog.
Sveti Alimpije učini mnoga čudesa blagodaću Hristovom: on bolne isceljivaše, đavole iz ljudi izgonjaše, budućnost predskazivaše. Na četrnaest pak godina pre smrti, noge njegove biše poražene ljutom bolešću, te za sve to vreme on ne mogaše stajati već do samog prestavljenja svog ležaše na jednu stranu. I kada učenici njegovi hotijahu da ga ponekad okrenu na drugu stranu, on im to nikako ne dopuštaše nego trpljaše kao drugi Jov, blagodareći Boga, ka kome i otide s radošću.[9] Po prestavljenju pak njegovom mnoga se isceljenja davahu bolesnicima od svetih moštiju njegovih, u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
STILIJANA
 
PREPODOBNI Stilijan beše Paflagonac; zemljak i savremenik svetog Alimpija Stolpnika. Još od utrobe matere svoje osvećen on postade obitalište Svetog Duha. Razdavši sve bogatstvo svoje siromasima, on postade monah. Iz velike ljubavi prema Gospodu Isusu predade se velikim podvizima, i prevaziđe sve ondašnje monahe strogim i napornim podvižništvom. Zatim ode u pustinju i nastani se u Pećini. Podvizavajući se tamo on dobijaše hranu od Angela Božija. I činjaše velika čudesa; i postade lekar neizlečivih bolesti. Jednom naiđe pomor među decu; i oni roditelji koji prepodobnom Stilijanu dolažahu sa verom, ili ime njegovo prizivahu, ili ikonu njegovu živopisahu, deca im ozdravljahu od bolesti. Pred smrt angeli se javiše da mu uzmu dušu, i lice mu zasija kao sunce. Čudotvorac veliki pre i posle smrti. Pomaže naročito bolesnoj deci i bezdetnim roditeljima.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JAKOVA OTŠELNIKA
 
BLAŽENI Jakov beše iz Sirije; učenik svetog Marona[10] i savremenik svetog Simeona Stolpnika. Podvizavao se na gori pod otvorenim nebom; nije imao ni pećine, ni kelije, ni kolibe, ni postelje, ni pokrivača; nebo mu beše i krov i pokrivač. Hranio se nekvašenim sočivom. Na telu ispod vlasenice nosio je teške lance. Bolovao je od opake stomačne bolesti. Zbog velikih bogougodnih podviga i savršenstva u vrlinama dobio od Boga dar čudotvorstva. Činio čudesa velika. Čak i mrtve vaskrsavao imenom Hristovim. Jednom dođe k njemu otac donevši svog mrtvog sinčića, i ridajući govoraše svetitelju: „Ja znam, slugo Božji, da je za tebe moguće sve, samo ako hoćeš da se pomoliš Bogu“. – Sveti Jakov, potresen suzama roditelja, prekloni kolena, i prizvavši Boga vaskrse dečaka i predade ga ocu. I mnoga druga čudesa satvori prepodobni Jakov. – Car Lav pitao njega za mišljenje o Halkidonskom Saboru.
Tako se podvizavajući i čudotvoreći, blaženi Jakov se mirno upokoji i s radošću otide ka Gospodu.[11]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKONA „POKAJANIJE „[12]
 
PREPODOBNI Nikon beše iz Jermenije, sin jednog velikaša. Pobuđen rečima Gospodnjim: „svak koji ostavi oca ili majku, primiće stostruko i naslediće život večni“, Nikon ostavi zaista sve radi Hrista i ode u neki manastir, gde se zamonaši. U manastiru on se revnosno podvizavaše u svakoj vrlini, i prevaziđe sve monahe krajnjom strogošću prema sebi. Kada se usavrši u svima vrlinama on napusti manastir i pođe da propoveda ljudima Evanđelje. Neprestano je vikao: Pokajte se! zbog čega i bi prozvan „Pokajanije“. Kao propovednik on obiđe svu Anatoliju i Peloponez. Najzad se zadrža u gradu Lakonu. Satvorivši u njemu razna čudesa, on podiže crkvu u ime Gospoda i Spasa Isusa Hrista. Monahujući tu do kraja, on mirno pređe ka Gospodu svom ljubljenom, da primi od njega venac podvižništva. To bi 998. godine.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
INOKENTIJA IRKUTSKOG
 
SVETI Inokentije rodio se u plemićskoj familiji Kuljčickih od vrlo pobožnih roditelja oko 1680. godine. Školovao se u Bratskom učilištu pri Kijevskom Bogojavljenskom manastiru. Sa velikom ljubavlju i revnošću najradije čitao i izučavao dela svetih otaca i učitelja Crkve. Godine 1706. završio Kijevsku Duhovnu Akademiju, i zamonašio se u Kijevo-Pečerskoj lavri, dobivši ime Inokentije mesto dotadanjeg imena Jovan. Godine 1721, on bi postavljen za episkopa Perejaslavskog, zatim naznačen za člana Ruske Pekingske misije u Kini. Ali kineska vlada ga ne hte primiti, i on provede tri godine u Selenginsku, propovedajući Evanđelje inorodcima. Godine 1727. on bi određen za episkopa Irkutskog, i mnogo se potrudi na obraćenju u hrišćanstvo i prosvećenju neznabožaca Burjata i Tunguza. Surova klima Sibira, revniteljski trudovi i razne tegobe i nezgode brzo narušiše zdravlje svetog Inokentija. On se prestavi 27. novembra 1731. godine, i bi sahranjen na pet kilometara od Irkutska, u Vaznesenskom manastiru kod Tihvinske crkve. Oko 1766. godine, prilikom nekih radova u crkvi, njegov grob bi otvoren, i u njemu sanduk potpuno čitav, čak i somot oko sanduka beše ceo; svete pak mošti behu cele-celcate i neobično miomirisne. One se proslaviše čudesima i isceljenjima, koja bivahu od njih, i neprestano bivaju. Svečano pak otkrivanje česnih moštiju svetog Inokentija izvršeno je 1. decembra 1804. godine, pošto su prethodno od strane Svetog Sinoda bila proverena mnoga čudesa koja su se zbila od moštiju svetitelja Inokeitija. Tada je ustanovljeno da se sveti Inokentije praznuje 26. novembra, pošto se 27. novembra, – dan svetiteljevog prestavljenja, – u Vaznesenekom manastiru svečano praznuje praznik Znamenja Presvete Bogorodice.
 
SPOMEN SVETOG HOBOMUČEHHKA
GEORGIJA HIOSKOG
 
GEORGIJE Novi mučenik Hristov rodio se na ostrvu Hiosu. Otac mu se zvao Paraskevas a majka Angela. Majka mu umre devet meseci posle njegovog rođenja ostavivši ga siročetom. Kad mu je bilo osamnaest meseci otac mu se ponovo oženi tako da ga maćeha odgaji. Kad dete malo poodraste roditelji ga predadoše na duborezački zanat kod nekog duboresca Visezija. U to vreme se zidao hram svetog Nikole na ostrvu Psara. Visezi pozvan da izradi ikonostas povede sa sobom i svoga pomoćnika. Dok je boravio na ostrvu Psara Georgije se upozna sa nekim svojim vršnjacima, sa kojima otputova u Kavalu bez znanja svoga učitelja. Kao što je nepromišljeno pobegao sa ostrva, isto tako u dečačkoj nezrelosti provođaše dane u Kavali. Dok je tako jednom sa svojim drugovima krao voće u bašti, uhvati ga baštovan i predade sudiji. On budući još dete, uplaši se i odreče Hrista, primivši Islam. Posle toga primi ga neki od Agarjana meštana kod sebe, pa ga posle izvesnog vremena predade drugome.
Dok se sve to zbivalo sa Georgijem, njegovi roditelji i rođaci niti su znali gde se nalazi ni šta se s njim zbilo. Dogodi se jednog dana da pristane u Hiosku luku lađica natovarena lubenicama iz koje izađe Georgije. U luci se beše onog momenta zadesio jedan njegov rođak koji, videvši ga, pozdravi ga obradovavši mu se. Dok je stajao sa njim ču od njegovih: drugova kako ga zovu Ahmetom. Zaprepašćen njegov rođak ga upita: „Šta ovo znači? Zašto te tako zovu?“ – On mu ništa ne odgovori, nego se ćuteći vrati na lađu. Drugi put dođe sam u roditeljski dom ali oca ne nađe, jer beše na putu. On se tada ukrca u istu lađu i otputova. Posle pak kraćeg vremena ponovo dođe na Hios, na drugoj lađi i u hrišćanskom odelu, i susrete se sa svojim ocem. Plakao je, kako pričaju, njegov otac kada ga je video, i govorio: „Bilo bi mi milije da sam čuo za njegovu smrt, nego što ga vidim u takvom sramnom stanju“. Desetogodišnji dečak se pokaja za svoj greh i ostade nekoliko dana u roditeljskom domu. Njegov otac, koji je bio mornar, znao je da je nemoguće da dete ostane dalje na Hiosu. Zato ga po savetu svoga duhovnika ukrca na svoj brod i prebaci u Kidoniju gde ga niko nije poznavao. Tu ga poveri jednom pobožnom hrišćaninu, koji saznavši za njegov pad, skloni ga na svoje imanje van grada, izlažući se velikoj opasnosti u slučaju da Turci saznaju za to.
Georgije ostade tu sve do svoje dvadesete godine, verno služeći ovog pobožnog čoveka i trudeći se da živi po hrišćanski. U dvadesetoj godini se ohrabri i dođe u Kidoniju gde se upozna sa meštanima i sa mnogima od njih sklopi prijateljstvo. Sprijatelji se između ostalih i sa jednom staricom, koja se brinula o njemu kao pomajka i pomagala ga. Njegov otac pak stalno je plakao( po svedočanstvu sveštenika iz njihovog sela Pitiusa) i brinuo se šta će biti sa njegovim detetom; ta misao mu nije davala mira ni pokoja. Po savetu istog duhovnika ode čamcem kod sina, s namerom da ga ukrca u neki ruski brod i tako skloni u neki nepoznati kraj gde žive hrišćani. No Georgije odbi, govoreći da je on tu bezbedan, pošto niko ne zna šta se s njim desilo.
Vremenom, međutim, on se toliko sprijatelji sa ovom staricom da joj ispriča tajnu svoga odricanja od Hrista. Dođe potom vreme da se oženi jednom devojkom. Njeni rođaci razgovarajući sa staricom o njemu saznadoše o njegovom turčenju, ali pošto je bio po svemu dobar, ne odustadoše od veridbe i venčanja. Posle nekog vremena dođe do svađe između njega i brata njegove žene, koji, ljut na njega zbog nekog duga, ode kod turskog upravitelja i izdade da je Georgije postao musliman pa se vratio u hrišćansku veru. Neki Georgijevi prijatelji saznadoše za izdajstvo i savetovahu ga da hitno beži iz Kidonije i da se privremeno sakrije. A ovaj niti pobeže niti se sakri, nego ostade onde gde je bio. Verovatno ga je još od ranije mučila savest zbog njegovog pada, pa je hteo da ga javno opere sa sebe.
I zaista, Georgije bi uhapšen i bačen u tamnicu. PotoM bi izveden na suđenje i na pitanje sudije: Zašto se odrekao Islama i vratio se veri hrišćanskoj? – ovaj hrabri mladić odgovori: „Ja niti sam se odrekao svoje vere niti sam vašu koja je lažna primio. Kao dete su me na silu prevarili, ali ja sam uvek bio i ostao hrišćanin“. Sudija je na lukav način pokušao da ga navede da kaže svoje tursko ime ali je mladić stalno ponavljao: „Ime mi je Georgije i kao Georgije želim da umrem“. Na pretnju da mu se sprema zla smrt, smelo je odgovorio: „Sa radošću je primam“. Tada sudija naredi da ga ponovo strpaju u zatvor gde ostade 17 dana. Narod se toplo molio Bogu da mučeniku podari snage da istraje do kraja, a jedan meštanin koji se po promislu zadesi u zatvoru hrabrio ga je i krepio. Turci su mu stalno dosađivali i pretili da će ga umoriti strašnom smrću. Novembra 24. pronese se vest da je doneta odluka da bude ubijen. Hrišćani mu to tajno javiše i pitahu ga da li bi hteo da se pričesti Tela i Krvi Gospodnje. On bez straha primi vest o smrti, željan mučeništva i moleći da bude udostojen sv. Pričešća.
Predveče dođe duhovnik u zatvor, ispovedi ga i pričesti sv. Tajni. Od tog momenta nebeski mir ispuni njegovu dušu i sve prljave i zle pomisli koje su ga do tada užasno mučile i odgonile san od njega, isčezoše bez traga, dejstvom blagodati Božje. I on prvi put posle toliko dana spokojno zaspa. Hrišćanin koji je bio sa njim začudi se toj nagloj promeni i upita ga ujutru: „Brate, šta se to zbi s tobom noćas? Toliko noći nisi mogao zaspati a noćas, i to pošto si saznao smrtnu kaznu, zaspa tako spokojno i mirno?“ „To je stoga“, odgovori mu mučenik, „što su me ostalih noći mučile satanske pomisli, a noćas otera božanska blagodat sv. Pričešća, tako da um moj i moje srce zadobiše čudesno spokojstvo i mir“. Hrišćanin ga zamoli da ga u vreme svoga mučeništva ne zaboravi u svojim molitvama, da mu Bog oprosti grehe i da ga udostoji da vidi mučenika i u Raju.
I taj dan prođe i dođe veče određeno za izvršenje smrtne kazne. Sveštenici odlučiše da sa pobožnim narodom drže onu noć svenoćno bdenje za ukrepljenje mučenika. Sabra se mnoštvo naroda u hram i na trg grada. Jedni su se sa suzama molili da mu Bog podari snage da do kraja izdrži krst mučeništva, a drugi puni nemira isčekivali šta će biti. Turci se uplašiše bune, pa narediše dvojici vojnika da sa golim sabljama razagnaju sabrani narod. Narod u hramu i dalje se molio, očekujući trijumf sile Krsta u slabom telu blaženog Georgija. Pre nego što su počeli da čitaju „Spasi Bože ljude Tvoje“ na Litiji, dotrča čovek određen da sa skrovitog mesta prati šta će biti sa mučenikom, i doviknu sabranima u hramu: „Svrši se“! Saznavši da je mučenik okončao svoj zemaljski život, narod je plakao i ujedno radovao se što Bog dariva Crkvi novo svetilo ovenčano vencem slave.
A blažena končina ovog novog mučenika Hristovog dogodi se ovako. Pošto ona dva agarjanina rasteraše skupljeni narod, sudija naredi da Georgija izvedu iz tamnice i da ga odvedu na gubilište. Mučenik je išao spokojno kao jagnje na zaklanje. Ucput je tražio oproštaj od hrišćana koji ponovo počeše da se okupljaju ispred obližnjih radnji. Pratile su ga dve agine sluge, jedan agarjanin i jedan hrišćanin. Hrišćanin, dirnut njegovom mladošću, obrati mu se usput rečima: „Brate Georgije, uzmi moje oružje i ostani da služiš agi, a ja ću ići na mesto tebe da umrem za Hristovo ime.“ No mučenik odlučno odgovori ovom čestitom čoveku: „He brate, nikako ne. Zar ti nevin da umreš za Hrista a ja koji sam Ga se odrekao da pobegnem? Ja treba da krvlju svojom operem greh svoj“. I moleći se Gospodu svome stiže na gubilište.
Na mesto pogubljenja dođe i sudija zajedno sa drugim Agarjanima i prećahu mu strašnim mukama ne bi li ga pokolebali. No pošto sve bi uzalud sudija mu naredi da klekne, što on spremno učini. Tada stade pred njega dželat sa nožem u ustima i sa puškom na gotovs u rukama, dok su Turci i dalje divlje vikali i tražili da se vrati u njihovu lažnu veru. Ali im mučenik hrabrim glasom odgovori: „He, i ne! Želim da umrem kao hrišćanin!“ Tada dželat opali iz puške i dok je iz rane tekla mučenička krv, Georgije je i dalje klečao nepokretan na kolenima. Tada dželat, videvši to, urliknu divljačkim glasom: „Sagni glavu dole!“ što on pokorno učini, čekajući udarac nožem. Dželat ga udari jednom, ali pogodivši u vratnu kost, istrže nož pa ga udari po drugi put malo niže. No mučenik i dalje stjaše na kolenima nepokretan, a usne mu šaputahu: „Gospode Isuse Hriste…“
Dželat pun demonskog besa obrisa nož, ostavi ga nastranu, pa ga udari nogom odpozadi oborivši ga ničice. Tada poče da ga kolje kao jagnje divljački i nemilosrdno; i otpadaše komađe mučenikovog tela, kao iverje od sirovog drveta pod udarcima sekire. I namučivši ga dugo, otseče mu svetu glavu. I dogodi se uistinu čudesna stvar: do poslednjeg njegovog daha, usne su mu šaputale ime Hristovo i pominjale Presvetu Djevu Mariju. Ovaj divni mučenik proli krv svoju za Hrista 1807. godine, 26. novembra, u dvadeset drugoj godini svoga zemaljskog života. Sudija naredi da njegovo sveto telo bace na jedno pusto ostrvce. Kasnije bi sahranjeno u oltaru hrama Sv. Georgija s desne strane svete Trpeze. Tako i on bi ugrađen u temelje Crkve, kao što i pesma kaže: „Božanski sabor mučenika temelj je Crkve, Evanđelja ispunjenje“. Njegovim molitvama osoli, Gospode, i naše duše solju mučeničke naravi, Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PROKOPIJA PERSIJSKOG
 
NARUGAO se idolskoj zabludi i pogazio naredbe tirana. Zato pretrpeo teške muke, bičevanje, probadanje kopljem i na kraju primio venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
PETRA,
episkopa Jerusalimskog
 
SPOMINJE se samo u Jerusalimskom Kanonariju.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SILE
 
BIO episkop u Persiji, u mestu Korintu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
HEREMONA
 
ZAVOLEO celomudrenost i čednost. Živeo u pustinji sa divljim zverovima, trpeći hladnoću i žegu. Proveo život svoj u uzdržanju i prestavio se u Gospodu.[13]
 


 
NAPOMENE:

  1. Paflagonija – pokrajina Rimske carevine na jugu Male Azije; glavni grad Gangra.
  2. 1 Car. 1, 24-28.
  3. Lk. 2, 37. – Spomen svete Ane praznuje se 3. februara.
  4. Evhait – grad na severu Male Azije, sada Mersivan.
  5. Peštere po gorama upotrebljavane su u ono vreme za grobove, ponekad prirodne, ponekad veštački usečene; u njih su polagali tela preminulih, obavijena platnom ili pokrivačima.
  6. Halkidon – grad u Vitiniji; u njemu održan Četvrti Vaseljenski Sabor.
  7. Sv. Velikomučenica Efimija praznuje se 11. jula i 16. septembra; bila rodom iz Halkidona, gde i počivale njene svete mošti do 620 godine; onda prenete u Carigrad.
  8. Spomen prepodobnog Simeona Stolpnika praznuje se 1. septembra.
  9. Prepodobni Alimpije prestavio se za vreme cara Iraklija (610- 641) blizu Anrijanopolja Paflagonijskog. Česna glava njegova u sadanje vreme nalazi se u manastiru Kutlumušu, na Svetoj Gori Atonskoj.
  10. Sveti Maron praznuje se 14. februara.
  11. Prepodobni Jakov podvizavao se u blizini grada Kira u Siriji, u petom veku. Upokojio se godine 457. Ovaj isti Jakov prepodobni spominje se i 21. februara (negde 20. februara).
  12. Opširno žitije.prep. Nikona izdao S Lambros (1906. g.) u delu „Neos Ellinomnimon“, tom 3; kao posebnu pak knjigu štampao ga Arh. Meletije Galinopulos 1933. godine. Veoma značajno kao istorijski izvor.
  13. Spominje se u Pariskom Kodeksu 1621.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *