NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
19. NOVEMBAR
 
SPOMEN SVETOG PROROKA
AVDIJE
 
SVETI prorok Avdija beše iz sela Vitaharama od predela Sihemskih. On služaše na dvorcu careva Izrailjskih, i beše domoupravitelj u cara Ahava.[1] Od mladosti svoje Avdija bejaše veoma bogobojažljiv; i kada sav Izrailj odstupi od Boga i stade se klanjati poganome Vaalu,[2] on tajno služaše Jedinom Istinitom Bogu otaca svojih koji spase Izrailj iz Egipta i provede ga kroz Crveno More no suvu. A kada bezakona Jezavelja ubijaše proroke Gospodnje, Avdija uze sto proroka, i sakri ih, po pedeseg u jednu pećinu, i hrani ih hlebom i vodom u vreme gladi koja bi u dane proroka Ilije. Jednom Ahav dozva Avdiju i reče: Pođi po zemlji na izvore i na sve potoke, eda bismo našli trave da sačuvamo u životu konje i mazge, da nam ne izgine stoka. I podeliše među se zemlju kuda će ići: Ahav otide jednim putem sam, a Avdija otide drugim putem sam. A kada Avdija bejaše na putu, srete ga prorok Ilija; i on ga pozna, i pade ničice, i reče: Jesi li ti, gospodaru moj Ilija? – A on mu reče: Ja sam; idi i kaži gospodaru svome: evo Ilije. – A Avdija reče: Šta sam zgrešio, da slugu svoga predaš u ruke Ahavu da me pogubi? Tako da je živ Gospod Bog tvoj, nema naroda ni carstva kuda nije slao gospodar moj da te traže; i kada mu govorahu da tebe nema, on zakle carstva i narode, da zakletvom potvrde da te nisu mogli naći. A ti sada kažeš: idi, kaži gospodaru svome: evo Ilije. A kad ja otidem od tebe, duh će te Gospodnji odneti, a ja neću znati kuda; obavestim li ja Ahava, i on dođe i ne nađe te, ubiće me, a sluga se tvoj boji Gospoda od mladosti svoje. Nije li kazano gospodaru mome šta sam učinio kad Jezavelja ubijaše proroke Gospodnje? kako sakrih stotinu proroka Gospodnjih, po pedeset u jednu pećinu, i hranih ih hlebom i vodom. A ti sada kažeš: idi, kaži gospodaru svome: evo Ilije. Ubiće me. – A Ilija reče: Tako da je živ Gospod nad vojskama, pred kojim stojim, danas ću mu se pokazati.[3]
Tada otide Avdija u susret Ahavu i obavesti ga o svetom proroku Iliji. I Ahav otide pred Iliju. I kad Ahav vide Iliju, prorok Božji ga izobliči što navodi nesreću na Izrailj ostavivši zapovesti Gospodnje i pristavši za Vaalima, za lažnim bogovima.[4] Zatim sveti prorok učini veliko čudo: nizvede s neba oganj na žrtvu i vodu, kao što o tome piše u Knjigama o carevima.[5] Videći to Avdija se radovaše zbog svemoguće sile Boga svog, i plamtijaše ljubavlju k Njemu, i goraše revnošću za Njega, i služaše My usrdnije hodeći po zapovestima Njegovim. Zatim, kada umre Ahav i na presto stupi njegov sin Ohozija, Avdija u to vreme obavljaše vojničku službu. I on, po svedočanstvu svetog Doroteja i blaženog Jeronima, bejaše jedan od ona tri pedesetnika, koje Ohozija šiljaše k proroku Iliji, od kojih dvojicu sažeže oganj koji pade s neba na njih po reči proroka, a treći pedesetnik, koji i beše Avdija, bi pomilovan: jer on sa smernošću pristupi svetom proroku Iliji, kleče na kolena pred njim, i moleći ga reče mu: Čoveče Božji, poštedi dušu moju i dušu ove pedesetorice, slugu tvojih. – I poštede ga Ilija, i ustade i otide s njim k caru (4 Car. 1, 9-15). Od toga vremena Avdija napusti carsku službu, i pođe za svetim prorokom Ilijom, i dobi duh proroštva kao onaj koji je proroke Gospodnje sačuvao i prehranio i za prorokom išao. A kada umre, on bi pogreben sa svojim pretcima.[6]
 
ŽITIJE PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
VARLAMA i JOASAFA Indijskih
 
NA istoku postoji veoma prostrana zemlja, zvana Indija, naseljena mnogim narodima, puna svakovrsnih bogatstava i plodova, a granicama svojim približava se Persiji. Ta zemlja beše nekada prosvećena od svetog apostola Tome, ali ne ostavi potpuno služenje idolima, jer mnogi, okoreli u neznaboštvu, ne primiše spasonosno učenje i držahu se demonske obmane. U toku vremena neznaboštvo poraste kao trnje i stade ugušivati dobro seme svete vere, te je u Indiji nesravnjeno više neznabožaca nego vernih.
U toj zemlji stupi na presto jedan car, po imenu Avenir, veliki i slavan silom i bogatstvom, ali veoma ubog duhom, jer beše neznabožac i služaše demonima a ne Bogu, klanjajući se bezdušnim idolima, i žestoko gonjaše Crkvu Hristovu, naročito učitelje crkvene, prezvitere i monahe. Neki od njegovih dvoranina, poverovaše u Hrista i uvidevši taštinu ovoga sveta, ostaviše sve i postadoše monasi. Zbog toga se car strahovito razjari, dohvati mnoge monahe i pobi, i naredi da hrišćane svuda primoravaju na klanjanje idolima. Posla on i po svima potčinjenim mu zemljama pismena naređenja knezovima i vlastelinima: da mučenjima i raznovrsnim ubistvima uništavaju sve koji veruju u Hrista i ne žele da se klanjaju idolima. Zbog toga se mnogi od vernih pokolebaše: neki, ne budući u stanju podneti mučenja, otpadahu od vere; a drugi sami se predavahu na mučenja i, čvrsto stradajući za Gospoda svog, polagahu duše svoje za Njega. Međutim većina, skrivajući svoju veru zbog opasnosti, tajno služahu Gospodu držeći svete zapovesti Njegove; drugi pak, naročito monasi, bežahu u pustinju, i krijući se po gorama i nepristupačnim mestima življahu Bogu.
U to vreme caru se rodi sin i dadoše mu ime Joasaf. Detence beše neobično lepo, i ta neobična telesna lepota kao da predznamenovaše njegovu buduću veliku lepotu duševnu. Car, sabravši mnoštvo vračara i zvezdara, raspitivaše ih šta očekuje detence kada ono poraste. A oni posle mnogih razmatranja rekoše da će biti veći od svih careva što su bili pre njega. Jedan pak od tih zvezdara, najmudriji među njima, ne po kretanju zvezda nego, kao nekada Valaam,[7] po Božanskom otkrivenju, reče caru: „Detence će porasti ne u tvome carstvu nego u drugom boljem i nesravnjeno većem. Isto tako mislim da će primiti hrišćansku veru koju ti goniš; i nadam se da ovo moje proročanstvo neće ispasti lažno“.
Čuvši da će sin njegov biti hrišćanin, car se veoma ožalosti, i razmišljaše šta da uradi da se takvo proroštvo ne ispuni. I on smisli ovo: sagradi zasebnu prekrasnu palatu sa mnoštvom svetlih prostorija, da tamo bude odgajen Joasaf. A kad Joasaf poodraste i telom i razumom, otac mu odredi vaspitače i sluge, mlade po godinama i lepe po spoljašnjosti; i naredi im da oni ne dopuste nikome sa strane da dolazi careviću, i da on nikoga ne viđa osim njih. Pored toga car im zapovedi da ništa žalosno i tužno iz ovog života ne govore careviću: ni o smrti, ni o starosti, ni o bolesti, ni o drugim sličnim nevoljama, što bi moglo poremetiti njegovo veselje; nego naprotiv govoriti mu samo što je lepo i veselo, da um njegov, stalno zauzet nasladama i zadovoljstvima, ne bi mogao razmišljati o budućnosti. Car naredi i to, da se niko ne usudi reći careviću nijednu reč o Hristu, i da se nikada ne spomene ime Hristovo pred njim. Jer više svega car željaše da se od carevića sakrije ovo ime, bojeći se da se ne ispuni zvezdarevo proročanstvo. A kada se dešavalo da se neko od onih što služe careviću razboli, car je naređivao da se takav odmah ukloni sa carevićevih očiju, i da se mesto njega odredi drugi mlad i lep, da oči carevića ne bi videle ništa tužno.
Kada car saznade da u njegovoj zemlji ima još nekoliko monaha preostalih u životu, a on je držao da monaha uopšte nema, – strahovito se razjari, i odmah posla po svima krajevima i gradovima glasnike da objave njegovu naredbu: da u roku od tri dana u njegovom carstvu ne ostane više ni jednoga monaha. Nađe li se pak posle tog roka neko monaško lice, neka bude u ognju spaljeno ili mačem posečeno. Jer oni, govoraše car, uče ljude da Raspetoga poštuju kao Boga.
I tako carski sin, bezizlazno boraveći u sagrađenoj mu palati, dostiže mladićko doba, izuči svu indijsku i egipatsku mudrost, i beše veoma pametan i razborit i svakim dobrim ukrašen. No on često razmišljaše o tome zašto ga njegov otac drži u bezizlaznom zatvoru, i upita o tome jednoga svog vaspitača. Ovaj, videći da je dečak vrlo pametan i veoma dobar, ispriča mu podrobno sve šta zvezdari prorekoše o njemu kada se rodio, i kako njegov otac podiže gonjenje na hrišćane, naročito na monahe, od kojih mnoge pobi, a ostale protera iz svoje zemlje, jer se bojao, govoraše vaspitač, da ti ne postaneš hrišćanin. Čuvši to, carev sin ućuta, i razmišljaše u sebi o svemu što mu vaspitač kaza.
Car često posećivaše sina, jer ga veoma ljubljaše. Jednoga dana Joasaf reče ocu: Hteo bih, oče moj, da od tebe saznam nešto o onome zbog čega sam stalno tužan i žalostan. – Otac, bolno dirnut ovim rečima, odgovori: Kaži mi, čedo premilo, kakva te to žalost mori, i ja ću se potruditi da je brzo u radost pretvorim. – Tada Joasaf upita oca: Zašto si me zatvorio ovde, i čuvaš me između zidova i vrata, i niko me ne može videti? – Otac odgovori: Neću, čedo, da vidiš nešto što bi moglo ožalostiti tvoje srce i oduzeti ti radost, jer želim da sav vek svoj provedeš u neprekidnim zadovoljstvima, i u svakoj radosti i veselju. – Na to sin reče ocu: Dobro znaj, oče, ovaj mi zatvor ne pričinjava radost i veselje, nego mi stvara takvu tugu i žalost, da mi i sama hrana i piće nisu slatki već gorki. Ja želim da vidim sve što je iza ovih vrata. Zato, ako ne želiš da umrem od tuge, ti mi dozvoli da izlazim kuda hoću, i da naslađujem dušu gledajući ono što dosad ne videh.
Čuvši to car se sneveseli, i zamisli: ako zabrani sinu izlazak, baciće ga u još veću tugu i žalost. Zato reče sinu: Neka bude, čedo moje, po želji tvojoj. – I odmah naredi car da se dovedu odabrani konji i spremi sve što dolikuje carskom dostojanstvu, i od tada ne branjaše sinu da izlazi kuda hoće. Pritom car zapovedi pratiocima carevićevim da ne dopuste da on sretne išta ružno ili tužno, nego da mu pokazuju samo ono što je dobro i lepo, što veseli oči i srce. I još naredi car da se svuda putem priređuju igre i pevanje, i da ispred carevića ide muzika svake vrste, i da se daju razne pozorišne predstave, da bi se svim tim naslađivao duh carevića.
Često izlazeći s takvim počastima i radostima, jednoga dana carević, pošto se njegovi pratioci behu nešto zamajali, vide dva čoveka, od kojih jedan beše gubav a drugi slep. I upita svoje pratioce: Ko su ovi? i zašto su takvi? – A pratioci, ne mogući zatajiti nemoći ljudske, rekoše: To su stradanja ljudska, koja obično dolaze ljudima od truležne prirode i od rđavog ustrojstva tela našeg. – Carević ih upita: Da li se to dešava sa svima ljudima? – Oni odgovoriše: He sa svima, već sa onima čije se zdravlje poremeti od zloupotrebe zemaljskih blaga. – Tada carević upita: Ako se to obično ne dešava svima ljudima već samo nekima, onda znaju li oni koje će snaći ta zla, ili ona dolaze iznenada i neočekivano? – Pratioci odgovoriše: Ko od ljudi može znati budućnost?
Carević prestade sa pitanjima, ali ga zabole srce zbog neobičnosti onoga što vide, i promeni se u licu. A ne mnogo dana nakon toga, nalazeći se opet u šetnji, on srete oronulog starca, izborana lica, raslabljenih nogu, pogrbljena, potpuno seda, bezuba, i koji je jedva govorio. Videvši ga carević se užasnu i, naredivši da mu privedu starca, upita ih: Ko je ovo, i zašto je takav? – Odgovoriše mu pratioci: Ovaj čovek ima mnogo godina, i pošto su mu sile postepeno malaksavale i udovi slabili, on je i dospeo u ovakvu starost i iznemoglost kakvu vidiš. – Mladi carević upita: A šta će dalje biti s njim kada on proživi još mnogo godina? – Oni mu odgovoriše: Ništa drugo, samo će ga smrt uzeti. – Carević upita: Da li to predstoji svima ljudima, ili to biva samo sa nekima? – Oni odgovoriše: Ako smrt ne snađe čoveka u mladosti, onda tome čoveku, posle mnogo godina, nemoguće je ne dospeti u ovakvu starost. – Carević upita: A u kojim godinama to postiže čoveka? I ako smrt predstoji svima bez izuzetka, onda nema li kakvog bilo sredstva da se smrt izbegne i da se ne zapadne u ovakvu nevolju?
– Odgovoriše mu: U osamdeset ili u sto godina ljudi dolaze u ovakvu starost, i potom umiru; i drukčije ne može biti: jer smrt je prirodni dug čovekov, i nastupanje smrti je neizbežno.
– Na sve to što vide i ču ovaj pametni mladić uzdahnu iz dubine srca i reče: Ako je to tako, onda je ovaj život gorak i pun svakovrsnih patnji. I kako čovek može ne biti tužan kada se stalno nalazi u očekivanju smrti, čiji je dolazak ne samo neizbežan nego i neizvestan, kao što rekoste?
I otide carević u svoj dvorac, i beše u velikoj tuzi, neprestano razmišljajući o smrti i govoreći sam sebi: Ako svi umiru, onda ću i ja umreti; pa još i ne znam kada ću umreti. A kada umrem, ko će se setiti mene? Proći će mnogo vremena, i sve će pasti u zaborav… He postoji li neki drugi život posle smrti, i drugi svet? – I beše on veoma smućen tim mislima; ali ih ne kaza svome ocu, nego samo mnogo raspitivaše svoga, gore spomenutog vaspitača, zna li on nekoga koji bi mu mogao objasniti sve to i utvrditi um njegov koji iznemogava u razmišljanjima. – Vaspitač mu reče: Ja sam ti ranije kazao kako tvoj otac one mudre pustinjake koji svagda razmišljaju o takvim stvarima, jedne ubi a druge u gnjevu protera, i sada ne znam nikoga od njih u našim krajevima.
Zbog toga mladog carevića obuze silna tuga, duša mu se ispuni bola, i on provođaše život u neprestanoj patnji. Sa tog razloga sve slasti i lepote ovoga sveta behu u njegovim očima nečistota i gadost. Ali Bog koji hoće da se svi spasu i dođu u poznanje istine, po običnom čovekoljublju Svom i milosti, uputi ovog mladića na pravi put; i to ovako.
Bejaše u to vreme neki mudar i u vrlinama savršen monah, po imenu Varlam, po činu sveštenik, koji življaše u pustinji Senaridskoj. Božanskim otkrivenjem nekim on saznade sve o carevom sinu Joasafu; i rukovođen tim otkrivenjem on iziđe iz pustinje, promeni odelo, napravi se trgovac, sede na lađu i krenu u Indijsko carstvo. Doplovivši do grada u kome se nalažaše dvorac careva sina, on provede tamo mnogo dana prikupljajući podatke o carevom sinu i o njegovim ljudima. I doznade da je gorespomenuti vaspitač bliži carevom sinu od svih ostalih, on se uputi k njemu i reče mu: Gospodine moj, znaj da sam trgovac; doputovah iz daleke zemlje; imam kod sebe dragi kamen, kome nikada i nigde nije bilo slična i koji nikome do sada nisam pokazao; a sada govorim tebi o njemu, jer vidim da si čovek pametan i razborit; zato te molim, odvedi me carevom sinu i ja ću mu dati taj kamen, čiju vrednost ne može niko izračunati, jer on nesravnjeno prevazilazi sve divne i najskupocenije stvari: on daje slepima vid, gluvima sluh, nemima jezik, bolesnima zdravlje, izgoni đavole iz ljudi, u svemu opamećuje bezumne, i onome koji ga stekne daruje sve što je dobro i poželjno. – Vaspitač mu reče: Vidim da si star, međutim reči tvoje pokazuju da se bezmerno hvališ: jer ma da sam ja video mnogo i mnogo dragog kamenja, i sam ga imao, ali kamen koji ima takvu silu o kakvoj ti govoriš, ne videh niti čuh. Uostalom, pokaži mi ga, i ako bude kao što li kažeš, ja ću te ubrzo odvesti kod carevog sina, i on će te udostojiti počasti i dobićeš nagradu. – Varlam na to reče: Dobro si rekao da nisi video niti čuo za takav kamen nigde, ipak veruj mojim rečima da ja njega imam; ja se ne hvalim, niti lažem u starosti svojoj, već istinu govorim. Ti si potražio da vidiš taj kamen; o tome čuj šta ću ti reći: moj dragi kamen pored spomenutog delovanja i čudotvorenja ima još i to svojstvo, da ga ne može videti onaj koji nema zdrave oči i čisto potpuno čedno telo; ako neko oskvrnavljen ugleda iznenada taj kamen, onda izgubi i vid i pamet. A ja, znajući lekarsku iauku, vidim da su ti oči nezdrave, pa se stoga bojim da ti pokažem moj kamen, da ne budem krivac za tvoje oslepljenje. Međutim o carevom sinu sam čuo, da vodi čedan život i ima oči zdrave i čiste, pa zato i hoću da mu pokažem ovo moje blago. A ti ne budi nehatan, da ne lišiš svoga gospodara tako važne kupovine. – Vaspitač mu odgovori: Kada je tako, onda ne pokazuj kamen meni, jer sam ja oskvrnavio sebe mnogim nečistotama i, kao što ti reče, imam nezdrav vid; a rečima tvojim ja verujem, i neću biti lenj da o tome obavestim gospodara mog.
I otišavši u dvorac, vaspitač ispriča careviću sve po redu. A on, saslušavši vaspitačevo kazivanje, oseti u srcu svom neku radost i duhovno veselje, i naredi mu da odmah dovede tog trgovca.
Varlam uđe kod carevića, pokloni mu se, i pozdravi ga mudrom i prijatnom rečju. Carević mu naloži da sedne. A kad se vaspitač udalji, Joasaf reče starcu: Pokaži mi skupoceni kamen, o kome si kazivao mome vaspitaču tako velike i divne stvari. – A Varlam mu poče govoriti ovako: Sve što ti je rečeno o meni, careviću, istinito je i ne podleže nikakvoj sumnji, jer ne dolikuje meni govoriti pred tvojim veličanstvom išta lažno. Ali ja, pre no što poznam tvoje misli, ne mogu ti otkriti velike tajne, jer Vladika moj reče: Iziđe sejač da seje. I kad sejaše, jedna zrna padoše ukraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih. A druga padoše na kamenita mesta, gde ne bejaše mnogo zemlje, i iznikavši uvenuše, jer ne imađahu vlage. A druga padoše u trnje, i naraste trnje i podavi ih. A druga padoše na dobru zemlju, i donošahu rod stostruko (Mt. 13, 3-8). Ako dakle ja nađem u tvome srcu zemlju plodonosnu i dobru, neću se lenjiti da posejem u tebi božansko seme i da ti otkrijem veliku tajnu. Ako pak ta zemlja bude kamenita i puna trnja, ili ukrajputna, gažena od prolaznika, onda je bolje ne stavljati u nju spasonosno seme i ne davati ga na razgrabljenje pticama i zverima, pred koje bacati biser meni je strogo zabranjeno. Ali ja se nadam naći u tebi najbolju zemlju da bi ti primio seme reči, i video sveskupoceni biser, i prosvetio se lučama svetlosti, i doneo stostruki rod; jer tebe radi ja uzeh na sebe veliki trud i prevalih dugačak put, da bih ti pokazao što video nisi i da bih te naučio onome što nikada čuo nisi.
Joasaf mu odgovori: Ja sam, poštovani starče, sav obuzet neiskazanom željom da čujem reči nove i dobre, i unutra u srcu mom gori oganj koji me raspaljuje ka poznanju nekih važnih i neophodnih stvari, i do današnjeg dana ja ne nađoh čoveka koji mi može razjasniti ono što muči um moj i da me uputi na pravi put. A kad bih ja našao takvoga čoveka, onda reči njegove ne bih odao pticama i zverima, niti bih se pokazao kamen i pun trnja, kao što ti reče, nego bi ih s blagodarnošću primio i sačuvao ih u srcu svom. Ti pak, ako nešto takvo znaš, ne skrivaj od mene nego mi kaži, jer ja čim čuh da si ti došao iz daleke zemlje, odmah se obradova duša moja, i ja se počeh nadati da ću pomoću tebe dobiti ono što želim: zbog toga te odmah i pustih kod sebe i s radošću primih kao nekog od poznanika ili vrsnika mojih.
Tada Varlam, otvorivši usta svoja puna blagodati Svetoga Duha, poče mu govoriti o Jedinom Bogu koji je sve stvorio i o svemu što se zbilo od početka sveta: o prestupu Adamovom i o izgnanju iz raja, o praocima i prorocima; zatim o ovaploćenju Sina Božija od Prečiste Djeve, o dobrovoljnom stradanju Njegovom i o vaskrsenju; o Svetoj Trojici, o krštenju i o svima tajnama svete vere: jer Varlam beše vrlo mudar, i iskusan u Svetome Pismu. Izlažući učenje u pričama i upoređenjima, ukrašavajući reč svoju divnim povestima i izrekama, on razmekša kao vosak srce carevića, koji ga je sve pažljivije i radosnije slušao. Najzad carević poznade da taj sveskupoceni kamen jeste Hristos Gospod, jer zasija svetlost u duši njegovoj i otvori oči uma njegova, te on poverova bez ikakve sumnje svemu što mu kazivaše Varlam. I ustavši sa prestola svog on priđe k premudrom starcu tom, radosno ga zagrli i reče: O, najdragoceniji među ljudima! To i jeste, mislim, taj sveskupoceni kamen koga ti u tajnosti imaš i ne pokazuješ ga svakome koji želi već samo dostojnima, u kojih su zdrava duševna čuvstva: jer čim sluh moj primi reči tvoje, uđe preslatka svetlost u srce moje, i odmah iščeze teški pokrivač tuge koji dugo vreme ležaše na umu mome. Stoga mi reci, da li ja pravilno rasuđujem o ovome; a ako znaš još nešto bolje, ti mi kaži,
Tada Varlam, produžujući reč svoju, govoraše mu o dobroj i zloj smrti, o sveopštem vaskrsenju, o večnom životu, o nagradi pravednima i o muci grešnika. I tim rečima svojim izazva u njemu tako veliko umilenje i srca sakrušenje, da on sav beše u suzama i plakaše dugo. Osim toga Varlam mu govori o sujeti i nepostojanosti ovoga sveta, i o odrečenju od njega, i o monaškom i pustinjskom životu.
Sve reči Varlamove Joasaf slagaše u srcu svom kao drago kamenje u riznici; i to sve ispuni biće njegovo takvom sladošću, i on toliko zavole Varlama da zažele ne odvajati se od njega i svagda slušati njegovo učenje. A raspitivaše ga Joasaf o pustinjskom životu, o hrani i o odeći, govoreći: Kaži mi. kakva je hrana tvoja i onih što žive s tobom u pustinji? otkuda vam odeća, i kakva je? – Varlam mu odgovori: Hrana nam je voće sa drveta i zelje što raste u pustinji. A ako nam ko od vernih donese malo hleba, onda to mi primamo kao poslano od Božjeg promisla. Odeća je naša od vlasenih rita, i od koža ovčijih i kozjih, veoma veta i sva u zakrpama, jedna ista i zimi i leti. A ovu gornju odeću što je na meni, uzeo sam od jednog hrišćanina, mirjanina, da ne bi raspoznali da sam monah; jer da sam došao u svojoj odeći, mene ne bi pustili k tebi.
Joasaf zamoli starca da mu pokaže običnu monašku odeću. Varlam skide gornju, od mirjanina pozajmljenu odeću, i Joasaf ugleda strašan prizor: telo starčevo svo sasušeno i pocrnelo od sunčeve žege, koža se jedva drži na kostima, od bedara do kolena, telo opasano nekim dronjcima od vrlo oštre dlake, a i mantija na plećima beše slična tome. Joasaf se udivi takvom teškom podvigu; i zaprepašćen velikim trpljenjem starčevim, on uzdahnu i zaplaka, i stade moliti starca da i njega uzme sa sobom u pustinju na takvo življenje. No Varlam mu reče: He želi to sada, da se zbog tebe gnjev oca tvoga ne sruči na bratiju našu, nego primi krštenje i ostani ovde, a ja ću <otići sam. Kada pak Gospod ushtedne, doći ćeš i ti k meni: jer verujem Bogu, da ćemo i u ovom veku i u budućem ja i ti zajedno živeti. – Joasaf roneći suze reče: Ako je takva volja Gospoda Boga, onda daj mi svete krštenje, i uzmi od mene što više zlata da odneseš svojoj bratiji u pustinji za hranu i odeću. – A Varlam na to reče: Bogati daju ubogima, a ne ubogi bogatima. I kako ti hoćeš da daš nama, bogatima, a sam si ubog? Ta i najposlednji među našom bratijom nesravnjeno je bogatiji od tebe. Nadam se da ćeš se i ti, po milosti Božjoj, uskoro obogatiti takvim bogatstvom. A kad se obogatiš, postaćeš škrt i nedarežljiv.
Joasaf ne razumede ove reči, onda mu ih Varlam objasni ovako: oni koji Hrista radi ostavljaju sve zemaljsko, obogaćuju se nebeskim blagom; a najmanji nebeski dar, skupoceniji je od svih bogatstava ovoga sveta. – Pritom Varlam reče Joasafu i ovo: Zlato često biva vinovnik greha, zato ga mi odbacujemo kao zmiju iz nedara; a ti hoćeš da ja odnesem bratiji mojoj zmiju, koju su oni zgazili nogama.
Zatim Varlam savetova Joasafu da se pripremi za sveto krštenje: zapovedi mu da provede u postu i molitvi mnogo dana, a sam otide od njega i na usamljenom mestu moljaše se za njega Bogu. Sutradan pak on ponovo dođe k njemu i dugo mu govoraše o Bogu. I tako u toku mnogo dana starac dolažaše svakodnevno k careviću i izlagaše mu učenje proroka i apostola i svetootačka predanja. A u dan u koji ga je hteo krstiti on mu izgovori ovakvu pouku:
„Eto, ti hoćeš da primiš pečat Hristov, da obasjaš sebe svetlošću lica Božija i da postaneš sin Božiji i hram Svetog i Životvornog Duha, stoga veruj sada u Oca i Sina i Svetoga Duha, u Svetu i Životodavnu Trojicu, slavljenu u tri Ipostasi i u jednom Božanstvu, razdeljivu po Ipostasima i ipostasnim svojstvima no sjedinjenu bićem. Veruj dakle u Jednoga Boga – Oca nerođenog, i Jednoga Gospoda našeg Isusa Hrista, Svetlost od Svetlosti, Boga Istinoga od Boga Istinoga, rođenog pre svih vekova; jer od Sveblagoga Oca rodi se Sveblagi Sin, od nerođene Svetlosti zasija Svetlost Večna, od Istinitog Života proiziđe Životvorni Izvor, od same Sile Očeve javi se Sila Sinovljeva, koji je Sijanje slave i Logos Ipostasni, od iskoni u Oca i sam Bog, bespočetan i večan, kojim postade sve vidljivo i nevidljivo. I veruj u Jednoga Duha Svetoga koji od Oca ishodi, Boga savršenog, i životvornog, osvećujućeg, imajućeg istu volju, svemogućeg, svečasnog, prebivajućeg u svojoj Ipostasi. Tako dakle, poklanjaj se Ocu i Sinu i Svetome Duhu, u tri Ipostasi sa raznim svojstvima, no u jednom Božanstvu. Jer ovim Trima zajedničko je Božanstvo, i jedna je priroda njihova, i jedno biće, i jedna slava, jedno carstvo, jedna sila, jedna vlast; zajedničko je Sinu i Svetome Duhu to što su oni od Oca; svojstveno pak Ocu jeste nerođenost, Sinu rođenje, Duhu Svetome ishođenje. Tako veruj to; ali ne pokušavaj da shvatiš način rođenja ili ishođenja, jer je to neshvatljivo, nego pravim srcem bez ikakvog ispitivanja primaj: da su Otac i Sin Sveti Duh po svemu jedno osim nerođenosti, rođenja i ishođenja; i da Jedinorodni Sin i Logos Božji i Bog, našeg spasenja radi siđe na zemlju, blagovoljenjem Oca i sadejstvom Svetoga Duha bez semena zače se u utrobi Svete Djeve i Bogorodice Marije i netljeno se rodi od Nje i bi savršeni čovek, jer On kao što je savršeni Bog tako postade i savršeni čovek, iz dveju priroda, tojest Božanstva i čovečanstva, i u dvema prirodama razumnim, voljevnim i delatnim, i koje u svemu imaju savršenstvo, po svojstvu svake prirode, koje sadrže u sebi i volju i reč i vlast, po Božanstvu dakle i po čovečanstvu u jednoj Ipostasi; – i sve to primaj ne ispitujući umom, i ne pokušavaj da saznaš način na koji se sve to desilo: kako Sin Božji umanji sebe i postade čovek iz devičanske krvi bez semena i netljeno, ili na koji način nastade sjedinjenje dveju priroda u jednoj Ipostasi. Jer mi smo naučeni držati verom sve ono što nam je predano u Svetom Pismu, no razumeti i izraziti samu suštinu mi ne možemo. Veruj u Sina Božjeg koji je iz milosrđa postao čovek i primio sva svojstva čovečanske prirode osim greha: jer je On i gladovao i žeđovao ispavaoi zamaraosei tugovao čovečanskom prirodom i za bezakonja naša bio predan smrti, raspet i pogreben, okusivši stvarnu smrt, dok je u to vreme Božanstvo Njegovo ostalo nestradalno i nepromenljivo. Otuda ni ništa stradalno ne pripisujemo Njegovoj besmrtnoj Božanskoj prirodi, nego ispovedamo da je On postradao i pogreben bio čovečanskom prirodom koju je primio na sebe, a Božanskom silom vaskrsao iz mrtvih netruležan i uzišao na nebesa, i opet će doći sa slavom da sudi živima i mrtvima, i svakome dati po delima njegovim pravom merom: jer vaskrsnuće mrtvi i ustaće svi koji su u grobovima; pri tome će oni koji su ispunili zapovesti Hristove i preminuli u pravoj veri naslediti život večni, a oni koji su oskvrnavili sebe gresima i uklonili se od prave vere otići će u muku večnu. He veruj stoga da postoji neko bespočetno zlo biće ili carstvo zla, i ne zamišljaj da je ono samo od sebe postalo i da je samostalno, ili da je svoj početak dobilo od Boga, – misliti tako, nerazumno je. U samoj stvari zlo je ušlo u nas po dejstvu đavola, a kroz naše nestraženje nad sobom. Pošto posedujemo slobodnu volju, to možemo po slobodnom nahođenju izbirati ili dobro ili zlo. Pored toga ispovedaj jedno krštenje od vode i Duha na otpuštenje grehova. Primaj pričešće Prečistih Hristovih Tajni, verujući da je to zaista Telo i Krv Hrista Boga našeg, koje On dade vernima na otpuštenje grehova. Jer onu noć u koju bi predan, On jasno zavešta svetim Svojim učenicima i apostolima, i svima koji ubuduće budu verovali u Njega, rekavši: Uzmite, jedite, ovo je telo moje, koje se za vas lomi na otpuštenje grehova. Tako i čašu uzevši, dade im, govoreći: Pijte iz nje svi, ovo je krv moja koja se za vas i za mnoge proliva na otpuštenje grehova; ovo činite meni na spomen (1 Kor. 11, 23-24); Mt. 26, 26-28). – To sama Reč Božja delotvorna i svetvorna silom svojom, dela i pretvara kroz božanstvene sveštene reči i kroz silazak Duha Svetoga predloženi hleb i vino u Telo Njegovo i Krv i daje na osvećenje i prosvećenje onima koji se pričešćuju sa verom. Poklanjaj se takođe s verom i celivaj čeonu sliku lika učovečivšeg se nas radi Boga Reči, zamišljajući da u toj slici vidiš samoga Tvorca: jer „poštovanje koje ukazujemo slici, kaže sveti Vasilije Veliki, prelazi na Prvolik“. A prvolik jeste taj čije se lice slika i on je uzrok slike: tako, gledajući na ikoni izobraženje, mi duhovnim očima prelazimo na gledanje onoga koga ta ikona izobražava; i pobožno klanjajući se ikoni Primivšeg na sebe telo naše; mi ne obogotvoravamo samu namalanu ikonu već lik Ovaplotivšeg se Boga i Ponizivšeg sebe nas, radi do obličja sluge željno i ljubavlju celivamo. Tako isto celivaj i ikone Prečiste Matere Njegove i ovih Svetih. Takođe poklanjaj se s verom i izobraženju Časnog i Životvornog Krsta i celivaj ga radi Raspetoga na njemu telom, na spasenje rodu ljudskom, Hrista Boga i Spasa sveta, koji nam je dao obličje krsta radi pobede nad đavolom, jer se đavo boji i drhti od sile krsta. Eto čemu treba ti da veruješ i sa takvom verom da primaš sveto krštenje: i tako drži tu veru bez ikakve izmene i jeretičkih dodataka sve do poslednjeg daha. Sva pak učenja, suprotna ovoj besprekornoj veri, ti omrzni i smatraj ih za neprijateljska Bogu, jer sveti apostol veli: Ako mi, ili anđeo s neba javi vam evanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude! (Gal. 18). – I stvarno, nema drugog Evanđelja, nema druge vere, osim propovedane od Apostola i utvrđene od bogonosnih Otaca i predane Sabornoj Crkvi“.
Rekavši to i naučivši carevog sina Joasafa Simvolu vere, izloženom na Nikejskom saboru, Varlam ga krsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha u vodnom bazenu koji se nalažaše u carevićevom vrtu; i siđe na njega blagodat Svetoga Duha. Ušavši zatim u Joasafovu ložnicu, Varlam odsluži tamo svetu službu i pričesti Joasafa Prečistim i Životvornim Tajnama; i obojica se radovahu duhom uznoseći hvalu Bogu. Posle toga Varlam nauči carevića kako treba posle krštenja da živi, i izloživši mu sve vrline otide u svoj stan.
Međutim sluge i vaspitači Joasafovi, videći starca kako često posećuje carevog sina, čuđahu se. I najstariji između njih, pa imenu Zardan, koga car zbog njegove vernosti i odanosti postavi za nadzornika u carevićevom dvorcu, reče jednom Joasafu: Ti dobro znaš, gospodaru, koliko ja poštujem oca tvoga i kako sam mu veran, zato me je i odredio da služim tebi. Sada pak, videći kako često dolazi k tebi ovaj strani čovek i razgovara s tobom, bojim se da nije on hrišćanske vere, koju otac tvoj silno mrzi, pa bih zbog toga ja mogao biti osuđen na smrt. Stoga, ili kaži o njemu caru, ili prestani uopšte razgovarati s njim, ili mene otpusti od sebe, da ja ne bih bio odgovoran. – Carević odgovori: Zardane, evo što ćemo najpre da uradimo: ti sedi tajno iza zavese i slušaj njegov razgovor sa mnom; i onda ću ti ja reći šta treba činiti.
I kada jednom Varlam naiđe u dvorac, Joasaf prethodno sakri Zardana iza zavese, i reče starcu: Ponovi mi ukratko svoje učenje, da bi se ono što jače ukorenilo u srcu mome. – I Varlam poče govoriti, i mnogo mu govoraše o Bogu, o pobožnosti, o budućem blaženstvu i večnim mukama. I pošto je tako dugo blagovestio, on ustade, satvori molitvu i otide u svoj stan. Carević tada zovnu Zardana i reče mu kušajući ga: Ču li ti šta mi sve napriča taj lažljivi starac? On pokušava da me zavede svojim učenjem, da me liši mojih radosti i uživanja, i da me privede tuđem Bogu. – Zardan odgovori: Gospodaru, ne kušaj mene, slugu tvoga, jer znam dobro da reči toga čoveka duboko zađoše u srce tvoje, i mi znamo da je propoved njegova istinita. No otkako otac tvoj podiže ljuto gonjenje na hrišćane, vera je njihova osuđena na propast. Ali ako je ona postala mila tvome srcu, i ako možeš primiti na sebe njene tegobe i stradanja, onda neka se ispuni tvoja dobra želja. No šta da radim ja? Nisam ja u stanju ni očima da gledam takva stradanja i tako tegobno življenje. Strah od careva gnjeva ubija srce moje u meni, i ja ne znam šta ću mu odgovoriti što sam dopustio
tome čoveku da dolazi k tebi. – Na to carević reče Zardanu: Za tvoju veliku odanost i vernu službu meni ja nisam nalazio bolju nagradu od ove: da se potrudim da ti otkrijem neiskazana blaga: poznanje Stvoritelja tvog i veru u Njega. Nadao sam se kada čuješ pravo učenje, odmah ćeš ga zavoleti i posledovati mu zajedno sa mnom. Međutim vidim, prevarila me je nada, jer ti je okorelo srce i ti ne želiš da poznaš istinu. Ipak, ispuni mi jednu želju: He govori o ovome ocu mome za izvesno vreme, jer kažeš li mu, ti time ništa postići nećeš, samo ćeš mu uvećati bol i patnje.
Narednog dana Varlam dođe k careviću i kaza mu svoju nameru da hoće da otputuje. Joasaf, ne mogući podneti rastanak, tugovaše dušom i ronjaše gorke suze. Starac dugo razgovaraše s njim utvrđujući ga u veri i u vrlinama, i ubeđujući ga da ne plače za njim. Pritom on proreče careviću da će se oni uskoro sjediniti zauvek. Tada Joasaf, ne želeći da starcu pričinjava teškoće, a i pribojavajući se da Zardan ne obavesti cara o njemu, reč sa suzama Varlamu: Pošto je takva volja tvoja, oče moj duhovni i učitelju dobri, da ja ostanem ovde u sujetnom svetu a ti otideš na mesto duhovnog pokoja svog, ja te ne smem više zadržavati. Stoga idi, čuvan Božjim mirom, i spominji svagda u svetim molitvama svojim mene jadnog, da bih u toku vremena i ja mogao doći k tebi i uvek gledati česno lice tvoje. A učini mi ljubav: ostavi mi tu svoju poderanu i vetu mantiju za sećanje na svoje monaško življenje i učenje i za odbranu od svakog Sataninog dejstva.
Starac mu dade svoju mantiju, koju Joasaf cenjaše više nego carsku porfiru. Zatim Varlam stade na molitvu i s umilenjem se moljaše Bogu za Joasafa, predajući novoprosvećenog junošu Božjem promislu i zaštiti. Završivši molitvu, on se obrati careviću, celiva ga i reče: Čedo Nebeskoga Oca, mir tebi i spasenje večno! – Zatim on iziđe iz dvorca i otputova radujući se i blagodareći Boga što upravi put njegov na dobro.
Po odlasku Varlama blaženi Joasaf se odade usrdnoj moditvi i strogom podvižničkom životu. Videći to Zardan se strahovito ožalosti, i napravivši se bolestan on ode kući svojoj. Car, doznavši da je Zardan bolestan, posla k njemu svog najiskusnijeg lekara da ga leči. Lekar pažljivo ispita Zardanovu bolest; i obaveštavajući cara o tome reče mu: Ja u Zardaiu ne mogoh pronaći nikakav druga uzrok bolesti sem neke tuge kojom je ranjena duša njegova i on boluje. – Tada car pomisli da se sin njegov razljutio nešto na Zardana, pa je ovaj zanemoćao od tuge. I namisli car da sam poseti bolesnika i od njega sazna uzrok bolesti. No Zardan sam pohita da se javi caru, i pavši pred njim na zemlju okrivljavaše sebe kao zaslužna svake kazne, jer je nemarno čuvao carevića; i ispriča caru sve što se dogodilo s Joasafom. Jedan lukavi čovek, govoraše caru, vrač i varalica, po imenu Varlam, dođe iz pustinje i razgovara sa tvojim sinom o veri hrišćanskoj, i sin tvoj poverova njegovom kazivanju, i sada je carević već sav Hristov.
Čuvši to car se strese od tuge, pa ga zatim obuze neiskazana jarost, i odmah naredi da mu pozovu najglavnijeg velmožu, po imenu Arahiju, mudrog savetnika i iskusnog u proricanju po zvezdama. I njemu ispriča sve po redu šta se zbilo. Arahija tešeći cara reče: He tuguj, care, jer možemo sasvim lako odvratiti sina tvog od hrišćanske vere, ako dobijemo Varlama. Ako pak ne nađemo Varlama, ja znam drugog starca naše vere koji se zove Nahor: on živi u pustinji i bavi se proricanjem po zvezdama; u njega sam se i ja učio; on po spoljašnjosti potpuno liči na Varlama, a Varlama ja poznajem lično, pošto sam ga ranije viđao. Dakle, pozvaćemo iz pustinje toga Nahora, i naredićemo mu da se pritvorno predstavi kao Varlam, pa ćemo voditi s njim prepirku o veri; Nahor će se napraviti kao da je pobeđen u prepirci i izjaviti da je hrišćanska vera lažna. A tvoj sin, videći to, odvratiće se od hrišćanstva i povratiti se otačaskim bogovima.
Car nađe da je ovaj savet dobar i uteši se donekle u svojoj tuzi. I tako oslonjen na praznu nadu on hitno posla samog Arahiju sa mnoštvom vojnika da traže Varlama. Prešavši dugačak put Arahija najzad stiže do pustinje Sanaridske. Tu on prođe kroz mnoga besputna mesta, gore i neprohodne urvine, i negde pod jednom gorom obrete malu četu pustinjaka i uhvati ih. Među njima bejaše jedan kao starešina; on nošaše vreću od kozine punu kostiju nekih ranije preminulih svetih otaca, da bi ih to stalno podsećalo na smrt. Arahija upita pustinjake: Gde se nalazi ona varalica što prevari carevog sina. – Onaj sa vrećom odgovori: Njega nema među nama, niti će ga biti, jer on bega od nas, progonjen silom Hristovom, a boravi on među vama. – Arahija upita: Znaš li ti njega? – Pustinjak odgovori: Znam tog varalicu: to je đavo; on i živi među vama, i vi mu ugađate. – Arahija reče: Ja te pitam o Varlamu. – Pustinjak odgovori: Ako pitaš o Varlamu, onda treba ovako da kažeš: „gde je onaj što odvrati carevog sina od obmane?“ On je brat naš, i sopstvenik monaštva našeg, ali evo ima mnogo dana otkako ga videli nismo. – Arahija upita: A gde je obitalište Varlamovo? – Pustinjak odgovori: Mi znamo njegovu keliju u pustinji, ali vam nećemo kazati gde je.
Arahija, ispunivši se jarosti, prećaše im smrću, a oni se obradoše čuvši o smrti. Arahija ih strahovito izbi i podvrže ih ljutim mukama zahtevajući od njih da kažu gde je Varlam. No oni ćutahu. Posle toga Arahija opet brižljivo tražaše Varlama svuda, i ne našavši ga nigde vrati se k caru praznih ruku, vodeći k njemu samo spomenute pustinjake, njih sedamnaest na broju. Car ih silovito primoravaše da kažu gde je Varlam, i da se odreknu Hrista. Ali ga oni ne samo ne poslušaše nego ga i prekoriše zbog njegovog bezbožja. Car onda naredi te im jezike odrezaše, oči izbodoše, i ruke i noge odsekoše. I tako sjajni stradalci skončaše.
Posle njihove smrti Arahija, po carevom naređenju, ode noću kod volha Nahora, koji u pustinji s demonima življaše i bavljaše se vradžbinama, ispriča mu potanko sve, i umoli ga da se načini Varlam. Zatim se vrati k caru. A sutradan naoruža odred vojnika, i opet pusti glas da ide da traži Varlama, i ponovo krenu u pustinju. I kad hođahu pustinjom, pojavi se Nahor iz jednoga klanca; primetivši ga vojnici pojuriše za njim, stigoše ga i uhvatiše i privedoše k Arahiji. A Arahija, tobož ne znajući da je to Nahor, upita ga: Ko si ti? – Nahor odgovori: Ja sam Varlam. – Tome se svi veoma obradovaše, i povedoše ga vezana k caru. Međutim, svuda se pronese glas da je Varlam uhvaćen. Čuvši to, Joasaf pade u silnu tugu i plakaše gorko. Ali Bog svake utehe jednim otkrivenjem obavesti Joasafa da je uhvaćen ne Varlam nego Nahor volh umesto Varlama.
Car najpre ode u dvorac svoga sina i savetovaše mu čas blagim i krotkim, čas ljutitim i žestokim rečima da ostavi hrišćansku veru i vrati se otačaskim bogovima. No ne mogade ga ničim odvratiti od ljubavi Hristove: jer Joasaf na sve reči očeve odgovaraše s velikom mudrošću, dokazujući ništavnost neznabožačkih bogova, a proslavljajući Jedinog Istinitog Boga, Stvoritelja svega, i izjavljujući svoju gotovost da za ovog Boga ide na muke i smrt. Ali pošto prirodna ljubav oca prema sinu ne dopusti caru da muči sina, pa ga pritom i sama savest izobličavaše jer ču istinu od sina, on reče sinu: Trebalo je, čedo moje da se u svemu pokoriš mojoj roditeljskoj volji, ali ti si grub i nepokoran i uporno se protiviš meni uobražavajući da si mudriji od sviju. Stoga ostavimo to uzaludno prepiranje i dajmo mesto pravdi. Evo, ja ću ustrojiti vrlo mnogoljudni sabor, pozvaću na njega sve mudrace iz celoga carstva našeg, a pozvaću i hrišćane. Pritom ću narediti mojim glasnicima da svuda gromoglasno objavljuju, da se niko od hrišćana ništa ne boji nego da oni bez straha dođu na sabor, da zajednički rasudimo i rasmotrimo čija je vera bolja. U mojim se rukama nalazi i Varlam koji tebe prelasti, okovan u lance, jer ja mira ne imađah dok njega ne uhvatih. Njega ću izvesti na sabor, da on sa svojim hrišćanima stane protiv naših mudraca i da vodi spor sa njima o veri. I ako vi hrišćani sa svojim Varlamom pobedite, onda ćete dobiti što želite; a ako budete pobeđeni, onda ćete biti dužni da se u svemu pokoravate mome naređenju. – Blaženi Joasaf odgovori: Neka bude volja Gospodnja, i neka bude kako ti narediš; a istiniti Bog neka nam pomogne da ne zalutamo sa pravoga puta.
Tada car razasla na sve strane pismena naređenja i glasnike koji po svima gradovima i selima gromko objavljivahu carevu volju: da se svi idoloslužitelji i hrišćani saberu na jedno mesto, pri tome da se hrišćani ništa ne boje doći na sabor, radi rešenja pitanja o istinitoj veri putem prepirke između hrišćana sa Varlamom na čelu, s jedne strane, i neznabožačkih žrečeva i volha s druge strane. Pri tome car pozva sve nalazeće se u njegovoj zemlji najmudrije persijske i haldejske žrece, čarobnjake i volhe, da bi nadvladali hrišćane. I sleže se k caru ogromno mnoštvo idolopoklonika, mudrih u zloći i prepredenih u laži učitelja, koji „gradeći se mudri, poludeše“ (Rm. 1, 22); hrišćana pak, od kojih jedni behu pobijeni od strane nevernika, a drugi se behu razbegli po gorama i pustinjama i krijahu se, sabra se vrlo mali broj, i među njima se obrete samo jedan odličan znalac Svetoga Pisma, po imenu Varahija. On to jedini neustrašivo priteče u pomoć tobožnjem Varlamu, ne znajući da to ustvari nije Varlam već Nahor volh.
Car onda sede na visokom prestolu, a naredi i sinu da sedne s njim. No carević, iz poštovanja prema ocu, ne sede pored njega nego kraj prestola na podu. Tada predstadoše caru svi neznabožački mudraci; a priveden bi i Nahor, tobožnji Varlam. Car, obraćajući se svojim mudracima i filosofima, reče: Eto, vama predstoji ne mali podvig, i očekuje vas jedno od dvoga: ili da u prepirci pobedite Varlama i njegove jednomišljenike, hrišćane, i udostojite se velikih počasti od mene; ili da, pobeđeni, doživite sram, porugu i ljutu kaznu, jer ću vas sve bez milosti pogubiti, i tela vaša dati zverima i pticama na pojedenje, a decu vašu porobiti večnim ropstvom, ako ne nadvladate hrišćane.
Kada to car izgovori, carević Joasaf uskliknu: Pravedan sud si sada izrekao, care! I ja ću nešto slično reći svome učitelju. – I obrativši se Nahoru reče: Dobro znaš, Varlame, u kakvoj si me slavi i uživanjima ti najpre zatekao. No svojim dugim besedama ti si me pridobio da odstupim od bogova i zakona mojih predaka, da služim nepoznatome Bogu i da razljutim svoga oca i gospodara. Stoga sada zamisli da stojiš na vagi: ako u prepirci pobediš i dokažeš da je tvoje učenje istinito, onda ćeš se proslaviti kao propovednik istine, i ja ću ostati veran tvome učenju, služeći Hristu do poslednjeg daha; ako pak budeš pobeđen, i time mi naneseš sramotu, onda ću ti ja sam odmazditi za taj stid: obema nogama staću ti na grudi, i svojim rukama iščupaću ti srce i jezik, pa ću ih sa ostalim tvojim telom baciti psima na pojedenje, da bi se i svi drugi naučili na tvome primeru ne obmanjivati carsku decu.
Nahor se strahovito prepade videći da je sam uhvaćen u svoju mrežu i da je upao u jamu koju je sam iskopao. Bojeći se neizbežne smrti koja ga očekuje ako razljuti carevića koji ima sve mogućnosti da ga muči ako samo ushtedne, Nahor odluči da se drži Joasafa i brani hrišćansku veru. I kada otpoče prepirka između žrečeva i hrišćana, Nahor progovori kao u starini Varlam, koji, poslan od cara Valaka da prokune Izrailj.umesto prokletstva blagoslovi ga mnogim blagoslovima;[8] tako i Nahor, počevši prepirku, produži je od jutra do večera, govoreći kao od Duha Svetoga: jer ponekad blagodat Božija zna delovati i u nečistim sasudima, radi svete slave Svoje. I Nahor tako mudro izobliči ništavnost i lažnost neznabožačkih bogova i tako ubedljivo dokaza da je hrišćanska vera jedina istinita, da mu niko ni jednom rečju ne mogaše protivrečiti. O tome prepiranju Nahora sa idolopokloničkim žrečevima opširno i divno piše sveti Jovan Damaskin u svojoj povesti o svetom Varlamu i Joasafu.
Tako dakle, svi neznabožački mudraci, i filosofi, i žreci, i volhi stajahu pred Nahorom utučeni, i ćutahu kao nemi, postiđeni, ne budući u stanju ništa reći protiv. A carević se radovaše u duši i slavljaše Gospoda koji, kao nekada Savla, tako sada Nahora, od gonitelja načini učiteljem i propovednikom istine. Car pak i Arahija, zaprepašćeni neočekivanom Nahorovom promenom, strahovito se gnjevljahu na njega, jer ih obuze veliki stid. I car htede da muči Nahora i ostale s njim hrišćane, ali ne mogaše pogaziti svoju carsku reč, pošto beše pozvao hrišćane da slobodno i bez ikakve bojazni dođu na sabor radi prepiranja o veri, dajući im svoju carsku reč da im neće učiniti nikakvo zlo. Zato on naredi da se sabor raziđe s tim, da se sutra tobož ponovo sastane radi produženja prepirke.
Na to carević reče ocu: Care, u početku ovoga pothvata ti izreče pravedan sud, tako i na kraju drži se pravde i učini jedno od dvoga: ili naredi mome učitelju da ovu noć provede kod mene, da zajedno razmislimo šta nam valja govoriti sutra, a ti uzmi sa sobom svoje i to isto uradi; ili svoje mudrace ostavi ovu noć meni, a ti uzmi moga učitelja kod sebe, jer ako obe protivničke snage provedu kod tebe do sutrašnje prepirke, onda će moj učitelj svakako biti u tuzi i strahu a tvoji mudraci u radosti i spokojstvu. A y takom slučaju stvar ne može, izgleda mi, ići pravednim putem, nego će to biti nasilje vlasti nad potčinjenima i kršenje obećanja koje si dao hrišćanima.
Car, pobeđen mudrim rečima svoga sina, uze sa sobom svoje žrece, a sinu ostavi Nahora, imajući u sebi još neku nadu u Nahora da će on ispuniti svoje obećanje: vratiti Joasafa idolopokloničkoj veri. Carević pak, uzevši sa sobom Nahora, otide u svoj dvorac radujući se o Bogu Spasu svome. A Haxopy, kada dođoše u dvorac, reče: Smatraš li ti da ja ne znam da si ti Nahor a ne Varlam? U svakom slučaju dobro si uradio dokazujući istinitost hrišćanske vere i izobličavajući lažnost idolopokloničke vere. Stoga veruj u onog Boga, za čije si ime danas stajao onako sjajno.
Potresen rečima Joasafa, Nahor se pokaja za sva ranija zla svoja, i potpuno iskreno želeći da pristupi istinitome Bogu, moljaše blaženog Joasafa da mu dozvoli da tajno pobegne u pustinju, da se pridruži pustinjacima koji se tamo skrivaju, i da primi sveto krštenje. Joasaf, pošto ga pouči u veri, otpusti ga s mirom. A on, pobegavši u pustinju, nađe tamo jednog jereja svetog života, i primivši od njega krštenje stade provoditi život svoj u pokajanju.
Sutradan car, doznavši šta se dogodilo s Nahorom, pade u očajanje što mu se srušiše nade koje je u njega polagao. Uvidevši pak da su njegovi mudraci konačno pobeđeni i da se nalaze u bezizlaznom položaju, on se razgnjevi na njih, pa ih predade strašnim porugama, a neke i silnim batinama podvrže, i naredi te im lica čađu nagaraviše, pa ih progna od sebe. I od toga vremena on više ne poštovaše žrece, niti prinošaše idolima žrtve, nego ih i huljaše. No ne klanjajući se idolima, i u isto vreme ne primajući hrišćansku veru, on beše u velikoj nedoumici i veoma rastrojen. Međutim k Joasafu dolažahu od neznabožaca i naslađujući se spasonosnim rečima njegovim, obraćahu se ka Hristu. A žreci, videći sebe ismejane i porugane i cara gde se odvraća od njihovih bogova, hitno uputiše izaslanike k jednom znamenitom volhu, po imenu Tevda, koji življaše u pustinji s demonima, i obavestivši ga o svemu silno ga moljahu da im pritekne u pomoć. Tada Tevda, povevši sa sobom veliku demonsku vojsku, smelo ode k caru, koji ga je lično poznavao i voleo, i svojim veštim i zavodljivim rečima ponovo privole cara na idolopoklonstvo i ustroji s njim veliki praznik idolima = demonima. A starajući se da i blaženog Joasafa odvrati od Hrista i vrati idolopoklonstvu, Tevda dade caru ovakav lukavi savet: da od Joasafa udalji sve sluge, a da umesto njih odredi lepe žene i čarobne devojke da mu služe. A ja ću, govoraše pritom Tevda, poslati jednoga od demona koji će u Joasafu zapaliti oganj sladostrašća i navesti ga na blud. I kada carević samo jedanput padne u greh bluda, onda će, care, otada sve ići po tvojoj volji.
Car posluša lukavi savet: sabra mnoštvo lepih devojaka i mladih žena, odenu ih u raskošne haljine, ukrasi ih zlatnim nakitima, i uvede u dvorac k sinu, a sve sluge udalji iz dvorca. Tako u dvorcu Joasafovom ne ostade nijedan muškarac, i sve poslove obavljahu samo žene i devojke. A tamo naiđoše nevidljivo i zli dusi, poslani od volha Tevde, i stadoše raspaljivati u mladiću telesnu strast i našaptavati mu rđave pomisli. I beše blaženi Joasaf na muci i u velikom iskušenju i borbi; naročito kada jedna, najlepša od svih, devojka, podsticana ne samo od cara, nego i od besova, baci na njega mreže svoje lepote. Ona beše ćerka jednoga cara, uzeta u ropstvo i dovedena iz svoje domovine, i predata caru Aveniru kao veliki dar. Oslanjajući se na njenu neobičnu lepotu, otac je posla sinu na sablazan. Ušavši u nju, demon zavodnik je nauči mudrim rečima i zavodljivom razgovoru, a u isto vreme on svetome mladiću metnu u srce najpre ljubav k njoj bez ikakve požude, starajući se da ga postepeno ulovi u svoje mreže. I stvarno, Joasaf je zavole zbog njene mudrosti i dobrote; osim toga on osećaše i sažaljenje prema njoj, što je ona, carska ćerka, dopala ropstva, lišena svoje otadžbine i visokog položaja; a razmišljaše on i o tome kako da je odvoji od idolopoklonstva i načini hrišćankom.
Sa takim pomislima, i ne osećajući u sebi nikakvu strasnu pohotu, on poče s njom ovako razgovarati: Poznaj, devojko, Boga koji živi vavek, da ne pogineš u zabludi. Poznaj Sazdatelja, i bićeš blažena unevestivši se Besmrtnome Ženiku. – I mnogo slično tome govoraše joj on. I gle, u to vreme nečisti duh nauči je da počne sablažnjavati i ka padu vući nevinu dušu onu. I reče devojka: Ako se ti, gospodine moj, brineš o mome spasenju i hoćeš da dušu moju izbaviš od idolopokloničkih zabluda, onda ispuni i ti jednu moju molbu, pa ću se ja odmah odreći svojih otačastvenih bogova i pristupiću tvome Bogu, i služiću mu do poslednjeg daha svog, a ti ćeš svakako dobiti nagradu za moje obraćenje. – Sveti mladić je upita: U čemu se sastoji tvoja molba, devojko? – A ona ga zavodnički gledaše i sladostrasno mu govoraše: Stupi sa mnom u brak, pa ću svaku naredbu tvoju ispuniti. – On joj na to reče: Kako si se usudila da mi se obratiš sa takom molbom? Jer ja, iako želim tvoje spasenje, ne pristajem oskvrnaviti sebe. – A ona, trudeći se da mu olakša put ka grehu, reče: Zašto ti, gospodine moj, prepun svake mudrosti, govoriš takve stvari, nazivajući brak oskvrnjenjem? Ja takođe znam hrišćanske knjige, mnogo sam ih čitala u svome otačastvu, i mnogo puta razgovarala sa hrišćanima. Zar u vašim knjigama ne stoji napisano: Brak da drže svi u časti, i postelja bračna da bude čista (Jevr. 13, 4, 4); i još: Bolje je ženiti se nego li upaljivati se (1 Kor. 1, 9). Zar ne poznaše braka drevni patrijarsi, i proroci i pravednici, kao što o tome svedoče vaša Pisanija? Zar Pisanije ne kaže da je Petar, koga vi nazivate vrhovnim apostolom, imao ženu? Ko te onda, gospodine moj, nauči da brak nazivaš oskvrnavljenjem? U samoj stvari ti si odstupio od istine vašeg učenja. – Blaženi joj odgovori: Mada se u Svetom Pismu nalazi sve to što si rekla, i zaista je svakome slobodno da stupi u brak, ipak se izuzimaju oni koji su se obećali Hristu čuvati svoje devstvo; a ja, čim primih sveto krštenje dadoh zavet da ću sebe privesti Hristu čista u besprekornom devstvu. Kako ću se onda usuditi da narušim zakletvu datu Bogu? – Zavodnica mu na to reče: Ako me ne uzmeš za ženu, onda mi bar ispuni jednu malu i sitnu želju. Ako hoćeš da spaseš dušu moju, provedi sa mnom ovu noć. Učiniš li to, ja ti evo obećavam da ću sutra primiti hrišćansku veru; i to će tebi biti ne samo na otpuštenje grehova, zbog take brige tvoje o obraćenju mom, nego ćeš i veliku nagradu dobiti od Boga: jer „radost biva na nebu za jednoga grešnika koji se kaje“ (Lk. 15, 7), kaže tvoje Sveto Pismo. A ako radost biva na nebu zbog grešnikova obraćenja, onda neće li biti i nagrada velika onome koji obrati grešnika i time izazove radost među anđelima? NeMa sumnje da je tako, jer i načelnici vere vaše apostoli, mnogo štošta činjahu po svome nahođenju, prestupajući manju Božju zapovest radi veće zapovesti. He obreza li apostol Pavle Timoteja (sr. D. A. 16, 3), iako obrezanje nije obavezno za hrišćane? Ipak on se ne poboja da tako postupi radi boljeg uspeha u propovedanju Evanđelja. I mnogo sličnih stvari naći ćeš u svojim knjigama. Zato, ako stvarno želiš spasti dušu moju, onda ispuni ovu malu želju moju.
Kada ona ovo govoraše, duša se blaženoga Joasafa od raznih pomisli stade kolebati između dobra i zla, čvrstina odluke da se sačuva devstvo poče slabiti, a volja i razum razmekšavati. Sejač pak zla đavo, videći gde se koleba Joasafovo srce, ispuni se radosti i kliknu drugovima svojim: Gledajte, ova devojka će učiniti ono što mi ne mogosmo učiniti! Zato sada napadnimo na ovog mladića, jer neće nam se ukazati zgodnija prilika da ispunimo želju i naredbu onoga koji nas je poslao.
Kliknuvši to, prljavac snažno navali sa svojim psima na Hristovog vojnika, i smutiše mu se duševne sile, zapalivši u njemu nečistu ljubav prema devojci i silnu pohotu. Tada sveti mladić, videvši sebe silno raspaljivana i ka grehu vučena, udari sebe u grudi, i uzdahnuvši k Bogu iz dubine srca hitno pribeže k molitvi, i lijući potoke suza vapijaše k Onome koji ga može spasti od bure i oluje, i govoraše: U tebe se, Gospode, uzdam; nemoj me ostaviti pod sramotom doveka; ne daj da mi se nasmeju neprijatelji moji (Ps. 30, 2; 24, 1), jer se držim desnice Tvoje; pritekni mi u pomoć u ovaj čas, i po volji Tvojoj ispravi putove moje, da se slavno i strašno ime Tvoje proslavi na meni. sluzi Tvome.
Dugo se moljaše sveti mladić zalivajući sebe suzama i praveći mnogobrojna metanija; zatim se baci na zemlju i zaspa. U snu on vide sebe gde ga uzeše neki nepoznati ljudi i on prohodi neka divna mesta, pa ga dovedoše na jedno veliko polje, pokriveno prekrasnim i neobično mirisnim cvećem. Tu on vide mnoštvo raznovrsnih i prekrasnih drveta, punih nepoznatih i čudesnih plodova, prijatnih za gledanje i slatkih za jedenje. Lišće tih drveta veselo šuštaše od nekog nežnog povetarca i tiho se lelujaše neprekidno šireći iz sebe miomir. Pod drvećem stajahu prestoli od čistoga zlata, i od dragog kamenja, i od skupocenog biserja, koji se silno blistahu; a stajahu tamo takođe zlatne postelje, zastrvene raznovrsnim pokrivačima neiskazane lepote i sjaja. Po sredini pak tecijahu vode čiste i prekrasne, mile za gledanje. Spomenuti neobični muževi provedoše Joasafa preko celog polja tog i uvedoše ga u grad koji blistaše neizrecivom svetlošću; zidovi mu behu od čistoga zlata i od dragog kamenja, kakve niko nikada video nije, a stubovi i vrata od jednostavnog bisera Ali, ko će iskazati svu lepotu i sjaj toga grada? Svetlost, koja bogato sijaše odozgo, ispunjavaše sve ulice grada, i neki krilati i svetlosni vojnici hodahu po gradu i pevahu milozvučne pesme, kakve nikada ne ču uvo ljudsko. I Joasaf ču glas koji govoraše: To je pokoj pravednih! To je veselje onih koji za života svog ugodiše Gospodu. – A muževi oni izvedoše Joasafa iz grada da ga vode nazad. No on, sav obuzet krasotom i divotom onoga što vide, govoraše: He lišavajte me, molim vas, ne lišavajte neiskazane radosti ove, već mi dopustiti da živim u kojem bilo uglu ovoga grada. – Oni mu odgovoriše: Sada je nemoguće da ti ostaneš ovde, mada ćeš za mnoge podvige i napore ti sa vremenom doći ovamo, ako budeš primoravao sebe i upotrebio sve svoje sile: jer napornici dobijaju Carstvo nebesko (Mt. 11, 12). – Rekavši to oni ga opet provedoše preko gorespomenutog velikog polja i uvedoše u mesta tamna, puna svakojake sete i tuge, i po svemu suprotna onoj svetlosti i radosti kakve ranije vide Joasaf: jer tamo beše tama neprozirna i pomrčinski gusta, i sve beše puno tuge i pometnje. Tamo buktaše peć ognjena, i gamizahu crvi što jedu telo čovečije, i naokolo stajahu duhovi odmazde. Neki ljudi behu ljuto paljeni ognjem, i čujaše se glas koji govoraše: Ovo je mesto grešnika! Ovo je mesto onih koji oskvrnaviše sebe sramnim delima! – Posle toga izvedoše odatle Joasafa oni što ga vođahu, i Joasaf se probudi i dođe k sebi, ali sav drhtaše i bujice suza mu tečahu iz očiju. I tada sva lepota mlade zavodnice njegove i ostalih žena i devojaka postade mu smrdljivija od izmeta i gnoja. Sećajući se onoga što vide, on bivaše čas obuzet željom za svetlim gradom, čas opsednut strahom viđenih muka, i ležaše na postelji bez snage i ne mogaše da ustane.
Car bi obavešten da je sin njegov bolan, i car odmah žurno dođe k njemu i stade ga raspitivati o uzroku njegove bolesti. Joasaf mu ispriča sve što mu bi pokazano u viđenju, i dodade: Zašto si razapeo mreže nogama mojim, želeći da me uloviš i dušu moju vrgneš u pogibao? Jer da mi Bog nije pomogao, duša bi se moja za kratko vreme otisnula u pakao. No, koliko je dobar Bog Izrailjev, koji mene ništavna izbavi iz čeljusti lavova! U pometenosti ja zaspah; ali me s visine poseti Bog Spasitelj moj i pokaza mi kolikih se blaga lišavaju oni koji Ga gnjave i kakve muke ovi gotove sebi… Oče, pošto si zapušio uši svoje i ne želiš da čuješ mene koji ti govorim o istinskom dobru, onda mi bar sada nemoj braniti da idem pravim putem. A ja jedno želim. i to ovo: da sve ostavim i otputujem tamo gde boravi ugodnik Hristov Varlam, i s njim provedem sve ostalo vreme života svoga. A ako ti se prohte da me zadržiš silom, onda ćeš me uskoro videti mrtva od tuge i žalosti. I tada, nemajući mene sina, ni ti se više nećeš nazivati ocem.
Zbog ovoga, cara opet obuze strahovita tuga, i on otide u svoju palatu ožalošćen. Ostaviše nepobedivog vojnika Hristovog Joasafa i zli dusi, i vratiše se posramljeni k Tevdi koji ih stade koriti, govoreći: Zar ste tako nemoćni, jadnici, da ni mladića jednog ne mogoste pobediti? – A oni, primorani silom Božjom, i protiv svoje volje kazaše istinu, govoreći: He možemo mi protivstati sili Hristovoj; ne možemo čak ni pogledati na krsni znak kojim mladić ograđuje sebe.
Nakon nekog vremena car uze sa sobom Tevdu i ode k sinu. Tevda razgovara s blaženim mladićem braneći bogove svoje, ali ne uzmože nadgovoriti onoga kome dani biše usta i premudrost odozgo, premudrost kojoj ne mogaše niko protivstati. Pobeđen i postiđen, Tevda ćutaše dugo kao nem, ne znajući šta više da kaže. Najzad se jedva pribra i reče caru: Nema sumnje, care, Duh Sveti živi u tvome sinu; mi smo stvarno pobeđeni i nemamo šta da mu odgovorimo… Vaistinu je velik hrišćanski Bog, velika vera njihova, velika i tajanstva njihova! – I obraćajući se careviću upita ga: Reci mi, osvećeni dušom, da li će Hristos primiti mene, ako odstupim od zlih dela mojih i obratim se k Njemu? – Sveti Joasaf mu poče govoriti o pokajanju grešnika i o milosti Božijoj koja brzo prima one koji se istinski kaju. Tevda, tronut do dna srca, hitno otide u svoju pećinu, spali sve svoje knjige o volhovanju i vradžbinama i pođe stopama Nahorovim: udostoji se svetog krštenja, i provođaše život u velikom pokajanju.
Međutim car već nije znao više šta da radi sa sinom. Tada mu Arahija savetova da razdeli carstvo na dve polovine, pa da jednu da sinu. I govoraše Arahija caru: Care, ushtedneš li mučiti svoga sina, onda ćeš biti neprijatelj samoj prirodi i nazvaćeš se ne otac nego mučitelj svog vlastitog sina, pa ćeš usto i sina pogubiti, i sam bez poroda ostati i u veliku tugu sebe vrgnuti. Ostaje da se uradi jedno: razdeli napola carstvo svoje između sebe i sina, i naredi sinu da caruje u određenoj mu polovini. Zauzet životnim brigama, on će se postepeno navikavati na takav život kakvim živimo mi, i sve će ispasti kako mi hoćemo, pošto se ukorenjene u duši navike menjaju ne toliko nasiljem koliko ljubavlju. A ako on čak i ostane u hrišćanskoj veri, ipak će za tebe biti donekle uteha u tuzi i sama činjenica da nisi bez dece već imaš sina cara.
Primivši Arahijin savet, car postupi po njemu: razdeli carstvo na dve polovine, i nad jednom polovinom postavi za cara sina svog Joasafa. Joasaf, žudeći za pustinjačkim monaškim životom, ni pomišljao nije na carsku vlast, ali rasudivši da će sve ovo izaći na bolje, primi dodeljenu mu polovinu carstva, stupi na presto, i pre svega se postara da iskoreni neznabožačko mnogobožje i raširi veru u Jedinog Istinitog Boga. On dakle po svoj zemlji svojoj razruši idole i do temelja razori odvratna idolišta njihova, a mesto njih podizaše svete crkve i rasprostiraše svetu veru Hristovu. Čuvši o tome, hrišćanski episkopi, prezviteri i monasi, koji su se krili, silažahu sa gora i izlažahu iz pustinja, i sticahu se k svetom caru Joasafu, koji ih s radošću primaše i zajedno s njima staraše se o spasenju duša ljudskih. I za kratko vreme on prosveti svetlošću vere i krsti sve svoje podanike, i neprestano se sa suzama moljaše Bogu za obraćenje svoga oca.
I milosrdni Bog ne prezre njegovu usrdnu molitvu i suze nego ga milostivno usliši: svetlošću blagodati Svoje On se kosnu srca Avenirova, te sa očiju uma njegova spade debela zavesa tame, i on ugleda zoru istine i poznade ništavnog lažnonazvanih bogova. I car Avenir sazva svoje savetnike i otkri im nameru srca svoga: da želi primiti veru sina svoga. Svi pohvališe ovu nameru, jer na molitve Joasafove sve njih – poseti istok s visine (Lk. 1, 78). Car odmah pismom pozva svoga sina, da se od njega nauči veri i pobožnosti… O, kakom se radošću i veseljem ispuni srce Joasafovo kada on vide da se otac njegov obraća k Bogu istinome! Dovoljno naučivši svoga oca veri u toku mnogo dana i kazavši mu tajne svete vere, kao nekada njemu prepodobni Varlam, Joasaf ga privede svetom krštenju i sam ga primi iz svete kupelji. Delo – vaistinu novo i divno: sin postade otac ocu svome i posrednik duhovnog preporoda onome koji ga je po telu rodio. I ne samo car Avenir nego i svi velikaši njegovi, i vojnici, i robovi, – jednom rečju: sva Indijska zemlja primi sveto krštenje. I bi tada radost velika na zemlji i na nebu: na zemlji se radovahu verni zbog obraćenja nevernih, a na nebu se radovahu angeli ne zbog jednog nego zbog bezbroj kajućih se grešnika.
Posle krštenja svog car Avenir svu carsku vlast svoju predade sinu svome Joasafu, a sam življaše usamljenički u molitvenom tihovanju, i svagda posipajući glavu svoju pepelom ridaše zbog pređašnjih grehova svojih. I provede on četiri godine u takom smirenju i pokajanju; i dobivši od Boga oproštaj grehova, on se prestavi k Njemu u miru.
U četrdeseti dan po prestavljenju cara Avenira Joasaf, vršeći pomen ocu svome, sazva sve Svoje velmože, savetnike, vojne starešine i sve ostale važne nosioce vlasti, i objavi im tajnu srca svoga: da želi ostaviti zemno carstvo i sve svetsko, otići u pustinju i monahovati. – To ožalosti i rastuži sve; i svi plakahu i gorko ridahu, jer ga svi veoma ljubljahu zbog njegove krotosti, smirenja i dobrotvorstva. Umesto sebe Joasaf je hteo da im postavi za cara jednoga od velmoža, po imenu Varahiju, davnašnjeg hrišćanina, onog samog koji držaše stranu tobožnjeg Varlama za vreme prepirke o veri sa neznabožačkim mudracima indijskim. Joasaf je znao da je Varahija veoma čvrst u veri i da ima veliku ljubav prema Hristu. No Varahija se odricaše od carstva, govoreći: Ljubi, care, bližnjeg svog kao sebe samog. Ako je dobro carovati, onda caruj sam. A ako. je zlo, zašto onda meni predaješ carstvo? Zašto tovariš na mene teret, od koga sam bežiš?
Tada svi usrdno, sa suzama, stadoše moliti svetog Joasafa da ih ne ostavlja. Međutim on noću napisa gramatu svemu Senatu i svima vlastima, poveravajući ih Bogu i naređujući im da nikog drugog ne postavljaju sebi za cara osim Varahije. Tu gramatu car Joasaf ostavi u spavaonici svojoj, pa sam krišom iziđe i hitno gredijaše u pustinju. Sutradan puče glas o njegovom odlasku. Narod se uznemiri i ožalosti; mnogi plakahu i ridahu. Najzad se svi žitelji prestonice dadoše u poteru za carem, da ga traže. I nađoše ga u jednom presahlom potoku gde se moli s podignutim rukama k nebu. Oni ga okružiše, i pavši pred njim moljahu ga s velikim ridanjem da se vrati u svoj dvorac i da ih ne napušta. Prinuđen njihovim velikim molbama Joasaf se vrati. Ali uskoro zatim on sazva sve, i reče im: Uzalud se protivite volji Gospodnjoj zadržavajući me. – I zakletvom on potvrdi reči svoje: da od ovoga časa ni dana više neće ostati car. Tada na Varahiju, i protiv njegove želje, metnu svoj carski venac, posadi ga na svoj presto, i dade mu potrebne pouke kako da caruje, pa oprostivši se s vlastelom i narodom izađe iz dvorca i iz grada žureći u pustinju. A sav narod sa Varahijom i sa svima vlastima ubedivši se da je Joasafova odluka nepromenljiva, i da ga ne mogu molbama zadržati niti mu silom sprečiti odlazak, iđahu za njim plačući i prateći ga daleko; a on ih moljaše da mu ne smetaju i da ga ostave samog. No neki ipak izdaleka iđahu za njim ridajući, sve dok dan ne ustupi mesto noći i mrak sakri od njihovih očiju ljubljenog gospodara i rastavi ih.
Tako Varahija primi skiptar indijskog carstva, a Joasaf sve uračuna u trice, samo da Hrista dobije.[9] Prvu noć svoga putovanja on svrati u kuću nekog siromaška i dade mu svoje odelo, a sam krenu na podvig pustinjskog življenja u suroj vlasenici koju mu nekada Varlam beše dao. Pri tome on ne nošaše ni hleba, ni vode, niti išta od hrane: jer svega sebe poveri promislu Božjem, i goraše svesrdnom ljubavlju ka Gospodu svome. A kad stiže u pustinju, on podiže oči svoje k milome Hristu i kliknu: Neka oči moje ne vide više blaga ovoga sveta, i neka se srce moje ne naslađuje više ničim drugim sem Tobom, nado moja! Ti upravljaj putovanjem mojim, i vodi me k ugodniku tvom Varlamu! Pokaži adi posrednika spasenja moga, da me nauči pustinjačkom življenju onaj koji me nauči poznanju Tvome, Gospode!
Dve godine hođaše sveti Joasaf po pustinji sam, tražeći Varlama. A hranjaše se on travom koja je rasla tamo, i često trpljaše glad zbog nedostojanja trave, pošto zemlja u toj pustinji beše suva i neplodna. Pored toga on dožive mnoge napasti od đavola: jer đavo napadaše na njega, čas smućujući mu um raznim pomislima, čas zastrašujući ga priviđenjima; ponekad mu se on javljaše crn i škrgućući zubima; ponekad naletaše na njega sa mačem u ruci kao da hoće da ga poseče; ponekad uzimaše na sebe izgled raznih zveri, zmija, aspida. No hrabri i nepobedivi vojnik Hristov sva ta iskušenja pobeđivaše i odgonjaše mačem molitve i oružjem krsta.
Kada se navrši druga godina Joasaf nađe u Senaridskoj pustinji jednu pešteru, i u njoj monaha koji se spasavao molitveno tihujući u osami. Od toga monaha on doznade gde obitava Varlam. I on tada u radosti brzo pohita pokazanom mu stazom. I kada stiže do Varlamove peštere, on stade kod ulaza i kucnu u vrata govoreći: Blagoslovi, oče, blagoslovi! – A Varlam čuvši glas iziđe iz peštere, i po nadahnuću odozgo poznade Joasafa koga je nemoguće bilo poznati po spoljašnjem izgledu: jer sav beše pocrneo od sunčane žege, obrastao u vlasi, suvih obraza i duboko upalih očiju. Starac, stavši licem na istok, uznese blagodarnu molitvu Bogu; a no molitvi zagrliše jedan drugog s ljubavlju, i celivaše svetim celivom, i od radosti omivahu lica svoja toplim suzama. I sedavši stadoše razgovarati. Prvi poče Varlam; on reče: Dobro si uradio što si došao, čedo milo, čedo Božije i nasledniče Nebeskog carstva! neka ti Gospod da mesto vremenih blaga – večna, i mesto propadljivih – nepropadljiva! No molim te, mili, ispričaj mi kako si došao ovamo; šta se po odlasku mom zbi s tobom; i da li tvoj otac poznade Boga ili se još nalazi u pređašnjoj zabludi. – Blaženi Joasaf mu ispriča po redu sve šta se dogodilo po odlasku Varlamovom i šta učini Gospod Svojom svemoćnom pomoću. A starac, saslušavši sve, veoma se radovaše i divljaše, i naposletku reče: Hvala Ti, Hriste Bože, što si blagovoleo da seme reči Tvoje, posejano mnome u dušu sluge Tvoga Joasafa, tako poraste i donese stostruki rod.
Utom nastade veče, i pošto obaviše uobičajene molitve, oni se tek onda setiše hrane. I Varlam postavi skupocenu trpezu, bogatu dušekorisnim razgovorom, punu duhovnih jela, ali oskudnu u telesnoj hrani koja se sastojala samo iz sirovog nevarenog zelja, malo urmi i vode sa obližnjeg izvora. Potkrepivši se takom trpezom, oni zablagodariše Bogu koji otvara ruku Svoju i nahranjuje svako živo biće Svojim blagovolenjem. Zatim oni obaviše noćne molitve, pa se opet latiše duhovnog razgovora, i svu noć provedoše u razgovoru sve do jutrenja.
Vodeći tako divan i ravnoangelni život, Joasaf i Varlam provedoše zajedno mnogo godina. Naposletku, prepodobni Varlam se približi svojoj blaženoj končini, dozva svog duhovnog sina Joasafa, kojega on Evanđeljem rodi, i reče mu: Čedo moje, odavno sam želeo da te vidim pre svoje končine; i kada se jednom moljah za tebe, javi mi se Gospod naš Isus Hristos i obeća mi da te dovede k meni. I eto, Gospod je već ispunio moju želju: vidim tebe koji si se odrekao sveta i svega što je u svetu i sjedinio si se sa Hristom. I pošto vreme mog odlaska evo već stiže. ti pokrij telo moje zemljom, predaj prah prahu, a sam ostani na ovom mestu držeći se duhovnog življenja, i sećajući se mene smirenog.
Saslušavši ove reči Joasaf ridaše gorko zbog rastanka s prepodobnim, i starac jedva uspe da ga svojim duhovnim rečima donekle uteši; a zatim ga posla k nekoj bratiji koji življahu u toj istoj pustinji da donese što je potrebno za odsluženje Božanstvene liturgije. Joasaf hitno ode, uze što je potrebno, i brzo se vrati, bojeći se da njegov duhovni otac ne skonča bez njega, i tako o“ bude lišen poslednjeg blagoslova njegovog. Prepodobni Varlam odsluži Božanstvenu liturgiju i oni se obojica pričestiše Svetim Tajnama. Zatim prepodobni dugo razgovaraše sa svojim učenikom o dušekorisnim stvarima, i onda se s umilenjem stade moliti Bogu za sebe i za svog učenika. Posle duge molitve on očinski zagrli Joasafa, dade mu poslednji celiv i blagoslov, prekrsti se, leže, i lice mu postade svetlo i radosno kao da su mu došli neki prijatelji; i tako otide on ka Gospodu, provevši u pustinji sedamdeset godina, a svega požive oko sto godina.
Mnogim suzama zalivši telo svog duhovnog oca, Joasaf sav dan i svu noć pojaše psalme nad njim. A kad svanu on iskopa raku blizu peštere, ukopa česno telo svog svetog starca, i sevši kraj groba on plakaše gorko sve dok ne iznemože od plača i zaspa. U snu pak vide one neobične ljude, koje nekada beše video za vreme onog iskušenja s devojkama: oni dođoše k njemu, uzeše ga i povedoše opet na ono veliko polje, koje on i ranije vide, i u blistavi grad. A kad on ulažaše na gradsku kapiju sretoše ga Angeli Božiji koji nošahu dva venca neopisane krasote. Joasaf upita: Čiji su ti blistavi venci? – Angeli mu odgovoriše: Oba su tvoji zato što si mnoge duše spasao i zato što si radi Boga ostavio zemaljsko carstvo i posvetio sebe monaškom životu. No jedan od njih treba dati tvome ocu zato što on uz tvoju pomoć ostavi put koji vodi u pogibao, od srca se pokaja i pomiri s Gospodom. – Joasaf upita:
Kako je moguće da moj otac samo radi jednog pokajanja dobije nagradu istu kao i ja koji sam tolike trudove podneo? – Kada to reče, on ugleda Varlama koji mu govoraše: Nisam li ti, Joasafe, nekada govorio da ćeš postati škrt i nedarežljiv kada se obogatiš? Zašto sada nećeš da nagrada tvome ocu bude ravna tvojoj? He treba li, naprotiv, da se raduješ dušom što su uslišene molitve tvoje za njega? – Joasaf, rekavši Varlamu, kao što je svagda imao običaj govoriti mu za života: „oprosti, oče, oprosti!“ upita Varlama: Kaži mi, gde ti sam živiš? – Varlam odgovori: U ovom prekrasnom i velikom gradu dobio sam presvetlu palatu. – Joasaf stade moliti Varlama da ga uzme sa sobom u svoju palatu i s ljubavlju primi kao svoga gosta. Varlam odgovori: Za tebe koji nosiš telesno breme, još nije došlo vreme da budeš ovde; ali ako junački istraješ do kraja u monaškim podvizima, kao što sam ti zapovedio, onda ćeš skoro doći ovamo, i udostojićeš se ovog života ovde, ovdašnje slave i ovdašnjih radosti, i večito ćeš biti sa mnom.
Trgnuvši se iz sna, sa dušom još punom viđene svetlosti i neiskazane slave, Joasaf veoma oduševljeno uznese Gospodu blagodarnu pesmu slaveći Ga. I ostade sveti Joasaf do same končine svoje na mestu gde se zajedno podvizavao sa prepodobnim Varlamom, vodeći angelski život. On u svojih dvadeset pet godina ostavi zemaljsko carstvo i uđe u isposnički podvig; i provevši u pustinji trideset pet godina on se prestavi ka Gospodu.
Jedan sveti pustinjak, koji je nedaleko živeo, doznavši otkrivenjem za prestavljenje svetog Joasafa, dođe u sami čas njegova prestavljenja, sa suzama ljubavi opoja česno telo njegovo progšsanim zaupokojnim pesmama i molitvama i položi ga pored moštiju prepodobnog Varlama, da bi i tela onih, koji behu nerazdvojni duhom, počivala nerazdvojno na jednom mestu. Posle pak obavljene sahrane, tome pustinjaku bi otkrivenje od Boga sa naređenjem: da ide u Indijsko carstvo i izvesti cara Varahiju o prestavljenju svetog Joasafa. Otac pustinjak postupi tako. Izvešten o tome, car sa mnoštvom ljudi krenu u pustinju, i došavši u pešteru prepodobnih otaca, otvori grob njihov, i nađe mošti svetih Varlama i Joasafa netljene, pri čemu iz njih izlažaše veliki miomir. Uzevši svete mošti, car Varahija ih česno prenese iz pustinje u svoje otačastvo, i položi ih u crkvi koju sveti Joasaf beše podigao za života, slaveći Boga u Trojici, kome i od nas neka je čast i poklonjenje sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
VARLAMA
 
SVETI mučenik Varlam beše rodom iz Antiohije Sirijske. U starim godinama on bi zbog ispovedanja imena Hristova uhvaćen i priveden neznabožačkome knezu na sud. Primoravan da prinese žrtvu idolima, Varlam ne htede. Zbog toga ga staviše na mnoge ljute muke: najpre ga bezdušno tukoše volovskim žilama, pa onda strugoše železnim noktima. Posle toga neznabošci odvedoše svetog mučenika u idolski hram i tamo, po naređenju mučitelja, dok je na žrtveniku goreo oganj, ispružiše ruku mučenikovu nad žrtvenikom, staviše mu žar na dlan i tamjan na žar, da bi mučenik od nepodnošljivih bolova bacio žar s tamjanom iz ruke pred idole, i tako ih makar i nehotično okadio. I da je sveti mučenik tako uradio, oni su bili spremni da mu kažu: „Eto, ti si već prineo žrtvu bogovima našim“. Međutim neznabošci ne doživeše što su želeli: jer mučenik Hristov stajaše nepokolebljiv kao stub držeći na dlanu žar, i pokaza se jači od gvožđa i čelika: jer držaše na dlanu žar sve dok mu dlan ne progore i prsti ne izgoreše i ne padoše na zemlju zajedno sa žarom. Pri svem tom on ne mrdnu rukom i ne baci žar sa tamjanom na žrtvenik pred idole. – Pokazavši se tako jak i nepobediv hrabri stradalac i vojnik Hristov, sveti Varlam u sjajnom ispovedanju vere predade dušu svoju Gospodu.[10]
 
REČ SVETOG VASILIJA VELIKOG
O SVETOM MUČEHIKU BAPLAMU
 
NEKADA, u stara vremena smrt svetih je bivala počitovana tugom i suzama. Josif gorko plaka za umrlim Jakovom;[11] sinovi Izrailjevi plakaše za Mojsijem trideset dana;[12] a kad umre Samuilo sav Izrailj gorko plakaše za njim.[13] A sada mi se radujemo smrti svetih: jer se posle Krsta Gospodnjeg prameni priroda žalosti i tuge. Mi prestavljenje svetih više ne pratimo ridanjima, nego pomoću božanstvenih pesama oduševljeno likujemo kraj njihovih grobova: jer je smrt pravednika – san, ili tačnije: prelazak u bolji život. Zato se mučenici raduju kada ih ubijaju: jer žuđenje za preblaženim životom umrtvljuje u njima osećanje bola.
Mučenik gleda ne na opasnost nego na vence; ne plaši se rana nego izračunava nagrade; vidi ne mučitelje koji ga biju ovde na zemlji nego zamišlja angele koji ga radosno pozdravljaju s neba; ima u vidu ne prolazne muke nego večne nagrade. I od nas mučenici već dobijaju divan zalog slave, jer slavljeni od svih božanstvenih pesama, oni iz grobova vraćaju i privlače bezbrojne sužnje.
To se upravo sada ispunjuje na Junačkom hrabrom Varlamu: jer zatrubi ratna mučenikova truba i, kao što vidite, sabra vojnike pobožnosti. Objavljen je prisni branič Hristov, i oduševi se zbor Crkve. I kao što Gospod reče za vernike: koji veruje u mene ako i umre živeće (Jn. 11, 25); tako junačni Varlam umre, i saziva svečane skupove; progutan grobom, on poziva na gozbu.
Sada je vreme da kliknemo: Gde je premudri? Gde je književnik? Gde je prepirač ovoga veka? (1 Kor. 1, 20). Danas nam prost čovek predlaže neosporivo učenje pobožnosti. Njega mučitelj dohvati kao lak i koristan lov, ali kasnije poznade u njemu nepobedivog borca. Njemu se mučitelj smejaše kao prostaku i glupaku, ali se brzo uplaši od njega videvši ga ukrepljena angelskom silom. Jer duša ovoga čoveka prostoga rečnika beše uzvišena, i razum bez nedostataka. I on bejaše kao drugi Pavle, govoreći s Pavlom: Ako sam i prostak u reči, ali u razumu nisam (2 Kor. 11, 6). Mučitelji koji ga bijahu malaksavahu, a mučenik bivaše sve jači; ruke onih koji ga strugahu iznemogavahu, no um struganoga bejaše nepokolebljiv; spletovi žila od batina popuštahu, ali krepost vere postajaše sve jača; probodena rebra venjahu, ali mudrovanje uma cvetaše; veći deo tela beše umrtvljen, ali mučenik beše bodar kao da još ni počeo nije svoj podvig. Jer kada ljubav k veri obuzme dušu čovekovu, tada sve vrste napadaja postaju joj smešni i svi koji je muče zbog ljubljenog predmeta pričivanjaju joj više radosti nego žalosti. Svedok toga nam je ljubav svetih Apostola, koji s radošću primiše batine od Jevreja. Jer je rečeno: Apostole izbiše, i zapretiše im da ne govore u ime Isusovo, i otpustiše ih. A oni onda otidoše od sabora radujući se što se udostojiše primitn sramotu za ime Gospoda Isusa (D. A. 5, 41).
Takav je i borac koga mi sada proslavljamo. On muke računaše u radost, a rane koje mu zadavahu on smatraše kao ruže kojima ga darivahu; pomračenje vere on izbegavaše kao strele, a sudijin gnjev on držaše kao senku dima; svirepim četama oružjenosaca on se podsmevaše; zastrašivanja on gažaše, kao po cveću radosno stupajući; ranama on se radovaše kao visokim odlikovanjima; u najljućim mukama on se držaše kao da prima najslavnije počasti; na isukane mačeve on pljuvaše; ruke onih koji ga mučahu on osećaše kao da su mekše od voska; drvo mučenja on zagrli i celivaše ga kao drvo spasenja; zatvorom u tamnici od radovaše sebe kao nekom zelenom livadom; raznovrsnim mučenjima on se naslađivaše kao različitim cvetovima. Desna ruka njegova beše jača od ognja, koji neprijatelji njegovi upotrebiše protiv njega kao poslednje sredstvo. Jer, naloživši na žrtveniku oganj za prinošenje žrtava demonima, Mučitelji privedoše i postaviše pred njim mučenika i, naredivši mu da nad žrtvenikom drži ispruženu desnu ruku sa raširenim dlanom nagore, upotrebiše njegovu ruku kao železnu kadionicu s lukavom namerom stavljajući mu na nju žar sa tamjanom. Oni se nadahu da će ruka, savladana ognjem, biti brzo primorana da zapaljeni tamjan strese na žrtvenik.
O, kakva sve lukavstva ne upotrebljavaju neznabošci! „Po što, govorahu oni, bezbrojna mučenja ne pokolebaše njegovu volju, to ćemo ognjem pokolebati bar ruku upornoga borca; pošto raznovrsnim mukama ne potresosmo njegovu dušu, onda bar da desnicu njegovu potresemo ognjem“. No ove jadnike i ta nada obmanu. Jer, mada žar pržaše ruku, ipak ruka produži držati na, sebi žar kao pepeo; ona ne ustupi besnome ognju, kao što to čine malodušni begunci; naprotiv, ona držaše sebe nepomično, junački se boreći sa plamenom, i dade mučeniku povoda da sa prorokom rekne: Blagosloven Gospod Bog moj, koji uči ruke moje boju, prste moje ratu (Psal. 143, 1). Jer oganj se boraše sa rukom, no oganj bejaše pobeđen. Borbu vođahu među sobom plamen i desna ruka mučenikova, i ruka odnošaše neku nebivalu u borbama pobedu: kada plamen očigledno kroz ruku prolažaše, ipak ruka bejaše još ispružena za borbu. O ruke, koja odnosi pobedu nad ognjem! O ognja, naučenog da pretrpi poraz od ruke! Gvožđe omekšava od sile ognja, bakar ustupa njegovoj moći, i tvrdoća kamenja biva pobeđena. Međutim ta svepobedna sila ognja, sažižući ispruženu ruku mučenikovu, ne pokoleba je. I zaista dolikovaše ovome mučeniku da klikne ka Gospodu: Svagda sam kod tebe, ti me držiš za deonu ruku; po svojoj volji vodiš me, i posle ćeš me odvesti u slavu (Psal. 72, 23-24).
Kako da te nazovem, sjajni vojniče Hristov? Da te nazovem kipom? Ali time ću mnogo uniziti tvoju trpeljivost. Jer oganj, primivši kip, umekšava ga; a tvoju desnu ruku on ne mogade prinuditi da se mrdne. Da li da te nazovem gvozdeni? Ali nalazim da i to poređenje ne izražava potpuno tvoje junaštvo. Ti si jedini ubedio plamen da ruci ne čini nasilje; ti si jedini ruku imao kao kadionicu; ti si jedini gorućom desnicom šamarao demone; i tada, rukom pretvorenom u žar, rastopio glave njihove, a sada, desnicom pretvorenom u pepeo, satireš i oslepljuješ njihove pukove.
Ali, zašto detinjskim čavrljanjem umanjujem sjajnog pobedonosca? Prepustimo krasnorečivim jezicima da mu pletu vence pohvala; prizovimo na to gromoglasne trube učitelja. Ustanite sada vi, slavni živopisci, i izradite savršeni lik ovoga vožda! Cvetovima mudrosti vaše izobrazite lučezarno vencenosnog stradalca! Neka budem pobeđen vašim živopisanjem sjajnih dela mučenikovih; oran sam da priznam nad sobom i sada takvu pobedu vašeg junaštva. Zagledaću pažljivo u tu vernije izobraženu od vas borbu ruke sa ognjem. Zagledaću u toga borca, življe predstavljenog na vašoj slici. Neka plaču demoni i sada poražavani među vama mučenikovim pobedama! Opet neka im bude pokazana goreća i pobeđujuća ruka! Neka bude izobražen na slici i sam podvigopoložnik u borbama, Hristos, kome slava kroza sve vekove! Amin.
 
REČ SVETOG JOVANA 3LATOUCTA
O SVETOM MUČEHIKU BAPLAMU
 
NA ovo sveto slavlje i prazvični sabor sazva nas blaženi Varlam, ne samo da ga veličamo nego i da se na njega ugledamo, ne samo da budemo slušači pohvale njemu nego da budemo podražavaoci njegovih slavnih podviga. Ljudi uzvođeni na visoke svetovne položaje ne vole da vide druge da učestvuju s njima u istoj časti, jer tamo takmičenje i zavist narušavaju ljubav. U duhovnim pak stvarima ne biva tako već sasvim suprotno: mučenici tada naročito i osećaju čast kada vide da slične njima sluge imaju udela u njihovom blagu. Zato, ko hoće da hvali mučenike, neka im sleduje; ko hoće da slavi pobornike pobožnosti, neka podražava podvige njihove. To će mučenicima pričiniti zadovoljstvo, ne manje od njihovih dobrih dela. A da se ti ubediš da oni zaista jače osećaju svoja blaga onda kada nas vide u bezopasnosti, i to smatraju za najveću čast svoju, čuj Pavla koji kaže: Mi smo sad živi kad vi stojite u Gospodu (1 Sol. 3, 8). A pre apostola Pavla Mojsije govoraše Bogu: Ako im oprostiš greh, oprosti im; ako li nećeš, izbriši me iz knjige svoje u koju si me upisao (2 Mojs. 32, 32); nebesku počast primiti neću zbog njihove muke. – Društvo vernih je nekakvo sastavljeno i povezano telo: kakva je korist glavi od krune kada se noge muče?
Kako je moguće, reći ćeš, da sada sledujemo mučenicima kada nije vreme gonjenja? O, da! znam to i ja da sada nije vreme gonjenja, ali vreme mučeništva jeste; nije vreme takih borenja, ali vreme venaca jeste; ne gone ljudi, ali gone demoni; ne zlostavlja mučitelj, ali zlostavlja đavo, svirepiji od svih mučitelja; ti ne gledaš žeravicu prostrtu preda te, ali vidiš raspaljeni plamen pohote. Mučenici potirahu žeravicu, a ti potiri oganj prirode; oni se borahu sa zverima, a ti obuzdavaj gnjev, tog divljeg i neukrotivog zvera; oni se čvrsto držahu usred nepodnošljivih muka, a ti pobeđuj rđave i nečiste pomisli koje iz srca tvog izlaze, – tako ćeš sledovati mučenicima. Jer naš rat nije s krvlju i telom, nego s poglavarima i vlastima i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima zla ispod neba (Ef. 6, 12). Pohota prirode jeste oganj, oganj neugasiv i svagdašnji, pas ljut i besan; makar ga ti hiljadu puta oterao, on hiljadu puta napada i ne prestaje napadati. Nema sumnje plamen ognja je opak, ali plamen pohote je još gari; nikada u tom ratu nemamo primirja, nikada u tom borenju nemamo predaha dokle god se nalazimo u ovom životu; neprekidna borba, da bi i venac bio blistav. Zbog toga nas apostol Pavle i naoružava neprekidno: jer rat neprekidno traje, jer vrag neprekidno bdi. Hoćeš li da saznaš da pohota pali ne manje od ognja? Čuj Solomona koji kaže: Hoće li ko hoditi po živom ugljevlju a nogu da ne ožeže? Tako biva onome koji ide k ženi udatoj; neće biti bez krivice ko je se god dotakne (Prič. Sol. 6, 28-29). – Eto vidiš kako je priroda pohote slična prirodi ognja. Jer kao što je nemoguće da se ne opeče onaj koji se dotiče ognja, tako i pogled na lepa lica brže od ognja zgrabi dušu koja bestidno gleda; i što je za oganj neka goriva materija, to je telesna lepota za bestidne oči. Stoga ne treba ognju pohote davati hranu – gledanje spoljašnjosti, nego se na ove moguće načine uzdržavati od toga i gasiti ga bogougodnim razmišljanjima, sprečavajući dalje širenje požara i ne dozvoljavajući mu da ruši čvrstinu našega duha. Jer svaka naslada, u času strasnog uzbuđenja i pometenosti, obično jače od ognja sažiže dušu, ako se čovek hrabro, sa trpljenjem i verom, ne okomi protiv svakog takvog strasnog uzbuđenja i pometenosti, kao što blaženi i hrabri borac Hristov Varlam postupi sa svojom rukom. On držaše u svojoj ruci čitavu lomaču, ali se ne podavaše bolu, i tako junački stajaše kao da je neki bezosećajni kameni kip, nepristupačan bolovima. Razume se, on osećaše bolove i stradaše, jer imađaše telo a ne gvožđe; ali osećajući bolove i stradajući, on pokazivaše u smrtnom telu filosofiju Bestelesnih Sila.[14]
No da bi ova povest bila jasnija, ja ću evo ispričati o njegovom mučeništvu, a ti obrati pažnju na đavolovu zlobu. Jer neke svete đavo stavljaše na usijane tiganje, neke bacaše u kazane kipeće smole, nekima rebra lomljaše, neke u moru potapaše, neke zverovima predavaše, neke u peć vrgavaše, nekima zglobove razglobljavaše, nekima još živima kožu deraše, nekima ispod iskrvavljenih tela žeravicu stavljaše, i varnice koje padahu na rane kidahu ih strašnije od svakog zvera, za neke izmišljaše druge najteže muke. No kada đavo vide da je sve to ismejano, i da stradalci pobediše to dosta lako i sa velikim trpljenjem, i da ti njihovi podvizi služahu kao izvanredan podstrek za neustrašivost onima koji posle njih iđahu njihovim tragom, šta on onda preduzima? On izmišlja novu vrstu zamki, da bi neočekivanošću i neobičnošću mučenja prevrnuo dušu mučeniku i uplašio, pošto ono što znamo i o čemu smo slušali, neka je i nepodnošljivo, biva putem rasuđivanja lako prenebregnuto, a ono što je neočekivano, makar bilo i lako, postaje nepodnošljivije od svega. Stoga, neka bude nova borba, neka bude neobičan izum, da bi novina i neobičnost izuma lako preokrenula smućenog podvižnika. I šta vrag radi? Izvodi iz tamnice svetitelja okovana. I to bi delo njegova lukavstva: u samom početku ne upotrebiti teška oruđa za mučenje, niti staviti na strašne muke, nego početi borbu od najmanjeg. Zašto tako? Zato da bi, ako podvižnici budu pobeđeni, poraz njihov bio sraman, pošto ne odoleše ni malim iskušenjima; a ako odole i pobede, onda da bi, iznurivši njihovu snagu malim mukama, mogli biti lakše savladani većim mukama, Sa tog razloga vrag prvo upotrebi male muke da, pobedio on ili ne, ipak sve ispadne po njegovom planu: ako pobedim, – govoraše on -, onda ću im se nasmejati; i ako ne pobedim, onda ću ih iznuriti za nove muke. Tako dakle, on izvede mučenika iz tamnice; a mučenik se pojavi kao hrabri ratnik, dugo školovan u ratnoj školi: jer mučeniku tamnica beše ratna škola, i tamo, nasamo razgovarajući s Bogom on se nauči od Njega svakoj borbi, svakom ratovanju, jer gde su takve uze tamo je i Hristos.
I tako, mučenik se pojavi postavši daleko jači od veoma dugog boravka u tamnici. A kada ga đavo preko služitelja svoga bezakonja izvede na sredinu, on ga ne priveza odmah za mučilišni stub, niti ga okruži mučiteljima, pošto vide da on to želi, a i unapred beše smislio kaznu, nego upotrebljuje protiv ove tvrđave neko neobično, novo, neočekivano oruđe koje bi je moglo srušiti, jer on više svega želi ovo: da svetitelje obori većma prevarom nego li bolom. A kakvo je to novo oruđe? Narediše mučeniku da nad „Žrtvenikom drži ispruženu ruku sa dlanom okrenutim naviše, metnuše na dlan žar sa tamjanom, da bi mučeniku, ako pod pritiskom bolova okrene ruku, oni to uračunali kao prinošenje žrtve i odrečenje od vere hrišćanske. Vidiš li kako je đavo prepreden? No pogledaj kako Onaj koji „hvata premudre u njihovom lukavstvu“ (1 Kor. 3, 19) razveja zamke njegove, i sve čovekoubistvene prepredenosti njegove okrenu na još veće proslavljenje mučenika. Jer kada vrag, pošto upotrebi bezbrojna lukavstva, najzad pobeže pobeđen, tada se pobornik vere pojavljuje još slavniji, kao što bi slučaj i ovde. Blaženi Varlam prostoja ne mrdnuvši i ne okrenuvši ruku. kao da je od gvožđa iskovana. Međutim da se je ruka i okrenula, i u tom slučaju to ne bi bila mučenikova krivica.
Sada me pažljivo slušajte svi, da se ubedite da, ako bi se desnica mučenikova čak i okrenula, to ne bi bio poraz. A zašto? Zato što mi rasuđujemo o onima kojima stružu rebra ili ih muče na koji bilo način, tako je potrebno i u ovom slučaju izložiti svoje rasuđivanje. Ako oni ne izdrže i prinesu žrtvu, kriva je njihova slabost, jer ne izdržavši stradanja do kraja oni prineše žrtvu; ako pak, pretrpevši mučenja do kraja, oni se razbole od tih mučenja ali ne odstupe od vere, onda ih niko ne okrivljuje za te bolesti, nego ih još više hvalimo i veličamo što oni, iznemogavajući od stradanja, otrpeše i ne odrekoše se vere. Tako i ovde: da je blaženi Varlam, ne podnoseći sagorevanje dlana, obećao prineti žrtvu, onda bi bio pobeđen; a da se njegova ruka, bez ikakvog pristanka njegovog, okrenula, to već ne bi bila krivica mučenikove volje: to bi se dogodilo po nemoći ne volje nego prirode žila, lišenih svojih sila, jer i protiv svetiteljeve volje ruka bi klonula od ognja. To je kao i ovo: onima kojima stružu rebra mi ne upisujemo u krivicu što im meso otpada. Ali evo jasnijeg poređenja: kao što one koji boluju od groznice ili grčenja niko neće kriviti što im ruke bivaju iskrivljene, pošto to dolazi ne oD njihovog nehata nego od vatruštine koja sasušuje sokove i vlagu i neprirodno steže i zateže žile i nervne spletove, tako i ovog svetitelja niko ne bi mogao nazvati krivim ako bi mu se ruka okrenula. Jer kad vrućica, i bez volje bolesnikove, obično steže i savija udove, onda je utoliko pre mogao to učiniti žar, stavljen na mučenikov dlan, makar to mučenik i ne hteo. No žar to ne učini, da bi se ti potpuno ubedio da tamo beše prisutna blagodat Božja, koja ukrepljavaše podvižnika i ispravljaše nemoć prirode; stoga i sama ruka njegova ne osećaše ono što joj je svojstveno, nego ostajaše nepomična kao da je od dijamanta. Ko se tada, videći to, ne bi udivio? Ko se ne bi zaprepastio? Posmatrahu s neba Angeli, gledahu Arhangeli: prizor beše čudesan, i očigledno prevazilažaše ljudsku prirodu. I stvarno, ko ne bi želeo videti čoveka koji se na bojištu bori a ne preživljuje ono što je svojstveno ljudima? koji je sam u isto vreme i žrtvenik i žrtva i sveštenik? Zbog toga se i dvostruki kad uzdizaše: jedan od zapaljnog tamjana a drugi od rastapanog tela. I ovaj drugi kad beše prijatniji od prvog; i ovaj drugi miris beše miomirisniji od prvog. I dogodi se tu ono isto što i sa kupinom: kao što ona kupina goraše i ne sagorevaše,[15] tako i ovde ruka goraše ali se duša ne onekotinaše; telo se raspadaše ali vera ne iščezavaše; telo malaksavaše ali revnost duše ne iznemogavaše; žar, progorevši dlan ruke, dole padaše, ali junaštvo duha ne opadaše; ruka sagore i istopi se, jer beše od mesa a ne od dijamanta, ali duša zahtevaše još drugu ruku da bi i na njoj pokazala svoje trpljenje. I kao što hrabri vojnik, uletevši među neprijatelje i sekući ih desno i levo slomi mač, okreće se i traži drugi mač da bi i dalje kosio neprijatelje, tako i duša blaženog Varlama, kada joj ruka nastrada sekući pukove demona, zahtevaše drugu desnicu da bi i na njoj pokazala svoju revnost. He reci mi: „ta on je dao samo jednu ruku!“ – Ali, pre svega pomisli ovo: onaj koji je dao ruku dao bi i glavu, dao bi i rebra, protivstao bi i ognju, i zverovima, i moru, i provalijama, i krstu, i točku, i svima poznatim mučenjima, i sve bi pretrpeo, ako ne samim opitom onda svakako namerom duše. Jer mučenici idu ne na određene muke nego pripremaju sebe na nepoznata mučenja: jer oni nemaju vlasti nad voljom svojih mučitelja, niti im propisuju način i granice mučenja, nego ma kakva zla izmislio beščovečni i zverski um njihovih mučitelja, oni na sve to izlaze s rešenošću da sve to pretrpe, sem kada im usred mučenja telo iznemogne, te želja njihovih mučitelja ostane neispunjena. – I tako, telo mučenika Varlama se topljaše, ali volja njegova postajaše sve revnosnija, prevazilazeći svojim bleskom sam žar i sijajući jače od njega, jer unutra u mučeniku goraše duhovni oganj, daleko jači od onoga ognja. I sveti mučenik ni najmanje ne osećaše spoljašnji plamen zato što unutra u njemu goraše pretopli i sveplameni oganj ljubavi Hristove.
Sve ovo, dragi moji, valja ne samo da slušamo nego i da podražavamo. Jer kao što isprva rekoh, tako i sada govorim: svaki od nas neka ne samo ovoga časa ovde proslavlja svetog mučenika, nego neka ga svaki odlazeći domu svom povede sa sobom i uvede u dom svoj, ili bolje: u srce svoje kroz sećanje na reči ovde izgovorene. Primi njega, kao što rekoh, i u srcu svom postavi ga sa ispruženom rukom; primi ovenčanog pobednika, i nikada ne dopusti da ti se skine s uma. Toga radi vas i dovedosmo na same grobove svetih mučenika, da bi vas sam pogled na njih pobudio na vrlinu i vi naoružali sebe istom revnošću. Jer vojnika uzbuđuje i samo pričanje o nekom slavnom hrabrom junaku, a daleko više lice njegovo i pogled na njega; naročito kada vojnik, ušavši u sami šator junakov, ugleda okrvavljeni mač, odsečenu glavu neprijateljevu, plan, svežu krv na rukama pobednika, svuda koplja i štitove i strele i svako drugo oružje. Toga radi se i mi sabrasmo ovde. Jer grob mučenika je vojnički šator; i ako ti otvoriš oči vere, ugledaćeš tu gde leži oklop pravde, štit vere, šlem spasenja, obuću blagovešćenja, mač duhovni, i samu glavu đavola bačenu na zemlju.[16] Jer kada kraj mučenikova groba vidiš besomučnika gde leži poleđuške i grči se i kida, onda vidiš ne što drugo nego odsečenu glavu nečastivoga. To oružje i sada još leži kraj Hristovih vojnika. I kao što carevi svoje najhrabrije vojnike sahranjuju sa njihovim oružjem, tako postupi i Hristos sa mučenicima: sahrani ih sa njihovim oružjem, da bi i pre vaskrsenja pokazao svu slavu i silu svetih. Stoga poznaj njihovo duhovno oružje, i ti ćeš otići odavde sa velikim dobitima. Veliki je, mili moj, i u tebe rat sa đavolom, veliki, silan i neprekidan. Zato izučavaj načine ratovanja, da bi i pobedama sledio: preziri bogatstva, novac i svu ostalu slavu ovoga sveta; ne smatraj blaženima bogataše, nego smatraj blaženima mučenike, ne one u slastima – nego one na usijanim tiganjima, ne one za raskošnom trpezom – nego one u vrelim kazanima, ne one u telougodnim kupatilima – nego one u usijanim pećima, ne one što na mirise mirišu – nego one što sagorevani u ognju puštaju iz sebe dim i smrad. Ovo je daleko mirisnije i korisnije od onoga: jer ono vodi u muku one koji ga upotrebljavaju, a ovo odvodi k nagradama i nebeskim vencima. A da bi se ti ubedio da je raskoš veliko zlo, kao i mazanje mirisima, i pijanstvo, i neumereno upotrebljavanje vina, i raskošna trpeza, čuj šta kaže prorok: Teško vama koji spavate na odrima od slonove kosti i raznežavate se na posteljama svojim, i jedete jaganjce iz stada i telad ugojene; koji pijete vino velikim čašama, i mažete se skupocenim mirisima (Amos. 6, 3. 4. 6). A kada se ovo zabranjivalo u Starom Zavetu, onda utoliko pre u Novoj Blagodati gde je svevišnja premudrost. Ovo ja govorim kako muževima tako i ženama; bojište je zajedničko: u Hristovoj vojsci nema razlike između muškoga pola i ženskoga već svi sačinjavamo jedan zbor: i žene mogu da se oblače u oklop, da ograđuju sebe štitom i da upotrebljavaju strele, kako u vreme mučenja tako i u drugo vreme kada se traži velika hrabrost. Kao što odličan strelac vešto odapevši s tetive strelu, dovodi u zabunu sav neprijateljski stroj, tako i sveti mučenici i svi pobornici istine, koji ratuju protivu lukavstava i napasti đavola, vešto puštaju sa jezika svog, kao s tetive, reči, i one leteći po vazduhu kao strele padaju na nevidljive pukove demona i stvaraju pometnju u svoj vojsci njihovoj.
To se isto dogodi i sa ovim blaženim Varlamom: rečima istine, kao letećim strelama, on izazva pometnju u svoj đavolovoj vojsci. Hajde, podražavajmo i mi takvu veštinu streljanja. He vidite li kako se gledaoci pozorišnih predstava nekako izmenjeni vraćaju sa tih predstava? Razlog je taj što oni budno prate ono što se tamo zbiva, i otuda odlaze noseći u dušama svojim utiske i slike od prevrtanja očima, i pokreta ruku, i kruženja nogu, i svakovrsnih izvijanja i pregibanja tela. Nije li žalosno što oni pokazuju toliku marljivost za ono što dušu ubija i stalno imaju u sećanju ono što se u pozorištu događalo, a mi, koji treba da smo revnosni kao anđeli, ne podražavamo njihovu marljivost u pamćenju i držanju onoga što nam je ovde rečeno? O, ja vas od ove duše molim i preklinjem: nemojmo biti tako nemarni prema svom spasenju, nego svi držimo mučenike u dušama svojim, sa njihovim usijanim tiganjima, uzavrelim kazanima, i ostalim mukama. I kao što slikari sliku, pocrnelu od dima, čađi i dugog vremena, često očišćavaju, tako i ti, mili, iskorišćuj sećanje na svete mučenike: kada životne brige pomrače dušu tvoju, ti je očišćuj sećanjem na mučenike. Ako to sećanje budeš imao u duši svojoj, onda se nećeš ni bogatstvu diviti, ni zbog uboštva žaliti, ni slavu i vlast hvaliti, niti išta zemaljsko i ljudsko smatrati velikim, nego ćeš, uzdigavši se iznad svega toga, to sećanje imati kao učitelja svake vrline. Ko svaki dan gleda vojnike koji se bore u ratovima i bitkama, taj nikada neće poželeti raskoš, niti će se oduševljavati slastoljubivim i mekušačkim životom, nego životom strogim, tvrdim i borbenim. Ta šta ima zajedničko između črevougodija i junaštva, između mirisa i oružja, između rata i pirovanja?, Ti si, mili moj, vojnik Hristov: naoružaj se, a ne kinđuri se! ti si hrabri borac! zato budi junak, a ne gizdaj se! – Tako da sledujemo ovim svetiteljima, tako da ukazujemo poštovanje ovim hrabrim vojnicima, ovenčanim pobediocima, Božjim prijateljima. I kada budemo išli s njima istim putem, mi ćemo dobiti iste vence s njima, kojih neka se udostojimo svi mi, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, sa kojim Ocu slava, zajedno sa Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ILIODORA
 
ZA carovanja Avrelijana[17] u Pamfilijskom gradu Magidi;[18] kojim upravljaše igemon Aecije, neustraćšvo propovedaše Hrista jedan blagočestivi čovek po imenu Iliodor. Zbog toga on bi uhvaćen i doveden pred igemona na sud. Pri isleđenju igemon Aecije dugo ubeđivaše Iliodora da se odrekne Hrista i prinese idolima žrtvu. No svetitelj junački i nepokolebljivo ispovedaše Hrista Bogom. Tada sudija naredi da Iliodora obese o mučilišno drvo, da mu telo stružu železnim noktima i pale buktinjama. U strahovitim mukama sveti mučenik gromkim glasom uzviknu: Gospode Isuse Hriste, pomozi mi! – I odmah dođe glas s neba: He boj se, ja sam s tobom!
Ovaj glas čuše izvršioci kazne, i pritom videše četiri Angela koji ih sprečiše da dalje muče svetitelja. Ovo viđenje učini te oni poverovaše u Gospoda Hrista, i oni izobličiše igemona. Razjareni igemon odmah naredi da ih bace u more. Ujedno s tim on naredi da se usija bakarni vo i u njega baci mučenik Iliodor. Kada sveti mučenik bi bačen u usijanog vola, on se stade moliti. I gle, vo najednom ostanu, a mučenik iznutra uznošaše blagodarne pesme Bogu.
Doznavši za to, igemon se zaprepasti; i došavši blizu bakarnog vola, on se ubedi od prisutnih očevidaca da se vo za tren oka ohladio. Obraćajući se svetitelju on reče: Bezbožna glavo, tvoje mađije pobediše i sam oganj! – Svetitelj odgovori: Mađije su moje Hristos! – Rekavši to, svetitelj zatraži od mučitelja tri dana roka, da razmisli šta mu valja raditi. Mučitelj mu dade tri dana.
Dobivši taj rok, sveti mučenik ode tajno u idolopoklonički hram zvani Panteon, pošto u njemu behu idoli svih bogova. Pošto se svetitelj pomoli Bogu nastade zemljotres, od koga svi idoli popadaše i razbiše se. Saznavši za to, igemon naredi da svetog Iliodora ponovo dovedu preda nj na sud. Prepun gnjeva, igemon naredi da mučenika obese i da mu ukucaju u glavu tri usijana klinca. Osećajući strahovit bol, mučenik ponovo prizva Boga u pomoć, i odmah mu uminu nepodnošljivi bol. A igemon, videći da nikakvo mučenje ne može savladati mučenika, naredi da ga okovana u teške lance odvedu k upravitelju obližnjeg grada Ataleje. Upravitelj dugo razgovaraše sa svetim Iliodorom nagovarajući ga da prinese žrtvu idolima. No uvidevši da je mučenik nepokolebljiv, upravitelj naredi da mučeniku i ruke i noge metnu u četiri raščepljena mučilišna drveta, pa ga onda staviše na usijani tiganj. Nalazeći se na tiganju, mučenik se moljaše; i ujedno s tim prizivaše prisutne da dođu k njemu na tiganj uveravajući ih d, a im oganj ništa neće naškoditi. I mnogi od prisutnih poslušaše svetog mučenika, uziđoše na usijani tiganj, i zbiše se svetiteljeve reči: oganj ih ni najmanje ne povredi. I svi oni poverovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista, govoreći: „Zaista je Bog hrišćanski velik!“
Kada upravitelj vide da mnogi poverovaše v Boga Iliodorovog poboja se da mu oni ne otmu iz njegovih ruku svetog mučenika, pa naredi da mučenika vode natrag u Magidu. Vojnici uzeše mučenika i povedoše, a mučenik celim putem moljaše se Bogu i pevaše. A kada stigoše u Magidu, mučenik bi ponovo izveden na sud. Igemon Aecije opet pokušavaše da nagovori svetog mučenika da prinese žrtvu idolima. No pošto mučenik ne hte nipošto učiniti to, igemon naredi te mu odsekoše jezik; zatim ga obesiše, i puna dva sata motkama tukoše. Posle toga staviše mu uzdu u usta, i teraše ga tako kao nerazumnu životinju do gubilišta izvan grada. Sveti mučenik dade rukom znak mučiteljima da mu dadu vremena da se pomoli Bogu. A kada završi molitvu, njemu bi glava odsečena.[19] Tako, blaženi mučenik dobi venac mučeništva.
 
SP0MEN SVETIH MUČENIKA
ANTIMA, TALALEJA, HRISTOFORA, EFIMIJE,
i dece njihove, i svetog PANHARIJA
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
AGAPIJA
 
SVETI Agapije postrada za Gospoda Hrista rastrgnut od zverova.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VARLAMA PEČERSKOG
 
U BPEME kada prepodobni oci naši Antonije, Teodosije i Nikon[20] sijahu u Kijevskim pešterama svojim sjajnim podvizima kao tri svetilnika, dostojii stojati pred prestolom Presvete Trojice, k njima dolažaše često da se naslađuje njihovim medenim poukama Varlam, sin visokorodnih i hristoljubivih roditelja: Jovana, prvog među bojarima kneza Izjaslava,[21] i Marije, a unuk slavnog i hrabrog Višate, praunuk vojvode Ostromira.
Od mladosti svoje Varlam sijaše i telesnom lepotom i duševnom čistotom. I on veoma zavole spomenute prepodobne oce, i zažele da živi zajedno s njima i da ostavi život u svetu, ni u šta ne smatrajući slavu i bogatstvo. Njega naročito uplaši reč Gospodnja, rečena mu između ostalog od prepodobnih: Lakše je kamili proći kroz iglene uši nego li bogatome ući u carstvo Božije (Mt. 19, 24). I jednom, došavši k prepodobnom Antoniju, on mu otkri svoju nameru, govoreći: Hteo bih, oče, ako je ugodno Bogu, da budem monah i da živim s vama. – Starac mu odgovori: Želja je tvoja dobra, čedo, i namera puna blagodati; ali pazi da te bogatstvo i slava ovoga sveta ne vrate natrag; jer, po reči Gospodnjoj: Niko nije pripravan za carstvo Božije koji metne ruku svoju na plug pa se obzire natrag (Lk. 9, 62). – I mnogo drugo govoraše starac na korist duše Varlamu. I srce se Varlamovo sve više i više razgorevaše ljubavlju k Bogu. U takom raspoloženju duševnom Varlam ode kući svojoj.
U drugi dan posle razgovora sa starcem Varlam ostavi ne samo roditelje nego i svoju zaručnicu, sede na konja, odeven u svetlo i raskošno odelo, i okružen mnoštvom slugu koji su išli peške i vodili okićene konje, svečano stiže k pešteri. Kada prepodobni oci izađoše i pokloniše mu se do zemlje, kao što je tada bio običaj klanjati se velmožama, poklani se isto tako do zemlje i on njima pošto beše sišao s konja. Zatim on skinu sa sebe bojarsko odelo, položi ga pred noge prepodobnog Antonija, a postavi preda nj i konje, govoreći: Evo, oče, sujetna blaga ovoga sveta; čini s njima što hoćeš; a ja sve smatram za trice, samo da Hrista dobijem,[22] i hoću da s vama živim u ovoj pešteri, i kući se svojoj vratiti neću. – Pazi čedo, odgovori mu prepodobni Antonije, kome se obećavaš, i čiji vojnik hoćeš da budeš, jer ovde nevidljivo prisustvuju Angeli Božji, primajući tvoje obećanje. Čuvaj se da otac tvoj ne dođe oramo sa oružanom silom, pa te i protiv volje tvoje odvede odavde, a mi ti nećemo moći pomoći. Međutim, ti ćeš pred Bogom ispasti lažov i odstupnik. – Na to blaženi Varlam reče: Verujem Bogu mome, oče, da ako me otac moj ushtedne i mučiti, ja se neću vratiti u svetovni život. Samo te jedno molim: brzo me postriži. – Tada prepodobni Antonije naredi prepodobnom Nikonu da postriže Varlama i obuče u monašku rizu, što i bi učinjeno.
Bojarin Jovan, doznavši da se ljubljeni sin njegov postrigao u monaštvo, silno se razgnjevi na prepodobne, pa uze mnoštvo slugu i napade na sveto stado u pešteri, i sve ih razagna odande, a sina svog silom izvuče napolje, zdera s njega mantiju i kukuljaču i baci u potok. Zatim ga obuče u svetle skupocene haljine, koje dolikuju velmožama. No blaženi Varlam ih zbaci sa sebe na zemlju, ne hoteći ni da ih pogleda; i tako uradi nekoliko puta. Otac onda naredi da mu svežu ruke i da ga silom obuku u svetle hal“ine, i tako vode kroz grad domu njegovom. No Varlam, sav goreći ljubavlju k Bogu, idući putem ugleda baru kraj puta, strča do nje, Božjom pomoću zbaci haljine sa sebe, izgazi ih nogama u mulju, potirući s njima ujedno i zamke lukavoga vraga. Kada dođoše doma, otac mu naredi da sedne s njim za trpezu;. i on nemajući kud sede, ali ne okusi ništa od jela, nego seđaše oborene glave. Posle trpeze otac otpusti Varlama u njegove prostorije, postavivši sluge da paze da on ne bi otišao. Potom on naredi zaručnici Varlamovoj da se što lepše dotera i ukrasi, eda bi prelastila Varlama dvoreći ga. Međutim ugodnik Hristov Varlam uđe u jednu od soba i sede u uglu na pod. A zaručnica, saglasno naređenju, pođe za njim, i moljaše ga da sedne na svoju postelju. On pak, videći njenu nerazumnost i shvativši da je otac poslao nju da ga prelasti, pripade molitvi, i tajno se u srcu neprestano moljaše svemilostivom Bogu da ga spase od ovog iskušenja. I provede on na tom mestu tri dana, ne ustajući ništa ne jedući, ne odevajući se već ostajući samo u vlasenici. Prepodobni pak Antonije i ostali s njim u pešteri behu u velikoj tuzi zbeg njega, i moljahu se Bogu za njega. I Bog usliši molitvu njihovu, jer, po reči psalmopevca: Zavapiše pravedni, i Gospod ih usliši, i od svih nevolja njihovih izbavi ih (Psal. 33, 18); i Bog, videvši trpljenje i smirenje blaženoga Varlama, okrenu surovo srce, očevo na milost prema sinu. Jer sluge obavestiše bojarina Jovana da sin njegov već četvrti da ništa ne jede, niti se odeva. Otac se sažali na sina, i bojeći se da ne umre od gladi i zime, pozva ga i s ljubavlju celiva, pa otpusti u pešteru. I dogodi se tada nešto veoma neobično: u domu se razlegaše plač i ridanje i silno kukanje kao za mrhvacem; plakahu svi: otac i majka plakahu gorko jer se lišavahu sina, zaručnica ridaše ljuto jer se odvajaše od ženika, sluge i sluškinje jecahu jer ih ostavljaše dobri gospoodar. A blaženi Varlam, kao ptica kada se otrgne iz lovačke zamke, hitno ode u pešteru. Tamošnji pak prepodobni oci, kad ugledaše Varlama, obradovaše se velikom radošću i proslaviše Boga što usliši molitvu njihovu za njega.
Kada se broj bratije u pešteri poveća na dvanaest, onda prepodobni Antonije, videći junačko podvizavanje Varlamovo I njegovo napredovanje u vrlinama, od sveg srca blagodaraše Boga što mladić u cvetu mladosti rađa duhovne plodove, svojstvene starcu, i ima takvu blagodat da potpuno može biti vođ ostalima. Stoga, pošto se posavetova sa svom bratijom svojom u pešteri, on postavi Varlama za igumana mesto sebe, a sam naviknut da živi usamljenički i ne podnoseći nikakvu vrevu i razgovore, preseli se na drugi brežuljak što je ispod novog manastira, i iskopa tamo pešteru, i življaše u njoj predajući se molitvenom tihovanju i razgovarajući svagda s Bogom jedinim. Tamo leži česno Telo njegovo i do danas.
Prepodobni Varlam, primivši starešinstvo nad bratijom, poče se podvizavati još većim podvizima. Kada se broj bratije znatno poveća, a u pešteri je za vreme sabornog bogosluženja moglo stati ne više od dvadeset ljudi, onda prepodobni Varlam dobi blagoslov od prepodobnog Antonija i načini iznad peštere malu drvenu crkvu u čast Uspenija Presvete Bogorodice, da tamo odlaze na bogosluženja ona bratija koji zbog teskobe nisu mogli stati u pešteri. Na taj način dobi vidljivo obeležje i samo mesto peštere, koje dotle beše neprimetno. Nakon pak nekoliko godina veliki knez Izjaslav Jaroslavič, u svetom krštenju nazvan Dimitrije, podiže kamenu crkvu u ime svetog Velikomučenika Dimitrija, i osnova pri njoj manastir. Prepodobnog pak oca našeg Varlama, kao svog rođaka, a i čoveka iskusna u monaškim vrlinama, knez postavi u tom manastiru aga igumana. Tu prepodobni produži voditi podvižnički život na koji beše navikao u pešteri, i dobro i bogougodno pasijaše stado Hristovo; naročito pak učaše svu bratiju i moljaše ih da se sa svakom revnošću trude oko spasenja duše i da svagda imaju savest čistu i besprekornu pred Bogom i bližnjima. A Bogu videći ljubav prepodobnoga prema bratiji i njegovo staranje o njima, pomagaše im da se usavršavaju u svima vrlinama.
Mnogim podvizima svojim prepodobni Varlam dodade ovde još i ovaj novi: ulučivši zgodno vreme on otputova u sveti grad Jerusalim, i pošto obiđe svetu zemlju vrati se u svoj manastir. Kroz neko pak vreme on otputova u Carigrad, obiće Sve tamošnje manastire, i kupivši što mu beše potrebno za manastir on krenu natrag. No na tom povratnom putu on se teško razbole, i stigavši do grada Vladimira on svrati u tamošnji manastir blizu grada, zvani Sveta Gora, i tamo usnu s mirom u Gospodu, godine 1065. Pred smrt on ostavi zaveštanje onima što behu s njim, da telo njegovo prenesu u Kijev, u Pečerski manastir, a ikone i ostalo što beše kupio za manastir da uruče prepodobnom Teodosiju. Zaveštanje prepodobnoga bi izvršeno, i česne mošti njegove leže do danas u pešteri netljene.
Molitvama prepodobnog Varlama neka se udostojimo i mi, ispunjujući na putu zemnog života našeg zapovesti Gospodnje, postati naslednici naše nebeske otadžbine u Hristu Isusu Gospodu, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ILARIONA ČUDOTVORCA
 
PREPODOBNI Ilarion beše rodom iz Kahetije. Od mladosti se podvizavao kao monah u Garedžijskom manastiru na gori Olimpu, zatim sedamnaest godina u pustinji Jordanskoj, i naposletku u gradu Solunu. Bio udostojen od Gospoda dara čudotvorstva. Upokojio se 882. godine.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
AZE ČUDOTVORCA
 
SVETI mučenik Aza beše vojnik u Isavriji[23] u vreme cara Dioklecijana. Roćen u Isavriji, on po zanimanju beše vojnik. No željan da bude vojnik Cara Nebeskog, on napusti vojničko zvanje i povuče se u pustinju. Tamo on činjaše mnoga čudesa. No kao revnostan sledbenik Hristov on bi uhvaćen i doveden na sud k upravitelju Isavrijske oblasti Akvilinu. Kada vojnici, njih sto pedeset na broju, koji behu poslani da uhvate svetitelja, vođahu ovoga na sud, ožedniše putem, sveti Aza učini čudo: izvede vodu iz zemlje i oni utoliše svoju žeđ. Pritom svetitelj ih pouči Hristovoj veri, i vojnici poverovaše u Gospoda Hrista. I pošto vojnici silno željahu da prime sveto krštenje, to se sveti Aza pomoli Bogu, i iz zemlje poteče voda, i svetitelj ih krsti. Pritom ih sveti Aza ubedi da su oni dužni izvršiti svoju dužnost: odvesti ga k upravitelju na sud. Na sudu zajedno sa svetim Azom, i vojnici izjaviše da su hrišćani. Tada upravitelj Akvilin, da bi uplašio vojnike hrišćane, naredi da svetog Azu stave na svirepe muke, da mu kidaju telo železnim noktima, pa da vežu za točak i ispod točka nalože vatru. No svetitelj, uz pomoć Božju, u svima tim mukama ostajaše nepovređen. Videći to, žena i ćerka upravitelja Akvilina poverovaše u Hrista i ispovediše svoju veru. Tada upravitelj, razgnevljen, naredi da odmah poseku njegovu ženu, ćerku i sto pedeset vojnika. Posle toga sveti Aza bi podvrgnut novim strašnim mukama, pa najzad i njemu odsekoše glavu.[24] I tako blaženi Hristovi junaci dobiše svi neuvenljive vence mučeništva.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SIMONA
 
OVAJ prepodobni otac bio je rodom iz Kalabrije, monah ve*^ likog i divnog manastira. Jednom pođe grupa monaha iz manastira radi poslova na morsku obalu. Tu ih uhvate gusari Turci i odvedu u Afriku. Tada iguman manastira posla ovog Simona u Afriku da bi otkuggio zarobljenu braću. On uspe da ih pronađe i sav radostan poče da razgovara sa njima. UTOM mu se približi jedan Agarjanin i diže ruku da ga udari, međutim, ona se osuši. To isto se dogodi i jednom drugom koji dođe posle ovog. Tada ostali uzeše prepodobnog Simona i odvedoše ga knezu onoga mesta, ispričavši mu šta se dogodilo. Knez zadivljen, zamoli prepodobnog da se pomoli Bogu za ozdravljenje ruku dvojice vojnika, što on i učini. Posle toga knez naredi da i on i zarobljeni monasi budu s čašću vraćeni u njihovo mesto. U putu molitvom pretvorio morsku vodu u slatku vodu za piće pošto im beše nestala. Ovaj čudotvorac Božji upokojio se u miru.
 
SPOMEN SVETIH
DVANAEST MUČENIKA
 
OVI sveti mučenici postradaše za Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA
SUPRUGE I ĆEPKE EPARHA AKVILINA
 
OBE svete mučenice postradaše kad i sveti mučenik Aza.[25]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
STO PEDESET VOJNIKA[26]
 


 
NAPOMENE:

  1. Ahav – car Izrailjski, carovao od 924-903 godine.
  2. Vaal znači „gospodar“; vrhovno božanstvo mnogobožaca Feničana, kome su se klanjali i Izrailjci koji behu izneverili svoju veru; njegova praznovanja bila su praćena razvratom.
  3. 3 Car. 18, 4-15.
  4. 3 Car. 18, 16-18.
  5. 3 Car. 18, 19-46
  6. Sveti prorok Avdija sahranjen u Samariji; živeo na 900 godina pre Hrista; ostavio proročku knjigu, koja zauzima četvrto mesto među knjigama takozvanih malih proroka. U njoj mesijansko proroštvo: o spasenju od Siona i o carstvu Gospodnjem, tojest o Crkvi Novozavetnoj.
  7. 4 Mojs. 22, 5-24, 25.
  8. 4 Mojs. 22, 4-24, 25.
  9. Sr. Flb. 3, 8.
  10. Sveti mučenik Varlam postrada 304. godine u Kesariji Kapadokijskoj.
  11. 1. Mojs. 50, 1.
  12. 5. Mojs. 34, 8.
  13. 1 Car. 25, 1.
  14. Tojest: mudrost i nadstradalnost i bestrasnost Bestelesnih Sila.
  15. 2 Mojs. 3, 2.
  16. Sr. Ef. 6, 14-17.
  17. Avrelijan – rimski car, carovao od 270. do 276. godine.
  18. Pamfilija – pokrajina na jutu Male Azije.
  19. Sveti Iliodor postrada oko 273. godine.
  20. Prepodobni Antonije – osnivač monaškog života u Rusiji; spomen njegov praznuje se 10. jula. Prep. Teodosije Pečerski – osnivač monaškog opštežićnog života u Rusiji; praznuje se 3. maja i 14. avgusta. Prep. Nikon – prvi učenik i satrudnik prep. Antonija; praznuje se 23. marta.
  21. Izjaslav Jaroslavič, sin velikog kneza Jaroslava Mudrog, unuk ov. Vladimira Velikog, knezovao u Kijevu od 1054. do 1068.
  22. Fbl. 3, 8.
  23. Isavrija – malena oblast na jugu Male Azije.
  24. Ovi sveti mučenici postradaše početkom IV stoleća.
  25. Videti o tome pod današnjim datumom: Spomen svetog muč. Aze.
  26. Videti o njima pod današnjim danom: Spomen svetog mučenika Aze.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *