NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
18. NOVEMBAR
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
PLATONA
 
SVETI mučenik Platon, brat svetog mučenika Antioha,[1] beše iz grada Ankire Galatijske,[2] od hrišćanskih roditelja rođen, i u pobožnosti vaspitan. Još u mladim godinama on postiže savršenstvo u svima vrlinama. I kao mladić, on beše zreo razumom. Hrista, predvečnoga Boga, Platon neustrašivo propovedaše među bezbožnim idolopoklonicima i učaše prelašćene ljude da poznadu istinu i da se od demonske zablude obrate k Bogu. Zbog toga on bi uhvaćen od nevernih i priveden na sud pred oblasnog upravitelja Agripina. U to vreme Agripin se nalažaše u hramu Zevsovom, i tamo sede da sudi ispovednika Hristova. Pogledavši na Platona on reče: Sav svet poštuje svoje bogove; a što se ti, zabludeli, odvraćaš od njih? – Svetitelj odgovori: Vi ste zabludeli ostavivši Boga koji je stvorio nebo i zemlju i sve krasote njihove, i klanjate se kamenju i trulom drvetu, delu ruku ljudskih.
– Agripin reče: Mladost te tvoja čini drskim i nepristojnim. No kaži mi svoje ime, kako se zoveš, i iz koga si grada. – Svetitelj odgovori: Hrišćanin sam. – Upravitelj reče: Kaži mi ime što su ti roditelji dali, jer i sam znam da si hrišćanin. A car zapoveda da se niko od ljudi ne drzne nazvati sebe hrišćaninom. – Svetitelj odgovori: Roditelji me nazvaše Platon; od utrobe pak matere svoje sluga sam Hristov; građanin sam ovoga grada; a sada zbog vere stojim na nepravednom sudu tvom i nevin očekujem smrt, koju za Gospoda mog vatreno želim. Čini dakle što si nameravao. – Agripin na to reče: He priliči tebi, Platone, da učiš o Raspetome, pa ni samo ime njegovo da u umu svom imaš, pošto carska vlast naređuje predavati gorkoj smrti one koji Ga ispovedaju, a one koji Ga se odriču odlikovati velikim počastima. Zato ti savetujem da se pokoriš carskome zakonu, da bi izbegao smrt. – Sveti Platon odgovori: Ja se pokoravam mome Caru, Bogu, za Njega i vojujem, a vremenu smrt rado primam, da bih postao naslednik večnoga carstva. – Sudija na to reče: Razmisli, Platone, šta je bolje za tebe: ostati živ ili gorko umreti? – Platon odgovori: Gospod će promisliti šta je bolje za mene. – Agripin uzvrati: Zar ne znaš neizmenljive zakone carske koje naređuju da hrišćani ili prinose bogovima žrtve ili da budu ubijani? Kako se onda ti usuđuješ da te carske zakone gaziš i da druge na to navodiš? – Svetitelj odgovori: Ja znam zakone Boga mog i činim što naređuju Njegove svete i životvorne zapovesti. A one naređuju: odbacivši demonske žrtve, služiti Jedinome Istinitome Bogu. Stoga ja i služim Njemu Jedinome, a vaše bogove niušta ne smatram. Ti pak, po carskom naređenju, muči me kako hoćeš. Ta vama nije novo mučiti hrišćane, a hrišćanima – stradati za Hrista.
Igemon Agripin, čovek zverske naravi, uvidevši da se sveti Platon ne pokorava bezbožnoj volji njegovoj i nasuprot odgovara, razjari se bezmerno i naredi da ga odmah naga prostru na zemlji i odredi dvanaest vojnika da naizmenično biju svetitelja. I biše ga po svemu telu bez milosti dugo vreme, tako da se vojnici veoma umoriše; ali se sveti stradalac ne umori trpeći i ispovedajući ime Gospoda svog Isusa Hrista.
Zatim, kada vojnici prestadoše sa bijenjem, igemon, bajagi sažaljevajući mučenika, poče mu blago govoriti: Platone, prijateljski ti savetujem: okreni se od smrti k životu. – Mučenik odgovori: Dobro me učiš, Agripine, da se okrenem od smrti k životu; a ja i sam begam od večne smrti i ištem besmrtni život. – Agripin ljutito reče svetitelju: Kaži mi, bedniče, koliko ima smrti? – Svetitelj odgovori: Ima dve smrti: jedna vremenska, a druga večna; takođe i života ima dva: jedan kratkotrajan, a drugi beskonačan. – Agripin igemon na to reče: Ostavi svoje basne i pokloni se bogovima, da bi se izbavio ljutog mučenja. – Svetitelj odgovori: Ni oganj, ni batine, ni jarost zverova, ni otkidanje udova neće me odvojiti od Boga živoga, jer zavoleh ne sadašnji vek nego Hrista mog koji je za me umro i vaskrsao.
Tada igemon naredi da svetog Platona odvedu u tamnicu. A kad ga vođahu, za njim iđaše narod koji gledaše njegovo stradanje kao neku pozorišnu predstavu. Među narodom beše mnoštvo i hrišćana. Približivši se tamnici, nepokolebljivi i junačni mučenik Hristov Platon obrati se narodu, i naloživši mu da ćuti, poče govoriti gromkim glasom: Ljudi koji ljubite istinu, znajte da ja uzeh na sebe ovaj podvig stradanja ne radi čega drugoga već radi Boga koji stvori nebo i zemlju i sve što je u njima. A vas koji ste Hristovi molim, da se ne smućujete zbog onoga što se sada dešava, jer „mnoge nevolje imaju pravednici, ali ih od sviju izbavlja Gospod“ (Psal. 33, 20). Stoga hodite i pribegnimo svi zajedno k tihome pristaništu i ka Kamenu, o kome veliki apostol govori: „a Kamen beše Hristos“ (1 Kor. 10, 4). I nemojmo malaksavati u nevoljama koje nas snalaze za veru Hristovu, opominjući se da „stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti (Rim. 8, 18).
Rekavši to mučenik uđe u tamnicu, i preklonivši kolena na zemlju moljaše se Bogu govoreći: Gospode Isuse Hriste, Stvoritelju i Promislitelju svih, Ti slugama Svojim daješ trpljenje i pobedu, daj i meni smirenom i nepotrebnom sluzi
Tvom da do kraja dolično pretrpim za sveto Ime Tvoje, i pošlji angela Tvog koji me izbavlja od lukavog i svezlog zmaja – Agripina, da bi svi poznali da nisu bogovi oni koje ruka ljudska pravi, nego da si Ti – Jedini Istiniti Bog, dugotrpeljiv i mnogomilostiv i preproslavljen vavek. Amin.
Kad minuše sedam dana, mučitelj ponovo sede na sudištu u hramu Zevsa, i naredi da dovedu preda nj mučenika. Najpre on poređa pred mučenikom razna oruđa za mučenje: železne kotlove, čizme sa klincima, usijane gvozdene krevete, oštra bodila, železne nokte, točkove, i mnoga druga. Mučitelj to učini nadajući se da time uplaši neuplašljivog vojnika Hristovog. Zatim mu poče govoriti: Dragi Platone, videći tvoju mladost i visokorodnost tvojih roditelja i štedeći lepotu tvoga tela, pre no što te počnem ponovo mučiti, ja ti savetujem: okusi od žrtava bogova naših, i budi jedno s nama, znajući dobro da niko od onih koji se protive meni nije ostao živ, kao što opet niko koji se pokori meni nije bio lišen počasti i darova, obećanih mnome. Divni Platone, htedneš li poslušati mene kao oca koji ti daje dobar savet, ja ću ti dati za ženu jedinicu kćer moga brata sa velikim bogatstvom, i nazvaću te svojim sinom. – No blaženi Platon, podsmevajući se igemonu, reče mu: Bedni i čovekomrziteljski sine đavolov i slugo Satanin, da sam hteo vezati sebe životnim slastima, i da sam hteo uzeti sebi ženu, zar ja ne bih našao bolju nego što je kći tvoga brata. Zacelo bi se pre oženio robinjom nego njome. Ta zar ću sada poželeti da uzmem nju kada se, ostavivši svet, sjedinjujem sa Hristom?
Tada mučitelj, ispunivši se jarosti, naredi da mučenika polože naga na gvozdeni krevet, a da se ispod kreveta naloži silna vatra, u vatru doliva zejtin, vosak i smola, i tako telo mučenikovo peći, i pritom ga tankim prutom biti, da bi se od bijenja i paljenja mučenikove muke sve više i više uvećavale. Pošto mučenik beše na takav način dugo mučen, Agripin mu reče: Kukavče, smiluj se najzad na sebe sama! I ako nećeš da se pokloniš bogovima, onda bar izgovori ove reči: „veliki je bog Apolon“, i ja ću odmah prestati da te mučim, i ti ćeš s mirom otići domu svom. – No svetitelj odgovori: He bilo toga, da poštedim telo svoje, a duši svojoj pripremim pakao ognjeni.
Pošto prođoše tri sata u takvom mučenju, sveti Platon bi skinut sa usijanog odra, no telo njegovo pokaza se čitavo, zdravo i bez ikakvog traga od rana i opekotina, kao da je mučenik izašao iz kupatila. Pritom veoma jak divan miris izlažaše iz njegovog tela, tako da se svi što se nalažahu tu divljahu i govorahu: Vaistinu je velik Bog hrišćanski! – A igemon reče svetitelju: Ako ne želiš prineti žrtvu bogovima našim, onda bar odreci se Hrista tvoga, i ja ću te pustiti. – Na to svetitelj odgovori: Bezumniče i bezbožniče! šta ti govoriš: da se odreknem Spasitelja mog? Zar hoćeš da postanem sličan tebi, nesrećniče? Nije li tebi dosta tvoja pogibao, nego još hoćeš da uvučeš u nju one koji su uvršćeni u red Hristovih vojnika? Odstupi od mene, bezakoniče! Ja verujem Bogu mome, da me On neće ostaviti i neće dati da padnem u tvoju pogibao.
Tada Agripin ustade sa svoga prestola, i stade sam mučiti svetitelja. On užeže gvozdenu đulad i metnu ih mučeniku pod mišice, i opaljivaše mu rebra. Zatim dva strahovito usijana gvožđa položi na sise mučeniku, i iziđe dim iz nozdrva njegovih, jer sila ognja dosezaše do same unutrice njegove. I mnogi mišljahu da je mučenik već umro. Međutim nakon malo vremena on reče mučitelju’: Mala su ova mučenja, krvopijo i ljuti psu! – Zatim, podigavši k nebu oči svoje, sveti mučenik reče: Leđa svoja podmetah onima koji me bijahu i obraze svoje onima koji me šamarahu; i lica svoga ne zaklonih od ruga i od zapljuvanja.[3] He udaljuj se od mene, Gospode, jer je nevolja blizu,[4] da ne reknu neznabošci: gle je Bog njihov.[5] O, Isuse Hriste, daj meni, sluzi Tvome, da potpuno nadvladavši ova mučenja smelo predstanem strašnom sudu Tvom, dovršivši ovaj divni podvig: jer tebi na svakom mestu vladavine Tvoje priliči slava, čast i moć, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin. – A kada sveti mučenik reče „amin“, zatrese se hram, i svi se uplašiše. Jedino tvrdoglavci ne htedoše poznati silu Božju.
Potom mučitelj naredi da kožu mučenika Platona iseku na kajiše, i tako je oderu. A svetitelj, otkinuvši od tela svog jedan kajiš koji visiaše, baci ga u lice Agripinu, govoreći: Bezčovečni i svirepiji od svih zverova, ne želeći poznati Boga koji nas je stvorio po obrazu Svome, kako se ne sažališ na isto onakvo telo u kakvo si i sam obučen, nego uživaš gledajući lomljenje udova mojih? Ipak, muči me još ljuće, da se vidi jasno i tvoja bezčovečnost i moje trpljenje, jer sve ovo ja radosno trpim radi Hrista mog, da bih blagodaću Njegovom našao sebi pokoj u budućem veku. – Agripin na to uzvrati: Zašto si tako bezuman, te nemaš sažaljenja prema svome telu i ne haješ što unutrica tvoja već izlazi na rebra tvoja, nego i još ne prestaješ huliti bogove i mene na gnjev podsticati?
Zatim Agripin naredi da mučenika obese na drvetu i njegovo oderano telo biju dotle dok ostatak mesa ne otpadne sa kostiju i sva se krv izlije. A sveto lice mučenikovo on tako odera železnim noktima, da ni traga ne ostade od ljudskoga lika, već samo jedne gole kosti. No sveti Platon, imajući slobodan jezik, koraše mučitelja za bezdušnost i proklinjaše idole i idolopoklonike. Tada mučitelj reče: Kada ti ne bi bio tako žestok i nepokoran, bio bi sličan premudrome Platonu, caru filosofa, koji napisa božanstvena učenja.[6] – Na to svetitelj odgovori: Iako sam jednoga imena sa Platonom nisam jednoga shvatanja sa njim. Ime ne može ujediniti one koje razdvajaju verovanja. Stoga, niti sam ja sličan Platonu ni Platon meni, osim jedino po imenu. Jer ja se učim, i učim onoj filosofiji koja je Hristova; a on je učitelj one filosofije koja je bezumlje pred Bogom. Jer je pisano: Pogubiću premudrost premudrih“i razum razumnih odbaciću (1 Kor. 1, 19; sr. Is. 29, 14). Učenja pak Platonova, koja ti nazivaš božanstvenima, jesu lažne basne koje veštim rečima kvare umove naivnih.
Kada svetitelj prestade govoriti, umuče i igemon Agripin, jer već nije znao više šta da mu kaže i šta da radi sa njim; i divljaše se velikom trpljenju njegovom i neustrašivim odgovorima njegovim. I naredi igemon da mučenika odvedu u tamnicu i da nikome od njegovih poznanika ne dopuste da mu dolazi u tamnicu. No da sveti mučenik ne bi umro, mučitelj naredi da mu se svaki dan daje pomalo hleba i vode, ne znajući jadnik da „ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih“ (Mt. 4, 4). U tamnici pak mučenik Hristov ne primaše ništa iz ruku idolopoklonika, i provede bez hrane i vode osamnaest dana, te se tako ispuni na njemu reč Svetoga Pisma: pravednik će od vere živ biti (Avak. 2, 4). Jer sveti mučenik se nadaše na Onoga koji prehrani proroka Danila među lavovima u jami, da će On i njega u tamnici prehraniti nepropadljivom hranom. Stražari pak, videći da mučenik ne prima ni hleba ni vode, rekoše mu: Jedi, čoveče, i pij, da ne umreš, i mi zbog tebe dopadnemo nevolje. – No blaženi im odgovori: He mislite, braćo, da ću umreti što ne primam vašu hranu; vi se hranite hlebom, a ja se hranim rečju Božjom koja ostaje vavek; vi se sitite mesom, a ja se sitim svetim molitvama; vas veseli vino, a mene veseli Hristos, istinita loza.
Posle toga igemon Agripin, videći da ničim ne može Platona odvratiti od Hrista, osudi ga na posečenje mačem. Mučenik bi izveden van grada. Izmolivši sebi vreme za molitvu, on podiže ruke svoje k nebu i reče: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što si svetim Tvojim imenom zaštitio mene, slugu Tvoga, od prevare vražije i dao mi blagodat da dobro završim tok podviga koji Tebe radi uzeh na sebe. I sada Te molim, primi u miru dušu moju, jer si blagosloven vavek. Amin. – Zatim, priklonivši svoju svetu glavu, reče vojniku koji je imao da ga poseče: „Čini, prijatelju, što ti je naređeno“. – I odmah bi posečen.[7]
Tako se borio sveti mučenik Platon i umro za Hrista, da bi živeo i carovao s Njim vavek.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
ROMANA i deteta BAPULA
 
SVETI mučenik Roman, rodom iz Palestine, beše đakon crkve Kesarijske. U vreme gonjenja hrišćana od strane neznabožaca od življaše u Antiohiji, propovedajući učenje i utvrđujući verne, da bi ostali nepokolebljivi u ispovedanju vere Hristove. A kada neznabožni eparh Asklipijad htede da tamošnju hrišćansku crkvu razori do temelja, sveti Roman podstače hrišćane da se suprotstave eparhu i da mu ne dadu razrušiti sveti hram. – Nama sada, govoraše on svojim jednovercima, predstoji borba za oltare Božije: Asklipijad, neprijatelj otačastva, hoće da nam oduzme Boga, a mi ćemo dobro uraditi ako, braneći oltare Božije, padnemo ranjeni na pragu svetoga hrama. Jer ma kako se završila borba, mi ćemo hrišćani ispasti pobednici: ako ne dopustimo da se razruši dom Božji, onda ćemo likovati u Crkvi na zemlji; a ako padnemo ubijeni kraj svetog oltara, onda ćemo zapevati pobedničku pesmu u Crkvi na nebu. – Takvim rečima sveti đakon podstače sve da do smrti stoje u odbranu svetoga hrama i da ne dozvole eparhu da uđe u hram i da ga razruši.
U to vreme nastupi neki neznabožački praznik, i mnoštvo neznabožaca sa ženama i decom sticaše se u neznabožački hram. Tada se sveti Roman zapali božanstvenom revnošću, stupi među taj neznabožni narod i poče gromoglasno izobličavati njihovu zabludu. On i samog Asklipijada, kada ovaj ulažaše u idolski hram, zaustavi i reče mu: U zabludi si, načalniče, kada ideš idolima: idoli nisu bogovi nego je Hristos jedini istiniti Bog.
Eparh odmah naredi te svetog Romana uzeše i silno biše po ustima. Potom, sevši na sudištu, on prisiljavaše mučenika da se odrekne Hrista. A kada uvide da je Roman nepokoran, on naredi da ga muče. I bi Roman obešen i raznim oruđima bijen i noktima železnim stružen. No on, junački trpeći te muke, ispovedaše Jedinoga Boga, Stvoritelja svih, i osuđivaše eparhovo bezumlje što ne želi da pozna istinu.
Dok sveti mučenik tako stradaše i junački u mukama propovedaše Hrista, tamo stajaše mnogo naroda, kako neznabožaca tako i hrišćana, posmatrajući podvig stradalca Hristova. Stajaše tamo nedaleko i jedno hrišćansko dete, po imenu Varul. Pogledavši na njega, mučenik reče mučitelju: I ovo malo dete razumnije je od tebe matoroga, jer ono zna Boga pravoga a ti ne znaš. – Eparh prizva k sebi dete i upita ga: Kojeg boga ti veruješ? – Dete odgovori: Verujem Hrista. – Eparh ga onda upita: Šta je bolje, verovati jednoga boga ili mnoge? – Dete odgovori: Bolje je verovati jednoga Boga, Isusa Hrista. – Eparh ga opet upita: Čime je Hristos bolji od svih bogova? – Dete odgovori: Hristos je time bolji što je istiniti Bog i stvorio je sve nas, a vaši bogovi su demoni i nisu stvorili nikoga. – I mnoge druge stvari govoraše to dete, kao da beše neki mudri bogoslov. Jer Duh Sveti, dejstvujući u njemu, činjaše iz usta njegovih hvalu na posramljenje neznabožnog eparha i svih idolopoklonika.
Mučitelj i svi što behu s njim divljahu se pametnom detetu i mudrim rečima njegovim, i osećahu se veoma posramljeni što ne behu u stanju opovrgnuti reči njegove. Zato mučitelj naredi da Varula biju prućem bez milosti. Posle dugog šibanja Varul poče iznemogavati i zatraži vode. No majka njegova, koja stajaše tamo u narodu i s radošću posmatraše stradanje sina svoga, videći ga gde iznemogava i traži vode da pije, ljutito mu doviknu i naredi da junački trpi do kraja. A kada mučitelj naredi da dete poseku mačem, majka ga njegova uze na svoje ruke i ponese na mesto posečenja. Grleći ga i ljubeći, ona ga tešaše i sokoljaše da se ne boji kada ugleda mač nad glavom svojom. I govoraše mu: „He boj se, sine moj! ne boj se, slatko čedo moje! He plaši se smrti: jer nećeš umreti nego ćeš živ biti vavek! He straši se, cvete moj: jer ćeš biti prenesen u rajske bašte! He boj se mača: jer čim budeš posečen, tog časa ćeš otići Hristu i videti slavu Njegovu. A On će te primiti s ljubavlju, i ti ćeš živeti pored Njega u radosti neiskazanoj, naslađujući se blaženstvom sa svetim Anđelima Njegovim“.
Tako tešeći čedo svoje, pobožna majka ga donese na mesto posečenja. A kad dete bi posečeno, majka pokupi krv njegovu u čist sud; i uzevši telo njegovo omivaše ga suzama radosnicama, i slatko ga ljubljaše veseleći se što čedo njeno proli krv svoju za Hrista, krv koju je od nje primilo. I majka čeono sahrani telo sinčića svog.
Posle posečenja svetog Varula, sveti Roman bi osuđen na spaljenje. Vezan, i sa svih strana okružen drvima, sveti Roman, kada sluge još ne behu doneli žara i zapalili drva, očekujući poslednju reč od sudije, gromko.doviknu ispred lomače k mučiteljima: „Gde je oganj? Zašto ga ne zapalite? Zapalite ga! Okružite me plamenom sa svih strana!“ – A kada oganj bi upaljen i drva se sa svih strana silno razgoreše, iznenada udari silna kiša i ugasi oganj. Sveti Roman ostade živ, i ni najmanje povređen od ognja. Posle toga za smele reči svetog mučenika, – jer se on rugaše neznabošcima, i osuđivaše njihovo bezumlje, i proklinjaše njihove bogove, a veličaše jedinog Boga Hrista, – mučitelj naredi da mu se odseče jezik. Mučenik na to brzo isplazi jezik da ga sluge odseku. A kad bogoglagoljivi jezik bi odsečen, ispovednik Hristov ne umuče nego na nadprirodan način govoraše jasno bez jezika, kao i pre proslavljajući Jedinoga Boga. Zatim mučenika vrgoše u tamnicu, u kojoj on provede dugo vreme, sa nogama zabijenim u klade. A kada ispričaše caru Maksimijanu da mučenik i posle odsečenja jezika govori lepo, car naredi da ga udave. Vojnici uđoše u tamnicu, staviše mučeniku omču oko vrata i udaviše ga 303. godine.
Tako sveti mučenik Roman završi podvig svoga stradanja za Hrista, u čijem Carstvu se on sada proslavlja, slaveći Svetu Trojicu kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ZAKHEJA i ALFEJA
 
U KECAPIJI Palestinskoj, pred proslavu dvadesetogodišnjice carovanja careva, objavljivano je uobičajeno pomilovanje sužnjima po tamnicama. Tako bi i za carovanja Dioklecijanova. Pri tome oblasni upravitelj pusti na slobodu čak i najveće zločince, a hrišćane podvrže najstrašnijim mučenjima. U to vreme bi uhvaćen đakon Gadarinske crkve Zakhej.[8] Sa teškim sindžirom oko vrata, đakon Zakhej bi izveden na sud pred oblasnog upravitelja. Upitan o veri, on smelo i neustrašivo ispovedi Hrista. Zbog toga bi podvrgnut strahovitim i bezdušnim mukama: šibaše ga prućem, kidaše ga zumbama, pa mu noge zabiše u klade, i vrgoše u tamnicu. I tako razastrt on provede u tamnici četiri dana i noći, junački podnoseći muke.
U to vreme bi doveden na sud još jedan ispovednik vere Hristove: sveti Alfej, rodom iz Palestinskog grada Elevteropolja,[9] čovek znatnog porekla i srodnik đakona Zakheja. Početak Dioklecijanova gonjenja na hrišćane zateče Alfeja kao čteca Kesarijske crkve. Gonjenje beše strahovito. Mnogi hrišćani, ne podnevši teška mučenja, otpadoše od vere Hristove, i već behu gotovi da prinesu idolima žrtve. Tada sveti Alfej, pun Duha Svetoga, revnujući za Hrista Boga, utrča u gomilu otpalih od vere Hrietove, i odvrati ih od prinošenja idolima žrtava. Zato on bi uhvaćen, okovan i u tamnicu odveden. Nakon nekoliko dana podvrgoše i njega onim mukama, kojima bi ranije podvrgnut njegov srodnik Zakhej: šibaše ga prućem, kidaše ga zumbama, pa ga onda staviše u iste klade zajedno sa pravednim Zakhejem. Tako oni provedoše noć i dan. No kada i posle ovih mučenja sveti mučenici i nadalje neprestano ispovedahu Hrista Boga, onda im obojici odsekoše glave 303. godine.
Tako skončaše ovi blaženi mučenici i primiše vence mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
ANASTASIJA PARAMITIJSKOG
 
ANASTASIJE novi Hristov mučenik bio je rodom iz Paramitije Epirske. Jednog dana on izađe sa svojom sestrom i drugim hrišćanima u polje radi žetve. Desi se da u to vreme naiđe onuda sin mesnog paše Turčina zvani Musa zajedno sa drugim Agarjanima. Videvši ovi bezbožnici sestru Anastasijevu, koja beše veoma lepa, napadoše je sa namerom da izvrše nasilje nad njom i da oskrnave njeno devojaštvo. Brat, da bi je zaštitio, sukobi se sa nasilnicima i omogući joj da pobegne i da se spase od njihovih zlobnih namera.
Agarjani uvređeni i kivni na njega i na druge hrišćane koji mu pritrčaše u pomoć, oklevetaše ga kod paše da ih je napao i da je izjavio želju da primi tursku veru. Paša ljut posla vojnike i oni mu dovedoše svezanog nevinog mladića. Videvši ga mladog i lepog i hrabrog, paša zažele da ga milom ili silom privoli da primi Islam. Čuvši to Anastasije reče sa velikom odlučnošću i hrabrošću: „Nikada nisam rekao tako nešto. Hrišćanin sam se rodio, hrišćanin ću i umreti uz pomoć Gospoda Hrista“. Za vreme njegovog saslušanja behu prisutni i njegovi tužioci, koji ponoviše svoju optužbu ali on odlučno odbi tu laž: „Niti sam to rekao niti pomislio, niti ću se odreći moje vere, za nju sam spreman da umrem. Sve je to laž i kleveta. Hrišćanin sam se rodio, hrišćanin ću i umreti“. Tada paša naredi da ga tuku i da ga zatvore u tamnicu. Posle nekoliko dana poseti pašu neki njegov prijatelj, koji čuvši za Anastasija, savetovaše pašu da pokuša lepim da ga privoli na Islam, a ne silom, jer su hrišćani veoma uporni i tvrdoglavi. Paša ga posluša i izvede mučenika iz zatvora, i obećavaše mu bogatstvo i slavu. Prijatelj pašin dodade tim obećanjima da on ima lepu ćerku i da će mu je dati za ženu i uz nju mnoge poklone, samo da postane musliman. No on opet sa odvratnošću odbi sva njihova obećanja ne računajući ni u šta sva zemaljska blaga, tako da bi ponovo vraćen u tamnicu.
Sin pašin Musa videvši sve ovo, zamisli se i poče da se pita sam u sebi kajući se: „Kakva je ta hrišćanska vera kad su oni u stanju da za nju žrtvuju sva zemaljska blaga i uživanja i da pretrpe svako stradanje?“ Želeći da nađe tome razjašnjenje, on uđe tajno u tamnicu i srete se sa Anastasijem. Bog videvši njegovu dobru nameru, učini jedno čudo, da bi još više probudio njegovu savest. Naime, kad on uđe u tamnicu i stražar mu otvori, vide dva munjesjajna mladića pored Anastasija. Zablesnut tom svetlošću, on pade na zemlju u strahu i trepetu. Kad se ovi sjajni mladići na Anastasijev znak udaljiše, Musa mu se primače i zapita ga ko su bili ti mladići. Čuvši da su to bili angeli čuvari koje imaju svi hrišćani, upita Anastasija da li njih imaju i Agarjani i zašto hrišćani toliko preziru blaga ovoga sveta, ne bojeći se mučenja pa čak ni smrti.
Mučenik mu odgovori: „Svi mi hrišćani imamo po jednog takvog angela koji nas čuva dok smo u ovom svetu, a kad umremo on uzima našu dušu i nosi je u Raj. Kod vas pak kao i kod ostalih naroda, samo ceo narod ima po jednoga. A razlog da odbijem ponuđena bogatstva od strane tvoga oca, jeste taj što je sve zemaljsko senka i san, a ja žudim za onim što je večno i nebesko, i što je Bog pripremio svima onima koji ga ljube.“ Sve ovo duboko se kosnu srca Musinog, tako da on, prosvetljen Božjom blagodaću, pade pred noge Anastasijeve, moleći ga da ga učini hrišćaninom. Mučenik mu reče: „To što tražiš nemoguće je da sad dobiješ, jer kad sazna tvoj otac za to, sve će hrišćane pobiti. Ti veruj tajno u Gospoda Hrista, moli Ga da te udostoji svete tajne Prosvetljenja, pa će se On pobrinuti o tebi“. Tada ga mučenik nauči kako da stavlja na sebe znak časnoga krsta i otpusti ga u miru.
Bezbožni pak otac ovog bogoprosvetljenog Muse, izvede Anastasija iz tamnice i kad vide da nikakva obećanja ne pomažu, naredi da ga izvedu van grada i da mu poseku glavu. I tako sveti mučenik Hristov bi posečen van grada u blizini jednog manastira, koji se onde nalazio. Njegovi svešteni ostaci ostadoše na mestu pogubljenja nepogrebeni, jer tiranin zabrani hrišćanima strašnim pretnjama da mu se približe i da ga pogrebu. Mnogi su videli kako noću silazi s neba svetlost na njegove svete mošti. Jedne noći mučenik se javi paši u snu i naredi mu sa pretnjom da preda njegovo telo obližnjem manastiru. Uplašen paša obavesti monahe i oni dođoše sa svećama i uz pevanje pogrebnih pesama, sahraniše mučenikove zemne ostatke u manastiru.
Posle mučeničke končine Anastasijeve, sin pašin Musa, postade veoma tužan i izbegavaše svaku svetsku razonodu, kajući se i moleći se tajno Bogu da ga udostoji Njegove blagodati. Premudri Bog mu omogući da ostvari svoju želju na sledeći način. Njegov otac bi pozvan u neko drugo mesto na svadbu kod svoje sestre. On pak na svoje mesto posla sina Musu. Musa pre nego što krenu na put nađe zgodnu priliku, ode u manastir gde je bio sahranjen Anastasije, pade ničice na njegov grob i moljaše se sa suzama sve do početka službe. Najednom ga uhvati san i on vide Anastasija obučena u svetle haljine i ču kako mu kaže: „He boj se, brate, kreni se na put i daće ti se ono za čim čezneš.“ Utešen i obradovan, Musa ode po očevoj naredbi na svadbu, samo o jednom misleći.i za jednim čeznući.
Jedne noći posle svadbe, javi mu , se u snu, u sobi u kojoj je spavao, svetlo sjajni mladić, koji mu reče: „Ustani i pođi za mnom“. On poslušno ustade i onako bos i neobučen izađe iz kuće u kojoj su svi spavali. Posle prilično dugog puta stigoše njih dvojica kod jednog izvora gde nađoše nekog pustinjaka. Tada mu se ponovo obrati ovaj čudni mladić, ustvari anđeo čuvar duše njegove, i reče mu: „Ovome sleduj i on će ti dati ono za čim čezneš.“ U tom momentu mladić postade nevidljiv a Musa krenu za pustinjakom i tako oni stigoše na Peloponez. U Patrasu starac ga ukrca na brod i posla pravoslavnim hrišćanima u Veneciju sa preporukom. U Veneciji ga primiše tamošnji hrišćani sa ljubavlju. Tu se on napokon krsti i dobi ime Dimitrije. Posle nekog vremena, čuvši za svetog čudotvorca Spiridona na Krfu novoprosvetljeni Dimitrije ode da se pokloni njegovim svetim moštima, uđe u jedan manastir, primi monaški čin i dobi ime Danilo.
U srcu monaha Danila razgore se oganj za mučeništvom i želja da pođe stopama svoga učitelja Anastasija. To bi razlog da otputuje u Carigrad gde se udostoji viđenja o oslobođenju hrišćana od agarjanskog ropstva, koje i zapisa. Carigradski hrišćani ga odvraćahu od mučeništva, bojeći se da to ne izazove opšte progone i gonjenje hrišćana. Danilo posluša njihov savet i vrati se na Krf ali želja za mučeništvom nije ga ostavljala. Opet otputova u Lakedemoniju s namerom da ponovo ode u Carigrad. U Lakedomoniji se upozna sa jednim pobožnim hrišćaninom kome ispriča svoj život. Dotični hrišćanin vide u njegovim rukama i ikonu koju mu je poklonio onaj pustinjak, ispraćajući ga za Veneciju a koju hrišćani behu posrebrili. Istom tom hrišćaninu Danilo ispriča da ima opširno opisano mučeništvo sv. Anastasija sa svim pitanjima i odgovorima.
Postoji drugi zapis u kome se kaže da se monah Danilo vratio iz Carigrada „na Krf i tu upokojio u Gospodu, sazidavši prethodno hram Bogorodice, koji se do dana današnjega naziva „Mirtja“, u kome se do danas čuva opis mučeništva sv. Anastasija i viđenje Danilovo, njegovom rukom napisana.“ Sveti novomučenik Anastasije bi posečen 18. novembra 1750. godine u slavu imena Božjeg i iz ljubavi prema Hristu Bogu. Njegovim svetim molitvama, Gospode Isuse Hriste Bože naš, spasi i prosveti nas. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG
VASILIJA[10]
 


 
NAPOMENE:

  1. Spomen svetog mučenika Antioha Crkva praznuje 16. jula.
  2. Galata – Galatija, planinska ali plodna pokrajina Male Azije, između Frigije, Vitinije, Ponta i Kapadokije. Hrišćanstvo zasadio i Crkvu osnovao u Galati sveti apostol Pavle; i Poslanicu napisao Galatima, koji su ga slušali kao angela Božjeg (Gal. 4, 14). – Ankira, sada Ankara, (prestonica Turske), jedan od glavnih gradova Galate.
  3. Is. 50, 6. – Ove reči svetoga proroka odnose se u potpunosti i neposredno na Gospoda Hrista, a posredno i na Njegove sledbenike.
  4. Ps. 21, 12.
  5. Ps. 78, 10.
  6. Platon – najznamenitiji i najveći filosof starog, dohrišćanskog sveta; rodio se 428, umro 348. godine pre Hrista.
  7. Sveti Platon postradao oko 306. godine.
  8. Grad Gadara nalazio se na jugoistoku Genisaretskog jezera, na južnoj obali reke Jeromaksa.
  9. Elevteropolj – grad u južnom delu Palestine.
  10. Spominje se samo u Pariskom kodeksu 1578. bez podataka. Možda se radi o stricu Evstratija mučenika, koji se spominje u njegovom žitiju (vidi 9. januar).

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *