NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
20. NOVEMBAR
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA DEKAPOLITA
 
PREPODOBNI Grigorije rodi se u gradu Irinopolju u Dekapolju[1] od blagočestivih i znamenitih hrišćanskih roditelja, Sergija i Marte. A kada mu bi osam godina roditelji ga dadoše da se uči knjizi; i još u mladosti on dobro izuči Sveto Pismo, i usrdno pohađaše crkvu radi molitve. Stremeći k nebeskom, on prezre sve zemaljsko: nije jeo ukusna jela, upotrebljavajući prostu i grubu hranu; nije hteo da nosi bogato i meko odelo; sam je izdržavao sebe svojim rukodeljem, razdajući ostatak sirotinji. Često se povlačio u usamljeničko moligveno tihovanje, i tamo se nasamo molio Bogu da ga udostoji biti vernim slugom Njegovim.
Kada Grigorije postade punoletan, roditelji njegovi poželeše da ga ožene, ali on krišom pobeže i odbeže u jedan pustinjski manastir. Tu se on zamonaši i revnosno se podvizavaše u postu i uzdržanju, u molitvama i svunoćnim bdenijima, nalažući na sebe svakovrsne tegobe najstrožijeg monaškog živovanja. Međutim Grigoriju uskoro umre otac; a blagočestiva majka njegova, posle dugih traganja za Grigorijem, nađe ga, i ne samo ga ne ukori što se zamonašio nego odobri njegovu rešenost da se posveti monaškim podvizima. Pritom ona ga samo moljaše da pređe u drugi manastir gde se nalazio i brat njegov. Povinujući se volji svoje majke on se preseli tamo. No kada doznade da je nastojatelj toga manastira ikonoborac, on kao vatreni revnitelj Pravoslavlja izobliči nastojatelja pred svom bratijom. Strahovito razjaren, nastojatelj bezdušno izbi Grigorija. Posle toga Grigorije ode u drugi manastir, u kome nastojatelj beše rođak njegove majke, Simeon.
Proživevši tu oko četrnaest godina, prepodobni Grigorije steče sveopšte poštovanje, i svi ga stadoše uvažavata kao vrlinskog i svetog čoveka. Duboko smiren i želeći postati savršen monah, on izmoli od nastojatelja dozvolu da se nastani u usamljeničkoj keliji, da bi, nemajući nikakve žitejske brige, provodio vreme u usamljeničkom molitvenom tihovanju. Nastojatelj, provideći blagotvornu nameru njegovu, dodeli mu za podvige jednu pećinu u dubokoj okomitoj provaliji. I stade se prepodobni sa još većom revnošću podvizavati u toj pećini. No tu, neuznemiravan vrevom ljudskom, on dožive veliko uznemiravanje od demona koji mu sve moguće pakosti činjahu i iskušenja mu stvarahu, starajući se da ga oteraju iz tog prebivališta. Oni su mu čas pretili, vičući: „odlazi iz našeg prebivališta, inače ćeš mnogo postradati od nas“, čas naletali na njega, uzimajući na sebe izgled strašnih škorpija. Ali on ostajaše nepovredljiv i neustrašiv. Kada je on stajao na molitvi, demoni su mu nanosili rane i na rukama i na nogama, no on nije obraćao pažnju na rane, ne pridajući im nikakvu važnost. I demoni su se sa sramom udaljavali. Jednom mu se demoni javiše u vidu vojnika, preteći mu smrću; ali on se prekrsti, i oni nestadoše. Posle toga oni se javiše svetitelju blistajući svetlošću i govoreći da su oni – Četrdeset mučenika[2] i došli su da mu dadu blagodat i silu protiv demona: no on, sagledavši njihove zamke, zapreti im, i oni ponovo nestadoše. Isto tako i druga iskušenja behu nemoćna, jer blagodat Božja sarađivaše mu i uništavaše u njemu sve napadaje tela.
Uskoro posle toga Gospod udostoji Svog vernog ugodnika divne posete: Grigorija obuze kao neko ushićenje, i njemu se javi s neba blistava svetlost sa neiskazanim miomirom, ispuni svu pećinu, i ostade u njoj u toku mnogih dana. – Svetitelj oseti da mu je dužnost da o ovom čudu obavesti svoga nastojatelja, i da ga kao čoveka iskusna u duhovnom životu upita da li je ovo viđenje od Boga ili ne, i da nije ono delo đavola, poslato mu da ga sablazni i prelasti. Pošto pažljivo sasluša Grigorijevo kazivanje, nastojatelj ga umiri i reče mu da ni najmanje ne sumnja da je to božanska svetlost koja je svojim miomirom oterala smrtonosno zlosmradije zlog duha. „Trudi se u podvigu kolko možeš, – završi starac, – uzdajući se u Boga koji ti je pomoćnik“.
I stvarno, blaženi Grigorije se od tog blagodatnog viđenja isceli i oslobodi od mučne telesne bolesti svoje i od bolesti duševne – sablazni telesne, kojom su demoni hteli da ga prelaste, i od svih njihovih podmuklih iskušenja. Od tog vremena blaženi još više pojača svoje podvige i molitve, neprestano vapijući ka Gospodu iz dubine duše. Savladavši na taj način đavolova lukavstva, prepodobni Grigorije se za svoje sveto i beskorisno življenje udostoji od Boga blagodatnog dara čudotvorstva. I pošto nije valjalo da ovakav božanski savetnik Crkve ostane pod poklopcem, Gospod jednom viknu k njemu s neba, kao nekada k Patrijarhu Avramu[3]: „Grigorije, ako želiš dostići savršenstvo, idi iz zemlje svoje i od roda svoga i tuđinuj na dobro svoje“.
Povinjavajući se ovom Božanskom glasu, prepodobni Grigorije ostavi pećinu i uputi se u Efes, da bi odatle lađom otputovao u Carigrad: u to vreme Crkvu Carigradsku uznemiravaše ikonoborska jeres. A sveti Grigorije, revnujući za čistotu Pravoslavlja i slavu Božiju, nameravaše da stupi u zaštitu Pravoslavlja i izobliči lažno učenje jeretika. Međutim promisao Božji odluči drukčije: shodno Božanskom prizivu, sveti Grigorije imao je sav ostali život svoj provesti u tuđinovanju, „nemajući ovde grada koji će ostati, nego tražeći onaj koji će doći“[4], slično Gospodu našem Isusu Hristu koji je na zemlji bio tuđin i nije imao gde glave zakloniti.[5]
Krenuvši iz Efesa u Carigrad, prepodobni se usput zaustavi u Prokonisu, gde ga jedan siromašak, i pored strogih naređenja careva – ikonoboraca koja su zabranjivala primati monahe u kuću, srdačno primi u svoju kuću Gospoda radi, zbog čega ga Gospod i obogati za kratko vreme. Odatle svetitelj krenu u Vizantiju, ali iskrsnuše neke smetnje, i on po tome poznade da nije volja Božja da putuje tamo, zato se uputi u Enos.[6] Tu on dobi žestoke batine od jednog konjanika, pobuđenog na to đavolom. Ali pravednik, trpeći udarce, moljaše se Bogu da oprosti napadaču. I ovaj, videći krotost Grigorijevu, pokaja se, zamoli za oproštaj, i dobi od prepodobnoga pouku da ubuduće nikome ne čini nepravdu. Odatle laćom prepodobni doputova u Hristopolj,[7] pa se otuda prebaci u Solun.
Probavivši u Solunu nemnogo dana, sveti Grigorije krenu suvim u Korint. Odatle krenu lađom za Rim, i usput se zadrža neko vreme u Regiji.[8] Tu neki ljudi, videći da prepodobni ništa nema, dadoše mu izvesnu količinu zlata. No svetitelj, iako nije poznavao darodavce, prozre po blagodati Božjoj da je to zlato stečeno nepravedno. I želeći da ih nauči uzdržavati se od nepravde, on izobliči krivca, i vrati nepravedno stečene novce. Napustivši Regiju, svetitelj produži lađom za Rim. No za vreme plovidbe jedan putnik pade s lađe u more, pored obale, gde im se valjalo iskrcati na kopno, pa ići dalje u Rim. I dogodi se čudo koje jasno posvedoči da na prepodobnome počiva blagodat Božja: jer on jednom molitvom iznese ovoga na zemlju i spase ga od neminovne smrti.
Stigavši u Rim, prepodobni Grigorije tri meseca provede u usamljeničkom molitvenom tihovanju u jednoj osamljenoj keliji, tako da niko ni znao nije o njemu. Međutim jedan besomučnik obznani njegov boravak u gradu: jer svetitelj ga isceli, isteravši iz njega nečistog duha; i svi ga stadoše smatrati za sveca. Tada blaženi Grigorije ukloni se iz Rima, i otputova u Siciliju; tamo se zaključa u jednoj kuli, i provođaše vreme u molitvenom ćutanju. Tu napadoše na njega demoni, uništiše mu rogožu na kojoj je spavao, i navođahu na njega svakovrsna iskušenja i činjahu mu razne pakosti; no on ih molitvom odagna. Tu on takođe spase od večne pogibije jednu ženu – grešnicu, koja je najraznovrsnijim zavodničkim lukavstvima namamljivala ljude, naročito mornare na blud. Svojim poukama i predočavanjem večnih muka sveti Grigorije dovede tu ženu dotle, da se ona odreče sveta, primi monaštvo, i mesto gadne telesne naslade pretvori se u manastir. Posle toga dođe k prepodobnome u kulu jedna besomučna žena, i on molitvom svojom progna demona iz nje. Još i druga mnoga čudesa satvori prepodobni na tom mestu. A kada svi saznadoše o tome i stadoše ga uvažavati, svetitelj se i odatle ukloni.
Jednom putujući on srete vojsku Saracena.[9] Jedan od njih pojaše na bunaru konja, i kada se svetitelj približi, on uperi koplje da ga ubije. No ruka mu se odjednom ukoči u vazduhu, i on je ne mogaše spustiti. Tada on pođe za prepodobnim moleći ga za isceljenje. Svetitelj se rukom svojom dotače njegove ruke, i isceli ga. Dalje na putu svetitelja srete jedan strahovito mučen besomučnik. Sažalivši se na njega, svetitelj satvori molitvu k Bogu i demon ostavi paćenika.
Najzad prepodobni Grigorije ponovo doputova u Solun i nastani se u manastiru svetog Mine. Pritom on življaše u takvoj sirotinji, da nije imao nikakve hrane, ni čime da se pokrije, a nošaše samo jednu haljinu koja mu je služila i danju i noću. Kada bi osetio nesavladljivu glad, onda je izlazio iz crkve, i ako bi video da ko bilo jede u trpezi, on je ulazio i jeo s njima nešto malo. Ali potom on oseti da ne treba da se hrani od tuđeg truda, i donese odluku da prebiva u hramu bez hrane sve dotle dok mu Gospod ne pošlje pomoć odozgo. I Gospod, koji je nekada prehranio proroka Iliju preko gavrana,[10] i mnoge druge vrlinske sluge Svoje na čudesan način, ne ostavi bez pomoći vernog slugu Svog: po ukazanju odozgo jedna bogoljubiva udovica svakodnevno mu dostavljaše hranu.
Uskoro se prepodobni Grigorije svojim čudesima proslavi u celoj okolini. Tako, jednom dođe k njemu jedna besomučna žena i moljaše od njega pomoć da obnovi svoju malu kućicu koja beše propala. U odgovor na njenu molbu svetitelj joj reče: Idi, počni posao, i Bog, otac sirotinje, poslaće ti pomoć. – Žena s verom ode i stade kopati zemlju da postavi temelj. I gle, sa tog mesta pokulja silna smola. Žena je prodade, i za dobijeni novac ne samo podiže kućicu, nego se još i izdržavaše od prodaje te smole, i zadovoljavaše druge svoje potrebe.
Jednom monahu koji se u blizini manastira svetog Mine podvizavaše na stolpu, prepodobni Grigorije predskaza blisku končinu, pošto mu to Duh Sveti otkri. To isto predskaza on i nekim drugim licima. Neumorno radeći nad sobom, sveto čuvajući čistotu svoje duše i usavršavajući se u hrišćanskim vrlinama, prepodobni Grigorije imađaše veliku slobodu ka Gospodu i pripremaše sebe za obitalište Svetome Duhu. S božanskom ljubavlju on iđaše tesnim putem smirenoumnog podviga; neprestanim straženjem daleko odgonjaše svaki nehat i vražije napadaje, te vrag ni u snu ne mogaše uticati na njegovu uobrazilju i pomisli; shodno imenu svome on zaista beše „budan“, „stražeći,[11] u odnosu na sva dela i pomisli, i očisti dušu i telo od svih strasti. Rukopoložen u čin jereja, on vršaše bogosluženja sa srcem skrušenim i duhom smirenim; oholost i sujetu on iščupa potpuno. No više svega on čuvaše čistotu Pravoslavlja i u rečima i u delima; poražavajući jeretike, koliko je mogao, on rečima i spisima učaše klanjati se svetim ikonama i molitveno ih poštovati po predanju Crkve; mnoge gradove on očisti od poganštine ikonoborstva, i ubeđivaše hrišćane da i samu krv svoju“ ako je potrebno, proliju za svete ikone; a i sam beše gotov primiti smrt za njih, i beše dobrovoljni mučenik. Iznad svih vrlina on imađaše neprekidnu svetu molitvu, svagda ustremljujući um k Bogu; pesmosloveći i proslavljajući Boga sa svetim Angelima, on još ovde dobi zalog neizrecive radosti večnoga blaženstva. Jednom noću njemu se u viđenju javi Angeo Gospodnji i dade mu plameni mač za poražavanje svekolike demonske sile i odsecanje od Crkve jeretičkih izmišljotina, a od srca – grehovnih strasti. Ponekad je prepodobni, zauzet bogorazmišljanjem, čuo angelsko pevanje: on beše tako mio Bogu i Angelima, da se, još nalazeći se u smrtnom telu, udostojavao već besmrtnih, božanstvenih naslada, udostojavao se slušati angelsko pojanje, kakvo „uho ne ču“ (1 Kor. 2, 9), i neizrazivo uživati u njima.
Provodeći u Solunu nekoliko godina, prepodobni Grigorije sa jednim od svojih učenika pođe u Bugarsku, koja u to vreme beše neznabožačka, ali ne stigavši do nje vrati se. Kada ga učenik upita, zašto je tako brzo promenio svoju nameru, prepodobni odgovori: Hteo sam da provedem tamo neko vreme, ali vidim tamo sunce ne sija. – Ovim rečima on proročki predskaza nerede koji uskoro tamo nastadoše, i za vreme kojih se silna krv proli i sva zemlja bi isceđena. – Posle toga prepodobni Grigorije je putovao iz Soluna u Vizantiju, i odatle na goru Olimp.[12] Otuda se ponovo vrati u Solun.
Tako se podvizavajući i na, zemlji razmišljajući o nebesnom, prepodobni Grigorije se približi k odlasku iz ovoga života. Razbolevši se teško od padavice, on ležaše nepomično na odru i vatreno se moljaše Bogu, da ga oslobodi od ove bolesti i zameni je drugom – vodenom bolešću. Bog mu usliši molitvu: oslobodi ga padavice i dade mu vodenu bolest. I telo se njegovo tako nadu, da je ličilo na meh, napunjen vazduhom. Ostavivši Solun, prepodobni s velikom mukom otputova u Carigrad, da tamo suzbija ikonoborsku jeres,[13] i više se nije vraćao natrag. Sa sobom on odvede u Carigrad svoja dva učenika i sapodvižnika: Josifa i Jovana.[14] Na molbu pravoslavnih monaha on ubrzo pasla Josifa u Rim k papi Lavu III,[15] da traži pomoć protiv gonitelja svetih ikona. No na tom putu Josifa uhvatiše morski razbojnici, potkupljeni od ikonoborskog cara Lava Jermenina, i zatočiše ga na ostrvu Kipru.
Josifu ne bi suđeno da još jednom vidi među živima svog velikog učitelja. Prepodobni Grigorije uskoro posle toga predade Gospodu čistu dušu svoju. Na dvanaest dana pre svog prestavljenja njemu bi otkriven dan njegovog odlaska, i on naredi da ga prenesu u gostoprimnicu, gde on 20. novembra tiho skonča.[16] Kada česno telo njegovo sahranjivahu, k njemu se s verom približi jedan težak bolesnik, koji nije mogao stojati pravo nego mu je lice bilo stalno sagnuto k zemlji. I ovome bolesniku se učini da neko metnu na njega ruku otpozadi, i on se okrenu i upita onoga što stajaše pored njega nije li ga on dodirnuo. Ovaj odgovori da nije. Iz toga bi jasno bolesniku: da ga se preko svetitelja kosnula sila Božija i podarila mu isceljenje, – i on stade stojati pravo, potpuno isceljen od svoje bolesti.
– Drugi čovek, mučen duhom nečistim, čim se približi k sanduku prepodobnota, demon ga ostavi. – Jedan monah, veoma mučen telesnom strašću i blizak padu, sa suzama moljaše pomoć, i telesna strast prestade, i on proslavi svetitelja i uznese blagodarnost Bogu.
Tako, posle mučnog tuđinovanja zemnog, prepodobni Grigorije dostiže večni pokoj na nebesima među svetim Angelima, koje se udostoji viđati i slušati još za vreme zemnog života svog, i sada zajedno s njima proslavlja trisvetim slavopojima Jednog u Trojici Boga vavek.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
PROKLA,
patrijarha Carigradskog
 
SVETI Proklo bejaše učenik svetog Jovana Zlatousta.[17] On se udostoji videti kako sveti apostol Pavle u čudesnom viđenju tajno govori svetom Zlatoustu na uvo. Jedan carigradski velikaš bi oklevetan od zavidljivaca pred carem Arkadijem,[18] izgnan iz dvorca, i lišen svog visokog čina. Želeći iskati pomoć od svetog Zlatousta on preko posrednika zamoli svetitelja da ga primi noću, pošto se bojao da ide k njemu po danu, da ga neko od neprijatelja njegovih ne bi video, pa još više oklevetao pred carem.
Tada sveti Zlatoust pozva svog prislužnika Prokla, muža pobožnog i svima vrlinama ukrašenog, i naredi mu da mu prijavi tog velmožu noću i da ga privede k njemu. Jer se Proklovo poslušanje kod svetog Zlatousta sastojalo u tome: da mu prijavljuje posetioce, i da ih uvodi kod njega. A kada pade noć velmoža dođe sa željom da porazgovara s patrijarhom i podrobno mu izloži svoju nevolju. Blaženi Proklo ustade, priđe vrati ma patrijarhove spavaonice, zaviri kroz bravu i vide Jovana Zlatousta gde sedi i piše a sveti apostol Pavle, nagnut k njemu iza leđa, govori mu na desno uvo. Po izgledu apostol beše sličan proroku Jeliseju, bez kose iznad čela, i s velikom širokom bradom. Šta sveti apostol govoraše, Proklo ne mogaše čuti. Otišavši pak od vrata, Proklo reče velikašu: He uznemiruj se; strpi se malo; jer ima neko koji je pre tebe ušao kod patrijarha, i ja te ne mogu uvesti k njemu dok taj ne izađe.
U samoj stvari Prokla beše obuzeo užas, jer ne mogaše objasniti sebi ko je to mogao ući kod patrijarha: mimo Prokla niko nije mogao doći do patrijarha, a da je to javljenje apostola Pavla, to on znao nije. Velmoža je pak dugo sedeo, i najzad opet stao moliti blaženoga Prokla da ga prijavi patrijarhu: Proklo odgovori: Ti sam vidiš koliko vremena ja čekam da izađe taj što razgovara s patrijarhom. – Uostalom, evo idem da vidim kroz ključaonicu jesu li prestali sa razgovorom. – I Proklo ode, zaviri i vide da posetilac još govori. Onda se Proklo vrati i sede. Potom on po treći put priđe k vratima, zaviri i vide ono isto. Trebalo je, oče, da nikoga ne puštaš pre mene, pošto znaš da sam u velikoj nevolji i s dana na dan očekujem smrt. – Proklo mu odgovori: Veruj mi, brate, ja ga nisam uveo, i ne znam ko je i kada je ušao, niti postoji drugi ulaz kojim bi neko mogao ući, osim ovog ulaza. Ipak, pričekaj još malo.
Utom ce ču klepanje za jutrenje, i Proklo reče velmoži: Sada idi s mirom: od ovog trenutka patrijarh ne razgovara ni s kim, i u vreme određeno za noćnu molitvu ni o čemu drugom ne misli već svim umom pogružen u molitvu provodi do svanuća jedino u razgovoru s Bogom. A ti dođi naredne noći, i ja ću te na svaki način uvesti kod njega pre sviju drugih. – Velmoža ustade veoma tužan, i sa suzama u očima otide kući svojoj.
Naredne noći velmoža opet dođe u patrijaršiju. Proklo postupi kao i prošle noći: pođe da prijavi velmožu, ali opet ugleda istog svetog apostola gde govori na uvo blaženom Jovanu, pa se vrati ne smejući da im prekida razgovor. A kad klepalo udari za jutarnje bogosluženje, velmoža se opet vrati kući svojoj plačući.
Proklo se veoma čuđaše i nikako ne mogaše da shvati ko je to što ulazi kod patrijarha, i kada to on ulazi. I zareče se Proklo da neće ni jesti, ni piti, ni spavati, niti se odmaći od vrata blaženoga Jovana dok zlosrećnog velikaša ne uvede kod patrijarha i ne sazna ko je taj čovek što ulazi kod patrijarha na neobjašnjiv način. Naredne noći spomenuti velikaš po običaju svom opet dođe. A Proklo, znajući da niko nije ušao kod patrijarha, reče velikašu: Zbog tebe, gospodine moj i brate, ja se uopšte nikako ne pomakoh sa ovoga mesta, i evo sada idem da te prijavim patrijarhu. – I odmah pođe, i došavši do vrata on kroz bravu opet ugleda apostola gde govori na uvo patrijarhu. Tada Proklo priđe velikašu i reče mu: Idi, brate, kući svojoj, i moli Boga da ti pomogne, jer kako vidim onaj što govori patrijarhu od Boga se šalje pošto na nevidljiv način ulazi k njemu; a na ova vrata niko osim patrijarha ušao nije. – Velikaš ode u suzama, i potpuno izgubi nadu u pomoć svetog Zlatousta.
Međutim kada svanu, blaženi se Jovan opomenu velikaša, pa dozva Prokla i upita ga: Nije li dolazio onaj čovek za koga sam ti naredio da ga uvedeš kod mene? – Da, oče, odgovori
Proklo, on stvarno evo već treća noć dolazi ovamo, ali ti si sa nekim drugim razgovarao nasamo, i ja se zbog toga ne usudih ući kod tebe i prijaviti ga. – S kim sam razgovarao? uzvrati Jovan. Ove noći nikoga nije bilo kod mene. Tada Proklo opisa izgled onoga što je bio kod patrijarha, i kako mu, nagnut odastrag, šapuće na uvo. Zatim Proklo, pogledavši slučajno na ikonu svetog apostola Pavla koja je visila na zidu u keliji zlatoustot patrijarha, odjednom kliknu: Evo, ovoga upravo videh gde govori tebi, oče! Ovo je njegova prava slika!
Na taj način obojica, Jovan i Proklo, saznadoše da se patrijarhu javljao sveti apostol Pavle, i oni oba uznesoše blagodarnost Bogu: jedan – što je u svome pisanju bio tajno nadahnjivan od svetog apostola, a drugi – što se udostojio videti takog nebeskog žitelja, svetog apostola Pavla.
Posle toga sveti Jovan ukaza potrebnu pomoć gonjenom velikašu, a blaženi Proklo, rukovođen svojim svetim učiteljem i duhovnim ocem, svetim Jovanom Zlatoustom, napredovaše u vrlinama i usavršavaše se u bogougodnom životu.
Posle pak progonstva i prestavljenja svetog Jovana Zlatousta blaženi Proklo bi od strane patrijarha carigradskog Sisinija[19] postavljen za episkopa grada Kizika.[20] No došavši na svoj presto on ne bi primljen od tamošnjih klirika, palih u jeres, pa se zato vrati u Carigrad i prožive tamo godinu dana. Po smrti pak patrijarha svetog Maksimijana,[21] još dok njegove česne mošti ležahu u crkvi nesahranjene, sveti Proklo bi izabran za patrijarha Carigradskog i na Sveti Veliki Četvrtak uzveden u ovaj visoki čin.
Stupivši na patrijaršijski presto sveti Proklo mudro pasaše stado Hristovo do kraja svoga života. Između ostaloga on usavetova cara Teodosija, sina cara Arkadija,[22] da prenese mošti svetog Jovana Zlatousta iz Komana u Carigrad.[23]
Za patrijarhovanja svetoga Prokla u Vizantijskoj carevini dogodi se veliki zemljotres koji se produžavao šest meseci. Od tog zemljotresa srušiše se mnoge veličanstvene građevine, crkve, palate, i tome slično, a i kameni bedemi gradski; mnoga sela i malene gradove proguta zemlja; neka ostrva potpuno nestadoše; neki izvori i reke iznenada presušiše, a na suvim i bezvodnim mestima potekoše vode. Ovaj strašni zemljotres bejaše po celoj carevini, no naročito u Vitiniji, Heleopontu i Frigiji.[24] Kada se u Carigradu rušahu najlepše i najtvrđe građevine, car Teodosije i carica Pulherija sa svjatjejšim patrijarhom Proklom i svim žiteljima, izišavšaši iz grada, vršahu litije u polju, sa suzama moleći Gospoda da se smiluje na ljude svoje. I zbi se veliko čudo: dok preplašeni narod ispunjavaše vazduh molitvenim usklicima: „Gospode, pomiluj!“ iznenada jedno dete usred naroda bi uzeto nevidljivom silom i na očigled sviju uzneseno na visinu, nedosežnu za ljudski pogled, i kroz kratko vreme opet istim putem spušteno sa visine dole. I to dete ispriča pred carem, patrijarhom i svim narodom da ču Angele koji pevaju na nebu pesmu: „Sveti Bože, Sveti Krepki, Sveti Besmrtni“. – Sav narod odmah poče ponavljati tu Trisvetu pesmu dodavši joj molitvu: „pomiluj nas“. I zemljotres prestade. A mališan koji donese Trisvetu pesmu s neba tog časa predade duh svoj Bogu, i bi česno sahranjen u crkvi svete Irine. Od toga vremena u celoj hrišćanskoj Crkvi poče se upotrebljavati Trisveta pesma.
Sveti Proklo posluži kao patrijarh dvadeset godina i pet meseci i s mirom otide ka Gospodu.[25]
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
EVSTATIJA, TESPESIJA i ANATOLIJA
 
SVETI mučenici Evstatije, Tespesije i Anatolije, behu rođena braća, iz Nikomidije,[26] od roditelja, Filoteja i Evsevije. Filotej beše rodom iz Galatije,[27] iz grada Gangra;[28] on ostavi svoju postojbinu, preseli se u Nikomidiju, i tamo oženi Evsevijom; i dobi sa njom u braku tri sina, ova tri blažena žitelja nebeskoga grada.
Najpre Filotej, njegova supruga i deca behu neznabošci. Najstarijeg sina svog Evstatija on dade na izučavanje neznabožačke filosofije, a Tespesija i Anatolija spremaše za trgovinu, pošto i sam beše trgovac, i to vrlo bogat. No jednom on sa najmlađim sinom Anatolijem krenu radi trgovine u Galatiju. Pri povratku otuda on se na putu srete sa svetim Lukijanom, prezviterom antiohijskim;[29] i putujući s njim on se sa sinom svojim nauči od njega hrišćanskoj veri, i krstiše se u jednoj reci na koju usput naiđoše. Došavši doma Filotej stade tražiti episkopa Nikomidijokog Antima,[30] koji se krio od neznabožaca, jer u to vreme pod carem Maksimijanom i Dioklecijanom sprovođaše se veliko gonjenje hrišćana, i mnogi se verni krijahu od mučitelja. Našavši svetog Antima, Filotej ga noću dovede kući svojoj, te sveti Antim krsti sav dom Filotejev. Odsluživši zatim Božanstvenu liturgiju u domu Filotejevom, sveti Antim pričesti novokrštene Svetim Tajnama, posveti Filoteja za prezvitera, a najstarijeg sina njegovog Evstatija za đakona. Potom sveti Antim ode, krijući se od gonitelja – neznabožaca, a Filotej sa domom svojim tajno služaše istinitome Bogu i vođaše blagočestiv život. Nakon malo godina Filotej pređe ka Gospodu, a i česna supruga njegova Evsevija ubrzo se prestavi. Tako ostadoše tri blagočestiva mladića: đakon Evstatije, Tespesije i Anatolije, braća i po telu i po duhu, jer jednodušno služahu Bogu, goreći duhom i napredujući u vrlinama.
Jedan carev dvorjanin, po imenu Akilin, posla jednoga dana slugu svog da mu kupi neke stvari. A sluga taj, znajući da su ova tri blagočestiva mladića trgovci i imaju svakojaku skupocenu robu, ode u njihov dućan. Ušavši unutra i ne našavši nikoga on pođe uz stepenice koje su vodile na treći sprat, i ču blaženog Evstatija gde čita psalme Davidove. Penjući se tiho uz stepenice, sluga uđe ćutke u odeljenje i ugleda Evstatija gde u rukama drži Psaltir i čita ovo: Neka se postide svi koji se klanjaju kipovima, koji se hvale idolima svojim. Poklonite mu se svi angeli (Psal. 96, 7). Osim toga ugleda on na zidovima krstove i svete ikone, He rekavši ništa on se odmah vrati svome gospodaru, i ispriča mu sve što je video i čuo. Akilin hitno ode k caru Maksimijanu i obavesti ga o onome što mu kaza sluga njegov. I smesta biše poslani vojnici da uhvate Evstatija i njegovu braću. A kada vojnici sa slugom Akvilinovim dođoše do dućana, nađoše dućan zatvoren: jer u to vreme svi žitelji doma behu u velikom ćutanju pričešćujući se Tajnama Hristovim, pošto taj dan beše nedelja. Vojnici kucahu na vrata, vikahu, ali odgovora ne bi.
Međutim sveti Evstatije, saznavši Duhom da su vojnici poslani da njega i braću njegovu uzmu i vode na mučenje, reče svojoj braći: Budite junaci, i ne bojte se, jer nas Vladika naš zove k vencu… Ove noći ja videh gde nas vode na neznabožni sud pred Maksimijana, i nekakav crnac velik i strašan iđaše za nama plačući i ridajući, i bijući se po licu i govoreći: „teško meni, mene sada pobeđuju“. Ispred nas pak iđaše jedan veoma blistav mladić koji držaše u rukama svojim tri venca i tri knjige, i govoraše mi: „Evstatije, đakone Hristov, ovo vam ugotovi Otac milosrđa i Bog svake utehe. Zato, ne plašite se mučitelja, kao što ih se ne uplaši sveti Prvomučenik Stefan“… Rekavši to, svetli mladić uziđe na nebo, a crnac ridajući ode na zapad.[31]
Ispričavši ovo viđenje braći svojoj, Evstatije ih sokoljaše govoreći: He odrecimo se, mili moji, Hrista Boga našeg pred ljudima, da se i On ne bi odrekao nas pred Ocem Svojim i pred svetim angelima Svojim.[32] – A Tespesije i Anatolije odgovoriše: Brate naš i gospodine i oče, mi smo gotovi umreti za Stvoritelja našeg, i ništa nas neće odvojiti od ljubavi Njegove.
Dok oni tako razgovarahu, vojnici silno udarajući u vrata gromko vikahu: „Otvorite vrata, otvorite!“ – Tespesije i Anatolije izađoše i otvoriše vrata. Vojnici upavši unutra pitahu koga još ima s njima. Zatim, predvođeni slugom Akilinovim, oni stepenicama uziđoše na treći sprat. Ulazeći na vrata molitvenog odeljenja njihovog, oni ugledaše Evstatija sa Svetim Evanđeljem u rukama. Otvorivši Evanđelje nasumce, Evstatije pročita: He bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Starešina pak tih vojnika povika k Evstatiju: „Ostavi to što imaš u rukama“, – jer se sam ne smejaše dotaći Svetog Evanđelja, pošto beše sin hrišćanskih roditelja. Đakon Evstatije pritište na grudi Sveto Evanđelje, celiva ga i položi na sto. A jedan od vojnika reče: Pazi kako hrišćani vole svoje knjige u kojima su napisane sve njihove mađije. – Uzevši Evstatija vojnici ga povedoše dole. A on okrenuvši se i ugledavši svete knjige reče im obraćajući im se: „Mi vam se obećavamo!“ – Zatim pogledavši na mnoštvo skupocene robe, kliknu: „Odričemo se vas i svega prolaznoga i idemo za Hristom!“
Zatim izađoše napolje. Vojnici zatvoriše i zapečatiše vrata od kuće, a tri sveta brata svezaše zajedno i povedoše k neznabožnom caru Maksimijanu. Ugledavši ih car se osmehnu i reče: Ko naredi da vežu ova tri mladića? Ubeđen sam da su oni prijatelji naših bogova. – I car naredi da ih odmah odvežu, i obrati im se ovim rečima: Pre svakog razgovora i ispitivanja neka svaki od vas kaže svoje ime i kakvog je roda. – Đakon Evstatije, kao najstariji brat, odgovori za sve: Najmilije i najslavnije ime nam je hrišćani; a pri rođenju ja dobih ime Evstatije, brat moj što mi je s desne strane Tespesije, a ovaj s leve Anatolije; mi smo braća po telu, rođeni smo ovde od jednog oca i majke; otac pak naš, rodom iz Galatije, beše prezviter hrišćanski. – Maksimijan upita: Ko oca vašeg načini prezviterom? – Evstatije odgovori: Onaj koga ti nedavno nepravedno ubi: sveti Antim, episkop našega grada; on i mene postavi za đakona da služim Božijim jerejima kada oni vrše presvete i prečiste Tajne Hristove.
Na to car reče: Prestani govoriti gluposti; bolje je pokloni se sa braćom svojom bogovima našim, i ja ću vam dati počasne i slavne položaje na mom dvoru. Ako ne, onda ću vas mačem pogubiti. – Međutim svetitelji u jedan glas odgovoriše: Čini što hoćeš; mi smo hrišćani, i poklanjamo se samo Jednome Bogu koji je stvorio nebo i zemlju, i Sinu Njegovom Gospodu našem Isusu Hristu, i Svetome Životvornome Duhu; a vašim poganim i odvratnim idolima nikada se pokloniti nećemo.
Razgnevljen ovim odgovorom, Maksimijan naredi da mučenike povale na zemlju i biju motkama. Pošto dugo biše bijeni, svetitelji kao jednim ustima uskliknuše k Bogu: Hvala Ti, Gospode, što nas udostoji da za sveto ime Tvoje budemo mučeni. – Sveti pak Evstatije dodade još ovo: Mnogo se boriše sa mnom od mladosti moje, ali me ne savladaše. Na leđima mojim oraše grešnici, i vodiše duge brazde bezakonja svoga (Ps. 128, 2-3), pomozi nam Bože, Spasitelju naš. – Pošto i dalje svete mučenike strahovito biše, Maksimijan naredi mučiteljima da prestanu sa bijenjem, i reče mučenicima: Bezbožnici! dokle ćete trpeti takve muke? Prinesite bogovima žrtvu i ne pogubljujte sebe uzalud zbog vere u nekakvog čoveka, koji bijen tako kao i vi, umre prinudnom smrću. – Svetitelji odgovoriše: He bilo toga, da se mi odreknemo Spasa Hrista, jer poznasmo da je On istiniti Bog, mada i postrada na krstu radi našeg spasenja.
Tada mučitelj naredi da ih odvedu u tamnicu, da im noge čvrsto zabiju u klade, i da im ne dadu ni jesti ni piti, da bi ih umorili uzama, glađu i žeđu. I dok oni tako tamnovahu u tamnici, jednom u ponoć obasja ih svetlost, javi im se anđeo Gospodnji, razdreši im uze, isceli ih, dade im manu da jedu[33] i reče: Borite se junački za Hrista, a ja neću odstupiti od vas i u svima stradanjima vašim biću s vama, jer sam poslan od Hrista Gospoda da vas čuvam. – Rekavši to anđeo postade nevidljiv. A svetitelji, ispunivši se neiskazane radosti, blagodarahu Boga, pri čemu Evstatije govoraše: Gospod dreši svezane, Gospod otvara oči slepima, Gospod podiže oborene, Gospod ljubi pravednike, Gospoda čuva došljake (Ps. 145, 7-9).
Nakon izvesnog vremena mučitelj Maksimijan sede na sudištu i posla vojnike u tamnicu da mu sužnje Hristove po drugi put dovedu na ispitivanje. Vojnici otidoše i nađoše svete mučenike razdrešene od uza, potpuno zdrave i spokojno spavajuće. Oni onda nadadoše viku, grdeći stražara i pitajući: Ko razdreši sužnje? – Stražar ih sa zakletvom uveravaše da sužnje niko razdrešivao nije, niti je ko u tamnicu ulazio k njima, niti im je ko davao jela i pića. Tada vojnici po novo svezaše mučenike i odvedoše ih k caru. Car, ugledavši ih zdrave i vesele, čuđaše se kako ih to ni batine, ni uze, ni žeđ ne iznuriše; i reče im: Bednici, razmislite šta je za vas korisnije, pa došavši k pameti prinesite bogovima žrtvu, i ja ću vas pustiti s poštovanjem. – No sveti Evstatije odgovori: He nadaj se da ćeš našu čvrstu odluku promeniti bilo laskavim rečima, ili groznim pretnjama i mukama: mi ničim nismo privezani za ovaj život, jer smo nagi izašli iz utrobe majke naše, i nagi treba da izađemo iz ovog sujetnog života.
Car naredi da ih predadu zverovima na pojedenje. I svete mučenike povedoše u gledalište, gde su zverovi imali da ih rastrtu i prožderu; za njima iđahu svi žitelji grada Nikomidije, a beše među njima i mnoštvo potajnih hrišćana; svi behu željni da vide končinu mučenika. Kada svete mučenike postaviše usred gledališta, pustiše na njih dva lava i tri medveda, i sve gledaoce spopade užas od rike ovih zverova. Međutim sveti Evstatije pevaše psalme. „Spasi nas, Gospode, od usta lavovih, – pevaše on -, i od rogova bivolovih smirenost našu, da objavimo ime tvoje braći našoj, i da te slavimo usred skupštine“. – Tespesije pak i Anatolije uplašiše se zverske rike, i Evstatije videvši ih uplašene reče im: Zašto se, braćo moja, plašite ovih zverova? Zar ne znate da je Vladika naš moćan ukrotiti jarost njihovu, kao što je ukroti u jami Danilovoj? Zar se ne sećate reči anđela koji nam obeća da će biti s nama u svima stradanjima našim i čuvati nas?
Dok Evstatije govoraše to, lavovi pojuriše na mučenike, ali došavši blizu njih zastadoše mašući repovima, kao psi kada raspoznadu svoga gospodara. Evstatije im metnu ruke svoje na glave, i pogladivši ih, kao pse potpuno ih ukroti. Medvedi pak počeše se igrati među sobom, i obarahu jedan drugoga na zemlju, a k svetim mučenicima se čak i ne približavahu. A narod na gledalištu videći to stade grajati; neznabošci vikahu: „To su čarobnjaci, i vradžbinama ukrotiše zverove!“ – a hrišćani klicahu: „Velik je hrišćanski Bog koji zapuši čeljusti zverovima, da ne naškode svetim slugama Njegovim!“ – Naposletku car naredi da mučenike bace u tamnicu. U tamnici ih opet poseti anđeo, uteši ih i manom okrepi.
Međutim u to vreme teško se razbole carev sin Maksencije.[34] Zabrinut i ojađen time, car predade mučenike nikejskom komitu[35] Antoniju rekavši mu: Vodi ove hrišćane u svoj grad, i tamo ih prisili da se poklone bogovima. Ako poslušaju, ti ih s počastima vrati natrag k nama; ako pak ne poslušaju, ti ih najpre stavi na mnoge muke, pa ih onda zakolji kao divlje zveri.
Komit uze sužnje i krenu u Nikeju. Stigavši doma on zateče svoju ženu bolesnu. Za mučenike naredi da ih zatvore u tamnicu. Sutradan pak komit sede na sudištu, izvede mučenike preda se na sud i poče im govoriti: Mnogo se brinem za vas, mladi ljudi, i hoću da vam ukažem milost, i da vas uputim caru da primite od njega svakovrsne počasti. Imajte poverenje u mene kao u prijatelja svoga i poslušajte me: prinesite bogovima žrtve. – Svetitelji odgovoriše: Mi se molimo Gospodu našem Isusu Hristu, da nas sačuva besprekorne u veri kojoj nas je naučio i za koju smo gotovi umreti, i da ne dopusti da odstupimo od njega i upadnemo u pogibao u kojoj vi ginete.
Čuvši to, komita spopade od jarosti silan bes i on naredi da mučenike obese glavačke i da ih stružu železnim noktima. Dugo strugani na taj način, krv svetih mučenika tecijaše potocima, meso im otpadaše, kosti se provideše … Najzad, sveti stradalci podigoše glas svoj k Bogu, govoreći: Care i Bože vekova, pogledaj iz svetog obitališta Tvog na nas, nedostojne sluge Tvoje koji stradamo radi svetog imena Tvog. – Dok sveti tako vapijahu k Bogu, njima se davaše odozgo nevidljiva pomoć da junački podnose takve ljute muke. A svirepi mučitelj, videći nepobedivo trpljenje stradalaca, naredi da ih skinu sa mučilišnog drveta i vode u tamnicu. No pošto sveti mučenici ne mogahu od ljutih rana i bolova ići sami, njih kao neke stvari odnesoše i u tamnicu baciše.
U tamnici se svetim stradalcima opet, kao i ranije, javi anđeo Gospodnji, u velikoj svetlosti, uteši ih radosnim reči ma, i isceli ih od rana. I sveti mučenici slavljahu Boga govoreći: Hvala Ti, Bože, što ne ostavljaš one koji se nadaju u Tebe i koji stradaju radi Tebe! Čime ću Ti uzvratiti, Gospode, za sva dobra što si mi učinio? Koji je Bog tako velik kao Bog naš? Ti si Bog koji čini čudesa.[36]
Posle pak nekog vremena mučitelj opet izvede iz tamnice svete mučenike i postavi ih preda se na sud. A ispred svetih mučenika poređa svoje idole, i pretnjama ih primoravaše da se poklone tim idolima. I govoraše im: Ako ne izvršite carevo naređenje i ne poklonite se bogovima našim, onda ću vas mačem poseći, i tela vaša dati na pojedenje pticama nebeskim, i zverima zemaljskim. – Na to sveti mučenici odgovoriše u jedan glas: Nećemo odstupiti od Hrista Boga našeg, niti ćemo se pokloniti poganim idolima, nemim i gluvim, koji oči imaju i ne vide, uši imaju i ne čuju, usta imaju i ne govore, noge imaju i ne hode. Taki su i svi oni koji ih grade i svi oni koji se uzdaju u njih (Psal. 113, 13).
Na ove reči mučitelj od silnoga gnjeva riknu kao lav i naredi da mučenike izvedu van grada, i da ih zakolju mačem kao divlje zveri, a da tela njihova bace nesahranjena na rastrgnuće zverima i pticama. I sveti mučenici biše odvedeni na mesto pogubljenja. Na tom pak mestu nalažaše se maslinjak, i mučenici biše privezani za drveće radi pogubljenja. U taj maslinjak dođoše i dva bliska prijatelja svetih mučenika, hrišćani Paladije i Akakije. Oni pripadoše k nogama slugu koji su imali zaklati svete mučenike, dadoše im mnogo zlata i moljahu ih govoreći: Gospodo, pričekajte malo dok porazgovaramo s ovim osuđenim hrišćanima, jer im imamo nešto kazati, pa ih onda zakoljite. – Uzevši zlato, sluge se malo skloniše u stranu od njih. Paladije pak i Akakije priđoše k svetim mučenicima, s ljubavlju ih celivaše, i s plačem i mnogim suzama ih moliše da se pomole za njih. A kad se sveti mučenici moljahu, ču se s neba glas koji ih pozivaše u večni pokoj, i oni tog časa s radošću predadoše duše svoje u ruke Božije. Sluge pak mučiteljeve, iako videše da su mučenici već umrli, ipak, bojeći se mučitelja, izvršiše njegovo naređenje i na mrtvima: Evstatija i Tespesija zaklaše po grlu, a Anatoliju probodoše rebra. Potom, kad tela umrlih već ležahu na zemlji, oni im odsekoše glave, pa ostavivši ih nesahranjene otidoše.[37] Tada s neba siđoše šest anđela u vidu orlova i kružahu nad telima svetih mučenika dok ih Paladije i Akakije ne sahraniše česno.
Tor istog dana komit Antonije se pri zalasku sunca razbole, a sutradan najpre umre žena njegova, pa onda i on sam, pavši nad mrtvom ženom svojom, u mukama izvrže dušu svoju. I on se muči u paklu, a sveti stradalci raduju se u Carstvu Hrista Boga našeg, kome slava kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DASIJA
 
ZA carovanja Dioklecijana i Maksimijana u gradu Dorostolu[38] življaše ovaj sveti mučenik. U tom gradu beše običaj da se svake godine na trideset dana pre praznika neznabožačkog boga Kronosa[39] izabere između vojnika što lepši mladić radi prinošenja na žrtvu bogu Kronosu. U toku tih trideset dana izabranog mladića su odevali u carske haljine, ispunjavali mu svaku želju, i pripremali ga za žrtvu. I o samom prazniku prinosili ga na žrtvu Kronosu. I jednom ovaj tužni udeo pade na hrabrog i vrlo lepog vojnika Dasija. Dotada Dasije beše potajni hrišćanin. A kada ga zadesi ovaj zlosrećni izbor, on odluči da radije objavi sebe hrišćaninom, nego da život svoj žrtvuje radi umilostivljenja odvratnog boga neznabožačkog. „Ako mi valja umreti, – reče on svojim drugovima vojnicima -, onda bolje umreti kao hrišćanin za Hrista“.
Sa tog razloga sveti Dasije prezre blaga i naslade zemaljske, koje je mogao uživati u toku trideset dana, po neznabožačkom običaju. On odbaci sva raskošna obećanja neznabožaca, čvrsto se držeći reči svetog apostola: sve smatram za đubre, samo da Hrista dobijem (Flb. 3, 8). Umesto veselja i gozbi, sveti Dasije stade izobličavati bezbožje neznabožaca i njihovo bezumno služenje idolima, i neustrašivo propovedaše Hristovo Evanđelje. Nadahnut blagodaću Svetoga Duha, ispovednik Hristov revnosno ubeđivaše sve da veruju u Jedinog Istinitog Boga i Jedinorodnog Sina Božijeg Isusa Hrista. Kada glas o tome dopre do neznabožačkih vladara Dioklecijana i Maksimijana, oni narediše da Dasije bude izveden na sud pred upravitelja Mizijske oblasti Vase. Na sudu sveti Dasije smelo izobličavaše bezumlje idolopoklonika i ispovedaše Hrista. Zbog toga on bi stavljen na strašne muke, pa potom posečen mačem.[40]
 
SPOMEN SVETIH SVEŠTENOMUČENIKA
NIRSE i JOSIFA
 
SVETI Nirsa beše episkop u zemlji Persiji i imađaše za sapodvižnika svoga učenika Josifa. Kao prave sluge Hristove, oni se bojahu Boga koji je stvorio nebo i zemlju, more i sve što je u njima (Psal. 145, 6), i truđahu se da vode vrlinski život ispunjujući zakon Hristov.
Videći vrlinski život svog učenika Josifa i njegovo bogočežnjivo trudoljublje, sveti Nirsa ga proizvede za episkopa. Sunarodnici njihovi Persijanci, obožavajući sunce kao boga, klanjahu se suncu i predavahu se raznim porocima. Sveti Nirsa i Josif veoma tugovahu zbog toga, i revnovahu za Crkvu Hristovu. Ukrepljavani blagodaću Božjom oni revnosno propovedahu Evanđelje Hristovo, i mnoge neznabošce obratiše k veri u Istinitoga Boga i naučiše ih pobožnom življenju.
U to vreme persijski car Sapor podiže ljuto gonjenje na hrišćane,[41] primoravajući ih da se poklanjaju suncu i ognju. Čuvši da episkopi Nirsa i Josif, izobličavajući zabludu Persijanaca, mnoge od njih obraćaju ka Hristu, car naredi da ih uhvate i dovedu k njemu.[42]
Caru predstade osamdesetogodišnji starac sa svojim učenikom i sapodvižnikom. Car im naredi ili da se poklone ognju ili da se pripreme na muke i smrt, a svetitelji na to neustrašivo odgovoriše: Ako bi ti, care, mogao da nas po smrti našoj i sedam puta vaskrsavaš za mučenja, ti nas ni time ne bi odvojio od ljubavi naše prema Hristu.
Čuvši takav odgovor svetih ispovednika, čvrsto rešenih da postradaju za Hrista, razgnevljeni gonitelj naredi da im se odmah odseku glave.
Tako ovi sveti mučenici primiše neuvenljive vence na nebesima.
 
SPOMEN SVETIH SVEŠTENOMUČENIKA
JOVANA, SAVERIJA, ISAKIJA, IPATIJA
i drugih s njima
 
SVETI mučenici Jovan, Saverije, Isakije i Ipatije behu episkopi u raznim gradovima zemlje Persije. A kada neznabožni ognjepoklonik Sapor, car Persijski, stade primoravati hrišćane da se klanjaju suncu i ognju, onda ovi svetitelji sokoljahu verne da budu čvrsti sledbenici Hristovi, i obraćahu ka Hristu neznabožne Persijance. Oni izobličavahu zablude ognjepoklonika ubeđujući ih da sunce i oganj nisu bogovi već samo tvorevine, sazdane radi proslavljenja Tvorca i radi služenja ljudima.
Kada glas o njihovom učenju dođe do cara Sapora, on posla vojnike i svoje velmože u one gradove gde ivi svetitelji propovedahu, i naredi da ih uhvate. Uhvaćeni, oni bez ikakvog straha predstadoše caru na sud. Car ih vrlo strogo upita: Zar vam je nepoznato da ja vodim poreklo od bogova, molim se suncu i obožavam oganj? A vi? ko ste vi što ustajete protiv mojih naređenja, unižavate sunce i nipodaštavate oganj? – Svetitelji jednoglasno ispovediše veru u Jednoga Boga. Pritom govorahu: Radi naše koristi Bog je naredio da postoje sunce i oganj. A Istiniti Bog je Jedan: On je stvorio sve i Njemu Jedinome priliči poklonjenje i slava. – Na to car povika: Koji je bog slavniji od Ormuzda ili strašniji od Arimana?[43] I ko se može nazivati mudrim čovekom ako se ne klanja suncu?! – Episkop Saverije ponovo potvrdi u ime svih ispovedanje vere: Mi ne znamo, care, drugoga Boga osim Satvorivšeg nebo i zemlju, sunce i mesec i sve vidljivo i nevidljivo; i verujemo u Sina Njegovog, Isusa Nazarećanina.
Tada car naredi da svetitelja biju po ustima, i to tako bezdušno, da mu poispadaše zubi. – Car na to podrugljivo dobaci: Dozovi Isusa da ti metne zube! – A kada Saverije zbog toga nazva cara bezbožnikom, bičevaše ga strahovito, pa polumrtva baciše u tamnicu.
Posle toga mučitelj pozva Isakija i upita ga s pretnjom: Jesi li ti istog mišljenja sa Saverijem, te treba i tvoju krv da prolijem? – Oduševljen tvrdim primerom i ispovedanjem vere Saverija, sveti Isakije odgovori caru: Jednomislenost naša, care, jeste najviša mudrost koju ti ne postižeš. – Razdražen čvrstinom hrišćana car prećaše Isakiju da će mu odrezati jezik ako produži govoriti take reči. Zatim car pređe na optužbe persijskih maga[44] protiv Isakija i zatraži od njega objašnjenje radi čega on podiže hramove hrišćanske. Na to Isakije odgovori: Ako bih to prestao raditi, kako bi se ime Božije slavilo i među neznabošcima?
Tada se car obrati k uglednim građanima, koji se pred tim, videći svirepost carevu, odrekoše hrišćanstva. On ih silno grđaše i prećaše im smrću ako se budu povratili hrišćanskoj veri. On se kunijaše da dok on caruje neće trpeti u svome carstvu nijednog hrišćanina. Zatim naredi otpadnicima, koji drhtahu od straha, da Isakija zaspu kamenjem. I sami velmože – veroodstupnici zasuše kamenjem svoga episkopa izvan grada.
Posle toga svi Persijanci, naročito znatni građani i načelnici, ustadoše protiv hrišćanstva. Tako Selevkijski episkop Jovan, koji tamnovaše u tamnici pri zamku Bet-Gascita, bi umrtvljen po naređenju načelnika Gadiapskog. Sveštenik pak Gulsale Isak bi zasut kamenjem. Ispovednik Saverije kroz dva dana umre u tamnici od nanesenih mu rana. Kada o tome izvestivši cara on, po zlobi svojoj, ne poverova tom izveštaju i naredi da umrlome episkopu odrube glavu i donesu mu je.
Bez obzira na veroodstupnike – velmože cara Sapora, uplašene njegovom bezdušnošću, mnogi hrišćani iz mirjana pokazaše se tvrdi u veri i po ugledu na svoje pastire čvrsto iđahu na muke za Hrista. Tako Azat, evnuh namesnika Gadiapskog, bi sa drugim hrišćanima odvučen u idolište gde Persijanci prinošahu žrtve. Ali, od detinjstva vaspitan u hrišćanskoj veri, on zajedno sa ostalim vernicima izobliči neznabošce i odbi da prinese žrtvu suncu, znajući da „neznabošci đavolima žrtvuju a ne Bogu“ (1 Kor. 10, 20). Zato ih staviše na razne muke. Posle toga Azat bi udavljen rukama jednog veroodstupnika. S njim zajedno bi mučen i ubijen Sasanije. Jednom hrišćaninu, po imenu Avramu, oči biše iščupane pomoću usijanih klinaca, od čega on nakon dva dana umre u strašnim mukama, ne prestajući prizivati ime Hristovo. A Simeona hrišćanina Persijanci zakopaše živog u zemlju do prsiju, pa mu strelama izrešetaše deo tela što beše nad zemljom.
Za vreme ovog gonjenja u zemlji Persiji zasijaše vencima mučeničkim i mnoge žene i devojke iz hrišćanki, takmičeći se sa spomenutim svetim muževima u ljubavi prema Hristu. Tako, device Tekla i Ana i s njima Vauta (Boguta), visokorodna žena, Mamija, Tatona, Mama i Nana, i mnoge druge, koje neustrašivo izobličavahu bezbožje Persijanaca, biše iskasapljene mačevima. Zemlja, orošena krvlju ovih mučenica, proizvede isceliteljnu smokvu, kao neku vrstu osude goniteljima. A jeretici i manihejci[45] posle izvesnog vremena, ne podnoseći ovo čudo kojim sama zemlja rečito govoraše o istinitosti vere ispovednica Hristovih, uništiše ovu smokvu. No zbog toga biše kažnjeni opakom boleštinom.
Tako i u zemlji Persiji Gospod odgaji mnogobrojni sabor mučenika i ispovednika, koji postradaše za Gospoda Hrista.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TEITAZETA, SASANIJA, NOILMARIJA i ZARUANDINA
 
OVI sveti mučenici postradaše za Gospoda Hrista kopljima isprobadani. Sa njima postradaše i svete hmučenice Tekla, Vauta i ostale (pod današnjim datumom).
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA
TEKLE, BAUTE i DENAHISE, TEHTUE, MAME, MALOHIJE,
ANE, NANE, ASTE i MALAHE
 
POSTRADALE za veru u Gospoda. Živele u Persiji kao podvižnice djeve. Persijski car ih primoravao da se poklone ognju i suncu. One to odlučno odbiše. On naredi te neke od njih mačem posekoše, druge isekoše noževima zajedno sa evnuhom Geitazetom (Azetom) n drugim mučenicima (pod današnjim danom).
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TEOKTISTA ISPOVEDNIKA
 
PATRICIJE po zvanju; prestavio se u vreme carice Teodore, u prvoj polovini devetoga veka.
 


 
NAPOMENE:

  1. Dekapolj = Deset gradova: savez deset gradova u Isavriji, malene oblasti u gorama Male Azije, na jugu njenom. Prema imenu tog saveza gradova prepodobni Grigorije i dobio nadimak Dekapolit.
  2. Ovde se podrazumevaju Četrdeset mučenika Sevastijskih, čiji pomen Crkva praznuje 9. marta.
  3. 1 Mojs. 12, 1.
  4. Jevr. 13, 14.
  5. Mt. 8, 20; Lk. 9, 58.
  6. Enos – primorski grad sa pristaništem, na zapadu od Carigrada.
  7. Hristopolj – inače Emvoli, grad na severoistoku od Soluna.
  8. Regija – grad u jugozapadnom delu Italije, na obali Sicilijskog zaliva.
  9. Saraceni – naziv za skitačko pleme Araba; docnije – označava sve muhamedance.
  10. 3 Car. 7, 6.
  11. Grigorije – grčka reč, znači: onaj koji bdi, koji straži.
  12. Reč je o gori Olimpu na severu Male Azije, na granicama Viti nije i Mizije, ode je tada cvetalo monaštvo.
  13. To je bilo za carovanja Lava Jermenina (813-820. godine).
  14. Prepodobni Josif poznat pod imenom „Pesmopisac“ (+ 883. god.); spomen njegov Crkva praznuje 4. aprila. Prepodobni Jovan – spomen njegov praznuje se 18. aprila.
  15. Papa Lav III od 795-816. godine.
  16. Prepodobni Grigorije upokojio se 816. godine. – Prepodobni Josif ne zateče među živima svog učitelja. Vrativši se posle šest godina iz zatočenja u Carigrad on dožive tu utehu što svojim rukama opipa netljeno telo prepodobnog Grigorija i nastani sa učenikom njegovim Jovanom kraj kivota njegovog. Po smrti pak Jovana, Josif pređe i nastani se pri hramu svetog Zlatousta i u njemu položi proslavljene netljenijem i čudesima mošti prepodobnog Dekapolita i učenika njegovog Jovana. Nakon nekog vremena nedaleko od toga hrama on osnova manastir u ime svetog Nikolaja Kasuljkog, i u njega prenese mošti prepodobnih. Josif Pesmopisac napisa i službu u čast prepodobnog Grigorija. – Čeone mošti prepodobnog Grigorija netljene i čitave nalaze se u sadašnje vreme u Rumuniji u manastiru Bistrica.
  17. Sveti Proklo bejaše pri svetom Jovanu Zlatoustu đakon, potom jeromonah i singel, tojest kelejni prislužitelj patrijarhov, koji je živeo u istim odajama, s njim, i u isto vreme bio njegov najprisniji učenik.
  18. Arkadije, sin Teodosija Velikog, car Istočne Rimske carevine, carovao od 395. do 408. godine.
  19. Sisinije bio patrijarh Carigradski od 426. do 427. godine.
  20. Kizik – maleni grad na severnoj obali Male Azije. – Blaženi Proklo postavljen za episkopa 426. godine.
  21. Sveti Maksimijan bio patrijarh od 431. do 434. godine.
  22. Teodosije II Mlađi, – carovao od 408. do 450. godine.
  23. Koman – grad u Jermeniji, gde je umro na putu u progonstvo, i prvobitno sahranjen bio sveti Jovan Zlatoust.
  24. Vitinija, Helespont i Frigija – maloazijske pokrajine Vizantijske carevine.
  25. Sveti Proklo se prestavio 446. godine.
  26. Nikomidija, sada Ismid, – glavni grad maloazijske pokrajine Vitinije, na jugoistoku od Bosforskog Moreuza. Tu imali svoje dvorce carevi: Dioklecijan i Konstantin Veliki.
  27. Galatija – pokrajina Vizantijske carevine, usred Maloazijskog poluostrva.
  28. Gangra – grad značajan po Pomesnom saboru, održanom u njemu 340. godine.
  29. Spomen njegov 15. oktobra.
  30. Spomen njegov 5. septembra.
  31. Zapad – mesto sunčeva zalaska i kao neko carstvo tame, i simvol toga carstva. Car toga carstva je đavo, koga sveti Evstatije i vidi u ovome crncu o kome se govori.
  32. sr. Mt. 10, 33.
  33. Sr. 2 Mojs. 16, 11-46.
  34. Maksencije – docnije bio car od 305. do 312. godine.
  35. Komit = gradonačelnik, vojvoda, eparh, upravitelj.
  36. Psal, 115, 5; 76, 14.15.
  37. Sveti mučenici Evstatije, Tespesije i Anatolije postradali oko 312. godine.
  38. Dorostol, današnja Silistrija, na Dunavu u drevnoj Mizijskoj oblasti, nedalako od obala Crnoga mora.
  39. Kronos, ili Saturn, po verovanju ondašnjih neznabožaca, najsvirepiji bog. Da bi ga umilostivili, neznabošci su mu svake godine prinosili ljude na žrtvu.
  40. U početku četvrtog stoleća.
  41. To je gonjenje u Persiji bilo oko polovine četvrtog stoleća.
  42. To je bilo četvrte godine tog gonjenja (oko 343-347); a svetitelji Božji posečeni mačem 20. novembra.
  43. Ormuzd – ime vrhovnog božanstva kod drevnih Persijanaca. Za njih on je; mudri bog, tvorac svega sveta, stvorio je sunce, mesec, zvezde, nebo, zemlju, vodu i čoveka; on je prijatelj i čuvar dobra, neprijatelj lažova, odmazditelj za nepravdu. Ariman pak oličenje je zla; u stalnoj je borbi sa dobrim bogom Ormuzdom, i trudi se da poseje seme zla po njegovoj tvorevini. Otuda je Ariman izvor škodljivih sila prirode, boleština, nerodice i ostalih nedaća.
  44. Magi kod Persijanaca – članovi opštine žrečeva. Oni prvobitno bili čuvari naučne obrazovanosti i verskih obreda; pretskazivali budućnost na osnovu položaja zvezda, kao zvezdočatci; uživali veliki ugled u narodu, i imali veliki politički uticaj.
  45. O ovim jereticima Manihejcima zna se da su se pojavili u Persiji i da su učili o dva suprotna načela (= dualisti): dobra i zla, svetlosti i tame, duha i materije.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *