NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
1. NOVEMBAR
 
ŽITIJE I ČUDESA SVETIH BESREBRNIKA I ČUDOTVORACA
KOZME i DAMJANA
 
SVETI Kozma i Damjan,[1] braća po telu, behu rodom iz Asije.[2] Otac im beše neznabožac a majka hrišćanka, i zvala se Teodotija.[3] Posle smrti oca njihova majka posveti sve vreme i trud služenju Hristu, eda bi vascelim životom svojim ugodila Bogu. I bi ona onakva udovica kakvu hvali sveti apostol, govoreći: Prava udovica i usamljena uzda se u Boga, i živi u molitvama i u moljenju dan i noć (1 Tim. 5, 5). I kao što sama življaše bogougodno, tako ona nauči i milu decu svoju, Kozmu i Damjana, jer ih divno vaspita u hrišćanskoj veri i u izučavanju Svetoga Pisma, i uputi ih na svaku vrlinu. A kad Kozma i Damjan dostigoše zreo uzrast i utvrdiše se u besprekornom življenju po zakonu Gospodnjem, oni postadoše kao dva svetilnika na zemlji, sijajući dobrim delima. I dobiše oni od Boga dar isceljivanja, i davahu zdravlje i dušama i telima, lečeći sve bolesti, i isceljujući svaku slabost i svaku nemoć po ljudima, i izgoneći zle duhove. I oni ukazivahu pomoć ne samo ljudima nego i stoci, i ni od koga ništa ne primahu za to: jer sve to činjahu ne radi dobitka, ne radi bogaćenja zlatom i srebrom, nego radi Boga, želeći da ljubav svoju prema Njemu izraze ljubavlju prema bližnjemu. I tim lekarenjem među ljudima oni iskahu slavu ne sebi nego Bogu, i isceljivahu bolesti radi proslavljenja imena Gospoda svoga koji im je darovao taku lečebnu silu. A oni izbavljahu od bolesti ne toliko biljem koliko imenom Gospodnjim, i to bez plate i nagrade, zabadava, ispunjujući zapovest Hristovu: zabadava dobiste, zabadava dajite (Mat. 10, 8). Zbog toga ih verni i nazvaše besplatnim lekarima i besrebrnicima. I pošto tako bogougodno provedoše svoj život, oni skončaše pobožno u miru. No oni se ne samo za života svog, nego i po prestavljenju svom proslaviše mnogim čudesima, kao usrdni posrednici i divni iscelitelji kako naših bolesti duševnih tako i telesnih. A o njihovoj nekoristoljubivosti i besplatnom lečenju kazuje se ovo:
Žena neka, po imenu Paladija, koja teško bolesna mnogo godina ležaše u postelji i razni lekari joj ništa ne mogahu pomoći, ču za svetog Kozmu i Damjana kako isceljuju od svake bolesti i posla po njih sa molbom da posete nju koja je već na umoru. Sveta braća se odazvaše njenoj molbi, odoše njenom domu, i čim sveti lekari dođoše k njoj, ona po veri svojoj odmah dobi isceljenje, i ustade zdrava, slaveći Boga što je slugama Svojim darovao taku blagodat isceljenja. I zahvalna svojim lekarima za toliko dobro, ona željaše da im što da kao dar. Ali oni ni od koga ne primahu ništa, jer ne prodavahu blagodat koju imađahu od Boga. Žena onda reši da bar jednoga od njih umoli da primi od nje veoma mali dar: uzevši tri jajeta, ona krišom ode k svetom Damjanu i preklinjaše ga Bogom da primi od nje ta tri jajeta u ime Svete Trojice. Čuvši ime Trojednoga Boga, Damjan primi od nje taj maleni dar zbog velike zakletve kojom ga ona zakle. A sveti Kozma, saznavši za to kasnije, veoma se ožalosti zbog toga. I kada svetom Kozmi dođe vreme da se prestavi, on ostavi zaveštanje: da Damjana ne sahrane pokraj njega, pošto je narušio zapovest Gospodnju i primio od žene nagradu za isceljenje. Tako se sveti Kozma upokoji u Gospodu. Nakon pak nekog vremena i svetom Damjanu dođe smrtni čas, te se i on preseli iz vremenog u večni život. No ljudi behu u nedoumici gde da sahrane Damjana, pošto su znali zaveštanje svetoga Kozme, i ne smejahu da svetog Damjana polože kraj njegovog brata. Dok oni tako behu u nedoumici, iznenada dotrča kamila, koju ranije sveta braća behu iscelili od besnila, i progovori ljudskim glasom: da ne dvoume nego da Damjana polože pokraj Kozme, pošto je on primio od žene tri jajeta ne radi nagrade već radi imena Božijeg. I tako, česne mošti njihove biše položene zajedno u mestu zvanom Fereman.[4]
Jednom u vreme žetve jedan žitelj toga kraja izađe da žanje svoju njivu. Umorivši se od žege, on ode pod hrast sa namerom da se odmori, leže, i tvrdo zaspa. I dok on spavaše otvorenih usta, njemu se kroz usta uvuče zmija u stomak. A kad se probudi on produži žeti do sumraka, ne znajući šta mu se dogodilo. No kad se uveče vrati kući, i posle večere leže da spava, on oseti strahovite bolove u stomaku i poče zapomagati. Njegovo zapomaganje probudi sve njegove ukućane, i oni dotrčaše k njemu, ali mu ne mogahu pomoći, jer ni znali nisu otkuda mu toliki bolovi. U tim mukama on gromko povika, govoreći: Sveti lekari, Kozmo i Damjane, pomozite mi! – I odmah sveti lekari stigoše sa svojom pomoći: bolesnik zaspa tvrdo, i za vreme spavanja zmija izađe iz njega istim putem kojim je i ušla. Kada prisutni videše ovo čudo preneraziše se, i proslaviše svete ugodnike Božje. Pošto iziđe zmija, čovek se onaj odmah probudi i, pomoćju svetih Besrebrnika, potpuno ozdravi.
Bejaše u tom mestu drugi čovek, po imenu Malh. On življaše u blizini crkve svetih lekara Kozme i Damjana u Feremanu. Nameravajući da krene na dalek put, on odvede svoju ženu u crkvu i reče joj: Eto ja odlazim na dalek put, a tebe predajem Svetom Kozmi i Damjanu pod zaštitu; ti sedi kod kuće dok ti ne pošaljem ugovoreni znak o sebi, koji ćeš poznati da je moj. I kada Bog bude hteo, ja ću ti poslati ovaj znak i uzeću te k sebi.
Poverivši na taj način ženu svoju svetim Besrebrnicima, Malh otputova. A posle nekoliko dana đavo uze na sebe obličje jednog poznanika njihovog, dođe k Malhovoj ženi i pokaza joj znak koji njen muž beše označio kada joj je govorio: „Ja ću ti poslati znak i uzeću te k sebi“. – Pokazujući joj taj znak, đavo joj naloži da pođe s njim k svome mužu, i reče joj: Mene je tvoj muž poslao po tebe, da te vodim k njemu. – Žena odgovori: Znak ovaj znam, ali ići neću, jer sam poverena svetim Besrebrnicima Kozmi i Damjanu. Hoćeš li pak da s tobom idem k mužu, onda hajde sa mnom u crkvu svetih Besrebrnika, stavi ruku na kraj oltara i zakuni mi se da mi putem nećeš učiniti nikakvo zlo. – Đavo joj dade takvo obećanje, i otišavši s njom crkvi, stavi ruku na kraj oltara i zakle se govoreći: Tako mi sila Kozme i Damjana, neću ti nikakvo zlo učiniti putem nego ću te odvesti tvome mužu.
Čuvši zakletvu, žena poverova lažljivome besu, prerušenom u obličje poznatog čoveka, i krenu s njim na put. A zavodnik, uzevši je, zavede je u pusto i neprohodno mesto, i htede da je tamo izmuči i ubije. Ona pak, videvši sebe u krajnjoj opasnosti, podiže oči k nebu i zavapi iz dubine srca k Bogu, govoreći: Bože, molitvama svetog Kozme i Damjana pomozi mi i pohitaj da me izbaviš iz ruku ovoga ubice. – I tog trenutka pojaviše se brzi pomoćnici Kozma i Damjan, vičući na đavola. A đavo, ugledavši ih, ostavi ženu i stade bežati; i dobegnuvši na visoki breg stropošta se u provaliju i iščeze; sveti Besrebrnici pak uzeše ženu i odvedoše je njenoj kući. I žena, klanjajući im se, govoraše: Blagodarim vam, gospodo moja, što me izbaviste od gorke pogibli. Molim vas, recite mi ko ste, da bih znala kome da uznosim blagodarnost do kraja svoga života. – Oni joj rekoše: Mi smo sluge Hristove Kozma i Damjan, kojima tvoj muž poveri tebe odlazeći na put, i zbog toga pohitasmo k tebi u pomoć i blagodaću Božjom izbavismo te od đavola.
Čuvši to žena pade na zemlju od straha i radosti, a sveci postadoše nevidljivi. I klicaše žena hvaleći i blagodareći Boga i svete sluge Njegove Kozmu i Damjana. I pohitavši u crkvu, ona sa suzama pripadaše k ikoni svetih Besrebrnika i pričaše svima šta se dogodilo, i kako Gospod na molitve ugodnika Svojih pokaza milost Svoju prema njoj. U molitvi pak ona govoraše: Bože otaca naših, Avraama i Isaka i Jakova, i pravednog potomstva njihovog, Ti si radi Tri Mladića ugasio ognjenu peć; Ti si pomogao Tvojoj sluškinji Tekli na gledalištu; blagodarim Ti što si i mene grešnu izbavio iz đavolove mreže preko ugodnika Svojih Kozme i Damjana. Poklanjam se Tebi koji tvoriš divna i preslavna čudesa, i slavim Tebe, Oca i Sina i Svetoga Duha, vavek. Amin.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
ERMINIGELDA, carevića Gotskog
 
ERMINIGELD, sin cara Gotskog Luvigelda,[5] bi obraćen od Arijeve jeresi pravoslavnoj veri Leandrom, episkopom španskim. Sam arijanac, Luvigeld se veoma ožalosti što njegov sin napusti arijansko zloverje, i staraše se da ga odvrati od pravoslavlja i ponovo vrati svojoj jeresi. Stoga on kao otac upotrebljavaše mile reči, moleći ga i savetujući da napusti pravoslavnu veru i da bude jedne misli s njim kao i ranije. Ali kada uvide da je on nepokolebljiv, stade mu pretiti mukama i ranama. Ostajući nepokolebljiv u veri kao stub, sin ni u šta ne smatraše ni očeve milošte ni pretnje. Strahovito razjaren, Luvigeld najpre liši svoga sina carskog prestola i sacarovanja, nasledstva i svekolike imovine. Zatim, videći da je nepromenljivog uma, on mu železnim lancima okova vrat, ruke i noge, pa ga vrže u tesnu i mračnu tamnicu. Međutim blaženi Erminigeld, iako mlad po godinama ali zreo razumom, zgadivši se na zemaljsko carstvo, svim srcem iskaše nebesko, i ležeći okovan u tamnici moljaše se svemoćnom Bogu da ga ukrepi u ovom stradanju. A kad nastade veliki praznik svetog Vaskrsenja, car Luvigeld pozva jednog arijanskog episkopa i posla ga noću k svome sinu u tamnicu da pričesti Erminigelda. I ako se pričesti, car obeća da će mu povratiti svoju roditeljsku ljubav i prvobitno dostojanstvo. Međutim sveti stradalac se strahovito zgadi na arijanskog episkopa, i sjajno izobličivši njegovo zloverje otera ga od sebe ne primivši jeretičko pričešće. Ali njega pričesti prečistim i životvornim Tajnama Hristovim jedan pravoslavni prezviter, koga mu tajno posla sveti episkop Leandar. Arijanski pak episkop vrati se posramljen k caru i ispriča mu sve što ču od njegovog sina. To cara dovede u neizraziv bes, i škrgućući zubima on odmah posla neke svoje istaknute boljare sa naređenjem da sina njegovog Erminigelda ubiju u tamnici. Ovi odoše i sekirom odsekoše česnu glavu stradalčevu.
I čujahu se preslatki glasovi svetih anđela koji pevahu nad svetim telom njegovim, i viđahu se sveće koje gorahu noću. Videći to, verni se radovahu i blagodarahu Boga koji takvim čudesima proslavlja vernog slugu Svog posle stradalničke končine njegove; a zloverni se stiđahu zaprepašćeni. Čedoubica pak otac, raskajavši se zbog ubistva nevinog sina, razbole se od tuge, i htede se odreći arijanstva i primiti pravoslavlje, ali se bojaše arijanaca; i tako se ne udostoji da bude uvršćen u pravoslavne. A kada mu se približi kraj on s poštovanjem pozva k sebi blaženog episkopa Leandra, – koga ranije ne voljaše i gonjaše, – i moli ga da njegovog mlađeg sina Rehadera, koga postavi za naslednika carskog prestola, uputi svojim bogonadahnutim učenjem u pravoslavlje, kao nekada Erminigelda. Luvigeld umre, a Rehader se zacari i odmah primi pravoslavnu veru, naučen svetim Leandrom episkopom, i privede blagoverju svu zemlju Gotsku, koja dotle beše zaražena Arijevom jeresi.[6] Telo svetog Erminigelda, svog starijeg brata, on obasu doličnom čašću kao mučenika Hristova, na kome se zbi evanđelska reč: Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi (Jn. 12, 24). Jer stradalnik Hristov, slično pšeničnom zrnu, jedan među Gotima umre za Hrista, ali plodom njegove smrti postade pravoslavni život svekolikog naroda zemlje Gotske: jer svi počeše pravoslavno verovati u Hrista Boga, jednosušnog i ravnočesnog Ocu i Svetome Duhu, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
KIRIENE i JULIJANIJE
 
SBETE žene Kirijena i Julijanija postradaše za carovanja Maksimijanova.[7] Kirijena beše iz Tarsa, u Kilikijskoj oblasti, a Julijanija iz Rosona.[8] Zbog ispovedanja hrišćanske vere njih uhvati igemon Markijan i primoravaše ih da se odreknu Hrista, ali one ne pristadoše. Zato igemon naredi da Kirieni ostrigu glavu i veđe, i da je nagu vode po celome gradu Tarsu na podsmeh i rug. Zatim je sa svetom Julijanijom odvedoše u grad Roson i tamo ih u ognju spališe. I tako završiše svoj mučenički podvig.
 
SPOMEN SVETIH SVEŠTENOMUČENIKA
JOVANA i JAKOVA
 
SBETI Jovan i Sveti Jakov življahu u vreme Persijskog cara Sapora[9] prvi beše episkop a drugi prezviter. Propovedajući Evanđelje oni mnoge obratiše Hristovoj veri. Zato ih car Sapor uhvati, i posle raznovrsnih muka na koje su stavljani, naposletku im glave biše odsečene mačem, godine 332.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
KESARŠA, DASIJA
i drugih pet: SAVE, SAVINIJANA, AGRIPE, ADRIJANA
i TOME deteta
 
OVI sveti mučenici postradaše za Hrista u Damasku pri zauzeću grada od strane muhamedanaca u sedmom veku. Stavljani na razne muke da bi se odrekli Hrista, oni to ne hteše učiniti. Najzad biše posečeni mačem. Imena pet mučenika su ova: Sava, Savinijan, Agripa, Adrijan i Toma dete.
 
STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
JAKOVA
i dvojice učenika njegovih:
jerođakona JAKOVA i monaha DIONISIJA
 
SVETI Jakov beše iz jednog sela eparhije Kastorijske. Roditelji mu se zvahu Martin i Paraskeva. U mladosti je radio sa ovcama, i time se obogatio. To y njegovom bratu izazva zavist, i on ga okleveta pred turskim vlastima kao da je našao neko blago u zemlji. Jakov pobegne u Carigrad, gde se opet vrlo razbogati. Jednom Jakov bi gost kod nekog turskog bega. Beg hvaljaše hrišćansku veru.
I ispriča, kako je njegova žena bila umobolna, i kako ju je on, posle svih lekara i lečenja, odveo tadašnjem patrijarhu svetom Nifontu. Čim je patrijarh otvorio knjigu da čita, sijne neka nebeska svetlost i obasja patrijarha, umobolnu i svu crkvu. Po svršetku molitve žena njegova ozdravi. Čuvši to od jednog Turčina, Jakov bi tronut, ode kod patrijarha da mu se ispovedi i da ište savet od njega. Ta poseta patrijarhu toliko potrese Jakova, da on odmah posle toga razdade siromasima svu svoju imovinu koja je iznosila trista hiljada piastra, i otide u Svetu Goru. Tamo obiđe sve manastire, i stupi u bratstvo Dohiarske obitelji. Tu se zamonaši, i življaše u krajnjem uzdržanju.
Odatle on potom ode u zapusteli skit svetoga Preteče, Iverske obitelji, i obnovi ga. I on tu monahovaše molitveno tihujući, pod rukovodstvom starca Ignjatija. Vođaše on anđelski život u postu, svenoćnim bdenjima i raznim teškim podvizima. Zato ga đavo neprestano napadaše raznim iskušenjima, prividima i sanjarijama. No pomoću Božjom on najzad pobedi đavola: srce mu se ispuni utehom Duha Svetoga, tojest nekom toplinom pomešanom sa radošću i ljubavlju prema Bogu i bližnjima. A od toga kasnije zasija u duši njegovoj svetlost slatka i neiskazana. Uvećavajući se u njemu sve više i više, ta ga svetlost uznese na neshvatljivu visinu, sa koje on vide sav vidljivi svet: sunce, zvezde, zemlju, pakao i raj. Pomoću te svetlosti on bi uznesen i iznad neba, i vide sve Anđelske činove i neizrecivu svetlost u kojoj oni žive. Odatle on bi tom istom svetlošću uznesen na još veću visinu, i vide Gospoda našeg Isusa Hrista sa telom, okruženog nepristupnom svetlošću. Vide on i višnji Jerusalim i svu neiskazanu krasotu njegovu. Jednom rečju, ne beše skoro ni jedne vidljive i nevidljive tvari koju blaženi Jakov ne vide pomoću te Božanske svetlosti.
Bi on udostojen od Boga i dara prozorljivosti, te pred njim behu otvorene tajne srca i sakrivene misli i osećanja svakoga i svih koji su dolazili k njemu. Još ga Gospod obogati i darom čudotvorstva. Tako, on molitvom izvede u Pretečinom skitu izvorsku vodu, koja se otada naziva agiazma svetoga Jakova. Dvaput on molitvom svojom na čudesan način napuni sud jelejem. U Vatopedu pak on isceli molitvom besomučnog poslušnika. Jednom u vreme bezkišija on se pomoli Bogu i nizvede s neba kišu. Jednom prilikom kada s jednim bratom beše na putu, spusti se tako gusta magla i tama, da oni behu u opasnosti da se sa neke litice stropoštaju u provaliju; no Sveti Jakov se pomoli Gospodu, te se magla razdeli na dva dela, i put im se ukaza. Jednom on ožedne na putu, i pošto ne nađe vode, on se pomoli Bogu, i pred njegovim nogama izbi izvor vode, i on utoli žeđ. Kratko rečeno: za svu Svetu Goru on beše svetilo i učitelj vrline.
Prema jednom božanskom otkrivenju on sa učenicima krenu sa Svete Gore i obiđe neka mesta, pa se zaustavi u manastiru Svetog Preteče, u blizini mesta Trevekista. Tu on upražnjavaše svoje uobičajene podvige, okružen mnoštvom bratije. No brzo se rašču za njega, i narod iz okoline stade se sticati k njemu. On ih s ljubavlju sve primaše, utešavaše, poučavaše i mnoga čudesa činjaše, isceljujući bolesnike. Međutim, pakosnici ga oklevetaše kod turskih vlasti, i on bi istjazavan, pa bačen u Trikalsku tamnicu sa dvojicom učenika: Jakovom i Dionisijem. Sudija se obrati Porti za uputstvo šta da radi sa prepodobnim. Od sultana Selima stiže naređenje sudiji da ovu trojicu uputi u Didimotihon, gde se on u to vreme nalažaše. Sužnji u okovima biše odmah upućeni tamo i biše izvedeni pred njega. Gnjevan, sultan upita svetog Jakova: Što ti okupljaš oko sebe tolike hrišćane? Eda li si ti neki vlastodržac? – Svetitelj odgovori: Ti si vlastodržac i car u ovom svetu, a meni je data druga vlast od Boga. – Car ga upita: A kakva je vlast tebi data od Boga? – Svetitelj odgovori: Učiti hrišćane zakonu Božjem, da se oni, držeći zapovesti Gospodnje, uklanjaju od svakoga zla. – Ti lažeš, viknu ljutito sultan. – Ja čistu istinu rekoh, reče prepodobni. Ako ne veruješ, radi šta hoćeš: ja sam u tvojim rukama. Posle teških mučenja, ovi junaci Hristovi biše upućeni u Adrijanopolj. Tamo dođe i sultan i primoravaše ih da prime islam ali uzalud.
Tada sultan naredi da prepodobnog i učenike njegove šibaju bičevima. Strahovito šiban, prepodobni junački trpljaše, i niti što reče niti uzdahnu, kao da neki drugi beše bijen a ne on. Posle toga sultan naredi, te ih vrgoše u tamnicu.
Sutradan ih sultan ponovo izvede preda se na mučenje. I naredi sultan te im zavrtnjima stezahu glave; pri tome se Svetom Jakovu ne desi nikakvo zlo, a đakonu Jakovu ispade jedno oko. Sultanu se mnogo htelo da mladog Jakova odvrati od Hrista. Posle toga ih ponovo baci u tamnicu. I šiljaše sultan razne ljude da nagovore sužnje da se odreknu Hrista i prime islam. Ali sve to bi uzalud. Tada sultan ponovo izvede preda se svete ispovednike. I naredi bezdušnik, te svete mučenike staviše na jezovite muke: kidahu im telo, lomljahu im vilice, primoravahu ih da jedu meso znajući da monasima crkveni propisi zabranjuju jesti meso, pravljahu kajiše od njihove kože, čupahu im utrobu, rane im zalivahu slanim sirćetom, i dugo ih bijahu žilama. No videći da mučenici ni u šta ne smatraju ove muke, sultan naredi te im železnim kukama kidahu noge parče po parče, ognjem opaljivahu tela njihova, i surim krpama nemilosrdno trljahu rane njihove. Tako mučeni sedamnaest dana iz dana u dan, sveti mučenici biše naposletku osuđeni na vešala.
Kada svete mučenike dovedoše na gubilište, noge Svetog Jakova ne imađahu na sebi mesa uopšte već behu same gole kosti, a dva učenika njegova behu potpuno iznemogli. Sveti Jakov zamoli dželate da mu dopuste da se pomoli Bogu. To mu bi dopušteno. Tada on postavi đakona Jakova s desne strane svoje a Dionisija s leve, i reče im: Čeda moja, vreme je da idemo k mnogoželjenom Hristu, radi koga se udostojismo stradati. Stoga, pomolimo se Njemu za sav svet i za Crkvu, i uznesimo My blagodarnost što nas oslobodi tašteg sveta i udostoji da postanemo naslednici beskonačnog Carstva Njegovog. – Tada sva trojica padoše ničice na zemlju i pokloniše se tri puta Bogu. Zatim prepodobni izvuče iz svojih nedara tri čestice Svetoga Pričešća, dade po jednu svojim učenicima, a trećom se pričesti sam. Onda, podigavši ruke i oči k nebu, on gromkim glasom reče: Gospode, u ruke tvoje predajem duh ovoj! – I tiho skonča, sa osmehom na licu. Videvši to, vojnici se zaprepastiše i obavestiše o tome sultana. Sultan naredi da mrtvo telo obese, i da s desne i s leve strane njegove obese učenike njegove.
Tako skončaše dobropobedni mučenici i primiše venac mučenički. To ce dogodi prvoga novembra 1520. godine. Česne mošti njihove otkupiše neki hrišćani, odnesoše ih u mesto zvano Albani, i tamo položiše u tri posebne grobnice. I svake nedelje i praznika javljaše se nebeska svetlost nad grobovima svetih mučenika. I tu pojavu posmatrahu svi tamošnji žitelji. I bivahu mnoga čudesa na grobovima svetih stradalnika. A kad posle nekog vremena otkopaše grob svetog prepodobnomučenika Jakova, razli se divan miris od svetih moštiju njegovih. Isto tako kada otkopaše grobove svetih učenika i samučenika njegovih, i njihove se česne mošti pokazaše čitave i netljene.
Posle ne mnogo vremena pojavi se potreba, te učenici svetog prepodobnomučenika Jakova prenesoše svete mošti ove trojice svetih mučenika u mestance zvano Galatista, blizu Soluna. I tamo one počivaju u manastiru svete Anastasije Uzorešitelnice, i od njih neprekidno bivaju mnoga čudesa. – Molitvama svetog prepodobnomučenika Jakova i njegovih svetih samučenika neka se i mi udostojimo Carstva Nebeskog. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEGA
DAVIDA podvižnika Evijskog
 
OVAJ istinski sluga Božji David bio je rodom iz sela zvanog Gardinica koje se nalazilo blizu Talandije (današnje Atalande) naspram Evije u Grčkoj. Živeo je u vreme carigradskog patrijarha Jeremije (16. vek), rođen od pobožnih i bogobojažljivih roditelja. Otac mu je bio prezviter i zvao se Hristodul a majka Teodora. Ovom blagoslovenom paru darova Bog četvoro dece, dvoje muško i dvoje žensko, od kojih se David izdvajao po obdarenosti.
Kad je detetu bilo tri godine javi mu se u snu Sv. Jovan Krstitelj i reče mu: „Ustani, čedo, i pođi za mnom“. Dete ustade poslušno kao da je bilo odraslo i pođe za njim do jednog hrama posvećenog Sv. Preteči blizu rečenog sela. Kad uđoše u hram, Preteča se javi malom Davidu u ikoni, koja je bila istovetna sa onim koji ga je pozvao, pred kojom se dete pobožno zaustavi. Tu mali David ostade sa skrštenim rukama šest punih dana, bos i gologlav, u košuljici, pred Svetim Jovanom. Kad njegovi roditelji ustadoše i ne nađoše svoje čedo, spopade ih veliki nemir i tuga za sinom. Tražili su ga na sve strane, ali on kao da beše propao u zemlju. U subotu šestoga dana, njegov otac sveštenik ode po običaju u hram da služi večernje i tu nađe na veliku svoju radost Davida kako stoji pred ikonom Jovana Preteče. Lice detinje sijalo je kao sunce. Na očevo pitanje: otkuda on tu? – David ispriča šta se sa njim desilo. Svi sabrani na službu divljahu se i radovahu ovom čudnom događaju.
Kad David poodraste dadoše ga roditelji da se uči pismenosti i izučavanju Svetih Pisama. On beše veoma prilježan u nauci a uz to i roditeljima poslušan, pomažući im u njihovim poljskim radovima. Radio je na njivi kao i ostali, a kad bi oni seli da se odmore on se povlačio na molitvu i uznosio tople molitve Bogu, ne provodeći ni trena bez truda i podviga. Jedino je tugovao što nema duhovnog oca koji bi ga uputio pravilima istinskog duhovnog života.
Pun žeđi za Bogom, David, pomolivši se Gospodu da upravi stope njegove na put pravi, napusti svoje rodno mesto i predade se volji Božjoj. Dok je on tako putovao, Bog mu posla u susret jednog vrlinskog starca zvanog Akakije. On beše iskusni podvižnik, poznati propovednik blage vesti Hristove delom i rečju. Akakije primi s ljubavlju mladog Davida i pribroji ga bratstvu svoga manastira, prozrevši da će od njega biti izabrani sasud blagodati Božije. U manastiru ga pouči tajnama duhovnog života pa ga potom obuče u anđelski obraz monaškog čina.
Otada se prepodobni David još revnosnije predade postu i molitvi i svakoj vrlini. Starac Akakije da bi ga izvežbao u smirenju često ga je ružio a ponekad slao i da prodaje pepeo. David je sve to primao sa trpljenjem i smirenjem, slušajući u svemu bez pogovora svoga Starca.
Posle izvesnog vremena krenu se starac Akakije da poseti podvižnike u drugim mestima radi duhovne koristi i razgovora, pa uze sa sobom i ovog Davida. Prošavši mnoge manastire i razna mesta, oni stigoše na kraju u Osu, koja se nalazi između planine Olimpa i Pilija, i tu se zadržaše izvesno vreme u Ikonomijevom manastiru u kome duhovni život beše na zavidnoj visini. Videvši tamošnji oci trud i podvige blaženog Davida, nagovarahu ga da se primi đakonskog čina, što on i učini na njihovo navaljivanje, služeći službu Božju sa strahom i trepetom.
Odatle produže dalje njih dvojica svoje pokloničko putovanje i stignu u Svetu Goru. Došavši na Aton oni posetiše manastire i skitove, zadobivši veliku duhovnu korist od susreta sa svetogorskim pustinjacima. Posle toga Akakije produži put za Carigrad a blaženi David ostade u Lavri Sv. Aganaoija Atanskog i tu se sa radošću i svakim trudom upražnjavaše u vrlini. U međuvremenu njegov starac Akakije bi proizveden u Carigradu u čin arhijereja Navpaktijskog i Artskog. Stigavši u svoju mitropoliju Akakije poruči Davidu da dođe kod njega, što ovaj i učini na zajedničku radost. Živeći tako pored episkopa, David je i dalje provodio strogi život pun poslušanja, vrline i posta.
Evo jednog primera njegovog krajnjeg smirenja i poslušnosti. Dogodi se da ga njegov Starac pošalje iz Navpakta u Artu radi posla. Od Navpakta do Arte išlo se peške oko četiri dana, a prepodobni imađaše običaj da putuje bos. Kad stiže u Artu neki bogoljubac videvši ga bosoga, kupi mu obuću i zamoli ga da to primi Hrista radi. On da ne bi prezreo ljubav brata primi poklon, pa obavivši svoj posao brzo se vrati u Navpakt. Starac Akakije, želeći da isproba njegovo smirenje, izobliči ga što se obuo i zapovedi mu da vrati obuću onome ko mu je dao, pošto je uzeo bez blagoslova duhovnika. David bez pogovora vrati obuću i ponovo dođe svome duhovnom ocu, koji ga primi s ljubavlju, radujući se njegovom smirenju.
Mitropolit Akakije rukopoloži Davida, iako protiv njegove volje, za sveštenika i postavi ga za igumana manastira Varnakove koji se nalazio u blizini Navpakta, što beše i želja narodnih prvaka onoga kraja, koji ga veoma poštovahu. U manastiru se starao brižno o spasenju poverenih mu duša, služeći za primer svima onima kojima srce ne beše zaslepljeno strastima i samovoljom, a u manastiru ih, avaj, i takvih beše – naviklih da hode po željama srca svoga.
Kakav stepen duhovnog savršenstva beše postigao prepodobni o tome svedoči sledeći primer. Dogodi se da manastir poseti, na putu za Ahaju, patrijarh carigradski Jeremija zajedno sa ritorom Velike crkve Emanuilom. Jednog dana dok je prepodobni služio kao obično svetu Liturgiju, rečeni ritor uđe u crkvu i zadivljen vide ga u oltaru uzdignutog od zemlje pred sv. proskomidijom i okruženog božanskom svetlošću, sa licem sjajnim kao sunce. Ritor pohita da o tome obavesti Patrijarha. Patrijarh stiže u hram, no svetlost ne vide, ali vide lice prepodobnog orošeno suzama umilenja. Shvativši o kakvom se vrlinskom čoveku radi, Patrijarh ga je posle toga molio da se primi arhijerejskog čina, ali ovaj nikako ne pristade na to.
Međutim, i pored svega njegovog truda i smirenja, neki od bratije u manastiru ne primahu njegove savete. On se onda reši da napusti manastir i moljaše se Bogu da mu ukaže pogodno mesto molitvene tišine i pokoja. Bog mu ukaza preko viđenja te ode u mesto Stiru, koje se nalazilo između Helikona i Parnasa. Tu on sazida malu zgradu za sebe, sabravši oko sebe i nekoliko pobožnih monaha, sa kojima provođaše vreme u postu i molitvi.
Između Heronije i Helikona nalazi se grad zvani Levadija u kome življahu u ono vreme Agarjani. Jedan od tamošnjih turskih begova imađaše zarobljenu neku decu, koja uspeše da zgodnom prilikom pobegnu. Njihov gazda ih je svuda tražio ali bezuspešno. Tada neki zlobnici optužiše prepodobnog Davida tvrdeći da je on glavni krivac za to bekstvo dece. Jarosni Turčin uhvati prepodobnoga i predade ga upravitelju grada. Upravitelj pak naredi svojim slugama da Davida tuku nemilosrdno, što oni i uradiše. Tada im naredi da ga onako izmrcvarenog i izranavljenog bace u tamnicu. Sledećeg dana naredi da ga ponovo bezdušno batinaju, pa da ga onda obese da visi za svezane ruke. Od tog mučenja prepodobnom se ukočiše ruke i dugo vremena nije mogao da ih pokrene. Dok je visio obešen pojili su ga otrovnim napitcima, ali on sve to strpljivo podnošaše naoružan Hristovom blagodaću, goreći od želje da bude ovenčan vencem mučeništva. No blagi Bog umudri neke pobožne hrišćane te dadoše otkup za njega i tako bi oslobođen. Po oslobođenju iz tamnice, prepodobni nađe za shodno da se više ne vraća onde gde se beše nastanio, nego se krenu u potragu za drugim mestom molitvenog tihovanja. Posle mnogih teškoća i nevolja, nastani se na ostrvu Evripu, blizu sela Orovije. Tu se nalazio hram Preobraženja Gospodnjeg koji on uz pomoć pobožnih hrišćana obnovi, pretvorivši ga u manastir. Tu se uskoro okupi mnoštvo učenika oko njega, nastavljani njime u pravoj veri i vrlini. Među njegovim učenicima su najpoznatiji: Isak prezviter, Joanikije i Isaija, raznim vrlinama ukrašeni, Gerasim, Joakim, Dionisije i Danilo, a takođe i Hristofor, koji i opisa njegov život i podvige.
Ono što je osobito odlikovalo prepodobnog Davida to je bila milostivost srca: bio je pun sastradalne ljubavi prema svima. Osobito je propovedao gostoljublje, i sam pomažući ovima potrebitima i siromašnima. Pri tome on nije gledao ko je ko: pomagao je bez razlike i hrišćane i muslimane. Tako, na primer, on dade otkup za nekog monaha Efrosina koji beše ubio nehotice čoveka, poučivši ga istovremeno pokajanju i pobožnom monaškom življenju, a jednog siromašnog Agarjanina i njegovu porodicu bogato obdari ruhom i hranom. Drugom prilikom dođoše iz obližnjeg sela Orovije četiri starca, tražeći od njega duševne i telesne pomoći i utehe. On ih sa radošću primi u manastir i naučivši ih pravilima monaškog života, zamonaši ih. Neki od monaha se razgnjeviše na to i govorahu mu: „Nije u interesu manastira da ovi starci ostanu ovde; zaduženi su i nemoćni, samo ćemo imati od njih štete“. Sveti Starac im na to odgovori: „Vi idite kud hoćete, a sirote starce ostavite na miru. Jer ovaj manastir pripada Gospodu Hristu i siromašnima, zato on i prima sve koji mu dođu“. Tako ovi siromašni i iznemogli starci ostadoše u manastiru, oslobođeni od gladi i dugova, blagodarni Bogu i radeći na spasenju svoje duše. Jedan opet drugi siromah po imenu Georgije iz sela Kalamudi, koji je imao mnogo dece i bio veoma siromašan, često je dolazio u manastir tražeći i dobijajući obilnu pomoć od prepodobnog Davida. Kad on tako jednom dođe, Starac ga primi sa ljubavlju, ugosti ga i naredi ekonomu da mu da oka sto kila žita da ponese svojoj porodici. Pošto je Georgije ručao, monasi mu dadoše tri hleba ali ne htedoše da mu natovare i žito koje mu prepodobni obeća, nego mu rekoše: „Svaki dan dolaziš i dosađuješ nam, samo bi hteo da ti tovarimo manastirske konje i da te snabdevamo sa hranom“. Kada on ode i Starac ču šta se desilo, pozva jeromonaha Isaka i ostale starce pa im reče: „Zašto, braćo, oteraste sirotog Georgija i ne dadoste mu žito za porodicu? Zašto uvrediste Hrista i mene ubogog starca?“ – Čuvši to, oni se postideše zbog svog postupka i rekoše mu pognutih glava: „Oprosti nam, sveti oče, sagrešismo“. Starac im reče: „Odmah uzmite žito i drugih namirnica i idite Georgiju, posedite sa ljubavlju u njegovom domu, pa ću vam tek onda oprostiti“. I zaista, oni to i uradiše na veliku radost sirotog Georgija, a sebi na korist duše.
Neki opet pobožni monah Sava kupi roditeljskim novcem divnu baštu i pokloni je manastiru za spasenje svoje duše. Posle trideset pet godina dva druga monaha, po imenu Pahomije i Teolipt iz man. Svetog Nikole Galatakijskog, prisvojiše ovu baštu kao svoju, pripojivši je jednoj manjoj koja je njima pripadala. Starac David čuvši za to ništa im ne reče, nego i dalje čuvaše ljubav prema njima. Šta više, kad njihov manastir napadoše razbojnici, bio im je od velike pomoći, duhovne i materijalne. No Bog ne ostavi nekažnjenu lakomost ovih dva monaha. Oni se razboleše od teške bolesti tako da poče telo da im truli i raspada se. Osetivši da im se primiče kraj, oni se pokajaše i tražahu od Starca da im oprosti njihov greh. Teolipt dobi oproštaj preko pisma i upokoji se, a Pahomije pade u postelju i ne mogući sam ići, uze četvoricu ljudi da ga ponesu svetitelju radi oproštaja. Prepodobni mu izađe u sretanje, pa došavši do utvrđenja grada Evripa i videvši Pahomija u kakvom bednom stanju se nalazi, zaplaka se i dade mu oproštaj. Kad ovog vratiše u manastir, on odmah posla prepodobnome dug i ispovedi se pred smrt: da vrt ne pripada njima već manastiru prepodobnog Davida.
Ovaj smireni molitvenik David dobi od Boga i dar čudotvorstva. Tako njegovim svetim molitvama Bog uništi bezbrojna jata komaraca u selu Distu, u kome on jednom zanoći na putu za Karistu. Drugom prilikom dogodi se da ga na putu za Lamiju sretne jedan Agarjanin, koji ga udari štapom po leđima. Starac ne progovori ni reči, strpljivo podnoseći bol i nezasluženu uvredu, ali se Agarjaninu osuši ruka. Videvši to ovaj zli Turčin, pohita sa drugim Turcima za prepodobnim i sustiže ga u kući gde beše zanoćio, pa ga suzama moljaše da ga isceli. Starac se pomoli Bogu i ruka bi isceljena. Novac pak koji mu nuđaše ovaj Turčin iz zahvalnosti, prepodobni ne htede da primi, nego ga savetovaše da ga podeli jednovernim siromasima, a u buduće da nikome ne čini zla.
Evo i jednog primera dara prozorljivosti kojim Bog obdari slugu svoga Davida. Jedan monah, po imenu Hristofor, reši se da tajno napusti manastir. I dok se on, zajedno sa još jednim monahom sa kojim se nalazio na manastirskom metohu, spremao za tajno bekstvo, prepodobni prozrevši to, pozva ga da dođe u manastir kao na ispovest. Hristofor osetivši da je prepodobnome poznata njegova tajna namera, pade pred noge njegove, tražeći oproštaj. Starac ga sa mnogo ljubavi podiže i blagoslovi, oslobodivši ga svojim molitvama i savetima od pomisli koje su ga mučile.
Sve ovo kao i mnoga druga divna zbivanja, razglasiše slavu prepodobnog, tako da su ga svuda tražili, osobito arhijereji, da poučava narod putu Božjem i zapovestima Gospodnjim, što je on po poslušanju veoma rado činio. Tako, kad dođe jednom do sukoba i raspri među arhijerejima i narodnim prvacima na Peloponezu, zavađeni uputiše molbu prepodobnom da ih pomiri. On, iako star i iscrpljen dugogodišnjim podvizima, krenu sa radošću na tako daleki put sa nekoliko svojih učenika. Sišavši na obalu, oni se ukrcaše na lađu da bi prešli na suprotnu stranu u Atalandu. Na moru ih, međutim, snađe bura koja prevrnu lađu i oni se nađoše u talasima. Njegovi učenici kao mlađi uspeše da isplivaju na obalu ali bez svog duhovnog oca. I dok su oni tugovali za njim na obali, on se posle devet sati provedenih na morskim talasima, pojavi pred njih čudom Božjim. Blagodareći Bogu oni odatle otidoše na Peloponez, gde prepodobni svojim duhovnim savetima i zračenjem svetiteljskog lika izmiri zavađene strane, pouči hrišćane, pa se onda vrati u svoju obitelj.
Dostigavši duboku starost, prepodobni predvide svoju končinu i reče bratstvu: „Posle tri dana odlazim odavde po Božjoj volji“. Kada pak dođe treći dan, sazva sve monahe i reče im: „Oci, braćo i čeda moja, ja treba da idem Gospodu mom koji me poziva. Vi pak znate pravila monaškog života; sledujte im, i ne zanemarujte ih, upražnjavajte celosno dušom i umom sveštenu molitvu, slaveći neprestano Gospoda Hrista sladosnog Isusa i Spasitelja sveta. Imajte uzajamnu ljubav, da bi mogla i na vama da se ostvari reč Evanđelja: „Gde su dva ili tri sabrani u ime moje, onde sam i ja među njima“ (Mt. 18, 20). Stalno imajte smrt na umu i sećajte se lepota Raja. Čuvajte se od rđavih pomisli, i uvek se ispovedajte kod iskusnih duhovnika radi otsecanja zlih i prljavih pomisli, da bi se udostojili nebeske večne blagodati i slave. Bežite od prijateljevanja sa svetom, imajte smirenje, smernost, trpljenje i poslušnost, čitajte i proučavajte Sveto Pismo. Pomažite one koji se nuždavaju i koji su u nevolji, a iznad svega prigrlite duhovno siromaštvo i podnosite strpljivo svaku nevolju; tugujući i oplakujući svoje grehe. Uvek budite spremni na nevolje, trud, zlopaćenje, da bi zadobili onu neizrecivu radost, tj. Nebesko Carstvo“. Rekavši ovo i još mnoge duhovne pouke, prepodobni poče da slavoslovi Boga i da My se moli da mu bude milostiv na Strašnom Sudu. Kad završi molitvu, okrenu oči prema bratiji i reče im: „Evo, braćo, dođe Gospod Hristos“. I odmah predade duh svoj u ruke živoga Boga. To bi prvoga novembra.[10] Njegova duhovna čeda zalivahu suzama njegove svete mošti, celujući ih sa nadom i ljubavlju. Potom sa molitvama pogreboše njegovo sveto telo, ali ne i dušu i darove Božje kojih se on udostoji. Posle njegovog blaženog usnuća na njegovom grobu se događahu mnoga čudesa; mnoštvo naroda se sabiralo oko njegove sv. lobanje i mnoga dobijahu isceljenje. od različitih bolesti. To ce dešava i danas svima onima koji sa iskrenom verom u Boga i ljubavlju prema prepodobnom pristupaju mestu njegovog svetog podviga i njegovim blagodatnim moštima. Njegovim svetim molitvama, Gospode Isuse Hriste, umudri i spasi i nas. Amin.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
TEOLIPTE
 
OBA mučenica se spominje samo u Pariskom Kodeksu 259, f. 2a, gde nalazimo sledeću stihiru u njenu čast: „Obogativši se znanjem bogonadahnutih Pisama i uz to svetošću, objasnila si, čedna, ljudima koji su živeli u neznanju, domostroj Slova. Zato te je bezakona masa i bezbožni tiranin ranio i predao straži, tebe koju večno čuva Duh Sveti. Zato Gospod, proslavivši te čudesima, uvede te u gornju ložnicu, ukrašenu svetlosjajnim haljinama, On koji daruje svetu veliku milost“. Jasno se vidi iz ove pesme da je ova sveta Mučenica bila podvrgnuta ljutom stradanju, bačena u tamnicu i na kraju primila venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
KIPRIJANA i JULIJANE
 
OVI sveti mučenici postradaše za Gospoda Hrista u ognju spaljeni.[11]
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
TEODOTIJE
 
OVA sveta žena je majka svete braće Kozme i Damjana, Besrebrenika i Čudotvorca.[12]
 


 
NAPOMENE:

  1. Pored ovih postoje još dva para svetih koji se zovu Kozma i Damjan: sv. Kozma i Damjan iz Rima, koji se praznuju 1. jula, i sv. Kozma i Damjan iz Arabije, praznuju se 17. oktobra.
  2. Azija, drukčije Asija. Naziv Asija upotrebljavan je u starini ne u podjednakom smislu. Prvobitno je označavao malu, bogatu vodom, baruštinsku ravnicu u Lidiji, tj. sredinu zapadnog dela sadašnjeg Maloazijskog poluostrva, na istočnoj obali Jegejskog Mora. Maloazijsko poluostrvo Rimljani su delili na dva skoro podjednaka dela: severoistočni, pokraj Crnoga Mora, nazivali su Pont, a jugozapadni nazivali su Asija; i jedan i drugi deo delili su se na pokrajine. Sa utvrđenjem hrišćanstva, svaka se pokrajina, u crkvenom pogledu, delila na nekoliko eparhija. Još u Apokalipsisu spominju se sedam Asijskih crkava (Apok. 1, 4.11). U toku vremena naziv Azija se stao primenjivati na svo sadašnje Maloazijsko poluostrvo; najzad – na sav uopšte deo sveta, koji se nalazi istočno od Evrope, na istom kontinentu s njom.
  3. Spomen ove Sv. Teodotije praznuje se takođe na današnji dan.
  4. Fereman se nalazi u Mesopotamiji na dva dana hoda od Amida, i bio razrušen od Turaka pri prvim najezdama njihovim. Pri tome su mošti svetog Kozme i Damjana bile prenete u Amid, gde i sada počivaju.
  5. Carovao u drugoj polovini šestoga veka. Goti, ili Vizigoti, tada su vladali u Španiji.
  6. Sveti Erminigeld postrada 586. godine, a 589. na saboru Toledskom u Španiji Goti se odrekoše arijanstva i primiše pravoslavlje.
  7. Reč je o Maksimijanu Galeriju koji spočetka beše savladar Dioklecijanu, a zatim car istočne polovine Rimske carevine od 305. do 311. godine.
  8. Tape – drevna prestonica Kilikije, jugoistočne oblasti Male Azije. Roson ili Ros – malo severnije od Antiohije Sirijske.
  9. Sapor II, – poznat pod imenom Veliki – persijski car, carovao od 310. do 381. godine; poznat po uspešnim ratovima sa Rimljanima; bio žestok gonitelj hrišćana.
  10. Prepodobni David je živeo i podvizavao ce y XVI veku.
  11. Postoji mišljenje da su ovi dvoje mučenika isti sa Kirienom i Julijanijom koji se praznuju pod istim datumom (Evstratiadis, Agiologion tis Ortodoksu Bkklioias).
  12. O njoj videti pod današnjim datumom u Žitiju svetog Kozme i Damjana.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *