NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
23. NOVEMBAR
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
AMFILOHIJA,
episkopa Ikonijskog
 
SVETI Amfilohije, zemljak, drug i prijatelj svetog Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i drugih velikih svetitelja iz četvrtog stoleća, rodio se u Kesariji Kapadokijskoj. Otac mu se takođe zvao Amfilohije i beše rođeni brat blažene None,[1] majke svetog Grigorija Bogoslova. Beše to čovek velikoga uma i veoma obrazovan; pritom vrlo dobre duše, pobožan i krasnorečiv on beše od velike pomoći srodnicima i njihov nastavnik u mnogome. Brinući se o svojoj deci, on im dade divno obrazovanje i vaspita ih u duhu hrišćanske vere i pobožnosti. Njegov mlađi sin Amfilohije, postavši punoletan, beše najpre ritor i advokat. Ali, pošto još u ranoj mladosti beše zavoleo Boga više svega, on po savetu svetog Grigorija Bogoslova ostavi metež svetski i sujetu i povuče se u pustinju, u jednu pešteru, gde stade voditi monaški, strogo podvižnički život, usrdno služeći samo jedinome Bogu. Tu on provođaše vreme u molitvi, čitanju Svetoga Pisma i postu. Tako on u sveštenim podvizima samoumrtvljenja i sebeobestrašćenja prožive četrdeset godina. Tada ga Gospod izvede na drugi podvig: podvig arhijerejskog služenja Crkvi.
Kada umre episkop Ikonijske crkve zvani Jovan,[2] angeo Gospodnji javi se Amfilohiju noću i reče mu: „Amfilohije, idi u grad, i pasi duhovne ovce“. – Ali Amfilohije ne hte. Naredne noći opet mu se javi angeo Gospodnji i reče mu: „Idi u grad, Amfilohije, i pasi ovce koje ti Bog uručuje“. – No Amfilohije ni ovoga puta ne posluša angela, jer smatraše da je ovo javljenje prelest od zlog duha, i govoraše u sebi: „zna se i Satana pretvarati ponekad u angela svetla“. – Međutim treće noći angeo, došavši k njemu, pozva ga: Amfilohije, ustani s postelje! – Ustavši brzo, Amfilohije malo uplašen reče: Ako si angeo Božji, onda stanimo oba na molitvu. – I priklonivši glavu Amfilohije poče pevati: „Svet je, Svet, Svet Gospod Savaot, puno je nebo i zemlja slave Njegove“ …; no i angeo pevaše s njim zajedno. Zatim ga angeo uze za desnu ruku i povede u crkvu koja se nalazila nedaleko; i pred njima se vrata crkvena sama otvoriše. Kada oni uđoše unutra, Amfilohije ugleda veliku svetlost i mnoštvo ljudi u belim odeždama, koji ga uzeše, privedoše oltaru i dadoše mu u ruke Sveto Evanđelje, govoreći: „Gospod s tobom!“ A jedan od njih, izgleda, najstariji, gromko uzviknu: „Pomolimo se svi!“ Zatim poče govoriti: „Sveta blagodat postavlja brata našeg Amfilohija za episkopa grada Ikonije. Pomolimo se svi za njega, da blagodat Božija bude na njemu“.
Posle molitve svi se oprostiše s Amfilohijem, i postadoše nevidljivi. A Amfilohije stajaše sam, čudeći se izvanrednom viđenju i svom neobičnom posvećenju za episkopa, i moljaše se Bogu predajući sebe svetoj volji Njegovoj. Čim pak poče svitati, Amfilohije izađe iz crkve i krenu u svoju pešteru. I gle, na putu ga sretoše sedam episkopa koji se behu iz okolnih gradova sabrali u Ikoniji radi izbora i postavljenja episkopa tome gradu. Njima beše naređeno od Boga da pronađu crnorizca Amfilohija. Stoga, izišavši iz Ikonije, oni svuda tražahu tog blaženog oca, i susrevši ga najzad na putu oni ga upitaše: Jesi li ti Amfilohije? Kaži nam istinu, jer je svaka laž od nečastivoga. – On im smerno odgovori: Ja sam grešni Amfilohije. – Oni ga onda česno povedoše u crkvu da ga hirotonišu, ali im on reče: Pošto je Bogu ugodno bilo da vam ukaže da mene nedostojnog i grešnog izaberete za episkopa, onda ne treba i nadalje kriti i prećutati čudesna dela Njegova, nego smo neizostavno dužni objaviti ih i za sve odati hvalu Bogu.
I sveti Amfilohije im ispriča sve od početka, kako on prošle noći bi od angela posvećen za episkopa. Čuvši to, episkopi se veoma udiviše i uzneše blagodarnost Bogu za takvo čudesno posvećenje Amfilohija, i ne usudiše se da ga ponovo posvećuju, nego mu se sa strahom i poštovanjem pokloniše i s ljubavlju ga celivaše, pa ga na arhijerejski presto posadiše za carovanja Valentinijana i Valenta.[3]
Sveti Amfilohije mnogo godina pasijaše stado Hristovo, jer se život njegov produži sve do carovanja Teodosija Velikog i njegovih sinova. Kao učitelj pravoslavne vere on se boraše protiv Arijeve jeresi,[4] pretrpe mnoga gonjenja i muke od jeretika, bejaše sapodvižnik svetih Otaca u borbi protiv bogohulstva Evnomijeva, i na Drugom Vaseljenskom Saboru mnogo vojevaše protiv duhoborca Makedonija[5] i pristalica jeresi Arijeve. Zbog takve revnosti za veru i zbog visoko vrlinskog života svog sveti Amfilohije beše slavljen svuda i beše voljen od svetih Otaca, naročito od svetog Vasilija Velikog i svetog Grigorija Bogoslova, koji ga smatrahu za svoga prisnog prijatelja i behu s njim u prepisci.
Za carovanja blagočestivog cara Teodosija Velikog[6] sveti Amfilohije ode k caru i moli ga da u svima gradovima zabrani molitvene skupove arijanaca. Ali car ne hte to učiniti, da ne bi u očima naroda ispao nasilnik. Tada sveti Amfilohije otide iz dvorca potišten. Međutim, posle nekoliko dana on opet dođe u carevu palatu, i kao mudrac učini stvar dostojnu sećanja: pokloni se caru koji seđaše na prestolu ukazujući mu dužno poštovanje, a na sina njegovog Arkadija koji nedavno beše postao sacar ocu i seđaše kraj oca on i ne pogleda, niti mu odade dužno poštovanje. Car Teodosije pomisli da se Amfilohije zaboravio i naredi mu da i Arkadiju ukaže dužno poštovanje. „Dosta je, jer je ukazano dužno poštovanje caru“, odgovori Amfilohije. – To silno razgnevi cara Teodosija, i on, ne dozvoljavajući nepoštovanje prema svome sinu, naredi da blaženog Amfilohija s porugom isteraju iz dvorca. Tada sveti Amfilohije reče caru: Vidiš li, care, kako ti ne podnosiš nepoštovanje prema tvom sinu i kako se gnjeviš na mene? Tako i Bog Otac ne podnosi nepoštovanje prema Sinu Svom, i odvraća se i nenavidi one koji hule na Sina Njegova i gnjevi se na one koji se druže sa sledbenicima proklete jeresi njihove.
Tada bi jasno caru zašto sveti Amfilohije ne ukaza dužno poštovanje sinu njegovom, eda bi na taj način pokazao da Bogu Sinu pripada podjednako poštovanje sa Ocem. Zadivljen mudrošću svetog Amfilohija, car ustade sa prestola, prekloni se svetitelju i zamoli oproštaj od njega. I odmah car Teodosije razasla po celoj carevini naređenje: da se iz svih gradova proteraju svi arijanci, pa makar silom i pretnjom. Tako sveti Amfilohije očisti Crkvu Hristovu od jeretika.
Oko tog vremena prodre u Likaonsku oblast jeres mesalijana.[7]
Sveti Amfilohije revnosno branjaše Crkvu svoju i od ove zaraze. On izobličavaše jeretike i lično, i silom svoje bogomudre reči; a posle toga učestvovao je na saboru Sidskom u Pamfiliji,[8] gde ta jeres bi osuđena. U to vreme sveti Amfilohije dostiže tako savršenstvo, da je molitvama svojim isceljivao bolne.
Dostigavši duboku starost, sveti Amfilohije s mirom se upokoji u Gospodu.[9]
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA,
episkopa Akragantijskog
 
SVETI Grigorije rodio se na ostrvu Siciliji[10] u selu. Pretoriji, blizu grada Akraganta,[11] od pobožnih i dobrodeteljnih roditelja: Haritona i Teodotije. Roditelji njegovi behu ljudi veoma bogati ali i veoma milostivi i činjahu velika dobročinstva svima siromasima. A kada dete Grigorije bi kršteno, kum mu beše blaženi Potamion, episkop Akragantijski. U osmoj godini njegovoj roditelji dadoše Grigorija jednom iskusnom učitelju, po imenu Damjanu, da se uči knjizi; i za dve godine on se nauči odlično čitati i pisati, i crkvene pesme pevati. U dvanaestoj pak go dini on bi od blaženog Potamiona episkopa postavljen za klirika, i poveren arhiđakonu Donatu da ga rukovodi u duhovnim podvizima i vrlinskom životu. I upražnjavaše se dečak u molitvi i neprestanom čitanju, jer dan i noć seđaše za knjigom, čitajući Sveto Pismo i Žitija svetih Otaca, i srce mu goraše od želje da ih podražava i da ide stopama njihovim.
Kada napuni dvadeset dve godine Grigorije namisli da ide u Jerusalim da se pokloni svetim mestima, i usrdno se moljaše Bogu da mu ustroji taj put. Jednom noću kada on spavaše u domu arhiđakonovom blizu njegove postelje, neko ga viknu: Grigorije! – On odgovori: Evo me! – i ustavši upita arhiđakona: Zašto si me zvao, gospodine? – Arhiđakon odgovori: Ja te zvao nisam, čedo. – Grigorije ode i ponovo leže, i zaspa. Ali ga onaj glas po drugi put pozva, govoreći: Grigorije! – I on opet priđe arhiđakonu i reče mu: Evo me, gospodine; što si me zvao? – Arhiđakon odgovori: Nisam te zvao, čedo. No ovoga puta arhiđakon shvativši da Grigorija zove sam Bog, uzdrhta od straha i reče dečaku: Ako te još jednom pozove taj isti glas, onda mu odgovori: Šta je, Gospode? Šta naređuješ sluzi Tvome? – Grigorije otišav opet leže na svoju postelju, no i po treći put dođe mu glas: Grigorije! – A to beše Angeo Gospodnji koji ga zvaše. Grigorije se odazva kao što bi naučen. Tada mu Angeo reče: Uslišena je molitva tvoja; stoga idi na morsku obalu i tamo ćeš naći ljude koji će te odvesti u sveta mesta.
Grigorije odmah ustade, i ne rekavši nikome ništa rano zorom pohita k moru, nađe lađu i upita lađare kuda plove. Oni mu odgovoriše da plove u Kartagenu.[12] On ih onda umoli da i njega uzmu sa sobom. Oni ga uvedoše u lađu, i za tri dana srećno stigoše u Kartagenu. Baveći se u Kartageni nekoliko dana, Grigorije često odlažaše u crkvu svetog mučenika Julijana. Jednom kada se on nalažaše u toj crkvi i čitaše Sveto Pismo, uđoše tri česna i blagolika crnorizca, i moljahu se. Kada završiše molitvu jedan od njih sede, a ona druga dvojica stadoše pored njega. Grigorije ugledavši ih pokloni im se. A monah što seđaše pogledavši na Grigorija reče: Šta ti ovde radiš, slugo Božji Grigorije, koji si izabrao dobri deo, koji se neće oduzeti od tebe, po reči Gospodnjoj?[13]
Čuvši da ga zove po imenu, Grigorije se prepade, i poklonivši se starcu do zemlje reče: Prosti mi, oče, i moli se za mene grešnoga i unilnoga. – Starac odgovori: O, da je meni imati tvoje grehe, čedo! – Zatim dodade: Znaj, čedo, milosrdni Bog otkri nam o tebi sve; i ti se raduj, jer nas On posla da te uzmemo i odvedemo u sveta mesta, kao što želiš, pošto i mi sami idemo tamo. – Ganut, Grigorije na to reče: Blagosloven Bog koji sve ustrojava na naše dobro.
Zatim sva četvorica krenuše na put. Za vreme putovanja starac, kušajući jednom Grigorija, upita ga: Čedo Grigorije, ne tuguješ li za roditeljima svojim? – Grigorije odgovori: Gospod je naš rekao: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10, 37). No ipak, pomoli se Bogu, oče, da On i roditeljima mojim podari blagu utehu i mene grešnoga sačuva od vražjih zamki.
Posle putovanja od mnogo dana oni se približiše k Svetom Gradu, i svratiše u jedan manastir na koji naiđoše putem. Međutim nastupi post Svete Četrdesetnice, zato oni ne produžiše put nego ostadoše u tom manastiru sve do Velike Nedelje. Tu Grigorije vide strogo pošćenje monaha i njihovo bdenisanje: jer mnogi od njih po čitavu sedmicu ne uzimahu hrane i ne spavahu. Tu on vide ljude koji žive slično anđelima i neprestano slave Boga kao što Ga slave na nebesima. Vide monahe koji potocima liju suze i dan i noć stoje na molitvi. Vide on i mnoge druge trudove njihove i neiskazane podvige, i bi zapanjen, i bijaše prsi svoje, govoreći: Teško meni! Šta sam ja? Šta ću da radim ja unilan i lenjiv? Kako ću izaći pred lice Božije? Kako ću u dan suda stati pored svetih ljudi? – No, ne želeći ipak da sebe potpuno potopi u ponor očajanja, on govoraše sebi: Ako je Gospod, kao što kaže David, blizu onih koji su skrušena srca i spasava one koji su smerna duha (sr. Psal. 33, 19), onda može spasti i mene, kao što je spasao u jedanaesti čas došavše i ništa zaslužno ne učinivše.[14]
Monasi, pak, videći ga ožalošćena i potištena, utešavahu ga, smatrajući da on tuguje za svojim zavičajem i za roditeljima. I govorahu mu: Nemoj žaliti, čedo, što si s nama zašao tako daleko; mi se u Boga nadamo da ćeš se ti opet vratiti u svoj zavičaj i videti svoje roditelje žive. – A on im odgovaraše: U Boga nema tuđe zemlje: sve je Njegovo, i svuda On dopire Svojim svevidećim okom. I ja ne tugujem zbog toga što sam ovamo zašao, niti žalim za roditeljima svojim; naprotiv, ja se radujem što, ostavivši oca i mater, obretoh Boga koji se stara o meni. He, druga je tuga u srcu mome. Molim vas, oci sveti, da se pomolite Gospodu za mene ništavna. – Čuvši takav odgovor crnorizci ućutaše.
Kada nastupi praznik Vaskrsenja Hristova, putnici otputovaše u sveti grad Jerusalim, i pošto se pokloniše svetim mestima odoše po blagoslov k svetom patrijarhu Makariju. Ugledavši ih patrijarh reče: Raduj se o Gospodu, avo Marko! Otkuda si nam doveo ovog bogougodnog mladića Grigorija? – Starac odgovori: Nismo njega doveli mi, vladiko, nego Gospod koji hoće da se svi spasu i tvoje svete molitve.
Grigorije se zaprepasti što patrijarh i starca i njega nazva po imenu, i obradova se što doznade starčevo ime: jer iako toliko vremena provede u njihovom društvu, on ne znađaše njegovo ime, ni druge dvojice saputnika, i ne usudi se da ih upita otkuda su i kako se zovu. Toliko blaženi Grigorije beše ćutljiv i neljubopitljiv. Zatim patrijarh pogleda na druga dva monaha i reče: Dobro došli, gospodine Serapione i oče Leontije. Blagodarim Boga što vam dade snage da dođete ovamo i dovedete ovoga mladića koji duhom gori, koji Gospodu služi, koji se nadom raduje, koji stalno u molitvi prebiva, kao što mi Gospod otkri o njemu.
Rekavši to, patrijarh ode u crkvu da služi svetu liturgiju, i svi se putnici pričestiše Prečistim Tajnama. Izjutra pak ava Marko sa dva brata, uzevši blagoslov od patrijarha, pođe da poseti bratiju što živi oko Sionske gore. Međutim Grigorije ne znađaše za njihov odlazak, i veoma tugovaše što je zaostao. A patrijarh, utešujući ga, reče: Oci neće otići u svoju postojbinu dok prethodno ne svrate do nas. – Tada Grigorije, poklonivši se patrijarhu, usudi se upitati ga: Otkuda su ta tri velika muža? – Patrijarh odgovori da su oni iz Rima. A kada se crnorizci vratiše u Jerusalim, ava Marko uze Grigorija za ruku, i sagnuvši ga k nogama svetog patrijarha reče: Oče sveti, i ovaj je iz stada Hristova: on će primiti vlast u Crkvi, i kao veslom uputiće je duhovnim učenjem na dobro. A ti se, oče, pobrini o njemu da lepotu duše svoje sačuva u punom sjaju i da je ne oskvrnavi pomislima, svojstvenim mladosti. – Patrijarh odgovori: Bog ga izabra sebi od utrobe materinske i ogradi ga strahom Svojim; On će ga i do kraja sačuvati. – Zatim podigavši mladića i primetivši da plače, patrijarh mu reče: Čedo moje, ako ti se sviđa ovde, ti ostani s nama, i Gospod naš Isus Hristos sve će ustrojiti na dobro; ako pak hoćeš da ideš sa bratijom, onda idi s mirom. – Grigorije odgovori: He, svjatjejši oče, ja neću da idem odavde nego samo molim Boga da me udostoji da se još jedanput u ovom životu vidim sa ovim svetim ocima. – Onda crnorizci, izmolivši od patrijarha blagoslov i molitve za put, otputovaše iz Svetog Grada, a blaženi Grigorije ostade u Jerusalimu kod patrijarha Makarija.
Na putu za Rim dogodi se avi Marku sa Serapionom i Leontijem da plovljahu pored Akraganta. Oni se zaustaviše tu, uđoše u grad, pozdraviše episkopa Potamiona i odmoriše se u njegovoj episkopiji, pošto nastupi praznik svetih apostola Petra i Pavla. Posle pak praznika kada se oni spremahu da otputuju i moljahu od episkopa blagoslov za put, dođoše iz svoga sela k episkopu Potamionu Grigorijevi roditelji Hariton i Teodotija da učine pomen svome sinu Grigoriju prvoga jula, pošto u taj dan Grigorije napusti svoju domovinu. Teodotija gorko plakaše za sinom, i niko je ne mogaše utešiti. Ava Marko upita episkopa: Zbog čega, oče, ovi ljudi tako plaču? – Episkop uzdahnu duboko, zaplaka se i odgovori: Ovi ljudi imađahu jedno čedo, kome ja bih kum. Kada sinčić njihov napuni osam godina, roditelji ga dovedoše k meni, i ja zapovedih da ga uče knjizi; i Bog mu darova takve sposobnosti, da on za dve godine nauči prekrasno čitati, pisati i u crkvi pevati. U dvanaestoj pak godini njegovi roditelji ga posvetiše Bogu preko mojih grešnih ruku, i ja ga uvrstih među klirike, i poverih ga svome arhiđakonu da ga on uči putu zapovesti Gospodnjih. I dečak tako izuči Sveto Pismo, da mu do danas nema sličnoga u celoj Siciliji. Međutim mi ne znamo šta se dogodilo s njim, kuda ode, jer ga iznenada nestade bez ikakva traga; i mi ga dugo tražismo po celom ostrvu, po gradovima i selima, po gorama i pešterama i pustinjama, ali ga ne mogosmo naći; i ne znamo da li ga neko ubi pa zakopa u zemlju, ili ga neko ukrade i odvede u tuđu zemlju. I eto, svi mi silno žalimo za njim, a roditelji mu već počeše davati pomene u dan u koji ga nestade.
Međutim ava Marko, zagledavši se u lice Haritonu, poznade da je to otac Grigorijev, pošto je Grigorije po svemu ličio na oca, i reče uplakanim roditeljima: Zašto vi tako bezmerno tugujete za sinom svojim? Naprotiv, vi treba da se radujete i da blagodarite Bogu koji stroji sve na korist. – I obrativši se episkopu reče: Naredi da tvoj arhiđakon dođe ovamo. – Episkop odmah naloži da zovu arhiđakona. A kad arhiđakon dođe, otac Marko mu se obrati ovim rečima: Kaži, čoveče, kuda se sakri povereni ti dečak, i zašto gospodinu svom, episkopu, ne otkriješ velika dela Božja koja se odnose na dečaka?
Poražen ovim rečima, arhiđakon se pokloni starcu i zamoli za oproštaj. Zatim stade pričati: „Jedne noći, dok sam ja spavao na postelji svojoj u keliji i dečak nedaleko od mene počivao, neko ga neočekivano pozva govoreći: „Grigorije!“ A on ustavši priđe k meni i upita me, zašto ga zovem. Ja mu odgovorih da ga nisam zvao. Kada on leže, glas ga po drugi put pozva, i on ponovo dođe k meni i reče: „Evo me; što si me zvao?“ Tada meni bi jasno da to njega zove ne čovek nego Bog, i rekoh mu: „Čedo, ako te još jednom pozove taj isti glas, onda mu odgovori: evo me, Gospode; šta naređuješ sluzi Tvome?“ A kad on ode na svoju postelju, ja opet čuh glas, koji mu govori: „Grigorije! uslišena je molitva tvoja; stoga idi na morsku obalu i tamo ćeš naći ljude koji će te povesti sa sobom“. Taj glas ja čuh, ali nisam razumeo o čemu govori, i zaspah. A kad izjutra ustadoh, ja ne nađoh Grigorija; i od tada do sada on nije nađen. O glasu pak koji sam čuo, ja nisam smeo pričati nikome, jer sam se bojao da mi ne kažu da lažem, i da, ne verujući mojim rečima, ne stanu govoriti da sam ja ubio dečaka ili ga prodao u tuđu zemlju“.
Kada to čuše, episkop i roditelji se utešiše u svojoj tuzi i zablagodariše Bogu. A blaženi Marko reče: Eto, kao što u Knjizi o carevima čitamo o Samuilu (1 Car. 3, 3-10), tako bi i u naše dane sa Grigorijem. Kao što dečaka Samuila, koji spavaše u skiniji, Angeo Gospodnji tri puta viknu: „Samuilo, Samuilo!“, takvog se pozivanja udostoji i blaženi dečak Grigorije. Vaistinu će on biti jednak proroku Samuilu! A sada čujte što ću vam reći o vašem dečaku. Kada bejah u Rimu, pođoh jednom sa ovom bratijom mojom u crkvu svetih apostola Petra i Pavla na molitvu. No nastade noć i mi zanoćismo kod jednoga monaha. Te noći meni se u viđenju javiše dva presvetla muža, slična svetim Apostolima, i rekoše: „Ustani brzo sa Serapionom i Leontijem; sednite na lađu i plovite u grad Kartagenu: tamo ćete naći jednog dečaka poklonika sa ostrva Sicilije, po imenu Grigorija, iz crkve Akragantijske; uzmite ga sa sobom i odvedite u sveti grad Jerusalim k patrijarhu Makariju; mi smo već govorili patrijarhu o tom dečaku i naredili mu da ga primi, jer na njemu počiva duh naš, kao duh Ilijin na Jeliseju“. Rekavši to, javljenici postadoše nevidljivi. A ja, probudivši se, pođoh sa ovom bratijom mojom, Serapionom i Leoitijem, na pristanište, i po Božjem uređenju nađosmo lađu, gotovu da krene za Kartagenu. Sedosmo na nju i ubrzo stigosmo u Kartagenu. Sišavši s lađe mi odosmo u crkvu svetog mučenika Julijana i nađosmo Grigorija u crkvi gde čita knjige. Mi ga uzesmo sa sobom, otputovasmo u Jerusalim, i tamo ga ostavismo kod patrijarha.
Svi slušaoci ave Marka biše veoma zadivljeni njegovim kazivanjem, i blagodarahu Boga. Hariton pak i Teodotija od uzbuđenja onesvestiše se i padoše na zemlju. No blaženi Marko ih podiže i reče: Odajte hvalu Bogu što vam je sin živ i što vodi vrlinski život. – Tada Hariton i Teodotija prestadoše sa jadikovanjem, i zajedno sa episkopom i ostalim prisutnima uznesoše blagodarnost Bogu. Takođe zablagodariše i avi Marku za toliki njegov trud oko Grigorija i za vesti o njemu, i više se ne podavahu jadikovanju.
Međutim blaženi Grigorije življaše u Jerusalimu kod svjatjejšeg patrijarha Makarija i bi postavljen od njega za đakona. Posle nekog vremena on moli patrijarha da ga otpusti na Eleonsku Goru[15] da poseti tamošnje oce. Pošto dobi otpust, on provede godinu dana posećujući sjajne podvižnike i dobijajući od njih svaku duhovnu korist. Zatim on namisli da ide u Unutrašnju pustinju,[16] i tu svoju nameru otkri svetim ocima, i prosi od njih molitve. A oni, pomolivši se za njega, otpustiše ga govoreći: Idi, čedo, s mirom: vera i ljubav koju imaš prema Hristu spašće te.
Sišavši sa Eleonske Gore, Grigorije zađe u pustinju, i posle tri dana, po promislu Božjem, obrete jednoga crnorizca koji se moljaše u šesti čas dana. Shvativši duhom da mladi Grigorije ište spasenja, crnorizac ga prizva k sebi i upita: Kuda ideš, čedo? – Kuda me Hristos povede po ovoj pustinji, – odgovori Grigorije. Monah mu na to reče: Hajde sa mnom čedo. – I posle dvadeset dana putovanja oni stigoše na jedno mesto, sa koga crnorizac pokaza Grigoriju u daljini keliju sa dve urmine palme ispred nje, i reče mu: U onoj keliji živi veliki otac: stoga, ako želiš da se spaseš, čedo, idi k njemu, a ja idem na drugu stranu. – I poklonivši se jedan drugome, oni se rastadoše.
Grigorije, približavajući se keliji velikoga starca, spočetka ču pevanje ogromnoga hora; a kada podiđe bliže, ču glas samo trojice gde pevaju. Kada pak stiže pred vrata kelije, on ču glas samo jednoga starca koji je svršavao Deveti čas. Grigorije se ne usudi kucnuti u vrata, i stajaše u strahu pred vratima. A kada taj sveti otac završi svoje pravilo, pogleda kroz prozorčić i vide mladića gde stoji, i poznavši tog časa duhom ko je, pozva ga po imenu k sebi u keliju, govoreći: Čedo Grigorije, uđi ovamo! – Grigorije se još više uplaši čuvši gde ga starac zove po imenu. Ušavši u keliju Grigorije ugleda samo jednoga starca i nikoga više, i čuđaše se kako je mogao čuti pevanje ogromnog hora kada je ustvari pevao samo jedan starac. Iz toga on izvede zaključak da su sa starcem zajedno pevali sveti angeli. I pade Grigorije pred noge starcu i sa suzama mu reče: Smiluj se na mene, oče, i moli se za mene grešnog, da Bog spase dušu moju. – Neka se Bog smiluje na tebe, čedo, odgovori starac. i neka te nagradi za trudove tvoje.
Grigorije provede četiri godine kod svetoga starca, i nauči se od njega mnogoj duhovnoj mudrosti i monaškom načinu življenja i ophođenja, izuči tajne i tumačenje Svetoga Pisma, i postade izvrstan filosof i bogorečiti govornik. Starac, videći ga savršena u razumu i vrlinama, i providevši da će on biti veliko svetilo svetu, ne hte ga više zadržavati u pustinji i naredi mu da ostavi pustinju i usamljeništvo i pritekne u pomoć Crkvi koja se bori u svetu. Pri tome starac proreče Grigoriju da će doživeti silne muke od zavidljivih ljudi, i pouči ga da bude trpeljiv i nezlobiv. Zatim, pomolivši se za njega i davši mu blagoslov, on ga otpusti od sebe.
Otišavši od starca blaženi Grigorije se opet vrati u Jerusalim, i patrijarh ga c radošću primi. Provevši u Jerusalimu godinu dana, blaženi otide u Antiohiju, a odatle u Carigrad, i tamo življaše u manastiru svetih mučenika Sergija i Vakha. Iguman manastira, videći Grigorijeve podvige i pošćenje, jer po čitavu sedmicu ne okušaše hrane i svo vreme provođaše u čitanju i pisanju knjiga, izvesti o njemu patrijarha Evtihija. I govoraše on patrijarhu: U moj manastir dođe neobičan đakon, divan po izgledu i načinu života, veliki u pošćenju i revnostan u svima monaškim podvizima, odličan znalac Svetoga Pisma. Izgleda mi da u sadašnje vreme nema ravnoga njemu u čitavome Carigradu. – Patrijarh se veoma obradova tome i prizva k sebi Grigorija s poštovanjem, i razgovara s njim. I videvši veliku mudrost njegovu on blagodaraše Bogu što im posla takvoga čoveka u vreme velike u Crkvi bure i nemira od jeretika.
Ubrzo potom bi sabran u Carigradu Peti Vaseljenski Sabor, za carovanja blagočestivog cara Justinijana. Na tom Saboru blaženi Grigorije se pokaza veliki pobornik i zaštitnik pravoslavne vere, i zapuši usta jereticima, te ne mogahu protivstati rečima koje on govoraše iz svetih knjiga. I svi se Oci divljahu takoj mudrosgi i blagodati Duha Svetoga u Grigoriju. Mnogi koji ga slušahu pitahu se: Otkuda je ovaj čovek koji govori kao anđeo ili kao neki od drevnih velikih Otaca svetih? Obradova se njemu i blagočestivi car Justinijan, i svi velikaši. I celivaše ga svi sveti Oci prisutni na Saboru, i mnogim pohvalama obasuše. Od toga vremena car ga veoma poštovaše, i njegova slava brujaše na sve strane. Videći kako ga svi počituju i slave, blaženi Grigorije ne hte više živeti u Carigradu, nego izbegavajući slavu od ljudi otputova u Rim. Tamo se pokloni grobu svetih Apostola i ostalim svetim mestima, pa se nastani u manastiru svetoga Save i provođaše život u usamljeničkom molitvenom tihovanju.
U to vreme prestavi se episkop Akragantijski Teodor, prejemnik blaženog Potamiona. I među građanima toga grada nastade silna nesloga i razdor: jer su jedni hteli za episkopa prezvitera Savina, drugi – nekog Kriskenta, treći – tamošnjeg arhiđakona Evpla, a neki prepuštahu volji Gospodnjoj i govorahu: Koga Bog hoće, taj i neka nam bude episkop.
Povodom toga sabraše se svi crkveni predstavnici, gradske vlasti i građani, pa odoše u Rim k papi. Među njima beše i Grigorijev otac Hariton. I oni izađoše pred papu kao tri grupe: na čelu jednih beše Savin, na čelu drugih Kriskent, na čelu trećih Evpl i Hariton. Prvi tražahu za episkopa Savina, drugi Kriskenta, a Evpl i Hariton sa ostalima govorahu papi: Koga Bog otkrije tvojoj svetosti, njega nam i postavi za episkopa.
Videći njihovu neslogu i razdor, papa im naredi da ga ostave. Papi, koji beše u velikoj brizi zbog toga, noću se javiše u viđenju dva česna muža u obliku apostola i rekoše mu: Zašto si u tolikoj brizi zbog nesloge Akragantinaca? Nedostojni su episkopskog čina oni koje oni dovedoše. Ho u ovom gradu ima jedan došljak, po imenu Grigorije, koji do ovih dana življaše u manastiru svetoga Save, a sada, pošto ču za dolazak Akragantinaca, pobeže iz tog manastira i krije se u manastiru svetog Merkurija: pozovi njega i postavi im ga za episkopa, jer je gradu Akragantu potreban episkop, na kome naročito počiva Duh Božiji.
Rekavši to, javljenici postadoše nevidljivi. Trgnuvši se od viđenja, papa dozva k sebi prezvitere i avu Marka, koji u to vreme slučajno beše došao u Rim iz svoga manastira, ispriča im svoje viđenje, i odmah posla dva episkopa sa drugim kliricima da pronađu i česno dovedu Grigorija. Oni odoše u manastir svetoga Save i upitaše gde se nalazi Grigorije. Crnorizci odgovoriše da je pre dva dana otišao u manastir svetog Merkurija. Oni onda krenuše tamo. A sveti Grigorije, tek što se beše spremio da napusti i taj manastir, ugleda izdaleka episkope gde idu i poznade ih, jer ih ranije beše video na saboru u Carigradu, pa saznavši duhom da oni idu po njega pobeže za ogradu i sakri se u manastirskoj bašti. Episkop, ušavši u manastir, raspitivahu za Grigorija, a monasi odgovoriše da je tog dana stvarno bio neki stranac, ali ne znaju kuda je otišao. Episkopi pritegoše igumana i strogo mu zapretiše: ako im ne pronađe toga stranca i ne dovede im ga, biće vrlo strogo kažnjen. Iguman ih umoli da mu dadu malo vremena da ga potraži. I posle marljivog traženja iguman pronađe Grigorija u bašti, sakrivenog u travi. Iguman ga s gnjevom dohvati i ružaše ga govoreći: Otkuda si došao ovamo, čoveče? Kakvi su tvoji gresi, i šta si to uradio, te te tako ugledni ljudi traže? Muku si navukao na naš manastir! Hajde, kreći, odgovaraj za grehe svoje.
Blaženi Grigorije ništa ne odgovori igumanu, nego vođen za ruku iđaše ćutke. Doveden pred episkope, oni ga odmah poznaše, pošto ga behu videli na saboru kada ga svi Oci hvaljahu i sam car mu ukazivaše osobito poštovanje. Ustavši, episkopi mu se pokloniše i s ljubavlju ga zagrliše. On pak pade pred noge njihove i reče: Oprostite mi, oci sveti, jer sam grešan. Zašto tražite mene ništavnog? – Oni ga podigoše sa zemlje, i grleći ga odgovoriše mu: Svjatjejši otac papa zove te. – Iguman pak začudi se i zbuni se videći kako poštovanje episkopi ukazuju Grigoriju, za koga on mišljaše da je počinio neka zla dela. Episkopi uzeše Grigorija i s češću ga povedoše k papi.
Kada Grigorije uđe kod pape i pokloni mu se do zemlje, papa mu reče: Dobro nam došao, čedo Grigorije; blagosloven Bog koji nam je tebe otkrio. – I ustavši on ga celiva svetim celivom, pa onda produži: Čedo Grigorije, Gospod naš Isus Hristos poziva te na episkopstvo u crkvi Svojoj što je u Akraganti, da se preko tebe spasu tamošnji ljudi. – Grigorije odgovori: Oprosti mi, vladiko, nisam dostojan takoga čina. – Papa na to reče: Nemoj biti neposlušan, čedo, nego se Boga boj, i seti se da su mnogi neposlušnošću razgnjevili Svevišnjega. – Tada Grigorije reče: Svečesni oče, daj mi malo vremena za razmišljanje, pa ću odgovoriti tvojoj svetosti.
Papa predade Grigorija avi Marku na neko vreme. Ugledavši oca Marka, Grigorije sa suzama pripade k nogama njegovim, govoreći: Blagodarim Boga što me udostoji da još jedanput u ovom životu vidim tebe, milog oca mog. – Ava Marko ode s njim u odvojenu sobu, i oni svu noć provedoše bez spavanja, u duhovnom razgovoru. Pre toga Grigorije hotijaše da beži u Španiju, naročito kada doznade da je otac njegov Hariton doputovao u Rim. Ali ga ava Marko zadrža govoreći: Čedo, ne razgnevljuj Boga, i mesto blagoslova Njegovog ne navlači na sebe prokletstvo. – Od toga vremena Grigorije napusti tu svoju nameru.
Uskoro papa pozva k sebi Akragantince i uiita ih jesu li se, najzad, složili koga žele sebi za episkopa. A oni ćutahu. Tada arhiđakon Evpl i Hariton odgovoriše: Vladiko, mi nemamo šta da ti odgovorimo, jer prepustismo Bogu i tvojim svetim molitvama, pa koga Bog ukaže tebi, njega nam i daj; i mi ćemo ga primiti s ljubavlju. – A papa, posmatrajući Haritona, poznade po crtama lica njegova da je on otac Grigorijev. Zatim reče: Hajdmo u crkvu, i pomolimo se Bogu da nam On ukaže koga smatra za dostojnog. – I kada papa sa episkopima i svim klirom uznošaše molitve u crkvi svetih prvovrhovnih apostola Petra i Pavla, i Grigorije beše tamo s njima, pojavi se golub leteći iznad svetog prestola i spusti se na glavu svetog Grigorija. I svi se udiviše ovom predivnom čudu. Papa onda reče: Eto, Bog nam pokaza koga On izabra kao dostojnog eiiskopskog čina. – I posveti papa Grigorija za episkopa Akragantijske crkve. I svi građani Akraganta obradovaše se tome, i s ljubavlju primiše Grigorija kao izabranoga samim Bogom. Tada i Hariton poznade svoga sina i svim srcem blagodaraše Bogu što ga udostoji videti sina živa, pa još u takom činu.
Nakon nemnogo dana Akragantinci, uzevši blagoslov od pape, vratiše se sa novopostavljenim episkopom u svoj grad. Kada oni prolažahu pored Panormije,[17] njima u susret iziđe episkop toga grada sa klirom i svim narodom, i primi ih s ljubavlju: jer je slušao o vrlinskom životu Grigorijevom, i zamoli episkopa Grigorija da uđe u crkvu i da blagoslov narodu. A kada episkop Grigorije ulažaše u crkvu, k njemu se približi jedan monah strahovito gubav i gromko vapijaše k njemu: Pomiluj me, slugo Hristov, i pomoli se Bogu za mene, da mi olakša ovu tešku bolest moju gubu. – Svetitelj mu reče: U ime Gospodnje isceli se od bolesti svoje. – I monah se tog časa isceli i očisti od gube, i svo mu telo postade kao u maloga deteta. I svi slavljahu Boga, govoreći: Blagosloven Bog koji čini čudesa preko ugodnika Svog.
Kada episkop Grigorije sa saputnicima otputova iz Panormije i približi se k Akragantu, srete ih iguman manastira Presvete Bogorodice što beše ispred grada. A kad sveti Grigorije uđe u taj manastir, k nogama njegovim pripade jedan gluvonemi monah. Iguman ga stade odvlačiti od episkopovih nogu, ali mu sveti Grigorije reče: Ostavi ga, brate, da nam objasni šta mu je potrebno. – Iguman na to reče: Vladiko, on je sulud, i usto nem i gluv. – Svetitelj uzdahnu, i podigavši ruke k nebu satvori molitvu, pa podiže monaha sa zemlje i reče mu: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je zapovedio đavolu gluvom i nemom da izađe iz stvorenja Božijeg, progovori, brate, i pročuj, pa slavi Boga koji te je stvorio! – I tog trenutka monah progovori, i poče gromko kliktati: Velika su dela tvoja, Gospode, koja Ti učini zbog pravednog čoveka ovog. – Blaženi upita monaha: Koliko ima godina otkako si prestao govoriti? – Isceljeni monah odgovori: He sećam se, vladiko, da sam ikada govorio ili čuo. – Iguman onda reče za njega: Već je dvadeset godina, vladiko, otkako smo ga postrigli, a bilo mu je osam godina pri postrigu, i do današnjega dana bio je nem i gluv; a sada se isceli tvojim molitvama. – I pobožni strah obuze sve od ovog čuda, i svi uzneše blagodarnost Bogu što im je dao episkopa čudotvorca.
U tom manastiru sveti Grigorije ostade do sutradan izjutra; a izjutra krenu u Akragant. A kad žitelji grada čuše da ide novi episkop, oni se pitahu među sobom: ko je izabran Savin, Kriskent ili Evpl? – I doznavši da nijedan od njih nije udostojen episkopstva već neki stran čovek, po imenu Grigorije, začudiše se. No čuvši da je čudotvorac i da je već iscelio gluvonemog, oni se ispuniše strahopoštovanja; i sav narod iz grada izađe mu u susret i primi blagoslov od njega; a on blagosiljajući ih polagaše ruke svoje na sve. Između ostalih izađe sa drugim staricama i mati njegova Teodotija, ne znajući da je novi episkop njen sin. No ugledavši ga, ona ga odmah poznade i reče: Zaista, ovo je sin moj koji „izgubljen beše i nađe se“ (Lk. 15, 24). Grigorije pak, ugledavši mater svoju, reče: Raduj se, gospođo Teodotija, mati moja! – A ona, ispunivši se radosti neiskazane, odgovori: Blagosloven Bog koji izabra tebe da paseš ljude Njegove i koji udostoji mene da vidim tebe, čedo moje slatko.
Zatim svi ljudi pevajući uđoše u crkvu. I kada sveti Grigorije služaše Božanstvenu liturgiju, neki od dostojnih videše blagodat Svetoga Duha koja siđe na njega u obliku goluba i oseni ga, kao što se to dogodi i na posvećenju njegovom. K crkvi bi doneseno mnoštvo bolesnika, i sveti Grigorije im davaše zdravlje polažući ruke svoje na njih, tako da se svi divljahu i govorahu: Ovaj je stvarno sličan svetom Grigoriju, Neokesarijskom Čudotvorcu. – I bi u gradu velika radost.
Počevši upravljati Crkvom Božjom, sveti Grigorije se mnogo staraše o sirotinji, isceljivaše bolesnike i izgonjaše đavole. Otac pak njegov Hariton ne izlažaše iz crkve, postom i molitvama služeći Bogu dan i noć. Tako isto i mati njegova Teodotija, odbacivši sve životne brige, rađaše jedino na svome spasenju, služaše bolnima i pukim siromasima, hraneći ih i odevajući ih od svojih sredstava. Na taj način sveti Grigorije sa roditeljima svojim beše ukras Crkve Hristove, služeći svima kao primer vrlinskog življenja.
Jednom blaženi Grigorije iziđe u grad da poseti bolesnike i siromahe; i svi građani koji imađahu bolesnike iznošahu ih i polagahu po putu, kojim je sveti lekar Grigorije imao proći, i on dodirom ruku svojih isceljivaše ih od svake bolesti. U prezvitera pak Savina bejaše kći raslabljena, i ležaše u postelji bez ikakve snage, tako da se sama nije mogla ni pomaći nego su je drugi okretali. A kad mati njena ču da će episkop proći pored njihove kuće, ona iznese svoju kćer, i metnu je na put. Kada sveti Grigorije naiđe, ona pripade k nogama njegovim plačući i govoreći: Pomiluj me, slugo Božji, i sažali se na moju raslabljenu kćer. – Svetitelj je upita čija je ona supruga. – Utom iziđe prezviter Savin iz kuće i poklonivši se episkopu reče: Gospodine moj, to je sluškinja tvoja a žena moja.
– Svetitelj ih upita: Davno li boluje tako vaša kći? – Oni odgovoriše: Devet je godina, vladiko otkako se oduze. – Očitavši molitvu, svetitelj oseni devojčicu krsnim znamenjem i reče: U ime Isusa Hrista, device, ustani i stani na noge. – I tog časa ustade devojčica potpuno zdrava, i zahvaljivaše svome iscelitelju. A narod koji iđaše za svetiteljem divljaše se slavnim čudesima koja bivahu od njega.
Međutim, nakon nekoliko godina nenavidnik dobra đavo ustade protiv svetitelja sa namerom da ga liši prestola, i to pomoću prezvitera Savina čiju kćer isceli sveti Grigorije i pomoću Kriskenta. Oni obojica behu prezviteri u Akragantu, i u svoje vreme, kao što je već spomenuto, svaki od njih željaše sebi episkopstvo, zbog čega i bejahu u međusobnom neprijateljstvu. No sada se oni združiše i stadoše zajedno rovariti protiv svetog Grigorija, i podsticani od đavola na zavist oni govorahu među sobom: Dokle ćemo se mi potčinjavati ovome čoveku vračaru, koji pomoću svojih vradžbina čini čudesa i zadivljuje proste ljude? Ili zar mi ne znamo da je on nekada pobegao iz našeg grada i boravio u jednog vračara i naučio se od njega vračanju; a sada se vratio i obmanjuje ljude tvrdeći za sebe da je Božji čovek. U samoj stvari on je sličan đavolu, jer ne jede i ne pije, kao i đavo.
Takve hule i klevete govorahu oni na pravednika iz zavisti. Privukoše oni ia svoju stranu i neke od klirika i građana, i zakleše se jedan drugome da se neće smiriti dok episkopa Grigorija ne proteraju iz grada; a mesto njega za episkopa su hteli postaviti nekog Elevsija, jeretika, lišenog prezviterstva i od Laodikijskog sabora[18] predatog prokletstvu. Taj Elevsije u to vreme dođe tajno u Akragant, i krijaše se kod jednog građanina koji se zvao Teodor. Ranije sveti Grigorije je video tog Elevsija na Istoku, i prepirao se s njim o ovaploćenju Hristovom, i pobedio ga. I taj Elevsije, za vreme svog tromesečnog prikrivenog boravka u Akragantu, podstače Savina, Kriskenta i neke druge zlobne ljude na zavist i neprijateljstvo prema svetom Grigoriju.
Neprijatelji svetog Grigorija se dogovoriše i potkupiše jednu mladu ženu, no imenu Evdokiju, lepu licem, ali po naravi bestidnu i razvratnu, da ona pred celim narodom rekne episkopu u lice da je sagrešio s njom. No ona spočetka ne pristajaše na to i govoraše: Građani mi neće verovati, jer ga smatraju kao angela Božjeg, i bojim se govoriti protiv njega da me narod ne zaspe kamenjem. – Međutim oni je ubediše da joj se ništa dogoditi neće, i ogromnom količinom zlata potkupiše je te ona pristade na njihov predlog. Otada oni stadoše iščekivati zgodnu priliku, da svetog Grigorija osramote i obrukaju. I jedne noći, kada sveti Grigorije beše u crkvi na Polunoćnici, Savin i Kriskent uzeše potkupljenu razvratnicu i tajno je odvedoše do episkopije. Pred kapijom episkopije nađoše vratara koji je stražario, i davši mu mnogo zlata nagovoriše ga da ćuti, a sami uvedoše Evdokiju u episkopovu spavaonicu, zatvoriše je tamo pa izađoše. Episkop, ne znajući ništa o tome, ostade u crkvi do kraja jutrenja. Osvanu dan, i kada episkop izađe iz crkve sav narod, koji je bio u crkvi, pođe za episkopom, jer u Akragantijaca takav beše običaj: da svakoga dana prate svoga episkopa iz crkve do njegovog dvora. Došavši do kapije svoje episkopije, sveti Grigorije se obrati narodu koji ga je pratio, i dajući im blagoslov govoraše im razne pouke. Među narodom pak behu i Savin i Kriskent sa ostalim zaverenicima: oni utrčaše u episkopovu spavaonicu, izvedoše otuda u prisustvu episkopa i svega naroda ženu, i povikaše: Gledajte, ljudi, šta radi naš episkop; Tako li treba on da živi? Mi svi govorasmo da je on svetac; a gle, on se pokaza bludnik. Od sada on je nedostojan episkopskog prestola!
Videvši to narod se od zaprepašćenja skameni, ne znajući šta da kaže. Zaprepasti se i sam episkop od ovako neočekivane napasti, i mučaše. Stadoše pak raspitivati ženu: Je li bio s tobom episkop? – Ona pred svima odgovaraše: Da, bio je sa mnom noćas. – Arhiđakon i ostali bliski k episkopu pitahu je: U koji čas noći on beše s tobom? – Ona, ranije naučena od Grigorijevih neprijatelja, odgovaraše da je bio posle Povečerja. – Živ Gospod! uskliknuše bliski episkopu: ova lažljiva žena govori neistinu! – Na to neprijatelji episkopovi rekoše: Vi ste bliski episkopu i ne zaslužujete da vam se veruje, jer se trudite da prikrijete zla dela vašega gospodina. – Na to jedan mladi đakon, po imenu Filadelf, uzvrati rečima psalma: Neka oneme usta lažljiva, koja govore na pravednika bezakonja, oholo i s porugom (Psal. 30, 19).
Kriskent pritrča Filadelfu i stade ga biti po obrazima. Mnogi se iz naroda sablazniše i poverovaše kleveti videći gde ženu izvode iz spavaonice i u lice govore episkopu da je bio s njom; no drugi ne poverovaše. Ipak protivnička strana nadvlada: metnuše ruke na episkopa, izvedoše ga iz episkopskog dvora i posadiše u tamnicu, u kojoj je nekada sveštenomučenik Grigorije, episkop Livijski, stradao za Hrista. Tamo zatvoriše i ovog svetog Grigorija, metnuše mu noge u klade, i pošto utvrdiše vrata čuvahu stražu. Onda hitno poslaše pismo papinom egzarhu[19] koji se u to vreme nalazio na Siciliji, izveštavajući ga o onome što se desilo, i moleći ga da dođe u Akragant radi suđenja Grigoriju.
Međutim, ne samo po celome gradu Akragantu nego i po okolnim gradovima i selima pa i po svoj Siciliji pronese se glas o tome da je episkop Grigorije zatečen sa bludnicom. I sleže se k tamnici mnoštvo ljudi koji imađahu ljubav k svetitelju i ne verovahu kleveti: i oni seđahu oko tamnice plačući. Sveti pak Grigorije u tamnici blagodaraše Boga što ga udostoji da nevino strada. A u ponoći, kada se on moljaše, velika svetlost obasja tamnicu, javi se angeo Gospodnji, razdreši mu noge od okova, okrepi ga svojim rečima u trpljenju, pa postade nevidljiv, a tamnička se vrata sama otvoriše. Kada ljudi, koji se nalažahu oko tamnice, videše ovo čudo, uđoše unutra i pokloniše se svetitelju, govoreći: Sad ziamo da je Bog s tobom i da je sve laž i kleveta što se protiv tebe govori. – I oni hoćahu da idu i ubiju Savina i Kriskenta, ali ih svetitelj zadrža i zabrani im da nipošto ne raspiruju razdor i ne prolivaju krv nego da čekaju sud koji se ima obaviti nad njim.
Egzarh, doputovavši u grad, sazva sav gradski sabor, i sevši na sudijsko mesto naredi da episkopa Grigorija dovedu preda nj. A stadoše pred sudom i protivnici Grigorijevi zajedno sa bludnicom Evdokijom. Egzarh upita Evdokiju: Je li istina što se govori da je episkop bio s tobom? – Ona odgovori: Da, vladiko, istina je da je on bio sa mnom.
Tek što ona to izusti, đavo napade na nju, baci je na zemlju i ona se valjaše zapomažući užasno mučena zlim duhom. Strah spopade sve. I dobronamerni govorahu: Grigorije je nevin, jer evo kazna Božija sustiže klevetnicu njegovu. – Međutim protivnici svetiteljevi, izgubivši svaki stid, govorahu: He rekosmo li mi da je on vračar i maćioničar? I on vradžbinama svojim učini da žena postane đavoimana.
Čuvši za ovo, supruga Savinova sa ćerkom koju sveti Grigorije isceli od uzetosti hitno dotrča na sabor, i stade vikati s jarošću na svoga muža, govoreći: Bedniče i nevaljalče! zaboravio si dobročinstvo ovog svetog čoveka koji isceli našu kćer, i klevetaš njega nevinog! Zato, odlazi iz moje kuće, ja više neću da živim s tobom! – Zatim ona pripade k nogama svetitelju i plačući reče: Pomiluj nas, slugo Božji, i nemoj pamtiti zlo koje ti ovi nesrećni zavidljivci učiniše!
U narodu pak nastade metež i vreva: jedni vikahu: „nevin je!“ – drugi, koji verovahu kleveti, govorahu: „vradžbinama svojim navede on đavola na ovu što je bludničila s njim!“ – Egzarh pak, potkupljen od Savina i Kriskenta, držaše njihovu stranu. Ali kad vide uzbunu u narodu, uplaši se, pa ustavši sa svoga mesta ode iz suda izjavljujući da ovu stvar treba temeljnije ispitati. Blaženi pak Grigorije dobrovoljno ode ponovo u tamnicu, i seđaše u njoj kao okrivljeni, čekajući čime će se to završiti.
Međutim egzarh, videći da ne može ništa učiniti Grigoriju, donese odluku da ga uputi u Rim papi, i naredi da se za njega spremi zasebna lađa. Pritom on napisa papi i pismo, u kome izloži Grigorijevu krivicu; slično pisanije napisaše papi i klevetnici Grigorijevi. A kada pade noć, i narod se raziđe, egzarh sa Savinom i Kriskentom uzeše Grigorija i povedoše na lađu. Za svetim Grigorijem pak iđahu njegovi roditelji i domašnji, plačući i ridajući zbog njega; a on ih tešaše i savetovaše da ne plaču, tvrdeći da će ga oni ubrzo opet videti zdrava i na episkopskom prestolu. Posadivši blaženog Grigorija na lađu, protivnici ga poveriše pod nadzor goopodaru lađe, po imenu Prokopije, kome predadoše i svoja pisma za papu. Arhiđakon pak Evpl sa drugim đakonima pristupiše egzarhu i moljahu ga da im dopusti da i oni idu sa svojim ocem i učiteljem. No egzarh ne hte ni da ih čuje; i samo jednome od njih, đakonu Platoniku, dopusti da putuje s Grigorijem. Najzad lađa se otisnu i otplovi; a domašnji Grigorijevi sa roditeljima njegovim dugo plakahu za njim na obali, pa se tužni vratiše kućama svojim.
Sutradan izjutra steče se k tamnici mnoštvo naroda sa prezviterima. He našavši u tamnici svoga pastira, svetog Grigorija, oni se uzrujaše i počeše plakati i žaliti se na nepravedan sud. Zatim oni odoše k egzarhu, i okruživši ga pitahu ga: Kuda denuste našega oca i dobroga pastira? Eda li ga ubiste? – He, braćo, odgovaraše egzarh, mi nikakvo zlo ne učinismo njemu, nego ga s mirom uputismo k papi, pošto je sam to zahtevao. Tada narod dozva arhiđakona Evpla i druge đakone, i pitaše ih: Vi znate gde je naš sveti episkop. Vi juče bejaste kod njega u tamnici, i recite nam istinu gde je on sada. – Oni rekoše da ga je egzarh noću poslao u Rim k papi. Egzarh, videći da u narodu počinje buna, veoma se uplaši i pobeže iz Akraganta. Ozlojeđeni narod zapali kuće pokvarenih prezvitera Savina i Kriskenta i tražaše ih da ih ubije, no oni pobegoše u crkvu. Narod pojuri za njima, ali Hariton, stavši na vratima crkvenim, moljaše razgnevljene ljude da ne prolivaju krv zbog njegovog sina, govoreći: Ako je istina ono što oni govore o vašem episkopu, a mome sinu, a vi ih ubijete, onda ćete i vi sami biti krivi pred sudom.
Narod posluša Haritona i raziđe se. No privrženici svetog Grigorija ipak uputiše poslanicu knezu Sicilije, koji življaše u gradu Sirakuzi, i episkopu toga grada, i izvestiše ih o svemu što se dogodilo njihovom episkopu Grigoriju. I knez i episkop se tome veoma začudiše, i silno sažaljevahu Grigorija, znajući vrlo dobro njegovo vrlinsko življenje. U odgovor na to, upravljanje crkvenim poslovima bi povereno arhiđakonu Evplu dok se sveti Grigorije, pošto se opravda pred papom, ne vrati.
Posle izvesnog vremena protivnici svetog Grigorija opet zbiše svoje redove i tražahu priliku da ubiju Evpla. A on, videći njihovu neukrotivu zloću, pobeže iz grada i skrivaše se do Grigorijeva dolaska. Savin pak i Kriskent sa svojim jednomišljenicima posadiše na episkopski presto ranije spomenutog jeretika Elevsija. A gradske vlasti i prezviteri, umoljeni od Haritona, ne preduzimahu protiv toga ništa i ćutahu, pošto ih Hariton ubedi da će se Grigorije ranije ili kasnije vratiti na svoj presto. I tako, Crkvu Božju pasoše u to vreme ne pastiri nego divlje zveri kako im se htelo: jeretik Elevsije iznese svete mošti iz oltara gde su one ležale i htede da ih ognjem sagori, ali ih se oganj i ne dotače; onda on naredi da ih noću tajno bace u more, da niko ne zna.
Kada sveti Grigorije stiže u Rim, gospodar lađe Prokopije predade papi poslanice od egzarha i od klevetnika Grigorijevih. Pročitavši te poslanice papa se strahovito razgnjevi na Grigorija i ne dopusti da mu na oči izađe, niti ga upita da li se oseća krivim, nego naredi da mu i ruke i noge okuju u lance i bace u tamnicu; a i đakona njegovog Platonika da zatvore u zasebnu tamnicu. A kada svetitelj seđaše u tamnici i moljaše se, noću ga obasja svetlost i vrata se tamnička otvoriše, i k njemu uđoše dva presvetla muža u obliku apostola, i rekoše mu: Raduj se, slugo Hristov i nama mili Grigorije! Gospod nas posla da te oslobodimo okova, i mi se radujemo videći kako junački i trpeljivo podnosiš nevolje. A Bog hoće da i u ovom gradu učini mnoga čudesa preko tebe. – Rekavši to oni se dotakoše njegovih okova, i odmah spadoše lanci s njega, i on stade na noge oslobođen okova. I pokloni se javljenicima do zemlje, i oni, pošto ga celivaše, postadoše nevidljivi. – Isto tako oni se javiše i đakonu Platoniku, i izvedoše ga iz njegove tamnice i dovedoše kod episkopa Grigorija: i oni obojica zajedno slavljahu i blagosiljahu Gospoda.
Tamnički stražar imađaše sina jedinca od dvadeset šest godina, koga zli duh već šest godina ljuto mučaše, i gonjaše ga po putevima i pustinjama. Mnogo puta otac ga okivaše u železne okove, i u odaje zatvaraše, ali on je uvek okove pokidao, vrata razvaljivao, i begao. Dogodi se tih dana, kada Grigorije seđaše u tamnici oslobođen okova, i Platonik s njim, otac đavoimanog uhvati svog sina i čvrsto mu lancima prikova za stub ruke, noge i vrat. Ali đavoimani u ponoći pokida železne okove, pobeže i, našavši tamnička vrata otvorena, uđe u tamnicu, i pavši pred noge svetog Grigorija valjaše se. Svetitelj podiže ruke k nebu, pomoli se Bogu, i zatim reče đavolu: Gospod naš Isus Hristos naređuje tebi, duše nečisti, da izađeš iz njegovog stvorenja. – I đavo odmah izađe iz njega.
Međutim stražar dugo tražaše svog nestalog sina, i u tom traženju ugleda da je tamnica otvorena. Od toga ga spopade smrtni užas, jer pomisli da je sužanj pobegao. No, ulazeći unutra on ugleda svetog Grigorija i Platonika gde stoje i pevaju Bogu sveštene pesme, a zajedno s njima i svoga sina potpuno zdrava. Stražar onda pade pred noge svetitelju, govoreći: Vaistinu si ti – čovek Božji! Oprosti meni što sagreših tebi podigavši ruke svoje na tebe. – I od toga časa tamnički stražar sa strahom služaše svetitelju dan i noć, poštujući ga kao angela Božja.
U to vreme žena jedna imađaše kćer zgrčenu. Pošto ču da je sveti Grigorije iscelio tamničarevog sina, ona dođe k njemu u tamnicu sa ćerkom, i pavši pred njim na zemlju moljaše ga da joj isceli kćer. On joj reče: To nije moja stvar, ženo, već Boga Jedinoga koji može sve rečju Svojom učiniti. – Međutim ona ga neodstupno produži moliti. Najzad svetitelj satvori molitvu, položi ruku na zgrčenu devojku, i ona se tog trenutka ispravi. Majka sa ćerkom zablagodariše Bogu i svetitelju, pa se s radošću vratiše kući svojoj. – Susedi pitahu majku: Ko isceli tvoju kćer? – Ona odgovaraše: Jedan ne ovdašnji episkop, sa Sicilije, za koga vele da je osuđen zbog neke krivice, i sedi u tamnici; on prvo isceli tamničareva sina, a sada moju kćer.
Glas o čudesnom isceljenju jednom rečju svetim Grigorijem, besomučnoga i zgrčene devojke raznese se po Rimu, i k njemu stadoše donositi mnoge bolesnike, i on ih isceljivaše. A kad prođe godina od dolaska blaženog Grigorija u Rim, papa ce seti episkopa Grigorija u tamnici i posla po avu Marka, koga smo već nekoliko puta spominjali dosad. Ava Marko dođe iz svog manastira, i papa ga upita: He znaš li, brate, da je episkop Akragantijski Grigorije doveden ovamo svezan i sedi zatvoren u tamnici zato što je učinio bludočinstvo? – Ava Marko uzdahnuvši odgovori: O, da mi je imati njegov udeo na dan Strašnoga suda! – Čuvši TO papa ce promeni u licu, i reče: Vidi šta mi o njemu piše moj egzarh što je na Siciliji. – Ava Marko pročita egzarhovu poslanicu, nasmeja se, i gromko reče: Živ mi Gospod, to je kleveta na nevinog i čistog čoveka, koji je, kao što i sam znaš, vladiko, svojim životom i čudotvorstvom ravan drevnim velikim ocima. – Ja znam, uzvrati papa, da je blagodat Božja bila na njemu do njegovog pada; ali kada on sagreši, ta se blagodat oduze od njega. – Ava Marko reče na to: Bog zna one koji su Njegovi. – Šta ćemo onda raditi s njim? upita papa. Kako ti savetuješ? – Ava Marko odgovori: Saslušaj me, vladiko, i primi savet sluge svog: sazovi sabor, pozovi episkope, ne samo zapadne nego pošlji obaveštenje i Istoku. Nemojmo suditi Grigoriju bez znanja blagočestivog cara i Carigradskog patrijarha, nego neka i oni pošalju od sebe odabrane ljude. A pošlji i u Siciliju, i dovedi tužioce i tu ženu, pa ćemo onda uraditi ono što Bog pokaže.
Papa na to reče: Tvoj savet je dobar, oče. – I odmah napisa poslanice blagočestivom caru Justinijanu i svjatjejšem patrijarhu Carigradskom, izveštavajući o svemu i moleći ih da pošlju odabrane ljude na sabor. Takođe papa napisa i svome egzarhu na Siciliji, kao i vlastima i građanima akragantijskim, naređujući im da smesta pošalju k njemu u Rim sve do jednoga tužioca i ženu koja je, kako oni kažu, pala u greh sa Grigorijem.
Car i patrijarh, primivši poslanice od pape, čuđahu se kleveti iznesenoj protiv Grigorija, i ne poverovavši ni najmanje u nju sažaljevahu što nevini Grigorije toliko vremena sedi u tamnici. I brzo poslaše od sebe u Rim ugledne ljude: car – jednoga velikodostojnika, po imenu Markijana, a patrijarh – tri episkopa: Ankirskog, Kizičkog i Korintskog, i hartofilaksa[20] Konstantina.
Svi poslani, kako oni iz Carigrada tako i oni sa Sicilije, stekoše se u Rim u trećoj godini tamnovanja svetog Grigorija. No Markijan, na nekih osamnaest stadija ispred Rima, teško se razbole i život mu visijaše o koncu, zbog čega njegovi saputnici episkopi bejahu na velikoj brizi. I na jedvite jade on doputova do Rima. Svi što behu s njim starahu se od sve duše oko njega, ali mu nijedan lekar ne mogaše pomoći u njegovoj bolesti. Međutim jedne večeri dogodi se da pored kuće u kojoj ležaše Markijan prolažaše ona žena čiju kćer isceli sveti Grigorije. Čuvši plač Markijanovih slugu ona upita jednoga od njih što plaču. – Gospodin naš umire, odgovori on, i zato plačemo. – A ona im na to reče: Ako hoćete da vaš gospodin bude živ i zdrav, onda ga ponesite za mnom i ja ću vam pokazati lekara koji će ga isceliti jednom rečju: taj lekar isceli mnoge u ovom gradu, a i moju ćerku, i ne bi bolesnika koji otide od njega bez isceljenja.
Sluge poverovaše ženi, uzeše svoga gospodara zajedno sa posteljom i ponesoše ga za ženom. Markijan pak i ne znađaše šta to sluge njegove rade s njim, jer beše u silnoj vatri i bez svesti. A kad ih žena dovede do tamnice gde beše sveti Grigorije, ona im reče: Ovde boravi taj lekar koji rečju isceljuje bolesti.
Sluge uneše svoga gospodara u tamnicu, spustiše ga pred noge svetom Grigoriju i sa plačem ga moliše da podari isceljenje njihovom gospodaru. Svetitelj dva puta viknu Markijana, ali mu on ne mogaše odgovoriti. Zaplakavši se, blaženi svetitelj metnu ruku svoju na bolesnika, i on odmah zaspa, mada dvadeset pet dana ne beše spavao dotada. U ponoći pak sluge priđoše k njemu, opipaše ga, i videše da on uopšte nema više ni najmanje vatre, i blagodarahu Boga. A kada noć beše već na izmaku, i svetitelj otpoče jutarnje bogosluženje, Markijan se probudi, i ustade potpuno, i čuđaše se gde se to on nalazi. Ali, ugledavši svetoga Grigorija, poznade ga i pripade k nogama njegovim, jer mu bi jasno da ga svetitelj molitvama svojim isceli od bolesti. A kad se razdani, episkopi saputnici Markijanovi dođoše da posete Markijana, i ne nađoše ga u stanu. Doznavši pak da su ga odneli u tamnicu kod Grigorija, oni otidoše tamo; i kad ugledaše Markijana zdrava gde sedi i razgovara s Grigorijem iznenadiše se, i rekoše svetitelju: Blagosloven si ti, oče Grigorije, jer si se udostojio blagodati Božije i dara isceljivanja ljudskih bolesti. – Onda ga s ljubavlju celivaše, i upitaše koliko vremena sedi u tamnici. On im odgovori: Dve godine i četiri meseca. – Episkopi se veoma razgnjeviše na papu što toliko vreme drži nevina čoveka u tamnici, ne izvršivši brižljivo isleđenje. I hoćahu da ga izvedu iz tamnice, ali im on zabrani to, govoreći: Meni je nemoguće bez suda i bez naređenja papinog napustiti mesto svoga tamnovanja. – Tada episkopi otidoše i obavestiše papu o svemu. Čuvši TO, papa se veoma udivi i strah ga veliki obuze.
Posle toga papa naredi da sabor zasedava u crkvi svetog Ipolita što je u blizini tamnice. Na sabor dođe sto pedeset četiri episkopa, sa papom, i veliko mnoštvo rimskih monaha i građana, tako da se svi nisu mogli smestiti u crkvi. Privedeni biše na sabor i tužioci, sa Savinom i Kriskentom na čelu, njih sto deset na broju. Zatim poslaše po svetog Grigorija tri episkopa, pet prezvitera i avu Marka, i oni ga privedoše s češću. Istočni episkopi i hartofilaks, videvši svetog Grigorija gde stade na sudu sa takim smirenjem kao da je već osuđen, zaplakaše od žalosti.
Papa poče saslušavati svedoke: Kakva je krivica vašeg episkopa zbog koje ga vi tužite? – A oni bez ikakvog stida odgovoriše: Vladiko, mi ga zatekosmo u grehu sa ženom. – Da li ga svojim očima videste u grehu ili vam to kaza žena? produži papa sa saslušanjem. – Oni odgovoriše: Vladiko, mi po običaju svom uđosmo da se poklonimo episkopu, i zatekosmo ženu gde spava na njegovoj postelji, i uzesmo je, a ona pred egzarhom i pred svima ljudima priznade da je stvarno učinila greh sa njim.
Episkopi istočni tada rekoše: Neka se dovede žena, i neka pred celim saborom izobliči Grigorija. – Na to tužioci uzvratiše: Kako ona može izobličiti njega kada je besomučna? Jer otkako sagreši sa episkopom, postiže je kazna Božja: nju muči đavo.
Ipak poslaše po besomučnu, i dovedoše je na sabor. Nju držahu dva čoveka, i ona ne znađaše gde se nalazi, jer od bolesti beše izgubila pamet. Papa se onda obrati tužiocima i reče im: Na sudu se ne saslušavaju besomučni i ludi, nego ste vi, nesrećnici, dužni reći istinu. – Oni odgovoriše: Mi već rekosmo istinu; sada saslušavajte samog optuženog, neka on kaže o sebi. – Sveti Grigorije uzdahnu iz dubine duše i reče: Ustaše na me lažni svedoci; što ne znam, za ono me pitaju. Plaćaju mi zlo za dobro (Psal. 34, 11-12).
Tek što svetitelj izgovori te reči psalma, žena pade mučena đavolom, i valjaše se pred nogama svetiteljevim, bacajući penu i kočeći se. Od toga prizora sve prisutne spopade užas. Međutim sveti Grigorije, pomolivši se u sebi, reče: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista, i radi svetih otaca ovde sabranih, iziđi duše nečisti iz stvorenja Božijeg, i neka žena, došavši k pameti, kaže istinu o meni!
I odmah duh strese ženu i izađe iz nje. I ležaše žena kao mrtva; no svetitelj je uze za ruku i podiže. Kada ona stade pred svima, upitaše je: Kako ti je ime? – Ona odgovori: Evdokija. – Hartofilaks je onda upita: Poznaješ li svoga episkopa? – Ona odgovori: Da, poznajem vrlo dobro, jer sam ga mnogo puta viđala kada je išao po gradu i posećivao uboge, bolesne i sirotane, i davao obilnu milostinju. I sama, ja, bednica, udostojih se ne jedanput dobiti milostinju iz ruku slugu njegovih. – I još je upitaše: A je li episkop vaš ikada učinio greh s tobom? – Uzdahnuvši iz dubine srca i zaplakavši, ona podiže glas i reče: Živ mi Gospod sila, on me uopšte znao nije, nego ova dva rđava čoveka što stoje pred vama, Savin i Kriskent, obećavši mi velike novce privoleše me da oklevetam pravednog čoveka. Bog neka im plati i za greh duše moje, zato što me uvukoše u takovu bedu. Jer otkako me obmanuše ovi pokvarenjaci i ja poslušah njihov nagovor, đano uđe u mene i mučaše me sve dosada.
Rekavši to, ona se baci k nogama svetiteljevim, i plačući govoraše mu: Smiluj se na mene, slugo Božiji, i oprosti meni bednici koja teško sagreših pred tobom! Živ mi Gospod Bog moj, neću ustati od nogu tvojih dok mi ne obećaš oproštaj! – On joj odgovori; Nije naše praštati grehe već samo jedinog milosrdnog Boga, a naša je dužnost moliti Njega za oproštaj sagrešenja. Ja ću dakle moliti Njegovu dobrotu za tebe, da ti oprosti grehe.
Rekavši to, episkop podiže ženu sa zemlje. Sve prisutne na saboru obuze strah i divljenje, i svi blagosiljahu Boga i klicahu: Blagosloven Gospod Bog koji obelodani nevinost sluge Svoga i izobliči klevetu i laž!
Papa i svi episkopi veoma se razgnjeviše na tužioce klevetnike, i počeše ih ružiti i sramotiti. Zatim narediše te ih podeliše u dve grupe: klirike sa Savinom i Kriskentom na jednu stranu, a mirjane na drugu; klirika beše trideset, mirjana osamdeset. Evdokiju pak, koja je slagala protiv nevinog pravednika, sud oslobodi kazne kao već kažnjenu Bogom, pošto je nju đavo, po naređenju Božjem, mučio dve godine i šest meseci. Vinovnike pak zločina osudiše na progonstvo: Savina u Trakiju, Kriskenta u Španiju, ostale klirike u Ravenu, da oni tamo provode život svoj po tamnicama u oskudici i sramoti. A mirjane, protivnike svetog Grigorija, predadoše na sud carevim izaslaniku velikodostojniku Markijanu: on naredi da ih sve odvedu u tamnicu i zatvore, nameravajući da ih docnije podvrgne teškim mukama. No kada vojnici dođoše da ih vode u tamnicu, svi oni zaridaše i gromko zavapiše k svetitelju Grigoriju: Smiluj se na nas, slugo Hristov, i ne predaji nas na ljute muke! – I sveti Grigorije, vaistinu krajnje nezlopamtljiv, pade na kolena pred papom i pred celim saborom, i s plačem ih moljaše za neprijatelje svoje da ih pomiluju i da ih ne kažnjavaju zbog njega. I ne prestade on moliti ih, i plakati, i metanija pred njima činiti, dok se svi ne rasplakaše i rekoše: Ako im ti opraštaš i moliš za njih, onda smo mi obezoružani. – I narediše vojnicima da ih ostave na miru.
Međutim dok svi klevetnici još stajahu pred saborom, iznenada nastade strahovita oluja, i zemlja se zatrese, i vazduh se pomrači, i sve ih pokri tama. Sve na saboru spopade užas, i mišljahu da će zemlja zinuti i progutati ih, i oni, podigavši ruke k nebu vapijahu: Gospode, pomiluj! – A kad oluja prestade i razvide se, odmah se pokaza kazna Božija na klevetnicima: svima im lica behu crna kao čađ. Savinu pak i Kriskentu, ne samo behu pocrnela lica, nego im se i usne obesiše naniže tako da ih ne mogahu sastaviti niti govoriti. Takva ih odmazda Božija postiže. Sav sabor pak, videći takvo čudo, uskliknu: Sada poznasmo da Gospod spase pomazanika svoga; usliši ga sa svetog neba svog; jaka je desnica njegova koja spasava (Psal. 19, 7).
Posle toga papa reče klevetnicima: Čujte vi, bednici! eto, sa pocrnelim licima svojim vi postadoste slični davno pocrnelome ocu vašem đavolu, jer oklevetaste pravednog i svetog muža. Stoga vam naređujem: od današnjega dana budite robovi episkopu Akragantijskom i njegovim prejemnicima, vi, i deca vaša, i sve potomstvo vaše doveka; neka niko iz vašeg potomstva nikada ne bude sveštenik niti klirik uopšte; i svaki episkop koji se usudi postaviti koga bilo iz vašeg plemena za sveštenika, đakona, ili uopšte klirika, znajući za ovaj vaš sadanji bezakoni postupak, neka taj episkop bude proklet.
Sa ovim papinim sudom saglasi se sav sabor. A žena, koja beše oklevetala svetitelja, pade ničice na zemlju, i s plačem vapijaše k episkopima: Smilujte se na mene, oci sveti, i dajte me u ženski manastir, jer se više neću vratiti u grad svoj! – Njena molba bi ispunjena: ona bi data u manastir svete mučenice Kikilije i obučena u angelski lik, u kome ona provede dvadeset dve godine podvizavajući se revnosno, i prestavi se istinski se pokajavši za sve grehe svoje.
Opravdanje Grigorijevo izazva sveopštu radost. Međutim nastupi deveti čas dana, i papa naredi svetom Grigoriju da odsluži Božanstvenu liturgiju. I kada sveti liturgisaše, mnogi od episkopa, oni najdostojniji, videše blagodat Svetoga Duha koja ozaravaše Grigorija. Po završetku pak svete liturgije papa predloži svima obilnu trapezu, i svi jedoše i piše u slavu Božiju.
U to vreme dogodi se u Rimu sledeće čudo. Deset ogromnih prekrasnih drveta, određenih za ukrašenje hrama svetih apostola Petra i Pavla, doploviše rekom Tibrom,[21] i zaustaviše se usred reke kao ukopana ili gvožđem prikovana, a pritom isprečena zauzeše skoro čitavu reku, tako da smetahu lađama prolaziti. Mnogo puta građani pokušavahu da zajedničkim silama izvuku ta drveta, ali ne mogahu, pošto neka nevidljiva sila držaše ta drveta. Najzad sam papa zamoli svetog Grigorija, da on molitvom svojom pokrene s mesta ta drveta. Svetitelj posluša i pođe k reci praćen mnoštvom naroda. Na putu ka reci on ugleda usijanu peć, i svrnuvši s puta natrpa žeravicu u skute od svoje mantije, i tako je nosaše. A kad dođe do spomenutih drveta on metnu tamjan na žar; i vršeći molitvu on kao kadionicom kađaše skutom od mantije svoje, punim žara, i mantija, slično kupini Mojsijevoj, goraše i ne sagorevaše. Po završetku molitve on naredi ljudima da drveta izvuku na obalu, pri čemu se drveta odmah pokrenuše i postadoše neobično laka, te ih bez muke izvukoše iz reke. I na njima nađoše ovakav natpis: „Pet drveta svetom apostolu Petru, i pet svetom apostolu Pavlu“.
Potom papa opet sabra episkope: oni osudiše na progonstvo u Španiju gorespomenutog jeretika Elevsija, a svetog Grigorija s češću otpustiše u Akragant. No sveti Grigorije najpre otputova u Carigrad, i tamo bi primljen česno od cara i patrijarha, pa se onda vrati u Siciliju. Žitelji Akraganta, čuvši za povratak svoga pastira, radosno mu izađoše u susret sa psalmima i pesmama. No svetitelj ne uđe u crkvu oskvrnavljenu od jeretika, niti u episkopiju. On brzo podiže novu prekrasnu crkvu u ime svetih apostola Petra i Pavla, i novu episkopiju. I požive svetitelj još mnogo godina, izvrsno pasući stado Hristovo. A napisa on mnogo poučnih reči, i bezbroj čuda satvori. Zatim u dubokoj starosti on ostavi zemaljski život[22] i otpoče nebeski večni sa Hristom Gospodom, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
SISINIJA
 
SVETI mučenik Sisinije beše iz grada Kizika.[23] On postrada za carovanja Dioklecijanova od igemona Aleksandra. Optužen Aleksandru kao hrišćanin, on za ispovedanje Hrista bi privezan za divlje konje i primoran da trči. Zatim bi bez milosti bijen, pa mu ljuto sirće levahu u nozdrve. On pretrpe i mnoga druga mučenja, i čudesa velika usred sabora satvori. Posle toga mu mačem glavu odsekoše.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEODORA
 
SVETI Teodor življaše u Antiohiji i bavljaše se trgovinom. Po naređenju cara Julijana Odstupnika[24] on bi od eparha Salustija na pijaci uhvaćen i zatvoren, i to sa sledećeg razloga. Bezbožni Julijan naredi da se mošti svetog mučenika Vavile i drugih svetih mučenika prenesu iz Dafne.[25] Među hrišćanima koji prenošahu svete mošti beše i sveti Teodor. Noseći svete mošti oni pevahu stihove iz psalama Davidovih, često ponavljajući stih: Neka se postide svi koji se klanjaju idolima (Ps. 69, 7).
Zbog toga sveti Teodor bi uhvaćen. Njega obesiše na mučilišnom drvetu, biše ga volovskim žilama po plećima, rebra mu kukicama kidaše, onda u železne lance okovaše, pa u tamnicu vrgoše.
Sutradan Julijan doznade od eparha da je mladi Teodor pokazao veliko junaštvo i trpljenje u stradanju. Pored toga car doznade i to, da hrišćani do kraja trdeljivo podnose sva mučenja pa i samu smrt: gonitelji i mučitelji hrišćana smatraju smrt za poraz i sramotu, a mučeni hrišćani smatraju smrt za pobedu i slavu i radost. Doznavši to, car Odstupnik naredi da svetog Teodora puste iz tamnice. Neki onda upitaše svetog mučenika Teodora, da li je osećao bolove kada ga mučahu onako ljutim mukama. On im odgovori: U početku osećah malo neki bol; zatim se pojavi neki čovek koji mi belim, mekim i mirisavim ubruščićem otiraše znoj sa lica i sokoljaše me da junački i hrabro podnosim mučenje. Stoga, kad mučitelji prestajahu sa mučenjem, ja se tome nisam radovao, nego sam se naprotiv žalostio, pošto je sa prestajanjem mučenja prestajao i javljeni čovek – koji beše nebeski Anđeo – sa svojom pomoći i bodrenjem.
I stvarno, mučitelji su videli Anđela koji je dvorio svetog Teodora i bodrio ga.
Bezbožni Julijan za svoju svirepu nečovečnost bi kažnjen gorkom smrću u ratu sa Persijancima, a sveti Teodor, ppetrpevši mučeništvo za Gospoda, radosno otide ka Goopodu, da večito blaženstvuje na nebu.
 
SPOMEN SVETOG BLAGOVERNOG KNEZA
ALEKSANDRA NEVSKOG
 
SIN kneza Jaroslava. Od malena srcem okrenut k Bogu. Pravdoljubiv, žalostivan, istinski pobožan; prezirao sujetu sveta; od rane mladosti zavoleo Hrista; uvek željan svete mudrosti svetih Otaca; najmilije mu zanimanje bilo: svunoćna bdenja i tajne molitve k Bogu. Godine 1236. postao knezom Novgorodskim. Pobedio Švede na reci Nevi, 15. jula 1240. godine, zbog čega je i prozvat Nevskim. Silan ne toliko vojskom koliko verom u pomoć Božiju; pred bitku govorio vojnicima: „Bog je ne u sili nego u pravdi“. Tom prilikom javili se svetitelji Boris i Gljeb jednom vojvodi Aleksandrovom i obećali svoju pomoć velikome knezu, srodniku svome. Postavši 1250. godine veliki knez Vladimirski, Aleksandar se mnogo potrudi na podizanju i uređenju Ruske zemlje, koja je u to vreme patila od tatarskog nasilja. He samo zaštitnik i čuvar Pravoslavlja nego i neustrašiv ispovednik svete vere pravoslavne. U Zlatnoj Ordi tatarskoj nije se hteo pokloniti idolima niti proći kroz oganj. Tom prilikom rekao kanu Batiju: „Tebi ću se pokloniti, jer te Bog počastvova carstvom, a tvari, idolima, neću se pokloniti. Hrišćanin sam, i ne klanjam se tvari; klanjam se Bogu, Jednome u Trojici slavljenome koji je stvorio nebo i zemlju; Njemu služim i Njega počitujem“. – Zbog njegove mudrosti, hrabrosti, telesne snage i krasote uvažavao ga i kan tatarski. Zidao je mnoge crkve i činio bezbrojna dela milostinje.
Dvadeset sedam godina knezovao je blagoverni knez Aleksandar, trošeći sve biće svoje u hristočežnjivim podvizima i trudovima. Najzad, osećajući da mu se približuje odlazak iz ovoga sveta, on, po neodoljivoj želji srca svog uvek ustremljenog k Bogu, primi monaštvo, i monaško ime Aleksije, pričesti se svetim Tajnama, i upokoji se blaženo 14. novembra 1263. godine, u svojoj 43. godini. I bi sahranjen u manastiru Roždestva Presvete Bogorodice, u Vladimiru. Pri sahrani pak, kada mu mitropolit htede metnuti u ruku oproštajnu gramatu, on sam kao živ otvori ruku i uze gramatu.
Godine 1381. mošti svetoga kneza biše otkrivene i položene u sabornoj crkvi manastira. Godine pak 1547, pri caru Jovanu IV, svetom knezu bi sastavljena posebna služba, i određeno da se spomen njegov praznuje 23. novembra, u dan njegove sahrane. Godine 1724, po naređenju cara Petra Velikog, česne mošti svetoga kneza biše prenete u Petrograd, u Aleksandro-Nevsku lavru, gde počivaju i sada.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MITROFANA,
episkopa Voronežskog
 
ROĐEN od blagočestivih roditelja 1623. godine u Vladimirskoj guberniji. Roditelji ga odlično vaspitali u duhu pravoslavne vere. Prvu polovinu svoga života proveo kao parohijski sveštenik u selu Sidorovskom. U četrdesetoj godini svojoj on ostade udovac. On ostavi svet, ode u manastir Zolotnikovski Uspenija Božje Matere, blizu grada Suzdalja, i zamonaši se. Revnostan u monaškim podvizima, on se brzo proču. Godine 1666. on bi postavljen za igumana obližnjeg, Jahromskog Kozminog manastira, a godine 1675. za igumana Unženskog manastira, u oblasti Galiča. Kao iguman, prepodobni Mitrofan steče sveopšte uvaženje, i postade poznat i samom patrijarhu. A kad se osnova nova eparhija u Voronežu, iguman Unženski Mitrofan bi izabran za njenog prvog episkopa, i rukopoložen 2. aprila 1682. godine.
Kao episkop, blaženi Mitrofan razvi veliku evanđelsku delatnost u svojoj eparhiji. Mnogo se trudio da kod sveštenstva podigne duhovnost i pojača pastirsku revnost, a kod mirjana – da im omili život po Svetom Evanđelju. Kao starešina, sveti Mitrofan beše vrlo pristupačan, i njegov episkopski dom beše utočište nevoljnima i tužnima, gostoprimnica putnicima, lečilište bolnima. Vrlo često svetitelj obilažaše grad, posećivaše bolesnike po kućama, zbrinjavaše sirotinju, i tešaše ih verom i nadom na milost i pomoć Božju.
Njega je mnogo poštovao i cenio car Petar Veliki, koji je često dolazio u Voronež, i uvek posećivao svetog Mitrofana. I uvek odlazio od njega sa novim duhovnim bogatstvom. No jednom dođe do sukoba između silnog cara i smirenog episkopa. Boraveći jednom u Voronežu, car Petar pozva kod sebe svetog Mitrofana. Kada sveti episkop uđe u dvorište carevog dvorca, on ugleda statue grčkih bogova i boginja, poređanih kao ukras po carevom naređenju, Svetitelj se odmah okrenu i vrati u episkopiju. O tome bi obavešten car, i on, ne znajući zbog čega se svetitelj vratio natrag, ponovo posla po njega pozivajući ga k sebi. No svetitelj odgovori: Dok gospodar ne naredi da se uklone idoli koji sablažnjavaju sav narod, ja ne mogu ući u njegov dvorac.
Ovo silno razgnjevi cara, i on posla episkopu ovakvu poruku: „Ako ne dođe, onda će neposlušnošću podvrgnuti sebe smrtnoj kazni“. – Na tu pretnju svetitelj posla caru ovakav odgovor: „Gospodar ima vlast nad mojim životom; ali .ne dolikuje hrišćanskome vladaru da istavlja neznabožačke idole i time sablažnjava prosta srca“. – Pošto car dublje razmisli o ovoj stvari, on naredi te statue biše uklonjene.
Vodeći život pun svetih podviga i teških trudova sveti ugodnik Božji Mitrofan se, u svojih osamdeset godina, teško razbole 2. avgusta 1703. godine. Nakon osam dana, 10. avgusta, on primi veliku shimu, dobivši ime Makarije. A 23. novembra te iste godine on se mirno prestavi u Gospodu. I bi svečano, u prisustvu cara Petra, sahranjen u Voronežskoj crkvi. Mnoga čudesa zbivahu se na svetiteljevom grobu. Njegove pak svete mošti biše svečano otkrivene kao netljene i čudotvorne 6. avgusta 1832. godine. Spočetka svete mošti svetiteljeve držahu se u crkvi svetih Arhangela, a 25. juna 1833. godine biše prenete u Blagoveštensku crkvu, gde i počivaju otkrivene u kivotu s desne strane kraj samog ikonostasa.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
DIONISIJA,
patrijarha Carigradskog
 
BIO rodom sa Peloponeza, iz Filipopolja. Učenik sv. Marka Efeskog. Dva puta postavljan za Patrijarha Carigradskog (1467-1472; 1489-1491) pod zaštitom gospođe Mare. Posle podnošenja ostavke na patrijaršijski presto, živeo i podvizavao se u Man. Ikosifinisi u Drami, gde se i upokojio u Gospodu.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ISHIRIONA
 
SVETI otac episkop Ishirion skončao u miru.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ELENA
 
SBETI otac naš Elen bi episkop u Tiru (ili Tarsu), i upokoji se u miru.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
MEROPE
 
S POMEN joj se vršio u crkvi Sv. Irine „blizu mora“. Pocrpivši sveto miro iz moštiju česnih apostola i mučenika, Sv. Meropa miomirnim pozivom se bavi: pomazuje mirom Božje ljubavi sve one koji je poštuju.[26]
 


 
NAPOMENE:

  1. Spomen svete None praznuje se 5. avgusta.
  2. To je bilo 372. godine.
  3. Car Valentijan carovao na Zapadu od 374. do 375. godine, Valent na Istoku od 364. do 378. Sveti Amfilohije postavljen za episkopa 373. godine.
  4. Arije osuđen Prvim Vaseljenskim saborom; on učio: Sin Božji nije Bog već vrhovni stvor, kojim je Bog stvorio sav svet.
  5. Drugi Vaseljenski Sabor, 381 god. u Carigradu, osudio Makedonija koji je učio da je Duh Sveti tvar i da nema udela u Božanstvu i slavi Oca i Sina.
  6. Teodosije Veliki carovao od 379. do 395. godine.
  7. Mesalijani, ili evhiti, odricali su Trojičnost Lica u Boga, svete tajne, post, spoljašnje podvige i sve crkvene propise. Po njihovom učenju: svaki se čovek nalazi u vlasti demona; za borbu sa demonom dovoljna je samo naporna molitva, posle koje se Svesveti Duh useljuje u molećeg se. Oni su se odavali sozercanja, mističnim igrama i tvrdili da telesnim očima vide Božanstvo. – Jeres mesalijanska pojavila se u četvrtom veku, bila osuđena 431. godine na Trećem Vaseljenskom Saboru, konačno iščezla u sedmom veku, ali se i docnije javljala pod raznim nazivima (pavlikijanstvo, bogumilstvo i dr.).
  8. Pamfilija – južna oblast u Maloj Aziji. Sabor je održan u Sidi, značajnom gradu Pamfilije.
  9. Sveti Amfilohije upokoji se oko 395. godine. – Sveti Amfilohije ostavio je mnogo raznovrsnih bogoslovskih dela: on je pisao knjige, stihove, pisma, besede. Naročito su važna njegova apologetska dela: u odbranu pravoslavnog učenja i izobličavanje jeretika. Takva je knjiga protiv evhita, i knjiga o rođenju Gospoda po telu. Na njegovu molbu Vasilije Veliki napisao je čuveno delo „O Duhu Svetom“ u 27 glava. Blaženi Jeronim u „Katalogu Crkvenih pisaca“ kaže da je sv. Amfilohije po svetosti i obrazovanju bio ravan sv. Vasiliju i Grigoriju Bogoslovu s kojima je bio bliski prijatelj. Za njegove knjige kaže isti Jeronim: „He znaš, čemu više u njima da se diviš: svetskom znanju ili poznavanju Božanskih Pisama“.
  10. Ostrvo Sicilija nalazi se u Sredozemnom moru na južnom kraju Apeninskog poluostrva, od koga ga odvaja Mesinski zaliv.
  11. Grad Akragant, sada Agrigent, nalazi se na jugozapadnoj obali ostrva Sicilije.
  12. Kartagena – grad na severnoj obali Afrike; danas samo ruševine.
  13. Sr. Lk. 10, 42.
  14. Sr. Mt. 20, 1-19. Smisao ove Spasiteljeve priče: pokajanje i obraćenje k Bogu nikada nije kasno.
  15. Na istoku od Jerusalima preko Kedronskog potoka.
  16. Unutrašnja pustinja nalazi se između Jerusalima i Jerihona; mesto – krševito, divlje i nerodno.
  17. Panormija, sada Palermo, – grad na severozapadnoj obali ostrva Sicilije.
  18. Laodikijski (u Frigiji) sabor održan krajem četvrtoga veka.
  19. Egzarh – episkop, potčinjen lično samo papi M nezavisan od oblasnog episkopa, ma gde se pojavio.
  20. Hartofilaks znači čuvar hartija. Najvažniji crkveni dostojanstvenik; zamenjivao patrijarha, odnosno eparhijskog episkopa u ovima administrativnim poslovima; i u odsustvu njihovu predsedavao u Patrijaršijskom sinodu ili u Duhovnom sudu.
  21. Tibar – jedna od značajnih reka u srednjoj Italiji; na njoj se nalazi prestonica Italije, Rim,
  22. Krajem šestoga ili početkom sedmoga veka.
  23. Kizik – grad na jednom od poluostrva Propontide, u Grčkoj.
  24. Carovao od 361. do 363.
  25. Predgrađe Antiohije.
  26. Evstratiadis (Agiologion, str. 335) vretpostavlja da bi ova sv. mučenica mogla biti ista sa sv. Miropom sa ostrva Hiosa (praznuje se 2. decembra).

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *