NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
24. NOVEMBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETE VELIKOMUČENICE
EKATERINE
 
U BPEME neznabožnog cara rimskog Maksimina[1] življaše u gradu Aleksandriji devojka, po imenu Ekaterina, ćerka malog cara Konste. Beše Ekaterina neobične telesne lepote, visoka rastom, i vrlo dobro školovana. U svojih osamnaest godina Ekaterina beše izvrsno izučila grčku filosofiju, medicinu, retoriku i logiku. Poznavala je odlično dela: Homera, Aristotela, Platona i drugih, ne samo filosofa nego i čuvenih lekara: Asklipija, Hipokrata, Galina. Pored toga ona znađaše mnoge jezike i narečja. Zbog toga se svi divljahu njenoj učenosti i znanju. Mnogi bogati i ugledni ljudi pokušavahu da je isprose od njene majke, koja beše potajna hrišćanka zbog ljutog gonjenja hrišćana u to vreme od strane cara Maksimina. Rođaci i majka često savetovahu Ekaterini da se uda, da carsko nasleđe njenoga oca ne bi prešlo u ruke nekome tuđincu, i tako one bile lišene toga nasleđa. No mudra devojka Ekaterina beše čvrsto rešila u srcu svom da se nipošto ne udaje, da bi do kraja života sačuvala svoju devstvenost i čistotu. A pošto rođaci uporno navaljivahu na Ekaterinu da stupi u brak, ona im reče: Ako hoćete da se udam, onda mi nađite takvoga mladića koji ima četiri dara, kojima, kao što sami tvrdite, ja prevazilazim sve ostale devojke, i ja ću u tom slučaju pristati da ga uzmem za supruga; inače, ne želim da pođem za čoveka koji bi ma u čemu bio gori i niži od mene. Stoga potražite svuda, eda biste pronašli mladića koji bi bio sličan meni po znamenitosti roda, po bogatstvu, po lepoti i po mudrosti; mladić koji nema jedan od ovih darova, nije mene dostojan. – Ekaterinini rođaci, videći da je nemoguće naći takvoga mladića, primetiše da sinovi carski, i drugi znatni prosioci njeni mogu biti znamenitijeg roda od nje i bogatiji, ali se po lepoti i po mudrosti niko ne može uporediti s njom. A Ekaterina im govoraše na TO: He pristajem da imam za ženika čoveka koji mi nije ravan po učenosti.
Videći Ekaterininu odlučnost, majka njena reši da oproba još jedno sredstvo: da pribegne za savet svome duhovnom ocu. A ona imađaše duhovnog oca, čoveka svetog i bogougodnog, koji življaše van grada u mestu sakrivenom. Ona dakle uze sa sobom Ekaterinu i ode s njom k tom bogougodnom čoveku. A on, videći blagoliku i smernu devojku i čuvši njene mudre skromne reči, odluči u sebi da je ulovi za poznanje Hrista, Cara Nebeskog. I reče joj: Znam ja jednog divnog mladića koji te neuporedljivo prevazilazi u svima darovima koje si spomenula: lepota Njegova je blistavija od sunčane svetlosti; mudrost Njegova upravlja svim veštastvenim i duhovnim stvorenjima; bogatstvo riznica Njegovih razdaje se celome svetu, i nikada se ne smanjuje, već naprotiv, što se više razdaje ono se sve više umnožava; uzvišenost roda Njegovog je neiskazana i nezamisliva.
Slušajući ove reči Ekaterina pomisli da starac govori o nekom zemaljskom knezu, pa se zbuni i izmeni u licu, i upita starca, je li istina sve to što joj on govori. On odgovori da je sve to istina, i dodade da taj mladić poseduje i druge mnogobrojne velike darove, koji se rečima ne mogu izraziti. – Devojka upita: A čiji je sin taj mladić koga ti toliko hvališ? – Starac joj odgovori: On nema oca na zemlji, nego se rodi na neiskazan i nadprirodan način od jedne najvisokorodnije Presvete i Prečiste Djeve. Ona se udostoji roditi takvoga Sina zbog svoje prevelike čistote i svetosti; i Ona ostade besmrtna i dušom i telom, i uznesena je iznad nebesa, i Njoj se klanjaju svi sveti Angeli kao Carici svekolike tvari. – Ekaterina upita starca: Mogu li ja videti toga mladića, o kome ti govoriš take čudesne stvari? – Ako uradiš što ti budem rekao, odgovori joj starac, onda ćeš se udostojiti videti presvetlo lice Njegovo. – Ekaterina mu na to reče: Vidim da si čovek pametan i starac čestit, i verujem da govoriš istinu. Zato sam gotova da uradim sve što mi narediš, samo da vidim onoga koga ti toliko hvališ.
Tada joj starac dade ikonu Presvete Bogorodice koja u naručju drži Božanstveno Detence, i reče joj: Eto slike Djeve i Matere Onoga o kome sam ti ispričao tako čudesne stvari. Uzmi dakle ovu sliku i nosi je svojoj kući, pa se zaključaj u svojoj sobi i sa strahopoštovanjem uznesi usrdnu molitvu ovoj Djevi koja se zove Marija, i umoli je da ti izvoli pokazati Sina svoga. Ja se nadam da će Ona, ako Joj se sa verom pomoliš, dati tebi da vidiš Onoga koga želi duša tvoja.
Ekaterina, uzevši svetu ikonu, vrati se u svoju palatu. I noću se zatvori u svojoj sobi, i stade se moliti kao što je starac nauči. Za vreme duge molitve ona od umora zaspa, i vide u viđenju Caricu Nebesku onaku kakva beše izobražena na ikoni zajedno sa svetim Detencetom koje sijaše jače od sunca. No Ekaterina ne mogaše videti lice Njegovo, jer Ono odvraćaše lice Svoje od nje i okretaše ga k Materi Svojoj. Želeći da ga vidi, Ekaterina zađe s druge strane, ali Hristos opet okrenu od nje lice Svoje. To se triputa ponovi. Posle toga Ekaterina ču gde Presveta Bogomati reče Sinu svome: Pogledaj, Čedo na sluškinju Tvoju Ekaterinu, kako je ona divna i dobra. – A Bogodetence odgovori: He! ova devojka je veoma pomračena i tako ružna, da ja ne mogu da gledam na nju. – Tada Presveta Bogorodica opet reče Gospodu: Zar ova devojka nije mudrija od svih filosofa? Zar ona svojim bogatstvom i visokorodstvom ne prevazilazi sve devojke? – No Hristos joj odgovori na to: Opet Ti kažem, Mati moja, da je ova devojka bezumna i uboga i hudorodna; i ja neću pogledati na nju, niti hoću da ona vidi lice moje, dok ona ne ostavi neznabožje svoje. – Tada Preblagoslovena Mati reče Gospodu: Molim Te, preslatko Čedo moje, ne prezri stvorenje Svoje, nego je urazumi i nauči šta treba da radi, da bi okusila slast slave Tvoje i videla presvetlo i sveželjeno Lice Tvoje, koje Anđeli žele gledati. – Gospod Hristos odgovori: Neka ona ide k onome starcu koji joj dade ikonu; i neka uradi kao što joj on naredi, i onda će ugledati mene i obresti blagodat kod mene.
Videvši i čuvši sve to, Ekaterina se probudi iz sna i čuđaše se Svemu tome. A kada svanu, ona sa nekoliko robinja svojih ode u keliju svetoga starca, i pripavši k nogama njegovim sa suzama, ispriča mu svoje viđenje, i moljaše ga da joj kaže šta treba da radi, da bi videla i stekla ljubav željenoga Hrista.
Prepodobni starac joj podrobno izloži sve tajne istinite vere hrišćanske, počinjući od stvaranja sveta i praoca Adama pa sve do drugog dolaska Gospoda Hrista; isto tako ispriča joj i o neiskazanoj rajskoj slavi pravednika i o svebolnim beskrajnim mukama grešnika. A Ekaterina, učena i mudra, brzo shvati svo hrišćansko učenje, poverova od sveg srca u Isusa Hrista, i primi od istog starca sveto krštenje. Posle toga starac joj naredi da se opet sa velikim usrđem pomoli k Presvetoj Bogorodici, da joj se Ona još jednom javi, kao i prve noći.
Na taj način svukavši staroga čoveka i obukavši se u odeću obnovljenja duha, Ekaterina se vrati kući svojoj, i svu noć moljaše se gladna sa suzama, dok opet ne zaspa. I tada ona ponovo vide Nebesku Caricu sa Božanstvenim Detencetom na rukama. Bogodetence gledaše Ekaterinu sa velikom blagošću i krotošću. A Bogomati upita Sina svog: Je li Ti po volji, Sine moj, ova devojka? – Gospod odgovori Prečistoj Materi Svojoj:
Veoma mi je po volji, jer sada je ona prekrasna i slavna, a ne ružna i sramna kakva beše ranije; sada je ona bogata i mudra, a ne uboga i nerazumna kakva beše ranije; sada je zavoleh, i ona mi je toliko po volji da hoću da je zaručim sebi za besmrtnu nevestu. – Tada Ekaterina pade na zemlju i reče: Nisam dostojna, preslavni Vladiko, da vidim Carstvo Tvoje, nego me udostoj da budem sa robinjama Tvojim. – U to vreme Presveta Bogorodica uze desnu ruku Ekaterininu i reče Sinu svom: Čedo moje, daj joj prsten kao znak Tvoga zaručenja s njom, unevesti je Sebi, da bi je Ti udostojio Carstva Svoga. – Tada Vladika Hristos dade prekrasni prsten Ekaterini, i reče joj: Eto, ja te danas primam za Svoju nevestu, besmrtnu i večnu. Stoga sa velikom revnošću sačuvaj ovaj savez nenarušivo, i nipošto ne uzimaj sebi nikakvog zemaljskog ženika.
Posle ovih reči Gospoda Hrista, viđenje se završi. Probudivši se, Ekaterina stvarno ugleda na svojoj desnoj ruci predivan prsten. I oseti ona u srcu svom takvo veselje i toliku radost, da od toga časa srce njeno beše zarobljeno Božanstvenom ljubavlju. I sa njom se desi tako čudesna promena, da ona više ni na šta zemaljsko ne pomišljaše, nego dan i noć neprestano razmišljaše jedino o premilom Ženiku svom, Njega jedino želeći i o Njemu se jediio poučavajući i na javi i u snu.
Uskoro posle Ekaterininog obraćenja u hrišćanstvo, doputova u Aleksandriju neznabožni car Maksimin, pun bezmerne nerazumne revnosti za svoje bezdahne bogove, pri tom sam strahovito nerazuman i neosetljiv. Želeći da u čast bogova svojih priredi veliki praznik, car razasla u sve okolne gradove i krajeve naredbu da se svi podanici slegnu k njemu sa žrtvama u grad Aleksandriju radi svenarodnog prinošenja žrtava bogovima. I steče se bezbrojno mnoštvo ljudi, pri čemu je svaki prema svojim mogućnostima vodio za prinošenje na žrtvu: neko vola, neko ovcu; a ko nije bio u stanju, nosio je pticu ili nešto slično. A kad nastupi dan tog odvratnog slavlja, bezumni car prinese na žrtvu sto trideset telaca; velmože pak i knezovi prineše manje, i svaki čovek prinošaše na žrtvu što je mogao. I po celom gradu razlegaše se rika klanih životinja, i ispuni se sav grad smradom od dima prinošenih žrtava, svuda beše gurnjava i vreva.
Dok se sve to događalo, pobožna i prekrasna Ekaterina silno paćaše srcem, tugujući zbog obmane i pogibli tolikih duša ljudskih. I goreći Božanstvenom revnošću, ona uze sa sobom nekoliko robinja, i pođe u hram gde bezumnici prinošahu žrtve. A kada stade na vratima hrama, ona svrnu na sebe poglede svih svojom neobičnom lepotom, koja svedočaše o unutrašnjoj lepoti duše njene. Ona naredi te obavestiše cara da ona ima da mu kaže nešto veoma potrebno. Car naloži da ona priđe k njemu. Došavši pred cara, Ekaterina mu se najpre pokloni, ukazavši mu dužno poštovanje, pa onda reče:
Care, poznaj obmanu kojom su vas đavoli obmanuli: vi trošnim i bezosećajnim idolima služite kao bogovima. Zaista je velika sramota biti toliko slep i bezuman, te se klanjati takvim gadostima. Poveruj makar svome mudracu Diodoru[2] koji kaže da bogovi vaši nekada behu ljudi i završiše život svoj nečasno, ali zbog nekih njihovih slavnih dela koja učiniše za života, ljudi im podigaše spomenike i idole.[3] Sledeća pak pokolenja, ne znajući misli svojih predaka, koji im samo radi sećanja podigoše te spomenike, nego smatrajući da su ti spomenici sami po sebi stvar pobožna i dolična, počeše im se klanjati kao bogovima. I znameniti Plutarh Heronejski[4] gadio se tih bogova i prezirao ih. Poveruj, care, makar ovim učiteljima vašim, i ne budi vinovnik pogibli tolikih duša, zbog kojih ćeš dopasti večnih muka. Hajde, poznaj Jedinog Istinitog Boga, uvek postojećeg, svebespočetnog i besmrtnog, koji u poslednje vreme postade čovek radi spasenja našeg. Njime carevi caruju; Njime se upravlja zemljama; i sav se svet drži Njime. Njegovom jednom rečju sve bi sazdano, i postoji. Ovaj svemoćni i preblagi Bog ne zahteva takve žrtve kao što su ove vaše, niti se umoljava klanjem nevinih životinja, nego jedino traži da zapovesti Njegove držimo čvrsto i nepokolebljivo.
Čuvši to car se strahovito razjari, no dugo ćutaše. Zatim, ne budući u stanju odgovoriti na njene reči, progovori: Ostavi nas sada da obavimo prinošenje žrtava, pa ćemo potom saslušati tvoje reči.
Pošto obavi svoje odvratno slavlje, neznabožni car naredi da Ekaterinu dovedu u njegove carske palate; i reče joj: Kaži nam, devojko, ko si ti, i ponovi nam ono što si nam prošli put govorila. – Ja sam carska kći, odgovori ona, i zovem se Ekaterina. Ranije ja sam se s velikom ljubavlju bavila raznim naukama: izučila sam retoriku, filosofiju, geometriju i druge nauke. No sve to ja prezreh kao ništavno i nekorisno, i postadoh nevesta Gospoda Hrista koji preko proroka Svog Isaije kaže: Pogubiću mudrost mudrih, i razum razumnih odbaciću (Is. 29, 14).
Car se udivi njenim rečima, njenom razumu, no još više bi poražvn njenom izuzetnom lepotom i krasotom, i pomisli da je ona rođena ne od smrtnih roditelja već od neke boginje i bogova koje on počituje. I jedva pristajući da veruje da je devojka takve neopisane lepote rođena od zemnorodnih, on, poražen njenom lepotom, stade joj govoriti sablažnjive reči. Svetiteljka, pak, prozirući njegove grešne pomisli, reče mu: Đavoli, koje vi počitujete kao bogove, obmanjuju vas i odvlače u besmislene požude; ja pak znam da sam zemlja i blato; a Bog me stvori po slici i prilici Svojoj i obdari me ovakom lepotom, da bi se ljudi divili premudrosti Tvorca koji je tako ništavnom i blatnom licu mogao podariti taku mudrost i lepotu.
Ove njene reči uvrediše cara i on joj reče: He govori rđavo o bogovima koji imaju besmrtnu slavu. – No svetiteljka mu uzvrati: Ako želiš da makar malo rasteraš maglu i pomračenost obmanom, onda shvati svu ništavnost bogova tvojih i poznaj Boga istinoga. Samo izgovaranje imena Njegova, ili samo krst izobražen u vazduhu, progoni bogove tvoje, i uništava ih; i ako ti hoćeš, ja ću ti tu istinu dokazati na očigledan način.
Car, videći kako ona slobodno govori, ne hte produžiti razgovor s njom, jer se bojao da ga ona ne pobedi i ne posrami svojim mudrim rečima. Zato joj reče: He dolikuje caru da razgovara sa ženama; nego ću ja sabrati najmudrije filosofe da oni razgovaraju s tobom, pa ćeš ti onda poznati ništavnost svojih mišljenja i poverovati u naša učenja.
Rekavši to, car naredi da svetu devojku najstrožije čuvaju. Sam pak odmah razasla po svima gradovima svoje carevine ovakav raspis: „Ja, car Maksimin, najmudrijim filosofima i govornicima u mojim oblastima želim radovati se! Svi koji služite svemudrom bogu Hermesu,[5] i koji prizivate nastavnice razumu muze,[6] dođite k meni da zapušite usta jedne mudre devojke koja se pojavi ovih dana i ruga se velikim bogovima, nazivajući sva dela njihova basnama i budalaštinama. Stoga dođite da pokažete svu svoju mudrost, da bi vas ljudi proslavili, i da biste od mene dobili nagrade i uzdarja za svoj trud“.
I sabraše se pedeset ljudi, najodabraniji i najmudriji govornici, oštroumni i veoma rečiti. I car im se obrati ovakim rečima: Pripremite se najbrižljivije i najpažljivije za junačku borbu sa jednom devojkom, da biste je u prepirci o bogovima mogli pobediti svojim dokazima. I nemojte olako uzimati to što ćete voditi razgovor sa mladom devojkom, nego nastojte svim silama svojim i pokažite mudrost svoju tako kao da vam je palo u deo da se borite protivu najjunačnijeg i najmudrijeg govornika, jer, ona, kao što ja pažljivo ispitah, prevazilazi mudrošću samog velikog Platona.[7] Zato vas molim, u prepirci sa njom pokažite taku revnost kao da se borite sa samim Platonom. Ako je pobedite, ja ću vam onda dati velike darove; ako pak budete pobeđeni, osramotićete se strašno, i umesto darova primićete gorku smrt.
Na ove careve reči, najslavniji i najmudriji od prisutnih mudraca odgovori: He boj se, care, ako je ta žena i neobično pametna, ipak ona kao žena ne može biti u mudrosti savršena i u govorništvu potpuno vična; naredi samo da ona dođe ovamo, pa ćeš videti da će se ona, od samog pogleda na toliki skup filosofa i govornika, odmah postideti.
Čuvši ove hvalisave reči filosofa, car se veoma raspoloži i obradova, nadajući se da će smeli i pogani jezik pobediti devojku, ispunjenu krotosti i božanske mudrosti. Zato on naredi da je odmah dovedu pred njega. Sleže se utom i mnogo naroda, da čuje prepirku između hrišćanske devojke i neznabožnih mudraca. Međutim, pre no što poslani stigoše kod Ekaterine, k njoj dođe s neba Arhangel Mihail i reče joj: He boj se, devojko Gospodnja, jer će Gospod tvoj mudrosti tvojoj dodati još mudrosti, i ti ćeš u prepirci pobediti tih pedeset govornika. I ne samo oni, nego i mnogi drugi poverovaće preko tebe; i svi će primiti mučeničke vence. – Rekavši to, Angeo otide.
Carevi pak poslanici dođoše k Ekaterini, i uzevši je odvedoše je u pozorište pred cara i filosofe i narod. I odmah onaj oholi filosof, koji se maločas onako hvalisaše, nadmeno se obrati svetoj Ekaterini ovim pitanjem: Jesi li ti ta što bestidno i bezumno ružiš bogove naše? – Svetiteljka mu krotko odgovori: Da, ja sam, ali ne bestidno ni bezumno, kao što ti reče, već krotko i istinoljubivo govorim da su vaši bogovi ništa. – Na to joj filosof reče: Veliki stihotvorci[8] nazivaju ih najvišim bogovima. A kako ti sa tolikom drskošću izgovaraš hulu na one, od kojih si sama primila mudrost i okusila slast njihovih darova? – Ekaterina odgovori: Ja nisam od vaših bogova, već od mog Jedinog Istinitog Boga dobila mudrost. On je sam mudrost i život. I koji god se boji i drži Njegove Božanske zapovesti, taj je zaista filosof. Dela pak vaših bogova i kazivanja o njima dostojna su smeha i poruge, i prepuna sablazni. Uostalom, reci mi, ko od tvojih velikih stihotvoraca naziva njih bogovima, i kako?
Mudrac odgovori: Najmudriji Homer,[9] obraćajući se molitvom Zevsu,[10] prvi govori ovako: „Najslavniji Zevse, preveliki Bože, i vi ostali besmrtni bogovi“. Takođe i preslavni Orfej,[11] uznoseći blagodarnost Apolonu,[12] govori ovako: „O, sine Latonov koji streljaš izdaleka! Silni Febe koji nadgledaš i caruješ nad smrtnima i besmrtnima, sunce nošeno zlatnim krilima“. Eto kako, produži svoju reč neznabožački filosof, najprvi i najslavniji stihotvorci počitovahu bogove i jasno ih nazivahu besmrtnima. Stoga i ti ne obmanjuj sebe, niti se Raspetome klanjaj kao Bogu. Njega niko od drevnih mudraca ne nazva Bogom, niti ko znađaše da je On Bog.
Sveta Ekaterina odgovori na to: Ali, taj isti Homer vaš na drugom mestu o najvećem bogu tvom Zevsu govori da je on lukav i lažljiv varalica, i da su drugi bogovi: Hera, Posejdon i Atina[13] hteli da ga vežu, da on nije uspeo da pobegne od njih i sakrije se. I mnoga druga dela, slična ovome, opisana su u vašim knjigama, izazivaju prezir prema vašim bogovima. No ti reče da nijedan od drevnih učitelja nije priznavao Raspetoga za Boga. No iako ne treba mnogo tražiti dokaza da je On istiniti Bog i necostižni, nedokučivi i neiskazani Sazdatelj neba i zemlje i mora, meseca i vascelog roda ljudskog, ipak radi što neodoljivije ubedljivosti ja ću navesti svedočanstva iz vaših knjiga. Počuj šta o Njemu kaže vaša premudra Sibila,[14] svedočeći o Njegovom Božanskom ovaploćenju i spasiteljnom raspeću:
„U najpoznija vremena doći će Neko na ovu zemlju, i uzeće na sebe telo osim greha. Bezgraničnim svemogućstvom Božanstva On će razoriti raspadljivost neisceljivih strasti, i Njemu će zavideti neverujući ljudi, i On će biti obešen na visokom mestu, tobož zaslužan smrti“. Opomeni se i vašeg mudraca Apolonija[15] koji ne po svojoj volji ispoveda da je Hristos istiniti Bog nego prinuđen na to Njegovom Božanskom silom. On kaže: „Jedan Nebeski pobuđuje me da ispovedam Njega. On je trisvetla svetlost; postradali jeste Bog, ali samo Božanstvo nije postradalo: jer On je i jedno i drugo: i smrtan telom i tuđ raspadljivosti. I ovaj Muž koji sve trpi od smrtnih: krst, ponižavanje, pogrebenje – jeste Bog“. – To je rekao Apolonije o istinitom Bogu koji je sabespočetan i savečan Onome koji Ga je rodio. On je početak i osnov svih sazdanih blaga; On sazdade svet iz nebića u biće, i održava ga. Jednosuštan sa Ocem, On postade čovek radi nas, i hođaše po zemlji učeći ljude, rukovodeći ih i dobrotvoreći im; zatim On primi smrt za nas neblagodarne, da nas oslobodi drevne osude i daruje nam prvobitno blaženstvo i radost. Na taj način On nam ponovo otvori rajska vrata koja mi besmo zaključali grehom. Kroz tri dana On vaskrse, i uziđe na nebo otkuda beše i sišao, i posla Duha Svetoga učenicima Svojim; a oni se raziđoše po svemu svetu, i propovedahu Njegovo Božanstvo, u koje treba da veruješ i ti, filosofe, da bi poznao Boga istinoga, i postao sluga Onoga koji je milostiv i žalostiv i priziva sve sagrešivše govoreći: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti (Mt. 11, 28). Stoga, poveruj bar svojim učiteljima i bogovima: Platonu, Orfeju i Apoloniju, koji čisto i jasno, premda i protiv svoje volje, priznadoše Hrista za Boga.
Ovo i mnogo drugo govoraše premudra Ekaterina, i tako udivi filosofa da on prosto zaneme i ne mogaše joj ništa odgovoriti. A car, videći da je filosof pobeđen i zapanjen, naredi ostalima da stupe u razgovor sa svetom devojkom. No oni se otkazivahu, govoreći: He možemo mi protivstati istini, jer kada najučeniji među nama umuče pobeđen, onda šta ćemo mi reći?
Cara ovo strahovito razjari, i on naredi da se usred grada naloži veliki oganj i u njemu spale svi filosofi i govornici. Kada ovi čuše ovakvu presudu i naredbu, pripadoše k nogama Ekaterini, moleći je da se pomoli za njih Jedinome Istinitome Bogu, da im oprosti sve što oni sagrešiše u neznanju, i da ih udostoji svetog krštenja i darova Svetoga Duha. Svetiteljka se ispuni radosti i milja, i reče im: Zaista ste blaženi i srećni vi, jer ostavivši tamu poznadoste svetlost Istine, i prezrevši smrtnog cara zemaljskog pristupiste k Besmrtnom Caru Nebeskom. Zato se čvrsto nadajte na milost Njegovu, i verujte da će oganj, kojim vas neznabošci plaše, biti vama krštenje i lestvica koja uzvodi k nebu. U tom ognju vi ćete se očistiti od svake prljavštine tela i duha, i stupićete pred Cara slave svetli i čisti kao zvezde, i postaćete My mili prijatelji.
Rekavši to sveta Ekaterina oseni krsnim znakom svakoga od njih, i oni s radošću pođoše na mučenje. Vojnici ih baciše u oganj.[16] Tor dana uveče dođoše neki blagočestivi i hristoljubivi ljudi da sahrane ostatke svetih mučenika, no nađoše tela njihova potpuno cela i oganj se ne beše kosnuo čak ni kose njihove. Preko ovog čuda mnogi se neznabošci obratiše k poznanju istine, a mošti svetih mučenika biše česno pogrebene.
Međutim car Maksimin odluči da svu brigu svoju uloži na to da svetu Ekaterinu obrati k svome neznabožju. Pošto nikakav uspeh ne postiže putem filosofskih prepirki, on poče da je laskama i lukavstvima prelašćuje. Dozvavši je, on joj reče: Paslušaj me, dobra kćeri; kao čedoljubivi otac savetujem ti da se pokloniš velikim bogovima, naročito Hermesu, pokrovitelju nauka, koji te ukrasi takim filosofskim darovima. Postupiš li po ovom savetu mom, ja ću podeliti s tobom carstvo moje i vlast moju, i ti ćeš živeti sa mnom u neprekidnom veselju. – No premudra Ekaterina, proviđajući njegovu nameru, lukavstvo i obmanu, reče mu: Ostavi, care, svoje lukavstvo, i ne usličuj se lisici. Ja ti već rekoh jednom za svagda da sam hrišćanka i da sebe unevestih Hristu. On je moj jedini Ženik i Nastavnik i Ukras moje devstvenosti. Odeću mučeništva više želim nego svukoliku carsku porfiru. Car opet reče: Primoravaš me, iako to ne želim, da nanesem sramotu tvome dostojanstvu i tvoje divno telo pokrijem mnogim ranama. – Svetiteljka odgovori: Radi što hoćeš, jer ćeš mi privremenim sramoćenjem izdejstvovati večnu slavu, i veliko mnoštvo ljudi, nadam se, poverovaće preko mene u Hrista moga; i iz tvoje palate mnoga će poći sa mnom u sveštene nebeske dvore. – Tako proreče svetiteljka; a Bog, gledajući s nebeskih visina, privođaše u delo proročanstvo njeno.
Tada car, zahvaćen strahovitim besom, naredi da sa Ekaterine svuku porfiru, i da je obnaženu nemilosrdno biju volovokim žilama. I sluge puna dva sata toliko biše mučenicu po plećima i po stomaku da joj devstveno telo ranama izdrobiše i obezobličiše, i krv kao reka tecijaše i zemlju natapaše. No sva ta mučenja svetiteljka podnošaše sa takvim junaštvom i hrabrošću, da svi koji posmatrahu behu silno zapanjeni. Posle pak toga zverski car naredi da Ekaterinu posade u tamnicu, i da joj ne daju ni hrane ni pića dok on ne smisli kakim mukama da je pogubi.
Međutim Avgusta, careva supruga, veoma željaše da lično vidi svetu Ekaterinu. Slušajući o njenim vrlinama, mudrosti i junaštvu ona je silno zavole. Naročito zbog jednog viđenja u snu: srce Avguste plamtijaše takom ljubavlju prema Ekaterini, da ona ne mogaše ni zaspati. A kada car nekim poslom otputova iz grada na nekoliko dana, carica uluči zgodnu priliku da ostvari svoju želju. Bejaše tada na dvoru jedan velmoža, verni prijatelj carev, po činu vojvoda, po imenu Porfirije, čovek blagorazuman. Tome Porfiriju carica otkri svoju tajnu želju. Pritom mu reče: Ovih dana jedne noći videh u snu Ekaterinu, koja seđaše usred mnoštva divnih mladića i devojaka, obučenih u bele haljine. Iz njenoga lica sijaše takva svetlost da ja ne mogoh gledati u nju. Ona me pak posadi pored sebe i metnu mi na glavu zlatan venac, govoreći: „Vladika Hristos šalje tebi ovaj venac“. Od toga vremena ja imam tako silnu želju da je vidim, da prosto ne nalazim mira srcu svom; stoga te molim, udesi kako god znaš da je vidim tajno. – Porfirije joj odgovori: Ja ću ispuniti tvoju želju, carice.
Kada pak nastupi noć, vojvoda Porfirije uze dvesta vojnika i ode s caricom u tamnicu. Davši stražarima novac, oni uđoše kod svete mučenice. Kada carica ugleda svetiteljku, ona bi poražena blistanjem lica njena koje cvetaše Božanskom blagodaću. I pripavši brzo k nogama njenim, carica sa suzama poče govoriti: Sada sam srećna i blažena carica, jer se udostojih videti tebe. Kao što žedna košuta traži potoke, tako i ja neizmerno željah da te vidim, i žuđah da čujem medotočivi jezik tvoj. Sada pak kada se ostvari želja moja, ja više tugovati neću, makar bila lišena i života i carstva. O, kako su mi i srce i duša prepuni radosti što te vidim i gledam. Blažena si ti i dostojna pohvale što si predala sebe svemogućem Vladaru koji izliva na tebe tako velike darove. – Svetiteljka joj odgovori na to: Blažena si i ti, carice, jer vidim venac nad tvojom glavom koji Anđeli rukama svojim drže; kroz tri dana ti ćeš ga dobiti za maleno mučenje koje ćeš pretrpeti Hrista radi, da bi otišla k Istinitome Caru da večito caruješ. – Carica na to reče Ekaterini: Bojim se mučenja, a naročito supruga mog, jer je strahovito svirep i bezdušan. – Svetiteljka joj na to uzvrati: He plaši se, jer ćeš u srcu svom imati Hrista koji će ti pomagati da se nikakva muka ne približi duši tvojoj; jedino će te telo tvoje zaboleti malo ovde privremeno, pa će potom i ono dobiti večni pokoj.
Kada svetiteljka to izgovori, upita je vojvoda Porfirije: Šta Hristos daruje onima koji veruju u Njega? jer i ja želim da verujem u Njega i da budem vojnik Njegov. – Mučenica mu odgovori: Zar ti nisi čitao, ili nisi slušao Sveto Pismo hrišćansko? – Porfirije odgovori: Od rane mladosti bavio sam se vojnim poslovima, i ni o čemu drugom brinuo nisam. – Svetiteljka mu reče: Jezik ljudski ne može iskazati ona blaga koja preblagi i čovekoljubivi Bog ugotovi onima koji Ga ljube i drže zapovesti Njegove. – Tada Porfirije, ispunivši se neizmerne radosti, poverova u Hrista i s njim dvesta vojnika i carica. I sa strahopoštovanjem oprostivši se sa mučenicom, otidoše.
Milostivi pak i čovekoljubivi Gospod Hristos ne ostavi Svoju svetu nevestu nezbrinutu toliko dana, nego kao čedoljubivi Otac promišljaše o njoj i šiljaše joj svaki dan hranu po jednoj golubici. Najzad i sam blagi Podvigopoložnik Gospod naš Isus Hristos poseti svetu mučenicu, okružen velikom slavom i svima Nebeskim Činovima, i još više okrepi junaštvo njeno, i ispuni je neustrašivosti, govoreći: „He boj se, mila nevesto moja, jer sam ja s tobom, i nikakvo se mučenje neće približiti tebi; trpljenjem svojim ti ćeš mnoge obratiti k meni, i zbog toga ćeš se udostojiti mnogih neuvenljivih venaca“. – Utešivši je takim rečima, Gospod otide.
Sutradan pak car sede na sudištu i naredi da mu dovedu Ekaterinu. Ona uđe k caru sijajući duhovnom blagodaću i onom slatkom svetlošću, te i prisutni biše ozareni sijanjem krasote njene. Car se veoma začudi i mišljaše da joj je neko davao hranu u tamnici, te zbog toga ona nije oslabela telom, niti se izmenila krasota lica njezina u toku toliko dana. I htede car da kazni stražare tamničke. No sveta Ekaterina, da drugi zbog nje ne bi bili mučeni nevini, kaza caru svu istinu, rekavši: Znaj, care, da nikakva ruka ljudska nije davala meni hranu već Vladika moj Hristos koji se stara o slugama Svojim, On me je hranio.
Međutim car, diveći se neobičnoj lepoti svete Ekaterine, zažele da je opet laskanjem i lukavstvom pridobije, i reče joj: Ti suncezračna devojko, lepotom svojom prevazilaziš i samu Artemidu;[17] ti si rođena da caruješ, kćeri moja. Stoga hajde, prinesi žrtvu bogovima našim, pa ćeš carovati s nama i provoditi život prepun radosti. Molim te, ne pogubljuj mučenjima tako čudesnu lepotu svoju. – Ja sam zemlja i blato, odgovori svetiteljka, a sva lepota kao cvet vene i kao san iščezava od najmanje bolesti, ili od starosti, a posle smrti potpuno istruli. Zato se, care, nemoj brinuti o mojoj lepoti.
Za vreme ovog razgovora svetiteljkinog sa carem jedan velmoža, po imenu Hursaden, svirep i nemilosrdan mučitelj hrišćana, želeći da pokaže ljubav i raspoloženje prema caru, reče mu: Care, ja sam izmislio jedno mučenje kojim ćeš ti pobediti ovu devojku. Naredi da se na jednoj osovini načine četiri točka, i u njih naokolo ukucaj razne gvozdene oštrice, klince, kukice: dva točka neka se okreću na desnu a dva na levu stranu; usred njih pak neka bude privezana devojka, i tako će točkovi okrećući se izdrobiti telo njeno. No prethodno neka se ti točkovi pokažu Ekaterini, da bi se ona, videvši ih, uplašila strašnog mučenja i pokorila tvojoj volji. Ako pak i posle toga ona ostane uporna, onda neka primi gorku smrt.
Caru se dopade ovaj predlog, i on naredi da se načine takvi točkovi. Kada točkovi biše gotovi, dovedoše svetiteljku na mesto mučenja, i spočetka veoma bučno okretahu točkove na njene oči, da bi je uplašili. I mučitelj joj reče: Vidiš li kakva su mučenja spremljena za tebe! He pokloniš li se bogovima, predstoji ti najužasnija smrt. – Ekaterina mu odgovori: Ja sam ti mnogo puta kazivala svoju odluku, da ostajem hrišćanka. Stoga, care, ne gubi uzalud vreme već čini što hoćeš.
Mučitelj, videći da ne može Ekaterinu uplašiti i od Hrista odvratiti, naredi da je privežu na točkove, pa silovito okreću točkove, da bi ona na taj način bila iskidana na komade i tako umrla najljućom smrću. No tek što pristupiše ovom mučenju, iznenada Angeo Gospodnji siđe s neba, odreši svetiteljku a točkove izlomi u komade; pri tome od silovitog lomljenja komađe lećaše i smrtno povredi mnoge neznabošce. Videći takvo preslavno čudo, sav narod vikaše: Veliki je Bog hrišćanski! – A car se od besa pomrači, i besneći smišljaše nove muke za mučenicu.
Carica pak Avgusta, čuvši za ovo čudo, iziđe iz svojih palata i izobliči cara govoreći: Zaista si lud i nerazuman, jer se usuđuješ boriti se sa Živim Bogom, i neoravedno mučiš sluškinju Njegovu. – Čuvši ove neočekivane reči, car se strahovito razjari od besa i postade svirepiji od ovakoga zvera. Ostavivši svetu Ekaterinu, on sav bes svoj sruči na svoju suprugu. Zaboravivši čak na prirodnu ljubav prema njoj, on naredi da se donese veliki sanduk i napuni olovom, da bi bio nepomičan. Ukucavši onda klince u poklopac od kovčega, i stavivši dojke svoje žene između kovčega i poklopca, pritiskivaše ih tako strahovito da bolovi behu neiskazani. I tako pritiskivane, dojke najzad otpadoše. A blažena Avgusta, trpeći te neiskazane bolove, radovaše se što strada za Istinitoga Boga i moljaše Mu se da joj pošalje s neba pomoć Svoju. Kada dojke otpadoše, krv tecijaše kao reka, i svi prisutni behu potreseni i sažaljevahu caricu koja podnošaše tako srahovite i nepodnošljive muke. Međutim, bezdušni krvopija se ne sažali na svoju suprugu već naredi da joj glavu odseku mačem. A ona, s radošću saslušavši ovu presudu, reče svetoj Ekaterini: Sluškinjo Istinitoga Boga, pomoli se za mene! – Sveta Ekaterina joj reče: Idi s mirom, da sa Hristom caruješ večito!
I blažena carica bi posečena izvan grada dvadeset trećeg novembra.[18] Vojvoda Porfirije, uzevši noću njeno telo, sahrani ga česno. Sutradan pak sam Porfirije, sa poverovavšim u Hrista vojnicima, iziđe pred cara i reče mu: I mi smo hrišćani, vojnici velikoga Boga. – Nemajući snage da to sluša, car uzdahnu iz dubine srca, i jauknu: Avaj, propadoh! jer se liših divnoga Porfirija! – Zatim, obrativši se ostalim vojnicima, reče: I vi se, vojnici moji mili, prevariste, i od bogova otačkih odstupiste. Šta vam sagrešiše bogovi te ih ostaviste? – No oni mu ni rečcu ne odgovoriše. Samo mu Porfirije reče: Zašto ti obilaziš glavu i pitaš noge? Razgovaraj sa mnom. – Zla glavo! viknu car Maksimin, ti si kriv za njihovu pogibao. – I ne mogući više da govori od besa, on naredi da im svima odseku glave. Tako oni mučenički skončaše. Na taj način ispuni se proročanstvo svete Ekaterine, koje ona izreče caru, da će mnogi iz njegovih palata poverovati u Hrista Boga.
Narednog dana mučitelj, izvevši Ekaterinu na sud, reče joj: Ti si mi veliki bol zadala i veliku štetu nanela. Ti si moju ženu prevarila, i mog junačkog vojvodu pogubila koji beše sva sila moje vojske; i mnoga druga zla ti si mi pričinila; i trebalo bi da te bez milosti pogubim. Ali, ja ti praštam, jer ne želim da pogubim tebe, devojku toliko lepu i mudru. Zato, premila moja, ispuni mi volju: prinesi bogovima žrtvu. I ja ću te učiniti svojom caricom, i nikada te uvrediti neću, niti ću bez tvoga saveta ikakav posao obaviti, i živećeš sa mnom u takvom veselju i blaženstvu, u kakvom nikada nijedna carica živela nije.
To i mnogo drugo govoraše car prepredenjak, sa namerom da prelasti odabranu nevestu Hristovu, ali ne uzmože svojim laskavim rečima da je odvoji od Hrista, sa kojim ona beše čvrsto vezana vezom istinske ljubavi. Uvidevši najzad da ni laskanjem, ni obećanjima, ni pretnjama, ni mukama ne može pridobiti svetu devojku, tvrdu kao dijamant, on donese odluku: da joj glava bude odsečena izvan grada. Tada vojnici, uzevši svetu mučenicu, povedoše je na mesto posečenja. A za njom iđaše mnogo naroda, ljudi i žena; svi oni plakahu što će tako prelepa i premudra devojka biti pogubljena. Mnoge od tih uglednih i visokorodnih žena govorahu joj sa suzama: O, prelepa i presvetla devojko! zašto si tako nemilosrdna prema sebi, te pretpostavljaš smrt preslatkom životu? Zašto tako prerano i besciljno pogubljuješ cvet mladosti svoje? Nije li bolje poslušati cara i uživati blaga ovoga života nego umreti bedno? – Svetiteljka im odgovaraše: Ostavite svoj nekorisni plač! bolje je: radujte se što ja sada gledam milog ženika, Isusa Hrista, Tvorca i Spasa moga, koji je krasota i venac i slava mučenika. On me priziva ka neiskazanim lepotama rajskim, da carujem s Njim i da blaženstvujem kroz beskonačne vekove. Stoga, ne plačite zbog mene Već zbog sebe, jer za neverje svoje vi ćete otići u oganj večni na beskonačno mučenje.
Kada stigoše na mesto posečenja, sveta Ekaterina izgovori ovu molitvu. Gospode Isuse Hriste, Bože moj! blagodarim Ti što si noge moje postavio na kamen trpljenja i upravio korake moje. Pruži sada prečiste ruke Svoje, nekada na krstu izranavljene, i primi dušu moju koju Ti prinosim na žrtvu iz ljubavi prema Tebi. Opomeni se, Gospode, da sam telo i krv, i ne dopusti da na strašnom sudu Tvom ljuti istjazavatelji obelodane sagrešenja moja, u neznanju učinjena; nego ih omij krvlju mojom koju prolivam za Tebe, i učini da ovo telo, Tebe radi mukama izranavljeno i mačem posečeno, bude nevidljivo za neprijatelje i gonitelje moje. Pogledaj sa visine Svoje, Gospode, i na prisutne ljude ove, i vodi ih svetlošću poznanja Tvoga; i molbe onih koji presveto ime Tvoje prizovu preko mene, ispuni na korist, da bi se od svih slavila veličina i veličanstvenost Tvoja vavek.
Pošto završi molitvu, sveta mučenica reče dželatu: Izvrši što ti je naređeno! – Dželat zamahnu mačem i odseče česnu glavu njenu[19] i iz rane umesto krvi isteče mleko. Česne pak mošti njene, kao što to videše neki od dostojnih hrišćana, tog časa uzeše sveti Angeli i prenesoše na Sinajsku Goru, u slavu Hrista Boga, koji sa Ocem i Svetim Duhom u Jednom Božanstvu caruje vavek. Amin.
 
STRADANJE SVETOG VELIKOMUČENIKA
MEPKUPIJA
 
NEZNABOŽNI carevi rimski Dekije i Valerijan,[20] sazvavši svoje knezove i velmože, načiniše veće o rasprostranjenju poštovanja poganih bogova svojih i o istrebljenju i uništenju svete hrišćanske vere. Svi oni jednoglasno doneše i iz rimskog Kapitola[21] objaviše sledeću odluku i naredbu: „Rimski carevi, nepobedivi pobednici, visokopoštovani, veliki, verni, Dekije i Valerijan sa velmožama: pošto poznasmo dobročinstva i darove bogova naših, i nauživasmo se pobeda koje nam oni daju nad neprijateljima; i pošto mi, pored toga, dobijamo izobilno od njih i svaku vrstu plodova preko blagorastvorenja vazduha, i znamo ih kao naše dobrotvore i ustrojitelje sveopšteg blagostanja, to mi, posle većanja sa velmožama, jednodušno naređujemo da ljudi svakoga zvanja, slobodnjaci i robovi, vojnici i nevojnici, prinose bogovima žrtve pripadajući k njima i usrdno im se moleći. Ako se pak ko drzne ne poslušati naše božansko naređenje, izdato od nas na sveopštem većanju, takvoga mi naređujemo svezati, u tamnicu baciti, zatim raznim mukama predati. A ako se pokaje i pokori naređenju, onda će biti udostojen od nas ne male časti; bude li se pak usprotivio, onda ga posle mnogih mučenja poseći mačem, ili baciti u more, ili dati pticama i psima na pojedenje. No naročito treba tako kažnjavati hrišćane, ako se nađu neki njihove vere; oni pak koji se budu pokoravali našem naređenju, dobiće velike počasti i darove. Želimo vam zdravlje i sreću!“
Kada ova carska naredba bi izdata, uzruja se sav Rim, jer to bezbožno naređenje objavljivaše se po celome gradu i razašiljaše se po okolnim gradovima i zemljama. U to vreme ustadoše varvari[22] na rimsko carstvo; a carevi pripremahu svoje vojnike, i narediše da se vojnički pukovi iz svih gradova slegnu u Rim. Tada dođe u Rim i onaj puk u kome vojnikovaše Merkurije; taj se puk zvao Martenzes, iz prve Jermenije, pod starešinstvom tribuna Saturnina. Po odlasku cara Dekija u rat, Valerijan ostade u Rimu.
Kada u tom ratu između Rimljana i varvara nastade velika i dugotrajna bitka, Merkuriju se javi Angeo Gospodnji u obličju visokog čoveka, obučen u bele haljine, sa mačem u ruci. On reče Merkuriju: He boj se, Merkurije, i ne plaši se, jer sam poslan u pomoć tebi, da te načinim pobednikom. Primi dakle ovaj mač i jurni na varvare; i kada ih pobediš, ne zaboravi Gospoda Boga tvog. – Nalazeći se kao u nekom zanosu, Merkurije smatraše da je k njemu došao neki od rimskih knezova; pa uzevši ponuđeni mu mač, on veoma hrabro jurnu na neprijatelje i pokaza čuda od junaštva sekući onim mačem neprijatelje kao travu. Probijajući se kroz varvarske pukove on stiže do samog varvarskog cara, i ubi ga mačem, i ujedno s njim porazi ogromno mnoštvo hrabrih vojnika, te mu se mač prilepi za ruku od krvi. I tako varvari biše pobeđeni od Rimljana i naterani u bekstvo.
Tada Dekije, saznavši za veliku hrabrost Merkurijevu, prizva ga k sebi, obdari ga velikim darovima i postavi ga za vojvodu, starešinu nad celokupnom vojskom. Smatrajući da su neprijatelji bili pobeđeni pomoću bogova, Dekije se veoma radovaše, i razdavši vojnicima mnogo zlata on ih otpusti kućama; a sam, idući sa Merkurijem ka Rimu, priređivaše po gradovima velike gozbe. No jedne noći, kad vojvoda Merkurije spavaše, dođe k njemu Angeo na isti način kao i prvi put, i kucnuvši ga u rebra probudi ga. Podigavši se i ugledavši Angela, Merkurije se uplaši, i prosto zaneme od straha. A Angeo mu reče: Merkurije, ne sećaš li se šta ti rekoh u ratu? Pazi, ne zaboravljaj Gospoda Boga tvog, jer ti valja postradati za Njega i dobiti venac pobede u preslavnom carstvu Njegovom sa svima svetima.
Rekavši to, Angeo postade nevidljiv. A on došavši k sebi, poče blagodariti Boga, i seti se hrišćanske vere, o kojoj je slušao od dede i od oca svog. Otac njegov, po imenu Gordijan, koji je vojnikovao u istom puku u kome i sam on, često je govorio: Blažen koji vojnikuje Caru Nebeskom, jer će dobiti od Njega nagradu u Nebesnom Carstvu. Jer taj Car stvori rečju sve i sva, i On će suditi živima i mrtvima, i daće svakome po delima njegovim. – Opominjući se tih reči oca svoga i razmišljajući umom o javljenju Angela, Merkuriju se razli po srcu umilenje, i on poče plakati i ridati, govoreći: Avaj meni grešnome! ja, grana zelenoga drveta, usahnuo sam nemajući sada koren poznanja Boga.
Dok on tako govoraše i ridaše, dođoše carske sluge da zovu Merkurija k caru na neko savetovanje. Merkurije odbi, praveći se bolestan. Car odloži savetovanje za sutrašnji dan, jer nije hteo da se bez Merkurija savetuje ni o čemu, toliko on njega ljubljaše i cenjaše. Sutradan pak car s češću pozva kod sebe Merkurija, i posavetova se s njim o stvarima korisnim po rimsko carstvo. Po završenom savetovanju car reče Merkuriju: Hajdemo zajedno u hram Artemide[23] da joj prinesemo žrtve. – Međutim, Merkurije se tajno ukloni od cara i ode u svoj stan. Neki pak od velmoža optuži ga pred carem, govoreći: Veliki care, nepobedivi pobedniče, izabrani od bogova da vladaš carstvom, blagoizvoli saslušati me krotko. Onaj koji je dobio odlikovanja iz vaše carske desnice, koga je vaša vlast proslavila i podigla, taj baš ne dođe u hram velike boginje da joj prinese žrtvu za vašu državu. – Car upita: A ko to neće da u jednomislenosti s nama prinosi žrtve uvaženoj Artemidi? – Savetnik Katul odgovori: Merkurije, koga uzveliča vaša carska milost, on odbija da se pokloni bogovima našim. – Car na to reče: He klevetate li vi njega iz neke zavisti? Neću vam verovati dok sam ne ispitam njega i ne proverim je li to tačno. I ako se pokaže da nije onako kao što vi kažete, onda ćete biti strahovito kažnjeni za klevetu; pokaže li se pak da je istina to što govorite, onda ćete dostojno biti nagrađeni za vernost bogovima i našem carstvu.
Rekavši to, car odmah posla po Merkurija da ga česno pozovu. Kada Merkurije dođe, Dekije mu reče: Nisam li te ja odlikovao postavivši te za vojvodu, za starešinu Nad svima mojim knezovima zato što si pomoću bogova pobedio neprijatelje? A ti, zašto se pokazuješ neblagodaran za tolika dobročinstva moja tebi, i prezireš vlast i naređenje moje ne odajući doličnu čast bogovima našim, kao što mi to čusmo od nekih naših vernih ljudi? – A sjajni vojnik Hristov, svukavši, po reči apostola, staroga čoveka sa delima njegovim i obukavši se kroz krštenje u novoga, sazdanog po Bogu,[24] neustrašivo odgovori: Odlikovanja tvoja neka budu s tobom, jer ja pobedih neprijatelje ne pomoću nemoćnih bogova vaših, nego silom Hrista Boga mog. Uostalom, uzmi od mene ono što si mi dao, jer nag izađoh iz utrobe matere moje, nag ću i otići.[25]
Rekavši to, on skide vojnički pojas i vojvodsku odeću, i baci pred noge caru, gromoglasno kličući: Hrišćanin sam, čujte, svi! hrišćanin sam! – To zaprepasti Dekija, i on ćutke posmatraše svetitelja, i divljaše se njegovoj neustrašivoj reči i delu; divljaše se još i krasoti tela njegova, jer svetitelj beše visoka rasta, rumen u licu, i iz samih očiju njegovih zračilo je junaštvo. Zatim car naredi da svetitelja posade u tamnicu, govoreći: Ovaj čovek nije shvatio svoju čast i dostojanstvo, no kada iskusi beščešće i sramotu, držim da će se obratiti k blagočastivoj misli.
Odveden u tamnicu, svetitelj slavljaše i blagodaraše Boga. Noću pak njemu se javi Angeo Gospodnji, govoreći: Budi neustrašiv, Merkurije, i ne boj se! Veruj u Gospoda koga si ispovedao, i On će te izbaviti od svake nevolje. – Ovim javljanjem Angela Merkurije bi veoma ukrepljen.
Sutradan car Dekije sede na sudištu; i kada Merkurija izvede preda se reče mu: Zbog bezumlja svog ti si doživeo takvu čast, da stojiš na sudu kao osuđenik. – Svetitelj odgovori: Zaista meni dolikuje ovakva čast Gospoda moga radi. Ti si uzeo ono što brzo propada, a ja ću primiti ono što večno ostaje. – Car reče: Kaži mi poreklo svoje i otačastvo. – Svetitelj odgovori: Poreklo svoje i otačastvo kazaću ti. Otac mi se zvao Gordijan, poreklom Skit,[26] i vojnikovao je u puku Martensa; a otačastvo moje, ka kome ja svim srcem hitam, jeste Nebeski Jerusalim, grad Cara Nebesnoga (sr. Jevr. 12, 22). – Car na to reče: Zašto se ti ne pokoravaš volji našoj i ne izvršuješ naređenja koja smo izdali za sve ljude? Zašto se ne pokloniš bogovima, da bi ti bio vraćen čin tvoj? ili želiš da umreš u mukama? Odgovaraj brzo, jer si radi toga pozvan. – Sveti Merkurije odgovori: Ja dođoh radi toga ovamo, da pobedim tebe i tvoga oca đavola, vinovnika svakoga zla, pa ću dobiti venac pobede od Podvigopoložnika Isusa Hrista, Gospoda moga. Stoga, ne oklevajući, radi sa mnom što si namislio, jer ja imam oklop i štit, pomoću kojih ću odoleti svima mukama koje ti budeš izmislio protiv mene.
Tada car, napunivši se gnjeva, reče: Pošto kažeš da imaš oklop i štit vere, to naređujem da te obese naga rastegnuvši te između četiri stuba. – Kada to bi učinjeno, mučitelj upita mučenika: Gde je sada oružje za borbu tvoju? – Sveti Merkurije, pogledavši u nebo, reče: Gospode Isuse Hriste, pomozi meni, sluzi Tvome! – Car naredi da, donevši oštre mačeve i noževe, seku na kajiše mučenikovo telo, a da na zemlji ispod njega nalože oganj, te da on, odozgo sečen noževima i mačevima a odozdo žežen ognjem, ljuto pati. Kada to stadoše privoditi u delo, iz tela mučenikova krv tečaše potocima, tako da se čak oganj ugasi od krvi, a svetitelj sve junački trpljaše. Onda Dekije naredi da ga odvežu, da ne bi brzo umro, pa da ga u tamnici čvrsto zatvore. Sluge tada, uzevši ga odnesoše ga, pošto on jedva živ ne mogaše ići sam, i baciše ga u tamnicu držeći da će odmah umreti. I svetitelj ležaše kao mrtav, jedva pomalo dišući od ljutih rana. A kada se spusti noć, Angeo Gospodnji dođe k njemu i reče mu: Mir tebi, sjajni stradalče! – i isceli ga od rana. Svetitelj, osetivši u sebi silu, ustade zdrav, i blagodaraše Boga što ga poseti preko Svog Angela.
Sutradan car ponovo naredi da izvedu preda nj Merkurija. Vojnici odoše po njega i nađoše ga zdrava, pa uzevši ga dovedoše k caru. Ugledavši ga zdrava i gde sam, bez ičije pomoći hodi, car reče: Onaj koga juče odnesoše od nas mrtva, sada hodi sam, kao da nikakve rane nije imao na sebi. – A oni, pregledavši mučenikovo telo, rekoše caru: Kunemo se celokupnošću države tvoje, Merkurijevo telo je potpuno čitavo, bez ikakve povrede, kao da ga se nikakva muka nikada dotakla nije. – Car na to reče: On će svakako reći da ga je Hristos iscelio. No, da niste slučajno vi vodili nekog lekara k njemu u tamnicu? – Oni odgovoriše: Kunemo se vlašću vašom, koja upravlja celim svetom, da se na njega niko osvrnuo nije, jer smo držali da će on odmah umreti. A na koji se način on isceli i stoji sada zdrav, mi ne znamo. – Car reče: Pogledajte samo hrišćanske mađije, onaj koji juče izgledaše mrtav, danas stoji pred nama zdrav! – i sa besom reče svetitelju: Ko te isceli? kaži nam istinu; jer ja smatram da drugačije nisi mogao biti isceljen sem vradžbinama. – Svetitelj odgovori: Kao što ti sam najpre, protiv svoje volje, reče, tako i jeste: Gospod naš Isus Hristos, istinski Lekar duša i tela, isceli me, On, koji će nerazdrešivim uzama svezavši sve vračare i gatare zajedno sa idolopoklonicima, predati njih ognju paklenome, jer ne poznaše istinitoga Boga koji ih je sazdao. – Car na to reče: Ja ću ponovo zdrobiti telo tvoje ranama, i videću da li će te isceliti Hristos koga ti ispovedaš. – Svetitelj odgovori: Verujem u Gospoda mog Isusa Hrista da me ti nećeš pobediti nikakvim mukama koje izmisliš protiv mene, jer ih se ja ni najmanje ne bojim, pošto sam ukrepljen rečima Gospoda mog koji je rekao: He bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Po ubijenju pak On će me vaskrsnuti ponovo u strašni dan pravednoga suda.
Car naredi da ga ponovo muče ognjem i ranama. A kada svetitelja bijahu i paljahu ognjem, iz njegovog paljenog tela izlažaše predivan miris umesto smrada. Mučenik pak trpljaše tako junački, da niti jauknu, niti jeknu, niti uzdahnu, tako da se svi divljahu trpljenju njegovom. – Međutim car, podsmevajući se, reče mu: Gde je sada tvoj lekar? Neka dođe ovamo i neka te isceli, jer ti kažeš da te On može i posle smrti podignuti. – Sveti Merkurije odgovori: Radi što hoćeš, ti imaš vlast nad telom mojim, a nad dušom Bog; jer ako ti i pogubiš telo moje, ipak će duša ostati besmrtna vavek.
Tada car naredi da ga obese glavačke, a da mu o vratu vežu veliki kamen, da bi davljen težinom kamena umro. Međutim mučenik, krepljen blagodaću Božjom, mnogo sati viseći u takvim mukama ostade živ. Zatim odvezavši kamen, car naredi da mučenika biju bičevima, čiji krajevi behu okovani gvožđem. I biše ga tako bezdušno, da se i zemlja obagri krvlju njegovom. A on, tvrd kao dijamant, junački trpljaše, govoreći: Blagodarim ti, Gospode, što si me udostojio stradati za ime Tvoje.
Car, videći da mučenika ne može ni na koji način prikloniti na svoju stranu, i nemajući više vremena da ga još muči, pošto je žurio da što pre otputuje u Rim, izreče ovaku konačnu osudu: „Merkurija, koji bogove naše ni u šta ne smatra i prezre časnu zapovest krotosti naše, naša vlast naređuje odvesti u Kapadokijsku oblast[27] i tamo mu odseći glavu na urazumljenje mnogima: jer svaki koji se protivi caru biće posle mnogih mučenja posečen mačem“.
Vojnici, uzevši svetog mučenika, položiše ga na kljuse, i čvrsto ga privezaše, pošto od podnetih mučenja beše veoma raslabljen telom, pa u Kapadokiju odvedoše. A kada behu u Kesariji, Gospod se javi svetitelju i reče mu: Merkurije, hodi k meni i odmori se; podvig si završio i veru si održao, stoga primi venac podviga tvog, jer ti valja skončati ovde.
Veoma okrepljen ovim viđenjem Spasa i želeći što pre od tela se razrešiti i sa Hristom živeti,[28] mučenik reče vojnicima što behu s njim: Izvršite što vam je naređeno, ne odlažući više. Gospod pak, koji priziva sve na pokajanje, neka vam podari Svoju blagodat; jer, bogat milošću, On izobilno daje darove onima koji dolaze k Njemu.
Posle toga njemu bi odsečena glava za ispovedanje Spasa našega Isusa Hrista, u dvadeset četvrti dan meseca novembra. Sutradan pak po končini svetiteljevoj, telo njegovo nađe se belo kao sneg, i iz njega ishođaše miris predivnog mira i tamjana. Zbog ovakog čuda mnogi poverovaše u Hrista. Sveto telo njegovo bi česno položeno na znamenitom mestu, dajući mnoga isceljenja bolnima.
Ovog vojnika, svetog velikomučenika Merkurija, dušom već trijumfujućeg na nebu, Izabrana Vojvotkinja – Presveta Bogorodica upotrebi, posle izvesnog vremena, za sledeću čudesnu vojnu službu: Kada se sveti Vasilije Veliki moljaše pred ikonom Presvete Bogorodice, pored koje beše ikona svetog velikomučenika Merkurija sa kopljem kao vojnika, da se zločestivi car Julijan Odstupnik,[29] veliki gonitelj i istrebitelj pravoslavnih hrišćana, ne vrati iz rata s Persijancima na istrebljenje hrišćanske vere, tada on vide da lik svetog Merkurija, izobražen pored ikone Presvete Bogorodice, postade nevidljiv za neko vreme, pa se zatim pokaza sa okrvavljenim kopljem; a u to samo vreme Julijan Odstupnik bi u Persijskom ratu proboden kopljem od nepoznatog vojnika, koji odmah posle toga postade nevidljiv. Bednik pak Julijan, bacajući uvis k nebu krv koja mu je lopila iz rane, i govoreći hulu na Hrista rečima: „Pobedio si, Galilejče!“ izvrže gadnu dušu svoju.
Ovim čudom se tada jasno potvrdi, da sama Prečista Bogorodica, na molitve svetog Vasilija Velikog, posla ovog ugodnika Božjeg i svog, svetog pobedonosnog velikomučenika Merkurija, da kazni bogoprotivnog odstupnika Julijana i da zaštiti svetu veru i pravoslavne hrišćane. Njegovim svetim posredovanjem i zaštitom neka budemo i mi sačuvani od bogoprotivnih neprijatelja, pobeđivanih njegovom pomoću, te da s njim zajedno slavimo Boga i Bogorodicu kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNE
MASTRIDIJE
 
U ALEKSANDRIJI Egipatskoj življaše jedna sveta devojka, po imenu Mastridija, koja, brinući se o svojoj duši, provođaše vreme u molitvenom tihovanju, u postu, u bdenju, u molitvama, čineći pritom mnogo milostinje. Međutim đavo koji uvek ratuje protiv ljudi, ne podnoseći takve vrline kod svete devojke, stade vojevati protiv nje na sledeći način. On stavi jednome mladiću u srce nečistu želju prema ovoj devojci. I taj mladić stalno dolažaše k njenoj kući ili slaše po nekoga k njoj, privolevajući je na svoju strast, ali ne dobijaše nikakvoga odgovora. Kada Mastridija izlažaše iz kuće i iđaše u crkvu da se pomoli Bogu, mladić je ni tada ne ostavljaše na miru nego joj pričinjavaše veliku muku. Pritom joj govoraše takve reči, koje vole slušati samo greholjubive duše. To pobudi Mistridiju da nikuda ne izlazi iz svoje kuće, pa ni u crkvu.
Jednoga dana Mastridija posla k mladiću svoju robinju sa ovakvom porukom: „Hajde, zove te moja gospođa“. – Mladić s radošću pođe, nadajući se da će ona pristati na njegovu nečistu želju. Kada uđe k njoj, u kuću, zateče je za razbojem gde tka. Mastridija ga upita: Zašto mi, brate zadaješ tolike jade i muke, da mi čak nedaš ni u crkvu odlaziti? – Mladić joj odgovori: Gospođo, ja te zaista veoma ljubim, i kada te vidim, ja se sav zapalim. – A šta te to najviše privlači meni? upita Mastridija mladića. – Mladić odgovori: Tvoje prekrasne oči; one me zanose.
Sveta devojka, čuvši da njene oči sablažnjavaju ljude, uze iglu kojom je šila, i tog časa izbode sebi oči.
Videvši to, mladić se zaprepasti; i uđe u njega strah Božji, i on se ovim srcem raskaja. I ode on u manastir, obuče se u crnu rizu, i postade vrlo strog monah, podražavajući svete oce u molitvenim podvizima i uzdržanju.
Mastridija pak provede svoj život služeći Gospodu, ka kome se i prestavi.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MERKURIJA SMOLENSKOG
 
TEŠKE nevolje postigoše Rusku zemlju početkom trinaestog stoleća. Po Božjem popuštenju, a zbog mnoštva grehova naših, na ruski narod navališe opaki neprijatelji – Tatari. Mnogo žitelja bi poubijano i u ropstvo odvedeno; veliko opustošenje nastade po svoj zemlji Ruskoj. Mnogo ruskih kneževa pogibe tada braneći otačastvo. Svete crkve i manastire neznabožni neprijatelji opljačkaše, i mnoge sveštenoslužitelje pobiše i isprebijaše. Kijev bi spaljen od varvara i ležaše u ruševinama. Tatarski kan Batij produži osvajati i druge gradove; stiže i do Moskve, te i nju osvoji. Onda krenu na Smolensk sa ogromnom vojskom. U njegovoj vojsci se odlikovaše neobičnom snagom jedan veoma krupan delija i njegov sin. I mnogi već izgiboše od ruke ovoga silnika. On stajaše na čelu prvoga puka. Strah i trepet obuze žitelje Smolenska: pretila im je neminovna propast. Sva njihova nada beše Nebeska Carica Presveta Bogorodica, i Njena zaštita. Prvi puk, na čelu sa delijom, već se nalazio nedaleko od Smolenska, u mesto zvanom Dolgomost.
U to vreme u Smolensku življaše sveti Merkurije. Rođen na zapadu od pobožnih pravoslavnih roditelja, on se u mlađim godinama preseli u Smolensk i stupi u službu kod tamošnjeg kneza. Kao vojnik, Merkurije se odlikovaše snagom i visokim rastom. No on beše ne manje velik i duhovnom snagom; od ranog detinjstva padaše u oči njegov pobožni život: on se podvizavao u postu i celomudriju i molitvi; svake noći on je tajno od svih uznosio blagodarna slavoslavlja Gospodu. A kada ču o približavanju opakih neprijatelja i kako oni ruše hramove Božje, sveti Merkurije tugovaše i paćaše dušom, i u njemu se svakim danom sve više i više raspaljivaše božanska revnost i želja da postrada i da dušu svoju položi za veru Hristovu.
Jedne noći u sabornoj crkvi pred ikonom Presvete Bogorodice moljaše se crkvenjak te crkve. On sa suzama moljaše Prečistu Bogomater da izbavi grad od neprijatelja. Odjedanput on ču glas koji dolažaše od ikone: „Idi k sluzi mome Merkuriju u Podolje“. Pri tome Presveta Bogomati pokaza mu vrata gde življaše sveti Merkurije, i produži govoriti: „Dakle, idi k njemu i tiho mu reci: Merkurije, tebe zove Vladičica. Kreni na neprijatelja ratnički naoružan“.
Udivi se crkvenjak ovome glasu od ikone. I odmah ode k domu koji mu pokaza Presveta Bogorodica. I zateče svetog Merkurija u dvorištu gde se moli sa rukama podignutim k nebu. Sveti podvižnik već beše u svojoj ratnoj opremi: jer onoga časa kada crkvenjak ču glas od ikone Prečiste Bogomatere, i sveti Merkurije bi na čudesan način obavešten da će k njemu doći crkvenjak. Crkvenjak priđe k svetom Merkuriju i reče mu: „Merkurije, kreni odmah, jer te zove Vladičica“.
Sveti Merkurije zajedno sa crkvenjakom ode u crkvu Presvete Bogorodice. U crkvi oni nađoše sveću gde gori pred ikonom Bogorodice. Sveti Merkurije, pavši pred ikonom, stade sa suzama moliti Presvetu Vladateljku za pomoć i zaštitu; Tada se najedared razleže glas od ikone: „Slugo moj Merkurije, šaljem te da odbiješ neprijatelje od ovoga grada i da zaštitiš ovu crkvu. Neprijatelji su tajno odlučili: da ove noći napadnu grad i da ga razore. Ali ja neću ostaviti ovaj grad: radi molitava mojih on neće biti predan u ruke neprijateljima. Odmah kreni, slugo moj, u susret neprijateljima; idi u mesto, zvano Dolgomost. Tamo stoji naoružana vojska zlih varvara. He boj se: ti ćeš pobediti vojvodu neprijateljskog. Ja te ostaviti neću. U ovoj borbi ti ćeš pobediti neprijatelje, i dobićeš od Gospoda venac pobede i večnoga blaženstva“.
Čuvši ovaj glas, sveti Merkurije se sav ispuni prevelike radosti. Sama Carica Nebeska obeća mu ono čemu on već davno teži svom dušom, jer je svagda bio obuzet željom da postrada za svoju braću i za veru Hristovu. Pošto uznese blagodarnost
Presvetoj Bogorodici, on izađe iz crkve, i goreći božanskom revnošću smesta krenu na ukazano mesto.
Beše već gluvo doba noći. Građani su spavali čvrstim snom, pošto nisu očekivali skori napad od strane neprijatelja. Tiho i neprimetno prođe sveti Merkurije pored straže na gradskoj kapiji. Stigavši u Dolgomost, on izvuče svoj mač, i sa rečima: „Presveta Bogorodice, pomozi mi!“ jurnu na tatarsku vojsku. Gordi delija, osion zbog svoje snage, pade prvi od ruke svetoga Merkurija: snaga, kojom se on toliko hvalisao, napusti ga čim preda nj stade Hristov vojnik. Mnogo i drugih vojnika iz prvoga puka pogibe od mača svetoga Merkurija; a ostali vojnici neprijateljski, zahvaćeni panikom, pobegoše. Sveti pak Merkurije, povukavši se ustranu, stade se moliti i blagodariti Presvetoj Bogorodici za Njenu čudesnu i slavnu zaštitu: „Prečista, preslavna i preblagoslovena Vladateljko! Ti si svojim posredovanjem spasla ovaj grad i nisi dopustila da ljudi Tvoji padnu u ruke opakih neprijatelja hrišćanskih. Sada Te pak molim, Presveta Bogorodice, nemoj odbaciti ni mene grešnog i nedostojnog slugu Tvog: ja znam da mi se valja ovenčati slavnim vencem mučeništva i proliti krv za svetu veru. To mene ne plaši, jer već odavno želim da se od tela razrešim i sa Hristom budem. Pomoli se za mene, slavna Zaštitnice našega grada, k Sinu tvom i Bogu našem: da me On uvrsti u izabrano Svoje stado i udostoji večito slaviti sveto ime Njegovo“. – Tada odjeknu glas: „Neka ti bude po molbi tvojoj“.
Međutim neprijatelji, dobivši pojačanje, ponovo navališe na svetog Merkurija. Ali vojnik Hristov, prizivajući ime Gospodnje, opet ih porazi. Odstupajući sa stidom, neprijatelji vapijahu: Teško nama! nemoguće nam je održati se pred ovim vojnikom, jer zajedno s njim nas tuku neki munjenosni ljudi. A iznad njih mi vidimo lučezarnu Ženu.
Y to vreme sin ubijenog delije, želeći da osveti smrt svoga oca, podmuklo napade na svetog Merkurija i odseče mu mačem česnu glavu. Uto sve neprijatelje spopade strahovit užas: pobacavši oružje oni, gonjeni nekom nevidljivom silom, bežahu od grada, pod kojim pogibe tako mnogo sjajnih boraca, i nestade ih iz krajeva Smolenskih.
Y svitanje građani Smolenska ugledaše delo čudesne zaštite Presvete Bogorodice: pred njima se pružaše polje pokriveno leševima. S blagodarnošću oni uzeše telo slavnog zaštitnika grada – svetog Merkurija, i s češću ga sahraniše u crkvi Presvete Bogorodice kroj leve pevnice.
Uskoro posle svoje mučeničke končine sveti Merkurije se javi u snu gorespomenutom crkvenjaku i reče: „Kaži građanima ovoga grada: neka oni poređaju moje oružje iznad moga groba u spomen slavne zaštite i pomoći Presvete Bogorodice“. Pri tome svetitelj obeća svoju pomoć svima koji ga budu prizivali u pomoć. Građani onda poređaše oružje svetiteljevo nad njegovom grobnicom.
Kada Poljaci 1611. godine zauzeše Smolensk, oni razrušiše sabornu crkvu i na njenom mestu podigoše rimokatolički manastir. Šta su oni uradili sa kivotom i svetim moštima svetog Merkurija i sa oružjem što je bilo iznad grobnice, ostalo je tajna.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SIMONA SOJGINSKOG
 
PREPODOBNI Simon beše rodom iz grada Solvičegodska. Od rane mladosti on ostavi roditelje i kuću i otide u manastir k prepodobnom Korniliju Komeljskom. Proviđajući u njemu budućeg ugodnika Božjeg, prepodobni Kornilije ga primi, i zamonaši. Ugledajući se na svog bogougodnog učitelja prepodobnog Kornilija, prepodobni Simon se strogo podvizavaše u postu i molitvi, ispunjavajući smireno i revnosno sva poslušanja. Po prestavljenju svoga svetog rukovodioca, prepodobnog Kornilija, on se udalji na ušće reke Sojge, usred divlje šume, i tu podiže obitelj i hram koji bi osvećen 1541. godine. Uzdržljivost i molitvena bdenja prepodobnoga behu zaista retki. Oko ibera se ubrzo okupi dosta ljudi, željnih podvižničkog života monaškog. I kao pravi pastir on im svojim primerom pokazivaše put koji vodi spasenju i večnom blaženstvu. Čitavih dvadeset godina prepodobni Simon se podvizavaše u svojoj pustinji, i 24. novembra 1562. godine s mirom predade svetu dušu svoju u ruke Gospodu. Svete mošti njegove počivaju u njegovoj obitelji u hramu svete velikomučenice Ekaterine.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
AVGUSTE CARICE
 
O NJOJ videti pod današnjim datumom u Žitiju svete velikomučenice Ekaterine.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
PEDESET FILOSOFA
 
ONI preko svete velikomučenice Ekaterine poverovaše u Hrista, i zbog toga biše spaljeni u ognju. (Negde se navodi broj sto pedeset).
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PORFIRIJA
i dvesta vojnika s njim
 
O OVIM svetim mučenicima videti pod današnjim datumom u Žitiju svete velikomučenice Ekaterine. (Negde se spominju 25. novembra).
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEODORA ANTIOHIJSKOG
 
OVAJ sveti mučenik živeo u Antiohiji za vreme Julijana Odstupnika. Čuvši Julijan kako hrišćani, prilikom prenosa moštiju Sv. Vavile iz Antiohije u Dafni (predgrađe Antiohije), pevaju psalme, završujući svaki psalam rečima: „neka se postide svi koji se klanjaju idolima“, – zapovedi eparhu Salustiju da uhvati mladog Teodora, koji beše među pojcima. Hrabri mladić bi obešen i tučen volovskim žilama, gvozdenim noktima strugan, i okovan bačen u tamnicu, gde pretrpe mnoge nevolje. Po nekima, posle teških mučenja on bi pušten na slobodu, a no drugima mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ALEKSANDRA
 
POSTRADAO za Hrista u Korintu za vreme gonjenja pod carem Julijanom Odstupnikom.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARKA TRIGLINE
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
FILUMENA i HRISTOFORA
 
POSTRADALI za Gospoda Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
EVGENIJA
 
BAČEN u duboku provaliju skončao.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
PROKOPIJA i HRISTOFORA
 
OVI sveti mučenici biše mačem posečeni za Hrista.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
HRIZOGONA
 
POSTRADAO za Gospoda Hrista.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
HERMOGENA
 
BIO episkop Akragantijski; prestavio se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA
 
POREKLOM sa istoka, iz Azije. Osnovao manastir u Hrisipetri, u Pontu. Svete mošti mu počivale u tom manastiru.
 
SPOMEN SVETOG
MALHA
 
PRESTAVIO se ka Gospodu u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
RUFA[30]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KARIONA
 
UPOKOJI se u miru Gospoda svoga.
 


 
NAPOMENE:

  1. Maksimin carovao od 305. do 313. godine.
  2. Diodor Sicilijski – poznati neznabožački pisac, istoričar i filosof.
  3. Tojest kipove, statue.
  4. Plutarh – znameniti grčki istoričar; Heroneja – grad u Srednjoj Grčkoj.
  5. Hermes ili Merkurije – vesnik bogova, pokrovitelj trgovine i govorništva; jedan od najomiljenijih neznabožačkih bogova.
  6. Boginje koje su smatrane za pokroviteljke nauka i umetnosti.
  7. Platon – znameniti grčki filosof četvrtog veka pre Hrista, savremenik i učitelj poznatog grčkog filosofa Aristotela.
  8. Ovde se razumeju Homer, Virgilije i drugi pesnici. Uopšte, neznabošci su podatke o svojim bogovima najvećim delom crpeli iz pesničkih dela.
  9. Homer – jedan od najslavnijih pesnika grčkih; živeo davno pre Hrista; napisao čuvene poeme: „Ilijadu“ i „Odiseju“.
  10. Zevs, ili Jupiter, grčko-rimski bog; njega su neznabošci smatrali za gospodara neba i zemlje, za oca svih bogova i ljudi.
  11. Orfej – legendarna ličnost, koja je uživala naročito poštovanje među neznabošcima.
  12. Apolon, ili Feb, sin Zevsa i Latone, jedan od najobožavanijih grčko-rimskih bogova. Smatran je za boga sunca i prosvete; isto tako – za boga društvenog blagostanja i poretka, za čuvara zakona, i za pretskazivača budućnosti.
  13. Hera = Junona smatrana je od drevnih Grka i Rimljana za sestru i ženu glavnog boga njihovog Zevsa, najcenjenija među boginjama; smatrana za boginju zemlje i plodnosti i pokroviteljku braka. Posejdon – bog mora. Atina – boginja mudrosti, prvenstveno ratne.
  14. Rimljani su u starini nazivali Sibilama proročice. Njihova proricanja bila su sabrana u tri knjige koje su čuvane u hramu Zevsa (= Jupitera) Kapitolskog, a zatim u hramu Apolona na Palatinskom brežuljku. Sav neznabožački svet veoma je poštovao te „Sibilinske knjige“. Na njihova predskazivanja obraćali su pažnju i neki hrišćanski pisci, nalazeći u njima izvesne nagoveštaje o Hristovom Carsgvu.
  15. Apolonije Tijanski – neznabožački mudrac; činio lažna čudesa i imao mnogo sledbenika; živeo u trećem veku. Njegove izreke, skupljene u zasebnu knjigu, bile su veoma cenjene, naročito .u Aleksandriji, gde je takva knjiga čuvana tajno, u sveštenom mestu jednog neznabožačkog hrama.
  16. To je bilo 17. novembra 307. godine.
  17. Artemida ili Dijana – poznata neznabožačka boginja kod Grka i Rimljana, veoma poštovana .meću njima; smatrana za boginju meseca; izobražavana kao prekrasna radosna devojka – lovac.
  18. Spomen svete carice Avguste praznuje se 24. novembra; istog dana praznuje se i sveti mučenik Porfirije i dvesta vojnika s njim, posečenih zbog ispovedanja Hrista Gospoda.
  19. I dosada u Aleksandriji pokazuju blagočestivim putnicima mesto pogubljenja svete velikomučenice Ekaterine, koje uživa posebno poštovanje među tamošnjim hrišćanima.
  20. Dekije carovao od 249. do 251. godine; Valerijan carovao sam nešto kasnije, od 253. do 260. godine.
  21. Kapitol – hram vrhovnoga boga Jupitera i boginje Junone i Minerve, na jednom od brežuljaka, na kojima je bio izgrađen stari Rim, prestonica Rimske carevine. Taj brežuljak, sa hramom, bio je glavno svetilište i nazivao se Kapitol.
  22. Varvarima su Grci i Rimljani nazivali sve druge narode. Sam naziv označava ljude, tuđe po jeziku, ljude sa nerazumljivim jezikom. Ovde se, svakako, podrazumevaju Goti, od kojih je Dekije, nešto kasnije, i bio ubijen u ratu.
  23. Artemida – grčka boginja rata, lova i plodnosti.
  24. Ef. 4, 24.
  25. Sr. Jov. 1, 21.
  26. Skiti – drevni narod, živeo delimično u severnim krajevima zapadne Azije, do Kaspijskog Mora, poglavito duž severnih obala Crnog Mora.
  27. Kapadokija – istočna oblast Male Azije.
  28. Sr. Flb. 1, 23.
  29. Car Julijan carovao od 361. do 363. godine. Postavši car, on otstupi od hrišćanske vere i postavi sebi zadatak svoga života: obnoviti neznaboštvo. Zato se i naziva Odstupnik.
  30. Njegov spomen i 22. oktobra.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *