NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
15. NOVEMBAR
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
GURIJA, SAMONA i AVIVA
 
KADA Crkva Božija beše strahovito gonjena od vlastodržnih slugu đavoljih, Dioklecijana i Maksimijana, i kao lađa vitlana nevoljama po moru ovoga sveta, u to vreme blizu grada Edese[1] življahu u samoći kao u tihom pristaništu dva pobožna i vrlinska muža, Gurije i Samon. Odgajeni u samom gradu Edesi, oni ne htedoše da žive u njemu zbog vreve i bezakonja gradskih, nego, bežeći od sveta i svetovnih nevaljalstava, napustiše grad i, udaljujući se od neznabožnih ljudi, približavahu se Jedinome Bogu verujući u Njega i služeći My usrdno dan i noć u postu, molitvama i držanju svetih zapovesti Njegovih. I ne samo što oni sami verno služahu Gospodu, nego upućivahu na to i druge koje mogahu, i mnoge neznabošce odvraćahu od bezbožnog idolopoklonstva i privođahu k istinitome Bogu. Doznavši za to predstavnik rimskih careva, vojvoda Antonin, naredi da odmah uhvate njih i sve koji sledovahu njihovom učenju. Uhvaćeni od neznabožaca, ispovednici Hristovi Gurije i Samon i s njima mnoštvi hrišćana, biše držani pod stražom za neko vreme. Zatim ih Antonin dozva preda se i naredi svima da se pokore carskoj naredbi i prinesu idolima žrtvu. Ali nijedan ne hte da bude odstupnik od Gospoda svoga. Tada vojvoda naredi da ih podvrgnu batinama. Ho razmislivši on smisli: da je bolje prvo nastavnike pridobiti za idolopoklonstvo, pa će i ostali lako poći za njima. Sa tom namerom on ostavi na istjazavanje samo predvodnike Hristova stada, Gurija i Samona, a ostale izbi, pa pusti njihovim kućama praveći se milosrdan.
Prizvavši preda se na sud dva ispovednika, Gurija i Samona, vojvoda im reče: Veliki carevi naši naređuju vam da odstupite od hrišćanske vere i poklonite se velikome bogu Diju[2] i prinesete mu kad u hramu njegovom. – Na to odgovori Samon: He dao Bog da mi odstupimo od istinite vere, zbog koje očekujemo dobiti život besmrtni; i mi se nećemo pokloniti delu ruku ljudskih. – A vojvoda reče: Vi ste u svakom slučaju dužni izvršiti naređenje careva. – Gurije odgovori: Mi se nikada nećemo odreći svete i besprekorne vere naše, niti pristati na zlu i pagubnu volju ljudsku, nego mi ispunjujemo volju Gospoda našeg koji kaže: Koji god prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. A ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima (Mt. 10, 32-33).
Tada im sudija poče pretiti smrću, ako se ne pokore carskoj volji. No sveti Samon mu smelo odgovori: Mučitelju! ispunjujući volju Sazdatelja našeg, mi nećemo umreti, nego ćemo naprotiv živeti vavek. A ako izvršimo carsko naređenje, onda ćemo, i neubijeni tobom, sami poginuti. – Čuvši to, vojvoda Antonin naredi da svetitelje bace u mračnu tamnicu.
U to vreme u Edesu doputova carski namesnik Muzonije, naročito poslan od neznabožnih careva radi ubijanja hrišćana. On izvede iz tamnice svete mučenike Gurija i Samona, postavi ih preda se i reče im: Takvo je naređenje careva cele zemlje, da prinesete vino i kad na oltar Dija. Ako pak ne prinesete, umoriću vas raznim mukama: telo vaše batinama ću izdrobiti, za noge i ruke ću vas obesiti, sve ću vam zglo[5]bove pokidati; izmisliću za vas nove i nečuvene muke, koje vi nećete moći podneti. – Na to odgovori sveti Samon: Mi se više boJimo crva neuspavljivog i ognja neugasivog, pripravljenog svima odstupnicima od Gospoda, nego tih muka koje ti nabroja, jer Onaj kome mi prinosimo duhovnu žrtvu ukrepiće nas u podnošenju muka i učiniti nas nepobedivima; zatim će nas izbaviti iz ruku tvojih, i nastaniti u svetle obitelji gde je obitalište svih večno radosnih. Mi se dakle ne bojimo tvoje pretnje, jer se ti naoružavaš samo protiv tela, ali n[6]e možeš naškoditi duši, koja dok živi u telu sve se više očišćuje i prosvećuje mukama zadavanim telu. Jer ukoliko se naš spoljašnji čovek raspada, utoliko se unutrašnji obnavlja svaki dan (2 Kor. 4, 16). Zato s trpljenjem da trčimo u bitku koja nam je određena (Jevr. 12, 1).
Namesnik opet reče: Ostavite bezumlje svoje, poslušajte savet moj, i odstupivši od zablude svoje izvršite carevo naređenje, jer nećete biti u stanju pretrpeti muke koje sam vam pripremio. – Sveti Gurije odgovori: Mi nismo u zabludi, kao što ti misliš, i nećemo poslušati bezumni savet tvoj, niti ćemo se potčiniti carskoj volji u ovoj stvari. Mi nećemo biti tako malodušni i bezumni, te da se uplašimo tvojih muka, i time razgnjevimo Gospoda našeg. Mi se dakle nećemo uplašiti, jer smo sluge Onoga koji, javljajući na nama bogatstvo dobrote Svoje, položi dušu Svoju za nas. Zar nismo dužni i mi stajati za Njega protivu greha sve do same krvi? Stojmo čvrsto, ukrepljavani Hristom Isusom! stojmo nepokolebljivi pri svima vražjim napadima lukavim! stojmo dok ne satremo vraga koji ustaje na nas!
Videći ih nepokolebive u veri, mučitelj pribeže mučenju: naredi te obesiše svetitelje svezavši ruku jednoga za ruku drugoga i privezavši im za noge težak kamen; i tako oni visijahu trpeći od devet sati pre podne do dva sata po podne. Za to vreme namesnik obavljaše sud nad drugima. Posle toga on upita svete mučenike, pristaju li da se pokore carskom naređenju, pa da ih oslobodi muka. Ali oni neizmenljivo produžiše ispovedati istinitu veru. Tada mučitelj zapovedi da ih odreše i vrgnu u tamnicu krajnje užasnu, u koju niti svetlost dana ikada prodiraše, niti vetar nailažaše. U takoj tamnici oni provedoše od prvog avgusta do devetog novembra; sa nogama zabijenim u klade oni, trpeći glad i žeđ, blagodarahu Boga.
Posle tako teškog i dugog tamnovanja, oni biše ponovo izvedeni na sud pred carskog namesnika. Sveti Gurije beše jedva živ, iznuren od strašnog tamnovanja, i od velike gladi i žeđi; a sveti Samon izgledaše krepak. Namesnik ih upita: Nije li vam dosadilo toliko tamnovanje, i ne izmeniste li svoje okamenjeno srce, da biste poslušali zdravi savet i ukazali poštovanje bogovima našim, i tako se oslobodili sadašnjeg teškog položaja? – Svetitelji odgovoriše: Što ti ranije govorasmo, to i sada govorimo: nećemo odstupiti od Gospoda našeg Isusa Hrista, a ti nas muči kako hoćeš.
Tada mučitelj naredi da svetog Gurija kao bolesnoga odvedu u tamnicu, ne želeći ga mučiti bolesna, da ne bi uskorio njegovu smrt, i tako izgubi mogućnost da ga privoli na svoje mnogobožačko bezbožje. Svetog pak Samona naredi da obese za jednu nogu glavačke, a da mu za drugu nogu privežu teško gvožđe. U takom položaju on provede od osam sati pre podne do tri sata posle podne. Prisutni vojnici, iz sažaljenja prema stradalcu, savetovahu mu moleći ga da se pokori carevom naređenju i oslobodi sebe strašne muke. No on im ništa ne odgovaraše već gledajući k nebu moljaše se Bogu iz dubine srca, i opominjaše se Njegovih od pamtiveka čudesa i govoraše: Gospode Bože moj, bez Tvoje volje nijedna ptica ne pada u mrežu (sr. Mt.10, 29); Ti si srcu Davidovom dao prostora u teskobi (sr. Ps. 4, 2), i proroka Danila pokazao jačim od lavova, i trojici Mladića darovao pobedu nad mučiteljem i plamenom; – Ti i sada Gospode, znajući nemoć prirode naše, pogledaj borbu koja se vodi protiv nas: jer se vrag uporno trudi da otrgne od Tebe delo ruku Tvojih i da ga liši slave što je u Tebe; i pogledavši na nas milosrdnim okom Svojim, sačuvaj u nama neugasivi svetilnik zapovesti Tvojih, svetlošću Svojom ispravi stope naše, i udostoj nas naslađivati se blaženstvom Tvojim, jer si blagosloven kroza sve vekove. Amin.
Dok se stradalac tako moljaše, jedan brzopisac zapisivaše reči njegove. Zatim namesnik naredi da odvežu Samona. No odvezan, on ne mogaše stajati na nogama, pošto mu zglobovi u kolenima i kukovima behu izašli iz svojih mesta. Tada mučitelj naredi te mučenika uzeše i odnesoše u tamnicu i položiše pored svetog Gurija.
Petnaestog novembra namesnik Muzonije ustade u pojanje petlova, i krenu u palatu u kojoj je obavljao suđenje, pred njim iđahu svećenosci i oružjenosci, i sa velikom ohološću sede na sudištu, naredivši da dovedu preda nj Gurija i Samona. Sveti Samon iđaše između dva vojnika, oslanjajući se na njih obema rukama i hramajući, pošto mu noge behu istrgnute iz zglobova dok je visio obešen. Svetog pak Gurija nošahu, pošto on uopšte nije mogao hoditi, jer mu noge, držane stegnute u kladama, behu sve u ranama i istrulele. Pogledavši na njih, namesnik im poče govoriti: Imali ste dosta vremena za razmišljanje šta je bolje za vas da izaberete: život ili smrt. Zato mi sada recite, šta ste dokonali? Jesu li vam dodijale dosadašnje muke i jeste li namislili da izvršite carsko naređenje, eda biste ostavši u životu uživali blaga ovoga sveta?
– Na to odgovoriše svetitelji: Razmislili smo i izabrali smo ono što će nam biti na korist: izabrali smo primiti smrt Hrista radi a odbaciti život u sujetnom svetu. Jer nama je dosta i prošavše vreme u koje smo se nagledali ugasive svetlosti dana, a sada duša naša želi da pređe ka nezalaznom danu.
– Namesnik reče: Teško je mojim ušima da slušaju vaše ogavne reči. Evo, ja vam ukratko dajem koristan savet: položite, tamjan na oltar Dija, pa idite svojim kućama. A ako ne položite, onda ću odmah narediti da vam se odseku glave. – Svetitelji odgovoriše: Nisu potrebne mnoge reči; eto, mi smo pred tobom; što želiš činiti, čini bez odlaganja, jer mi nećemo prestati tvrditi da smo sluge Jedinoga Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista, i Njemu se Jedinome poklanjamo a idolopoklonstvo odbacujemo.
Tada namesnik izreče presudu da oni budu posečeni mačem. Čuvši to, svetitelji se obradovaše velikom radošću što će se uskoro razrešiti od tela i poći ka mnogoželjenom Gospodu svome. Namesnik naredi dželatu da mučenike natovari na kola, da ih izveze daleko van grada i tamo poseče. I svetitelji biše izvezeni iz grada na severnu kapiju, tajno od građana, pošto u to vreme svi spavahu dubokim snom. A kada ih dovezoše na goru zvanu Vetilavikla, u okolini Edese, vojnici se zaustaviše i narediše dželatu da mučenike poseče. Skinuti s kola, mučenici izmoliše malo vremena za molitvu. I pošto se usrdno pomoliše, oni naposletku rekoše: Bože i Oče Gospode našeg Isusa Hrista, primi u miru duše naše! – Onda obraćajući se dželatu, sveti Samon reče: Izvrši što ti je naređeno. – I priklonivši pod mač svete glave, oni biše posečeni u osvitak dana; i tako završiše tečenje svoje. Vernici pak, doznavši za končinu svetih mučenika, odoše i uzeše sveta tela njihova i sahraniše ih česno.[3]
Nakon dosta godina neznabožni car Likinije,[4] odvojivši se od Konstantina Velikog, dođe u Nikomidiju i podiže gonjenje na hrišćane, narušujući na taj način ugovor koji je sklopio sa njim Konstantin Veliki. Jer udajući za Likinija svoju sestru i određujući ga sebi za sacara u rimskoj državi, Konstantin sklopi sa njim ovakav sporazum: da Likinije, iako je neznabožac po veri, ne ugnjetava hrišćane, nego da prepusti svakome živeti po svojoj veri i držati se neometano svoje vere. No Likinije, ne držeći se toga sporazuma, ustade na hrišćane u istočnim pokrajinama i ogromno mnoštvo hrišćana predavaše smrti na razne načine. U to vreme u gore spomenutom gradu Edesi, u kome ranije postradaše sveti mučenici Gurije i Samon, življaše jedan đakon, po imenu Aviv. Hodeći po celome gradu iz kuće u kuću, đakon Aviv učaše ljude svetoj veri i sokoljaše ih da junački ispovedaju Hrista. Svojom propoveđu đakon Aviv mnoge neznabošce obraćaše ka Hristu, a verne savetovaše da žive bogougodno. Saznavši za to, gradonačelnik pisa caru Likiniju, izveštavajući ga o Avivu da on sav grad Edesu napuni hrišćanskom zabludom. Pri tome gradonačelnik pitaše cara šta on u tom pogledu naređuje. Ustvari, Likinije pisa caru radi toga, da bi od cara dobio pravo da muči hrišćane, pošto mu još ne beše naređeno da hrišćanima čini ma kakvo zlo. Car odmah odgovori Likiniju da Aviva kazni smrću. Dobivši od cara takvo naređenje, Likinije naredi da pronađu đakona Aviva i privedu na mučenje. U to pak vreme Aviv sa majkom i rođacima svojim življaše u jednom kraju grada u nepoznatoj kući, starajući se mnogo o rasprostranjenju svete vere, koju širaše tajno onde gde nije mogao širiti javno. Dok vojnici tražahu blaženog Aviva po celome gradu, on doznade za to, i umesto da se sakrije on iziđe iz kuće javno i krenu da pronađe vojnike koji su ga tražili, da bi im se sam predao u ruke. Srevši na jednom mestu vojenačalnika po imenu Teotekna, on mu reče: Evo onoga koga tražite: jer ja sam Aviv, za koga vam je naređeno da ga pronađete. Uzmite me dakle i vodite k onome koji vas je poslao. – A Teotekn, krotko pogledavši na njega, reče: Još niko ne zna da si mi se prijavio: o čoveče, idi od mene i sakrij se, da te neko od vojnika ne bi video i uhvatio. – Aviv odgovori: Ako me ti ne uzmeš, ja ću onda sam poći i javiti se gradonačelniku, i ispovediti Hrista mog pred carevima i vladarima.
Čuvši to, Teotekn, ga odvede k Likiniju. Ovaj ga u pita za poreklo i ime. Svetitelj pre svega izjavi da je hrišćanin; zatim kaza svoje ime i reče da je iz sela koje se zove Telsej. Likinije ga primoravaše da prinese žrtvu idolima, i paštaše se da ga ili milom ili silom odvrati od Hrista i privoli na idolopoklonstvo. Ali on, nepokolebiv kao stub i tvrd kao kamen, ostade čvrst u veri Hristovoj. Pošto ne uzmože da ga rečima privoli na svoje neznabožje, mučitelj ga stade primoravati na to delom: naredi da ga obese, pa da mu telo stružu železnim noktima. Posle toga mu opet savetovaše da se pokloni idolima i prinese tamjan na oltar neznabožačkih bogova. No svetitelj junački odgovaraše: Ništa me neće odvojiti od Boga mog, pa makar me stavljao na hiljade i hiljade najljućih muka. – Mučitelj ga upita: Kakva je vama hrišćanima korist od tih muka koje trpite za Boga vašeg; i kakva vam je dobit od toga što se tela vaša parčaju na komade, i vi dobrovoljno izbirate sebi gorku smrt? – Mučenik odgovori: Kada bi ti, mučitelju, poželeo da istinski prigrliš nadu u obećane nam od Boga Našeg nagrade, onda bi ti bez ikakve sumnje rekao ono što i apostol Gospodnji nekada: Stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti (Rm. 8, 18). – Mučitelj se nasmeja na ove mučenikove reči kar na bezumne, mada sam bezuman i bedan. Zatim videći da ne može sjajnoga stradalca odvratiti od Jedinog Istinitog Boga, on ga osudi na spaljenje u ognju.
Izvan grada bi naložen veliki oganj, i mučenika povedoše na gubilište. Mučenik iđaše radujući se što će biti žrtva Bogu. Za njim iđaše njegova majka i srodnici; on ih tešaše i savetovaše da ne tuguju zbog njega nego da se raduju što on odlazi Hristu i što će Njega moliti za njih. Kada stigoše do lomače, mučenik se pomoli Bogu, dade poslednji celiv majci svojoj i svima poznanicima, uđe u plamen, i odmah predade duh svoj Gospodu. A kada se ugasi oganj, majka sa ostalim vernicima nađe telo svetog sina svog nepovređeno od ognja, uze ga, pomaza mirom i suzama i sahrani pored groba ranije postradalih svetih mučenika Gurija i Samona, jer i sveti Aviv postrada u isti dan u koji postradaše i ovi sveti mučenici samo pre dosta godina.[5]
Kada prestade gonjenje i pravoslavna vera blistaše, hrišćani sagradiše crkvu u ime ova tri sveta mučenika, i u njoj položiše u jednom kivotu svete mošti njihove, koje toče isceljenja bolesnima i tvore mioga čudesa. Od njih mi ćemo spomenuti samo jedno preslavno čudo.
Jednom krenu sa istoka na grčko carstvo neznabožni varvarski narod koji življaše u blizini Persije, zvan Etaliti[6] i osvojivši i oplenivši mnoge gradove stiže do same Edese, sa namerom da grad zauzme i razruši, kao što poruši i ostale gradove. A grčki carevi želeći da zaštite grad od neprijatelja i da ga oslobode opsade, skutšše mnoštvo svojih vojnika i poslaše Edesi u pomoć. Ušavši u Edesu, grčka vojska ostade u gradu dosta vremena štiteći ga od varvara. Beše u grčkoj vojsci jedan vojnik, poreklom Got.[7] Desi se da on u Edesi stanovaše u domu neke celomudrene udovice, po imenu Sofije, koja imađaše jedinicu kćer Efimiju, koju ona čuvaše kao zenicu oka, učeći je čuvanju devstvenosti, blagim naravima i strahu Božjem. Sofija se staraše da svoju kćer sakrije od ljudskih očiju, pošto beše veoma lepa; i držaše je u naročitoj odaji, da je muško oko ne bi videlo. U toku svog dugog boravljenja u domu ove udovice dogodi se da Got jednom vide devojčicu Efimiju. Zadivljen njenom lepotom, on se zapali silnom strašću prema njoj, i neprestano razmišljaše na koji bi je način prelastio. Pristupivši njenoj majci on je poče moliti da mu svo ju kćer da za ženu, a nesrećnik imađaše u zavičaju svom i ženu i decu, no on to sakri, i pravljaše se neženjen, da bi dobio ono što želi. Ipak ga majka odbi, govoreći: Neću dati jedinu kćer svoju u tuđu zemlju; ti si čovek došljak, odvešćeš moju kćer u svoju zemlju, a bez nje ja ću silno tugovati, jer druge dece nemam kojima bi se mogla tešiti u udovištvu svome; samo nju imam, i ne mogu ti je dati, jer ne mogu da živim ne videći lice njeno. – Got se razjari i poče joj opasno pretiti; i govoraše joj: Ako mi ne daš svoju kćer, onda se ja neću iseliti iz tvoje kuće dok ne navedem na tebe mnoga zla i ne rinem te u krajnju muku. Jer ja sam vojnik, i lako mi je da ti učinim pakost kakvu hoću. – No udovica, iako beše sama i ne imađaše nikoga koji bi joj pritekao u pomoć, ipak mu neustrašivo odgovaraše i suproćaše mu se.
Posle toga vojnik je opet čas ljubazno moljaše čas besnijaše, pokušavajući da je ili molbama ili pretnjama privoli da mu ona da svoju kćer za ženu. I tako joj on dosađivaše za sve vreme dok stanovaše u njenoj kući. Nuđaše on njoj i neke poklone, jer ne beše siromah; kupovaše njoj i kćeri njenoj zlatne nakite i skupocene haljine, da bi dobio ono što želi. No udovica poklone ne primaše i od njega se sklanjaše, a kćer svoju veoma brižljivo skrivaše da je ovaj bezakonik ne vidi. Jednom mu ona reče: Čula sam da u postojbini svojoj imaš ženu i decu. – A on, sav obuzet željom za devojkom i nemajući straha Božijeg, stade se kleti i preklinjati, govoreći: Nikada se ženio nisam, i hoću da tvoju kćer imam za ženu i načinim je gospodaricom nad svim imanjem svojim koje posedujem u domovini svojoj. – Udovica Sofija poverova, najzad, ovom lažljivom vojniku, usvoji njegovu molbu, okruženu bezbrojnim zakletvama i preklinjanjima, i pristade da mu da svoju kćer Efimiju. I podigavši ruke k Bogu ona reče: Vladiko Gospode, Ti si Otac sirotama i Sudija udovama; pogledaj milostivno na stvorenje Tvoje, i ne ostavi ovu devojku koja stupa u brak sa nepoznatim čovekom. He prezri sirotinjstvo moje i ne ostavi me bespomoćnom, jer uzdajući se u Tvoj blagi promisao ja dajem svoju ubogu kćer čoveku strancu i Tebe imam za svedoka i jemca njegovih zakletava i obećanja.
I devojka bi udata za toga Gota, i po zaključenom braku oni življahu mirno. Efimija zatrudne, i pre no što se ona porodi neprijatelji odstupiše od grada prazni, jer ne mogoše osvojiti grad, pošto grčka vojska što beše u gradu junački branjaše gradske bedeme i vođaše s neprijateljima veliku borbu. No naročito zaštićavahu grad molitve svetih mučenika: Gurija, Samona i Aviva. Kada neprijatelji odstupiše, grčki vojnici su se morali vratiti svojim kućama. Tako se i onaj Got spremao da se vrati u svoju postojbinu. Majka neutešno ridaše zbog rastanka sa svojom ćerkom, i pokušavaše da je uzme od Gota, ne dajući mu da je vodi u tuđu zemlju. Ali ne mogaše raskinuti bračni savez, potvrđen zakonom. I kada lukavi zet već htede da krene sa suprugom na put, Sofija odvede njega i svoju kćer u crkvu svetih mučenika: Gurija, Samona i Aviva, postavi ih pred kivot svetih mučenika, i reče zetu: Ja ti neću poveriti svoju kćer, ako mi ne daš kao jemce ove svece koji su postradali za Hrista: stoga se uhvati Za sveti kivot njihov i zakuni mi se, da mojoj kćeri nećeš učiniti nikakvo zlo nego ćeš je čuvati sa doličnom ljubavlju i poštovanjem. – A Got, smatrajući to za sitnicu, odmah se bez ikakvog straha uhvati za česni kivot svetih mučenika i reče: Iz vaših ruku, svetitelji, primam ovu devojku, i vas uzimam za jemce i svedoke njenoj majci, da nikakvo zlo neću učiniti ovoj mojoj supruzi, niti ću je ikada uvrediti, nego ću je čuvati s ljubavlju i poštovati je do kraja.
Tako govoraše Got, pa se bezakonik još i Bogom kunijaše, ne pomišljajući niti se bojeći da će mu Bog, Gospod osvete, uzvratiti po delima njegovim i pogubiti ga za nevaljalstvo njegovo. A majka, saslušavši zakletvu svoga zeta, sa vapajem reče svetim mučenicima: Vama posle Boga, o sveti mučenici, poveravam svoju kćer, i preko vas je predajem ovom stranom čoveku.
Pošto se tako pomoliše, oni dadoše jedan drugome celiv ljubavi, i rastadoše se: udovica Sofija vrati se kući svojoj, a Got sa Efimijom krenu na put. Pri tome on otpusti roba koga je imao kod sebe, da se za ovu tajnu ne bi saznalo u kući njegovoj.
Kada oni, prešavši sav put, stigoše u postojbinu Gota i već behu blizu njegove kuće, on sa strašnom svirepošću nasrnu na ženu svoju Efimiju kao neprijatelj: zaboravivši ljubav prema njoj i prenebregavši zakletve, on skide s nje skupocene haljine i zlatne nakite, i obuče je u bedne dronjke kao zarobljenicu i robinju, i izvukavši mač zapreti joj govoreći: Ako hoćeš da ostaneš u životu onda, ušavši u moj dom, nikome ne govori ništa o onome što je bilo među nama, nego reci da si zarobljenica, jer u domu svom ja imam ženu i decu; ti pak budi mojoj ženi robinja i pokoravaj joj se u svemu kao svojoj gospođi. A ako objaviš njoj, ili kome od mojih srodnika kažeš, da sam se oženio tobom, onda ćeš ovaj mač ugledati u grlu svom i umrećeš.
Videći da je obmanuta i izigrana od ovog zlog varvarina, i čuvši pretnju njegovu, Efimija se uplaši i reče mu: Je li to ljubav tvoja? je li to ispunjenje obećanja tvojih? takve li su zakletve tvoje? i takva li beše namera tvoja, da mene, suprugu tvoju, načiniš zarobljenicom, i slobodnakinju robinjom? Tebe radi ja ostavih svoju majku, srodnike i otadžbinu, i prilepih se tebi nedicemernom ljubavlju, verujući rečima tvojim koje si potvrdio zakletvama. A ti mi mržnjom uzvraćaš za ljubav, i mesto muža i prijatelja postao si mi varvarin, neprijatelj i mučitelj, koji me je zaveo u tuđu zemlju da me pogubi.
Rekavši to ona podiže oči svoje k nebu i uzdiže ruke, pa uzdišući iz dubine srca i gorko plačući i ridajući ona Zavapi k Bogu: Bože roditelja mojih, pogledaj na nevolju moju, čuj uzdisanje moje, usliši glas molitve moje! Vidi šta radi sa mnom ovaj krivokletnik, i izbavi me od ovih zala molitvama svetih ugodnika Tvojih koji postradaše za Tebe. O, sveti mučenici: Gurije, Samone i Avive! vas prizivam sada: pomozite mi, upala sam u neočekivanu opasnost, jer, uzdajući se u vas, ja pođoh sa ovim Gotom; stoga mu vi odmazdite za mene, i izbavite me iz ove nevolje.
Dok ona tako gorko ridaše i tajno se u srcu moljaše Bogy, oni uđoše u dom Gota. A žena Gota, ugledavši Efimiju i videvši lepotu lica njena, uznemiri se od ljubomore, jer posumnja da je muž njen bio u nedozvoljenim odnosima sa njom, i pitaše muža: Ko je ova devojka, i otkuda si je doveo? – A on odgovaraše: To je zarobljenica; doveo sam je iz Edese da ti bude robinja. – Žena reče: Krasota lica njenoga pokazuje da je ona ne robinja nego slobodnjakinja. – Muž odgovori: Iako u svojoj zemlji ona beše slobodnjakinja, kao što to pokazuje lice njeno, ipak je sada ona tvoja robinja.
Efimija, ne smejući od straha ništa govoriti, ćutaše, i povinjavaše se ženi Gotovoj služeći joj kao robinja gospođi svojoj; i ne znađaše šta da radi, da bi se izbavila od zala u koja je zapala. I življaše ona obavljajući službu robinje, svagda imajući na umu svete mučenike i sa suzama vapijući k njima: Pohitajte pomoći meni, sluškinji vašoj, o svetitelji! pohitajte ukazati mi milost i obratiti pažnju na sramotu i prevaru koje doživeh. – Gospođa pak njena, osećajući u srcu ljubomoru prema njoj, beše surova i nemilosrdna prema njoj; naređivaše joj da obavlja najteže poslove, i mučaše je na razne načine. No najgore beše to što ona nikada nije htela da govori s njom; usto Efimija ne znađaše gotski jezik, i ne mogaše gospođi svojoj kazati o sebi ništa; a bojaše se i Gota da je ne ubije, ako bi što ispričala gospođi o sebi.
Posle izvesnog vremena žena Gota primeti da je Efimija grudna. To još više raspali njenu ljubomoru, i ona stade svoj razjareni bes iskaljivati na Efimiji: naređivaše joj da radi najmučnije i najcrnje poslove, hoteći je na taj način umoriti. A kada dođe vreme Efimija rodi muško dete koje u licu potpuno ličaše na Gota, koji mu stvarno i beše otac. A žena Gota, videći da dete po svemu liči na njenoga muža, ispuni se strahovitog gnjeva i stade smišljati kako da ubije to dete. I ona reče mužu: Uzalud odričeš da nisi poznao ovu devojku, jer ovo njeno dete, koje je potpuna slika tvoja, jasno obelodanjuje i dokazuje da si mu ti otac. – Got opet stade odricati to, govoreći: To nije istina, ja nikad nisam poznao nju. Ti imaš vlasti nad njom, i što hoćeš čini sa njom, jer ona je zarobljenica i robinja tvoja.
Tada ova zla žena namisli da otruje dete. Nakon malo vremena ona spremi smrtonoeni otrov, odasla majku od kuće na neki posao; i kad dete ostade samo ona mu sasu otrov u usta, i dete odmah umre. A kad se majka vrati s posla i vide mrtvo dete, ispuni se neiskazane žalosti i srce joj se kidaše od silne tuge za detetom. Neznađaše ona od čega joj je dete tako iznenada umrlo, jer nikoga ne beše u sobi kada gospodarica sasu detetu otrov u usta. No spremajući dete za sahranu, Efimija ugleda gde iz usta detetu teče otrov, i ona se opomenu da joj je gospođa jednom pretila kako he i nju i dete njeno ubiti. I bi joj jasno ko je vinovnik smrti njenoga deteta, ali ona ćutaše pošto nije smela govoriti ništa. Uzevši malo vune ona obrisa njome otrov koji tecijaše iz detinjih usta, i tu vunu sakri kod sebe, ne obelodanjujući tu tajnu nikome. I dete bi sahranjeno.
Nakon nekoliko dana Got pozva prijatelje svoje na večeru, i Efimija služaše oko trpeze. Kada dođe vreme da čašu prinese gospođi, Efimija onda, želeći saznati da li je dete njeno umrlo stvarno otrovano od strane gospođe, uze onu vunu kojom obrisa usta svome detetu, krišom je okvasi u napitku, pa Izvadi i iscedi u čašu, i prinese tu čašu gospođi svojoj. Ova, ne znajući ništa, ispi čašu, i na taj način zlo njeno sruči se na njenu glavu: jer te noći ona iznenada umre, i tako upade u jamu koju sama beše iskopala. A kada ujutru Got ustade, on ugleda svoju ženu mrtvu, i njega spopade užas zbog iznenadne smrti njene; sav se dom ispuni plača, i slegoše se svi rođaci, prijatelji i susedi, i plakahu za njom. Zatim načinivši raskošan mrtvački sanduk, položiše pokojnicu u sanduk, i svečano sahraniše.
Kada posle sahrane minuše sedam dana, rođaci pokojnice setiše se devojke dovedene iz Edese i govorahu: Niko drugi nije kriv za iznenadnu smrt naše rođake nego jedino ta zarobljenica, koja stalno beše neprijateljski raspoložena prema njoj. – I tako svi ustadoše na Efimiju, i htedoše je predati carskom namesniku na sud, da mukama iznudi od nje priznanje, na koji je način ona umorila svoju gospođu. Ali pošto u to vreme namesnik ne beše doma, oni promeniše svoju nameru i rešiše da Efimiju sahrane živu pored mrtve pokojnice. I otkopavši pokojničin grob oni položiše Efimiju pored njenog leša koji je smrdio, kipteo crvima i raspadao se, da je umore nasilnom smrću; zatim dovaljaše veliki kamen na grob i postaviše stražare.
Ko može iskazati tadašnju muku Efimijinu, njen jad, njenu uplašenost i trepet, njen strah i užas, ridanje i plač? Neka svaki samo predstavi sebi strah i užas i muku živoga čoveka, sahranjenog u grobu pored smrdljivog leša: strah od mrtvaca, smrad od leša, tamu i teskobu grobnu, crve odasvud, živu smrt, i neiskazano mučenje. Nalazeći se u takoj krajnjoj teskobi, Efimija u tuzi srca svesrdno zavapi k Bogu iz groba, kao nekada prorok Jona iz utrobe kita, i moljaše se govoreći: Gospode Bože Sila, Ti sediš na heruvimima i nadgledaš bezdne! Ti vidiš tugu srca moga i teskobu u mračnom i smrdljivom grobu ovom; Ti znaš da sam imena Tvoga radi bila udata za bezakonog Gota, koji se imenom Tvojim kleo kada me je uzimao; stoga se smiluj na mene radi svetog imena Tvog. Ti ubijaš i oživljuješ, nizvodiš u pakao i izvodiš:[8] izbavi me od gorke smrti ove, i izvedi iz groba ovoga, kao iz pakla, jer si silan i mrtve vaskrsavati, – utoliko pre možeš izvesti iz čeljusti smrti mene živu koja se nalazim na domaku smrti. Pomiluj me, Vladiko, radi svetih mučenika: Gurija, Samona i Aviva, čije si prolivanje krvi za Tebe i smrt primio kao čistu žrtvu. O, sveti mučenici! vas majci mojoj odredi za jemce neprijatelj moj, – stoga me vi sada spasite!
Dok se ona u patnji duše svoje tako moljaše, gle, njoj se Javiše tri lučezarna muža koji sijahu kao tri sunca, – sveti mučenici: Gurije, Samon i Aviv, i tog trenutka nestade u grobu smrada, i Efimija oseti divan silan miris koji se lio iz javivših se svetih mučenika. I sveti mučenici joj rekoše: „Budi hrabra, kćeri, i ne boj se, brzo ćeš biti spasena“. Kada sveci to rekoše, oblaženi se srce Efimijino i od presvetle pojave svetih i od utešnih reči njihovih; i ispunivši se radosti ona se zanese i zaspa slatkim snom. U vreme toga sna ona bi uzeta iz groba nevidljivom i svemoćnom silom Božjom i za jedan čas preneta u Edesu, u crkvu svetih mučenika: Gurija, Samona i Aviva, i položena kraj česnog kivota njihovog. A beše noć kada Efimija bi preneta, i u crkvi se vršaše uobičajeno jutarnje bogosluženje. Probudivši se iz sna, ona opet ugleda svete mučenike koji joj govorahu: „Raduj se, kćeri, i poznaj gde si sada; eto mi ispunismo što obećasmo; idi dakle s mirom k svojoj majci“. – Rekavši to, oni postadoše nevidljivi.
Efimija ustavši pogledaše oko sebe gde se to ona nalazi. Ugledavši zidove crkve, ikone, sveće i česni kivot svetih Mučenika, i pritom čuvši pevanje klirika ona se ubedi da se nalazi u Edesi, u crkvi svojih jemaca, svetih stradalnika Hristovih: Gurija, Samona i Aviva. Tada se ona ispuni neizrecive radosti i veselosti, i grleći s ljubavlju kivot svetih Mučenika, sa suzama uznošaše blagodarnost Bogu i svetiteljima Njegovim za toliku ukazanu joj milost. U blagodarenju svom ona govoraše: Bog naš na nebu i na zemlji, sve što htede stvori (Psal. 113, 11): posla s neba, i spase me. Blagosloven si Gospode, koji spasavaš one koji se nadaju u Tebe: večerom dolazi plač, a jutrom radost (Psal. 29, 6).
Kada ona sa radosnim suzama govoraše to i mnogo drugo, ču njene reči i plakanje prezviter, pa joj priđe i pitaše je: Ko si ti, i zbog čega tako plačeš? – Ona mu stade pričati sve podrobno: kako ju je majka dala Gotu kraj kivota svetih Mučenika, šta je sve doživela od tog krivokletnika, kako je juče bila živa zakopana u grob, kako joj se u vreme molitve javiše sveti Mučenici i za jedan čas je preneše iz Gotske zemlje u ovu njihovu crkvu. – Slušajući to prezviter se zaprepasti diveći se velikoj sili Božjoj. No ipak, ne hoteći da potpuno veruje svemu što ona govoraše, on je upita: A ko je mati tvoja? – I saznavši da je udovica Sofija njena mati, prezviter odmah posla po mater, pozivajući je da dođe u crkvu. Majka, ne znajući ništa, dođe odmah; i ugledavši svoju kćer gde stoji pored česnog kivota svetih Mučenika, obučenu u bedne dronjke, ona se zaprepasti od tako neočekivanog prizora, pa joj pritrča, i zagrlivši je plakaše. Plakaše i Efimija; i od plača ne mogahu progovoriti ni reči. Zatim, stišavši ne brzo svoje suzno ridanje, majka upita Efimiju: Kako si se obrela ovde, kćeri moja slatka, i zbog čega si odevena u te jadne rite? – Efimija joj onda ispriča sve potanko: kako postrada u tuđoj zemlji od nevaljalog muža, kako je bila živa zakopana u grob, i čudesno spasena i prenesena od strane javivših joj se svetih mučenika: Gurija, Samona i Aviva. Slušajući sve to, majci se topljaše srce od žalosti. A i svi koji se deoiše u hramu, slušajući Efimijino kazivanje, divljahu se veoma, i slavljahu svemoćnu silu Božiju i milost. Majka pak, pavši pred kivot svetih Mučenika, gromkim glasom uznošaše blagodarenje Bogu i svetiteljima Njegovim. I provedoše one sav taj dan u crkvi moleći se i blagodareći Bogu, i s ljubavlju i usrđem grleći i celivajući kivot svetih Mučenika. I kasno uveče majka uze kćer svoju i s radošću ode kući svojoj slaveći Boga.
Sutradan se glas o ovome čudu pronese po celome gradu; i odasvud se sticahu u kuću udovičinu njeni rođaci i susedi, i sa strahom se divljahu onome što im Efimija kazivaše. I svi slavljahu ime Gospodnje, i veličahu i hvaljahu pomoć svetih Mučenika.
Sofija sa svojom ćerkom provođaše bogougodno ostale dane svoga života, pričajući svima o sili Božjoj koju Bog milostivo pokaza na njima. Efimija govoraše: Desnica Gospodnja daje silu (Ps. 117, 16), desnica Gospodnja prenese me od Gota u Edesu: Neću umreti, nego ću živa biti, i kazivati dela Gospodnja (Ps. 117, 17). Krivokletniku pak Gotu Bog odmazdi na sledeći način.
Posle izvesnog vremena onaj isti neznabožni narod koJi ranije ratova protiv Grka, udruži se s Persijancima, i opet krenu na Grčku zemlju, i pokušavaše da zauzme grad Edesu. Zbog toga grčki carevi opet poslaše vojsku u Edesu da brani grad. Sa tom vojskom dođe i onaj Got koji lukavstvom i prevarom uze od Sofije kćer Efimiju. On ništa znao nije o čudu koje se desilo, i smatrao je da je Efimija umrla, zakopana živa u grob sa mrtvom ženom njegovom. Zato on bez smućenosti ode kod Sofije kao kod svoje tašte. A ona, videvši ga gde dolazi, sakri Efimiju u unutrašnje sobe, a njega primi kao svog zeta, praveći se da se raduje njegovom dolasku. Zatim pozvavši svoje rođake i susede ona poče u njihovom prisustvu pitati Gota, govoreći: Kako s Bogom putovaste odavde? ne razbole li se moja kći putem, pošto je bila u drugom stanju i kako se porodi? Ja sam mnogo tugovala zbog nje: bojala sam se da joj se onako bremenitoj ne desi na putu neko zlo. – On odgovori: Radi molitava tvojih Bog nam pomože, te otputovasmo bez teškoća; kći je tvoja zdrava, rodila je sinčića. Ona te mnogo pozdravlja. I da nisam iznenada pošao na ovaj put, pošto sa& hitno pozvan, tvoja bi kćer došla sa mnom i s detetom kod tebe, da ti priredi radost. Uostalom, ona će doći u zgodnije vreme.
Čuvši ovakve reči, Sofija se zapali pravednim gnjevom zbog laži ovog zlog čoveka, i razdirući haljine svoje ona gromko povika: Lažove! prepredenjače i ubico! gde si denuo moju kćer? – I rekavši to, ona izvede Efimiju iz unutrašnjih odeljenja, postavi je pred Gota i upita ga: Poznaješ li ovu devojku? ko je ona? znaš li gde si je zakopao, krivokletniče, I predao je smrti, bezakoniče? – A on, čuvši ove reči i ugledavši Efimiju, zadrhta, izgubi glas, i ne mogaše usta otvoriti ni reč izgovoriti, kao da je sav umro. Tada ga prisutni Sofijini rođaci i susedi uzeše i u sobu čvrsto zatvoriše, i ostadoše pred vratima čuvajući stražu. Majka pak i ćerka pozvaše pisara koji zapisa sve što im se dogodilo, ne propustivši ništa iz tog predivnog čuda, pa otidoše k episkopu toga grada, blaženom Evlogiju, i predadoše mu to pisanije. Pritom ga obavestiše da je kod njih došao taj zli i prepredeni Got. Pročitavši pisanije, episkop odmah uze svoj klir i ode k vojvodi, starešini nad došavšom grčkom vojskom, i naredi da se pred vojvodom pročita pisanije, uručeno mu od udovice i njene kćeri, u kome podrobno beše opisano to predivno čudo svetih Mučenika. Vojvoda, pažljivo saslušavši čitanje opisa, zaggrepasti se diveći se preslavnom čudu; a i svi što behu s njim napuniše se straha. Vojvoda odmah naredi da Gota dovedu preda nj. A pozvana bi i udovica Sofija sa njenom ćerkom Efimijom. I naredi vojvoda da se ova povest pročita gromko da svi čuju. Jer se u dvorištu vojvodinom beše sabralo mnoštvo naroda, ljudi i žena. Po pročitanju pisanija vojvoda upita Gota, je li istina to što je napisano i pročitano. Got odgovori da je istina i da tu nema ničeg lažnog. Tada mu vojvoda reče: Bedniče! ubico! kako se nisi pobojao Boga i strašnog suda Njegovog? I kako se nisi uplašio zakletve koju si dao kraj kivota svetih Mučenika, koje si učinio jemcima i svedocima svojih obećanja? Zašto se nisi sažalio na devojku koju si prelastio svojim lukavstvom? Zato primi kaznu koju si delima svojim zaslužio.
Rekavši to, vojvoda odmah naredi da se Gotu odseče glava, a telo njegovo spali u ognju. Međutim bogoljubivi episkop usrdno moli vojvodu da ne pogubljuje Gota nego da ga pomiluje v ostavi u životu, da bi on proslavio veličinu Božiju. No vojvoda odgovori episkopu: Bojim se da pomilujem čoveka koji je učinio toliki zločin, da ne bih razgnjevio svete Mučenike. koje uvredi ovaj krivokletnik.
I Got bi posečen no naređenju vojvode. Na molbu pak episkopa, telo njegovo ne bi predato ognju nego u zemlju pogrebeno. Takvu odmazdu dožive ovaj bedni čovek. A Bog se proslavi u svetiteljima Svojim. Njemu i od nas grešnih neka bude slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ELPIDIJA, MARKELA i EVSTOHIJA
 
BLAŽENI Elpidije beše za carovanja Julijana Odstupnika[9] senator. Kao hrišćanin on bi izveden pred Julijana na sud. Nagovaran da se odrekne Hrista, on ne hte. Julijan naredi da mu obuku vlasenicu, načičkanu klincima i premazanu vrelom smolom. Onda ga biše po celome telu, i klinci mu se pozabijaše u telo. Blaženi junački trpljaše muke, i ne pristajaše odreći se Gospoda. Onda ga baciše u jamu, i stadoše ga oblivati vrelom vodom, i telo mu se pokri plikovima i ranama. Da bi mu uvećao muke, bezdušni car naredi da se napravi smesa od vrele smole, loja, kreča i drugih gorivih materija, pa tom vrelom smesom polivaju mučeniku rane, i u usta sipaju vrelu smolu. To bi učinjeno. Posle toga svetog Elpidija zajedno sa Evstohijem i Markelom vezaše za divlje konje i bikove, da ih ovi rastrgnu. Ali po dejstvu Božje sile, divlje životinje se ne pomakoše s mesta. Onda ih motkama strahovito biše, da im sve kosti polomiše, pa ih takve baciše u oganj, u kome blaženi mučenici predadoše duše svoje u ruke Boga živoga.
Česna tela ovih svetih mučenika biše sahranjena na gori Karmilu. No odmah nastade grmljavina i sevanje munja, i dođe tamo Gospod Hristos sa Angelskim Silama i dade celiv svetim mučenicima. Pritom Gospod Evstohija i Markela prenese na drugo mesto, a čudesnog Elpidija vaskrse i posla na nove podvige i ponovno mučeništvo. Glas o novim podvizima svetog Elpidija dopre i do Julijana. On odmah naredi da mu mučenika dovedu. Ugledavši svetog mučenika čitava i zdrava, car naredi da telo mučenika rastegnu privezavši ga između četiri stuba: onda ga nemilosrdno biše, i oštrim testerama strugoše, i sirćetom i solju zalivaše, i surim krpama rane trljaše. Posle toga car bezdušnik naredi, te mučenika na žeravicu rasprostrše, i žeravicom mu glavu posipaše. A kad sveti mučenik i to pretrpe, onda ga na mučilišno drvo obesiše, usijani štit, na sredini izbušen, na telo prisloniše, i usijani pepeo po štitu sipaše, da bi mu telo sagoreli; i još ga čekićem po glavi biše. U vreme ovih mučenja dogodi se divno čudo: molitvama svojim sveti mučenik sakruši u prah idole koji se nedaleko nalažahu. I pošto silom Božjom mučenik ostade nepovređen, neznabošci se, njih šest hiljada na broju, obratiše u veru Hristovu. Posle svega toga, sveti Elpidije bi bačen u užarenu peć, gde svetu dušu svoju predade u ruke Gospodu svom.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DIMITRIJA
 
S VETI Dimitrije beše iz sela Doada (ili Davudije), blizu grada Amapase, u Trakiji. Postrada za carovanja Maksimijana Galerija. Optužen kao hrišćanin, on bi izveden na sud pred carskog namesnika Publija. Na saslušanju on smelo ispovedi Hrista kao istinitoga Boga, govoraše prisutnima o Duhu Svetome, i učaše ih o ovaploćenju Gospoda Isusa Hrista, o Njegovoj blagosti, čovekoljublju i domostroju spasenja. Zatim izobliči dušegubnu laž idolopoklonstva, pokazavši da su idoli slepi i gluvi, kao i oni koji ih poštuju. Svojim rečima on silno razjari namesnika, i ovaj naredi da mu se odseče glava. I tako skonča dobivši od Gospoda nebeski venac.[10] Česne mošti svetog Dimitrija biše pogrebene od vernih i bogobojažljivih ljudi, i daju isceljenja svima koji im pribegavaju.
 
PRAZNIK IKONE
SVETE BOGORODICE „KUPJATICKE“
 
OVA ikona prvo se javila nekoj devojčici Ani, u selu Kupjatiču u Minskoj guberniji 1182. god. Čuvajući stado vide Ana neku svetlost u šumi. Kada se ona približi toj svetlosti, ugleda na drvetu osrednji krst sa likom Presvete Bogorodice. Uzme Ana taj krst i odnese doma, pa se opet vrati svome stadu. No na veliko čudo njeno ona opet vide na istom mestu isti krst o drvetu. Ona ga uze, metnu sebi u nedra i odnese kući. Kada htede pokazati krst ocu svome, zavuče ruku u nedra, no krsta tu ne bejaše. Ona ispriča ocu sve; pa sa ocem ode, videše krst u šumi i prenesu ga kući. Sutradan krsta opet nije bilo u kući. Oni uzbune celo selo, i svi seljaci odu te vide krst i poklone mu se. Ubrzo ljudi tu sazidaju crkvu. Mnogobrojna čudesa projavila su se od toga čudesnog krsta sa izobraženjem Bogomatere. Ta ikona sada se nalazi u crkvi svete Sofije u Kijevu.
 
SPOMEN IREPODOBNOG OCA NAŠEG
KINTIONA (KINTIANA), episkopa
 
EPISKOP Selevkijski. Živeo i upokojio se u četvrtom stoleću. Jedan od 318 otaca Prvog Vaseljenskog Sabora. Istakao se svojom revnošću u borbi protiv Arijeve jeresi. Zbog podvižničkog života Bog mu dao dar čudotvorstva.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
ZAHARIJA
 
BAČEN u more za Hrista. Praznuje se i 21. oktobra.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
EVPSIHIJA, NEARHA i KARTERIJA
 
OBU trojicu mučenika sa njihovom družinom spominje Pariski kodeks 1578. i Patmoski 266. Po svemu sudeći to su drugi sveti mučenici od onih koji se praznuju 5. novembra pod istim imenom, ali bez Nearha.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FILIPA RABANSKOG
 
OSNOVAO manastir Spaso-Preobraženjski na reci Rabangi, na 35 kilometara od grada Vologde. Prestavio se 1457. godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Edesa – grad u Makedoniji.
  2. Dij ili Jupiter, po verovanju neznabožaca Rimljana, najveći među bogovima i otac bogova.
  3. Sveti mučenici postradali između 293. i 306. godine.
  4. Likinije – upravljao Istočnom polovinom carevine od 307. do 324. godine.
  5. Sveti Aviv postradao 322. godine.
  6. Etaliti – tako se nazivalo pleme Huna koji su živeli u današnjoj Mervi i Avganistanu.
  7. Goti – najistočnije i mnogobrojno Germansko pleme koje je živelo na pridunavskim ravnicama.
  8. Ove su reči uzete iz: 1 Car. 2, 6.
  9. Carovao od 361. do 363. godine.
  10. Postradao 307. godine.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *