NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
25. NOVEMBAR
 
ŽIVOT I STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
KLIMENTA,
pape Rimskog
 
U CLABHOM i velikom drevnom gradu Rimu življaše jedan čuven i visokorodni čovek, po imenu Faust, poreklom od roda drevnih careva rimskih. Žena mu Matidija takođe beše od carskog roda, rođaka rimskih careva Avgusta i Tiberija.[1] Oboje oni behu neznabošci i klanjahu se idolima. Oni dobiše najpre dva sina blizanca, jednome dadoše ime Faustin a drugome Faustinijan; potom im se rodi treći sin, kome nadenuše ime Kliment.
Faust imađaše brata, koji beše čovek zao i bestidan bludočinac. Videći izvanrednu lepotu Matidijinu, on se zanese njome i stade je navoditi na greh. Ali ona, veoma celomudrena, ne hte izneveriti svoga muža i osramotiti dostojanstvo svoga carskoga roda. Zato se na sve moguće načine staraše da otkloni od sebe ovog bludočinca. He želeći ga javno izlagati ruglu, ona nikome ne kaza o tome, pa ni svome mužu, da se ne pronese rđav glas o njima i ne osramoti dom njihov. Međutim, ovaj besomučnik dugo vremena navaljivaše na nju molbama i pretnjama da pristane na njegovu nečistu želju. Matidija, videći da se od ovog napasnika može izbaviti jedino ako mu se skloni s očiju, reši se na sledeću stvar.
Jednoga dana ona reče svome mužu: Prošle noći videh divan san, gospodine moj: videh česnog i starog čoveka, kao da je jedan od bogova, i on mi govoraše: Ako ti i dva blizaca tvoja ne otputujete iz Rima na deset godina, onda ćeš zajedno s njima umreti od iznenadne i pagubne smrti. – Čuvši to, Faust se uplaši. I posle dugog razmišljanja o tome, on donese odluku da ženu i dva sina pusti iz Rima na deset godina, rasuđujući ovako: „Bolje je da mila supruga moja sa decom bude živa, makar i u tuđoj zemlji, negoli da ovde uskoro umre iznenadnom smrću“. – Stoga on spremi lađu, napuni je svim potrebnim namirnicama, pa isprati u Atinu ženu svoju Matidiju sa dva sina blizanca, i sa mnogo robova i robinja, i sa mnogo blaga. Pritom naredi Matidiji da u Atini oba sina da na izučavanje grčke mudrosti. Tako se oni rastadoše neiskazano tužni i sa mnogo suza. Matidija sa dva sina otputova lađom, a Faust sa mlađim sinom Klimentom ostade u Rimu.
Za vreme Matidijine plovidbe morem, nakon nekoliko dana nastade strahovita bura na moru; valovi i vetar zahvatiše lađu i odneše u nepoznat kraj, i u ponoći se lađa razbi, i svi potonuše. Matidija, nošena burnim valovima, bi izbačena na kamen jednoga ostrva, nedaleko od Asijske pokrajine.[2] I neutešno ridaše ona zbog potonule dece svoje, i htede se od gorkog jeda i u more baciti. Ali ljudi toga kraja, videvši je gde naga strahovito kuka i nariče, sažališe se na nju, pa je uzeše u svoj grad i odenuše. Neke pak gostoljubive žene dođoše k njoj i stadoše je tešiti u njenom bolu. Svaka od njih pričaše joj svoje zlosrećne doživljaje, i svojim saučešćem olakšaše joj donekle tugu. Jedna od njih ispriča joj ovako: „Moj muž beše mornar; još kao vrlo mlad on se utopi u moru, i ja ostadoh mlada udovica. Mnogi hoćahu da se ožene mnome, ali ja, voleći svoga muža i posle njegove smrti, reših da ostanem udovica. Ako dakle hoćeš, hajde mojoj kući da zajedno živimo; obe ćemo raditi, i svojim ćemo se rukama izdržavati“. – Matidija pristade na njen predlog, nastani se u njenom domu; i radeći svojim rukama, zarađivaše sebi hranu. I u takvom oirotovanju provede ona dvadeset četiri godine.
Deca pak Matidijina, Faustin i Faustinijan, pri brodolomu, po Božjem promislu, takođe ostadoše živi: jer njih izbačene na obalu ugledaše morski razbojnici koji se tamo zadesiše, uzeše ih u svoju lađu, odvezoše u Kesariju Stratonijsku,[3] i tamo prodadoše jednoj ženi, kojoj beše ime Justa. Ona ih odgaji, i dade ih na školovanje. Oni izučiše razne neznabožačke nauke. No zatim čuvši evanđelsku propoved o Hristu, oni primiše sveto krštenje, i sledovahu apostolu Petru.
Međutim otac njihov Faust, živeći u Rimu sa Klimentom i ne znajući ništa kakva je nesreća zadesila njegovu ženu i decu, posle godinu dana posla neke robove svoje u Atinu da saznadu kako žive njegova supruga i deca; posla po njima i mnoge stvari. Ali se ovi robovi njegovi ne vratiše. Treće godine Faust, nemajući nikakve vesti o ženi i deci svojoj, veoma se rastuži, pa posla u Atinu druge robove svoje sa potrebnim stvarima. Došavši tamo oni nikoga ne nađoše, i četvrte se godine vratiše i izvestiše Fausta da oni nikako ne mogoše pronaći njegovu gospođu u Atini, jer niko o njoj tamo čak ni čuo nije, niti joj se moglo ući u trag, pošto oni nikoga od svojih ne obretoše.
Čuvši to, Faust se još više ožalosti, i stade gorko plakati. I obiđe on u Rimskoj pokrajini sve primorske gradove i pristaništa, raspitujući mornare za svoju suprugu i decu. Ali ni od koga ništa ne saznade. Zatim on napravi lađu, uze sa sobom nekoliko robova i nešto blaga, pa krenu sam da traži svoju suprugu i milu decu, a najmlađeg sina Klimenta ostavi sa vernim robovima doma da se uči knjizi. I obiće on maltene sav svet, i po moru i po suvu tražeći svoje mile, i ne nađe ih. Najzad, sav očajan on utonu u duboku tugu, i ne hte čak ni kući da se vrati, smatrajući da nije pravo da se naslađuje dobrima ovoga sveta bez omiljene supruge svoje, prema kojoj je gajio veliku ljubav zbog celomudrenosti njene. Odrekavši se, dakle, svake počasti i slave ovoga sveta, on se potucaše po tuđim zemljama kao prosjak, ne kazujući nikome o sebi ko je.
Međutim dečak Kliment postade zreo čovek, i beše odlično izučio sve filosofske nauke. No njega svagda tištaše to što nema ni oca ni majke. A već beše prošlo dvadeset četiri godine otkako mati njegova otide od kuće, i dvadeset godina otkako otac njegov iščeze. Izgubivši nadu da su živi, on tugovaše za njima kao za mrtvima. Ujedno s tim on pomišljaše i na svoju smrt, pošto je dobro znao da mora umreti, ali nije znao gde će se posle smrti obresti, i ima li neki drugi život iza ovog kratkotrajnog života, ili nema. Razmišljajući o to me, on stalno beše plačan, i ne hoćaše se utešiti nikakvim slastima i radostima ovoga sveta; i svagda beše snužden i neveseo, i uzdisaše iz dna duše.
U to vreme, čuvši o dolasku Hristovom u svet, Kliment se stade truditi da se tačno obavesti o tome. I dogodi mu se da stupi u razgovor s jednim blagorazumnim čovekom, koji mu ispriča da je Sin Božji došao u Judeju, darujući život večni svima koji ispunjuju volju Oca Njegova koji Ga je poslao. Čuvši to, Kliment se zapali neiskazanom željom da što podrobnije sazna o Hristu i o vascelom učenju Njegovom. Zbog toga on reši da ide u Judeju, u kojoj se širaše Hristova blagovest. I ostavivši kuću svoju i veliko imanje, on uze sa sobom verne robove i veliku količinu zlata, sede na lađu, i otplovi ka Judejskoj zemlji. No za vreme bure koja ih snađe na moru, on bi vetrom zanesen u Aleksandriju, i tamo obrete apostola Varnavu, čije učenje o Hristu on sasluša s uživanjem. Zatim on otplovi u Kesariju Stratonijsku, i obrete svetog apostola Petra. Primivši od njega sveto krštenje, Kliment sledovaše njemu sa ostalim učenicima, među kojima behu i dva brata njegova, blizanci Faustin i Faustinijan. Ali Kliment ne poznade njih, niti oni njega, pošto su bili veoma mali kada su se rastali, i ne pamćahu jedan drugoga. Apostol pak Petar, polazeći u Siriju, posla ispred sebe Faustina i Faustinijana, a Klimenta ostavi kod sebe, i zajedno s njim sede u lađu i krenu morem. Za vreme plovidbe apostol upita Klimenta o poreklu njegovom. Kliment mu onda podrobno ispriča kakvog je porekla, i kako mati njegova zbog nekakvog sna otputova iz Rima sa dva mala deteta, a kako i otac njegov, pošto prođoše četiri godine, krenu u svet da ih traži, i ne vrati se. Pritom Kliment napomenu i to, da je već dvadeset godina kako ništa ne zna o svojim roditeljima i braći, i smatra da su pomrli.
Ovo kazivanje potrese svetog apostola Petra. I u to vreme, po promislu Božjem, lađa pristade uz neko ostrvo, na kome se nalažaše mati Klimentova Matidija. Tada neki iziđoše iz lađe u grad da kupe namirnice; iziđe i apostol Petar, a Kliment ostade na lađi. Idući u grad, sveti apostol ugleda kraj gradske kapije staricu gde sedi i prosi milostinju. To beše Matidija, koja zbog slabosti nije više mogla da se hrani radom ruku svojih, i stoga prošaše milostinju, da bi ishranila sebe i drugu staricu koja je beše primila u kuću svoju i koja je bolesna ležala kod kuće. Ugledavši Matidiju, sveti apostol saznade duhom da je ona strankinja, i upita je za otačastvo njeno. Uzdahnuvši duboko, Matidija se rasplaka i reče: O, teško meni strankinji! jer u svetu nema bednije i nesrećnije žene od mene. – Apostol Petar, videći je tako teško ojađenu i uplakanu, stade je brižno raspitivati, ko je ona i odakle je. I iz razgovora s njom on poznade da je ona majka Klimentova, i stade je tešiti, govoreći joj: Ja znam najmlađeg sina tvog Klimenta; on se sada nalazi u ovom kraju. – A Matidija, čuvši za sina svog, izgubi se od zaprepašćenja i radosti, i postade kao mrtva. – No sveti, apostol je uze za ruku i podiže sa zemlje, i naredi joj da pođe za njim na lađu, govoreći joj :Ne tuguj, starice, jer ćeš odmah saznati sve o sinu svom.
Dok oni iđahu ka lađi, izađe im u susret Kliment, i ugledavši ženu gde ide za svetim apostolom Petrom, začudi se. A ona, zagledavši se u Klimenta, koji je po crtama lica jako ličio na oca, upita svetoga Petra: Nije li to Kliment, sin moj? – Apostol odgovori: On je. – Matidija obisnu oko vrata Klimentu, i zaplaka. A Kliment, ne znajući ko je ta žena i zbog čega plače, stade je oturati od sebe. Tada mu sveti apostol reče: He odguravaj, čedo, onu koja te je rodila. – Čuvši to, Kliment se rasplaka i pade k nogama njenim, celivajući je i plačući. I obuze ih velika radost što se nađoše i poznaše. Sveti Petar pak pomoli se za nju Gospodu i isceli joj ruke. A ona zamoli apostola da isceli staricu njenu kod koje stanovaše. Sveti apostol uđe u njenu kuću i isceli je od bolesti; Kliment pak dade joj hiljadu drahmi[4] za prehranu svoje majke. Zatim, uzevši majku zajedno sa isceljenom staricom, odvede ih na lađu, i lađa krenu. Putem Matidija upita sina za muža svog Fausta, i čuvši da je on pre dvadeset godina krenuo u svet da nju traži i da otada nema nikakve vesti o njemu, ridaše gorko za njim kao za umrlim, ne nadajući se da će ga videti živa. Stigavši pak u Antadros,[5] oni siđoše sa lađe i produžiše put suvim. Došavši u Laodikiju, njih sretoše Faustin i Faustinijan, koji pre njih behu stigli tamo. Oni upitaše Klimenta: Ko je ta žena strankinja što je pored vas sa drugom staricom? – Kliment odgovori: Moja majka koju pronađoh u tuđini. – I stade im pričati redom, koliko se vremena nije video sa majkom i kako je ona otišla od kuće sa dva blizanca.
Čuvši to, njima bi jasno da je Kliment brat njihov, i ta žena – majka njihova. I rasplakavši se od velike radosti, oni uskliknuše: Vaistinu je ovo majka naša Matidija, a ti brat naš Kliment, jer mi i jesmo blizanci Faustin i Faustinijan koji sa majkom napustismo Rim.
Rekavši to oni obisnuše jedan drugome o vrat, i plakaše mnogo i s ljubavlju celivahu jedan drugog. Prizor beše dirljiv: majka se raduje deci koju neočekivano pronađe zdrave, i oni pričaju kako ih promisao Božji spase od potopljenja, i svi radosni slave Boga. Samo im jedna tuga tištaše dušu: tuga što ništa ne znaju o ocu svom. Zatim oni moliše svetog apostola Petra da krsti njihovu majku. I sutradan u svitanje oni odoše na more, i sveti apostol u prikrivenom mestu krsti Matidiju i njenu staricu u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i odaslavši je sa sinovima ispred sebe u stan, sam ode drugim putem.
I gle, na putu stajaše blagoobrazni muž, sa sedom bradom, bedno odeven, i on očekivaše apostola Petra. Kada sveti apostol naiđe, blagoobrazni muž ga s poštovanjem pozdravi i reče: Vidim da si čovek stranac i ne prost, jer samo lice tvoje pokazuje da si čovek blagorazuman; stoga želim da malo porazgovaram s tobom. – Apostol na to reče: Govori, gospodine, što želiš. – I stade taj čovek govoriti ovako: Ja te danas videh u prikrivenom mestu na obali gde se moliš, i zagledavši neprimetno ja se sklonih, i počekah te ovde malo, želeći da ti kažem ovo: uzalud se trudite moleći se Bogu, jer nema nikakvoga Boga ni na nebu ni na zemlji, i nema nikakvog promisla Božjeg o nama, nego sve u svetu ovom biva slučajno. Stoga ne obmanjujte sebe uznoseći molitve Bogu koga nema.
Čuvši ovakvo rasuđivanje, sveti Petar mu reče: Na osnovu čega ti misliš da sve biva slučajno a ne po Božjem uređenju i promislu, i čime ćeš dokazati da nema Boga? Ako nema Boga, ko je onda stvorio nebo i ukrasio ga zvezdama? Ko je stvorio zemlju i odenuo je cvećem? – A čovek taj, uzdahnuvši iz dubine srca, odgovori: Znam ja, gospodine, unekoliko astronomiju, a bogovima tako usrdno služim kao niko drugi. I uvideh ja da je sve i sva obmana, i nema nikakvoga Boga. Jer kada bi na nebu bio ikakav Bog, on bi čuo uzdahe onih što plaču, obratio bi pažnju na molitve onih što se mole, pogledao bi na patnje srca koje iznemogava od tuge. No pošto nema onoga koji bi čuo i utešio u nevoljama, onda iz toga zaključujem da nema Boga. Kada bi bilo Boga, on bi čuo mene koji se u jadu srca molim i ridam, jer eto, gospodine moj, ja se dvadeset godina i više nahodim u gorkoj muci, i kako sam se mnogo molio svima bogovima! kako sam im mnogo žrtava prineo! kako sam mnogo suza i ridanja prolio! i ni jedan me od bogova ne ču, i sav trud moj bi uzalud. – Na to mu sveti apostol reče: Ti zato nisi toliko vremena uslišen što si se molio mnogim bogovima, ništavnim i lažnim, a ne Jedinome, Istinitome Bogu, u koga mi verujemo i molimo My ce.
Tako razgovarajući dugo s tim čovekom i prepirući se o Bogu, sveti apostol Petar poznade po kazivanju njegovom da je to Faust, otac Klimentov i braće njegove, a muž Matidijin, i reče mu: Ako budeš poverovao u Jedinog, Istinitog Boga koji je stvorio nebo i zemlju, onda ćeš odmah videti čitave i zdrave i ženu i decu svoju. – A on na to odgovori: Eda li će žena moja se decom ustati iz mrtvih? Jer sam ja sam po zvezdama saznao, i od premudrog zvezdočatca Anuviona se uverio, da su se i žena moja i dvoje dece udavili u moru.
Tada apostol Petar odvede Fausta u svoj stan. Kada Faust uđe tamo i ugleda Matidiju, on se zaprepasti, i netremice je posmatrajući s čuđenjem ćutaše. Zatim reče: Kakvo će čudo ovo biti? koga sada vidim? – I prišavši pobliže on kliknu: Zaista je ovo moja mila supruga! – I tog časa oboje od iznenadne radosti klonuše toliko, da ni reči ne mogahu progovoriti, jer i Matidija poznade svoga muža. A kada zatim ona jedva dođe sebi, reče: O, mili moj Fauste! kako si se obreo živ, kada smo mi čuli da si umro?
Tada nastade neopisiva radost za sve, i od radosti veliki plač, jer i supruzi raspoznaše jedan drugog, i deca raspoznaše svoje roditelje; i grleći se plakahu, i veseljahu se, i blagodarahu Boga. I svi koji se tamo desiše, videći njihov susret posle dugog rastanka, rasplakaše se i blagodariše Boga. A Faust, pripavši k nogama svetom apostolu, moljaše ga da ga krsti, jer iskreno poverova u Jedinog Boga. A kada bi kršten, on sa suzama uznošaše blagodarne molitve Bogu. Zatim svi otidoše odatle u Antiohiju.
Kada oni u Antiohiji učahu veri u Hrista, igemon Antiohijski doznade sve o Faustu, njegovoj ženi i deci, o njihovom carskom poreklu, kao i o tome šta su doživeli, i odmah posla vesnike u Rim i obavesti cara o svemu. Car naredi igemonu da što pre sa velikom čašću otpremi u Rim Fausta i njegovu porodicu. I kada to bi izvršeno, car se radovaše njihovom povratku. A kada saznade šta im se sve dogodilo, on plakaše dugo. I tog dana car priredi gozbu u njihovu čast, i ukaza im veliko poštovanje. Narednog pak dana dade im velika imanja, i robove i robinje. I behu oni u velikom poštovanju kod sviju.
A življahu oni veoma pobožno, čineći velike milostinje ubogima. I pošto tako dugo poživeše, i razdavši sve nevoljnima, Faust i Matidija u dubokoj starosti otidoše ka Gospodu.
Deca pak njihova, kada sveti apostol Petar dođe u Rim, podvizavahu se u apostolskom učenju. Naročito blaženi Kliment bejaše nerazdvojni učenik Petrov, i učesnik u svima njegovim putovanjima i trudovima i trpljenjima za Hrista, i propovednik učenja Hristova. Zato ga apostol Petar postavi za episkopa pre svoga raspeća, koje on dožive od Nerona.[6] Posle smrti apostola Petra i Pavla, a za njima episkopa Lina,[7] pa za ovim episkopa Anakleta,[8] Kliment u Rimu upravljaše mudro lađom Crkve Hristove[9] usred bure koju tada stvarahu mučitelji, i pasijaše stado Hristovo s velikim trudom i trpljenjem, sa svih strana opkoljen ljutim goniteljima kao razjarenim lavovima i krvožednim vucima, koji traže da prožderu i unište Hristovu veru. Nalazeći se u takoj opasnosti, on ne prestajaše starati se sa najvećom revnošću i o spasenju duša ljudskih, i obrati ka Hristu mnogo nevernih ne samo iz prostoga naroda nego i sa carskoga dvora visokorodnike i velikaše, među kojima beše i neki velikaš Sisinije, i ne malo njih iz roda cara Nerve.[10] Svojom propoveđu sveti Kliment jednom na Uskrs obrati ka Hristu četiri stotine dvadeset četiri lica visokog roda i ove ih krsti. Domicilu, bratanicu svoju, koja beše verena za Avrelijana, sina prvog velikaša rimskog, on posveti na čuvanje devstvenosti. Osim toga, on razdeli Rim između sedam brzopisaca, da opisuju stradanja svetih mučenika koje tada ubijahu za Hrista.
I kada se učenjem njegovim i trudom, i čudesnim delima njegovim i vrlinskim životom stade Crkva Hristova uvećavati, tada mrzitelj hrišćanske vere komit Torkutijan,[11] videvši bezbrojno mnoštvo onih koji su pod uticajem Klimenta poverovali u Hrista, podstače neke iz naroda da se dignu protiv Klimenta i protiv hrišćana. I nastade u narodu metež i uzbuna; pobunjenici dođoše k eparhu grada Mamertinu i stadoše vikati protiv Klimenta, govoreći: Dokle će on ponižavati bogove naše? – druga pak, braneći Klimenta, govorahu: Kakvo je zlo učinio taj čovek? ili kakvo dobro delo on nije učinio? Svakoga bolesnika koji je došao k njemu On je iscelio; svakog ožalošćenog koji je otišao k njemu on je utešio; nikada nikome on nije učinio zlo, nego je svima učinio mnogo dobra. –
Međutim ostali, raspaljeni duhom zla, vikahu: Sve to on čini pomoću vradžbina, i služenje bogovima našim iskorenjuje. On Zevsa ne naziva bogom; Herkula, našeg pokrovitelja, naziva duhom nečistim; za česnu Afroditu veli da je bludnica; za veliku Vestu kaže da je treba spaliti, takođe i Atinu i Artemidu i Hermesa; Hronosa pak i Areja huli; uopšte, sve bogove naše i hramove njihove on neprestano sramoti i osuđuje. Stoga neka on ili prinese bogovima žrtvu ili neka bude uništen.
Tada eparh Mamertin, pod uticajem meteža i uzbune među građanima, naredi da svetog Klimenta dovedu k njemu. I stade mu govoriti: Ti si poreklom visokoga roda, kako svedoče o tebi svi građani Rima, ali si pao u zabludu, pa zbog toga ne mogu da te trpe i da ćute; neizvesno je kakvog Boga ti poštuješ, nekakvog novog, nazivanog Hristom, protivnog bogovima našim. Stoga je tebi potrebno, da ostaviš svaku zabludu i obmanu i da se pokloniš bogovima kojima se mi klanjamo. – Sveti Kliment odgovori: Molim tvoje dobroumlje, poslušaj mene a ne bezumne reči grube svetine koja nizašta ustaje protiv mene; jer, premda mnogi psi laju na nas, ipak nam ne mogu oteti ono što mi jesmo: jer mi smo ljudi razumni i pametni, a oni su psi bez razuma koji nerazumno laju na dobru stvar; meteži i pobune svagda su dolazili od nerazumne i nevaspitane gomile. Stoga naredi im da najpre umuknu, pa kad nastane tišina neka govori čovek razuman o važnom delu spasenja, i neka ukaže na istinitoga Boga, kome se treba s verom klanjati.
To i mnogo drugo govoraše svetitelj, i eparh ne nađe u njemu nikakve krivice, stoga i posla caru Trajanu[12] izveštaj, da je na Klimenta ustao narod zbog bogova, ma da nema verodostojnog svedočanstva da je on kriv. Car Trajan odgovori eparhu da Kliment mora: ili prineti žrtvu bogovima, ili biti poslat na zatočenje u pusto mesto Pont blizu Hersonesa.[13] Dobivši takav odgovor od cara, eparh Mamertin se ožalosti zbog Klimenta, i moljaše ga da ne izabere sebi dobrovoljno progonstvo, nego da prinese bogovima žrtvu, pa će izbeći progonstvo. Svetitelj uveravaše eparha da se on progonstva ne boji, već ga, naprotiv, voli i veoma želi. U rečima svetoga Klimenta bejaše takva sila blagodati, koju Bog dade njemu, da eparh, ganut njegovim rečima, zaplaka i reče: Bog, kome ti svim srcem služiš, neka ti pomogne u izgnanstvu tom, na koje si osuđen. – I spremivši lađu i sve što beše potrebno svetitelju, on ga otpusti.
Sa svetim Klimentom krenuše u zatočenje i mnogi blagočestivi hrišćani, voleći više da se sa svojim pastirom pate u progonstvu nego da bez njega žive na slobodi. A kad svetitelj stiže u mesto zatočenja, on zateče tamo više od dve hiljade hrišćana, osuđenih na tesanje kamena u tamošnjim gorama. Na isti posao bi određen i sveti Kliment. Hrišćani, ugledavši svetog Klimenta, svi mu jednodušno pristupiše sa suzama i tugom, govoreći: Pomoli se za nas, svetitelju, da postanemo dostojni obećanja Hristovih. – Svetitelj na to reče: Nisam dostojan takve blagodati Gospoda moga, koji me udostoji biti zajedničarem venca vašega.
I radeći s njima sveti Kliment ih utešavaše i nazidavaše svojim korisnim savetima. A kada doznade od njih da veoma oskudevaju u vodi, i da na leđima donose sebi vodu sa šest potrkališta daljine, sveti Kliment im reče: „Pomolimo se Gospodu našem Isusu Hristu, da ispovednicima svojim otvori izvor žive vode, kao što otvori žednom Izrailju u pustinji kada udari kamen i poteče voda, da bismo se, dobivši takvu blagodat Njegovu, radovali“. – I stadoše se svi moliti. Po završenoj molitvi sveti Kliment ugleda jagnje gde stoji na jednom mestu i podiže desnu nogu, kao pokazujući mesto. Svetitelju bi jasno da je to Gospod koji se javio, a koga niko ne vide sem on, i ode na to mesto, i reče: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, kopajte na ovom mestu. – I svi, stavši unaokolo, počeše motikama kopati, ali ništa ne uspeše, pošto ne pogodiše mesto na kome je jagnje stajalo. Posle toga sveti Kliment uze malu motiku i poče kopati na onom mestu gde je stajala Jagnjetova noga, i odmah izbi izvor vode veoma čiste i ukusne, i iz izvora obrazova se reka. Tome se svi obradovaše, a sveti Kliment reče: Potoci vesele grad Božji (Psal. 45, 5).
Glas o ovome čudu pronese se po celom kraju onom, i stadoše se sticati tamo ljudi iz svih okolnih gradova i sela, da vide reku koja se neočekivano i čudesno obrazovala na molitve svetiteljeve, a i da čuju učenje njegovo. I mnogi verovahu u Hrista, i krštavaše ih sveti Kliment u toj vodi. A neznabožnog naroda se toliko sticaše k svetitelju, i toliko se obraćaše ka Hristu, da se svaki dan krštavahu po pet stotina duša i više. Za jednu godinu toliko se uveća broj vernih, da sedamdeset pet crkava bi podignuto. I srušeni biše svi idoli, i spomenici njihovi, i razoreni svi idolski hramovi u svoj zemlji onoj, pošto svi žitelji primiše hrišćansku veru.
Car Trajan, saznavši da je u Hersonesu bezbroj ljudi poverovalo u Hrista, odmah posla tamo jednog dostojanstvenika, po imenu Afidijana. Čim stiže tamo, Afidijan mnoge hrišćane raznim mukama umori. Ali zatim kada vide da svi s radošću hitaju na mučenje za Hrista, on ne hte više da muči narod, već se svim silama staraše da jedino Klimenta primora da prinese žrtvu. Međutim kada uvide da je Kliment nepokolebljiv u veri i čvrsto stoji za Gospoda Hrista, naredi da ga metnu u čamac, odvezu nasred mora i tamo, sa kamenom o vratu bace u dubinu morsku i utope, da hrišćani ne bi našli telo njegovo. Dok se pak to obavljaše, verni stajahu na obali i silno plakahu i ridahu za svetiteljem. Potom dva najvernija učenika njegova, Kornilije i Fiv, rekoše svima hrišćanima: „Pomolimo se svi jednodušno, da nam Gospod pokaže česno telo Svoga mučenika“. – A kad se narod moljaše, more se povuče od obale za tri potrkališta, i ljudi, kao nekada Izrailjci u Crvenom Moru, idoše po suvu i nađoše mermernu pešteru u vidu crkve Božije, i u njoj telo svetiteljevo, i kraj tela kamen sa kojim svetitelj bi potopljen. Kada pak verni htedoše da uzmu odande česno telo svetog mučenika, onda bi otkrivenje spomenutim učenicima, da telo svetiteljevo ostave tu, jer će se svake godine u spomen njegov more povlačiti od obale za sedam dana, dajući na taj način put onima koji žele doći i pokloniti se svetom telu mučenikovom. I bivaše tako kroz mnoge i mnoge godine, počevši od carovanja Trajanova pa sve do carovanja Nikifora, cara grčkog.[14] A tamo se molitvama svetiteljevim zbivahu i druga mnoga neiskazana čudesa, jer Gospod proslavljaše ugodnika Svog.
Jedne godine, kada se more u spomen svetitelja povuče u običajeno vreme i mnogo naroda dođe k svetim moštima na poklonjenje, dogodi se da jedno malo dete ostade u crkvi, jer roditelji njegovi pri odlasku iz crkve zaboraviše na njega. U to vreme more se poče vraćati na svoje mesto i pokrivati crkvu, i svi hitahu da se što pre udalje da ih more ne pokrije; hitahu i roditelji deteta ostalog u crkvi, držeći da je i dete njihovo izašlo ranije sa ljudima iz crkve. Osvrćući se na sve strane i tražeći ga među narodom, oni ga ne nađoše, a vratiti se natrag beše nemoguće, pošto more već beše pokrilo crkvu. Ojađeni roditelji, plačući neutešno za svojim detetom, otidoše kući svojoj sa velikim bolom i tugom.
Naredne godine more se opet povuče, i roditelji spomenutog deteta po običaju svom odoše i ove godine da se poklone svetitelju. Ušavši u crkvu oni nađoše dete živo i zdravo gde sedi kraj svetiteljeva kivota. Neopisano radosni, roditelji ga uzeše i raspitivahu ga kako je ostalo živo. A dete, pokazujući prstom na kivot svetog mučenika, govoraše: Ovaj svetitelj me je sačuvao živa; on me je hranio, i sve strahote morske od mene odgonio.
Ovo veliko čudo bi na veliku radost roditeljima i svemu narodu koji beše došao na praznik, i svi slavljahu Boga i svetog ugodnika Njegovog. I vratiše se roditelji sa živim i zdravim detetom kući svojoj.
U vreme carovanja Nikifora, cara grčkog, o prazniku svetoga Klimenta more se ne povuče, kao što je to bivalo svih ranijih godina, i tako to potraja pedeset i više godina. A kad u Hersonesu postade episkop blaženi Georgije, on silno tugovaše što se more ne povlači i mošti tako velikog ugodnika Božjeg, pokrivene vodom, nalaze se kao pod spudom. U dane njegovog episkopovanja dođoše u Herson dva hrišćanska učitelja Metodije i Konstantin Filosof, kasnije nazvan Kirilo.[15] Oni putovahu na propoved ka Hozarima,[16] i putem se raspitivahu za mošti svetoga Klimenta; i doznavši da se one nalaze u moru, oni stadoše podsticati episkopa Georgija, da se potrudi pronaći tu duhovnu riznicu – mošti sveštenomučenikove.
Podstaknut od ovih učitelja, episkop Georgije otputova u Carigrad i obavesti o tome ondašnjeg cara Mihaila III[17] i svjatjejšeg patrijarha Ignjatija.[18] Car i patrijarh poslaše s njim odabrane ljude i sav klir svete Sofije.[19] Doputovavši u Hersones, episkop sabra sav narod, pa sa psalmima i pesmama odoše na morsku obalu, u nadi da dobiju željeno, ali se voda ne rastupi. Posle pak zalaska sunca, oni sedoše u lađu, i odjednom u ponoći svetlost zasija iz mora: i najpre se pojavi glava, pa zatim i celokupne mošti svetoga Klimenta izađoše iz vode. Episkopi ih sa strahopoštovanjem uzeše, u lađu smestiše, pa u grad svečano unesoše, i u crkvi svetih apostola položiše. A kada otpoče sveta liturgija, zbiše se mnoga čudesa: slepi progledaše, hromi prohodaše, i svakovrsni bolesnici ozdraviše, i zli dusi iz besomučnih prognani biše – molitvama svetoga Klimenta a blagodaću Gospoda našega Isusa Hrista, kome slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
PETRA,
arhiepiskopa Aleksandrijskog
 
SVETI otac naš Petar, arhiepiskop Aleksandrijski, u mladosti svojoj bi vaspitan od blaženog Teone, arhiepiskopa tog istog grada Aleksandrije, i posle njega bi uzdignut na episkopski presto u vreme ljutog i strahovitog gonjenja hrišćana od strane neznabožnih careva rimskih Dioklecijana i Maksimijana. Tada sve tamnice behu prepune hrišćanskih mučenika, i krv njihova zalivaše sve ulice i gradove i okolna polja. U takva strašna vremena, puna strahota i muka, Božjom Crkvom upravljaše ovaj sveti Petar u trpljenju i neiskazanim trudovima. Svojim učenjem i nepobedivim junaštvom vere on mnoge malodušne i bojažljive ohrabri, mnoge od odstupništva i pada odvrati, i veliki broj vernih privede h mučeničkom vencu. A kada sam bi izgnan za Hrista, on, nahodeći se u Tiru i Finikiji i Palestini, poslanicama svojim utvrđivaše ovce svoje i ukrepljavaše ih silom Svetoga Duha. Bojeći se pak da se ko ne uplaši muka i otpadne od Hrista, on se dan i noć moljaše za njih Bogu. A kada se ponovo vrati u Aleksandriju, sveti Petar služaše sužnjima po tamnicama, kojih beše šest stotina pedeset, pri čemu među njima bejaše mnogo prezvitera i klirika; i svi oni raznim mučenjima biše umoreni. A sveti Petar, videći njihovo stradanje i trpljenje do kraja, radovaše se duhom.
U vreme mudrog upravljanja svetog arhiepiskopa Petra Hristovim stadom, pojavi se u Aleksandriji krvožedni vuk u ovčijoj koži – jeretik Arije, koji poče usred pšenice sejati kukolj prokletog đavolskog učenja, huleći Božanstvo Gospoda našeg Isusa Hrista, i takom hulom škodeći Crkvi Božijoj. Pastir dobri često zapušivaše usta tome vuku obuzdavajući ga, kažnjavajući ga, i preteći mu, da ne razara dobro ispovedanje Svete Trojice, besprekorno predato Crkvi Hristovoj. No pošto Arije, taj drugi Juda, ostajaše nepopravljiv, i njegova se bogoprotivna zloća ne hoćaše pokoriti istini, tada sveti Petar prokle tog bogohulnika, i odlučivši ga od Crkve odseče ga kao truli deo. A vuk Arije, izgnan iz stada Hristova, krijaše se kao tama od svetlosti, jer je pisano: Svaki koji zlo čini mrzi na videlo i ne ide k videlu da ne pokaraju dela njihova, jer su zla (Jn. 3, 20); i ne usuđivaše se bezakonik prići k ovako budnome pastiru, koga nikakvim lukavstvom i previsprenim rečima ne mogaše prelastiti.
Crkva pak sveta u Aleksandriji rastijaše i množaše se, iako vremena ta behu opaka; jer nikakva mučenja ne mogahu preprečiti i zatvoriti put ka Hristu ljudima željnim spasenja, koji ne samo imanja svoja nego i život svoj polažući hitahu k Petrovu učenju i k svetome krštenju, napuštajući služenje idolima.
Neznabožni car Maksimijan, koji tada vladaše istočnim zemljama i življaše u Nikomidiji, doznavši da se mnogi učenjem svetog arhiepiskopa Petra obraćaju od idolopoklonstva ka Hristu, posla tribuna sa vojnicima da svetitelja uhvate i vezana dovedu k njemu. Došavši u Aleksandriju, poslanici nađoše svetoga Petra u crkvi sa mnoštvom vernih gde vrši službu Svima Svetima, uzeše ga i okovaše u teške okove. Zbog toga nastade u narodu silan metež i velika uzbuna: jedni plakahu za svetim Petrom, drugi vapijahu: „Zašto pastira našeg otimate od nas?“ – I sleže se sva Aleksandrija želeći da dušu svoju položi za učitelja svoga, i vikaše narod na cara i na poslane od njega. A tribun, videći silan metež i uzbunu u narodu, naredi da svetitelja čuvaju u tamnici, koja se nalazila u blizini crkve, i posla caru pismeni izveštaj o svemu što se dogodilo. Pročitavši izveštaj car se veoma naljuti, i posla pismeno naređenje tribunu da odmah odseče glavu hrišćanskom učitelju Petru i da pogubi sve koji se budu protivili. Dobivši carevo naređenje, tribun se postara da izvrši naređenje i da Petra izvede na posečenje; ali mnogi narod, koji dan i noć opsedaše tamnicu, ne davaše da oca njegova izvedu na smrt. Tu beše bezbroj mnogo ljudi i žena, starih i mladih, monaha i monahinja, koji, vezani ljubavlju prema arhijereju Božjem, ne odmicahu se od tamnice. Kada oni ugledaše naoružane vojnike gde idu k tamnici da izvedu Petra, svi jednodušno povikaše: Prvo sve nas pobijte, ako imate naređenje od cara vašega, pa onda uzmite oca našeg: jer mi nećemo odstupiti od našega pastira, niti dopustiti da postrada učitelj i lekar duša naših. – Tribun, čuvši to i videći toliki narod, ne željaše da izvrši veliko i strašno krvoproliće, nego se staraše da tajno obezglavi Petra, i na taj način izvrši carevo naređenje.
Dok se to zbivalo, Arije saznade da arhiepiskop koji ga je odlučio od svete saborne apostolske Crkve sedi u tamnici i okovima, i ima biti ubijen za Hrista. I on ode k njemu sa pretvornim i licemernim pokajanjem, nadajući se da posle njega stupi na presto i postane arhiepiskop Aleksandrijski. On dođe tobož moleći oproštaj i kajući se za svoju bogohulnu jeres; i umoli neke prezvitere, a naročito Ahilu i Aleksandra, da zamole za njega svetoga Petra, da mu oprosti sagrešenje i primi ga u crkvenu zajednicu. Međutim Bog koji zna pomisli srca ljudskog, znađaše i zlo srce Arijevo, i javivši se noću blaženome Petru otkri mu svo lukavstvo prokletog jeretika trg, i zapovedi da ga ne primi u svetu Crkvu. Sutradan pak ujutru mnogi blagoverni ugledni građani, na čelu sa prezviterima Ahilom i Aleksandrom, dođoše u tamnicu i moliše svetog arhiepiskopa pripadajući k nogama njegovim, da oprosti Ariju i razreši ga od prokletstva. A blaženi Petar, plačući i uzdišući, odgovori im: Mili moji, ne znate za koga me molite jer me molite za onoga koji cepa Crkvu Hristovu. Vi znate da ja ljubim ove ovce moje, i ne bih želeo da koja od njih pogine. Naročito molim Boga da svima podari oproštaj grehova i spasenje; samo Arija odbacujem, jer je on i od samog Boga odbačen, i od svete Crkve odlučen ne toliko mojim sudom koliko Božjim, pošto on sagreši ne čoveku nego Bogu, huleći tajnu Svete Trojice, na koju heruvimi i serafimi ne smeju gledati i samo neprestano pevaju: „Svet, Svet, Svet Gospod Savaot“, a Sile Nebeske govore: „puno je nebo i zemlja slave Tvoje“. Bestidni jeretik usuđuje se hulom svojom praviti podelu između Oca i Sina i Svetoga Duha. Kako onda da oprostimo njemu, na koga se sva tvorevina ljuti zbog Tvorca svoga? Stoga, neka bude proklet Arije i u sadašnjem i u budućem veku!
Kada blaženi Petar izreče to, svi koji ga moljahu za Arija padoše mu pred noge, i više se ne usuđivahu uznemiravati ga. A on, uzevši nasamo prezvitere Ahila i Aleksandra, reče im: Ja sam čovek grešan, no znam da me Gospod Bog moj poziva k mučeničkom vencu, i pre no što umrem objaviću vama, stubovima Crkve, tajnu Božiju, koju mi Gospod moj otkri noćas: ti ćeš, čestiti Ahilo, posle mene stupiti na arhiepiskopski presto, a posle tebe ovaj dostojni prezviter Aleksandar. Što ce pak tiče Arija, nemojte me smatrati nemilosrdnim i prema onima koji greše surovim: jer greh učinjen po nemoći ljudskoj, makar bio i najveći, manji je od zloće Arijeve. Onima koji greše po slabosti može se oprostiti; a tome prokletniku, za koga me molite, kako mogu oprostiti kada mu je duša prepuna obmane i hule? Jer iz srca njegova teče reka huljenja na svemogućeg Sina Božjeg: on naziva stvorenjem Onoga koji je Stvoritelj svega vidljivog i nevidljivog, i koga proroci, apostoli i evanđelisti propovedaše. Kako možete vi zahtevati od mene da izađem u susret vašoj molbi i da oprostim Ariju, kada on ne hte poslušati savet moj i doći k sebi? A što sam ga prokleo, to sam učinio ne od sebe nego po volji Hrista Boga mog, koji mi se noćas javio. Jer kada se ja po običaju moljah, svetlost velika iznenada obasja tamnicu, i ja ugledah Gospoda mog Isusa Hrista u obliku dvanaestogodišnjeg junoše, kome lice sijaše jače od sunca, tako da nisam mogao gledati na neiskazanu slavu lica Njegova. Beše On obučen u belu rizu, no razderanu od vrha do dna; pridržavajući je obema rukama na prsima On pokrivaše nagotu Svoju. Kada sve to ugledah, mene spopade trepet i užas; i sa velikim strahom moleći My ce, upitah: „Ko ti, Spase, rizu razdra?“ Gospod odgovori: „Razdra mi je bezumni Arije, jer odvoji od Mene ljude Moje, koje stekoh krvlju Svojom. Nego pazi i ne primaj ga u crkvenu zajednicu: jer on smišlja zlo i neprijateljstvo protiv mene i protiv mojih ljudi. Eto, hoće da mole tebe za njega da mu oprostiš; ali ti ih nemoj poslušati i nemoj primiti u stado vuka kao ovcu. Zapovedi Ahilu i Aleksandru, koji će posle tebe biti episkopi, da ga ne prime nego da ga pred svima prokunu“. Eto, dakle, ja vam kazah što mi je naređeno; a vi ako ne poslušate i ne izvršite što vam je naređeno, ja neću biti kriv za to.
Rekavši to on prekloni kolena i moljaše se, i svi se moljahu s njim. A kad završi molitvu reče: Pomolite se za mene, braćo. – Prisutni se pomoliše, i rekoše: Amin. – Ahila pak i Aleksandar, celivajući mu ruku, plakahu, jer im on reče da ga oni više videti neće. I ovi prezviteri saopštiše ljudima sve reči koje im blaženi Petar reče o Ariju, i to što im on zapovedi da Arija ne primaju u crkvenu zajednicu, pošto je vuk i neprijatelj Božjeg Sina.
Posle toga sveti Petar, videći da hrišćanski narod zapaljen revnošću ne dopušta carskom izaslaniku da ga izvede iz tamnice na smrt, i bojeći se da se ne izrodi bitka između hrišćana i carevih vojnika i nastane veliko krvoproliće, a usto i sam želeći da se razreši od tela i otide ka Gospodu, odluči da krišom preda sebe mučiteljima, da ne bi narod nastradao, i da bi sam što pre otišao k željenome cilju. Stoga on tajno od naroda posla k Tribunu jednog vernog slugu svog koji se nalažaše pored njega, sa ovakom porukom: „Ako želiš da učiniš caru Maksimijanu po volji, onda dođi noćas tajno k tamnici, probij zid, uzmi. me i izvrši naređenje cara svog“.
Tako i bi. Kada pade noć, mnoštvo hrišćanskoga naroda tiskaše se oko vrata tamnice, u kojoj se nalazio sveti pastir stada Hristova, i čuvaše ih, ne propuštajući nikoga k njemu. Tribun pak dođe s vojnicima i tajno probi na tamnici zid otpozadi, koliko da se može provući jedan čovek. Noć beše zimska i vetrovita, i niko od hrišćana ne ču zvuk od probijanja zida. Sveti Petar prekrstivši se reče: „Bolje je da jedan čovek umre nego da svi ljudi poginu“, – i iziđe iz tamnice kroz probijeni zid, i to niko od vernih ne znađaše. Tribun s vojnicima divljaše se takvom svetiteljevom radosnom hitanju na smrt; i uzevši ga odvedoše na ono mesto gde sveti apostol Marko primi mučeničku smrt, i tamo mu odsekoše česnu glavu.
U blizini groba svetoga Marka nahođaše se jedna devojka koja življaše u dobrovoljnom zatvoru. Kada se ona moljaše Bogu te noći u koju sveti Petar bi posečen, ona ču glas s neba koji govoraše: „Petar početak apostola, Petar svršetak Aleksandrijskih mučenika“.
Kada svanu dan, ljudi doznavši da je njihov pastir tajno izveden iz tamnice i posečen kraj groba svetoga Marka, s plačem pohitaše k svetom telu njegovom, uzeše ga i u crkvu uneše. Tamo, pristavivši česnu glavu njegovu k trupu, postaviše ga na presto, tojest na gornje mesto, sa sledećeg razloga: ovaj sveti arhijerej u životu svom za sve vreme pastirskog služenja svog nije sedao na gornje mesto, već je, kad je tome bivalo vreme, sedeo u podnožju njegovom. Zbog toga su svi ljudi i klirici često negodovali i molili ga da sedi na gornjem mestu, ali on nikada nije pristajao na to. Jednom posle Božanstvene liturgije, sazvavši sav klir svoj, reče im: Znate li zašto ja ne sedam na gornje mesto? Zato što kada se približim k njemu, ja vidim na njemu nebesku svetlost i neku Božanstvenu Silu gde prebiva na njemu. Stoga mene spopada užas, i ja se ne usuđujem sesti tamo, osećajući da sam nedostojan, nego sedam u podnožju, i to sa strahom. Ovo vam kazujem, da me ne biste više primoravali na to.
Sa tog razloga, posle končine njegove, ljudi ga mrtva posadiše na gornje mesto, i svi klicahu k njemu: Moli za nas, sveti ugodniče Božji! – Posle toga oni ga česno pogreboše, slaveći Svetu Trojicu: Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga Boga, kome i od nas neka je čast i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
KLIMENTA,
arhiepiskopa Ohridskog[20]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PAFNUTIJA
 
NIKADA nije pio vina. Jednom bi uhvaćen od razbojnika, i harambaša ga prisili da ispije čašu vina. Videći dobrodušnost Pafnutijevu harambaša se pokaja i napusti svoje razbojničko zanimanje.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PETRA MOLČALNIKA (tihovatelja = Isihaste)
 
SVETI otac naš Petar rodio se u Pontu od pobožnih roditelja, sa kojima prožive samo sedam godina. Sve ostalo vreme svoga života on provede u filosofiji = u podvižništvu (= ασκησιν = isposništvu), najpre u Galatiji; zatim otputova u Palestinu. Tamo on obiđe sva sveštena i sveta mesta, u svakome provodeći dugo vreme u molitvama. Iz Palestine on otide u Antiohiju. Tamo se zatvori u jednoj keliji, i radeći na svojoj duši, provođaše vreme u neprestanim molitvama. Ništa osim hleba on nije jeo i osim vode nije pio, i to po vrlo malo svakog drugog ili trećeg dana. Zbog takvih vrlina on dobi od Boga vlast nad demonima. Tako sveti Petar oslobodi od demona jednog čoveka, po imenu Danila. Naučivši isceljenog Danila istinama svete vere, sveti Petar ga načini svojim saisposnikom i sarevniteljem. Ugodnik Božji Petar otvaraše oči slepima i isceljivaše razne bolesti. Savete i pouke on davaše ili pismeno ili usmeno. Svojim svetim životom on postade čuven i slavan u celoj Antiohiji i u svoj okolini njenoj. Poživevši devedeset i devet godina, prepodobni Petar mirno otide u večne obitelji nebeske, oko 429. godine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ŠEST STOTINA SEDAMDESET
 
POSTRADAŠE za Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
VASILISE
 
ŽENA cara Maksentija. Poverovala u Hrista preko velikomučenice Ekaterine. Mačem posečena.
 


 
NAPOMENE:

  1. Oktavijan Avgust – prvi car Rimski posle ukinuća republike u Rimu, carovao od 30. godine pre Hrista do 14. godine posle Hrista. Tiberije, pastorak njegov, carovao od 14. godine do 37. godine; za carovanja njegovog postradao i krsnu smrt primio Gospod naš Isus Hristos.
  2. Asijom su Rimljani nazivali pokrajinu u Maloj Aziji, duž obale Sredozemnog Mora; u nju je spadalo nekoliko gradova; Pergam je smatran prestonicom.
  3. Ili uobičajenije: Kesarija Palestinska, na istočnoj obali Sredozemnog Mora.
  4. Drahma – grčki novac, ravna dinaru.
  5. Antadros – grad na Adramitskom zalivu u Miziji, severozapadnoj oblasti Male Azije. Ruševine tog starog grada postoje i do danas.
  6. 29. juna 67. godine.
  7. Spomen svetog episkopa Rimskog Lina (67-69. godine), jednog od Sedamdesetorice apostola, praznuje se 5. novembra i 4. januara.
  8. Sveti Anaklet – episkop Rimski od 79. do 91. godine.
  9. Sveti apostol Kliment upravljao Rimskom crkvom od 91. do 100. godine.
  10. Nerva – rimski car, carovao od 96. do 98, godine posle Hrista.
  11. Komitima su se kod Rimljana nazivali saradnici i svita upravitelja oblasti.
  12. Trajan – rimski car od 98. do 117. godine.
  13. Hersones – grad u Tavrici, poluostrvu Crnoga Mora (sada Krim), nalazio se u blizini današnjeg Sevastopolja.
  14. Vizantijski car Nikifor carovao od 802. do 811. godine.
  15. Sveti Kirilo i Metodije – poznati učitelji i prosvetitelji Slovena.
  16. Hozari – narod turkmenskog porekla, živeo oko Kaspijskog Mopa i u donjem toku Volge i u Predkavkazju. Bili delom neznabošci, delom muhamedanci, delom ispovedali jevrejsku veru.
  17. Vizantijski car Mihail III carovao od 855-867. godine.
  18. Sveti Ignjatije upravljao Carigradskom crkvom od 847-857. god.; zatim posle svetog Fotija od 867-877. godine.
  19. Sveta Sofija – saborna crkva Carigradska.
  20. Vidi njegovo žitije pod 27. julom, kada je dan njegove blažene končine. On se negde još spominje i 22. novembra. U nekim rukopisima (Kodeks 24, 378 Britanskog muzeja) kaže se da se ovoga dana (25. nov.) praznuje njegovo rođenje.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *