NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
14. NOVEMBAR
 
ŽITIJE SVETOG APOSTOLA
FILIPA
 
KRAJ mora Galilejskog, u blizini Horazina i Kapernauma nalažaše se grad Vitsaida.[1] U tome gradu rodiše se tri apostola: Petar, Andrej i Filip. Petar i Andrej behu ribari, i tim se zanatom bavljahu dok ih Gospod Hristos ne pozva za sobom; a Filipa još u mladosti roditelji dadoše da se uči knjižnoj mudrosti. Usrdno čitajući i izučavajući Sveto Pismo, Filip postade odličan poznavalac Svetoga Pisma, i dobro znađaše sva proroštva o očekivanom Mesiji, i plamtijaše plamenom ljubavlju k Njemu i silnom željom da Ga vidi u lice, iako još nije znao da je već došao na zemlju Onaj koga mnogi željahu videti, očekujući Njegov dolazak.
Dok Filip plamtijaše takom ljubavlju k Mesiji, gle, mnogoželjeni Mesija, Hristos, dođe u Galileju, i našavši Filipa reče mu: Hajde za mnom (Jn. 1, 43). – Ovaj poziv Gospodnji Filip ču ne samo telesnim ušima nego i svim srcem, i odmah poverova da je to istiniti Mesija, obećan Bogom preko proroka, i pođe za Njim. Pažljivo prateći presveti život Gospoda Hrista, Filip se staraše da ga podražava, i učaše se od Njega Božanskoj premudrosti, kojom je kasnije imao pobediti bezumlje neznabožačko. Radujući se pronalasku take Riznice, kojom je sav svet imao biti iskupljen, Filip ne hte da se samo on jedan obogaćuje njome, nego žuđaše da i drugi imaju udela u tom daru. Zato, našavši prijatelja svog Natanaila on mu s radošću saopšti: Mi nađosmo Onog za koga Mojsije u zakonu pisa i proroci – Isusa sina Josifova iz Nazareta (Jn. 1, 45). Natanail, čuvši to i ne verujući da iz malenoga grada i od prostoga roda može proizaći Mesija, Car Izrailjski, reče: Iz Nazareta može li biti što dobro? – A Filip, ne govoreći mnogo, posavetova Natanilu da samo vidi Isusa, rekavši mu: Doći i vidi (Jn. 1, 46). – Tako postupi Filip zato što je znao da će Natanailo, čim vidi Isusa i čuje Njegove spasonosne reči, odmah poverovati da je On Mesija. Tako ustvari i bi. Jer kada Filip vođaše Natanaila k Isusu, to Gospod, koji ispituje srca i čita sakrivene misli ljudske, ugledavši Natanaila gde ide k Njemu, poznade ga i reče o njemu: Evo pravoga Izrailjca u kome nema lukavstva. – Čuvši te reči, Natanailo se silno začudi i reče My: Otkuda me poznaješ? Jer niti si ti ikada video mene, niti ja tebe. – Odgovori mu Gospod: Pre nego te pozva Filip videh te kad bejaše pod smokvom (Jn. 1, 47-48). – A Natanail kada beše pod smokvom, razmišljaše o Božanstvenom Mesiji, u očekivanju Koga beše sva radost i veselje vernih slugu Božijih; i darova mu Bog u to vreme srce skrušeno i tople suze, pomoću kojih on usrdno moljaše Boga, da ispuni ono što je od pamtiveka obećao ocima i pošlje na zemlju Spasitelja sveta. Svevideće pak oko Božije vide u to vreme Natanaila koji beše u duhu umilenja, zato mu i reče Gospod: Videh te kad bejaše pod smokvom.
Ove reči još više zaprepastiše Natanaila. Jer on se seti o čemu je razmišljao pod smokvom, i sa kakim se umilenjem molio Bogu da pošalje Mesiju; a znađaše da tamo ne beše ni jednog čoveka s njim koji bi ga video, i da misli njegove niko sem Boga ne mogaše znati. Zato Natanailo odmah poverova da je Isus Mesija koga Bog obeća poslati na spasenje roda ljudskog, i ispovedi da je u Hristu Isusu Božanska priroda kojom Isus saznade tajne njegova srca, pa zbog toga on i uskliknu: Učitelju! Ti si Sin Božji, ti si Car Izrailjev! (Jn. 1, 49).
O, kako ogromnu blagodarnost Natanailo osećaše i izražavaše Filipu što ga obavesti o došavšem na zemlju Spasitelju i što ga privede tome željenom Mesiji! A radovaše se i sveti Filip što ljudi obretoše Božansku Riznicu, sakrivenu u ilovači ljudske prirode, i još većom ljubavlju goraše ka svome Gospodu. No sveti Filip, videći u svome Božanskom Učitelju savršenog po svemu čoveka, ipak ne poznavaše još u Njemu savršenog Boga. Da bi to ispravio u njemu, Gospod Hristos mu priteče u pomoć. Jednom Gospod, nalazeći se sa pet hiljada ljudi s one strane Tiverijadskoga Mora, i želeći da toliko mnoštvo svojih slušalaca nahrani na čudesan način, reče Filipu: Gde ćemo kupiti hleba da ovi jedu? – A ovo reče kušajući ga, jer znađaše da se nema gde nabaviti toliki hleb; a znađaše unapred i to šta će My odgovoriti Filip. No On radi toga i upita Filipa, da bi ovaj bolje poznao sebe, i postidevši se zbog svog maloverja, ispravio se u veri. I stvarno, Filip se ne opomenu svemogućstva Božijeg i ne reče: Ti, Gospode, sve možeš; nije Ti potrebno da ikoga pitaš o tome; samo poželi, i odmah će se svi nasititi: „otvoriš ruku svoju, sve i sva se nasićuje dobra“ (Ps. 103, 28). – He reče to Filip, nego, pomišljajući o Gospodu svome kao o čoveku a ne kao o Bogu, reče: Dvesta dinara hleba nije dosta da svakome od njih po malo dopadne (Jn. 6, 7). – Zatim sa ostalim učenicima reče: Otpusti narod neka idu u okolna sela i palanke da kupe sebi hleba (Mk. 6, 36). – Međutim kada Gospod prelomi pet hlebova i dve ribe za pet hiljada ljudi (Lk. 9, 16), tada Filip vide da iz ruke Gospodnje, kao iz neiscrpne žitnice, davaše se svima dovoljno hrane, dok se sav narod ne nasiti. Tada se apostol postide zbog maloverja svog, i utvrdivši se u veri proslavi zajedno sa drugima Božiju silu što je u Hristu Isusu.
Kasnije Filip bi Gospodom kao dostojan uvršćen među dvanaest najodabranijih apostola; i imađaše blagodat od Njega i slobodu prijateljske ljubavi pred Njim. Jednom u Jerusalimu neki Jelini, koji behu došli o prazniku, pošto kao neverni ne mogahu lako doći do Isusa, pristupiše k Filipu i moljahu ga govoreći: Gospodine, mi bismo hteli da vidimo Isusa. – A on saopšti to najpre Andreju, pa se onda s Andrejom usudi obavestiti Isusa o želji tih Jelina, radujući se tome što i neznabošci traže da vide i čuju Gospoda njegovog i Učitelja. Tada on ču od Gospoda Isusa divno učenje i proroštvo o neznabošcima: da će oni poverovati u Njega ne sada već posle Njegove smrti. Ako zrno pšenično, reče Gospod tom prilikom, padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi (Jn. 12, 24). Time Gospod kao da je rekao: Dok ja živim na zemlji, imam samo deo doma Izrailjeva koji veruje u mene; a kada umrem, onda će ne samo dom Izrailjev nego i mnogi neznabošci poverovati u mene.
Još jednom sveti Filip, posle Tajne Večere, usudi se upitati Gospoda o velikom tajanstvu Božanstva, kada Ga zamoli da im pokaže Oca, govoreći: Gospode, pokaži nam Oca, i biće nam dosta (Jn. 14, 8). Ovim svojim pitanjem sveti Filip učini veliku korist Crkvi Hristovoj, jer iz toga se naučismo znati jednosušnost Sina sa Ocem i zatvarati usta jereticima koji odbacuju tu Božansku istinu. Na to Gospod odgovori sa blagim prekorom: Toliko sam vreme s vama i nisi me poznao, Filipe? Koji vide mene, vide Oca; pa kako ti govoriš: pokaži nam Oca? Zar ne veruješ da sam ja u Ocu i Otac u meni? Reči koje vam ja govorim, ne govorim od sebe; nego Otac koji prebiva u meni, On tvori dela. Verujte meni da sam ja u Ocu i Otac u meni (Jn. 14, 9-10).
Ovaj odgovor Gospoda Isusa nauči svetoga Filipa i s njim svu Sabornu Apostolsku Crkvu da pravilno veruje u jednakost Božanstva Sina sa Ocem i da izobličava bogohulstvo Arija koji kaže da je Sin Božiji stvorenje a ne Tvorac.
Posle dobrovoljnog stradanja i vaskrsenja Sina Božija, sveti Filip vide sa ostalim apostolima Gospoda svog već u besmrtnom i proslavljenom telu, dobi od Gospoda mir i blagoslov, vide i vaznesenje Njegovo. Udostoji se on i blagodati pri silasku Svetoga Duha i postade propovednik Hristov među neznabošcima, jer mu kockom pade u deo da ide na propoved u Malu Aziju. No najpre on propovedaše u Galileji. Tamo ga jednom srete neka žena koja u naručju svom nošaše svoje preminulo detence i ridaše neutešno. Ugledavši je, apostol se Hristov sažali na nju, i pruživši ruku ka umrlom detetu reče: Ustani! naređuje ti Hristos koga propovedam. – I detence odmah ožive. A majka, ugledavši vaskrslo čedo svoje živo i zdravo, pripade k nogama apostolu uznoseći mu blagodarnost za vaskrsenje sina svog i moleći od njega krštenje, jer ona poverova u Gospoda Hrista propovedanoga njime. Apostol, krstivši majku s detencetom, otputova u neznabožačke zemlje. I propovedajući Evanđelje u Grčkoj, on silom Hristovom činjaše mnoga čudesa, isceljujući bolesnike, a vaskrse i jednog mrtvaca. Ova čudesa veoma zadiviše tamošnje Jevreje, i oni poslaše u Jerusalim ka glavarima svešteničkim i knezovima jevrejskim izveštaj: da je k njima došao neki nepoznat čovek po imenu Filip, propovedajući ime Isusovo, kojim izgoni bese i isceljuje svaku bolest, pa je tim imenom Isusovim čak i jednog mrtvaca vaskrsao, i već su mnogi poverovali u Isusa. Uskoro doputova iz Jerusalima u Grčku jedan poglavar sveštenički sa književnicima, besan na Filipa. Obukavši se u svoju arhijerejsku odeću, on nadmeno i gordo sede na sudijsko mesto u prisustvu mnogih Jevreja i neznabožaca. Tamo doveden bi i sveti apostol Filip, i postavljen u sredinu skupa. Pogledavši ga ljutito, arhijerej poče s gnjevom govoriti: He beše li ti dosta Judeja, Galileja i Samarija da obmanjuješ proste i neuke ljude? Nego si i ovamo došao k mudrim Jelinima da širiš obmanu kojoj si se naučio od Isusa, protivnika zakona Mojsijeva, zbog čega On bi osuđen, raspet na krst, i umre sramnom smrću. I radi praznika Pashe koji se dogodi u to vreme, on bi pogreben, a vi učenici Njegovi ukradoste Ga tajno, i na obmanu mnogima razglasiste na sve strane da je On sam vaskrsao iz mrtvih.
Kada arhijerej izgovori to, gomila zagraja na Filipa: Šta ćeš na ovo reći, Filipe? – I nastade u narodu strahovita graja: jedni behu za to da Filip odmah bude ubijen, a drugi predlagahu da se odvede u Jerusalim i tamo pogubi. Tada sveti apostol otvori usta svoja i reče arhijereju: Čoveče, zašto voliš sujetu i govoriš laž? Zašto ti je srce okamenjeno, i ti nećeš da govoriš istinu? He udariste li vi pečat na grob i postaviste stražu? I kad Gospod naš vaskrse ne slomivši pečat grobni, ne dadoste li vi tada zlato vojnicama, da slažu govoreći, kako su, tobož, dok su oni spavali, učenici Isusovi ukrali mrtvoga Isusa? Kako te ni sada nije stid da unakažuješ istinu! Sami pečati grobni su svedoci istinitog vaskrsenja Hristovog, i oni su izobličitelji vaše laži, a i u dan Suda oni će vas izobličiti.
Ove apostolove reči strahovito razbesneše arhijereja, i on jurnu na apostola, želeći da ga sam zgrabi i ubije, ali u tom trenutku on oslepi i sav pocrne. Prisutni, videvši šta se zbi, pripisaše to mađijama, i mnogi poleteše na Filipa sa željom da ga pogube kao mađioničara, ali i njih snađe ista kazna koja i arhijereja. Pored toga se i zemlja strašno uskoleba, i prestavljeni svi drhtahu od straha, i poznaše veliku silu Hristovu. Međutim sveti apostol, videći bedu oslepljenih i telesno i duhovno, zaplaka se zbog njih i obrati se molitvom Bogu da im prosveti i tela i duše. I na molitvu svetog apostola, svima im bi poslano isceljenje s neba. Ovo čudo učini te se mnogi obratiše ka Hristu i poverovaše u Njega. No arhijerej, još neprestano oslepljen zlobom, ne samo ne hte posle kazne koja ga snađe da se opameti i pozna istinu, nego ponovo stade rigati mnoge hule na Gospoda našeg Isusa Hrista. Ali ga tada postiže još veća kazna: zemlja se iznenada otvori i proguta ga, kao nekada Datana i Avirona.[2]
Posle arhijerejeve pogibije sveti apostol Filip mnoge krsti tamo i postavi im za episkopa jednog čestitog i dostojnog čoveka po imenu Narkisa, pa otputova u Part. Putem on moljaše od Boga pomoći u trudovima svojim. I kad prekloni kolena na molitvu, njemu se javi s neba slika orla sa pozlaćenim krilima, raširenim slično Hristu raspetome. Ukrepljen tim javljanjem, sveti Filip krenu opet na propoved, i obišavši Arabijske i Kandakijske gradove[3] ukrca se u lađu i otplovi morem ka Sirijskom gradu Azotu.[4] No noću nastade velika bura na moru, i svi već strahovahu za svoj život. Tada sveti apostol stade na molitvu, i odmah se pojavi na nebu lučezarni krst, koji obasja tamu noćnu, i more se iznenada utiša, i valovi njegovi umukoše. A kad lađa pristade uz obalu Azota, sveti Filip iziđe iz lađe, i primi ga u dom svoj neki gostoljubivi čovek po imenu Nikoklid, koji imađaše kćer Haritinu, koju boljaše jedno oko. Ušavši u Nikoklidov dom, apostol poče propovedati reč Božju prisutnima, i svi ga slušahu s radošću. A i Haritina beše tu i slušaše svetog apostola; i propoved je njegova toliko ushiti, da ona zaboravi i na samu bolest svoju. Videći toliko usrđe njeno za reč Božiju, i znajući za bolest njenu, apostol se sažali na nju i naredi joj da na bolesno oko svoje stavi ruku i da prizove ime Isusa Hrista. Čim to Haritina učini, odmah se isceli oko njeno, i sav dom Nikoklidov poverova u Hrista, i krstiše se.
Iz Azota sveti apostol Filip otputova u Jerapolj Sirijski[5] gde, propovedajući Hrista, izazva silan gnjev u narodu, i htedoše da ga kamenjem zatrpaju. No na zauzimanje jednog uglednog građanina po imenu Ira, on bi spasen od pogibije. – Građani! reče Ir narodu, poslušajte savet moj: nemojte činiti nikakvo zlo ovome strancu dok ne ispitamo je li istinito učenje njegovo; i ako se ono ne pokaže istinito, onda ćemo ga pogubiti.
Narod se ne usudi da protivreči Iru. I uzevši Filipa, Ir ga odvede domu svome. Apostol pak u domu Irovom po običaju održa drugu propoved o Hristu, i privede k svetoj veri Ira, i sav dom njegov, i susede njegove, i prosveti ih tajnom svetog krštenja. Međutim građani, doznavši da je Ir primio krštenje, sabraše se noću i opkoliše dom njegov, sa namerom da zapale dom njegov, te da sa apostolom izgori Ir i ovi domašnji njegovi. Saznavši njihovu nameru, apostol iziđe k njima neustrašivo, a oni ga kao divlje zveri škrgućući zubima zgrabiše i na svoju skupštinu odvedoše. Starešina pak skupštine, kome beše ime Aristarh, ugledavši apostola, pruži svoju ruku i uhvati ga za kosu, ali mu se tog časa ruka osuši, oči oslepiše, uši ogluveše. Kada se to zbi u naroda se promeni raspoloženje: gnjev se pretvori u divljenje, i oni stadoše moliti apostola da isceli starešinu njihovog Aristarha. A Filip im govoraše: Ako on ne poveruje u Boga kojega ja propovedam, neće se isceliti. – Dok Filip tako govoraše narodu, naiđe pratnja, i ljudi rugajući se apostolu rekoše: Ako vaskrsneš ovoga mrtvaca, onda će Aristarh i mi svi poverovati u Boga tvog. – Apostol podiže oči svoje na nebo i dugo se moljaše; zatim obraćajući se mrtvacu reče mu krotkim glasom: Teofile! – I tog trenutka mrtvac se podiže na nosilima, sede i otvori oči svoje. A Filip mu onda reče: Hristos ti naređuje: ustani i razgovaraj s nama! – Mrtvac, ustavši sa odra svog, pade k nogama apostolovim, govoreći: Blagodarim ti, sveti slugo Božiji, što me u ovom času izbavi od strašnoga zla: jer me dva crna i zlosmradna đavola nemilosrdno vucijahu, i da ti nisi pohitao i izbavio me od njih, ja bih bio bačen u ljuti tartar.
Tada svi, videvši ovo preslavno čudo, jednoglasno proslaviše Jedinog Istinitog Boga, kojega Filip propoveda. Apostol pak, davši rukom znak narodu da ućuti na kratko vreme, naredi Iru da svojom rukom zakrsti povređene delove Aristrahove. Čim to Ir učini, odmah se Aristarhu osušena ruka isceli, oči progledaše, uši pročuše, i on potpuno ozdravi.
Zbog takvih čudesa, koja sveti Filip činjaše silom Hristovom, svi žitelji grada Jerapolja poverovaše u Gospoda Hrista, i porazbijaše idole svoje. Prvi koji poverova beše roditelj Teofilov; on polupa dvanaest zlatnih idola svojih, i zlato razdade siromasima. Sveti apostol ih krsti sve, i postavi im Ira za episkopa.
Osnovavši na taj način crkvu u Jerapolju i utvrdivši u svetoj veri novoprosvećene, sveti Filip krenu u druge zemlje na propoved. Prohodeći Siriju i planinsku Asiju on dođe u Lidiju i Miziju[6] i putujući po njima on obraćaše k Istinome Bogu zabludele neznabošce. Tamo se njemu pridruži sveti apostol Vartolomej,[7] koji u to vreme propovedaše u susednim gradovima i bi od Boga poslan u pomoć Filipu. Pored toga bratu svome Filipu sledovaše i sestra njegova devica Mirijamna[8] i svi zajedno služahu spasenju roda ljudskog. Prohodeći Lidiju i Miziju i blagovesteći Evanđelje, oni podnošahu od nevernih mnoge napasti i muke, bijeni i u tamnice zatvarani i kamenjem zatrpavani. Ho y svima tim gonjenjima i stradanjima oni blagodaću Božjom ostajahu živi i hitahu na predstojeće im trudove u propovedanju Evanđelja Hristova. U jednom od Lidijskih naselja oni sretoše ljubljenog učenika Hristovog, Jovana Bogoslova, i zajedno s njim otidoše u Frigiju, i došavši u grad Jerapolj[9] propovedahu Hrista. Ovaj grad bejaše prepun idola, kojima se klanjahu svi njegovi žitelji. Među tamošnjim lažnim božanstvima bejaše i jedna zmijurina, koju Jerapoljci kao boga počitovahu i posebni joj hram podigoše, u kome je držahu zaključanu, i prinošahu joj mnoge i raznovrsne žrtve, i hranjahu je. Ti bezumni ljudi počitovahu i neke druge gmizavce i zmije. Najpre se sveti Filip sa družinom svojom naoruža molitvom protiv te zmijurine; u tome im pomože a sveti Jovan Bogoslov, koji u to vreme beše s njim. I oni molitvom, kao kopljem, zaklaše tu zmijurinu, i silom Hristovom je umrtviše. Posle toga sveti Jovan Bogoslov se odvoji od njih, ostavivši njima propovedanje Evanđelja u Jerapolju, a sam ode u druge gradove šireći svuda svetu Blagovest. Sveti pak Filip s Vartolomejem i Marijamnom, ostavši u Jerapolju, usrdno se starahu da odagnaju odatle tamu idolopoklonstva i uvedu veliku svetlost poznanja Istine, i truđahu se dan i noć u propovedanju reči Božije, učeći prelašćene, urazumljujući bezumne, i upućujući zabludele na put Istine.
U gradu Jerapolju življaše čovek po imenu Stahije, koji već četrdeset godina beše slep. Sveti apostoli molitvom otvoršpe njegove telesne oči, a propoveđu Hristovom prosvetiše i duševne oči njegove. Krstivši Stahija, oni prebivahu u njegovom domu. Međutim po celome gradu pronese se glas da je slepi Stahije progledao. I stade se mnogo naroda sticati u njegov dom. I sveti apostoli sav taj narod učahu veri u Hrista Isusa. A donošahu tamo i mnoge bolesnike, i sve ih sveti apostoli isceljivahu molitvom, i đavole iz ljudi izgonjahu. Zbog toga mnoštvo ljudi pristupahu veri u Hrista i krštavahu se.
Žena gradonačelnika Jerapoljskog, po imenu Nikanora, ujedena od zmije, ležaše teško bolesna i beše na samrti. Čuvši za svete apostole da u domu Stahijevom isceljuju rečju svakovrsne bolesti, Nikanora, u odsustvu svoga muža, naredi svojim slugama da je odnesu k njima. I ona dobi dvostruko isceljenje: telesno – od ujeda zmije, i duševno – od demonske obmane, jer naučena od svetih apostola ona poverova u Hrista. A kada se gradonačelnik vrati doma, sluge mu ispričaše da se žena njegova nauči verovati u Hrista od nekih tuđih ljudi koji prebivahu u Stahijevom domu. Gradonačelnik se strahovito razgnjevi i naredi da odmah apostole uhvate a dom Stahijev zapale. Ovo naređenje bi izvršeno. Steče se silan narod, i uhvativši svete apostole Filipa i Vartolomeja, i svetu devojku Marijamnu, vucijahu ih po gradu, bijući ih i ismevajući ih, pa ih onda vrgoše u tamnicu. Posle toga gradonačelnik sede na sudištu da sudi propovednicima Hristovim. I sabraše se k njemu svi žreci idolski, i žreci pogubljene zmijurine, i žaljahu se na svete apostole govoreći: Gradonačelniče, odmazdi za sramoćenje bogova naših, pošto, otkako ovi tuđinci dođoše u naš grad, opusteše oltari velikih bogova naših, i narod zaboravi prinositi im uobičajene žrtve; a pogibe i znamenita boginja naša zmija. Stoga, umrtvi ove vračare.
Tada gradonačelnik naredi da sa svetog Filipa svuku odelo, govoreći da se u njegovom odelu nalaze mađije. No svukavši odelo, oni u njemu ništa ne nađoše. Isto tako svukoše i svetog Vartolomeja, ali i u njegovom odelu ništa ne nađoše. A kad priđoše svetoj Marijamni, sa namerom da je svuku i da obnaže devičansko telo njeno, ona se iznenada na njihove oči pretvori u plamen ognjeni, i neznabošci uplašeni pobegoše od nje. Gradonačelnik osudi svete apostole na raspeće. Prvi postrada sveti Filip. Njemu prosvrdliše pete, provukoše kroz njih konopce, i raspeše ga na krstu glavačke pred vratima zmijurinina hrama, pa ga kamenjem gađahu. Zatim razapeše svetog Vartolomeja pored hramovnog zida. I iznenada nastade veliki zemljotres, zemlja se otvori i proguta gradonačelnika, sve žrece zmijine i mnoštvo neverujućeg naroda. Tada veliki strah zahvati sve, i verujuće i neznabošce, koji preostadoše živeti, i zavapiše ka svetim apostolima da se sažale na njih i umole Jedinoga Istinitoga Boga svog, da i njih zemlja ne proguta. I hitno se baciše na posao: da skinu s krstova raspete apostole. Sveti Vartolomej ne beše visoko raspet, i njega skinuše brzo. A svetog Filipa ne mogoše brzo skinuti s krsta, pošto beše na visini raspet; a naročito stoga što je bila volja Božja, da bi apostol Njegov kroz ova stradanja i krsnu smrt prešao sa zemlje na nebo, ka kome su celog života bile obraćene noge njegove. Viseći na krstu sveti Filip moljaše Gospoda za neprijatelje svoje: da im oprosti grehe, i da prosveti oči uma njihovog da ugledaju i poznadu Istinu. Gospod usliši molitvu njegovu, i odmah naredi zemlji, te sve progutane ljude izvede žive, osim gradonačelnika i zmijinih žrečeva. Tada svi gromkim glasom ispovediše i proslaviše silu Hristovu, i izjaviše želju da se krste. A kada im još malo ostade pa da svetog Filipa skinu s krsta, on predade Hristu svetu dušu svoju, i oni ga skinuše mrtva. Rođena pak sestra njegova, sveta Marijamna, koja je sve vreme posmatrala stradanje i smrt svoga brata Filipa, s ljubavlju grljaše i celivaše telo njegovo skinuto s krsta, i radovaše se što dobro okonča svoj podvig stradanja za Hrista. Sveti Vartolomej krsti sve koji poverovaše y Hrista Boga, i postavi im Stahija za episkopa. Onda sahraniše česno telo svetog apostola Filipa. Na onom pak mestu gde isteče krv svetog apostola, posle tri dana izraste vinova loza, u znak toga da sveti apostol Filip, pošto proli krv svoju za Hrista, uživa večno blaženstvo sa Gospodom svojim u Carstvu Njegovom.[10]
Posle sahrane svetoga Filipa sveti Vartolomej sa blaženom devicom Marijamnom ostade nekoliko dana u Jerapolju, pa dobro utvrdivši u veri Hristovoj novoosnovanu crkvu, otide u grad Alban što je u Velikoj Jermeniji,[11] gde i bi raspet. Sveta pak Marijamna uputi se u Likaoniju,[12] i tamo, obrativši mnoge k svetoj veri, skonča mirno. Zbog svega toga Bogu našem slava sada u uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FILIPA IRAPSKOG
 
ZA knezovanja velikoga kneza Moskovskoga i cele Rusije Vasilija Joanoviča[13] u oblasti Vologodskoj, blizu manastira prepodobnog Kornilija,[14] pojavi se neki dečak, po imenu Teofil. On se nastani kod jednog čoveka kome ime beše Vasilije. U dečaka bejaše običaj: svaki dan posećivati bogosluženje, svaku noć provoditi u molitvi, neprestano bdeći. Videći Teofilovo smirenje, krotost i ljubav k molitvi, svi se stadoše diviti ovome dečaku. Njega niko nikada ne vide da se igra sa decom, ili smeje. P njemu obavestiše prepodobnog Kornilija. Prepodobni naredi da mu dovedu dečaka. Kornilije tiho i blago upita dečaka ko je i odakle je rodom, kako mu je ime, i gde žive njegovi roditelji. Zaplakavši, dečak se pokloni do zemlje svetitelju i reče: Oprosti mi, česni oče, ja ne pamtim svoje roditelje, ostao sam posle njih kao malo dete; pričali su mi da su oni bili seljaci; a ime mi je Teofil. Skitao sam, hraneći se imenom Božjim; ne znam kako sam došao ovamo; i sada živim ovde kod svoga domaćina. Molim te, česni oče, dozvoli mi da se potrudim u tvojoj obitelji koliko mogu.
Sveti Kornilije provide svojim prozorljivim očima da će ovaj dečak biti izabrani sasud Božji. I naredi da Teofila prime u manastir i poveri ga rizničaru. Dečaku tada beše svega dvanaest godina.
Od dana stupanja u manastir Teofil poče usrdno služiti bratiji, odlikujući se velikom poslušnošću i smirenošću. Oko tri godine služi on tako bratiji. Osvedočivši se o njegovu revnost i krotost, rizničar izvesti o tome prepodobnog Kornilija. Svi monasi ljubljahu trudoljubivog dečaka. Kada Teofil navrši petnaest godina, prepodobni Kornilije ga prizva k sebi i reče mu: Drago čedo moje, ti si potpuno dostojan da primiš monaški postrig. – Teofil radosno odgovori: Ayma moja želi to iznad svega. Molim te, sveti oče, ne oklevaj izvršiti ovo dobro i bogougodno delo.
Prepodobni Kornilije pripremi potrebnim poukama blaženog Teofila, i postriže ga za monaha davši mu ime Filip. I mali monah bi dat pod duhovno rukovodstvo veoma iskusnom i blagočestivom monahu Flavijanu. Ovaj najpre nauči Filipa pismenosti. Gospod pomože svome vernom sluzi. Filip se za kratko vreme opismeni i mogaše brzo čitati knjige Svetoga Pisma. Mnogo godina podvizavaše se prepodobni Filip, obavljajući sva poslušanja. On je čas prisluživao u crkvi, čas radio u pekari; nosio vodu i drva; danju svršavao razne poslove za bratiju, a noću se molio. Sa naročitom strogošću on je držao post, i davao primer istinskog uzdržanja. Bratija se divljahu takvim podvizima prepodobnoga i stadoše moliti svetog Kornilija da im Filipa postavi za prezvitera. Blaženi im rado ispuni molbu. Tada prepodobni Filip udvostruči svoje podvige, te se monasi još više stadoše diviti njegovom vrlinskom životu. Primetivši to Filipu se uznemiri duša i on poče tugovati. – Teško meni, pomišljaše on u sebi, ja sam već dobio nagradu od ljudi. Kakvu nagradu onda mogu očekivati od Gospoda u dan Suda? He, hvala ljudska donosi mi muku.
Želeći izbegnuti slavu on namisli napustiti obitelj i uputiti se kuda mu Gospod ukaže. O tome on ispriča blaženom Korniliju. Sveti starac mu dade potrebne savete, blagoslovi ga i otpusti s mirom iz svoje obitelji. Prepodobni Filip se poče moliti Presvetoj Bogorodici: Usliši me, brza Pomoćnice, izbavi me od muke koja mi smućuje srce. – I kada on noću, po svome običaju, stajaše na molitvi i čitaše kanon Odigitriji,[15] odjednom on ču glas: Dragi slugo moj, izađi odavde i idi kuda ti ja ukažem. – Prepodobni pogleda kroz prozorče svoje kelije i ugleda gde na južnoj strani sija velika svetlost. On se uplaši od ovog viđenja i u strahu istrča iz kelije. „Ovo mesto i jeste ono koje mi je ukazano s neba, – pomisli on. – Neka bude volja Gospodnja!“ – Povrativši se u keliju, on skonča svoju molitvu, i dugo razmišljaše o viđenju. A kada on ujutpy krenu k crkvi, on se ponovo udostoji čuti glas: Izađi iz ove obitelji i idi kuda ti ja ukažem.
Posle toga prepodobni Filip iduće noći izađe iz manastira ne ponevši sa sobom ništa osim odeće što beše na njemu, i krenu na put. Putujući on tražaše sebi mesto zgodno za molitveno tihovanje i monaške podvige. I pri tome hranjaše dušu svoju ovakvim razmišljanjima: Begajmo od telesnog života, kao što je nekada narod Jevrejski bežao iz ropstva Egipatskog. Uklonimo se od srebroljublja, jer je ono koren i početak svakoga zla. Neka Gospod bude moj voditelj i nastavnik! – Tako idući on stiže na Bjeloozero, i stade obilaziti taj kraj, i u šumi na levoj obali reke Andoge[16] nađe prekrasno mesto, tiho i usamljeno. – Evo tišine moje, ovde ću se nastaniti! kliknu on i uznese blagodarnu molitvu Gospodu.
Iznuren dugim putovanjem, prepodobni leže pod jednim granatim borom i zaspa. U snu mu se javi angeo Gospodnji i reče: „Filipe, ovde ti je Gospod pripremio mesto“. – Blaženi se odmah probudi i stade se moliti Presvetoj Trojici. Sutradan izjutra on se uputi upravitelju te oblasti, knezu Andreju Vasiljeviču Šelespanskom. Došavši knezu blaženi ga stade moliti za ono mesto gde je imao viđenje. Knez se zajedno sa blaženim uputi na mesto i svojim štapom obeleži prostor od reke Andoge do Maloga Irapa, i dozvoli blaženome da tu živi. Prepodobni okruži jarkom to mesto, načini sebi na obali reke kelijicu, malu pećinicu, i ggoče se moliti Gospodu za spasenje duše svoje.
Knez Andrej imađaše brata kneza Jovana. Kada knez Andrej kaza svome bratu da se u njihovoj oblasti naselio blaženi Filip, ovaj se silno razgnjevi na svoga brata i na blaženoga Filipa. U prisustvu naroda i sveštenika on stade prekoravati svoga brata: „Ti si pustio ovamo toga čoveka, a on mene ni pitao nije. Evo ja idem k njemu da ga oteram odande i da mu ne dopustim da živi tamo“.
Uzalud je knez Andrej zajedno sa sveštenicima i narodom odvraćao brata da ne čini zla svetome čoveku. No knez Jovan se još više rasrdi, skoči na konja i odjuri u pustinju sa namerom da progna odande svetitelja. Kada se knez Jovan približi k Malome Irapu, konj stade i ne hte preko potoka. Knez ga ošinu korbačem. Ali konj, stisnuvši zubima đem, pojuri natrag, brzo donese kneza u selo gde on življaše, i tamo kod crkve Nikolaja Čudotvorca zbaci kneza, pa sam odjuri dalje, i na trećem kilometru izdahnu. Padajući, knez se udari o kamen i umre.
Knez Andrej sahrani brata i ode k prepodobnom Filipu. I stade nuditi prepodobnome srebro za pokoj duše svoga brata. No prepodobni ne primi srebro već zaiska zemlju između Velikog i Malog Irana. Knez Andrej rado ispuni njegovu molbu: dade mu svu tu zemlju. Od toga vremena knez Andrej i mnogi drugi stadoše gajiti veliku veru k prepodobnome i iskati njegove molitve i pouke. Blaženi podiže crkvicu i keliju, pa zatim namisli sagraditi hram u ime Presvete Trojice. Mnogi dolažahu k prepodobnome Filipu da se pomole u njegovoj crkvici. Prepodobni im davaše dušekorisne pouke i govoraše im: Poslušajte oci i čeda: učinimo delo dobro i korisno za duše naše: sagradimo crkvu u ime Svete i Životodavne Trojice.
Slušajući to, narod stade s voljom pomagati svetitelju. I ubrzo, pomoću Božjom i molitvama svetog Filipa, oni sazidaše crkvu i ukrasiše je prema svojim mogućnostima. Sam knez Andrej podari crkvi knjige i ostale potrebne stvari. Najzad crkva bi osvećena, i u njoj stadoše uznositi molitve i slavoslovlja Gospodu. Ovaj novi manastir nazvaše Krasnoborska pustinja Filipa Irapskog.[17] Glas o svetom podvižniku stade se širiti, i mnogi dolažahu k njemu radi njegovih molitava i pouka. Sve ih je blaženi Filip poučavao, svima korisne savete davao, za sve se molio, sve bodrio i tešio. I svima posetiocima nauk davao: Da živimo mirno i krotko. Ljubite roditelje svoje i poštujte ih. Neka vas Bog mira sačuva u svakom miru i tišini. Imajte ljubavi prema svima srodnicima vašim, prema svima siromasima i ubogima, jer su oni naši bližnji. Setimo se da je sam Gospod ljubio siromahe. Braćo, nemojmo se gorditi, nego budimo krotki i smireni, jer se Bog gordima protivi a smirenima daje blagodat (1 Petr. 5, 5).
Tako poučavajući druge, sveti Filip sve revnosnije i revnosnije udvostručavaše svoje podvige, sve vreme pojaše bogonadahnute psalme Davidove, ispunjavajući tačno sva pravila monaškog života. Naročito on savetovaše svima da čitaju psalme, i govoraše: Pazite, čeda, ništa tako ne odgoni od nas đavole kao čitanje psalama Davidovih.
Jednom kada blaženi stajaše na molitvi u svojoj keliji, on iznenada ču trubljenje trube i viku kao sa bojnog polja. Blaženi se začudi: „Otkuda ovaj trubni glas? Ta ovde nema rata“. – Međutim nečisti duh, koji izazva ovu viku, približi se svetitelju i reče: He, rat postoji; on se vodi protiv tebe. Ako ti ne želiš da ratuješ, onda idi, spavaj, i mi nećemo ratovati protiv tebe“. – Svetitelj, pomolivši se, ogradi sebe krsnim znakom i uzviknu: Da voskresnet Bog i rastočatsja vrazi jego i da bježat ot lica jego nenavidjaščij jego, jako isčezajet dim, da isčeznut = Neka vaskrsne Bog i razveju se neprijatelji njegovi, i neka beže od lica njegova koji mrze na njega; kao što iščezava dim neka iščeznu! (Ps. 67, 2-3). – I odmah iščeze sva sila demonska. Videći to, blaženi Filip uskliknu: Snažan je i silan Gospod!
Od toga vremena blaženi se stade još više podvizavati u postu i molitvi. Nečastivi već nije mogao više da mu sam dosađuje nego je počeo nagovarati zle ljude protiv njega. Oni se naoružaše protiv svetoga muža i htedoše da ga odagnaju sa mesta ukazanog mu Bogom. Videći da mu ljudi čine zlo po nagovoru đavola, svetitelj se moljaše za svoje siledžije, govoreći: He upiši im ovo u greh, Gospode, i oprosti im sva sagrešenja. – Tada drugi ljudi, videći njegovu nezlobivost i trpljenje, govorahu jedan drugome: Zaista sveti čovek: ne pamti zlobu i uvrede, već se samo moli za svoje uvredioce .
Jednom đavo u obliku monaha privuče se svetiteljevoj keliji i stade kucati. Blaženi reče: Satvori molitvu. – Đavo odgovori: Sada i uvek i kroza sve vekove. – Tada svetitelj ponovo zatraži da monah izgovori molitvu, ali đavo opet po novi svoj odgovor. Svetitelj i po treći put naredi monahu da proiznese molitvu, no bi isti odgovor. Svetitelj onda reče: Kaži ovako: Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu sada i uvek i kroza sve vekove. Amin. – Čuvši to, đavo odmah iščeze kao ognjem opečen. Tada svetog Filipa obuze dvoumljenje; on čak pomisli da napusti to mesto. Ali ču glas: He smućuj se, slugo Božji. Boravi ovde, kao što sam ti naredio. Tada ćeš se udostojiti da očima svojim gledaš slavu Božju i naći ćeš pokoj duši svojoj.
Blaženi Filip življaše kao usamljeni pustinjak u Krasnoborskoj pustinji. Slušajući o njegovom podvižničkom životu, mnogi blagočestivi ljudi, monasi i mirjani, dolažahu sa raznih strana k njemu radi dušekorisnih razgovora, moleći svetitelja da im kaže kako spasti dušu od greha. Blaženi ih s ljubavlju poučavaše sve prostom i krotkom no silnom i srdačnom rečju. Monasima govoraše o tri vrline, koje im daju vlast nad nečistim silama: o siromaštvu, mnogom bdenju i napornoj molitvi; napominjao im je da je monaški jaram težak i mučan i da su oni dužni služiti Bogu strogim životom i molčanijem. Mirjanima je savetovao: da ljube bližnje, da usrdno pomažu siromahe i uboge, da žive po pravdi, da trpe nevolje s nadom u Boga, da paze na svoje misli, da misle o onome što je večno i neprolazno. Na pitanje nekih, zašto mi osuđujemo druge, blaženi je odgovorio: Koji osuđuje druge, taj još nije poznao sebe, još nije vodio borbu sa samim sobom.
Blaženi Filip provođaše dan u manastirskim telesnim poslovima, a noću se moljaše sve do jutrenja. Jednom, seljak neki po imenu Meletije dođe k blaženom Filipu radi pouke. Gajeći duboku veru k svetitelju, Meletije je često posećivao manastir blaženoga. Ovoga puta Meletije ostade da noći u manastiru. Do kasno u noći svetitelj razgovaraše s njim. Najzad prepodobni stade svršavati svoje večernje molitve, a Meletije, spopadnut dremežom, ubrzo zaspa. U ponoći on ce probudi i viknu blaženoga, no ovoga ne beše u keliji. Meletije otvori prozorče, pogleda prema crkvi i vide ovakav prizor: svetitelj kleči u crkvi i moli se sa podignutim rukama; ruke mu se svetle kao ognjene sveće. Meletije, zatvorivši prozorče, stade se moliti Presvetoj Trojici, diveći se ovom viđenju. Potom on pričaše o tome mnogima.
Tako prepodobni Filip življaše petnaest godina u svojoj pustinji, očekujući blaženi pokoj i odlazak duše svoje ka Gospodu, i bodreći sebe rečima: Trpi, Filipe, budi junak i jačaj! – I moljaše se on neprestano i vapijaše iz dubine svoje čiste duše: Bože Svedržitelju, umiri svet; pomiluj i spasi sve pravoslavne hrišćane; podaj im spokojstvo i napredak, i očisti ih od svih grehova. Gospode, ti si milostiv i dugotrpeljiv, čekaš od nas pokajanje i ne želiš smrti grešnika. Velika je milost Tvoja i milosrđe Tvoje bezgranično. I Ti, milostiva Gospođo, Presveta Bogorodice, brza naša pomoćnice i zaštitnice, moli neprestano za nas Sina Tvoga.
U to vreme dođe k prepodobnome Filipu monah German iz Spaso-Kamenog manastira, i moli prepodobnoga da ostane kod njega u pustinji. – Težak je i mučan život ovde, brate, odgovori mu svetitelj. – A German na to reče: Oče, trpljenje je početak spasenja; potrpeću Hrista radi, koliko mogu.
Od toga vremena oni se počeše zajedno podvizavati u trudovima i molitvama. Videći velike podvige blaženoga Filipa, German ga raspitivaše o njegovom ranijem životu, i što mu prepodobni kazivaše on zapisivaše za potomstvo. Dugo se podvizavaše blaženi Filip zajedno sa Germanom. Provideći svoju brzu končinu, prepodobni jednom reče Germanu: Molim te, mili moj brate, ne ostavljaj me do moje končine, jer ću još malo biti s tobom.
Od toga vremena prepodobni udvostruči svoje molitve. I upokoji se u noći uoči 14. novembra 1537. godine. A German, probudivši se u ponoći, začudi se neobičnom mirisu kojim beše puna sva kelija. I pogledavši na postelju prepodobnoga, on vide da je blaženi Filip već predao Gospodu dušu svoju. Lice pravednikovo sijaše neobičnom svetlošću. German, pošto ne beše u svešteničkom činu, ne mogaše sam sahraniti telo svetoga Filipa. No po Božjem promislu izjutra stiže u tu pustinju sveštenomonah Jov. Zajedno s Germanom on bogobojažljivo sahrani svetoga Filipa.
Takvo bejaše žitije prepodobnog Filipa, bogatog smirenošću i velikog u podvizima u slavu Presvete Trojice. Amin.
 
SPOMEN SVETOG
JUSTINIJANA I,
cara Vizantijskog
 
SVETI Justinijan – poreklom Slovenin, verovatno Srbin, iz okoline. Skoclja. Slovensko mu je ime Upravda. Nasledio na prestolu strica svoga Justina i vladao od 526. do 565. godine. Svukolika veličina ovoga cara vezana je nerazdeljivo sa njegovim dubokim pravoslavnim verovanjem. Verovao je, i živeo po veri. Uz Časni Post nije jeo hleb niti pio vino, no hranio se zeljem i pio vodu, i to drugog ili trećeg dana. Zaratio protiv varvara Dunavskih samo zato što su ovi škopili zarobljenike. To pokazuje njegov uzvišeni osećaj čovekoljublja. Srećan i uspešan i u ratovima i u radovima. Sagradio je veliki broj prekrasnih hramova, od kojih i najlepši od najlepših – Sveta Sofija u Carigradu.
Sabrao i izdao rimske zakone. Sam on izdavao je mnoge stroge zakone protiv nemorala i raspustva. Ustanovio praznik Sretenja. Pisao je i bogoslovska dela. Sastavio crkvenu pesmu „Jedinorodni Sine i Slove Božji“, koja se počela pojati na liturgiji od 536. godine. Sazvao Peti Vaseljenski Sabor 553. godine. Skončao mirno 14. novembra 565. godine u 80 godini svoga života i preselio se u carstvo Cara nebeskoga.
 
SPOMEN SVETE
TEODORE carice
 
S POČETKA grešnica. Potom se pokajala i postala verna supruga cara Justinijana I; provodila život u čistoti i pobožnosti. Zaštitnica Pravoslavlja. Skončala 548. godine.
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
KONSTANTINA,
sa ostrva Idre
 
SVETI novomučenik Konstantin rodio se na ostrvu Idra. Otac mu se zvao Mihalaki, majka Marina. U osamnaestoj godini svojoj Konstantin pređe na ostrvo Rodos, i tamo stupi u službu kod rodoskog poglavara Hasana. Svojom okretnošću, čestitošću i vrednoćom, Konstantin skrenu na sebe pažnju svoga gospodara, koji skova u srcu svom nameru da Konstantina na svaki način prevede u muhamedansku veru.
Pomognut đavolom, Hasan uspe u svojoj nameri. Jer, ulučivši zgodnu priliku, Hasan prizva k sebi Konstantina i veoma ljubazno i prijateljski porazgovara s njim. A potom raznim poklonima on privole Konstantina, te se ovaj odreče Hrista i primi muhamedansku veru. I odmah mu dadoše muhamedansko ime Hasan. Sa promenom vere Konstantinu se promeni i ooložaj u domu poglavara Rodosa: poveriše mu visoku dužnost, staviše mu novce na raspoloženje; i svi što služahu u Hasanovom domu počeše ga poštovati i uvažavati. No sve to, privremeno i prolazno, brzo obljutavi otpadniku, i on poče postepeno dolaziti k sebi; savest ga stade izobdičavati zbog dubokog pada njegovog. Usled toga on poče tugovati i potajno od drugova plakati i ridati zbog teškog grehopada svog. I na takav način otpadnik prožive kod svoga sablaznitelja tri godine.
Gospod Bog, videći iskreno mučenje otpadnikovo, dade mu u srce misao dobru: da se obrati duhovniku i pokaje za svoj pad. Konstantin odmah posluša glas svoga srca, ode duhovniku i ispovedi mu svoj strašni pad. Duhovnik svom dušom samilosno saoseti njegovu muku i posavetova mu da se skloni sa Rodosa i u nekom drugom udaljenom mestu leči pokajanjem duševne rane svoje, a Gospod Bog neće zakasniti sa milošću svojom. No Konstantin moli duhovnika za blagoslov: da ne odlazi sa Rodosa nego da se odmah odrekne mrske muhamedanske vere i ponovo ispovedi svoju veru u Gospoda Hrista. Duhovnik ga odvrati od ovog pothvata, strepeći da se Konstantin, još mlad i zelen, ne odrekne Hrista po drugi put. Nego mu savetova da se prethodno pripremi za taj podvig postom, bdenjem i molitvom, pa tek onda da krene u mučeništvo, ako na to bude volja Božja. Konstantin posluša duhovnog oca, ode u Hasanov dom, pokupi svoje stvari i novac, pa sve to razdade sirotinji, a nakon nekoliko dana i sam napusti zlosrećni dom svoga gospo dara i otputova na Krim.
Na Krimu Konstantin provede tri godine kajući se pred Bogom za svoje odrečenje od Hrista. Ali srce njegovo je i nadalje patilo i nije dobijalo željenog mira. A u duši su mu brujale one strašne reči Spasiteljeve: Koji se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima (Mt. 10, 33). Zato on reši da se pobije sa đavolom, i mučeničkim stradanjem spere sram svoj. Sa tog razloga on odmah otputova u Carigrad. Tamo on jednom iskusnom duhovniku otkri svoju nameru da želi postradati za Hrista, i ispriča mu sve šta se s njim dogodilo. Videći ga mlada, duhovnik se ne reši da mu da blagoslov za strašni podvig, nego ga odvede znamenitom patrijarhu Carigradskom Grigoriju, i ispriča mu sve o Konstantinu. Vladika se obradova Konstantinovom pokajanju, ali mu ukaza da je mučenički podvig na koji hoće da ide, opasan put, i savetova mu da prethodno otide u Svetu Goru Atonsku, i da se tamo među iskusnim podvižnicima Hristovim podvizava u duhovnim podvizima, pa tek kada starci uvide da je došlo vreme da on krene na mučenički podvig, i on može privesti u delo svoju nameru.
Posle razgovora s patrijarhom Konstantin otputova u Svetu Goru i stupi u Iverski manastir. Tu on revnosno i s ljubavlju stade prohoditi poslušanja. Pritom se on često obraćaše usrdnom molitvom i suzama tamošnjoj čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice, zvane Portaitisa, i moljaše Prečistu da Ona umiri srce njegovo i udostoji ga postradati za Hrista, koga se on odrekao prelašćen bleskom bogatstva i slave. I tako srce njegovo sve jače i jače plamćaše ljubavlju ka Gospodu Hristu, za koga on beše gotov podneti ne samo stradanje nego i hiljade smrti. I od toga vremena misli ga počeše primoravati da preda sebe na mučenje. Nalazeći se u uzbućenom stanju, on svoje misli otkri duhovniku Pretečinog skita jeromonahu Sergiju i starcima. No oni mu ne preporučivahu upuštati se u mučenički podvig, i govorahu mu da je moguće i bez mučeništva spasti svoju dušu. Međutim Konstantin, sav goreći ljubavlju da postrada za Hrista, ne moga poći za savetom staraca, i uskoro napusti Svetu Goru i otputova na Rodos radi ispovedanja imena Gospoda Hrista.
Po dolasku na Rodos, Konstantin se ispovedi pred duhovnikom i pričestivši se Svetim Tajnama, otkri mu svoju nameru da hoće da stupi u borbu sa đavolom. Ali duhovnik, bojeći se da on ne klone duhom u mukama, odvraćaše ga od te namere i savetovaše mu da se vrati natrag u Svetu Goru. Međutim, Konstantin se tvrdo reši da postrada za Hrista.
Pomolivši se Bogu i ukrepivši srce svoje molitvom, on krenu u dom bivšeg gospodara svog Hasana, i izišavši pred njega reče: Zdrav bio, gospodaru moj! Evo bivšeg sluge tvog, koga si ti pre tri godine laskavim, varljivim i lukavim rečima privoleo da se odrekne Gospoda svog Isusa Hrista. Sada pak evo ja ispovedam Njega kao istinitog Boga, a vašeg lažnog proroka Muhameda proklinjem kao varalicu i upropastitelja duša ljudskih! – Nesrećniče! viknu Hasan, ja ne priznajem tebe za svog bivšeg slugu, pošto si odeven u monašku odeću. Skini sa sebe tu crnu i plačevnu odeću, pa ću narediti da te obuku u najskupocenije i raznobojne haljine, i onda ću te priznati za svog slugu, i još ću te obogatiti većim počastima i bogatstvom nego ranije.
Gospodaru! – odgovori ispovednik Hristov, a ja ti suprotno savetujem: ostavi svoje neznabožje! Sve pak ono zlo koje si mi učinio prevarivši me da primim muhamedanstvo, zbog čega me savest već toliko vremena grize i muči, – sve to ja tebi praštam, samo pod jednim uslovom: da poveruješ u Isusa Hrista, istinitog Boga. Dakle, budi pametan i ne gubi vreme, nego pređi u hrišćansku veru.
Huljo! – viknu ljutito Hasan, ko te nauči da mi predlažeš takve bljuvotine? Ja sam ti pružio sreću, i imao sam nameru da ti dam svoju kćer za ženu, a ti si sve to moje staranje o tebi prezreo i nanosiš mi toliku uvredu.
U tom jedan od Hasanovih slugu udari mučenika Hristovog po obrazu. Konstantin podiže oči k nebu i reče: Hvala Ti, Hriste Bože, što me udostoji dobiti šamar po obrazu za ispovedanje imena Tvog i biti podražavalac krsnog stradanja Tvog, jer i Tebe, Gospoda mog, u sudnici nečestivog prvosveštenika Ane, odvratni sluga njegov drznu se poganom rukom svojom udariti po obrazu.
Posle toga Hasan naredi da mučenika vrgnu u tamnicu. No kroz tri dana on opet bi izveden pred Hasana. I Hasan ga ljutito upita: Podli i drski slugo jesi li se predomislio odnosno svoje zablude, i kako si se usudio da meni savetuješ da poverujem u Hrista? – Uzalud se, gospodaru, ljutiš na mene, odgovori Konstantin. Ja sam ti govorio istinu i savetovao ti da poveruješ u Isusa Hrista, istinitog Boga, kojim je sve stvoreno i kojim se sve upravlja, i bez vere u koga je nemoguće dobiti Carstvo nebesko. A vaš prorok Muhamed je varalica; on je propao, pa i vas, svoje sledbenike, vuče u propast. Zato te molim: odreci se prokletog Muhameda i poveruj u Gospoda našeg Isusa Hrista, i postavši hrišćanin, nasledićeš Carstvo nebesko.
Hasan, sav besan od gnjeva, povika: Bijte ga! počupajte mu kosu sa glave! noktima mu telo iskidajte na komade! razmrskajte mu vilice kamenjem! da bi on znao kako treba govoriti i ponašati se pred vlastima. – Hasanove se sluge kao divlje zveri baciše na svetog mučenika: jedni mu kosu Čupahu, drugi ga šamarahu i kamenjem mu ista lomljahu i na sve moguće načine telo njegovo kidahu. No sveti stradalac Hristov junački trpljaše sve muke, i kao tvrdi dijamant ostajaše nepokolebljiv u svojoj veri, jedino se često obraćaše glasno ka podvigostrojitelju Gospodu Hristu: Pomeni me, Gospode, u carstvu Svome! – Posle svih zverskih mučenja, zlobni mučitelji okovaše svetog mučenika Konstantina u teške lance, pa baciše u mračnu tamnicu.
U tamnici svetog mučenika poseti sam Gospod Hristos, isceli mu rane, i naredi te mu kosa na glavi i nokti na nogama ponovo izrastoše.
Sutradan Hasan izdade naređenje da mučenika dovedu preda nj. I on upita mučenika: Nu, Hasane, jesi li se pokajao za svoje brbljanje ili nisi? – Sveti mučenik odgovori: Na prvom mestu ja nisam Hasan. To ime, koje si mi dao ti posle mog odrečenja od Gospoda mog Isusa Hrista, ja sada proklinjem, a moje pravo ime koje sam dobio na svetom krštenju jeste Konstantin. Reči pak koje sam ti govorio juče nisu prazne, nego sam u njima izrazio svoje ispovedanje i veru u jednog Boga u Tri Lica: Oca i Sina i Svetoga Duha; a vašeg gadnog proroka Muhameda opet proklinjem.
Tada neznabožni Hasan naredi da mučenika biju motkama po leđima i po nogama. Od silnih batina meso sa tela svetog mučenika otpadaše do kostiju i svi mu nokti na nogama poispadaše, i on od iznemoglosti pade na zemlju i ležaše kao mrtav. Misleći da je mučenik Hristov već skončao, mučitelji ga uzeše sa zemlje i baciše u tamnicu.
Nakon tri dana mučitelj Hasan naredi slugama svojim da izbace iz tamnice leš stradalca Hristova, smatrajući da je već počeo da se raspada. Međutim, kako se zaprepastiše sluge kada u tamnici ugledaše mučenika Hristova zdrava, nepovređena i svetla lica! Oni smesta izvestiše o tome svoga gospodara. Ovaj se takođe začudi, i naredi da mu Konstantina dovedu. Kada sveti stradalnik stupi pred Hasana, ovaj umesto da poveruje u Gospoda Hrista, poče mučeniku opet govoriti da se odrekne hrišćanske vere, obećavajući mu pritom velike počasti i bogatstva. A mučenik Hristov, videći duševnu oslepljenost Hasanovu, reče Hasanu: Čuj, gospodaru! tebi je vrlo dobro poznato šta se pre tri dana dogodilo „a tvoje oči: poslušne sluge tvoje izranjaviše svo telo moje, počupaše mi sa glave svu kosu, odbiše mi sve nokte sa nogu, a sada, pogledaj, ja sam zdrav. Zbog toga, proslavi Gospoda mog Isusa Hrista, koji se nije zgadio da dođe k meni u smrdljivu tamnicu, isceli moje rane i naredi kosi i noktima da ponovo izrastu. Kad je tako, zar je zamislivo odreći se Izvora života i poverovati u lažnog proroka Muhameda, učitelja svake nečistote! Ja ti od sve duše savetujem i preklinjem te: Otvori oči duše svoje i opet poveruj u Isusa Hrista, u koga roditelji tvoji veruju, a i ti si nekada verovao.[18]
Čuvši gde ga mučenik izobličava za odstupništvo od Hrista, – a držao je da to niko ovde ne zna, – Hasan se zbuni i naredi da mučenika odmah okuju u teške lance i bace u tamnicu. Tri dana i tri noći provede sveti mučenik u tamnici. U toku tih dana biše u tu istu tamnicu zaključani još osam hrišćana iz mesta Sorone, i dva sveštenika s njima, kao i četiri Turčina. I jedne od ovih tri noći Bog, koji proslavlja svetitelje Svoje, zažele utešiti slugu Svoga i proslaviti ga usred sužanja, da bi oni potom, radi utvrđenja hrišćanske vere i posramljenja neprijatelja Krsta, pričali svuda o sledećem čudesnom javljenju. U samu ponoć odjednom zasija svetlost slična sunčanoj i sa svetog mučenika spadoše teški lanci. Videći sebe oslobođena od lanaca, sveti stradalac odmah stade na molitvu. Sveštenici i ostali hrišćani, videvši tako neobično čudo, potreseni, oni se i sami stadoše moliti, a Turci od straha padoše ničice na zemlju. Međutim straža, videći u tamnici neobičnu svetlost, pomisli da je u tamnici izbio požar, pa jurnu u tamnicu, i stade zapanjena: u tamnici beše sve u redu, a mučenik, oslobođen okova, stoji na molitvi! Straža smesta izvesti o ovome čudu Hasana. Ali on, želeći da zataška ovo čudo, naredi i ovom prilikom da ne pričaju o ovom čudu u narodu, a sužnjima hrišćanima i Turcima zapreti strašnim pretnjama da to ne razglašuju. Posle toga on te sužnje pusti iz tamnice, a za svetog mučenika naredi da ga svakodnevno biju u tamnici. No Gospod, ispitavši trpljenje mučenikovo, ne dopusti više da ga muče. Tako, kada jedan turski imam zamahnu rukom da ošamari svetog mučenika, njemu tog trenutka pocrne ruka kao ugalj.
Zbog ovoga čuda Turci se više ne usuđivahu dotaći se mučenika, bojeći se da ne nastradaju kao imam. I sveti mučenik Konstantin provede u tamnici pet meseci, trpeći glad, žeđ i hladnoću. Međutim Gospod, brinući se o svetima Svojim, podstače jednog bogoljubivog hrišćanina da mučeniku nosi Sveto Pričešće, kojim sužanj Hristov ukrepljavaše svoj duh i oslabelo telo.
Hasan tako dugo držaše svetoga mučenika u tamnici i ne smeđaše ga osuditi na smrt, zato što se bojao Idrijaca koji su imali veliku vlast i silu na Porti, a mučenik je bio sa ostrva Idre. Stoga on napisa pismo kapetanu Georgiju, rodom sa ostrva Idre, koji se tada nalazio u Aleksandriji, izveštavajući ga o mučeniku Konstantinu. I čekajući odgovor od ovoga, on odlagaše da Konstantina osudi na smrt. Međutim sveti sužanj Hristov, doznavši za Hasanovo pismo kapetanu Georgiju, i bojeći se da ga kapetan ne omete dovršiti svoj mučenički podvig, sam napisa pismo kapetanu Georgiju u kome ga preklinjaše da mu ne smeta dovršiti svoj mučenički podvig.
Kapetan Georgije, dobivši od svetog mučenika pismo i videvši njegovu plamenu želju da postrada za Hrista, napisa poglavaru Rodosa, da on toga čoveka ne zna, te on može postupiti sa njim po svome nahođenju.
Dobivši takav odgovor, Hasan pozva k sebi svetog stradalca i pOče mu opet predlagati da se odrekne Hrista. Ali videći njegovu čvrstinu i prezir prema svima laskavima počastima koje mu je nudio, Hasan naredi da mučenika vrate u tamnicu i da ga tamo udave.
I tako sveti mučenik Konstantin junački dovrši svoj podvig, i sveta duša njegova, očišćena krvlju svojom, otide čista u ruke Božje u jedanaest sati noću četrnaestog novembra 1800. godine. A telo njegovo hrišćani sa doličnom češću nesmetano uzeše iz tamnice i pogreboše u crkvi Presvete Bogorodice u Varusioni. Pri pogrebu svetih moštiju mučenikovih, preblagi Gospod proslavi Svog ugodnika čudesima, pošto raznovrsni bolesnici od dodira k njima dobijahu isceljenje.
Uskoro posle mučeničke končine svetog Konstantina, majka njegova doznade da je sin njen česno postradao zbog ispovedanja imena Hristova i zažele da česne mošti njegove prenese sa Rodosa u svoju postojbinu, što ona i učini uz pomoć spomenutog kapetana Georgija.
Pri prenosu svetih moštiju na ostrvo Idru zbiše se takođe mnoga čudesa. Od njih da spomenemo samo dva. Jedan rodoski hrišćanin, udaren gromom, liši se sluha i glasa i ostade poremećen pameću. Ali kada ga privedoše k moštima svetog mučenika i on ih celiva, tog časa on postade zdrav. – Isto tako bi isceljen i drugi jadnik: đavoiman, njega je tri godine mučio đavo, on je begao od ljudi i lutao po gorama go i bos. Čim ovome jadniku približiše svete mošti mučenikove, đavo tog trenutka iziđe iz njega, i on stade gromko slaviti Boga i blagodariti svetog ugodnika Njegovog.
Tako blagovoli Bog proslaviti postradalog za Njega mučenika i posramiti mučitelje. Amin,
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA PALAME,
arhiepiskopa Solunskog
 
SVETI otac naš Grigorije, sin božanske nezalazne svetlosti, istiniti čovek istinitoga Boga, služitelj i vršitelj divnih tajana Božjih, rodio se u prestonom gradu Carigradu od visokorodnih i pobožnih roditelja. Otac mu beše dvorjanin, visoki činovnik na dvoru cara Andronika II Paleologa.[19]
Njegov otac koji se zvao Konstantin, tako veliki ugled uživaše na vizantijskom dvoru zbog njegovog vrlinskog života i razboritosti, da ga je car izabrao za učitelja i vaspitača svoga unuka, naslednika na tronu Andronika III. Čak i sam car nije se stideo da ga ima za savetnika i nastavnika u vrlini. Kad bi se car razgnjevio na nekoga od dvorjana, jedini koji je imao smelosti da ga ukori i urazumi bio je Konstantin. Iako je živeo na dvoru, on se odlikovao molitvenom trezvenošću uma i trudio se da svoj život provodi u duhovnom straženju i bogoljubivom bdenju. Događalo mu se da se ponekad toliko zanese u umnoj molitvi, čak i za vreme zasedanja carskog saveta, da je bio kao otsutan za vreme carevog izlaganja i govora. Car pak znajući da to ne biva iz nemarnosti ili prezira, nego zbog njegove molitvene sabranosti u Bogu, nije mu zamerao. Zato beše uvažavan od svih, velikih i malih, poznat kao zaštitnik onih kojima je učinjena nepravda i svih nevoljnika. Tako, kad jednom mlađi carev sin Konstantin oduze nekoj udovici trista zlatnika, koristeći svoj položaj, on ga potseti na pravedni zakon Božji, i da on treba da bude zaštitnik sirotih a ne njihov tlačitelj. I ovaj postiđen vrati udovici oduzeto.
Roditelji ovog divnog Grigorija nisu se trudili samo za svoj duhovni napredak, nego su i svoju decu od malih nogu privodili učiteljima i duhovnim ocima i pobožnim monasima, kojima su i sebe poveravali, kako bi se i u njihove bezazlene duše urezivale sveštene reči, i srce pripremalo za svetlost bogopoznanja i za duhovni preporod.
Roditelji se starahu da Grigorije izuči ne samo svetske nauke nego i božansku nauku evanđelsku i svaku vrlinu hrišćansku. No Grigorije u ranoj mladosti izgubi oca, koji se pred smrt zamonaši i mirno otide ka Gospodu. A majka se njegova i nadalje truđaše da Grigoriju i ostaloj deci svojoj da duhovno i dobro vaspitanje u duhu zakona Gospodnjeg i Svetoga Pisma. Grigorije, ne samo darovit nego i vredan, u sredini mudrih učitelja brzo napredovaše i u svetskim i u duhovnim naukama. No, nemajući poverenje u svoje pamćenje, Grigorije postavi sebi ovo pravilo: pred svaki čas praviti po tri metanija sa molitvom pred ikonom Presvete Bogorodice. I Presveta Bogomati pomagaše pobožnom dečaku, i on brzo napredovaše u naukama, čime skrenu na sebe sveopštu pažnju. Sam car uzimaše živog učešća u školovanju i vaspitanju darovitog Grigorija, pripremajući ga za dvorsku službu. Grigorije toliko uznapredova u znanju fizike i logike i uopšte Aristotelove filosofije, da je veliki logotet, pokrenuvši jednom pred carem razgovor o Aristotelovoj logici i čuvši od Grigorija takve duboke misli o tome, obratio se caru rečima divljenja: „I sam Aristotel, kad bi bio njegov slušalac, pohvalio bi ga ne malo. A ja kažem da takve duše i prirode treba da se bave naukom.“ To još više utvrdi cara u nadi i potkrepi njegove planove sa Grigorijem.
Međutim Grigorije, pun ljubavi prema Bogu, srcem žuđaše za višim životom, za nebom, za večnom Istinom: da služi Bogu svom dušom i svim bićem svojim u svetosti i pravdi. Zato on imađaše česte susrete sa svetogorskim monasima, raspitivaše ih o monaškom životu, tražaše od njih savete i uputstva i ispitivaše sebe da li je za monaha. Da bi i na delu proverio sebe on reši da, ne napuštajući dvor i svoj posao, isproba svoje sile da li može biti pravi monah. U tom cilju on svoje skupocene haljine zameni bednim poderanim haljinama, i poče postepeno menjati svoje pređašnje navike i način ophođenja, napustivši propise svetovnog ponašanja. To pade u oči svima dvorjanima, i mnogi ga čak smatrahu za ludaka. U tako strogom življenju Grigorije provede nekoliko godina, i na tom krsnom putu ka nebu ne mogahu ga zaustaviti ni usrdne molbe iskrenih prijatelja njegovih, ni saveti samoga oca, ni podsmevanje okoline.
Tako Grigorije, svršivši svetske nauke i uspešno ispitavši sebe pred monaškom probom, donese konačnu odluku u svojih dvadeset godina: da primi monaški čin i povuče se iz sveta u pustinju. O ovoj odluci on obavesti bogoljubivu majku svoju. Spočetka njoj bi žao, ali zatim ona blagoslovi Grigorijevu nameru, bogonadahnuto radujući se. Pa ne samo to, nego i ona sama reši da se zamonaši, a i ostalu decu svoju, s pomoću Božjom, usavetova da zajedno s njom stupe u monaštvo, da bi i ona mogla reći s prorokom: „Evo ja i deca koju mi je dao Bog“ (Is. 8, 18). Sledeći evanđelsku zapovest, Grigorije sve imanje svoje razdade siromasima, i svim srcem prezrevši slasti i slavu ovoga sveta pođe za Hristom, odvodeći sa sobom na isti put mater svoju, braću i sestre. Majku i sestre on ostavi u jednom ženskom manastiru, a braću odvede sa sobom u Svetu Goru Atonsku i stupi u pustinjski manastir Vatoped. Na putu za Svetu Goru ustavi se na Papikijevoj Gori, između Trakije i Makedonije, da tu prezimi kod tamošnjih monaha zajedno sa svojom braćom. Podvižnici onog mesta se divljahu njegovoj mladalačkoj mudrosti. A to bi i po promislu Božjem, jer za vreme tog boravka on uspe da povrati u Crkvu monahe jeretike, zvane Mesalijance, koji su živeli na obližnjoj gori. U Vatopedu on potčini sebe na potpunu poslušnost znamenitom, oblagodaćenom starcu Nikodimu, koji se ranije podvizavao na Avksentijevoj Gori naspram Carigrada, od koga kasnije primi i monaški postrig. Od svoga svetoga starca Grigorije se nauči privoditi u delo zapovesti Božje i sve vrline.
U drugoj godini svoga prebivanja kod starca Nikodima Grigorije bi udostojen božanstvenog javljenja. Jednoga dana kada Grigorije beše pogružen u razmišljanje o Bogu, iznenada stade preda nj lučezarni i blagoliki muž, sveti Jovan Bogoslov, i umiljato gledajući u njega upita ga: Zašto ti, moleći se Bogu, svaki put stalno ponavljaš: prosveti tamu moju, prosveti tamu moju? – Grigorije odgovori: Šta bih ja drugo tražio sem to: da se prosvetim i saznam kako da tvorim svetu volju Njegovu? – Tada mu sveti Evanđelist reče: Po volji Vladarke svih, Bogorodice, otsada ću ja biti s tobom neodstupno.
Pošto provede tri godine u bezuslovnoj poslušnosti i podvižničkom životu pod mudrim rukovodstvom božanstvenoga starca Nikodima, Grigorije se liši njega: jer sveti starac u dubokoj starosti otide ka Gospodu. Tada se Grigorije udalji u veliku lavru svetog Atanasija,[20] gde ga oci primiše sa velikom čašću, pošto se beše pročuo svojim vrlinskim životom. Iguman odredi Grigoriju poslušanje: da služi bratiji u zajedničkoj trpezariji i da bude pojac u crkvi. Proživevši tamo nekoliko godina u strahu Božjem, u poslušnosti svima, Grigorije nasvagda ukroti i uguši u sebi telesne strasti, dajući sobom utešan primer evanđelskog bestrašća i božanstvene čistote. Pa ne samo to, nego on i najbitnije potrebe prirode svede na najmanju meru, kao da mu ništa zemaljsko nije potrebno. Naprimer san, bez koga čovek ne može biti, on tako pobedi boreći se s njim tri meseca, da ne davaše sebi ni danju ni noću pokoja i odmora, sem što bi posle ručka dopustio sebi kratko i lako dremanje. A i to on dopuštaše sebi iz predostrožnosti, da ga ne bi snašle ubitačne posledice od duge iznurujuće besanice. Svojom smirenošću, krotošću i podvizima on steče sveopštu ljubav i poštovanje bratije. Ali, izbegavajući slavu i čeznući za još strožijim i molitvenijim životom, on krišom napusti Lavru i ode u zabačenu pustinju, u skit zvani Glosija.
U skitu Glosiji obitavaše mnogo pustinjaka, pod rukovodstvom smernog i bogomudrog starca Grigorija, koji takođe beše rodom iz Carigrada. Rukovodstvu ovoga divnog starca Grigorije poveri sebe, i provođaše strog sozercajni život, goreći bezmernom ljubavlju k Bogu, kome beše posvetio i dušu i telo. Neprestanom molitvom pobedivši sva lukavstva đavolja, Grigorije se udostoji blagodatnih darova: isceljivati bolesne dušom i telom, i tvoriti znamenja i čudesa. Pogružazajući se u dubinu molitvenoga duha i ozaravajući sebe njime, on dolažaše do takvog stepena umilenja i plača srdačnog, da mu suze potocima tecijahu iz očiju, kao iz nepresušnog izvora.
Međutim usamljeničko molitveno tihovanje hristočežnjivog Grigorija i njegovih sapodvižnika u Glosiji bi poremećeno napadima koje agarjani vršahu na monahe koji tihovahu molitveno van manastira. To primora Grigorija i druge monahe s njima da ostavi pustinju i udalji se u Solun. Odatle svetitelj namisli da otputuje u Jerusalim radi poklonjenja svetim mestima i da tamo, ako bude ugodno Bogu, okonča dane svoje u nekoj pustinji. No želeći da sazna, da li je ova namera njegova po volji Bogu, on se moljaše Bogu da mu to otkrije. I njemu se u snu javi sveti velikomučenik Dimitrije, čije mošti počivaju u Solunu. I to na ovaj način: Grigorije u snu vide sebe i svoje sapodvižnike u nekom carskom dvorcu pred prestolom divnoga cara, okruženog bezbrojnim mnoštvom velmoža i telohranitelja. Jedan iz carske svite, kao neki veliki knez, izdvoji se, priđe Grigoriju, zagrli ga prijateljski, i obraćajući se sabraći Grigorijevoj reče: „Ja Grigorija zadržavam kod sebe, – tako je Caru po volji; a vi idite kuda hoćete“.
Ovo viđenje Grigorije ispriča svojoj sabraći, i svi se oni složiše u tom da veliki knez nije niko drugi do sveti veliko mučenik Dimitrije, i rešiše da ne ostavljaju Solun gde počiva ovaj veliki ugodnik Božji. I tu, u Solunu, bratija stadoše svesrdno moliti božanstvenog Grigorija da primi sveštenički čin. On naJzad pristade, ali pod uslovom da prethodno sazna da li je na to volja Božja. Toga radi oni odrediše sebi strog post i molitvu. I molitva im bi uslišana Bogom, i sveti Grigorije primi sveštenički čin.
Posle rukopoloženja sveti Grigorije se sa svojom nemnogobrojnom bratijom povuče u skit koji se nalazio na jednoj gori u blizini Verije, gde se oni stadoše ponovo podvizavati. Način života prepodobnog Grigorija beše ovakav: pet dana u sedmici on sam nije uopšte izlazio nikuda, niti je primao koga; jedino je subotom i nedeljom, posle svršenih bogosluženja i primanja Božanskih Tajni, ulazio u duhovno opštenje s bratijom, izgrađujući ih i utešujući ih svojom dirljivom poučnom besedom. On kao anđeo Gospodnji služaše svetu Liturgiju i svojim sveštenosluženjem izazivaše kod prisutnih umilenje i plač. U te časove, a naročito posle svete Liturgije lice njegovo sijaše divnom božanskom svetlošću. Mnogi veliki sveti muževi divljahu se njegovom vrlinskom životu, zbog kojega se on udostoji od Boga dara čudotvorstva, i nazivahu ga bogonoscem i prorokom.[21]
U to vreme otide ka Gospodu velika u vrlinama majka svetog Grigorija. Kćeri i sapodvižnice njene, sestre svetog Grigorija, moliše ga da dođe k njima da ih uteši u tuzi i da im duhovne pouke. On se odazva njihovoj rodbinskoj ljubavi, otputova u Carigrad k sestrama svojim, uteši ih, povede ih sa sobom u Veriju i tu ih ostavi u jednom ženskom manastiru (gde starija od njih Epiharis uskoro umre), pa se ponovo vrati u svoju milu pustinju, k svojoj bratiji. Po povratku svom blaženi Grigorije se upozna i prijateljski zbliži sa jednim prostim starcem, pustinjakom Jovom. Jednom u razgovoru božanstveni Grigorije izrazi i zastupaše mišljenje, da ne samo podvižnici nego i svi hrišćani dužni su neprestano se moliti, – kao što to sveti apostol zapoveda. Starac Jov se ne složi sa tim i tvrđaše da je neprestana molitva dužnost samo monaha a ne i svetovnjaka. Sveti Grigorije, da ne bi uvredio starca i da bi izbegao mnogorečivost, prestade raspravljati o tome i ućuta. No čim se starac Jov vrati u svoju keliju i stade na molitvu, njemu se javi u nebeskoj slavi angeo i reče mu: „Nemoj sumnjati, starče, u istinitost Grigorijevih reči; on je govorio i govori istinu. Tako misli i ti, i druge tome uči“.
Najzad, no isteku pet godina usamljeničkog molitvenog tihovanja u Verijskom skitu, blaženi Grigorije bi prinućen, zbog čestih upada Albanaca, da se ponovo povuče u Svetu Goru, u lavru svetog Atanasija, gde sa velikom ljubavlju i radošću bi primljen od tamošnjih otaca i bratije. I tamo takođe, usamljujući se izvan manastira, u molčalničkoj keliji svetoga Save, on sem subotom i nedeljom nikuda nije izlazio, ni s kim se nije viđao, i niko ga nije viđao, izuzev kad je u pitanju bilo kakvo sveštenosluženje. Svi ostali dani njegovi i noći proticahu u molitvenom podvigu i bogorazmišljanju. Dođe jednom za praznik u Lavru, i dok je bogosluženje teklo, neki od monaha razgovarahu među sobom, što njemu ne bi pravo. No mesto da ih osudi on se pogruzi molitveno u sebe po običaju i kroz um svoj u Boga. Najednom obasja ga nebeska svetlost i svojim zracima prosveti mu oči i duše i tela. Pritom vide ekonoma Lavre Makarija u čudnoj arhijerejskoj odeždi. To se zaista docnije i zbilo: Makarije bi prvo izabran za igumana manastira a potom za Solunskog mitropolita gde se i upokoji.
Jednom, u kelijskoj molitvi pred Prečistom Bogomajkom, prepodobni Grigorije moljaše Prečistu da Ona odstrani od njega i njegove sabraće sve što smeta njihovom usamljeničkom molitvenom tihovanju i savršenom monaškom životu, i da blagovoli Ona uzeti na sebe brigu i promišljanje o svima njihovim žitejskim potrebama. Svemilostiva Vladičica usliši njegovu usrdnu molitvu: javi mu se praćena mnoštvom svetozarnih muževa. Pristupivši mu, Ona se obrati svojim svetozarnim pratiocima i reče im: „Od sada pa nasvagda vi se starajte o potrebama Grigorija i njegove bratije“.
Od toga vremena, pričao je o tome sam blaženi Grigorije, on je stvarno svagda, ma gde se nalazio, imao očigledne dokaze o naročitom božanskom promišljanju o njemu. Jednom za vreme molitve, prepodobnoga Grigorija zahvati lak san, i njemu se prioni: on u rukama drži sud čistoga mleka toliko pun, da se ono preliva; zatim mleko dobi izgled mirisnoga vina, koje, prelivajući se preko ivice suda, okvasi njegove ruke i odelo, šireći unaokolo divan miris. Osećajući divotu mirisa, Grigorije se radovaše. Utom mu se javi lučezarni mladić i reče: Zašto ti ne daješ i drugima od tog čudesnog napitka, koji ti namerno rasipaš? Ili ne znaš da je to nepresušni dar blagodati Božje? – Sveti Grigorije odgovori: Ali ako u današnje vreme nema ljudi koji osećaju potrebu za takvim pićem, kome onda davati? – Mladić na to uzvrati: Iako u današnje vreme nema žednih takvoga napitka, ipak si ti obavezan da ispunjavaš svoju dužnost i ne zanemaruješ dar Božji, za koji će Gospod tražiti od tebe račun.
Pri tim rečima viđenje se završi. Grigorije se prenu iz sna i ostade tu sedeći ceo dan i noć obasjan neopisivom božanskom svetlošću. Sveti Grigorije ovo viđenje objasni kasnije svome prijatelju i učeniku Doroteju ovako: mleko označava dar obične reči, pojmljive za srce prostih, željnih moralne pouke; a pretvaranje mleka u vino označava da će se sa vremenom od njega tražiti pouke o najuzvišenijim istinama vere Hristove, istinama dogmatskim i nebeskim. Poslušan Božanskom prizivu on otada otvori svoja medotočiva usta i sva Sveta Gora se divila dubinama njegove misli. Tada on napisa i prvo svoje delo „Život prepodobnag Petra Atonskog“, a zatim i „Slovo o ulasku Bogorodice u Svetinju nad Svetinjama“.
Uskoro posle toga blaženi Grigorije bi izabran za igumana Esfigmenskog manastira,[22] u kome tada beše dvesta monaha. Za vreme njegovog igumanovanja u ovom manastiru jednom nestade zejtina, a beše veoma potreban. Sveti Grigorije sa bratijom siđe u podrum gde su se obično čuvale ove namirnice, pomoli se Bogu i blagoslovi prazan sud. I odjednom sud se na oči svih napuni zejtinom. Doznavši pak da zejtina nema zato što masline nisu rodile, sveti Grigorije ode sa bratijom u maslinjake, blagoslovi drveće, i od tada masline su uvek dobro rađale.
No sveti Grigorije beše malo vremena iguman. Želja za pustinjskom tišinom i molitvenim tihovanjem odvuče ga ponovo u ćeliju Sv. Save blizu lavre svetog Atanasija. Tu on dostiže takvo duhovno savršenstvo, da su se i mnogi sveti podvižnici divili njegovim ravnoapostolnim vrlinama i čudotvorstvu. Ali on ne izbeže razna i česta iskušenja, po reči Božjoj: Svi koji pobožno hoće da žive u Hristu Isusu, biće gonjeni (2 Tm. 3, 12). Ho sve to on trpljaše o radošću, da bi kušanje vere njegove, vrednosnije od zlata, bilo na hvalu i čast i slavu Gospoda Isusa Hrista (sr. Petr. 1, 7).
Mnoge muke podnese sveti Grigorije u borbi s jeresima, koje u to vreme počeše uznemiravati Crkvu Božiju. Osobito veliku uslugu on učini Crkvi izobličavanjem lažnih učitelja koji odbacivahu pravoslavno učenje o duhovno blagodatnoj svetlosti koja obasjava unutrašnjeg čoveka, a ponekad se i vidljivo pokazuje, kao na Tavoru[23] i na licu Mojsija posle njegovog razgovora sa Bogom na Sinaju.[24] U to vreme u Svetu Goru Atonsku dođe iz Kalabrije[25] jedan učeni monah, po imenu Varlaam, koji sa svojim sledbenicima bogohulnim učenjem naruši mir u Crkvi Hristovoj i spokojstvo svetogorskih monaha. U toku čitavihdvadeset tri godine ovaj vrli pastir sveti Grigorije junački se borio sa Varlaamom, i mnogobrojne muke koje za to vreme podnese sveti ugodnik Božji teško je podrobno i opisati. O Tavorskoj svetlosti Varlaam učaše da je ona nešto veštastveno, stvoreno, nešto što se javljalo u prostranstvu i bojilo vazduh, pošto se ona dala videti telesnim očima ljudi, još neosvećenih blagodaću. Za tako nešto stvoreno Varlaam je smatrao sva dejstva Božija, pa čak i darove Svetoga Duha: duha premudrosti i razuma…, ne strašeći se svesti Boga u red tvari jer svođaše na tvar svetlost i blaženstvo pravednika u Carstvu Oca Nebesnoga, silu i dejstvo Triipostasnog Božanstva. Na taj način Varlaam i njegovi sledbenici rasecali su jedno i isto Božanstvo na stvoreno i nestvoreno, a one koji su ovu Božansku svetlost i svaku silu, svako dejstvo Božje s pobožnim strahopoštovanjem smatrali ne stvorenim nego večnim,[26] oni nazivahu dvobožcima i mnogobošcima. Veru Svetogorskih pustinjaka u sozercanje Božje svetlosti i pripremu za to sozercanje smatrajući zabludom, Varlaam ustade javno i protiv njih, i protiv molitve, i protiv njihovog tajanstvenog sozercanja. Ali pre no što ove Varlaamove klevete protiv Svetogorskih monaha postadoše javne, on došavši po prvi put u Carigrad iz Kalabrije uspe da zadobije poverenje cara i patrijarha, tako da im postade kao neki savetnik za razna pitanja. Tako on bi određen da razgovara sa predstavnicima pape o jedinstvu zapadnih i istočnih hrišćana. Tim povodom on napisa i neke knjige, u nameri da izloži pravoslavno učenje o Duhu Svetom i Njegovom ishođenju. O istom pitanju napisa i Sveti Grigorije dva spisa, pobijajući latinsku jeres o ishođenju Svetog Duha i od Sina. Na pitanje prijatelja iz Soluna da li se ta njegova dela slažu sa Varlaamovim, on odgovori potvrdno, ali kad kasnije dobi njegov spis i pročita ga, nađe da je on po mnogo čemu nepravoslavan o čemu i napisa pismo iz isposnice Sv. Save gde se podvizavao. Svetitelj još tada oseti da ovaj filosof sa zapada, iako pravoslavan po krštenju, propoveda nekog dalekog i tuđeg Boga a ne živog i svudaprisutnog i sveprožimajućeg Boga Avramova, Isakova i Jakovljeva i svih svetih proroka, apostola i mučenika. Zato on, na molbu svojih prijatelja, i ustade protiv ovog vuka u jagnjećoj koži, braneći način molitve svetogorskih monaha, koji napade isti ovaj Varlaam, i božansku večnu Svetlost kojom Bog otkriva čoveku svoju nepristupnu suštinu. Ljut i ogorčen Varlaam ode u Solun, i produži tamo širiti svoje klevete protiv Atonskih monaha. Da bi se odbranili od ove napasti, solunski prijatelji prave pobožnosti, pozvaše iz Svete Gore bogomudrog Grigorija Palamu. Došavši u Solun, sveti Grigorije spočetka dejstvovaše u duhu krotosti, i lično savetujući Varlaama da se ostavi napada protiv molitvenog tihovanja u koje se ne razume a da se bavi onim što je naučio. Ali kada uvide da to nema nikakvog uticaja na lažnog učitelja, sveti Grigorije stade izobličavati jeretika Varlaama ne samo usmeno nego i pišući izvrsne knjige, pune uzvišenih istina i božanstvenih dokaza. To primora Varlaama da se svom silom okomi na svetitelja Božjeg i na Atonske monahe nazivajući ih „pupkogledcima“. No kada mu i to ne pomože, postiđeni Varlaam otputova u Carigrad, usmeno i pismeno žaleći se Carigradskom patrijarhu Jovanu XIV[27] na svetog Grigorija i Atonske monahe.
Međutim sveti Grigorije u to vreme, ostajući u Solunu tri cele godine, usrdno se bavljaše izlaganjem istina Pravoslavlja, moćno braneći čistotu njihovu. On tu napisa devet divnih spisa u odbranu sveštenih tihovatelja i večne božanske Svetlostikojomzasja Hristovo lice na gori Tavoru. I tu, kao i ranije, srdačni plač, potpuna povučenost i molitveno tihovanje behu njegovo omiljeno zanimanje u slobodnim časovima. No pošto usred mnoštva ljudskog on ne mogaše imati sva preimućstva pustinjske tišine, ipak se on na sve moguće načine staraše da izbegne i odnose sa svetom. Stoga on u najudaljenijem kraju kuće u kojoj življaše načini sebi malu keliju, i tamo pustinjački molitveno tihovaše, koliko je imao vremena za to. Jednom, o prazniku svetog Antonija Velikog, kada drugi monasi, učenici blaženog Isidora, vršahu svenoćno bdenije, a blaženi Grigorije usamljenički molitveno tihovaše u svome kelijskom zatvoru, obasja ga božanska svetlost i iznenada javi mu se sveti Antonije i reče: Dobro je i potpuno usamljeničko molitveno tihovanje, ali je i opštenje sa bratstvom pokatkad neophodno, naročito u dane zajedničkih molitava i bogosluženja. Stoga i ti treba sada da budeš sa bratijom na bdeniju“. – Poslušavši ovaj savet svetog Antonija Velikog, božanstveni Grigorije odmah otide na bdenije k bratiji, koja ga s radošću dočeka; i svenoćno bdenije bi odsluženo veoma svečano.
Završivši svoje pismene bogoslovske radove u zaštitu Svetogorskih monaha i na oprovrženje jeretičkih umovanja Varlaamovih, sveti Grigorije se vrati u Svetu Goru, i pokaza tamošnjim puetinjacima i starcima sve što je napisao o pobožnoj veri protiv zabluda Varlaamovih. Opšti pohvalni odziv njihov javno i jasno posvedoči pravilnost misli svetoga Grigorija. U to vreme upokoji se i njegova druga sestra prepodobna Teodota koja je živela u Solunu kao monahinja.
Uskoro posle toga nastupi vreme da sveti Grigorije na oči celoga sveta ratuje protiv osionog jeretika Varlaama i njegovih bogohulnih umovanja, i da za svoj ispovednički podvig dobije besmrtnu slavu u Crkvi Hristovoj. U to vreme Varlaam uspe da privoli na svoju stranu patrijarha Carigradskog Jovana XIV, i stvar dovede dotle da patrijarh gramatom pozva na sud Crkve svetog Grigorija i njegove sapodvižnike. Praćen svojim odanim prijateljima i sapodvižnicima: Isidorom, Markom i Dorotejem, sveti Grigorije doputova u Carigrad na sud. Sa sobom je nosio i Svetogorski Tomos koji su potpisali Svetogorski starci. I tu, pun Duha Svetoga, svetitelj neustrašivo istupi u zaštitu Pravoslavlja i staraca Svetogorskih, pobijajući Varlaamovo arijanstvujuće učenje, koje je pretilo da potkopa same temelje hrišćanskog veroučenja i naravstvenosti. Tada patrijarh uvide da je Varlaam otvoreni neprijatelj istine, a Grigorije učitelj i pobornik istine, u svemu saglasan sa svetim Ocima Crkve. No pošto je stvar bila neobično važna po Crkvu, patrijarh u sporazumu sa carem Andronikom Paleologom[28] sazva u Carigradu sabor,[29] na koji dođe i Varlaam sa svojim učenicima i sledbenicima. Na sabor dođoše i mnogi ondašnji znameniti pustinjaci, među kojima su se naročito isticali David i Dionisije koji behu iz Trakijske okoline, gde se podvizavao prep. Grigorije Sinait (u Paroriji, severno od Adrijanopolja). Dionisiju bi prethodno otkriveno s neba kakve će posledice toga sabora biti, i trijumf svetog Grigorija. Sabor bi održan u crkvi Svete Sofije, pod predsedništvom patrijarha. Sveti Grigorije, obučen u nepobedivu silu s visine, otvorivši bogomudra usta svoja, ognjenim bogonadahnutim rečima svojim i Božanstvenim Pismom razveja svu jeres kao prah i spali je kao trnje, i konačno posrami jeretike. Tako, na saboru bi izobličena i osuđena jeretička zabluda Varlaama, sledbenika njegovog Akindina i drugih sličnih lažnih učitelja.[30]
Poražen i posramljen, usto i prezren, Varlaam se izvuče iz Carigrada i otputova u svoju otadžbinu Italiju, gde pređe u rimokatoličku veru. Međutim u Vizantiji se pojaviše neki njegovi javni i tajni prijatelji i sledbenici, koje on podržavaše svojim pismima, propovedajući im u isto vreme suprotna Pravoslavlju učenja Rimokatoličke crkve. Kukolj Varlaamove jeresi stade naročito sejati i gajiti njegov sledbenik, monah Akindin. Protiv njega u Carigradu bi održan novi sabor, na kome sveti Grigorije još očiglednije obelodani zablude Varlaama i Akindina o Božanskoj svetlosti, navodeći pritom dokaze i Svetoga Pisma i svetih Otaca. Na tom saboru Akindin se odreče uz potpis Varlaamove jeresi, ali njegovo odricanje ne beše iskreno. On i dalje napadaše prep. Grigorija. I patrijarh docnije podržavaše Akindina, a optuži svetog Grigorija kao vinovnika svih crkvenih nemira i pometnji ondašnjega vremena. Pa ne samo to, nego on Akindina rukopoloži za đakona, a svetog Grigorija, po njegovom naređenju, vrgoše u tamnicu, u kojoj nevini stradalnik mukovaše četiri godine.
Međutim takva nepravičnost patrijarhova ne ostade nekažnjena. Blagočestiva carica Ana,[31] saznavši za postupke patrijarha i za njegovu privrženost Akindinu, na dva sabora već osuđenom kao jeretik i neprijatelj Crkve, nađe da je jeretik Akindin nedostojan svešteničkog čina i crkvene zajednice, i naredi da ga izbace iz Crkve. Sam pak patrijarh Jovan iskusi na sebi gnjev Božji: oduševljen Nikiforom Grigorasom za jeretička umovanja Varlaama i Akindina, on sam pade u jeres, i kao jeretik bi lišen prestola i crkvenog opštenja.[32] Na taj način bi vaspostavljen crkveni mir i sloboda nevinog stradalca, Svetog Grigorija.
Novi patrijarh Isidor[33] i car Jovan Kantakuzen,[34] visoko ceneći zasluge svetog Grigorija za Pravoslavnu Crkvu, ubediše svetog Grigorija, iako se on tome dugo opirao, da se primi arhijerejskog čina. I sveti Grigorije bi rukopoložen za arhiepiskopa Solunskog. Ali, tada se desiše neredi u Solunu, i pastva ne hte primiti novoga arhiepiskopa. Zbog toga se sveti Grigorije povuče u omiljenu mu Svetu Goru Atonsku. Međutim nastupi praznik Rođenja Presvete Bogorodice. U to vreme jedan bogobojažljivi solunski sveštenik, pripremajući se da služi božanstvenu liturgiju, smerno moljaše Gospoda da blagovoli otkriti mu, da li je Grigorije stvarno, kao što misle neki, u zabludi u svojim umovanjima i verovanjima odnosno monaškog života i Tavorske svetlosti i ima li slobodu pred Gospodom. I moljaše jerej Gospoda da mu to otkrije preko njegove bolesne kćeri, koja već tri godine leži nepomična. „Gospode, – govoraše on -, ako je Grigorije istinski sluga Tvoj, onda molitvama njegovim isceli jadnu kćer moju!“ I Gospod usliši sveštenika: kći njegova tog časa ustade sa postelje potpuno zdrava, kao da nikada bolovala nije.
Ovo čudo proslavi Grigorija, ali se crkveni neredi i nadalje produžavahu u Solunu. Za vreme ovog boravka svetog Grigorija u Svetoj Gori, doputova tamo car Stefan[35] Srpski koji, znajući vrline i zasluge svetog Grigorija za Crkvu Božiju, usrdno zamoli svetitelja da pođe s njim u njegovu zemlju. Pokušavao je takođe da ga pridobije da bude njegov poslanik kod cara u Carigradu. Tada, naime, Sveta Gora beše pripojena carstvu Stefana Dušana. Dušan je znao kakav ugled uživa Sv. Grigorije u svojoj zemlji pa nije čudo što je takvog muža hteo da pridobije za sebe. Da bi ga pridobio predočavao mu je kako se s nepoštovanjem odnose njegovi prema njemu, čak mu ne dozvoljavaju da uđe u Solun i primi svoju episkopsku katedru. A ja, govorio mu je car Dušan, daću ti i zemlju i crkve i bogatstvo. A čovek Božji Grigorije odgovori caru, pored ostaloga i ovo: Mene uopšte ne interesuje vlast, ni imanja, ni porezi, niti bilo kakve dragocene stvari. Sve to za mene ne predstavlja ništa. Da li bi sunđer, koji može da upije u sebe samo čašu vode, bačen na sred ovog pred nama nalazećeg se Jegejskog mora, bio u stanju da smesti u sebe sve vode morskih dubina? – Naravno da ne bi. Upio bi u sebe koliko čašu vode, a talasa i vodenog mnoštva ne bi se ni dotakao. Tako i ja. Odavno sam navikao da o malome živim i da se zadovoljim sa najnužnijim. To je za mene najprirodnija stvar. Zato, care, kad bi me postavio na sva zlata koja postoje na zemlji i pod zemljom, ili da me baciš u zlatnu reku mitskog Paktila, i sam bi ti video, da se od svih tih prolaznih blaga i potreba, ne bi na mene ništa prilepilo. Zato se ostavi tvojih obećanja i darova…
Ovo odlučno odbijanje ponude ne razgnevi cara Dušana, šta više on ga još više poštovaše, žaleći što jedno takvo svetilo ne može postaviti na svećnjak svoje zemlje. Grigorija su osobito poštovali i časni monasi manastira Hilandara, skojima je on svakako dolazio u dodir kao iguman obližnje Esfigmenske obitelji. To se jasno vidi i iz toga što se na „Svetogorskom Tomosu“, u kome je svetitelj izložio svoje i cele Crkve učenje o molitvenim tihovateljima i večnoj božanskoj Svetlosti, nalazi i potpis igumana Hilandarske obitelji. Verovatno da nekom od hilandarskih monaha dugujemo i prvi prevod na strani (srbuljski) jezik jednog od dela Svetog Grigorija (u pitanju je njegovo čuveno Slovo o ovaploćenju Boga Logosa). Međutim sveti Grigorije ni u Svetoj Gori ne nađe sebi pređašnjeg spokojstva i tišine: potrebe Crkve ubrzo ga pozvaše opet u Carigrad. Pošto se stanje u Solunu ne promeni, odatle on bi poslan na ostrvo Lemnos.[36] Tamo on kao arhijerej satvori mnoga znamenja i čudesa, i neućutno propovedaše reč Božiju. I ostade na Lemnosu dotle dok sami Solunjani ne osetiše potrebu za njim, pošto se duhovno nasirotovaše i namučiše pod tuđinskim uticajem na njihove crkvene i narodne poslove. Tada predstavnici klira i najviših dostojanstvenika Solunskih otputovaše na Lemnos, i vratiše se otuda u Solun sa svojim pastirom veoma svečano. Narod sa neiskazanom radošću srete svoga arhipastira. Crkva Solunska, kao nadahnuta s neba, sva likovaše u svetom oduševljenju: i umesto uobičajenih zahvalnih pesama, sveštenstvo i narod pevahu uskršnje pesme i uskršnji kanon, potpuno se predajući svojim razdraganim osećanjima i ushićenoj radosti. Tako sveti Grigorije najzad zauze svoj arhijerejski presto.
Nakon tri dana posle toga svetitelj Božji, u prisustvu silnoga sveta, obavi litiju i odsluži svetu liturgiju, na kojoj Bog proslavi novim čudom svoga velikog ugodnika. Gore spomenuti bogobojažljivi sveštenik imađaše sina bolesnog od padavice: kada dođe vreme pričešćivanja, sveštenik pade k nogama svoga arhipastira i smerno ga moljaše da on svojim arhijerejskim rukama pričesti njegovo bolesno dete. Potresen smirenošću sveštenika i patnjama njegovog sina, božanstveni Grigorije ispuni njegovu molbu, i dete ozdravi. Drugom jednom prilikom, na praznik Rođenja Presvete Bogorodice, sveti Grigorije služaše svetu liturgiju u ženskom manastiru. U toku svete liturgije monahinja Iliodora, slepa na jedno oko, neprimetno se primače k svetitelju i krajem odežde njegove krišom dotače svoje slepo oko, i ono tog trenutka progleda.
I mnoga druga čudesa učini sveti Grigorije. Pod njegovom mudrom upravom Crkva Solunska naslađivaše se mirom i tišinom. No svetitelja Božjeg očekivahu novi podvizi i teške nevolje. U to vreme sledbenici Varlaama i Akindina ne prestajahu smućivati Pravoslavnu Crkvu u Carigradu. Tada sveti Grigorije ponovo stupi u borbu sa zlim jereticima, u zaštitu Pravoslavlja. Borbu vođaše on s njima i pismeno, svojim bogomudrim knjigama i usmeno. Car i patrijarh, da bi smirili silnu uznemirenost, izazvanu jereticima u Crkvi Hristovoj, nađoše za neophodno da sazovu novi sabor u Carigradu radi umirenja Crkve. Pre ostalih oni pozvaše na sabor svetog Grigorija. I on dođe. Ovaj sabor (1351. god.) bi veoma veliki, mnogo veći od prethodnih, istim povodom sazvanih. Na njemu su učestvovali ne samo arhijereji sa patrijarhom i carom na čelu, već i svi carski rođaci i učeni savetnici, kao i učeni ljudi
Crkve. Na njemu je učestvovalo i mnoštvo monaha i pustinjaka, sav svoj život Božjoj mudrosti i njenom iskanju posvetivših. Sabra se i ogromno mnoštvo pobožnog naroda, željnog da čuje reč vere i mudrosti; naroda je bilo tako mnogo da se nije mogao smestiti u veliki carski dvorac sa svom njegovom okolinom. Na saboru neprijatelji istine, kao i ranije, biše posramljeni i poniženi: i lični govori svetog Grigorija, i njegova dogmatska dela, čitana na saboru, zapušiše usta jereticima. Praćen poštovanjem cara i blagoslovom patrijarha i Crkve, sveti Grigorije s čašću krenu k svojoj pastvi u Solun, no Jovan Paleolog[37] koji u to vreme boravljaše u Solunu spreči svetitelja Božjeg da uđe u Solun, (zbog nekog ugovora hoji je sklopio sa carom Dušanom), te on bi prinuđen da se uputi u Svetu Goru. No kroz tri meseca svetitelj bi od istog Paleologa pozvan s češću na svoj Solunski presto.
Godinu dana posle toga sveti Grigorije se teško razbole, i bolovaše dugo, te se svi bojahu za njegov život. Ali Bog mu produži život za nove podvige. Međutim, on se ne beše još sasvim oporavio od svoje bolesti, a njemu stiže od Jovana Paleologa pismo, kojim ga on usrdno pozivaše da dođe u Carigrad i prekrati svađe i nesuglasice u carskoj porodici, između njega i njegovog tasta, Jovana Kantakuzena. He žaleći sebe, sveti Grigorije krenu u Carigrad. Ali na putu za Carigrad on bi uhvaćen od agarjana (Ahimenida) i odvezen u Aziju kao zarobljenik i rob. I tamo svetitelj provede čitavu godinu u svojstvu roba. Ali ne ostajaše besposlen: prodavan iz grada u grad, on propovedaše Evanđelje Hristovo, utvrđujući pravoslavne u veri, tešeći zarobljene hrišćane i krepeći ih da sa nadom nose krst i čekaju nagradu i vence posle smrti, i svima objašnjavajući tajanstva mudrosti Božje u spasenju ljudi. Sa svetom neustrašivošću stupaše sveti Grigorije u sporove o veri sa agarjanima[38] i otpalim od Crkve judejstvujućim jereticima, uvek delajući kao istinski apostol Hristov. Protivnici svetog Grigorija divljahu se njegovoj premudrosti i blagodati koja izlažaše iz usta njegovih. A neki od njih, u nemoćnoj zlobi svojoj stavljahu ga na strašne muke, i možda bi ga kao mučenika ubili, da ga sami agarjani nisu čuvali nadajući se dobiti za njega veliki otkup. I stvarno, po isteku godine otkupiše bogomudrog Grigorija od agarjana i vratiše ga Solunskoj crkvi neki pobožni trgovci Srbi iz zapadnih krajeva (verovatno iz okoline Dubrovnika).
I tako, otkupljen od hristoljubaca iz ropstva, sveti Grigorije kao mučenik beskrvnog mučeništva radosno dođe k pastvi svojoj. Pun različnih darova Božjih, ovaj izabrani sasud Hristov, po ugledu na velikog apostola Pavla, delaše tihošću, krotošću i smernošću, ali u isto vreme on i nadalje neustrašivo istupaše protiv neprijatelja Boga i vere pravoslavne, silno ih izobličavajući i jeretike mačem reči Božje pobećujući. Blag i nezlopamtiv, on uzvraćaše za zlo dobrom, i usrdno se staraše da zlo pobedi dobrom. On nikada ne slušaše one koji govorahu o klevetama neprijatelja njegovih protiv njega. Beše on velikodušan i trpeljiv u svima nevoljama i teškoćama; glad i žeđ on uvek smatraše za poslasticu, siromaštvo za bogatstvo, muku i napasti za radost, gonjenje i ruganje za čast i slavu; i kao istinskom učeniku Hristovom jaram Hristov beše mu blag i breme lako. Zbog toga mu se divljahu ne samo hrišćani već i nehrišćani. Njega oči svagda boljahu od molitvenih suza koje su mu neprestano tekle. Umrtvivši sve strasti i potčinivši telo duhu, sveti Grigorije se celog života svog dobrim podvigom podvizavaše: i tako progna iz Crkve jeretike i od Hrista odstupnike, bogonadahnutim rečima i spisima veru pravoslavnu utvrdi, učenjem svojim premudrim dogmate svetih Otaca objasni, životom svojim angelskim žitija prepodobnih kao carskim pečatom zapečati, i kao jedan od apostola Hristovo stado trinaest godina bogomudro i bogougodno rukovodi.
U toku poslednje godine, po povratku iz agarjanskog ropstva, sveti Grigorije učini ne malo čudesa isceljujući bolesnike. Tako, prijatelja svog jeromonaha Porfirija on molitvom dvaput podiže sa bolesničke postelje. Pred svoju blaženu končinu on krsnim znamenjem i molitvom isceli petogodišnje dete neke krojačice, koje je strahovito patilo od krvoliptenja i bilo na samrti, i povrati mu potpuno zdravlje.
Uskoro zatim sveti Grigorije se razbole, ali je i dalje propovedao reč Božju sve dok ne leže u postelju. Kako je bolest napredovala, on je sve češće govorio u besedama o smrti. Tako u besedi od 1. avgusta on govori o uzrocima bolesti i stradanja: demonu i grehu koji su ih uveli u svet. Jedne od nedelja pred smrt, ne beše više u stanju da ustane iz kreveta, tako da je besedio ležeći. Protumačivši dnevno Evanđelje, svetitelj je govorio prisutnima o pravoj opasnosti koja preti hrišćanima. Ta opasnost nije telesna smrt, nego večna propast i tela i duše. Osetivši blisku končinu, on prisutnima predskaza i dan svoga odlaska u život večni. „Prijatelji moji, – govoraše im on sutradan po prazniku svetog Zlatousta[39] -, danas ću ja otići od vas ka Gospodu. To znam, jer mi se u viđenju javljao božanstveni Zlatoust i s ljubavlju me kao prijatelja svog pozivao k sebi“.
I stvarno, tog istog dana, 14. novembra, sveti Grigorije otide ka Gospodu u Njegove večne obitelji rajske. A kada svetitelj umiraše, oni što behu oko njega videše da usta njegova šapuću nešto, ali od toga oni jedva razabraše ove reči: „K nebesima! k nebesima!“ Sa tim rečima sveta duša njegova se tiho i mirno odvoji od tela i odlete na nebo.[40] A kad se blažena duša njegova rastade sa telom, lice njegovo zablista, i sva se soba gde on izdahnu ozari svetlošću, čemu svedok bi sav grad koji se slegao k svetiteljevim moštima radi poslednjeg celiva. Tako blagovoli Bog da ovim čudom proslavi vernog ugodnika Svog, koji je i za života svog bio svetlo obitalište blagodati i sin božanstvene svetlosti.[41]
Kakvo je mesto zauzeo u Crkvi i pred Bogom ovaj istinski sasud božanske svetlosti, svedoči divno i čudno viđenje koga se udostoji jedan monah Lavre Sv. Atanasija u Svetoj Gori, u kojoj se svetitelj dugo vremena podvizavao. Monah o kome je reč bio je od retkih molitvenih tihovatelja; obično je ćutao povučen od svih u molitvenu tišinu. On se danonoćno molio da mu Bog otkrije kakvog se mesta na nebu udostojio Sv. Grigorije i u čijem društvu se nalazi. Dok se tako molio, jedne noći.imade viđenje kao da se nalazi u Carigradu u hramu Božanske Mudrosti, koji on nikad nije video pošto u Carigrad nije išao. U hramu vide sabor svetih Otaca, među kojima beše Sv. Atanasije Veliki, Vasilije Veliki i Grigorije Bogoslov, uz to Grigorije Nisijski i Kirilo Mudri, a sa njima mnoštvo drugih bogoslova i svetih. Sabrani Oci su živo o nečemu raspravljali, ali monah i pored sveg napora nije bio u stanju da shvati o čemu govore. Kad dođe vreme da se po običaju donese odluka, tada monah ču kako svi kažu kao jednim ustima: mi ne možemo potvrditi učenje i izglasati odluku, ako ne dođe na sabor i ne bude prisutan na glasanju i Grigorije Solunski mitropolit. Tada poslaše jednog poslužitelja da odmah zove Grigorija na sabor. Poslužitelj ode, ali se uskoro vrati i reče: nemoguće je da se njemu sad bilo ko približi, jer stoji pored samog carskog Prestola i nasamo razgovara sa Carem. Oni mu zapovediše da ponovo ide, da pričeka dok se razgovor završi, pa da ga onda pozove. On tako i uradi i javi Grigoriju u pogodno vreme, da sabor ne može da potvrdi odluku koju je doneo bez njegovog prisustva. Saznavši to on dođe na sabor. Videvši ga Oci kako dolazi, svi ustadoše i primivši ga ljubazno, posadiše ga među trojicu vrhunskih Bogoslova ravnih po slavi i časti. Tako sabor u njegovom prisustvu završi svoj rad i potvrdi svoju odluku, uporedivši svoje reči sa njegovim, a sve u slavu saborne Crkve Hristove. Svi prisutni bogoslovi su mu se obraćali sa blagodarnošću i neopisivom radošću govoreći: sve ono što su oni u raznim okolnostima i vremenima bogoslovstvovali, sve je on to sabrao u jedno sad u poslednja vremena, božanskom silom i blagodaću, i dobro sjedinio, i obradio, i proslavio njih kroz sebe Duhom Svetim; tako je nove jeresi slavno pobedio i učinio da njegove reči budu neka vrsta zaključka i razvoja njihovih svetih reči i misli. Proslavivši tako svi zajedno Grigorija, i svaki bogoslov pojedinačno, sveti Oci na kraju ustadoše i tako se završi sabor. Tu bi i kraj ovog divnog viđenja svetogorskog pustinjaka, kojim Bog otkri nebesku slavu ovog propovednika i zajedničara večne božanske Svetlosti.
Ostavivši stadu svome kao bogato nasleđe i veliku riznicu-telo svoje, (danas se nalazi u sabornom hramu Solunske mitropolije njemu posvećenom), koje angelskom čistotom preslavno zablista pri ishodu duše, Sveti Grigorije obilno daje i do sada isceljenja svima bolesnima i slabima koji odasvud dolaze s verom k svetim moštima njegovim,[42] u slavu Hrista Boga našeg, kome sa bespočetnim Ocem Njegovim i s presvetim, blagim i životvornim Duhom priliči svaka slava, čast i poklonjenje sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SVETOG OCA NAŠEG GRIGORIJA PALAME:
NEKOLIKO NEBESKIH MISLI O VEČNIM ISTINAMA
 
SVETI Grigorije živeo i delao u četrnaestom stoleću, a sav istoga duha, istoga života, iste mudrosti i bogomudrosti sa svetim Ocima što živeše pre njega. U svome rasuđivanju o večnim istinama evanđelskim on je uvek „sa svima svetima“ (Ef. 3, 18): uvek jednoga duha s njima – Hristovog duha, jednoga uma s njima – Hristovog uma(1 Kor. 2, 16), jednoga života s njima – Hristovog života. Sav sa njima, on nam bogonadahnuto prenosi, i apostolski blagovesti, i svetootački tumači, i ispovednički odstojava, i mučenički posvedočava svete istine našeg spasenja i oboženja, našeg osvećenja i proslavljenja. Svete istine on propoveda i ispoveda, objašnjava i brani svojim svetim umom, svetim jezikom, svetim životom, svetim stradanjem, svetim rečima. Kada misli – on Duhom Svetim misli; kada oseća, kada govori, kada tvori – on sve to Duhom Svetim čini. Zato je on sa svima svetim Apostolima i svetim Ocima i svetim Mučenicima i svetim Ispovednicima naš besmrtni i nepogrešivi vođa, naš večni i neustrašivi vojskovođa kroz sve bure i oluje zemaljskog života našeg, kroz sve pustinje i prašume zemaljskih zabluda naših, tako za sve pravoslavne od sada pa do Strašnoga suda.
Istina o čoveku je glavna muka kojom se sveti Grigorije muči. On veli: Adam je stvoren od Boga bezgrešnim i mladim; Adam se dobrovoljno potčinio đavolu, okrenuo telesnim nasladama, potpao pod duhovnu prljavštinu i upao u protivprirodnost. Do narušenja zapovesti Adam je bio zajedničar božanstvene svetlosti i sijanja, kao istinski obučen u odeću slave, nije bio go, nije osećao sramotu goloće. Grehom je lišio sebe one slave, kojom ga je Tvorac bio ukrasio, a koju je potom Spasitelj pokazao na Tavoru pri Preobraženju. Tavorskim čudom Gospod je pokazao kakva će biti odeća slave, u koju će se u budućem veku obući bliski Bogu, i kakvo je bilo odelo bezgrešnosti, kojega lišivši sebe grehom, Adam je ugledao sebe da je go i postideo se.
Na Tavoru je bio dat praobraz buduće slave vaskrsenja; a vaskrsenje Hristovo je pokazalo tu slavu u punoj meri, ponovilo pred Marijom Magdalinom, koja je došla na grob, tavorsko čudo. Pećina groba Gospodnjeg bila je prepuna svetlosti vaskrsenja koja se izlila na Mariju, koja je stajala kod Groba. Ovaploćenje Boga Logosa donelo je nama ljudima neiskazana blaga, pa i samo Carstvo Nebesno. Sveti Grigorije piše: Koliko je do učovečenja Boga Logosa nebo bilo daleko od zemlje, toliko je daleko bilo od nas Carstvo Nebesno… Sin Božji postao je čovek, da bi pokazao na kakvu nas visinu On uznosi; da ne bismo uobrazili kako smo tobož sami sebe oslobodili robovanja đavolu; da bi On, kao dvostruk prirodom, postao posrednik, usklađujući svojstva obeju priroda; da bi razdrešio okove greha; da bi pokazao ljubav Boga prema nama; da bi pokazao u kakav smo bezdan zla mi upali, te je bilo potrebno ovaploćenje Boga; da bi postao za nas primer uniženja, koje je svezano sa telom i stradanjima; da bi postao lek protiv gordosti; da bi pokazao da je Bog stvorio našu prirodu dobrom; da bi postao načelnik novog života, potvrdio vaskrsenje i prekratio beznadežnost; da bi, postavši Sin Čovečiji i uzevši udela u smrti, načinio ljude sinovima Božjim i učesnicima božanskog besmrća; da bi pokazao da je ljudska priroda, za razliku od svih stvorenja, sazdana po liku Božjem; da je ona toliko srodna s Bogom, da se može sjediniti s Njim u jednoj Ipostasi; da bi počastvovao telo, i to smrtno telo; da gordi dusi ne bi smeli smatrati sebe i misliti o sebi da su oni dragoceniji od čoveka, i da se mogu obožiti usled svoje bestelesnosti i prividne besmrtnosti; da bi sjedinio razdeljene prirodom ljude i Boga, sam Hristos postaje posrednik u obema prirodama.
Božanskom blagodaću Svojom Bog je stavio samoga sebe u čovekovo biće stvorivši ga no Svojoj slici i prilici, i uzvisio na zemlji čoveka kao samosvesno biće … Čovek je više nego angeo sazdan po slici Božijoj … Bog je ukrasio našu prirodu kao svoje buduće obličje, u koje se On hteo obući… Ljudska priroda je toliko čista, da može biti sjedinjena s Bogom po Ipostasi i nerazdeljivo prebivati s Njim u večnosti.
Život duše jeste jedinjenje duše sa Bogom, kao što je život tela jedinjenje tela sa dušom. I kao što prestupanjem zapovesti, odvojivši se od Boga, duša je umrtvila sebe, tako poslušanjem zapovesti, sjedinivši se ponovo s Bogom, ona oživljuje sebe… Kao što je odvajanje duše od tela – smrt tela, tako je odvajanje Boga od duše – smrt duše. Upravo smrt duše i jeste smrt u pravom smislu reči. Kao što smrt duše jeste prava smrt, tako i život duše jeste pravi život… Mi smo pre telesne smrti umrli, podvrgnuvši se duševnoj smrti, tojest odvajanju od Boga… Odvajanje duše od Boga kroz greh jeste večna smrt.
Naš život treba da bude podražavanje Hristu, uči sveti Grigorije. Početak našeg podražavanja Hristu jeste sveto krštenje, oznaka Gospodnjeg pogrebenja i vaskrsenja; sredina – vrlinski život i vladanje po evanđelskim zapovestima; a kraj – pobeda nad strastima pomoću duhovnih podviga… Kao što zemlja bez obrade ne donosi korisne plodove, tako i duša bez duhovnih podviga ne može steći sebi ništa bogoljubivo i spasonosno … Srce i pomisli valja obrađivati. Vreme života jeste vreme pokajanja; u sadašnjem životu sloboda volje je svagda na snazi, zato nema mesta očajanju… Početak pokajanja se sastoji u samoukoravanju, ispovesti i uzdržavanju od rđavih postupaka… Bog je sazdao čoveka slobodnim i odlikovao ga velikim darom blagorazumnosti, s tim da bi čovek, pravilno koristeći svoju slobodnu volju, težio ka dobru a ne ka zlu… Sve telesne strasti ničim se drugim ne leče do umrtvljavanjem tela kroz razumno uzdržavanje u hrani, uz saradnju molitve koja ide iz smirenog srca.
Ho telesne strasti su poreklom od duha; začinju se u duhu, rastu u njemu, pa se prenose na telo. Zato valja, uči sveti Grigorije, čistiti um od rđavih pomisli i voditi borbu sa njima. Jer gresi se korene u pomislima. Preko pomisli se vodi mislena borba u nama samima, daleko opasnija nego borba uz učešće čula; ona je svagda u toku, i za izvršenje zla ona se ne nuždava ni materije, ni vremena, ni mesta. Čulna borba koja vodi ka grehu, počinje od stvari, od onoga što smo čuli, videli, opipali, okusili, dok se mislena borba u nama zbiva pod neposrednim uticajem duhova zla, od njihovih napadaja i podsticaja. Zato, ako ko i pobedi u toj čulnoj borbi, to još ne znači da će ostati nepobediv i u mislenoj borbi. Međutim, koji pobedi u unutrašnjoj borbi, taj pobeđuje i spoljnog neprijatelja… Ukoliko telesne strasti imaju svoj početak u strasnom umu, onda od njega i treba počinjati njihovo lečenje. Jer ko želi da ugasi požar, neće ga ugasiti ako bude presecao plamen odozgo, nego ako ukloni goreći materijal; tako i u odnosu na bludne strasti: ako se unutrašnji izvor pomisli ne isuši molitvom i smirenošću, nego se borba svede samo na post i umrtvljavanje tela, onda će to biti bezuspešna borba.
Svaki koji je kršten, veli Sveti Grigorije, ako želi da zadobije obećano večno blaženstvo i spasenje, staraće se da živi slobodan od svakog greha.
 
Svetog oca našeg Grigorija Palame:
 
VEOMA SMERNOJ MEĐU MONAHINJAMA KSENIJI
O STRASTIMA I VRLINAMA I O PLODOVIMA UMNOG TIHOVANJA[43]
 
ONIMA koji žele da se potpuno predaju molitvenoj samoći, ne samo što im je neugodno razgovaranje i opštenje sa mnoštvom ljudi nego i sa onima koji žive na isti način kao i oni. To biva zato što se time prekida stalni i omiljeni razgovor s Bogom, a sabranost uma, kojom se odlikuje unutarnji i istinski monah, razbija na dva a ponekad i na više delova. Zato kad su upitali nekog od Otaca: zašto izbegavaš ljude? – odgovorio je: „Stoga što mi je nemoguće da budem istovremeno i sa Bogom i sa ljudima“ (ava Arsenije). Neki opet drugi Otac, govoreći o ovome iz ličnog iskustva, kaže da ne samo opštenje, nego i sami susret sa čovekom u stanju je da poremeti čvrstinu umnog mira i spokojstva onih koji molitveno tihuju (ava Isak Sirjanin).
Ako se stvar još brižljivije ispita, to i samo sećanje na približavanje, iščekivanje nečijeg dolaska i na susret sa njim, dovoljno je da uznemiri umni deo duše. Šta više, i onaj koji se bavi pisanjem, opterećuje um svoj brigama. Ako se desi da onaj koji se bavi pisanjem spada u duhovno naprednije i u one koji su zbog duševnog zdravlja zadobili ljubav Božju, takav iako piše, ljubav Božja ipak dejstvuje u njemu, premda ne neposredno i čisto. Ako li je onaj koji piše jedan od onih koji su podložni mnogim duševnim strastima i bolestima, a ja sam upravo jedan od takvih, i koji bi trebali da neprestano vapiju Bogu: Izleči me, sagreših Ti! – onda je nerazumno da se takovi predaju pisanju pre nego što se iscele, da napuštaju molitvu i da se dobrovoljno bave bilo čim drugim. Pored toga, takav dolazi preko svojih spisa u dodir i sa odsutnim ljudima; njegovi spisi, koji ostaju i posle njegove smrti, padaju u razna vremena u ruke mnogih ljudi, dospevajući čak i tamo gde on ne bi želeo.
Upravo je to bio razlog da mnogi oci Tihovatelji nisu hteli ništa da pišu, iako su bili sposobni da napišu veoma važne i korisne stvari. Ja, međutim, koji po svemu zaostajem u tačnosti i strogosti iza Otaca, imao sam običaj da pišem, istina po nuždi. No sada me oneraspoložiše prema pisanju oni koji sa zavidljivim okom gledaju na neke od mojih spisa, tražeći u njima povoda da ih zloupotrebe.[44] Oni se zakače, po velikom Dionisiju, za slova, i nerazumljive znake, za nepoznate slogove i reči, za koje njihova pamet nije dorasla. A zaista je nerazumno i nisko i nesvojstveno onima koji stvarno žele da shvate božanske istine, zaustavljati se na rečima, a na smisao i cilj rečenoga ne obraćati pažnju.
Znam da sam zaslužio njihove klevete, ali ne zbog toga što nisam pisao saglasno Svetim Ocima – to se, blagodaću Hristovom, da zaključiti iz onoga što sam napisao, nego zbog toga što sam pisao o onome čega nisam bio dostojan, pokušavši možda kao neki drugi Uza da slabom rečju podržim kolesnicu istine (up. 2 Sam. 6, 6-7). No ipak, ne izli se na mene gnev Božji, nego samo umerena kazna, te ne bi dozvoljeno da me protivnici savladaju. Naravno, i to se dogodilo zbog moje nedostojnosti. Jer nisam bio dostojan, a razume se ni sposoban, da postradam za istinu i tako da sa radošću postanem zajedničar stradanja svetih.
Jer šta? – Zar čak i Zlatousti Otac, koji dok se još u telu nalazio bi pribrojan Crkvi prvorodnih na nebesima i koji je bolje nego bilo ko drugi pisao tačno, jasno i umilno o pobožnosti, zar i njega tako velikog ne izbaciše kao origenistu iz Crkve, i zar ne bi osuđen na progonstvo? A Petar, čelnik vrhovnog zbora učenika Gospodnjih, kaže da su ondašnje neznalice izvrtale još tada ono što je teško razumljivo u poslanicama Velikog Pavla, „na svoju sopstvenu propast“ (2 Petr. 3, 6). Ja opet zbog neznatne teškoće od strane onih koji su me napali, iako su saborski bili osuđeni, imao sam nameru da ubuduće potpuno prekinem sa pisanjem. Ali evo sada ti, sveta Starice, poče da me moliš, služeći se molbenim pismima i porukama, da ti opet pošaljem poučne reči, iako se ti osobito ne nuždavaš u poukama. Jer zajedno sa starošću po godinama poseduješ, blagodaću Hristovom, i zreli um, zakon svetih zapovesti pročitala si dugogodišnjom praksom i iskustvom, razdelivši Dane svoga života na poslušanje i molitveno tihovanje. Ukrasivši njima sasud svoje duše, pripremila si ga da primi u sebe i zadrži božanske osobine. Adi takva je duša kad se jednom silno raspali žeđu za duhovnom naukom: postaje nezasitiva. Zato mudrost i kaže za nju: „Oni koji me jedu opet će ogladneti“ (Prem. Sirah. 24, 21). A Gospod koji tu žeđ usađuje u dušu, kaže za Mariju koja je ovaj „dobri deo“ izabrala, „da se neće oduzeti od nje“ (Lk. 10, 42).
Tebi su ove pouke verovatno potrebne i radi kćeri velikoga Cara, koje su ti poverene na vaspitanje; osobito pouke o rasuđivanju, na osnovu kojeg ti još od rođenja čezneš da se venčaš sa Davaocem netruležnosti. Kao što je On primio radi nas istinsko naše telo, tako evo i ti, ugledajući se na Njega, obukla si na sebe lik početnika i onih kojima su pouke potrebne. Zato i ja, iako nisam mnogo bogat što se tiče znanja, osobito znanja ove vrste, ali radi poslušanja i radi izvršenja zapovesti da „dajemo onome koji traži“ (Mt. 5, 42), odaću po čast ljubavi u Hristu na osnovu onoga što imam, pokazujući bar dobru nameru.
Znaj dakle, o sveta Starice, bolje rečeno neka preko tebe nauče djeve koje su izabrale da žive po Bogu, da postoji i smrt duše, po prirodi besmrtne. To kaže i ljubljeni učenik Hristov Jovan Bogoslov: „Ima greh koji vodi u smrt … a ima greh koji ne vodi u smrt“ (1 Jov. 5, 16-17), misleći ovde svakako na smrt duše. Isto tako kaže i veliki Pavle: „Svetska tuga donosi smrt“ (2 Kor. 7, 10), naravno smrt duše. I opet: „Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos“ (Ef. 5, 14). Iz kojih mrtvih zapoveda da se ustane? – Bez sumnje, iz pomrlih u telesnim željama, koje ratuju protiv duše. Zato je Gospod i nazvao mrtvacima one koji žive u ovom sujetnom svetu. Jer kad My je zatražio jedan od Njegovih učenika da ode da sahrani svoga oca, nije mu dozvolio već mu je zapovedio da ide za Njim, a da „ostavi mrtvace da sahranjuju svoje mrtve“ (Lk. 9, 60-61). Ovde Gospod naziva mrtvacima i one koji su (telesno) bili još živi, ali su duhovno bili mrtvi. Jer kao što je odvajanje duše od tela – smrt za telo, isto tako i odvajanje Boga od duše – smrt je za dušu. A to i jeste prava smrt: smrt duhovna.
Na tu smrt je ukazao Bog i kroz zapovest u Raju, kada je rekao Adamu: „U koji dan okusiš sa zabranjenog drveta, smrću ćeš umreti“ (Post. 3, 17). Auša Adamova je onda umrtvljena, kad se prestupom odvojila od Boga. On je telesno živeo i posle toga devetsto trideset godina. Međutim, smrt koja se uvukla u dušu zbog prestupa, ne samo što je dušu oštetila i navukla na čoveka prokletstvo, nego je i samo telo, učinivši ga mnogostradalnim i mnogostrasnim i truležnim, predala na kraju smrti. Jer zemaljski Adam je tek posle umrtvljenja unutrašnjeg čoveka prestupom, čuo: „Zemlja da je prokleta u delima tvojim. Trnje i korov će ti rađati i u znoju lica svojega ješćeš hleb svoj, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti“ (Post. 3, 17-19).
Iako će za vreme onog ponovnog budućeg rođenja, kad vaskrsnu pravednici, ustati i tela bezakonika i grešnika, to će biti da bi se predala drugoj smrti, onom večnom mučenju, neuspavljivom ognju, škrgutu zuba, krajnjoj i opipljivoj tami, mračnom i ognjenom neugasivom paklu, o kome govori prorok: „Biće sažeženi bezakonici i grešnici zajedno, i nikoga neće biti da ugasi“ (Is. 1, 31). To i jeste „druga smrt“, saglasno učenju Jovanovom u Otkrovenju (Otkr. 20, 14). Poslušaj šta kaže i veliki Pavle: „Ako po telu živite, umrećete; ako li duhom dela telesna umrtvljujete, živećete“ (Rim. 8, 13). Ovde Apostol govori o životu i smrti budućega veka. Pod životom podrazumeva uživanje večnog carstva, a pod smrću ovekovečenje onoga mučenja.
To znači da gaženje Božje zapovesti postaje uzrok dvostruke smrti, i duhovne i telesne: bilo da se radi o smrti u ovom životu, ili o onoj u beskonačnom mučenju. Prava pak smrt sastoji se u odvajanju duše od božanske blagodati i u njenom prisajedinjenju grehu. To je smrt od koje beže i od koje se straše svi oni koji imalo pameti imaju. Za one koji imaju razuma, ona je jezivija i od paklenih muka. Zato i mi bežimo od nje, koliko god nam to sile dozvoljavaju. Sve odbacimo, sve ostavimo, svega se odrecimo: i veza i poslova i želja; tj. svega onoga što nas razara i odvaja od Boga i od čega se takva smrt sastoji. Onaj koji se od te smrti čuva i boji, za njega telesna smrt nije strašna, jer u njemu obitava istinski život, koji upravo kroz smrt postaje neoduzimljiv. Jer kao što je smrt duše, prava i glavna smrt, tako je i njen život – pravi život. Život pak duše je njeno sjedinjenje s Bogom, kao što je i život tela njegovo jedinstvo s dušom. I kao što se kroz gaženje zapovesti umrtvljuje duša koja se odvojila od Boga, tako ona ponovo sjedinjena s Bogom kroz poslušanje zapovesti, oživljuje. Zato i kaže Gospod u Jevanđelju: „Reči koje ja govorim, duh su i život su“ (Jn. 6, 63). Saznavši to iz sopstvenog iskustva, apostol Petar My je govorio: „Reči života večnoga imaš“ (Jn. 6, 68). No one su „reči večnoga života“ samo za one koji su poslušni; neposlušnima ova zapovest života biva na smrt (sr. Rim. 7, 10). Tako i apostoli, koji su bili miomir Hristov, jednima su bili „miris smrtni za smrt, a drugima miris životni za život“ (2 Kor. 2, 16).
S druge strane, taj život ne pripada samo duši nego i telu. Jer on i telo obesmrćuje vaskrsenjem, izbavljajući ga ne samo smrtnosti, nego uz to i beskonačne smrti, tj. onog budućeg mučenja. On i telu daruje večni život u Hristu, u kome nema bola ni tuge, i koji je zaista besmrtan. I kao što je iza duhovne smrti, tj. za prestupom i grehom, došla telesna smrt i raspadanje u zemlji i pretvaranje u prah, a za telesnom smrću opet – osuda duše u adu, isto tako će i posle vaskrsenja duše, koje znači povratak Bogu kroz poslušanje božanskim zapovestima, doći do vaskrsenja tela, kad se ono ponovo sjedini s dušom. Ovom pak vaskrsenju će slediti istinska netruležnost i večno zajedničko življenje s Bogom svih onih koji se toga udostoje: onih koji postanu na mesto telesnih – duhovni, i koji budu živeli kao angeli Božiji na nebu. Evo šta o tome kaže Apostol: „Bićemo uzeti u oblacima na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti“ (1 Sol. 4, 17).
Kao što je Sin Božiji, postavši čovek iz čovekoljublja, umro telesno, pri čemu My ce duša odvojila od tela, ali ne i božanstvo, pa je On stoga, vaskrsnuvši Svoje telo, vazneo ga na nebo u slavi, tako se dešava i sa onima koji ovde na zemlji žive po Bogu. Razlučujući se sa telom, ali se od Boga ne odvajajući, oni će u momentu vaskrsenja vazneti i telo k Bogu, i ući sa neiskazanom radošću onde gde je već ušao naš preteča Isus (sr. Jevr. 6, 20), i tako postati zajedničari Hristove slave koja će ce otkriti. To znači da će oni postati ne samo zajedničari vaskrsenja Gospodnjeg, nego i Njegovog vaznesenja, i svega bogopodobnog života Njegovog. To ce, međutim, ne odnosi i na one koji su ovde živeli telesno i koje je smrtni čas zatekao van ikakve zajednice s Bogom. Jer iako će evi da vaskrsnu, ipak će po rečima Apostola, svaki vaskrsnuti „u svome činu“ (1 Kor. 15, 25). Onaj koji je ovde umrtvio duhom telesna dela, živeće onde sa Hristom božanskim i uistinu večnim životom; onaj koji je ovde na zemlji ubio duh telesnim željama i strastima, biće, avaj, u onom životu osuđen zajedno sa tvorcem i uzročnikom zla (đavolom), i predan nepodnošljivom i večnom mučenju. To i jeste „druga“ i poslednja smrt.
Gde se začela istinska smrt, koja je stvorila i prouzrokovala privremenu i večnu smrt duše i tela? Zar se to nije desilo u zemlji života? Zato je čovek, čim se to desilo, bio osuđen, avaj, na progonstvo iz Raja Božjeg, kao onaj koji je stekao smrtonosni i za božanski Raj neprikladni život. Isto to će se desiti i sa istinskim životom, koji je uzročnik besmrtnog i pravog života duše i tela. On će imati svoj početak u ovom mestu smrti. Stoga onaj koji ne hita da ga ovde useli u dušu, neka ne obmanjuje sebe praznim nadama da će ga onamo primiti. I neka se ne nada da će se na sudnjem času udostojiti Božjeg čovekoljublja. Jer tada će biti čas nagrade i kazne, a ne sažaljenja i čovekoljublja. Vreme otkrivenja strogosti i gnjeva i pravednog suda Božjeg, čas u koji će se pokazati silna i moćna ruka, upravljena na mučenje neposlušnih. Teško onome koji padne u ruke Boga živoga! Teško onome koji onde iskusi gnev Božji, koji nije iskusio još ovde, kroz strah Božji, silinu gneva Njegovog, i koji nije stekao unapred, preko dobrih dela, zalog i zaruke Njegove čovekoljubivosti. Jer to u stvari i jeste smisao sadašnjeg života; upravo zato nam je Bog i dodelio ovaj život, dajući nam mogućnost pokajanja. Kad ne bi bilo tako, onda bi čovek onog momenta kad je pogrešio, bio lišen života. Inače, kakvu korist bi imao od njega? – Zato je uopšte neumesno da se ljudi predaju očajanju, iako ga lukavi podmeće na raznovrsne načine, i to ne samo onima koji žive nemarno i lakomisleno, nego ponekad i podvižnicima.
Pošto je, dakle, vreme ovoga života vreme pokajanja, to već sama činjenica da je grešnik koji želi da se vrati Bogu još živ, jeste svedočanstvo da ga Bog prima. Jer ovdašnjem našem životu uvek je saprisutna sloboda volje. A sloboda volje ima kao osnovu mogućnost primanja ili odbacivanja gore ukazanog puta života i smrti. Čovek može da izabere ono što hoće. Gde je tu onda mesto za očajanje, ako je svagda i svima moguće, naravno ako to zažele, da zadobiju večni život? Vidiš li ko liko je Božje čovekoljublje! Bog nas ne kažnjava u početku zbog naše neposlušnosti pravednom kaznom, nego nam po Svojoj dugotrpeljivosti ostavlja vreme za povratak. U tom vremenu dugotrpeljivosti On nam daje vlast da My se usinovimo, ako budemo hteli. Šta, zar samo mogućnost usinovljenja? I više od toga: daje nam moć da se sjedinimo s Njim, da postanemo sa Njim jedan duh. Čak i onda kad u ovom vremenu dugotrpeljivosti mi pođemo suprotnim putem, i više zavolimo smrt nego li istinski život, On nam ni tada ne oduzima darovanu vlast. I ne samo što je ne oduzima, nego nas iznova priziva: obilazi tražeći nas i vraćajući na dela života, od jutra do samog večera našeg bitisanja, shodno onoj priči o vinogradu (sr. Mat. 20, 1-10).
Ali, ko je taj koji nas zove i obećava platu? – To je Otac našeg Gospoda Isusa Hrista i Bog svake utehe. Šta je vinograd u koji nas priziva na rad? To je Sin Božji, koji je rekao: „Ja sam čokot“ (Jn. 15, 1). Jer niko ne može doći Hristu, kao što je On sam rekao u Evanđeljima, ako ga Otac ne privuče. A šta su loze? To smo mi. Poslušaj opet šta On sam kaže: „Vi ste loze a Otac moj je vinogradar“ (Jn. 15, 1. 5; 6, 44). Dakle, Otac koji nas kroz Sina izmiruje sa samim Sobom, predviđajući naša pregrešenja, priziva nas, ali ne kao one koji čine rđava dela, nego kao nezaposlene. Istina, i nerad je greh, jer ćemo i za svako prazno slovo dati odgovor (Mat. 12, 36). I kao što rekoh, previđajući grehe koje je svaki od nas učinio, Bog nas svaki put iznova priziva. Zašto nas zove? – Da obrađujemo vinograd. To znači, da se staramo o lozama, tj. o sebi samima. A posle toga, – o nepojmljivog Božjeg čovekoljublja! – obećava nam čak i platu i daje nam je, nama koji radimo za same sebe. Dođite, kaže On, primite život večni koji vam nudim prebogato! Nagradiću i zamor od puta, i samu želju da ga dobijete od Mene, kao da sam vam lično dužan. Ko je taj koji ne duguje otkup Iskupitelju od smrti? Ko ne blagodari Davaocu života? Međutim, On čak obećava unapred i platu, i to platu neopisivu! Jer, kaže On, „Ja dođoh da imaju život, u izobilju“ (Jn. 10, 10). Šta to znači „izobilje“? – Znači da Gospod ne samo što se nalazi i živi sa nama, nego nas čini i braćom Svojom i sanaslednicima. Izgleda da je upravo to „izobilje“ ona plata što je davana onima koji su pohitali životvornom Čokotu, koji su bili loze Njegove, i koji se staraju o sebi i sebe obrađuju.
Šta takvi rade? – Najpre podrezuju sve što je suvišno i nepotrebno i što sprečava sazrevanje plodova dostojnih božanske žitnice. Šta tu spada? Bogatstvo, uživanje, sujeta, slava, sve što je propadljivo i prolazno, svaka prljava i lukava strast duše i tela, sva uobražena i gorda zbrkanost uma, svako čuvenje, prizor i svaka reč koja je u stanju da duši nanese štetu. Jer ako čovek sa velikom pažljivošću i trudom ne podrezuje i ne čisti, sve ono što niče i raste u njegovom srcu, nikad neće uroditi plodom večnoga života.
Ovu čistoću o kojoj je reč mogu zadobiti i oni koji su u braku, ali sa velikim naporom i trudom. Zato svi oni koji su se od mladosti udostojili milosti Božje, koji su prodornijim okom uma osetili i videli večni život i postali zaljubljeni u njegova dobra, izbegavaju brak na dozvoljen način, pošto po rečima Gospodnjim i u vaskrsenju: „niti se žene niti udaju, nego su kao angeli Božji“ (Mat. 22, 30). Onaj, dakle, koji želi da bude kao angel Božji, taj se još ovde na zemlji, po ugledu na sinove vaskrsenja, s pravom uzdiže iznad telesnog opštenja. Uostalom, u samom početku žena je bila povod za izgovor za greh. Prema tome oni koji ne žele da sa svoje strane daju đavolu bilo kakav povod, neka odustanu od braka. Ako se uzme u obzir i nepokornost našeg tela i teškoća oko njegovog usmeravanja na vrlinu, bolje rečeno to što ga nosimo kao po prirodi buntovno, zašto onda da pristanemo da uvećamo prepreke za vrlinski život, vezujući se za mnoga i razna tela? Kako može steći slobodu, kojoj se obećala da stremi, ona koja je vezana prirodnim vezama za muža i za decu i za srodnike po krvi? Kako može da bezbrižno služi Gospodu ona koja je primila na sebe brigu o toliko njih (sr. 1 Kor. 7, 32-34)? Kako da stekne spokojstvo ona koja opšti sa tolikim mnoštvom ljudi?
Zato svaka prava devstvenica, upodobljena Devstveniku i od Djeve rođenome Mladoženji duša, koje su u devstvenosti bogougodno živele, ne samo što izbegava telesni brak, nego i uopšte svako svetsko društvo, odričući se svih srodnika, da bi mogla smelo da kaže Hristu zajedno sa Petrom: „Mi sve ostavismo i pođosmo za Tobom“ (Lk. 18, 28). Šta ima u tome čudno da, kao što zemaljska nevesta ostavi oca svoga i mater zbog smrtnog ženika, i prilepi mu se po Pismu, to isto učini i ova, i napusti ih radi nebesnog Ženika i ložnice? Zar je dozvoljeno da imaju srodstvo na zemlji oni čije je življenje na nebesima? Kako ona koja nije čedo tela, nego duha, može imati telesnog oca ili majku ili krvne srodnike? Kako ona koja se otuđila od svoga sopstvenoga tela i koja ga, koliko je to moguće, stalno izbegava, kao ona koja se odrekla telesnog života, sme da ima bilo kakav odnos sa tuđim telima? Ako, po poslovici, slično voli sebi slično i priljubljuje se uz sve ono što mu liči, onda će i djeva postati slična sa onima koje voli i ponovo pasti u ropstvo bolesne ljubavi prema svetu. A „ljubav prema svetu“, po rečima čertogoukrasitelja duhovne ložnice Pavla, „neprijateljstvo je prema Bogu“ (Rim. 8, 6). I tako, ne samo što se ona nalazi u opasnosti da se razdvoji sa nebeskim Ženikom, nego i da postane Njegov neprijatelj.
No neka te ne čudi i neka ti ne smeta to što Sveto Pismo ne osuđuje one koji se u braku brinu o svetskome, dok onima koji su obećali Gospodu devstvenost – zabranjuje da se čak i dotiču bilo čega svetovnoga, i uopšte im ne dopušta da provode život u udobnostima. Istina, Apostol Pavle se obraća i onima koji su u braku: „Vreme je kratko, tako da odsad i oni koji imaju ženu budu kao oni koji nemaju, i koji se služe ovim svetom, kao da se ne služe“ (1 Kor. 1, 29-31). Ja lično smatram da je ovo teže od podviga devstvenosti. Iskustvo svedoči da je i post lakši nego uzdržavanje od uživanja i jela. Reći ću pravedno i istinito: Onome koji se ne interesuje za svoje spasenje, nemam šta da kažem, onaj pak koji se brine o svome spasenju, taj neka zna: život u devstvenosti (monaški život) mnogo je korisniji i lakši od bračnog života.
Nego ostavimo sad ovo, djevo i nevesto Hristova, lozo Čokota života, pa se vratimo onome o čemu je napred bilo reči. Gospod kaže: „Ja sam čokot, a vi loze, Otac moj je vinogradar. Svaku lozu koja u meni plod donosi, čisti je, da bi još više rodila“ (Jn. 15, 1). Ovo neka ti je primer brige o tebi, koja je plod tvoje devstvenosti i Hristove ljubavi prema tebi. I još više se raduj, i uzvrati My svojom poslušnošću. Jedno je činjenica: kad se zlato pomeša sa bakrom, onda se ono naziva lažnim zlatom, a kad se bakar pozlati onda on izgleda mnogo sjajniji nego što je i lepši. Tako biva i sa tobom, o djevo! Kad udate čeznu za tobom i tvojim načinom života, to je za njih slava i ukras. Kada, međutim, ti počneš da čezneš za onim što je njihovo, obeščašćuješ se i sramotiš, jer te želja vraća ponovo u svet. Vraća te, s jedne strane, time što imaš veze sa onima koji su u svetu i živiš sa njima, iako si umrla za svet; s druge strane, time što stičeš ono što i oni žele sebi i svojim rođacima: izobilje materijalnih dobara, bogatstvo, počasti, slavu i u svemu tome uživanje. To će biti razlog da izgubiš ljubav i pogaziš volju svoga Ženika. A sve TO On izobličava u Evanđeljima, govoreći: „Teško onima koji se bogate! Teško onima koji se smeju! Teško sitima! Teško vama kad svi ljudi govore dobro o vama“ (Lk. 6, 26). Kako i zašto ih izobličava? Zar ne kao duhovne mrtvace? A kakvo srodstvo može da postoji između neveste života i mrtvaca? Kakva veza i odnosi sa onima koji hode putevima propasti? Širok je i prostran put kojim oni hode. I ako se ne zaustave, da bi uzeli i stekli malo od zlata tvojih vrlina, otići će u sigurnu propast. Što se tebe tiče, ti ulaziš u život uskim vratima i tegobnim putem. Onaj koji ulazi kroz uska vrata i hodi uskim putem, ne može proći ako je natovaren bremenom slave, ako je razmažen uživanjem i opterećen teretom novca i imanja.
Kad čuješ da je onaj put širok, nemoj slučajno da pomisliš da je i bez nevolja. Prepun je žalosti i nesreće. Naziva se širokim i prostranim, jer je mnogo onih koji njim hode, i to svaki natovaren bremenima prolazne ovosvetske taštine. A tvoj put, devstvenice, uistinu je uzak: dvojica se ne mogu na njemu razmimoići. Mnoge od onih koje su bile ophrvane svetskim brigama, kada su ostale bez muževa, zavolele su tvoje nebesko življenje i krenule tvojim putem, odrekavši se sveta, da bi postale zajedničari i tvojih venaca. Apostol Pavle zapoveda da takve treba poštovati, kao one koje prebivaju u molitvama i molenjima, sa nadom u Boga (sr. 1 Tim. 5, 3). Iako vrlinski život ima teškoća, ipak, to su teškoće koje donose utehu i nagradu, daruju Carstvo nebesko i završavaju opasenjem. A radosti i žalosti života koji mu je suprotan, – smrtonosne su. Jer rečeno je: „Žalost za svetom, rađa smrt, a žalost po Bogu pokajanje, na spasenje“ (2. Kor. 7, 10).
Sa toga razloga Gospod naziva blaženim ono što je suprotno svetskim dobrima, govoreći: „Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko“. Zašto rečima: „blaženi siromašni“, dodaje – „duhom“? Da bi time pokazao da On prima i smatra za blaženstvo – smernost duše. Zašto nije rekao: blaženi siromašnoga duha – i tako bi se pokazala smernost duha, nego kaže – „siromašni duhom“? Time hoće da nas nauči da je i telesno siromaštvo dostojno blaženstva, da se i njim zadobija Carstvo nebesko, ali samo onda kada se čini radi duhovnog smirenja, kad je sa ovim sjedinjeno i kad mu je ono početak i povod. Nazvavši blaženim „siromašne duhom“, Gospod je na čudesan način pokazao, šta je koren i razlog vidljivog siromaštva svetih. Šta? – Njihov duh.
Taj i takav duh, usvojivši blagodat evanđelske propovedi, postaje sam po sebi izvor siromaštva, izvor koji navodnjava svo lice zemlje, tj. našeg spoljašnjeg čoveka, pretvarajući ga u raj vrlina. To je siromaštvo koje Bog naziva blažeiim. Davši Gospod, po proroku, „sažetu reč“ celoj zemlji (Is. 10, 22), obuhvatio je njome razlog dobrovoljnog i mnogovrsnog siromaštva, pokazao šta je njegov uzrok i nazvao ga blaženim, kao i to da mnogo šta iz njega nastaje. O svemu tome On daje ukratko pouku. Jer može da se desi da neko bude siromašan i uzdržljiv, i to dobrovoljno, ali radi ljudske slave. Naravno da takav ne spada u siromašne duhom. To ca razloga što se licemerstvo rađa iz gordosti, a ona je opet suprotna duhu siromaštva. Onaj pak koji ima skrušen, smeran i smiren duh, nemoguće je a da se ne raduje i spoljašnjem siromaštvu i skromnosti. Takav sebe smatra nedostojnim slave, bogatstva i udobnosti. Upravo takvog „siromaha“ Bog naziva blaženim: onoga koji smatra sebe nedostojnim tih dobara. To i jeste pravi siromah – onaj koji ne prisvaja sebi to ime na osnovu polovičnosti. Zato i božanski Luka kaže: „Blaženi siromašni“ (Lk. 6, 20), bez onoga „duhom“. L to su oni koji slušaju, sleduju i celosno se upodobljuju Sinu Božjem, koji kaže: „Naučite se od mene, jer sam smeran i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim“ (Mt. 11, 29). Njihovo je Carstvo nebesko upravo stoga što su oni sunaslednici Hristovi.
Čovekova duša je trojična i sastoji se iz tri dela: razuma, volje i osećanja. Pošto je sve to u njoj obolelo, sasvim je irirodno što Hristos, hoteći da je izleči, počinje sa terapijom od poslednjeg, tj. od osećanja (želje, požude). Jer osnova za gnevljivost (zlu volju) i njen izvor, u stvari je nezadovoljena želja; a njihovo bolesno stanje, razara i rasejava um. Zato je nemoguće da ozdravi čovekova volja, ako se prethodno ne izleči želja i osećanje, kao što nema ozdravljenja ni razumnom delu duše, pre nego što ovo dvoje bude isceljeno.
Ako se udubimo u stvar, naći ćemo da je prvi porod zle želje, žeđ za posedovanjem. Nagon i želje za održavanjem života, nisu za osudu, jer su nam urođene, postoje u nama od samog rođenja. Srebroljublje se, međutim, pojavljuje nešto kasnije, već u detinjem uzrastu. To pokazuje da ono nema svoj početak u prirodi, nego u slobodnoj volji. Njega Apostol Pavle s pravom naziva korenom svakog zla (1 Tim. 6, 10). Neka od zala srebroljublje rađa iz sebe samoga, kao naprimer, tvrdičluk, otimačine, pljačke, krađe; jednom rečju, svaku vrstu pohlepe i lakomstva, koje isti Apostol naziva „drugim idolosluženjem“ (Kol. 3, 5). Druga zla ne izniču neposredno iz srebroljublja, ali im ono skoro svima daje hranu i uslove za nastanak.
Sve ovo što se rađa iz zemljoljublja, spada u strasti duše u kojoj se nije razbuktao oganj za tvorenje vrline. Jedno je činjenica: lakše se osloboditi ovih strasti koje nastaju po slobodnoj volji, nego onih koje imaju svoj začetak u samoj prirodi. Strasti koje se rađaju iz srebroljublja tek onda postaju nepobedive kad se izgubi vera u promisao Božji. Jer onaj koji nema vere, uzda se u novac. Takav i kad čuje reči Gospodnje, da je „lakše kamili proći kroz iglene uši, nego bogatom ući u Carstvo nebesko“ (Mt. 19, 24), ne računajući Carstvo ni u šta, bez obzira što se radi o Carstvu nebeskom i večnom, i dalje čezne za bogatstvom, zemaljskim i prolaznim. Koji žude za takvim bogatstvom mogu i da ga ne steknu, ali im sama ta želja nanosi ogromnu štetu, jer, po rečima Apostola, oni koji žude za bogaćenjem, padaju u iskušenja i đavolske zamke (1 Tim. 6, 9). Ako ga naslede, i onda im izgleda malo i ništavno, tako da oni koje ni iskustvo nije moglo da opameti, i dalje čeznu za njim kao da ga uopšte nemaju. Jer se ova bedna zaljubljenost i pohlepa ne rađa iz nemaštine. Pre će biti obrnuto: nemaština se rađa iz te lakomosti i žudnje, a ona iz bezumlja. Zato s pravom Gospod naziva bezumnikom onoga koji je porušio stare žitnice i sagradio veće (sr. Lk. 12, 18). Kako da nije bezumnik onaj, koji radi onoga što mu ne može ništa pomoći, jer „niko ne živi onijem što je suviše bogat“ (Lk. 12, 15), – žrtvuje ono što mu je jedino na potrebu?! Na mesto da bude mudar trgovac i da, koliko je to moguće, smanjuje svoje potrebe, a umnožava pravo bogatstvo, pravom trgovinom ili setvom, koje donose veliku zaradu i izobilje plodova! Takva vrsta setve, stostruko umnožava posejano seme, čak i pre nego što dođe čas žetve. Time kao da se unapred ukazuje na buduće izobilje i zaradu, za vreme neiskazane i nepojmljive žetve. I što je od svega čudnije, ukoliko je sejač siromašniji, utoliko su plodovi izobilniji.
Prema tome, naklonost bogaćenju ne može se opravdati ni tobožnjom željom za činjenjem dobra ljudima. Srebroljupci uopšte ne veruju Onome koji je obećao da će sve ostalo dodati onima, koji najpre budu iskali Carstva Božjega (Mt. 6, 33); zato se boje siromaštva, i njega uvek navode kao izgovor, pa čak i onda kad se svim obogate, stalno prikrivajući bolesnu i pagubnu požudu za bogaćenjem. Večito tako sabirajući, oni tovare na sebe beskorisno breme, bolje rečeno, zakopavaju se još za života u čudni grob. Jer dok mrtve prosto u zemlju zakopavaju, dotle se um živog srebroljupca zakopava u zlato, koje je takođe zemlja. A grob takve vrste, još je smrdljiviji od onoga pravog, bar za one koji imaju zdrava čula. I utoliko jače smrdi, ukoliko takav čovek više trpa te zemlje na sebe. Jer gadna rak rana razara organizam tako zakopanih bednika, i njen smrad stiže do nebesa, do angela Božjih i do Boga. Tako oni postaju dostojni prezrenja, i ljudi od kojih Bog okreće lice Svoje, jer se, kako kaže prorok David, „od bezumlja usmrdeše“ (Ps. 37, 6).
Od ove smrdljive i ubistvene strasti ljudi se mogu osloboditi samo dobrovoljnim siromaštvom i nemaštinom, oslobođenom čovekougađanja. A to znači siromaštvom u duhu, koje Gospod naziva blaženim. Inače monah, koji od ove strasti boluje, nikad ne može ispuniti zavet poslušanja. Ako uz to bude i uporan u srebroljublju, postoji velika bojazan, da će ga snaći teške telesne bolesti i nevolje. Dovoljan primer za to su Giezi u Starom, a Juda u Novom Zavetu. Ovome prvome se svo telo ogubalo, za svedočanstvo neizlečivosti njegove duše (2 Car. 5, 27), a drugi, pošto se obesio na Krvnoj njivi, „puče po sredi, i izasu se sva utroba njegova“ (D. Ap. 1, 18). Ako odricanje prethodi poslušanju, kako se može zadobiti ono što sledi pre onoga što mu prethodi? Ako je odricanje od sveta početak i temelj monaškog života, kako može napredovati u drugim vrlinama i podvizima onaj koji se nije najpre novca odrekao? Šta dakle? – Zar može onaj koji se još ni poslušanju nije naučio, da ti> huje sam u keliji, da živi usamljeno i da se bavi molitvom? – Ali Gospod kaže: „Gde je blago vaše onde je i um vaš“ (Mt. 6, 21). Kako može onda onaj koji na zemlji sabira, da umno gleda na Onoga koji sedi „s desne strane veličanstva na visinama“ (Jevr. 1, 3)? Kako da nasledi Carstvo onaj kome strast ne dopušta ni da pomisli čisto na njega? Zato, zaista su „blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko“.
Je li ti sad jasno, koliko strasti je Gospod samo jednim blaženstvom u korenu sasekao? Ali ne radi se samo o strasti zemljoljublja, koju smo nazvali prvim porodom zle i lukave želje. Postoji i druga strast, koju još više treba izbegavati, i treća, po zlu ništa manja. Koja je ta druga strast? To je sujetno slavoljublje. Zajedno sa uzrastom, još dok smo mladi, susrećemo se sa ovom strašću, koja se javlja pre pojave strasti teloljublja, kao neka vrsta zle pripreme za nju. Pod slavoljubljem podrazumevamo ovde poklanjanje pažnje ukrašavanju tela i raskošnosti odela. Ovu strast Oci nazivaju i svetovnom sujetnošću. Druga vrsta sujete, koja vodi sa sobom oholost i licemerje, napada one koji poseduju vrlinu. Preko njih neprijatelj pokušava da im pokrade i uništi duhovno bogatstvo.
Sve ove strasti se mogu potpuno izlečiti svesnim osećanjem i čežnjom za višim dostojanstvom, spojenim sa osećanjem čeznutljive duše da je ona toga dostojanstva i časti nedostojna. Za to je potrebno i strpljivo podnošenje poniženja od strane ljudi i smatranje da smo ih zaslužili. Pored toga i pretpostavljanje svojoj slavi slave Božje, po rečima Psalmopevca: „He nama, Gospode, ne nama, nego imenu Svojemu daj slavu“ (Ps. 115, 1). Ako čovek primeti da je nešto dobro uradio, taj uspeh treba da pripiše Bogu, i Njemu a ne sebi da oda blagodarnu hvalu. Tako će vrlina koju je primio na dar biti za njega izvor radosti a ne gordosti, pošto sam po sebi čovek ništa nema. Tako će steći smirenje, imajući oči uma danonoćno okrenute ka Bogu, kao što su „oči sluškinje“ usmerene, po rečima Psalmopevca, „na ruke gospođe njene“ (Ps. 122, 2), a sve to u strahu da ne bi, odvojen od Jedinog koji daje dobro i održava u njemu, potonuo u propast zla. A to upravo snalazi onoga koji služi gordosti i sujeti.
Lečenju ovih strasti u mnogome pomaže i usamljeno življenje, bilo u osami bilo u svojoj ćeliji. Naravno, ukoliko se taj izbor usamljeništva zasniva na osećanju sopstvene nemoći, i priznanju svoje nedostojnosti za opštenje sa ljudima. Sve ovo opet šta je drugo, nego „siromaštvo duhom“, koje Gospod naziva „blaženim“? – Ako čovek ima još u vidu i sram koji neminovno prati ovu strast tašte sujete, bežaće od nje što god više može. Jer onaj koji žudi za ljudskom slavom, biva sramoćen od istih sredstava koja upotrebljava za njeno postizanje. Starajući se o lepoti i gordeći se slavom svojih predaka i šarenilom svoga ruha, čovek pokazuje time da još uvek ima detinju pamet. Jer šta je sve to skupa, ako ne prah i pepeo! A ima li išta bednije od praha?
Otuda onaj kome ruho ne služi samo za pokrivanje i zaštitu tela, nego i za razneženost i ukrašavanje, ne samo što time otkriva onima koji ga vide, da mu je duša besplodna, nego projavljuje i bludnu bestidnost. Zato treba iznad svega imati na umu reči Hristove: „Koji meke haljine nose po carskijem su dvorovima“ (Mt. 11, 8), i apostolske reči: „a naše življenje je na nebesima“ (Fil. 3, 20). Da se ne desi da zbog ludosti u oblačenju, budemo zbačeni s neba u šatore kneza tame ovoga sveta i veka.
Isto to snalazi i one koji upražnjavaju vrlinu radi ljudske slave. Oni koji su zadobili da im je življenje na nebesima (Fil. 3, 20), nastanjuju, avaj, „slavu svoju u prah“ (Ps. .7, 6), navlačeći na sebe Davidovo prokletstvo. Molitva takvih se ne diže nebu, i svaki njihov trud dole pada, zato što su oni ostali bez krila Božje ljubavi, koja diže nebu naša dela na zemlji učinjena. Takvi se i zlopate i opet bez nagrade ostaju. Šta, zar im je jedina nagrada uzaludan trud? – He, i još nešto zarađuju: sramotu, nesabranost i lutanje pomisli, porobljenost uma i nemir u duši. Zato se i kaže u Psalmima: „Razasu Gospod kosti čovekougodnika. Posramiše se, jer ih Bog poništi“ (Ps. 53, 5).
Ova strast sujetnog slavoljublja prefinjenija je od svih drugih strasti. Zato nije dovoljno da onaj koji se bori sa njom izbegava samo povezivanje i pristanak na nju: i sami napad treba da smatra kao pristanak, i kao od takvog da se čuva. Samo ako bude tako radio, biće u stanju da preduhitri poraz. Ako se bude tako trezveno i oprezno ponašao, onda će napad strasti postati za njega izvor umilenja. Ako li ne bude tako radio, onda je neminovno pripremanje mesta za gordost. A onaj koga gordost rani, teško da se povrati, bolje rečeno postaje neizlečiv od nje. Jer u tome i jeste srž demonskog pada. Ali i pre nego što se sve to desi, sama po sebi strast čovekougađanja nanosi toliku štetu onima koji su je stekli, da oni čak i u veri trpe
brodolom, shodno Hristovim rečima: „Kako možete u mene verovati, primajući slavu od ljudi, a slave koja je od jedinoga Boga ne tražite“? (Jn. 5, 44).
Šta će ti, čoveče ljudska slava, bolje reći prazno ime slave? I to ne samo što je prazno, nego ima moć i da liši onoga što je prava slava! I ne samo to. Ona je između ostalog i uzročnik zavisti. Zavisti koja je potencijalno ubistvo i uzročnik prvo krvožednog bratoubistva, a potom i bogoubistva.
Dakle, kakvu korist ima čovek od sujete? Ona ga možda sabira, ili čuva, ili kad pogreši – povraća sebi i leči? Svakako, niko ne može nešto slično tvrditi. Lično smatram da se u njoj otkrivaju i pod vidom vrline izvršene zloupotrebe. Ako neko dobro prouči sujetno slavoljublje, pronaći će da ono na veoma lukav način prouzrokuje i projavljuje mnogobrojne nedostatke najgore vrste. Ponekad ono još ovde skida sa sebe bestidno masku i posramljuje one koji su u njega zaljubljeni, bez obzira na to što jelinski mudraci smatraju da se bez njega ne može ništa postići u životu. Kakva zabluda! Nije ih sramota da tako nešto tvrde! Mi, međutim, koji nosimo ime Onoga koji je na čovekoljubiv način pomazao kroz Sebe samoga našu ljudsku prirodu, nismo tako naučeni, nego imamo Njega, Hrista, za merilo svega što činimo. Mi koji se po Njemu upravljamo, sve najbolje što postižemo, tvorimo ga uz Njegovu pomoć i za Njegovu ljubav, sve radeći u slavu Božju, bez ikakve želje da ugodimo ljudima. I stvarno im ne ugađamo, po Pavlu velikom tajniku Zakonopoložnika (Hrista) i našem zakonodavcu, koji kaže: „Jer ako bi ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov“ (Gal. 1, 10).
A sada da vidimo da li se i treći izdanak ove zle požude (želje, pohote), može da iskoreni siromaštvom, koje je nazvano „blaženim“. Taj treći izdanak pohotom obolele duše jeste ugađanje stomaku, črevougodije, iz koga se rađa svaka telesna nečistota. Zašto ugađanje stomaku stavljamo na treće i poslednje mesto, iako nam je ono u prirodi od samog rođenja? I ne samo ono, nego se i detorodni prirodni nagon zapaža već kod dece, dok su ona još odojčad. Zašto onda stavljamo bolest telesne pohote na poslednje mesto? Upravo zato što to pripada našoj prirodi; a ono što pripada prirodi, ne podleže pod osudu, jer je stvoreno dobrim Bogom, da bi mi kroz njega u dobrim delima živeli. Otuda, to nisu znaci obolelosti duše: oni to postaju tek kod onih koji ih zloupotrebljavaju.[45] To znači kad se staramo o telu radi zadovoljenja požuda, onda strastoljublje postaje zla strast, koren telesnih strasti i bolest duše. Tu najpre postrada um. Zato što prvo iz uma izviru lukave strasti, Gospod i kaže da iz srca izlaze zle pomisli, i da su one te koje pogane čoveka (sr. Mt. 15, 19). Još pre Evanđelja o tome svedoči Mojsijev zakon: „Pazi na sebe, da ne bi skrivena reč u srcu tvom, postala bezakonje“ (Pon. Zak. 15, 9).
No iako je um taj koji prvi stiče zlo nastrojenje, ipak potsticaj dolazi odozdo preko čula: on, upijajući u sebe pretstave čulnih predmeta postavlja se u strasni odnos prema njima. UM podleže toj zloupotrebi osobito preko očiju, koje su prve u stanju da još izdaleka privuku i upiju nečistotu. Očigledan dokaz za to je naša pramajka Eva: ona je prvo videla da je plod milina gledati, i da je veoma drag radi znanja, pa je trk. tada, saglasivši se u srcu, dotakla se i okusila sa zabranjenog drveta (Post. 3, 6). Dobro smo, dakle, rekli da nečistim strastima prethodi i služi kao priprema poraženost čarima tela. Otuda i otačka zapovest: „Lepotu tuđih tela ne upoznavati“ (Prem. Is. Sirah. 9, 8) i u sopstveno telo ne biti za ljubljen.
Iako se, dakle, nagoni zapažaju već u samoj detinjoj prirodi, oni ne potstiču na greh pre nego pomisao postane ogrehovljena, već pomažu održanju života. Zato kao takvi oni nisu nešto zlo. A pošto telesne strasti imaju svoj začetak u ogrehovljenosti uma, to treba prvo njega izlečiti. Ovde važi isto ono što važi i za požar: onaj koji hoće da ga ugasi, ako misli da odozgo razbija plamen, trud će mu biti uzaludan. Požar će biti savladan tek onda kad se ukloni zapaljivi materijal. Isto to važi i za bludne strasti. Ako se čovek oruža samo postom i zlopaćenjem tela, a ne isuši unutrašnji izvor pomisli molitvom i smirenjem, ništa neće postići. A ako, kao što rekosmo, osvećuje smirenjem i molitvom sami koren, onda će steći i osvećenje svoje spoljašnosti. Mislim da upravo to znače i reči Apostola Pavla, koji kaže: „Opašite bedra svoja istinom“ (Ef. 6, 14). To je i bogomudro mišljenje jednoga od Otaca, da se silom uma „opasuje“ požudni deo u čoveku i savlađuju podbedrene i niže strasti. No, da ne bi telo bilo neukrotivo i snažnije od razuma, neophodno je i zlopaćenje tela i umereno uzdržavanje od hrane.
Ništa, dakle, drugo nije u stanju da izleči od telesne strasti, izuzev telesnog truda i molitve, koja dejstvuje iz smirenog srca, tj. izuzev „siromaštva duha“, koje Gospod naziva blaženim. Zato ako neko (od monaha) želi da se obogati osvećenjem, bez koga niko neće videti Gospoda( Jevr. 12, 14), neka ne izlazi iz svoje ćelije, provodeći život svoj u smirenom podvigu i molitvi. Jer je ćelija onoga koji dobro monahuje, pristanište celomudrenosti. A svuda van nje, osobito po trgovima i vašarima, prepuno je bludnoga nemira, koji se rađa iz nepristojnih razgovora i prizora i koji porobljuje bednu dušu monaha, na takvim mestima prisutnog.
Svet zla bi se mogao nazvati „goreći oganj“, koji na mesto drva gori one koji sa njim dolaze u dodir i pretvara u pepeo svaku njihovu vrlinu. Plamen koji ne spaljuje može se naći samo u pustinji (sr. Izl. 3, 3). Zato tebi neka bude ćelija na mesto pustinje, skrivaj se u njoj malo, dok te ne prođe zima strasnosti i strastoljublja (sr. Is. 26, 20). A kad ona prođe, onda prestaje da bude škodljivo i opštenje sa spoljnim svetom. Tada ćeš biti zaista siromašan duhom, zadobićeš carovanje nad strastima, pa će te i Gospod zvati blaženim, govoreći: „Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko“ (Mt. 5, 3). Zar nije i pravo da budu nazvani blaženima oni koji se celosno uzdaju u Njega a ne u novac? Koji ne čeznu da se dopadnu bilo kome drugome, osim Njemu? Koji na ovako smiren način hode pred licem Njegovim? Steknimo zato i mi siromaštvo, smirivši se duhom i podvizavajući se telom, oslobodivši se zemaljskih blaga, da bi Božje Carstvo postalo naše i da bi, postavši naslednici Nebeskog carstva, ostvarili blažena nadanja.
Gospod, postavivši ovo blaženstvo kao neki siže i zaglavlje Evanđelja našeg spasenja, ne samo što je jednom rečju obuhvatio tolike vrline i tolika zla izbacio iz svoga blaženstva, a one koji dobro obrezuju pokajanjem požudni deo duše od tih zala, blagoslovio; On je njime obuhvatio i mnogo šta još, što je uporedivo ne sa obrezanjem, nego sa nevoljama koje nastaju od velikih hladnoća i ciče, snega, mraza i vetrova, tj. sa nevoljama koje trpe biljke u toku leta i zime, izložene mrazu i vrućini. To su nevolje bez kojih nikad ništa što na zemlji raste, ne može ploda doneti. Šta je to u stvari? – To su razna iskušenja koja nas snalaze, koja treba sa blagodarnošću da podnosi svaki onaj koji misli da donese ploda Odgajitelju duša. Kad bi neko, naprimer, zaštitio iz samilosti biljke od vremenskih nepogoda, ogradio ih i pokrio krovom i sprečio da do kraja izdrže ono što ih snalazi, ma koliko se takav o njima brižljivo starao, podrezivao ih i čistio, – ipak od njih nikakvog ploda neće dobiti. Treba pustiti rastinje da sve ovo pretrpi, pa tek posle zimskih nepogoda, kad dođe proleće, ono će proklijati, iscvetati i bogato izlistati, i zajedno sa divnim omladcima zametnuti plodom. Ti plodovi potom rastu u dodiru sa sunčanim zracima, sazrevaju i postaju pogodni za jelo i branje.
Isto to važi i za čoveka. Onaj koji ne pretrpi junački tegobno breme iskušenja, nikada neće uroditi plodom dostojnim večnih božanskih žitnica, pa makar i sve ostale vrline posedovao. Jer pravi podvižnik postiže duhovno savršenstvo samo kroz trpljenje željenih i nepoželjnih teškoća. Neke od njih mu se nameću spolja a druge dolaze iznutra. Ono što biljkama nameće priroda, odgajivači koji ih obrađuju i vremenske promene, to mi, razumne loze Hristove, poslušne Vinogradaru duša, posedujemo po slobodnom pristanku, dobrovoljno se trudeći. A bez trpljenja onoga što nas bez naše volje snalazi, ni ono što dobrovoljno uradimo neće zadobiti Božjeg blagoslova. Jer se ljubav prema Bogu najbolje isprobava nevoljama, koje dolaze od iskušenja. Zato duša treba prvo da pretrpi nevoljne teškoće, pa kad se kroz to navikne da prezire slast i slavu, onda će joj biti veoma lako da podnosi i dobrovoljna stradanja.
Onaj koji prezre uživanje i slavu radi duhovnog siromaštva i koji smatra da su mu potrebni još jači lekovi pokajanja, taj će biti uvek spreman da pretrpi svaku nevolju. Takav prihvata svako iskušenje kao nešto što je zaslužio i raduje se kad ga zadesi, primajući ga kao nešto čime se čisti duša. Ono mu postaje povod skrušene i veoma korisne molitve, davalac i čuvar duševnog zdravlja. On ne samo što nezlobivo oprašta onima koji ga iskušavaju i ponižuju, nego im čak i blagodari i moli se za njih kao za svoje dobrotvore. Zato ne samo što i sam. on dobija oproštaj svojih grehova i obećanu nagradu, nego zadobija i Carstvo nebesko i blagoslov Božji, nazivan blaženšl od Gospoda zbog smirene dugotrpeljivosti.
Pošto smo se ukratko dotakli tajne duhovnog obrezanja, reći ćemo u nastavku nešto i o njegovim duhovnim plodovima. Posle onih koji su kroz siromaštvo duha stekli neoduzimljivo bogatstvo, Jedini Blaženi čini u produžetku zajedničarima svoga blaženstva one koji plaču: „Blaženi“, kaže On, „oni koji plaču jer će se utešiti“ (Mt. 5, 4). Zašto je Hristos spojio plač sa siromaštvom? Zato što on večito ide sa njim. Ali postoje dve vrste plača: Jedno je plač zbog siromaštva u svetu, za koji Apostol kaže da je uzročnik duhovne smrti; a drugo, zbog siromaštva po Bogu, koji daje pokajanje na spasenje duše (sr. 2 Kor. 7, 10). Prvom neželjenom siromaštvu, sledi i neželjeni plač, a drugom dobrovoljnom – željeni. Plač koji je ovde nazvan blaženim, povezan je sa siromaštvom po Bogu: radi njega neophodno nastaje, od njega zavisi kao od svog uzroka i od njega dobija svoj dobrovoljni i duhovni karakter.
Da vidimo sada, na koji to način blaženo siromaštvo rađa blaženi plač. Kao što se vidi iz onoga što smo napred ukratko rekli, postoje četiri vrste duhovnog siromaštva: siromaštvo uma, telesno siromaštvo, materijalno siromaštvo i siromaštvo u iskušenjima koja nam se spolja nameću. No neka niko ne misli, ako smo podelili siromaštvo na delove, da je ono i u praksi podeljeno. Svojstvo sva četiri ova njegova vida jeste njihovo zajedničko ostvarivanje. Zato su i uključena u jedno blaženstvo, koje na divan način ukazuje upravo na naš duh kao na neki koren i uzrok ostalih vidova siromaštva. Zato kad naš duh usvoji blagodat evanđelske propovedi, postaje kao što je rečeno, izvor siromaštva, koje natapa svu našu zemlju (Post. 2, 6), tj. spoljašnjeg čoveka, koga preobražava u istinski vrlinski Raj.
Iz sve četiri postojeće vrste duhovnog siromaštva, rađa se svakoj od njih svojstveni plač, sa odgovarajućom utehom. Od dobrovoljnog telesnog siromaštva i smirenja, u koje spada glad, žeđ, bdenje i uopšte telesno zlopaćenje i podvizavanje, kao i trezvena sabranost čula, – rađa se ne samo duhovna tuga nego i suze. Kao što je normalno da se iz uživanja, preterane razneženosti i blagostanja rodi neosetljivost, okamenjenost i tvrđa srca, tako se i iz uzdržljivog i skromnog načina života rađa skrušenost srca i umilna žalostivost, koja odgoni svaku gorčinu i daruje slatko radovanje i spokojstvo. S pravom je rečeno da se bez te skrušenosti srca nemoguće osloboditi od zla. A da bi srce postalo skrušeno i smerno, potrebno je trojako uzdržanje: od sna, hrane i telesnog uživanja. Kada se duša preko ove skrušenosti oslobodi zlobe i gorčine, tada zadobija duhovnu radost. Upravo to i jeste uteha zbog koje Gospod naziva blaženima one koji plaču. To potvrđuje i Sv. Jovan Lestvičnik rečima opisa duhovne lestvice:. „Žeđ i bdenje razmekšavaju srce; kad srce omekša, naviru suze. Onaj koji to isproba, nasmejaće se.“ I to, kao što je Gospod obećao, blaženim smehom utešen (sr. Mt. 5, 4).
Tako, dakle, nastaje plač od telesnog bogoljubivog siromaštva, koji daruje blaženu utehu onima koji ga steknu. Ali kako on nastaje od sabranog uma i oboženog smirenja duše? – Stalni pratilac smirene duše je samoosuđivanje. Ono uliva najpre jak strah od pakla, iznosi pred oči zajedno sve one strašne kazne, budeći u duši trepetno saznanje da je pakao neopisiv i mnogo teži od onoga što se o njemu može reći. Koliko je strašno samo saznanje njegove beskonačnosti! Jer i žega i mraz, i tama i oganj, nemir i okamenjenost, okovi i strahote i ujedi večnoživih zverova – sve se to ujedno sabira u momentu osude (na paklene muke). I opet sve je to malo da bi moglo da pretstavi veličinu muke, koja je po rečima Svetog Pisma tolika, da ni na um čoveku ne može pasti (sr. 1 Kor. 2, 9). Taj beskorisni, neutešni i neprestani plač javlja se kod onih koji su zgrešili Bogu, iz saznanja njihovih prestupa. Tu u paklu, gde su svi razgolićeni i izgubljena nada na spasenje, nevoljna griža savesti umnogostručuje u svakom pojedincu sa plačem sjedinjenu patnju. Ovaj plač, kao neprestan, postaje večno iznova povod drugoga plača; i dodaje na tamu još ljuću tamu i žegu bez osveženja i neopisivo bezdanu dubinu poniženja.
Ako se, međutim, taj plač probudi ovde na zemlji, od neprocenjive je koristi. Jer Bog nas milostivo uslišuje. On se spustio do nas i posetio nas, i obećao utehu onima koji tako plaču. U stvari, On sam je ta uteha, budući da je Utešitelj i da se tako zove (Jn. 14, 16). Da li ti je sada jasno šta je to plač smirene duše i šta se podrazumeva pod utehom? Ali i samoosuđivanje samo po sebi, kad ostane duže vremena natovareno kao neko duhovno breme na svesni deo duše, pritiska ga i razbuđuje i isceđuje iz njega vino spasenja, koje veseli srce čovekovo (Ps. 103, 15), tj. našeg unutrašnjeg čoveka. To je vino duhovnog umilenja. Pomoću plača ono istovremeno iskorenjuje i strasti i ispunjuje dušu blažene radosti, oslobađajući je ljute tegobe. Zato su zaista „blaženi oni koji plaču, jer će se utešiti“ (Mt. 5, 4).
Neimanje, tj. materijalno siromaštvo povezano je, kao što smo rekli, sa duhovnim siromaštvom, i tek onda kad njih dvoje idu zajedno, savršeni su i bogougodni. Kako preko toga siromaštva zadobijamo plač i u njemu utehu, shvatićeš ako budeš pažljivo slušala. Kada se čovek pozdravi sa svim što je y svetu: kad se odreče novca i imanja, odbaci ih i razdeli sirotima (Lk. 14, 33), oslobodivši se tako briga o njima, onda je duša u stanju da se preda posmatranju same sebe, kao slobodna od svega onoga što je privlači spolja i rasejava. A kad se um odvoji od svega što je čulno, uzdigne iznad rastrzanosti mnoštvom briga i ugleda unutrašnjeg čoveka, prvi mu je trud da spere plačem odvratnu masku, koju je stekao od prizemnih strasnih lutanja i zabluda. Pošto skine sa sebe to bezoblično pokrivalo, tada, budući da duša više nije apsorbovana raznim predmetima, spokojno ulazi u unutrašnje riznice svoje i u tajnosti se moli Ocu (Mt. 6, 6). On mu tada najpre daruje obitalište svih drugih darova: mir i tišinu pomisli. Posle toga, usavršava ga smirenjem, roditeljkom i sabirnim sočivom svih vrlina. Tu se ne radi o lako stečenom smirenju, koje se sastoji od veštih reči i licemernog ponašanja, nego o onom koje je posvedočeno blagim i božanskim Duhom: koje sam Duh zida u čoveku, obnavljajući u dubinama njegovog bića (Ps. 50, 11). A y tim dubinama, kao u nekoj bezbednoj ogradi ili umnom raju, niče raznovrsno drveće istinskih vrlina. U samoj sredini niču sveštena carstva ljubavi, a y njihovom predvorju cveta neizreciva i neoduzimljiva radost, prvina i zalog budućeg veka.
Neimanje, siromaštvo, majka je bezbrižnosti, bezbrižnost duhovne budnosti (pažnje) i molitve, a ove dve – plača i suza. Duhovni plač i suze čiste od zabluda; a kad zablude budu odbačene, onda je lako, pošto se prepreke uklone, hoditi putem vrline; tada i savest postaje besprekorna. Iz svega toga izvire radost i blaženi smeh duše. Tada se i bolna suza pretvara u slatku a reči Božje postaju sladost jeziku i ustima slađe od meda (Ps. 118, 103). Molitvene želje se pretvaraju u blagodarenje a proučavanje božanskih zapovesti postaje radost srca, koju prati nepostidna nada. Ta nada ima ulogu početka, jer se kroz nju sve ovo na opitu isprobava i delimično upoznaje preizobilno bogatstvo blagodati Gospodnje (Ef. 2, 7). To potvrđuje i proročko slovo: „Okusite i vidite da je blag Gospod“ (Ps. 33, 9), Gospod koji je radovanje pravednika, veselje dobrih, smernost smirenih, i onih koji zbog Njega plaču – uteha.
Šta, znači li to da je ovo vrhunac utehe? Zar su samo ovo darovi duhovnih zaruka? Zar Ženik ne otkriva sebe čistije onima koji se usavršavaju blaženim plačem, koji su se očistili i nevestinski ukrasili vrlinama? Besumnje, ovo nije sve. No ono što ću sada reći, izložiće me optužbama zavidljivaca, koji kao da mi kažu: „He prorokuj u ime Gospodnje“ (sr. Jer. 11, 21), inače, „razglasićemo ti ime kao zlo“ (Lk. 6, 22), time što ćemo te klevetati i lažne optužbe protiv tebe sastavljati i širiti. Ali ja se ne osvrćem na to, nego produžujem svoju misao, imajući poverenja u svetootačko učenje i iznoseći ga, na njega se ugledajući i njime druge prosvećujući. Jer Sveto Pismo kaže: „Verovah, zato govorih“ (Ps. 115, 1). Tako „i mi verujemo, zato i govorimo“ (2 Kor. 4, 13).
Kad se, dakle, svaka u duši nastanjena strast odstrani iz nje, a um, kao što smo već rekli, vrati sam sebi, sabravši celosno i sve druge duševne sile, tada on vršenjem vrlina udobrotoljubljuje dušu, napredujući ka sve većem savršenstvu, raspoložen i za dalje delatno uzdizanje (sr. Ps. 84, 5). Šta više, čisteći i perući sebe uz Božju pomoć, um ne samo što se čisti od demonskih nanosa, nego odstranjuje i sve drugo naknadno stečeno, makar se radilo i o nečemu vrednosnijem i smislenijem, A kad se preuznese iznad svega duhovnog (inteligibilnog) i iznad maštovitih pojmova o njemu, i odreče se Svega bogoljubivo i pobožno, tada kao što je rečeno, „gluv i bezglasan“ staje pred Boga. U tom momentu savlađuje zakon materije i nesmetano oblikuje se u svoj najuzvišeniji oblik budući slobodan od svega spoljašnjega. To mu omogućuje blagodat iznutra, koja na bolje preobražava, i što je još čudnije, neizrecivom svetlošću obasjava nutrinu duše i usavršava unutrašnjeg čoveka. A „kada svane dan i zvezda Danica se pojavi u srcima našim“ (2 Petr. 1, 19), po rečima vrhovnog među apostolima, tada izlazi, saglasno proroku, „pravi čovek na svoj istinski posao“ (Ps. 104, 23), i služeći se svetlošću kao putem uzlazi, ili se uzvodi, na „večne gore“ (up. Ps. 75, 5). I u toj večnoj svetlosti on postaje vidilac, o čudesa! nadzemaljskih stvari. Da li se pri tom odvaja ili ne odvaja od materije s kojom je u početku stvoren, to ostaje tajna samoga puta. Taj uspon se ne vrši na maštovitim krilima razuma, koji po svemu kruži i luta i koji nije u stanju da postigne tačno i sigurno saznanje, ni preko otsutnih čulnih predmeta, ni preko onostranih (trascedentnih) pojmova. Ovde se radi o istinskom uspinjanju: neizrecivom silom i energijom Duha i duhovnom i neizrecivom poznajom, duša čuje neizrecive reči i vidi, nevidljive stvari; pa i kad se otud vrati, sva je pogružena u čudo i takmiči se sa neumornim pojcima, postavši uistinu kao neki Angel Božji na zemlji i privodeći Bogu kroz sebe samu svu tvorevinu.
Pošto je i sam u opštenju i zajednici sa svim što postoji, sad um postaje zajedničar i Onoga koji je iznad svega, da bi se i ono što pripada čoveku, kao obrazu Božjem, potpuno ostvarilo. Zato i kaže božanski Nil: „Čisto stanje uma je duhovna visina, slična boji neba, koju za vreme molitve obasjava svetlost Svete Trojice“. Isti svetitelj kaže na drugom mestu: „Ako neko želi da vidi pravo stanje uma, neka se oslobodi svih pomisli i onda će ga ugledati sličnog boji sapfira ili neba“. Ali ovo je nemoguće postići bez sticanja bestrašća. Za to je potrebna pomoć Božja i izlivanje na um svetlosti koja mu je srodna. I Sv. Diadoh kaže: „Dve stvari nam daje blagodat kroz sveto Krštenje, od kojih je jedna beskrajno uzvišenija od druge. Ona nas prvo obnavlja vodom i daruje prvobitnu čistotu onoga što je u nama „po obrazu“ Božjem, čisteći sa nas svaku prljavštinu greha, a potom, daje pristanak da sarađuje sa nama. Kada, dakle, um počne da se hrani dobrotom Presvetog Duha i da to živo oseća, treba znati da tada blagodat počinje kao da slika na onome što je „po obrazu“ Božjem, ono što je „po podobiju“. A savršenstvo podobija (bogosličnosti) saznaćemo putem prosvetljenja“. Isti Diadoh kaže „da se duhovna ljubav ne može zadobiti, sve dok čovek stvarno ne doživi prosvetljenje Duhom Svetim“. Ako um ne stekne kroz božansku svetlost savršeno „po podobiju“, ipak će biti lišen savršene ljubavi, makar posedovao sve druge vrline.
Isto tako i prep. Isak Sirijanin kaže da oblagodaćeni um vidi za vreme molitve svoju čistotu, sličnu nebeskoj boji, koju su izrailjski Starci nazvali „Božje mesto“, kad im se na Sinajskoj Gori Bog javio. Isti kaže i ovo: „Postoji čistota uma koju za vreme molitve obasjava svetlost Svete Trojice“.
Um koji se udostojio ove svetlosti predaje i telu, koje je sa njim sjedinjeno, mnoge znake božanske lepote, posredujući između blagodati Božje i telesnog sastava i dajući silu onome što je po sebi nemoćno. Otuda nastaje bogopodobno i ni sa čim uporedivo vrlinsko nastrojenje i potpuna nepokretnost na zlo i neprijemčivost za njega. Otuda Logos Božji, razotkrivajući zakone bića i otkrivajući iznutra kroz čistotu tajne prirode, uzdiže preko njih, putem analogije, razum vernih posmatrača, ka poimanju onoga što je natprirodno; poimanju u koje se svojim dodirima nastanjuje sam Otac Boga Logosa.
Iz svega ovoga nastaju i druga raznovrsna čudotvorenja: vidovitost, prozorljivost i govorenje o onome što se negde daleko događa, kao da je pred očima. I što je od svega najveće, te blažene duše uopšte ne postavljaju sebi to kao cilj. Kao što neko koji gleda u sunčane zrake, vidi i prašinu u vazduhu, iako mu to nije bio cilj – tako i ovde: oni koji čisto opšte sa božanskim zracima kojima po prirodi pripada otkrivenje svega što postoji, i to ne samo onoga što jeste i što je bilo, nego i onoga što će se desiti, – takvi uzgred stiču pravo znanje o svemu tome, po meri čistote duše. Za njih je od velike koristi i povratak uma samom sebi i njegova sabranost. Šta više, ne samo uma nego, iako je to čudno i reći, i sabranost svih duševnih sila u umu, i po umu i Bogu njihovo dejstvovanje. Ispravljene tim dejstvom one se usmeravaju pravilno prema svome Prvoliku, time što im blagodat ponovo vraća njihovu iskonsku i neopisivu lepotu. Eto to je visina na koju uzvodi blaženi plač smerne srcem i siromašne duhom (Mt. 5, 3 i dalje).
Ali pošto ovo prevazilazi naše moći, zbog lenjosti kojoj smo podložni, vratimo se ponovo temelju svega ovoga i pozabavimo još malo plačem. On prati i sve vrste nevoljnog i po svetu siromaštva. Jer kako je moguće da ne tuguje onaj koji je ostao bez novca i koji silom prilika gladuje, kao i onaj koji je ponižen i pritisnut bedama? No plač ove vrste je bezutešan, utoliko pre ukoliko se siromaštvo uvećava i produžuje, bolje rečeno, ukoliko je onaj koji od njega strada udaljeniji od pravog znanja. Jer on ne potčinjava razumu čulna zadovoljstva i stradanja, nego pre ona njega porobljuju; a zloupotrebom razuma on ih nažalost beskorisno još i umnožava, šta više i na svoju veliku štetu. Jasan znak i izobličenje takvog čoveka jeste njegovo neverje u Evanđelje Božje, i u proroke pre njega i u one koji su posle njega i njime bili naučeni da blagoveste: da se siromaštvom stiče nepotrošivo bogatstvo; bedom skrivena slava; uzdržanjem bezbolno uživanje; trpljenjem iskušenja koja nailaze – oslobođenje od večne muke i tuge, koja očekuje one koji su zavoleli neobuzdani ovozemaljski život i koji nisu hteli da uđu u život na uska vrata i tegobnim putem (sr. Mt. 7, 14). Zato dobro kaže Apostol Pavle da tuga za svetom rađa smrt (2 Kor. 7, 10).
Iz svega što smo rekli vidi se da je takva tuga greh koji rađa smrt. Ako je večna božanska svetlost istinski život duše, koju ona stiče plačem po Bogu, o čemu svedoče i sveti Oci koje smo napred naveli, onda je smrt duše – zla tama koja se u duši javlja iz tuge za svetom. To je ona tama o kojoj kaže Vasilije Veliki: „Greh, koji dobija svoje biće nedostatkom dobra, uvlači se i urezuje u dušu preko nepravednih dela kao duhovna tama“. Isto to kaže i prep. Marko Podvižnik: „Kako može onaj kojim su zagospodarile nečiste pomisli da vidi njima prikriveno lice greha, koje je tama i magla duše, useljena u nju preko prljavih pomisli, reči i dela? Onaj opet koji nije primetio taj sveprožimajući greh, kad će se očistiti od njega molitvom? A ako se ne očisti, kako će biti u stanju da pronađe „mesto“ čiste prirode? He pronađe li to „mesto“, kako može videti unutrašnje obitalište Hristovo?“
Neophodno je, dakle, uporno kucati molitvom i tražiti to obitalište, i to ne samo da ga zadobijemo nego i da ga saču vamo. Jer postoje i oni koji su ga našli, pa ga onda izgubili. Obično poznavanje molitve i slučajni dodir sa njom poseduju možda i oni koji su se kasno sa njom upoznali kao i mladići. Međutim, strpljivo i uporno molitveno delo i trud teško da se srete i kod mnogoiskusnih i pobožnih staraca. Sa ovim je saglasan i prep. Makarije Egipatski, nebom ozareni, kao i sav zbor prepodobnih Otaca.
Kao što ova tama nastaje i rađa se iz svih prestupa, tako, ako proučimo tugu za svetom, naći ćemo da je ona nastala od svih strasti i da joj one daju snagu. Kao takva ona nosi u sebi sliku i neka vrsta je začetka, pripreme i zaloga beskonačnog plača, koji tek treba da snađe one koji su odbili da prime plač Gospodom nazvani blaženim. Ovaj drugi, ne samo što donosi utehu kao nagradu i ima kao plod zalog večnog radovanja, nego učvršćuje i vrlinu, isceljujući dušu od promenljivosti i od pohotljivosti na zlo. Jer ako neko postane siromašan i smiri se i počne da živi po Bogu skromno, ali pri tom napretku ne stekne duhovni plač, takav ostaje prevrtljiv i lako se povraća na ono što je jednom napustio, žudeći za onim čega se odrekao u početku i pokazujući se tako kao prestupnik. Ako li bude uporan i istrajan u nastrojenju blaženog siromaštva i kroz to zadobije plač, tada će ostati čvrst u tvorenju dobra i više se neće povraćati na staro zlo. Jer, po rečima Apostola, tuga po Bogu stvara u duši pokajanje na spasenje, za koje se ne kaje (2 Kor. 7, 10). Zato je neki od Otaca i govorio da plač „delja i čuva“ (čoveka). I nije samo u tome korist od plača što on skoro kao da čini čoveka imunim na zlo i neprevrtljivim ka onome što je u prošlosti zgrešio; on čak te prošle grehe predstavlja kao da se ni desili nisu. Pošto čovek upravo zbog njih tuguje i plače, Bog mu ih uzima kao da ih je učinio nehotimično. A za ono što je nehotično, ne snosi se odgovornost. Tako i onaj što tuguje zato što je siromašan, pokazuje da siromaštvo ne prihvata dobrovoljno, pa će stoga pasti u đavolje zamke zajedno sa onima koji čeznu za bogatstvom ili se bogate njime. Zato, ako se takav ne promeni i ne požuri da se izvuče iz tih zamki, završiće zajedno sa demonom u večnom paklu. A onaj koji greši pred Bogom, ako bude plakao i tugovao zbog greha svojih, Bog će mu ih pravedno uračunati kao nehotimične, te će nesmetano^hoditi putem koji vodi u život večni, zajedno sa onima koji nisu sagrešili.
Eto to je korist od početka plača, koji je dosta mučan, jer ima sjedinjen sa sobom i strah Božji. U nastavku se on na divan način spaja sa ljubavlju i zadobija slatku i svetu utehu, time što se onaj koji je plačem preobražen – hrani dobrotom Utešitelja. Ta uteha, kao po prirodi neizreciva, prosto je neshvatljiva za one koji je nisu lično okusili. Jer, ako se ne može objasniti sladost meda onima koji med nisu okusili, kako tek onda da se objasni uživanje radosti i blagodati Božje, onima koji to nisu iskusili i doživeli?!
Početak opet ovog blaženog plača liči na traženje venčanja s Bogom, koje izgleda skoro nemoguće. Stoga oni koji plaču i tuguju od žudnje za nepristupnim Ženikom, obraćaju mu se kao nekim predbračnim rečima. Tužno plaču i prizivaju Ga naričući, kao nekoga koji je odsutan i koji možda neće nikad doći. A kraj takvoga plača je čudno mladenačko savršeno sjedinjenje. Upravo zato Apostol Pavle, nazvavši „velikom tajnom“ postajanje bračnika jednim telom, dodaje: „A ja mislim na Hrista i na Crkvu“ (Ef. 5, 32). Jer kao što oni koji su venčani postaju jedno telo, tako su i oni koji pripadaju Bogu – jedan duh sa Bogom. To potvrđuje isti Apostol na drugom mestu: „Ko se Gospodu prisajedinjuje, jedan je duh s Njim“ (1 Kop. 6, 17).
Gde su, dakle, oni koji tvrde da je blagodat koja obitava u svetiteljima Božjim – tvorevina? Neka znaju da time ruže Duha Svetoga, koji kroz Svoje darivanje obitava u svetima. A mi ćemo o ovome plaču navesti još jedan jasniji primer. Početak plača liči na povratak bludnoga sina. Zato je on na povratku tako snužden, otuda i reči koje upućuje Ocu: „Oče sagreših nebu i pred tobom, i nisam više dostojan da se nazovem sin tvoj“ (Lk. 15, 21). Kraj plača je opet sličan susretu sa nebeskim Ocem i grljenju sa Njim. U momentu tog susreta sin, primivši bogatstvo neizrecivog milosrđa i stekavši kroz njega neizmernu radost i smelost, celuje Oca i biva celivan Njime. I ušavši zajedno sa Njim, sa Njim zajedno jede, uživajući zajedno sa Ocem u nebeskoj radosti.
Zato, hajdemo i mi, da u blaženom siromaštvu pripadnemo i zaplačemo pred Gospodom Bogom našim, kako bi i naše prošle grehe izbrisali, i uništili u sebi svaku sklonost ka grehu. I zadobili Utešitelja, Njime tešeni i Njemu slavu uznoseći sa bespočetnim Ocem i Jedinorodnim Sinom, sada i svagda i u vekove vekova. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TOME NOVOG (DRUGOG),
patrijarha Carigradskog
 
BIO najpre đakon i hartofilaks Velike crkve (Svete Sofije). Vremenom još više napredovao u službi, dok ne bi izabran za Carigradskog Patrijarha kao naslednik Petrov (665. g.), kako o tome svedoči Nikifor Kalist. Ostao na tronu tri godine, pobožno i bogoljubivo upravljajući narodom Božjim. Upokojio se u miru. (Po jednom Pariskom Kodeksu praznuje se 15. novembra).
 


 
NAPOMENE:

  1. Sada od Vitsaide postoje samo ruševine, zarasle u travu.
  2. O Datanu i Avironu vidi: 4 Mojs. 16, 1-35.
  3. Tojest Etiopske. Kandakija je bio opšti naziv carica Etiopskih. Etiopija – u Africi, na jugu od Egipta.
  4. Azot – bogat i utvrđen grad Filistimoki, na istočnoj obali Sredozemnog Mora. U vreme Makaveja spaljen i razrušen, pa zatim obnovljen, ali bez pređašnje slave. Sada – malo naselje Ezdud.
  5. Jerapolj Sirijski kasnije nazvan od Grka Bambika; od doba Konstantina Velikog – glavni grad Eufratske pokrajine; sada postoje od njega samo razvaline kraj današnjeg Membidža.
  6. Lidija i Mizija – severozapadne oblasti Male Azije.
  7. Apostol Vartolomej, inače Natanail; Vartolomejem nazvan po ocu; jedan od Dvanaestorice. Spomen njegov praznuje se 11. juna, 25. avgusta i 22. aprila.
  8. Spomen svete Marijamne praznuje se 17. februara.
  9. Jerapolj Frigijski – u južnom delu Frigije (Mala Azija); u starini značajan grad; danas – ruševine.
  10. U dopunu ovog opisa mučeničke končine svetog apostola Filipa postoji drevno predanje koje veli da je sveti Filip na sedam dana ranije predskazao svoju mučeničku smrt. – Sveti Filip mučenički postrada u svojoj 87. godini, za carovanja rimskog cara Domentijana, 90 godine. Svete mošti njegove biše oko 560. g. prenesene u Rim, gde i sada počivaju u crkvi svetih Dvanaest Apostola.
  11. U Aziji, na granici s Kavkazom.
  12. Likaonija – jedna od središnih oblasti Male Azije; graniči sa Frigijom.
  13. Bio na velikokneževskom prestolu od 1505. do 1533. godine.
  14. Spomen prepodobnog Kornilija Komeljskog praznuje se 19. maja.
  15. Naziv „Odigitrija“ = Putevoditeljka dat je Smolenskoj ikoni Presvete Bogorodice. Naziv je staroga porekla. Postoje tri objašnjenja: 1) Ova sveta ikona je pratila grčke careve u ratovima; 2) ova sveta ikona je prvobitno bila u manastiru „Putevoditelja“ na obali Mramornog Mora: pred njom se molili mornari pred odlazak na put; 3) dva slepca privedevi su samom Bogomajkom k ovoj svetoj ikoni, i dobili isceljenje. – Praznik ove ikone Božje Matere Odigitrije 28. jula.
  16. Andoga – reka u Novgorodskoj guberniji.
  17. Krasnoborska Trojice – Filipo-Iparska pustinja; nalazi se u predelima Novgorodske eparhije.
  18. Hasan je bio Gruzinac, rođen od hrišćanskih roditelja, ali odveden od Turaka u ropstvo, on se radi privremenih zemaljskih blaga odreče Hrista.
  19. Vizantijski car Andronik II Paleolog carovao od 1281. do 1332.
  20. Prep. Atanasije Atonski – glavni osnivač i ustrojitelj monaškog života u Svetoj Gori, i prvi zakonodavac njegov; upokojio se 1060. godine. Spomen njegov praznuje se 5. jula.
  21. U to vreme prepodobni Grigorije imađaše nešto malo preko trideset godina.
  22. Esfigmenski manastir – jedan od najstarijih svetogorskih manastira; nalazi se na severoistočnoj padini Svete Gore Atona.
  23. U vreme Preobraženja Gospodnja.
  24. 2 Mojs. 34, 29-30.
  25. Kalabrija – poluostrvo u južnoj Italiji.
  26. Shodno sveopštem verovanju Crkve, jasno izraženom u troparu Preobraženja Gospodnjeg: da vozsijajet i nam grješnim svjet tvoj prisnosušnij = neka zasija i nama grešnima večna svetlost Tvoja.
  27. Jovan XIV Apren (Kaleka) – patrijarhovao od 1332. do 1347. godine.
  28. Andronik III Paleolog, Vizantijski car, carovao od 1328-1341.
  29. Ovaj sabor održan je 1341. godine. Potom je jeres Varlaamita bila osuđena i sledbenici njeni predani anatemi još na saborima: u 1347, 1351, 1352. i 1368. god. Ovaj poslednji sabor održan je posle smrti svetog Grigorija Palame.
  30. Varlam je osuđen na saboru održanom u junu mesecu 1341. godine a Akindin na saboru u avgustu iste godine. „Ljudi uobraženi – veli Sveti Grigorije Palama – zbog svoje svetovne i prazne učenosti, koji ne obraćaju pažnju na muževe iskusne u duhovnom učenju, kada slušaju o svetlosti koja je obasjala Gospoda na gori Preobraženja i koju su videli apostoli, misle da u toj svetlosti vide nešto materijalno i stvoreno, zbog čega i tu veštastvenu, nezalaznu i večnu svetlost koja prevazilazi ne samo čuvstva nego i sam um, svode na materijalnu i stvorenu svetlost, mada je i sam Gospod, koji je zasijao svetlošću na Tavoru, nazvavši tu svetlost Carstvom Božijim (Mt. 16, 20), jasno pokazao da ona nije stvorena. A Carstvo Božije zar je nešto stvoreno i sporedno? Zar je Gospod primio na gori neku drugu svetlost koju dotle nije imao? – Neka se udalji od nas ova hula, jer ko misli tako dužan je priznati u Hristu tri prirode: Božansku, čovečansku i te svetlosti. Stoga mi verujemo da je Gospod Hristos pri Preobraženju javio ne neku drugu svetlost već onu istu koja je bila sakrivena u Njemu pod zavesom tela. A ta svetlost bila je – svetlost Božanske prirode, stoga i nestvorena, Božanstvena. Tako i po učenju bogoslovstvujućih Otaca Isus Hristos se preobrazio na Gori, ne primivši nešto i ne izmenivši se u nešto novo što dotle nije imao, nego pokazavši učenicima Svojim samo ono što je u Sebi imao… Dakle, svetlost Tavorska bila je svetlost Božanstva“.
  31. Udovica cara Andronika III Paleologa, koji u to vreme ve)g beše umro.
  32. To bi 1347. god.
  33. Isidor I – patrijarh Carigradski od 1347. do 1349. g.
  34. Jovan VI Kantakuzen – Vizantijski car od 1341. do 1355. g.
  35. Srpski car Stefan Dušan (1336-1355. god.), kome je bila potčinjena Bugarska i Grčka jednim delom.
  36. Lemnos – ostrvo u Jegejskom Moru, na istoku od Svete Gore Atonske.
  37. Jovan V Paleolog (1341-1376. god.) imao za sacara Jovana VI Kantakuzena (1341-1355) godine.
  38. Tojest muhamedancima. Svetitelj napisa iz zarobljeništva divno i utešno pismo svojoj pastvi u Solun.
  39. Spomen svetog Jovana Zlatousta praznuje se 13, novembra.
  40. Sveti Grigorije Palama upokojio se 14. novembra 1359. godine, u ovojoj 63. godini.
  41. Ove reči pripadaju savremeniku svetog Grigorija Palame, Carigradokom patrijarhu Filoteju (+ 1376. god.); nalaze se u Sinaksaru 2. sedmice Velikog Posta. – Patrijarh Filotej sastavio je službu svetom Grigoriju ubrzo posle njegove smrti. U njoj se Palama proslavlja kao „truba bogoslovlja“, „česno obitalište Duha“, „nepokolebivi stub Crkve“, „reka premudrosti“, „svetilnik sveta“, „zvezda sjajna, koja obasjava svet““prekrasna frula Duha“, „zlatosjajni jezik“, „nebeski tajnik Trojice“, „propovednik Božanske svetlosti“, „mač koji je posekao gordost Varlaamovu i svaku silu jeretičku“ kao paučinu, „iscelitelj bolesti ljudskih“, „presveti otac“, „pastir dobri“ koji je dušu svoju položio za ovce, „tvrdi stradalac i postnik“, „pobornik pobožnosti i protivnik bezbožnosti“, „usrdni zastupnik vere“, „veliki nastavnik i učitelj“, „veliki ukras monahujućih“, itd. – Na saboru 1368. godine, na kome su Varlaam i njegovi sledbenici bili konačno anatemisani, proiznesena je u pohvalu „vječnaja pamjat svjatjejšemu mitropolitu Solunskom Grigoriju Palami“, koji je „oborio“ te jeretike. – Zbog neobično velikih zasluga svetog Grigorija za pravoslavu veru, Sveta Crkva praznuje svetog Grigorija, pored 14. novembra, i u drugu nedelju Velikog Posta, koja se naziva nedelja „svjetotvornih postov“: nedelja „postova koji stvaraju svetlost“.
  42. Od posmrtnih čudesa svetog Grigorija Palame naročito je značajno sledeće čudo, koje osobito silno posvedočava istinitost Pravoslavlja i silu blagodatnog učenja svetitelja Božjeg. Na ostrvu Saturninu o prazniku svetog Grigorija, u drugu nedelju Velikog Posta, neki pijani latini posedaše sa mališanima u čamce i krenuše po moru; vreme je bilo divno, more tiho i mirno. Veseli i razdragani oni se ludirahu; i demon im ubaci zlu i pagubnu misao: pleštući rukama, oni zajedno sa dečacima stadoše kao pomahnitali vikati: „Anatema Palami! anatema Palami! Ako je Palama svet, – neka nas potopi!“ – I Bog im ispuni želju: more se otvori, i nesrećnici zajedno sa čamcima potonuše i udaviše se.
  43. Prevod s grčkog, po izdanju u „Filokaliji“, tom IV, str. 78-115, Atina 1961.
  44. Ovde Sv. Grigorije misli na svoje protivnike Varlama i Akindina i njihove pristalice.
  45. Sv. Grigorije govori o detorodnom nagonu na drugom mestu još preciznije: Polni nagon, kaže on, „nije sasvim bez greha, zato što se ne pokorava umu koga je Bog odredio da upravlja svim onim što postoji u nama“. (Omilia 14, izd. u Jerusalimu, 1857. god., str. 73). Slično kaže i na drugom mestu: „Telesni nagon (prohtev), budući da je prinudan i nasilan i budući da otvoreno ustaje protiv zakona uma, iako zdravoumni uspevaju naporom da zagospodare njime i da ga usmere samo na rađanje dece, ipak nosi na sebi od početka osudu. To zato što jeste i naziva se truležnost, i što uopšte za truležnost i raspadljivost rađa, kao i zato što nema dostojanstvo i čast svesti (svesnosti), koju je naša priroda primila od Boga, nego je strasni nagon, koji izjednačuje sa beslovesnim životinjama.“ (Omilia 16, isto, str. 83/84).

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *