NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
22. NOVEMBAR
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
KIKILIJE (CECILIJE)
i s njom svetih mučenika
VALERIJANA, TIVURTIJA i MAKSIMA
 
SVETA devojka Kikilija (Cecilija) rodila se u Rimu od bogatih i znatnih roditelja. Čuvši propoved svetog 1 Jg Evanđelja, ona verova u Hrista, i ispunivši se srdačnom ljubavlju k Njemu, ona donese odluku u umu svom da se ne udaje već da devstvenost svoju sačuva čistom radi Neskvernog Ženika – Hrista Boga. Međutim, protivno njenoj volji, roditelji je veriše za jednog visokorodnog mladog neznabošca, po imenu Valerijana, i stadoše primoravati da ide u skupocenim haljinama i zlatnim nakitima. No ona ispod dragocenih haljina na telu nošaše suru vlasenicu, a y srcu Hrista, i neprestano My se toplo moljaše da je On sam, božanskim promišljanjem Svojim, sačuva čistu, besprekornu i slobodnu od bračne veze. A kada nastupi dan svadbe i nastade veselje, ona uzdišući iz dubine skrušenog srca svog, tajno vapijaše ka Gospodu: Srce moje neka bude besprekorno u zapovestima tvojim, Gospode, da se ne postidim (Psal. 118, 80). – I moljaše Gospoda svesrdno sa suzama, da joj pošalje anđela Svog da odbrani devstvenost njenu. A kad se spusti noć i mladenci biše uvedeni u ložnicu, Kikilija reče svome ženiku Valerijanu: Mili mladiću, hoću da ti otkrijem jednu tajnu: ja imam pored sebe angela Božjeg, čuvara devstvenosti moje, koga ti ne vidiš; dotakneš li me, on će te odmah ubiti, jer stoji ovde spreman da me zaštiti od svakog nasilja.
Čuvši to Valerijan se uplaši, pošto stvarno pored Kikilije beše nevidljivo anđeo, poslan s neba da nevestu Hristovu sačuva od nečistote neznabožnog mladića. I poče Valerijan moliti Kikiliju da mu pokaže angela da ga vidi. Devica odgovori: Ti si čovek koji ne zna istinitoga Boga, te stoga ne možeš videti angela Božja dok se ne očistiš od nečistote tvoga neznaboštva. – Valerijan je upita: A kako se ja mogu očistiti? – Devica odgovori.: Ima jedan starac, po imenu Urvan, episkop hrišćanski; on zna očišćavati neznabošce svetim krštenjem i učiniti ih sposobnima da vide angele. Ako dakle hoćeš da se očistiš i da ugledaš angela Božjeg, onda idi k njemu i ispričaj mu sve što si od mene ovde čuo. A kada te on očisti, tada se vrati ovamo, i ugledaćeš angela, i dobićeš od njega što uzaželiš. – Valerijan upita: A gde da tražim toga starca? – Devica odgovori: Idi Apijevim putem,[1] i tamo ćeš na putu sresti prosjake, i reci im: Kikilija me posla k vama da me odvedete k starcu Urvanu, jer hoće preko mene da mu saopšti jednu tajnu.
Valerijan ode, i na Apijevom putu, kao što mu Kikilija reče, srete prosjake, kojima sveta Kikilija beše dobro poznata, pošto im je često davala milostinju. Oni odvedoše Valerijana k blaženom episkopu Urvanu koji se od gonitelja krio po grobovima i pećinama i porušenim ubogim hramovima. Kada mu Valerijan prenese reči svete Kikilije, episkop se veoma obradova, i preklonivši kolena na zemlju i podigavši ruke k nebu reče sa suzama: Eto kakva je sluškinja Tvoja, Gospode Isuse: kao trudoljubiva pčela ona donosi med Crkvi Tvojoj! Ovog mladića ona primi u ložnicu svoju kao lava, a k meni ga posla kao jagnje; jer da nije verovao rečima njenim, on ne bi došao k.meni. Stoga, Gospode, otvori srce njegovo potpuno, da pozna Tebe Boga Istinoga, i da se odrekne Satane i dela njegovih.
Kad se on tako moljaše, iznenada se pojavi neki čeoni starac u belim kao sneg haljinama, sa knjigom u ruci. Stavši pred Valerijana on otvori knjigu da čita. A Valerijan, ustrašen ovim viđenjem, pade na zemlju, no česni starac ga podiže i reče: Čitaj, sine, ono što je napisano u ovoj knjizi, da bi se udostojio biti očišćen i ugledati anđela, koga ti obeća pokazati tvoja zaručnica. – Valerijan pogleda u knjigu i pročita zlatom napisane ove reči: „Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje; jedan Bog i Otac sviju, koji je nad svima, i kroza sve, i u svima nama. Amin“ (Ef. 4, 5-6). – Kada Valerijan pročita te reči, starac ga upita: Veruješ li, čedo, da je to istina, ili još sumnjaš? – Valerijan odgovori gromko: Zaista nema pod nebom ništa istinitijeg od tih reči. – I tog časa pojavljeni starac postade nevidljiv. A blaženi episkop Urvan, počevši od pročitanih Valerijanom reči, pouči Valerijana dovoljno, i krstivši ga odasla k svetoj zaručnici njegovoj.
Vrativši se doma, Valerijan obrete svetu Kikiliju u njenoj odaji na molitvi, i ugleda angela Božja gde stoji pored nje u velikoj svetlosti i neiskazanoj krasoti; u rukama svojim angel držaše dva venca, ispletena od crvenih ruža i belih ljiljana, koji čudesno mirisahu. Jedan venac angeo metnu na glavu Valerijanu, govoreći: Sačuvajte ove vence u srcu čistom i telu neoskvrnjenom; ja vam ih donesoh iz raja Božijeg, i oni imaju takvu silu da nikada neće uvenuti, niti miomir svoj izgubiti, i niko ih ne može ugledati osim onih koji ljube čistotu kao vi. A ti Valerijane, zato što si pristao na predlog tvoje zaručnice da čuvaš čistotu, Bog me posla k tebi da dobiješ sve što zamoliš od Njega.
Valerijan se na to pokloni angelu i reče: U ovom svetu ništa mi nije milije od brata mog Tivurtija. Zato molim Gospoda da brata moga izbavi od pogibli i vlasti đavola, kao što mene izbavi, da ga obrati k Sebi, i da nam obojima podari da postanemo savršeni u ispovedanju svetog imena Njegovog. – Angeo radosna lica reče mu: Bogu je prijatna molba tvoja, i On će ispuniti želju srca tvoga: On će brata tvoga Tivurtija spasti preko tebe, kao što tebe spase preko device, i vi ćete obojica zajedno poći na mučenički podvig. – Rekavši to, angeo postade nevidljiv. A blaženi Valerijan sa svetom devicom Kikilijom radujući se o Hristu provođahu vreme u dušekorisnim razgovorima.
U to vreme dođe k njima brat Valerijanov Tivurtije, i reče: Čudim se veoma, jer osetih ovde divan miris ruža i ljiljana. Otkuda dolazi takav miomir, koji mi je toliko prijatan, da se ja osećam kao sav obnovljen? – Valerijan odgovori Tivurtiju: Ti si stvarno osetio divan miris, mili brate, jer ja molih Boga za tebe, da se i ti udostojiš neuvenljivog venca i zavoliš Onoga čija je krv kao crvena ruža a telo kao beli ljiljan. – Brate, kliknu Tivurtije, da li ovo ja u snu čujem, ili ti govoriš istinu? – Valerijan odgovori: Do sada mi smo stvarno živeli kao u onu: klanjali smo se lažnim bogovima i nečistim besima, a sada živimo u istini i blagodati Božjoj. – Tivurtije upita: Ko tebe nauči tome? – Nauči me angeo Božji, odgovori Valerijan. I ti ćeš biti u stanju videti ga, ako se očistiš od idolske oskvrnavljenosti.
Tivurtije zažele da vidi angela, no Valerijan mu reče da mora najpre poverovati u Jedinog Istinitog Boga i primiti sveto krštenje, pa posle toga očekivati pojavu angela. Sveta pak Kikilija otvori svoja puna blagodati usta i poče Tivurtija učiti svetoj veri, dokazujući mu s jedne strane lažnost neznabožačkih bogova i nemoć bezdahnih idola, a s druge – pokazujući mu silu i svemoć istinitoga Boga Gospoda našega Isusa Hrista. I bogomudro učenje svete device učini toliki utisak na Tivurtija, da on odmah pređe iz neverja u veru, i reče: Verujem da nema drugoga Boga sem hrišćanskoga, i ja od sada hoću da služim Njemu Jedinome.
Čuvši to, blažena Kikilija se ispuni neizrecive radosti i, još usrdnije stade poučavati Tivurtija, pričajući mu o ovaploćenju Sina Božija, o čudesima Njegovim, i o dobrovoljnom stradanju i smrti koje On pretrpe iz ljubavi prema rodu ljudskom. A Tivurtije slušajući takve reči, srce mu se rastapaše od umilenja i on se sve više i više razgorevaše ljubavlju prema Gospodu. Videći toplinu vere njegove, devica mu reče: Ako veruješ u Gospoda našega Isusa Hrista, onda otidi sa svojim bratom k našem episkopu hrišćanskom i primi od njega sveto krštenje; i očistivši se svetim krštenjem od grehova, ti ćeš postati dostojan da ugledaš angela. – Tivurtije, pogledavši u brata, upita ga: Ka kome ti hoćeš da me vodiš? – Valerijan odgovori: Otići ćemo k čoveku Božjem Urvanu. On je episkop hrišćanski, čovek star, mudar i pravedan; lice je njegovo kao lice anđela, i sve su reči njegove istinite. – Na to Tivurtije reče: He govoriš li ti o tome Urvanu, za koga sam slušao da je dva puta bio osuđen na smrt i sada se negde skriva spasavajući se od smrti? Ako odemo k njemu onda oni koji ištu da ubiju Urvana, našavši nas kod njega, ubiće nesumnjivo i nas.
Na ove Tivurtijeve reči odgovori sveti Kilikije. Ona mu poče govoriti o večnom životu na nebu, i o nagradi svetim mučenicima koji podnesu smrt Hrista radi. – Tada Tivurtije, zapalivši se željom da postrada za veru Hristovu, reče: Neka bezumni ljudi ljube ovaj kratkotrajni život, a ja želim večni život. Stoga me, brate, brzo odvedi k episkopu, da me on očisti i učini zajedničarem večnoga života. – Valerijan odvede brata k blaženom episkopu Urvanu i ispriča mu sve. Veoma obradovan obraćenjem Tivurtijevim, Urvan ga s ljubavlju primi, krsti ga, i zadrža ga kod sebe sedam dana dok ga potpuno ne nauči svima tajnama svete vere.
Posle krštenja Tivurtije se udostoji tolike blagodati, da viđaše svete anđele i razgovaraše s njima, i sve što od Boga moljaše, dobijaše. I mnoga čudesa činjaše on sa bratom svojim, isceljujući bolesne. Imanje pak svoje oni razdavahu ubogim hrišćanima, i siročićima, i udovicama; otkupljivahu sužnje, i česno sahršljivahu tela svetih mučenika, kojih tada mnoštvo bejaše ubivano za Hrista.
Za sve to saznade preko svojih dostavljača gradonačelnik Almah, koji po carevom naređenju nemilice prolivaše krv hrišćana mučeći ih i ubijajući ih, i izdade zapovest da se odmah uhvate i dovedu preda nj. Dovedene, on ih upita: Zašto vi sramotite svoje visoko poreklo, i sahranjujete one koji, po carskome naređenju, biše ubijeni zbog mnogih zločina, i razdajete svoje imanje ljudima odbačenim? Eda li se i vi držite iste zablude s njima i hoćete da budete što i oni? – Odgovori Tivurtije kao najstariji brat: O, kada bi nas Bog udostojio da budemo pribrojani k slugama Njegovim koji odbaciše ono što, naizgled, postoji, a ustvari ne postoji; i obretoše ono što, naizgled, ne postoji, a ustvari postoji. – Gradonačelnik ga upita: Šta znače tvoje reči: ono što, naizgled, postoji, a yctvari ne postoji? He razumem šta govoriš.
Tivurtije mu protumači ovako: sve što ovaj kratkotrajni svet ima i pokazuje i obećava dati ljudima, naizgled postoji, a ustvari sve je to ništa, jer brzo propada. Budući pak život, po mišljenju ljudi privezanih svetu, ne postoji, pošto ga ne vide; međutim on nasigurno postoji, i nepromenljivo će postojati vavek, i u njemu će dobri i verujući ljudi dobiti veliku nagradu, a zli i neverujući – oganj i večne muke.
Gradonačelnik se upusti u dugačak razgovor s njima, i ču od njih blagodatno učenje o svetoj veri i o odrečenju od sveta, ali ne hte da primi to učenje, nego im naredi da prinesu bogovima žrtvu. A kada se oni ne pokoriše njegovom naređenju, on zapovedi da Valerijana žestoko biju štapovima. Bijen, svetitelj radujući se govoraše: Ovo je vreme koje sam davno veoma želeo! ovo je praznik moj! ovo je dan veselja moga! – A birov vikaše: He nipodaštavaj bogove i boginje! – No i Valerijan gromko dovikivaše k prisutnim ljudima: Građani rimski! neka vas ove muke moje ne odvraćaju od istine! budite junaci i porazbijajte svoje kamene i drvene bogove, jer svi koji im se klanjaju biće paljeni večnim ognjem.
Utom gradonačelniku pristupi jedan velmoža, po imenu Tarkvinije, i tiho mu reče: Ako ove hrišćane ne pogubiš, onda će sve njihovo imaše biti razdano ubogima, a tebi neće ostati ništa. Eparh posluša velmožin savet i naredi da mučenike vode na mesto zvano Pag, mimo Jupiterova idolišta, gde su oni morali: ili prineti Jupiteru žrtvu ili biti obezglavljeni. Sa dželatima pak i vojnicima gradonačelnik posla svoga posteljnika, po imenu Maksima, da se pod njegovim nadzorom izvrši posečenje mučenika. No Maksim putem, posmatrajući svete stradalce plakaše, i govoraše: O, dragoceni cvete mladosti! O, savezu ljubavi bratske! O, divna dvojice visokorodnih i čestitih mladića! Zašto tako dragovoljno hitate na smrt kao na veliku gozbu! – Sveti Tivurtije mu odgovori: Kada mi ne bismo nasigurno znali o večnom životu, koji nas očekuje posle ove smrti, onda se mi ne bismo radovali lišavani vremenskog života. – Maksim na to upita: Kakav život postoji posle ovog života? – Tivurtije odgovori: Kao što se naše telo oblači u odelo, tako si i duša pokriva telom; a posle smrti telo će se pretvoriti u prah, ali će, poput ptice feniksa,[2] oživeti kada dođe vreme; duša pak, ako se pokaže sveta i pravedna, odmah će biti odnesena u rajska blaženstva, i tamo će prebivajući u radosti očekivati sveopšte vaskrsenje. – Potresen ovim Tivurtijevim rečima, Maksim reče: I ja bih se odrekao ovog vremenskog života, kada bih nasigurno doznao da ću se udostojiti tog života o kome ti govoriš. –
Tu se Valerijan umeša i reče Maksimu: Ako hoćeš da se nasigurno uveriš odnosno večnog života, onda nam obećaj da ćeš se iskreno pokajati i, odrekavši se neznaboštva, obratiti se k Bogu koga mi propovedamo. A mi ti obećavamo da će Bog, kada mi posečeni izađemo iz tela, otvoriti oči tvoje, i ti ćeš ugledati slavu večnoga života koja će nam biti data. – Maksim obeća sa zakletvom, govoreći: Neka izgorim u ognju, ako od tog časa ne budem verovao u Jedinoga Boga koji daje večni život posle ovog vremenskog, samo vi ispunite svoje obećanje. – Svetitelji mu na to rekoše: Onda naredi slugama svojim da nam ne zabrane svratiti na kratko vreme u tvoj dom, a mi ćemo se postarati da dozovemo kod tebe takvog čoveka koji će prosvetiti dušu tvoju, te ćeš moći jasno videti ono što smo ti obećali.
Maksim ih s radošću uvede u svoj dom, pošto niko od vojnika nije smeo da mu išta rekne protiv. Tu svetitelji stadoše izlagati spasonosno učenje i učahu veri u Gospoda našeg Isusa Hrista; i svi ih u domu pažljivo slušahu ove do same noći, i verova Maksim sa svim domom svojim, a verovaše mnogi i od vojnika. Noću pak dođe k njima sveta Kikilija sa sveštenicima, i svi što behu poverovali biše kršteni. Tu noć oni provedoše u molitvi i razgovoru o večnom životu. A kada poče svitati, sveta devojka Kikilija reče Hristovim stradalcima: Budite jaki i neustrašivi, vojnici Hristovi! Evo noćna tama odlazi i svetlost nailazi. Stoga se i vi obucite u oružje svetlosti, i izlazite da izvršite svoj podvig. Vi dobar rat ratovaste, veru održaste; stoga idite da primite venac pravde, koji će vam dati Gospod.[3]
I svetitelji hitno pođoše k spomenutom mestu. I kada prolažahu pored Jupiterova hrama, žreci ih primoravahu da prisluže tamjan na žrtveniku Jupiterovom, pošto niko nije mogao proći pored tog hrama da ne prinese žrtvu Jupiteru; sve koji su tim putem ulazili u grad i izlazili iz grada žreci su zaustavljali i prinuđavali da prinesu spomenutu žrtvu. Stoga oni i ove svete mučenike zaustaviše i primoravahu ih da prinesu tamjan na žrtvenik. Ali oni ne samo ne poslušaše žrece nego se i narugaše njihovom bezumlju. Zbog toga im odmah odsekoše svete glave njihove.
Čim sveti mučenici biše posečeni, Maksim sa zakletvom tvrđaše pred svima prisutnima, govoreći: Vidim angele Božje koji sijaju kao sunce gde iz posečenih tela svetih mučenika izvevši duše kao neke prekrasne device uznose ih sa slavom velikom k nebu. – Kad Maksim to govoraše, mnogi iz neznabožaca poverovaše u Hrista. A gradonačelnik, doznavši da je Maksim primio hrišćansku veru, naredi da ga prućem bez milosti biju dotle dok ne predade dušu svoju u ruke Gospodu. Telo pak svetog mučenika Maksima uze sveta Kikilija i pogrebe sa telima svetih mučenika Tivurtija i Valerijana. Pritom ona naredi da se na grobu svetog Maksima naslika ptica Feniks, želeći time da označi da je on poverovao u buduće vaskrsenje mrtvih kao u nešto što je slično oživljenju Feniksa iz pepela.
Posle toga gradonačelnik naredi da se sva imovina Tivurtijeva i Valerijanova pronađe, ali ne nađoše ništa od ogromnih imanja, pošto sveta Kilikija već beše uspela da sve razda sirotinji. Zbog toga gradonačelnik posla službenike svoje da je uhvate. Kada ovi dođoše k svetiteljki, ona im reče: Počujte me, sugrađani moji i braćo! Mada ste vi gradonačelnikovi službenici, ipak smatram da vi ne hvalite njegovo bezbožje. Ja želim da za Hrista Gospoda mog stradam i umrem, jer mi ni najmanje nije stalo do ovog kratkotrajnog života zemaljskog; ištem ja večni život: da bi što pre prešla k njemu, uzmite me, i ne štedeći mladost moju mučite me, i smrti predajte.
Slušajući ove reči njene, službenici se gradonačelnikovi ražališe što tako divna, visokorodna i mudra devojka želi sebi smrt; i moljahu je da takvu svoju lepotu ne pogubljuje dobrovoljnom smrću. No ona im reče: He pogubljujem ja divnu mladost svoju, nego je menjam za bolju. dajem blato za zlato, ilovaču za drago kamenje, zemljanu kuću tela za presvetle palate nebeske. Zar je rđava takva zamena? Takvu zamenu želim i vama. – I govoraše im ona dugo o nagradi koja očekuje pravednike, tako da svi slušaoci njeni behu dirnuti. A beše se u domu njenom sabralo veliko mnoštvo i ljudi i žena. Najzad ih svetiteljka gromkim glasom upita sve: Verujete li da je istina sve što vam govorim? – I svi, kao jedan čovek, odgovoriše: Da, verujemo i ispovedamo da Hristos koga ti propovedaš jeste istiniti Bog, a ti istinita sluškinja Njegova.
Obradovana do dna duše ovim odgovorom, sveta devojka odmah posla po episkopa Urvana. I on, došavši u njen dom, krsti do četiri stotine ljudi i žena koji behu poverovali u Hrista. I dom svete Kikilije postade crkvom Božjom.
Kada se to tako zbi, gradonačelnik Almah naredi da pravednu sluškinju Hristovu dovedu preda nj na sud. Upitavši je odnosno vere, on ču od nje neustrašivo ispovedanje svetog imena Hristovog. – Otkuda u tebe takva smelost? upita je on s gnjevom. – Od dobre savesti i od nepokolebljive vere, odgovori svetiteljka. – Na to joj sudija Almah uzvrati: Zar ti, jadnice, ne znaš da ja od careva imam vlast nad životom i smrću građana? – Lažeš, odgovori svetiteljka, da imaš vlast nad životom. Trebao si reći da imaš vlast samo umrtvljavati a ne darovati život, zato što možeš ubiti ali ne možeš oživeti. – Prinesi bogovima žrtvu, navaljivaše sudija, i odreci se Hrista, pa ćeš biti puštena na slobodu. – No svetiteljka izjavljivaše i pokazivaše da je gotova odmah umreti za Hrista.
Tada mučitelj naredi da svetu Kikiliju odvedu njenom domu, i tamo je umore u pregrejanom kupatilu. Tri dana i tri noći moriše je vrelinom i dimom, ali je blagodat Božja rashlađivaše i oživljavaše. Doznavši da mučenica toliko vremena u pregrejanom kupatilu ostaje živa, mučitelj naredi da je tamo poseku mačem. Dželat ode k njoj, tri puta je udari mačem po vratu, ali joj ne odseče glavu sasvim i, ostavivši je tako, otide. Međutim verni sabraše krv njenu sunđerom i ubrusom; a svetiteljka ostade još tri dana živa, rasuđujući potpuno zdravo i utvrćujući prisutne hrišćane u veri. Najzad ona u vreme molitve predade duh svoj u ruke Božije. I bi česno pogrebena od strane vernih.
 
SPOMEN SVETOG
FILIMONA APOSTOLA[4]
 
RODOM iz Kolosa. Učenik Apostola Pavla. Pavle mu poslao sa Timotejem poznatu poslanicu, rukopoložio ga za episkopa i poslao u Gazu, koju prosveti propoveđu. Odatle dođe u Kolose sa Apfijom da propoveda, bi uhvaćen, stavljen na razne muke, od kojih skonča za Hrista, zajedno sa sv. apostolima Onisimom i Arhipom.
 
SPOMEN SVETE
APFIJE APOSTOLA
 
POSTRADALA sa apostolom Filimonom, Arhipom i Onisimom (koji pripadaju broju Sedamdesetorice), za vreme Nerona (54-68) u Kolosima. Mesni knez Androkle uhvati je i primoravaše da žrtvuje idolima. Pošto ona to odbi, bi bijena, mučena i okonča na mučilištu. (Po rukopisu Velike Lavre bila žena apostola Filimona).
 
SPOMEN SVETOG
ARHIPE APOSTOLA
 
UČENIK apostola Pavla, boravio u Kolosama. O njemu Apostol piše sledeće: „Kažite Arhipu: pazi na službu koju si primio u Gospodu, da je ispuniš“ (Kol. 4, 17). Kada se on moljaše u Kolosama sa prispelim Apostolima Filimonom, Onisimom i Apfijom, napadoše ga obožavaoci Artemidini i uhvatiše. Pošto odbi da žrtvuje idolima, bi bijen, bačen u jamu i ubijen kamenjem.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KALISTA KSANTOPULA
patrijarha Carigradskog[5]
 
NAZVAT Ksantopulos po keliji Ksantopula na Atonskoj Gori, gde se on dugo podvizavao sa drugom svojim Ignjatijem. Sa ovim Ignjatijem napisao je sveti Kalist svoj sopstveni opit o bezmolvnom životu u 100 glava. Ovo delo zauzima vrlo vidno mesto u podvižničkoj književnosti.[6] Kalist je bio pod velikim uticajem svoga učitelja svetog Grigorija Sinaita, čije je žitije on napisao. Kao patrijarh Carigradski sveti Kalist je jednom otišao u Srbiju, i na tom putovanju razboleo se i umro u gradu Seru.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PROKOPIJA
 
OVAJ svetitelj posveti život svoj podvižničkoj i borbenoj filosofiji. Tako on podvižništvom svojim i borbom steče svaku vrstu vrline. On beše rodom iz Jerusalima. Postavljen za čteca crkve Kesarijske,[7] i posedujući dar razumevanja Svetoga Pisma Prokopije objašnjavaše vernima Reč Božiju. Osim toga on se bavio prevođenjem Svetoga Pisma na sirski jezik. Isto tako on iz besomučnih izgonjaše besove.
Jednom, putujući u Skitopolj, on čitaše reč Božiju po crkvama hrišćanskim, i pri čitanju tumačaše. Kada za svetog Prokopija ču upravitelj Kesarije, on naredi da ga uhvate kao hrišćanina. U to vreme bejaše gonjenje hrišćana.[8] Upravitelj Kesarije zahtevaše od svetog Prokopija, da prinese žrtvu neznabožačkim idolima i oda poklonjenje carevima koji tada carovahu u carevini.[9] No svetitelj neustrašivo odgovori na to: Hrišćani ne treba da počituju i da se poklanjaju mnogim bogovima i vladarima. U nas je samo jedan Vladar, jedan Car i Gospod, Tvorac i Sazdatelj svega.
Čuvši to, upravitelj Kesarije se razjari na svetitelja i naredi da mu se mačem odseče glava. Tako sveti Prokopije nađe kratak put u nebo, dobivši mučenički venac od Hrista Boga.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MENIGNOSA
 
SVETI Menignos beše iz grada Parije, Helespontske oblasti.[10] Po zanimanju on beše valjar. Radeći svoj posao kraj reke, sveti Menignos dvaputa ču glas s neba koji ga pozivaše na podvig radi imena Hristova. To je bilo za carovanja žestokog gonitelja hrišćana Dekija.[11]
Po carevom naređenju, u gradu gde življaše Menignos bi pohvatano mnoštvo hrišćana i bačeno u tamnicu radi istjazavanja; i svima im noge staviše u teške klade. Vrata tamnice biše zapečaćena i straža postavljena. A kada pade noć, svi ovi sužnji hrišćani zavapiše k Bogu, govoreći: „Gospode Vladatelju, Ti si svetog apostola Petra preko angela Svog razdrešio okova i izveo iz tamnice tiho i nečujno; Ti i sada pritekni nama u pomoć, oslobodi noge naše ovih stega i izvedi nas iz mračne tamnice, da bi i sami neznabošci koji mrze sveto ime Tvoje poznali da si Ti Jedini Bog i Večni Car“.
Kada se sveti sužnji tako moljahu, gle, među njih stade Gospod, mraka nestade i nebeska svetlost obasja tamnicu. I Gospod im reče: „He bojte se, ja sam s vama!“ – I tog časa okovi se na sužnjima istopiše kao vosak, tamnička se vrata sama otvoriše, sužnji izađoše iz tamnice, a Gospod se uznese na nebo.
Kada svanu dođoše vojnici, na vratima tamničkim nađoše pečate čitave, ali u tamnici nikoga ne nađoše. To ih zaprepasti. I oni raspitivahu stražare, ali im stražari ništa ne mogahu kazati, pošto vrata behu zatvorena i pečati na njima netaknuti. To izazva uzbunu među neznabošcima, i vojnici pronesoše po gradu glas da je Isus Nazarećanin noću došao u tamnicu i izveo sužnje iz nje.
To kazivanje ču od vojnika Menignos, zapali se revniteljskom ljubavlju ka Hristu Gospodu, a opomenu se i onog nebeskog glasa koji ga je pozivao na podvig. Razmislivši o svemu, on svojim mušterijama vrati njihova sukna koja je trebalo da uvalja. I pripremaše se očekujući da se knez pojavi na sudištu. Posle nekoliko dana knez sede na sudištu i pročita carevu naredbu, kojom car naređivaše da se hrišćani kažnjavaju, muče i ubijaju. Tada hrabri Menignos, ispunivši se božanske neustrašivosti, stupi pred kneza, otrže mu carsku naredbu iz ruku, podera je u komade, baci na zemlju i izgazi nogama. Pritom govoraše: U ime Isusa Hrista Boga mog stupam na zmiju i na aspidu, i gazim nogama svojim bezakona naređenja cara Dekija.
Videvši to, bezakone sluge bezakonog kneza dohvatiše blaženog Menignosa, baciše na zemlju, gaziše nogama, i bezdušno tukoše, pa ga polumrtva dovukoše pred kneza. Razjaren, knez reče svetom stradalcu: Zla glavo, u koga si se uzdao postupivši tako? – U Hrista mog, odgovori svetitelj.
Tada knez naredi: Ovog ludaka i bezočnika obesite o mučilišno drvo, pa mu telo kidajte. – I gvozdenim grebenima tako bezdušno strugoše telo neustrašivog stradalca, da mu se utroba provide. Tako mučen, blaženi Menignos junački trpljaše i moljaše se Bogu, a knez rigaše hule na Hrista Gospoda. Ha to ce mučenik sa podsmehom stade izražavati o lažnim bogovima idolopokloničkim. To razjari kneza i on viknu: Naređujem da se iseku na sitne komade prsti koji poderaše carevu naredbu. – I odmah odsekoše prste sa svetiteljevih ruku, i iz njih umesto krvi isteče mleko.
Posle toga sveti stradalac bi bačen u tamnicu. No kroz dva dana ga ponovo izvedoše na sud. Iagovaran da prinese žrtvu idolima, on naprotiv junački ispovedi Hrista Boga pred svima, cara prokle, kneza ismeja. Zbog toga knez naredi da mu se odseče glava. Kada svetog mučenika odvedoše na gubilište i odsekoše mu glavu, tada prisutni videše divno čudo: iz usta blaženog mučenika izađe čista trlica i uzlete na nebo. – Zadivljeni time, svi govorahu: Zaista je veliki Menignosov Bog.
Tako, pokoravajući se nebeskom pozivu, sveti Menignos izvrši svoj podvig za Hrista, i duša njegova uzlete na nebo, da od Gospoda primi mučenički venac.
Posle posečenja svetog mučenika, hrišćani tajno noću dođoše na gubilište i uzeše telo njegovo. A glava njegova ostade na gubilištu. Nju potom pronađe jedan hrišćanin. Tome hrišćaninu javi se u viđenju sveti mučenik Menignos, i ovaj pronađe svetiteljevu glavu po svetlosti zvezde koji blistaše nad svetom glavom.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AGAVE (ABE)
 
PREPODOBNI Agava beše poreklom Izmailjćanin. Ostavivši roditelje, otadžbinu i bogatstvo, on pođe za jednim monahom, od koga primi monašku shimu. Nastavnik prepodobnog Agave ode zajedno s njim k velikom podvižniku prepodobnom Jevseviju i postadoše njegovi učenici. Od velikog Jevsevija Agava se nauči prebivati dugo vreme u molitvenom bdenju. Posle smrti blaženog Jevsevija prepodobni Agava ostade u njegovoj keliji i provede tamo trideset osam godina. On stalno napredovaše u vrlinama; i svaki dan se truđaše kao da je iznova počinjao monaški život. On nikada nije oblačio obuću; jeo je toliko malo, tek da održi telo u životu, a pijenje vode smatrao je suvišnim; nosio je na sebi teške verige; retko je kad sedao: najveći deo dana i noći provodio je stojeći i moleći se, ili klečeći uznosio je svoje molitve Gospodu. U postelju uopšte nikada legao nije; njega niko nikada ne vide da leži. A i kad postade iguman i starešina tamošnjih monaha, on svima potčinjenima beše uzor i primer mudroljublja i vrline. Tako se podvizavajući, on se u dubokoj starosti mirno upokoji u Gospodu.[12]
 
SPOMEN SVETOG PRAVEDNOG
MIHAILA VOJNIKA
 
SVETI Mihail življaše u vreme cara Mihaila III.[13] Po svome poreklu on beše Bugarin iz grada Potuke,[14] koji je tada pripadao grčkome carstvu. Ugledni roditelji Mihailovi behu među prvim hrišćanima bugarskim; a takav hrišćanin bejaše od detinjstva i Mihail; zbog njegove pobožnosti roditelji i poznanici nazivahu ga: sveto dete. Od dečačkih godina svojih on se odlikovaše čistotom života, uvek beše pun straha Božija, prebivaše u postu i molitvi, razdavaše milostinju siromasima i posećivaše bolesnike, krotak i smiren i svakovrsnim vrlinama ukrašen.
Kad Mihail napuni dvadeset pet godina, on stupi u vojsku i postade starešina nad velikim vojnim odredom. U to vreme krenuše u rat protiv grčkog carstva Etiopljani i Agarjani, tojest Arabljani muhamedanske vere, i uputiše ka prestonici grčkoga carstva. U zaštitu otadžbine istupi velika grčka vojska i srete se sa daleko većom vojskom agarjanskom. Videći da će ih ogromna vojna sila etiopljanska i agarjanska nadvladati, Grci pobegoše u gore krijući se po zabačenim mestima. U grčkoj hrišćanskoj vojsci nalažaše se i Mihail Vojnik sa svojim odredom. On se ne uplaši neprijatelja, i neprestano sokoljaše svoje ljude. Videvši opšte bežanje Grka, Mihail zaplaka, i pavši ničice na zemlju moljaše se Bogu za spasenje hrišćana. Pošto završi molitvu, on sa svojim odredom silovito jurnu na neprijatelje i upade u samu sredinu Etiopljana i Agarjana, žestoko ih razbijajući, pri čemu ne izgubi nijednog svog vojnika. U to isto vreme iznenada nastade oluja i pomože hrišćanskim vojnicima: munje i gromovi još više uplašiše neprijatelje, te se svi oni dadoše u bekstvo. Pomoću Božijom Mihail razjuri sve neprijatelje, a njegov odred ostade čitav, bez ikakvog gubitka.
Uznevši blagodarnost Bogu za darovanu pobedu, Mihail raspusti vojsku, i sam sa nemnogo slugu krenu natrag u svoju postojbinu. Za vreme tog putovanja dogodi se ovakvo čudo. Mihail se zaustavi na jednom mestu radi odmora. Tamo se nalažaše veliko jezero, iz koga je izlazila čudovišna zmija i jela ljude i stoku. Jedan od Mihailovih slugu ugleda u blizini jezera dim, uze sa sobom nešto hrane i pođe ka tom dimu. Tamo on ugleda devojku u suzama koja je sedela i nešto očekivala. Sluga je stade raspitivati, i toliko se zanese njenom pričom o strašnoj zmiji da mu zagore jelo koje beše pristavio. Kada se sluga vrati svome gospodaru, Mihail ga upita što se toliko zadržao i zašto mu je zagorelo jelo. Tada mu sluga ispriča sve što ču od one devojke za zmiju.
Saslušavši priču Mihail reši da ode tamo, i pozva svo je sluge. Ali, ovi se uplašiše i ne smedoše poći sa svojim gospodarem. Mihail se onda pomoli Gospodu Bogu, oseni krsnim znakom lice svoje, sede na konja i pođe ka jezeru, uzevši sa sobom samo najstarijeg slugu. Stigavši na mesto, on stade raspitivati devojku što je došla na to mesto. Spočetka devojka savetovaše Mihailu da se ukloni, da ga čudovišna zmija ne bi pojela. Ali na zahtev blaženog Mihaila, ona mu ispriča o ustanovljenom u gradu običaju: da se po redu daju deca zmiji na pojedenje.
Zaprepašćen devojčinom pričom, Mihail naredi svome sluzi da sa konjem ode malo podalje i čeka, a sam pade na zemlju i stade se moliti Gospodu Bogu. Kada svetitelj završi molitvu i ustade, usred jezera pojavi se zmija, visoko podiže glavu i udarajući repom po vodi stade se sa razjapljenim čeljustima približavati obali. Svetitelj uze štit i mač, i odseče glavu zmiji. A zmija savivši rep udari svetitelja po desnome obrazu i u levu ruku, i načini mu ranu. Mihail pade u nesvest, ali brzo dođe sebi i ustade. Sluga pak Mihailov, videći takvo čudo, pohita u grad i isiriča šta se dogodilo. Građani iziđoše iz grada i svečano dočekaše izbavitelja, a devojku predadoše roditeljima. Tako Bogu bi ugodno da proslavi Mihaila Vojnika onakvim čudom kakvo u staro vreme učini sveti Georgije Pobedonosac. Posle toga sveti Mihail izgovori građanima pouku da se čvrsto drže hrišćanske vere, pa produži svoj put i vrati se kući svojoj. I kroz kratko vreme on s mirom predade blaženu dušu svoju Gospodu i pređe. u Nebesko carstvo.
Ha grobu svetoga Mihaila zbivahu se mnoga znamenja i čudesa i isceljenja od bolesti onih koji s verom pribegavaju njegovom grobu.
Nakon mnogo godina, u vreme drugog Bugarskog carstva, bugarski car Kalojoan, ratujući u granicama grčkoga carstva čiju prestonicu tada držahu latini, zauze grad Potuku i reši da prenese mošti svetog Mihaila Vojnika u svoju bugarsku prestonicu, grad Trnovo. Bugarski patrijarh Vasilije, čuvši za približavanje svetih moštiju, izađe sa svim svojim sveštenstvom i građanstvom u litiji na susret svetim moštima. Bugarski car i patrijarh uzeše svete mošti na svoja ramena i svojim rukama ih odnesoše i položiše u sabornom patrijaršijskom hramu.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
AGAPIONA RIMLJANINA
 
BAČEN zverovima, no nepovređen od njih, skončao.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
STEFANA i DVA MARKA
 
OVI mučenici behu iz Antiohije Pisidijske. Postradaše pod carem Dioklecijanom i igemonom Magnom. Nagovarani da se odreknu vere Hristove i prinesu žrtvu idolima, oni odbiše i neustrašivo ispovediše svoju veru u Jedinog Istinitog Boga – Gospoda Hrista. Zbog toga ih staviše na raznovrsne muke; zatim im glave odsekoše. I tako ovi blaženi primiše vence mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG BLAGOVERNOG
velikog kneza MIHAILA TVERSKOG
 
USLED spletki Moskovskog kneza i Tatarske Orde, ovaj sveti knez bi oklevetan. I onda strahovito mučen i zlostavljan. Iako mu je bila stvorena mogućnost da izbegne pogibiju, on nije hteo da beži. Naprotiv, na dan pogibije svoje on se ispovedio i pričestio, i posle toga zverski pogubljen 22. novembra 1318. godine. Telo svetoga kneza bilo ostavljeno u stepi oko Tatarske Orde, no nad njim se javila dva svetla oblačka koji su sijali kao sunce u toku noći i štitili sveto telo od divljih zverova. Zatim sveto telo svetoga kneza bi prevezeno u Moskvu, a kroz godinu dana u Tver. Godine pak 1632. česne mošti svetoga kneza biše obretene netljene; i sada počivaju u Tverskoj sabornoj crkvi.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
HRISTOFORA i EFIMIJE
 
MAČEM posečeni za Gospoda svoga.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TALALEJA i ANTIMA
 
POSTRADALI za Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TADEJA
 
SVEZAN za točak skončao za Gospoda.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
AGAPIJA KAPADOKIJSKOG
 
POSTRADAO za Gospoda mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
SISINIJA
 
ZA veru Hristovu mačem posečen.
 


 
NAPOMENE:

  1. Apijev put vodio je iz Rima u južnu Italiju; tako nazvan po imenu nekog Apija Klaudija Slepog koji ga je pravio u četvrtom veku pre Hrista.
  2. Feniks – legendarna ptica drevnosti. Po verovanju starih naroda, naročito Egipćana, ta je ptica, jedna jedina u celome svetu, na svakih pet stotina godina sama sebe opaljivala, i ponovo oživljavala iz svog pepela. Nju spominju i neki hrišćanski pisci, na primer: sveti Kliment Rimski, sv. Kiril Jerusalimski i drugi, koji u neznabožačkoj legendi o njoj vide dokaz da je i kod neznabožaca postojala vera u mogućnost vaskrsenja tela. Na starodrevnim spomenicima hrišćanskim nailazi se na izobraženje Feniksa kao simvola besmrtnosti.
  3. Sr. 2 Tim. 4, 7-8.
  4. Videti o svetim apostolima Filimonu, Arhipi i Apfiji i pod 19. februarom i 4. januarom. Žitije pak sv. Onisima pod 15. februarom.
  5. Po Evstradiadisu (Agiologion, str. 247), ovde se ne radi o Kalistu Patrijarhu, kako je to pretpostavio Sv. Nikodim Svetogorac, jer se nigde ne navodi njegova titula, a naziva se „prepodobni“. Inače patrijarh Kalist se praznuje 20. juna (gde videti opširnije o njemu).
  6. Ovo delo nalazi se u knjizi Filokalija (= Dobrotoljubije = Dobrotoljublje).
  7. Reč je o Kesariji Palestinskoj – gradu na istočnoj obali Sredozemnog mora. Po razrušenju Jerusalima u 79. godini Kesarija beše glavni grad Palestine i boravište episkopa, kome jedno vreme beše potčinjen i Jerusalim. Docnije Kesarija bi razrušena, i sada je tamo pustoš sa nešto razvalina.
  8. Pod carem Dioklecijanom (294-305).
  9. Car Dioklecijan razdelio je vlast nad carevinom s Maksimijanom, kome ustupi istočnu polovinu. Pri tome svaki je car imao svoga sacara: Dioklecijan – Maksimijana Galerija, koji po smrti Dioklecijana postade car na Istoku; a na Zapadu carevine vladaše Maksimijan Herkul sa Konstancijem Hlorom. Tako u vreme mučeništva svetog Prokopija 303. godine behu četiri vladara u carevini. A neznabošci su počitovali careve naporedo s bogovima, i u njihovu čast postavljali žrtvenike i statue, i prinosili im žrtve. Toj zabludi neznabožačkoj i ne htede poslužiti mučenik Prokopije.
  10. Helespont – severna oblast Male Azije, obalom Crnoga Mora.
  11. Dekije – rimski car, carovao od 249-251. god.
  12. Prepodobni Agava podvizavao se u petom stoleću. U Sinaksaru Viktora Mateja navodi se pod imenom Ava.
  13. Vizantijski car Mihail III umro 867. godine.
  14. Drže da je to današnji Batak, u okolini grada Plovdiva ili Filipopolja.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *