NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
13. NOVEMBAR
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
JOVANA ZLATOUSTA,
patrijarha Carigradskog
 
SVETILO sveta, učitelj vaseljene, zemaljski anđeo, nebeski čovek, nenadmašni blagovesnik Večnog Evanđelja Spasovog, propovednik pokajanja, heruvimski molitvenik, svežalostivi milosrdnik, hristočežnjivi podvižnik, bogonadahnuti pesnik, bogomudri filosof, stub i tvrđava Crkve – sveti Jovan Zlatoust rodio se u glavnom gradu Sirije Antiohiji[1] oko 347. godine, od uglednih i bogatih roditelja: oca Sekunda vojvode i matere Antuse. No Jovanu umre otac vrlo rano. I sva briga oko deteta Jovana pređe na njegovu pobožnu i prosvećenu majku Antusu, kojoj beše oko dvadeset godina kada joj umre muž. Posvetivši se sva svome detetu, ona se ne hte po drugi put udavati. I vaspitavaše ona svoga sina u hrišćanskom duhu, učeći ga da živi u svetim evanđelskim vrlinama.
Utvrdivši svoga sina u hrišćanskoj veri, Antusa ga dade u školu da izuči svetovne nauke kod ondašnjeg čuvenog sofista Livanija i filosofa Andragatija.[2] Učeći grčku filosofiju Jovan se zgadi na grčko neznaboštvo, i svim bićem svojim usvoji veru hrišćansku kao jedinu i svecelu istinu, koja čoveku otkriva večni smisao njegovog postojanja i daje mu božanski neizmerno sve što mu treba za večni život u obadva sveta. I po ondašnjem običaju Jovan bi kršten u zrelijim godinama[3] od patrijarha Antiohijskog Meletija. Darovit i revnosan Jovan pokaza izvanredan uspeh u naukama, tako da je njegov učitelj Livanije, u to doba najčuveniji ritor, upitan na samrtnom času koga smatra najdostojnijim za svoga naslednika, rekao: „Jovana, da nam ga hrišćani nisu oteli“.
Posle toga Jovan otputova u Atinu[4] radi usavršavanja u naukama. Učeći se tamo, on ubrzo prevaziđe svoje vršnjake i mnoge filosofe, pošto izuči sve grčke knjige i nauke, i postade mudar filosof i krasnorečivi govornik. Ho u Atini on imađaše veoma zavidljivog protivnika u ličnosti filosofa Antimija. Zavideći dobroj slavi Jovanovoj, Antimije mrzijaše Jovana, rađaše protiv njega i ogovaraše ga. Međutim Jovan ga pred svima nadgovori bogonadahnutim rečima i ubedi premudrim razlozima, i tako Antimija privede veri Hristovoj, i mnoge sa njim. A to se dogodi na sledeći način. Kada Antimije u sporu sa Jovanom poče govoriti hulne reči na Gospoda našeg Isusa Hrista, tada iznenada napade na njega nečisti duh i stade ga mučiti. Antimije pade na zemlju grčeći se i previjajući se i penu bacajući. Videći to, prisutni se strahovito uplašiše, i mnogi od straha pobegoše. Ostali pak stadoše moliti Jovana da se smiluje na besomučnika i da ga isceli. Jovan odgovori: Ako se on ne pokaje i ne poveruje u Hrista Boga neće se isceliti. – A Antimije tog časa povika govoreći: Ispovedam da ni na nebu ni na zemlji nema drugoga Boga osim Onoga koga premudri Jovan ispoveda. – Kada Antimije to reče, nečisti duh iziđe iz njega, i Antimije ustade zdrav. Videći takvo čudo, sav prisutan narod vikaše: Veliki je Bog hrišćanski! On jedini čini čudesa! – Tada Jovan, zapretivši Antimiju da ne huli na Sina Božija i naučivši ga istinitoj veri, posla ga k episkopu grada Atine; i krsti se Antimije sa svim domom svojim. Zajedno sa Antimijem poverovaše takođe u Hrista i krstiše se mnogi ugledni građani. Episkop pak, doznavši da ovo obraćenje neznabožaca ka Hristu bi preko Jovana, donese odluku da Jovana rukopoloži za sveštenika, i da ga zadrži u Atini, da bi posle njegove smrti, pošto već beše veoma star, Jovan zauzeo arhijerejski presto. Međutim blaženi Jovan, osetivši to, otputova tajno iz Agine u svoju postojbinu Antiohiju.
Prezirući ništavnu slavu ovog sujetnog sveta i sve počasti svetske, hristočežnjivi Jovan reši da primi smireni monaški život i da u angelskom činu služi Bogu. Na to ga podsticaše i prisni prijatelj njegov Vasilije, takođe rođen u Antiohiji. Oni iz detinjstva behu drugovi: zajedno su se učili kod istih učitelja, i imali veliku ljubav jedan za drugoga, pošto behu srodnih duša i istih shvatanja. Taj Vasilije, najpre sam primivši monaški čin, savetovaše i vršnjaku svom Jovanu da izabere monaški život. Poslušavši dobar savet njegov, Jovan htede da se odmah povuče u manastir i zamonaši, ali bi zadržan od majke. Jer ona, doznavši za Jovanovu nameru, stade mu sa suzama govoriti: Čedo! radost moja sa ocem tvojim ne beše duga, jer sa smrću njegovom, po promislu Božjem, ti postade siroče a ja udovica. No nikakva muka ne uzmože me primorati na drugi brak, te da drugog muža uvedem u dom oca tvoga. Sa Božjom pomoću ja sam strpljivo podnosila oluju muka i oganj udovištva, nalazeći veliku olakšicu i utehu u čestom pogledanju na tvoje lice, koje me podseća na lice oca tvoga. Pri tome ja ne istraćih imanje oca tvoga, nego ga sačuvah celo za potrebe tvoga života. Stoga te molim, čedo, nemoj me bacati u drugo udovištvo, i nemoj odlaskom svojim ponovo obnavljati u meni tugu za ocem tvojim, nego počekaj do moje smrti, kojoj se uskoro nadam. A kada me sahraniš kraj kostiju oca tvoga, tada uradi kako želiš. Sada pak ostani pored mene, i ostani još malo sa mnom dok sam u životu.
Pod uticajem ovakvih molbi materinih Jovan ostade sa majkom kod kuće. Ali ostavši kod kuće, on svoje svetle haljine zameni ubogima i stade voditi pustinjački život, provodeći vreme u molitvi i izučavanju Svetog Pisma. U to vreme on se zbliži sa svetim po životu arhiepiskopom Antiohijskim Meletijem,[5] koji proizvede Jovana za čteca. U toj dužnosti Jovan provede tri godine; i pri tome svestrano izučavaše Sveto Pismo pod rukovodstvom učitelja: Karterija i Dioskora, episkopa Tarsijskog.
Utom skonča Jovanova mati Antusa. Sahranivši mater, Jovan odmah razdade sve imanje nevoljnima, darova slobodu robovima i robinjama, pa ode u manastir,[6] i zamonaši se. I služaše Gospodu dan i noć u mnogim trudovima i podvizima, pod rukovodstvom starca. U manastiru monah Jovan napisa knjigu „O sveštenstvu“, „O skrušenosti srca“, i „Poslanicu palome Teodoru“.[7]
Hristoljubivi Jovan imađaše od Boga dar poučavanja i blagodat Svetoga Duha koja je delala u apostolima. To bi otkriveno monahu Isihiju, koji se podvizavao u tom istom manastiru. Star po godinama i savršen u vrlinama, Isihije imađaše dar prozorljivosti. Jedne noći kada on ne spavaše i moljaše se, on bi uznesen umom i vide ovakvo viđenje. Dva divotna muža, obučena u bele haljine i svetli kao sunce, sišavši s neba, uđoše k blaženome Jovanu kada on stajaše na molitvi. Jedan od njih držaše ispisani svitak, a drugi ključeve. Ugledavši ih, Jovan se uplaši, i hitno im se pokloni do zemlje. A oni uhvatiše Jovana za ruku i podigoše ga govoreći mu: Imaj pouzdanja i ne boj se! – Jovan ih upita: Ko ste vi, gospodo moja? – Oni mu odgovoriše: He boj se, muže dobrih želja, novi Danilo; u tebi, radi čistote srca tvoga, blagovoli živeti Duh Sveti. Mi smo poslani k tebi od Velikog Učitelja i Spasa našega Isusa Hrista. – Ovo rekoše, i odmah prvi pruži ruku svoju i dade Jovanu svitak govoreći: Primi ovaj svitak iz moje ruke. Ja sam Jovan koji na Tajnoj Večeri leže na prsi Gospoda, i odatle pocrpe Božanska otkrivenja. A Gospod daruje i tebi znanje svih dubina premudrosti, da bi ti hranio ljude nepropadljivom hranom učenja Hristova i svojim ustima zapušio usta jeretika i Jevreja, koji govore hule na Boga. – Tada drugi, pruživši ruku svoju, podade Jovanu ključeve govoreći: Primi ove ključeve, jer sam ja Petar, kome su povereni ključevi Carstva.[8] Gospod i tebi predaje ključeve svetih crkava, da koga ti svežeš bude svezan, a koga razvežeš bude razvezan. – Tada blaženi Jovan ponovo prekloni kolena svoja i pokloni se javivšim se apostolima govoreći: Ko sam ja, grešni i gori od svih ljudi, da se usudim primiti i nositi tako veliku i strašnu službu? – No sveti apostoli ga ponovo uzeše za desnu ruku i podigoše govoreći: Ustani na noge svoje, budi junak, jačaj sebe, i tvori što ti se naređuje, ne skrivaj dar dani ti od Gospoda našeg Isusa Hrista na osvećenje i utvrđenje ljudi Njegovih, radi kojih On proli krv Svoju da ih spase od prelesti. Javljaj reč Božiju bez dvoumljenja; seti se Gospoda koji je rekao: He boj se, malo stado! jer bi volja Oca vašega da vam da carstvo (Lk. 12, 32). Tako se i ti ne boj, jer Hristos Bog naš blagovoli da preko tebe osveti mnoge duše i privede ih poznanju Boga. A naići će na tebe mnoge nevolje i muke pravde radi, no ti ih pretrpi kao tvrdi dijamant, jer ćeš na taj način naslediti Carstvo Božije. – Rekavši to, apostoli oseniše Jovana krsnim znakom, i davši mu celiv u Gospodu otidoše.
Prepodobni Isihije ispriča ovo viđenje nekim iskusnim u podvizima braći monasima, i oni se divljahu i slavljahu Boga koji ima tajne sluge Svoje. Pri tome im Isihije zapreti da ne pričaju drugima o tome, da ne bi Jovan, saznavši za to, otišao od njih, i oni bili lišeni prisustva tako velikog ugodnika Božijeg.
Blaženi pak Jovan, revnosno radeći na svome spasenju, truđaše se delom i rečju. Podvizavajući se dobro sam, on i druge podsticaše na podvig i lenjive pobuđivaše da hitaju k nebu umrtvljujući telo svoje i potčinjavajući ga duhu. Bogougodno trudeći se u manastiru, blaženi satvori mnoga čudesa u to vreme.
Jedan žitelj Antiohije, bogat i visokog porekla, bolovaše od silne glavobolje, tako da mu od toga ispade desno oko i visijaše na obrazu. Mnogo imanja potroši on na vične lekare, ali mu oni ništa ne pomogoše. Čuvši za svetog Jovana, on ode k njemu u manastir, pristupi mu, pade pred njega, zagrli mu noge, i celivajući ih moljaše svetitelja za isceljenje. Sveti Jovan mu reče: Takve bolesti snalaze ljude zbog njihovih grehova i maloverja. Zato, ako svom dušom veruješ da je Hristos u stanju da te isceli, i ako odstupiš od grehova svojih, onda ćeš videti slavu Božiju. – Bolesnik odgovori: Verujem, oče, i učiniću sve što mi narediš. – Rekavši to bolesnik se uhvati za haljinu blaženoga Jovana i metnu je na svoju glavu i na bolesno oko. I odmah prestade bolest, i oko se vrati na svoje mesto, i čovek postade zdrav kao da nikad bolovao nije. I otide kući svojoj slaveći Boga.
Tako i drugi čovek, po imenu Arhelaj, starešina grada Antiohije, koji imađaše gubu na čelu svom, dođe k svetom Jovanu moleći ga za isceljenje. Pošto ga pouči koliko treba, prepobodni Jovan mu naredi da omije čelo svoje vodom koju bratija piju u manastiru. Bolesnik to učini, i tog časa očisti se od gube, pa ostavivši svet postade monah.
Neki Evklije, od detinjstva slep na desno oko, dođe u manastir gde življaše blaženi Jovan i zamonaši se. Prepodobni Jovan mu reče: Bog neka te isceli, brate, i neka prosveti tvoje duševne i telesne oči. – Tek što svetitelj izgovori te reči, desno oko Evklijevo iznenada progleda i on gledaše na njega jasno. Videći to čudo, bratija se divljahu i govorahu: Jovan je zaista sluga Božiji, i Duh Sveti živi u njemu.
Jedna žena, po imenu Hristina, beše krvotočiva i moljaše svoga muža da je odvede k svetom Jovanu. Muž je posadi na magarca, krenu u manastir, pa došavši do manastira ostavi ženu pred manastirskom kapijom, a sam uđe k svetitelju i stade ga moliti da mu isceli ženu od bolesti. Sveti Jovan reče tome čoveku: Kaži svojoj ženi da promeni svoju rđavu narav i prestane biti surova prema svojim robovima i robinjama, opominjući se da je i sama stvorena od istoga blata od kojega i oni. I neka se ona pobrine o svojoj duši, deleći milostinju sirotinji i ne ostavljajući potrebne molitve. Isto tako uzdržavajte i čuvajte sebe čiste u praznične i posne dane, pa će Bog podariti ženi tvojoj isceljenje. – Muž iziđe i kaza ženi sve što ču od svetitelja. Žena od sveg srca dade obećanje da će do poslednjeg daha svog držati sve što joj je naređeno. Muž se vrati k svetitelju i kaza mu za obećanje ženino. Svetitelj mu onda reče: Idi s mirom! Gospod je već isceli. – Povrativši se k ženi, muž je nađe isceljenu. I oni se s radošću vratiše kući svojoj, slaveći Boga.
Dogodi se u to vreme da se u krajevima nedaleko od manastira, u kome se podvizavaše blaženi Jovan, pojavi veoma opak lav koji jureći po putevima satiraše ljude i stoku. Mnogo puta se žitelji okolnih naselja skupljahu i sa oružjem i strelama vrebahu zvera da ga ubiju. Ali im to ne pođe za rukom. Jer izlazeći iz šume, zver je besno i silovito napadao na njih, te jedne ubijao namrtvo, druge izujedao da su jedva mogli pobeći, treće odnosio žive u svoje legalo i tamo ih proždirao. O tome obližnji seljaci izvestiše svetog Jovana i moliše ga da im pomogne molitvama svojim. On im dade drevni Krst i naredi im da ga pobodu na mestu odakle se pojavljuje zver. Oni postupiše po svetiteljevom naređenju, pa se raziđoše. Pošto prođoše nekoliko dana a zver se ne pojavljivaše, seljaci se skupiše i odoše do Krsta, i tamo ugledaše lava gde mrtav leži. Izbavljeni od takve bede silom Krsta i molitvama svetoga Jovana, oni se obradovaše i proslaviše ugodnika Božjeg.
Hristočežnjivi Jovan provede u tom manastiru četiri godine. Zatim, želeći veću usamljenost i potpuno molitveno tihovanje, on tajno napusti manastir i ode. u pustinju. Tamo nađe pešteru, nastani se u njoj, i provede dve godine živeći sam o Bogu. No nakon tog vremena on se razbole od neiskazanih podviga, a naročito od opakog nazeba, tako da sebe više sam ne mogaše gledati. To ga primora da ostavi pustinju i vrati se u Antiohiju. A to bi no Božjem proviđenju i promišljanju o Crkvi, da takav svetilnik ne bude sakriven u pustinji i pešteri kao pod loncem, nego da svetli svima. Gospod i dopusti da Jovan zapadne u bolest, izvodeći ga tom bolešću iz boravljenja sa zverima na zajedničko življenje sa ljudima, da bi bio od koristi ne samo sebi nego i drugima.
Kada blaženi Jovan dođe u Antiohiju, svjatjejši patrijarh Meletije primi ga s radošću i smesti ga kod sebe. Uskoro zatim patrijarh ga rukopoloži u čin đakona. U ovoj službi on provede pet godina, ukrašavajući Crkvu Božiju svojim vrlinskim životom i dušekorisnim spisima. Kao đakon on napisa sledeće spise: „Uteha podvižniku Stagiriju“, u tri knjige: „O skrušenosti“, u dve knjige; „O devstvu“; „Mladoj udovici“. „O neponavljanju braka“; „Protiv Julijana“.
U to vreme sveti Meletije otputova u Carigrad radi postavljenja za patrijarha svetog Grigorija Bogoslova.[9] Tamo on ubrzo skonča u Gospodu. Čuvši za smrt svoga patrijarha, bogočežnjivi Jovan ostavi Antiohiju i ode u manastir, u kome prvobitno boravljaše. Monasi se veoma obradovaše njegovom povratku, i prirediše duhovno slavlje, primajući od njega uobičajene pouke. Ugađajući Bogu u molitvenom tihovanju, blaženi Jovan provede tamo tri godine.
Po prestavljenju svetog Meletija, na presto Antiohijske crkve stupi Flavijan.[10] Kada on jedne noći stajaše na molitvi, njemu se javi angel Gospodnji i reče mu: „Sutra otidi u manastir u kome prebiva ugodnik Božji Jovan, dovedi ga otuda u grad i postavi za prezvitera, jer je on izabrani sasud Božji, i Bog hoće da preko njega privede mnoge ljude k Sebi“. – U to isto vreme anđeo se javi i svetome Jovanu kada on po svome običaju vršaše u keliji noćne molitve, i naredi mu da ide s Flavijanom u grad i primi od njega posvećenje.
Kada se razdani, patrijarh dođe u manastir; njemu u susret iziđoše svi monasi zajedno sa blaženim Jovanom, i poklonivši mu se uzeše blagoslov od njega, pa ga sa dužnom počašću uvedoše u crkvu. Odsluživši svetu liturgiju i pričestivši sve Božanskim Tajnama, patrijarh dade mir bratiji, pa uze sa sobom Jovana i ode u grad. Monasi pak neutešno ridahu zbog rastanka sa svetim ugodnikom Božjim Jovanom.
Sutradan bi izvršeno posvećenje Jovana za prezvitera; kada patrijarh položi ruku svoju na glavu njegovu, iznenada se pojavi beo svetao golub koji letijaše nad glavom svetoga Jovana. Patrijarh Flavijan i svi što se nalažahu u hramu videše to, i zaprepašćeni dugo se divljahu. Glas o ovome čudu pronese se po svoj Antiohiji, okolnim gradovima i celoj Siriji. I svi koji čuše govorahu: Šta će biti Jovan? Jer eto u samom početku javi se nad njim slava Gospodnja.
Kao prezviter Jovan se stade još usrdnije i brižnije starati o spasenju duša ljudskih. Jednom ili dvaput u nedelju, a ponekad i svaki dan, on je poučavao narod u crkvi, sa amvona proiznoseći propovedi. Događalo se da je posle poučenja u jednoj crkvi odlazio u sabornu crkvu gde je služio patrijarh; i patrijarh mu je, izražavajući želju svih, nalagao da i tu izgovori pouku narodu. Za vreme svoga prezviterstva sveti Jovai je održao mnoštvo propovedi. I to većinom u sabornoj crkvi, patrijaraškoj. Pri tome on je u obliku beseda dao nenadmašna tumačenja Svetoga Pisma, prvenstveno Novoga, pa onda i Staroga Zaveta. Crkva u kojoj je služio i propovedao prezviter Jovan svagda je bivala prepuna naroda. Svi su ga slušali sa divljenjem, uzbuđenjem i ushićenjem. Svaka reč njegova bila je puna nebeske sile, vaskrsiteljskog daha i apostolskog zamaha. Nije bilo muke koja može snaći čoveka u ovom svetu, a da mu bogonadahnuti učitelj ne pokaže spasonosni izlaz iz nje; nije bilo greha koji može snaći čoveka, a da čudesni blagovesnik ne pruži čoveku evanđelsku silu da savlada taj greh; nije bilo pakla u koji čoveka može rinuti strast, a da bogomudri propovednik čudotvornom silom blagodatne rečitosti svoje ne izvuče iz njega čoveka. Silom bogodane rečitosti svoje on je ljude otimao od đavola i privodio Bogu, izvodio iz pakla i uvodio u raj, spasavao od greha i smrti i predavao vrlini i besmrtnosti. Zbog toga se u hramu često čuo plač i vapaj, a odjekivala i burna odobravanja i radosna pljeskanja. Antiohijane je naročito udivljavalo to što njihov daroviti propovednik nije čitao svoje propovedi nego ih je govorio usmeno, vadio ih iz svog prepunog srca, i prosto vodio žive usmene razgovore sa svojim slušaocima. Nigda se to ranije u Antiohiji nije ni videlo ni čulo. I očarani Antiohijani nisu se mogli ni nagledati ni naslušati svoga slatkopojnog slavuja evanđelske životvorne rečitosti. Zato su mnogi brzopisci zapisivali u crkvi propovedi bogorečitog Jovana, pa ih prepisivali, i prepise davali a i prodavali mnogobrojnim želateljima. O njegovim propovedima govorilo se svuda; one su čitane i na gozbama i na trgovima; mnogi su ih i napamet učili. Kada bi se čulo da će botosilni besednik govoriti u crkvi, sav grad je zahvatalo uzbuđenje: trgovci su ostavljali svoje radnje, zanatlije svoje poslove, advokati sudnice, činovnici kancelarije, i svi hitali crkvi da čuju omiljenog učitelja svog, koji i kao nebeski gromovnik kara i kao Evanđelski roditelj miluje: kara i osuđuje greh, miluje i ispravlja grešnike. Čuti bogomudrog Jovana, smatralo se za izuzetnu sreću; ne čuti ga – za izuzetnu štetu. Oduševljeni, slušaoci su ga svesrdno veličali i od sve duše hvalili; jedni su ga nazivali: „Božja i Hristova usta“, drugi – „slatkorečivi“, treći – „medotočivi“.
Dešavalo se da dubokomisaoni blagovesnik Jovan, naročito u početku svoga prezviterstva, govoreći u propovedima svojim o najtajanstvenijim istinama hrišćanske vere, zaroni u takve bogoslovske dubine, da ga prostiji slušaoci nisu mogli pratiti ni mnogo šta razumeti. U jednoj takvoj prilici neka prosta žena, ne mogući shvatiti smisao milozvučnih reči propovednikovih, podiže glas svoj usred naroda i povika k njemu: „Učitelju duhovni, ili bolje da rečem: Jovane Zlatousti, studenac tvoga svetoga učenja je veoma dubok, a uža našeg uma kratka, i ne mogu da dosegnu dubinu njegovu!“ – Narod prihvati ovaj ženin naziv i reče: „Kroza usta ove žene sam Bog tako nazva Jovana; zato neka se on od sada naziva Zlatoust“. – I stvarno, od toga vremena do danas sva Crkva naziva svetog Jovana Zlatoustom.
Ovaj događaj ne ostade bez uticaja na samog svetog Jovana. Razmislivši o tome, on dođe do ubeđenja da nije od koristi za narod govoriti mu „visprenim rečima“. I od tada on se staraše da svoje besede ne ukrašava prefinjenom krasnorečivošću već prostim i moralno-poučnim rečima, da bi i najprostiji slušalac razumeo i koristi imao.
No sveti Zlatoust bejaše muž silan ne samo u reči nego i u delu: jer činjaše čudesa, isceljujući bolne silom Hristovom. – Tako, žena neka po imenu Evklija imađaše sina jedinca koji, teško bolestan od vrućice, beše na samrti. Ona zamoli svetog Zlatousta da joj isceli sina. Svetitelj uze vodu, oseni je triput krsnim znakom u ime Svete Trojice, i pokropi njome bolesnika. I vatra tog časa ostavi bolesnika, i on ustavši zdrav pokloni se svetitelju. – Bejaše u Antiohiji eparh, zaslepljen markiontiskom jeresi, koji činjaše mnoga zla pravoslavnima. Njegova žena pade u opaki nedug, i nikakvo je lekarstvo ne mogade izlečiti. S dana na dan bolest se opasno pogoršavaše; eparh prizva u svoj dom jeretike i moli ih da pomognu njegovoj ženi moleći se za njeno zdravlje. I oni se sa velikim usrđem moljahu za nju neprestano, po tri i više dana, ali joj ništa ne pomogoše. Potom reče žena svome mužu: Čujem za nekog prezvitera Jovana, koji živi kod episkopa Flavijana, da je učenik Hristov, i što god zaište od Boga, Bog mu daje. Molim te, vodi me k njemu da se on pomoli za moje isceljenje, jer čini mnoga znamenja. Od markionita pak nemam nikakve pomoći; to i pokazuje da je njihova vera rđava; jer kada bi im vera bila istinita, Bog bi uslišio njihovo moljenje. Muž posluša svoju ženu, odvede je k pravoslavnoj crkvi, ali se ne usudi da je unese unutra, pošto beše jeretik, nego je položi pred crkvenim vratima. Onda izvesti episkopa Flavijana i prezvitera Jovana da je doneo svoju teško bolesnu ženu, da se oni pomole Gospodu Isusu Hristu za njeno zdravlje. A episkop, izišavši k njima s Jovanom, reče: Ako se odrečete svoje jeresi i prisajedinite svetoj sabornoj apostolskoj Crkvi, onda ćete dobiti od Hrista Gospoda isceljenje. – Oni od sveg srca obećaše da će to učiniti. Tada naredi Jovan da donesu vodu, i moli episkopa Flavijana da tu vodu oseni krsnim znakom. Kada to bi urađeno, Jovan naredi da bolesnicu poliju tom vodom, i ona odmah ustade zdrava kao da nikada nije bolovala, i uznese blagodarnost Bogu. Videvši to čudo na svojoj ženi, eparh se zajedno s njom odreče markionitske jeresi i prisajedini svetoj Crkvi.
I bi velika radost zbog eparhova obraćenja. A jeretici se silno pometoše, i gnevljahu se na Jovana, i sejahu na sve strane hule i klevete protiv njega nazivajući ga mađioničarem i čarobnjakom. No Bog im ubrzo zapuši lažljiva usta, navevši na njih ljutu kaznu. Jer u Antiohiji se dogodi veliki zemljotres, i sruši se jeretički hram u kome se jeretici skupljahu. Tom prilikom pogibe u ruševinama hrama ogromno mnoštvo jeretika. Od pravoslavnih pak za vreme tog zemljotresa niko ne bi povređen. Videći to, ne samo preostali jeretici nego i neznabošci poznaše u tome silu Hristovu; i rušeći svoja idolišta, oni se poukama svetoga Zlatousta obraćahu k istinitome Bogu.
Godine 387. pred Veliki post zbog novog velikog vojničkog poreza, razrezanog carem Teodosijem I, buknu u Antiohiji narodna pobuna. U razjarenosti svojoj svetina izvrže ruglu i polupa statue cara i careve porodice. A kad pobunjenici dođoše k sebi i videše šta su uradili, njih obuze strah i užas od posledica koje ih mogu snaći zbog uvrede nanesene caru. Eparh grada odmah preduze stroge mere protiv pobunjenika: tamnice se napuniše, sudovi se naglo zaposliše. A ojađeni duhovnik sveti Zlatoust, uzbuđen i tužan, obiđe sužnje po tamnicama i krivce po sudnicama. I od velikog bola, kao nekada prijatelji Jova, on sedam dana ćutaše, preživljavajući svojim samilosnim roditeljskim srcem muke svoje pastve. A onda ridajno progovoriše zlatna usta iz bogomudrog srca: „Šta da kažem ili o čemu da govorim? Sada je vreme suza a ne reči, ridanja a ne govora, molitve a ne propovedi. Učinjeno delo je tako strahotno, rana je tako neizlečiva, nesreća je tako teška, da je iznad svakog lekarstva i zahteva nebesku pomoć. Ćutao sam sedam dana, kao prijatelji Jova; dajte mi sada da otvorim usta i oplačem ovu opštu nesreću. Ko nam je poželeo zla, mili moji? Ko nam je pozavideo? Otkuda takva promena? Ništa ne beše slavnije od našega grada; a sada ništa žalosnije od njega. Narod tako tih i krotak, odjednom je pobesneo i počinio takve ludosti, da je stidno i govoriti o njima. Plačem i ridam sada, ne od strahotnosti moguće kazne, nego zbog krajnjeg bezumlja učinjenog dela…“ – U crkvi se prolomi jauk i plač, naročito žena i dece; zaglušujući potresne reči svetog Zlatousta. Tada ucveljeni duhovni otac stade tešiti pastvu svoju, otirati joj gorke suze, hrabreći je nadom na milosrđe Božje i podstičući je da se u svemu i svagda oslanja na Boga. „Hrišćanin se mora odlikovati od nevernih, i, sokoleći sebe nadom na budućnost, stajati iznad napadaja ljudskih zala. Zato, mili moji, prestanite očajavati. Mi se sami toliko ne staramo o svome spasenju, koliko se o nama stara Bog koji nas je stvorio“.
Utešen, narod se sa olakšanjem u srcu raziđe kućama. A prestareli patrijarh Flavijan, da bi otklonio od svoje pastve i svoga grada Antiohije mogućni gnev carev, odluči da lično otputuje k caru u Carigrad i posreduje za pomilovanje. Svetog pak Zlatousta on ostavi u gradu da teši i leči napaćene duše. Utom nastade Veliki post, za Antiohijane vaistinu vreme pokajanja, tuge i suza. I sveti Zlatoust se svaki dan obraćaše narodu sa crkvenog amvona svojom silnom rečju utehe i pouke. Heruvimski neboletan, on je duše ljudske, mučene u zemaljskom paklu s radošću uznosio u nebeske visine i rajske miline. Čas je podržavao u narodu veru i njenu neustrašivu hrabrost; čas bodrio na pokajanje i njegovu preobražajnu silu; čas zapaljivao evanđelsku ljubav i raspaljivao je u neugasiv požar; čas izobličavao poroke sugrađana, njihov tvrdičluk, rasipništvo, licemerstvo, neosetljivost, nesaosetljivost, sujeverje; čas pozivao na samopregorno bičevanje sebe, gaženje sebe, raspinjanje sebe, vaskrsavanje sebe, preobražavanje sebe. Nikada Veliki post nije držan sa takvom strogošću, sa takvim pokajničkim raspoloženjem, sa takvim potrebnim umilenjem, i to od strane svih žitelja Antiohije. Narod je u masama hrlio crkvi i žudno slušao reči svoga svetog blagovesnika, hristočežnjivog Zlatousta, i kupao srce svoje u svetlosti blagodatne ljubavi njegove. A za to vreme brižni arhipastir, sveti Flavijan je prevalio ogroman put od Antiohije do Carigrada, potresno i samilosno izložio pred carem greh svoje pastve, i molio za milost, za pomilovanje. I izmolio. Dobri i mudri car je oprostio greh, pomilovao grešnike. Tu divnu blagodat doneo je sveti Flavijan pred sami Uskrs. I na prvi dan Uskrsa sveti zlatousti Jovan objavi narodu tu radostnu vest, rekavši na kraju: „Radujte se duhovnom radošću! blagodarite Boga ne samo što je prekratio naše muke nego i što nam ih je bio poslao“. – Jer ih je poslao da nas probudi na pokajanje i pobudi na obnovljenje duhovnog života.
Posle smrti Carigradskog patrijarha Nektarija,[11] koji beše naslednik svetog Grigorija Bogoslova, dugo nisu mogli naći čoveka, dostojna patrijaršiskog prestola. Tada upozoriše cara Arkadija na svetog Jovana Zlatousta, jer se slava njegova beše pronela svuda. Car odmah posla gramatu patrijarhu Flavijanu sa naređenjem da Jovana pusti u Carigrad. Narod pak Antiohijski, saznavši za to i goreći ljubavlju k Jovanu, sabra se sav kod crkve. He želeći da bude lišen takvog učitelja, sav se narod usprotivi carevim izaslanicima, niti htede poslušati Svoga patrijarha, i ne dade da Jovana odvedu. A i sam ugodnik Božji, smireni Jovan, smatrajući sebe nedostojnim takvoga čina, nije želeo ići u Carigrad. Doznavši za to car se začudi, i još više požele da Jovana vidi, i da ga ima na patrijaršiskom prestolu. Zbog toga car naredi carskom namesniku Istoka Asteriju, da krišom od naroda izvede Jovana iz Antiohije, što i bi učinjeno. A kad se Jovan približavaše Carigradu, njemu u susret iziđe sav grad, sa mnoštvom velmoža poslatih od cara. Car sa sveštenim saborom jeraraha i narodom svečano dočeka svetog Jovana; i svi se radovahu takvom svetilniku Crkve. Jedino se tome ne radovaše Aleksandrijski patrijarh Teofil[12] sa svojim jednomišljenicima. On zaviđaše slavi Jovana, i nenaviđaše ga, jer je pomišljao da na patrijaršiski presto dovede svog prezvitera Isidora. No to nije smetalo da se sabor sazove, i na njemu sveti Jovan bi izabran za paggrijarha.
Blaženi bi uzveden na patrijaršiski presto 26. februara 398. godine. Dođe car i s njim knezovi i velmože, želeći uzeti blagoslov od novopostavljenog patrijarha Jovana Svetog. A on, satvorivši molitvu za cara i narod, blagoslovi ih sve, pa otvori svoja bogoglagoljiva usta i izgovori dušekorisno poučenje, u kome savetovaše cara: da se neodstupno drži Pravoslavlja, da se kloni jeretika, da često ide u crkvu, i da bude pravičan i milostiv. Pritom govoraše: Neka zna tvoja pobožnost, da se neću bojati, kada bude potrebno, govoriti poučenja i izobličenja korisna po dušu tvoju, kao što se i prorok Natan ne poboja izobličavati grehe cara Davida. – Savetovaše zlatousti patrijarh i sve duhovne i mirske vlastonosce, kao i sve njima potčinjene, da svaki savesno obavlja svoju dužnost. I ova dugačka poučna reč njegova beše svima velika duhovna naslada. I dok on tako govoraše božanske reči, jednog besomučnog čoveka koji beše među narodom nečisti duh iznenada strese i baci na zemlju, i on jezivim glasom zajauka, te sve što behu u crkvi spopade užas. Blaženi Jovan naredi da besomučnika privedu njemu, satvori nad njim krsni znak i, isteravši nečistog Duha, učini čoveka zdravim. Videvši to, car i sav narod obradovaše se i proslaviše Boga, koji im podari tako veliko svetilo, lekara duše i tela.
Primivši crkvenu upravu, svjatjejši patrijarh Jovan stade revnosno pasti slovesno stado Hristovo, iskorenjujući kod ljudi svih zvanja, naročito svešteničkog, rđave običaje, nečistotu, zavist, nepravdu, i istrebljujući svako nebogougodno delo. Pri tome on zasađivaše čistotu, ljubav, pravdu, milosrđe, ukorenjivaše svaku vrlinu, i svojim zlatnim jezikom upućivaše sve na pokajanje. Ljudska zla duboko potresahu samilosnog i čovekoljubivog blagovesnika, a iskreno pokajanje grešnika činjaše te on sa suzama radosnicama sve praštaše.
He samo u Carigradu nego i u okolnim gradovima i pokrajinama sveti ugodnik Božji se veoma mnogo staraše o spasenju duša ljudskih. Iz sredine svojih klirika on šiljaše iskusne, bogobojažljive i sveštene muževe da proggoveću reči Božje utvrđuju Pravoslavlje, istrebljuju bezbožje i jeresi, i izvode zabludele na put spasenja. On u Finikiji,[13] koja u to vreme još beše jedan od glavnih bedema neznaooštva, do temelja poruši drevne hramove idolopokloničke. Keltski narod, zaražen arijanskim zloverjem, on mudro izleči i obrati k Pravoslavlju, jer izabranim prezviterima i đakonima naloži da izuče keltski jezik, pa ih posla među Kelte[14] da im na njihovom narodnom jeziku propovedaju pravoslavnu veru. Na takav način on prosveti i Skite.[15] On odagna marionitsku jeres iz istočnih pokrajina, i učenjem svojim ozari sav svet.
Sveti Zlatoust se naročito staraše o sirotinji i bolesnicima, hraneći gladne, odevajući nage, zbrinjavajući siročad i udovice. On podiže mnoge bolnice i stranoprimnice, za neGovanje bolesnika i zbrinjavanje beskućnika i namernika, koji nemahu gde glave skloniti; sve ih izdržavaše i snabdevaše svakom potrebom; dade im lekare i poslugu; a za nadzornike odredi dva bogobojažljiva sveštenika. Samo u dve svoje bolnice u Carigradu sveti Zlatoust izdržavaše redovno sedam hiljada sedam stotina siromaha. U to isto vreme hristoljubivi svetitelj se veoma revnosno staraše o crkvenom upravljanju, dobre ljubeći i utvrđujući, a rđave savetujući i izobličavajući.
U vreme patrijarhovanja svetoga Jovana Zlatousta u Carigradu bejaše još mnogo arijanaca, koji nesmetano ispovedahu svoju jeretičku veru i vršahu svoja bogosluženja. Blaženi patrijarh razmišljaše na koji bi način očistio grad od te jeresi. I jednom, ulučivši zgodnu priliku, reče caru: Blagočestivi care, ako bi neko među drago kamenje što je na tvojoj kruni metnuo kamen prost, taman i nečist, ne bi li time osramotio celu krunu? – Car odgovori: Nesumnjivo da bi. – Svetitelj produži: Tako je osramoćen i ovaj grad, koji iako pravoslavan, još ima u sebi neverne arijance. I kao što bi se ti, care, razgnjevio za sramoćenje tvoje krune, tako se i svemogući Bog gnjevi za ovaj grad, oskvrnjen arijanskom jeresi. Zato ti treba ili da jeretike prisajediniš pravoslavnoj veri, ili da ih proteraš iz grada.
Posle ovih svetiteljevih reči, car naredi da mu odmah dovedu sve arijanske vođe i zapovedi im da pred patrijarhom ispovede svoju veru. A oni govoriše reči, pune zloverja i hule na Gospoda našeg Isusa Hrista. Tada car izdade naređenje da ih proteraju iz grada.
Nakon nekog vremena arijanci, imajući na carskom dvoru među velikašima pomoćnike i zaštitnike, počeše ponovo dolaziti u grad nedeljom, idući sa litijom ka svome sabornom hramu i pevajući svoje jeretičke pesme, kojima huljahu Presvetu Trojicu. Za to doznade svjatjejši patrijarh, pa bojeći se da neko od prostog naroda ne stane učestvovati u tim arijanskim litijama, naredi svome kliru da prave litije po gradu, noseći časne krstove, svete ikone i upaljene sveće, i pevajući u slavu Presvete Trojice bogohvalne pesme, sastavljene protiv arijanskih bogohulnih pesama. U tim pravoslavnim litijama učestvovala je i carica Evdoksija. Ponekad se te litije susretahu na putu, i bivahu velike svađe među pravovernima i arijancima. Svečane litije pravoslavnih odvlačahu narod od arijanskih javnih bogosluženja, koja oni priređivahu na trgovima. Razgnevljeni time, arijanci jednom prilikom napadoše takvu pravoslavnu litiju i izazvaše tuču. U toj tuči pogabe nekoliko ljudi i na jednoj i na drugoj strani, a carskom evnuhu Vrisonu, koji bejaše u pravoslavnoj litiji, razbiše glavu kamenjem. Kada za to doznade car, razgnjevi se veoma na arijance i zabrani im vršiti litije i u grad ulaziti. Na taj način jeretičko bogohulstvo bi konačno prognano iz prestonog grada.
U Carigradu življaše neki vojvoda Gajina, varvarin poreklom, hrabar u ratovima, i veoma poštovan od cara, ali prelašćen arijanskom jeresi, on usrdno moli cara da arijancima da neku crkvu u gradu. Car ne znajući šta da mu odgovori, jer nije želeo da ga odbijanjem ogorči, pošto se bojao da Gajina, čovek zle naravi i svirep, ne izazove neku bunu u grčkoj carevini, izvesti o Gajinovoj molbi svetog patrijarha Jovana Zlatousta. Svetitelj reče caru: Pozovi me u vreme kada Gajina bude tražio od tebe crkvu, pa ću mu ja odgovoriti za tebe.
Idućeg dana, kada patrijarh bi pozvan u carske palate i seđaše s carem, Gajina stade moliti od cara crkvu u Carigradu za arijance. I to iskaše kao prirodno uzdarje za muke koje je on podneo u ratovima i za pokazanu hrabrost. A veliki Jovan na to primeti Gajini: Ako car hoće da je bogobojažljiv, onda on nema prava da raspolaže crkvama Božjim, u kojima postoje duhovne vlasti postavljene od Boga. A ti, Gajina, ako hoćeš da se moliš u crkvi, uđi u koju god hoćeš, i moli se; jer znaj, sve su crkve u gradu otvorene tebi. – Gajina reče na to: Ali ja sam drugog veroispovedanja, pa zbog toga želim sa mojim jednovernicima da imamo zaseban hram u gradu. I molim cara da mi ispuni molbu. Jer sam ja mnogo muka podneo, ratujući za grčku carevinu, prolivajući krv svoju, i polažući dušu za cara. – Patrijarh odgovori: Za tvoje trudove i muke ti si dobio nagradu: veliko poštovanje od cara, slavu, čin n darove. Treba da pomisliš šta si bio ranije, a šta si sada: ranije si bio ubog i neslavan, sada si bogat i slavan; u kakvom si činu bio živeći s one strane Dunava, a y kakvom si sada; tada si bio jedan od prostih i ubogih seljaka, odeven u bednu odeću, i jedva si imao hleba i vode kao hranu, a sada si uvažen i proslavljen vojvoda, obučen u skupocene haljine, imaš mnogo zlata i srebra i bezbrojna imanja; i sve si to dobio od cara. Eto kakvu si nagradu dobio za trudove svoje! Stoga budi blagodaran i produži verno služiti grčkome carstvu, a božanske nagrade za svetovno službovanje ne išti.
Postiđen ovakvim rečima Gajina umuče, i prestade od tada tražiti crkvu. A car se udivi premudrosti patrijarha Jovana, koji sa malo reči uzmože zapušiti usta osionom i neobuzdano svirepom varvarinu.
Godinu dana posle toga Gajina se odmetnu od cara, sabra veliku vojsku i krenu u pohod na Carigrad. A car, nemajući gotovu vojsku, zabrinu se; i zamoli svetog Jovana Zlatousta da otide kod Gajine i da ga blagim rečima ukroti. Sveti Jovan, nako svestan da je razljutio Gajinu sprečivši mu da u gradu ima arijansko sastajalište, no ipak gotov da dušu svoju položi za ovce, otide kod gordog varvarina. I Bog pomože sluzi Svome, i zlatousti patrijarh zlatnim rečima svojim ukroti zverolikog čoveka, od vuka preobrazi ga u ovcu, i pomirivši ga sa carem vrati se.
Potom, u zimu 401. godine, sveti Zlatoust, bez obzira na svoje slabo zdravlje, otputova u Maly Aziju da sredi tamošnje crkvene prilike. Tamo mnogi zlatoljubivi episkopi prodavahu blagodat Svetoga Duha, uzimajući pare za hirotoniju. Takav bejaše mitropolit Efeski Antonije. Sveti Zlatoust svrgnu ovog mitropolita i šest episkopa koje on beše za novac posvetio, i na njihovo mesto postavi novog mitropolita i episkope. Isto tako on postupi i sa mnogim drugama koji behu krivi za simoniju;[16] u Lidiji svrgnu sedmoricu episkopa; liši dužnosti kako one koji su posvećivali za novce, tako i one koji su posvećeni; i mesto njih postavi dostojne. Tri meseca provede sveti Zlatoust u Maloj Aziji sređujući crkvene prilike. I kad zavede poredak, on se vrati u Carigrad.
Živeći usred sveta u tako visokom zvanju, blaženi Jovan nikada ne napusti svoje prve monaške podvige, nego sve vreme, slobodno od crkvenih poslova, on provođaše ili na molitvi ili u čitanju božanstvenih knjiga, zatvorivši se u svojoj usamljeničkoj keliji. Njegov post beše svagda strog, i uzdržanje neizmerno: jer on jeđaše samo ječmeni hleb i vodu; i spavaše vrlo malo, i to ne na postelji već stojeći. Na gošćenja i gozbe on nikuda ne iđaše. Sav um svoj on posveti upoznavanju i izučavanju Svetog Pisma; pritom naročito ljubljaše Poslanice svetog apostola Pavla, čiju ikonu imađaše u svojoj keliji. U to vreme on objašnjavaše narodu apostolove Poslanice: Kološanima, Filibljanima, Solunjanima i Jevrejima.
Pišući tumačenja na ove Poslanice, u svetog Zlatousta se pojavi nedoumica, i on pitaše sebe: Ko zna da li je ovo ugodno Bogu? Jesam li ja shvatio silu ovog svetog Pisanija ili nisam? – I on se stade moliti Bogu da ga obavesti o tome. Bog ubrzo usliši slugu Svoga, i dade mu sledeće obaveštenje. Jednom noću, zatvorivši se u keliji, sveti Zlatoust pri zapaljenoj sveći pisaše Tumačenja. U to vreme kelejnik njegov Proklo,[17] na molbu nekog čoveka kome je bila potrebna pomoć svetog Zlatousta, htede da uđe k svetom Zlatoustu; ali prethodno on proviri kroz ključaonicu da vidi šta patrijarh radi. I vide patrijarha gde sedi i piše, a za njegovim leđima stoji neki čovek star i veoma veličanstven, i nagnut tiho govori na uvo patrijapxy. Taj čovek no svemu beše sličan apostolu Pavlu, izobraženom na ikoni, koja je pred svetim Zlatoustom visila na zidu njegove kelije. Videvši to, Proklo se silno začudi, i ne mogaše objasniti sebi ko je taj čovek što razgovara s patrijarhom, i kako je ušao, kada su sva vrata zaključana. I Proklo stade čekati da taj čovek izađe. Međutim nastade vreme da se klepa za jutrenje, i taj čovek postade nevidljiv. Taj isti prizor Proklo vide i u toku dve naredne noći. Onda se usudi zapitati samog patrijarha: Vladiko, ko je ono što razgovara s tobom noću? – Sveti Zlatoust odgovori: Kod mene nije bilo nikoga. – Tada mu Proklo ispriča podrobno kako kroz ključaonicu vide starog uvaženog čoveka, koji mu šaptaše na uvo kada on pisaše. Pri tome Proklo opisa izgled i lice toga čoveka koji se javljao. Slušajući to, sveti Zlatoust se čuđaše. Međutim Proklo, pogledavši na ikonu svetog apostola Pavla, reče: Takav bejaše onaj koga videh.
Tada svetom patrijarhu bi jasno, da je Proklo video samog svetog apostola Pavla. Uverivši se na taj način da je rad njegov prijatan Gospodu, hristočežnjivi patrijarh pade na zemlju i dugo se sa suzama moljaše Bogu i blagodaraše My. Od toga vremena on sa još većim usrćem i revnošću pisaše božanstvene knjige, koje on ostavi posle sebe Crkvi, kao skupocenu riznicu.
Veliki učitelj vasceloga sveta, sveti Jovan Zlatoust bez ikakvog kolebanja izobličavaše sve nepravde i krivde, a cara i caricu savetovaše da nikome ne čine nepravdu nego da postupaju pravedno i pravično. Velmožama i visokim dostojanstvenicima, koji otimahu tuđa imanja i zlostavljahu sirotinju, on prećaše sudom Božjim. Zato mnogi stadoše negodovati protiv njega, kako klirici tako i svetovni vlastonosci. Klirici negodovahu protiv svetog patrijarha zato što on zahtevaše od njih da žive sveto po svetom evanđelskom zakonu. Svetovni vlastonosci ustajahu mržnjom protiv šega, ne želeći da se okane svojih poroka, koje je sveti patrijarh nepopggedno šibao. U nepokajanim srcima njihovim zapali se gnjev, koji se postepeno raspaljivao u požar mržnje protiv svetog ugodnika Božijeg. Neobuzdani nenavidnici stadoše na sve moguće načine ogovarati svetitelja, klevećući ga kako on, tobož, u svojim propovedima ne poučava nego vređa, ne savetuje nego ukorava, ne vaspitava nego huli čak i samog cara i caricu i sve vlasti. Još ga i nemilosrdnim nazvaše, sa sledećeg razloga.
U carskom dvoru bejaše neki evnuh Evtropije, starešina carskih posteljnika. Umešan, on se dodvori caru, i postade carev ljubimac. On nagovori cara da izda zakon kojim se ukida drevni običaj, po kome običaju: čovek, osuđen zbog izvesne krivice od građanskih vlasti na smrt, pobegne li u crkvu, kao nekada Izrailjci u grad utočišta,[18] spasava se od smrtne kazne. Ukidanjem ovoga običaja dalo se građanskim vlastima pravo da osuđenoga na smrt, pobegne li u crkvu, silom izvuku iz crkve i predadu na smrt. Ukidanje ovog običaja veoma zabole svetog Zlatousta, i izobličavaše Evtropija zbog takog nasilja nad Crkvom. Ali nakon nemnogo vremena sam Evtropije pade u jamu koju on iskopa za druge, i zakla sebe onim mačem koji naoštri za druge. Zbog neke važne krivice car se veoma razgnjevi na Evtropija, i Evtropije bi osuđen na smrt. Tada Evtropije pobeže u crkvu i sakri se u oltaru pod prestolom. A blaženi Jovan, strogi revnitelj crkvenih prava i običaja, održa propoved u kojoj osudi nepravedni zakon Evtropijev, koji se eto sada s pravom primenjuje na samog Evtropija, čoveka koji je taj zakon izmislio i propisao. A neprijatelji svetog Zlatousta, uhvatiše se ovih njegovih reči, i stadoše ga među narodom osuđivati kao nemilosrdnog i nečovekoljubivog. Na taj način oni postepeno navijahu srca mnogih ljudi protiv svetitelja Božjeg i ispunjavahu ih gnjevom protiv njega.[19] No sveti patrijarh, ugađajući ne ljudima već Bogu, produži mudro i revnosno upravljati Crkvom Božjom.
Među onima koji behu nezadovoljni svetim ugodnikom Božjim nalažaše se i ne malo klirika. Uopšte, njega veoma ljubljahu dobri, a nenaviđahu rđavi. Naročito neki od klirika koji vođahu poročan život, ne ljubljahu svetitelja, jer on izobličavaše njihova zla dela, i neke od crkve odlučivaše. I oni se zbog toga silno gnjevljahu na njega. No naročito ih razdraži postupak đakona Serapiona. Ovaj đakon, blagoverno služeći patrijarhu i živeći pobožno, jednom u prisustvu svih klirika reče svetitelju: Vladiko, ne možeš sve ispraviti, ako ih sve ne poteraš žezlom.
Ove đakonove reči razljutiše i razdražiše mnoge, i oni stadoše rđavo govoriti u narodu o svetom patrijarhu, grdeći njega koji beše dostojan svake pohvale. Nezadovoljstvo i neprijateljstvo prema svetom Zlatoustu nađe mesta i kod visokih predstavnika Crkve. U krugu tih episkopa bejaše i neki Sevirijan, mitropolit Gevalski.[20] Spočetka on uživaše ljubav svetog Zlatousta, koji, odlazeći u Malu Aziju radi sređenja tamošnjih crkvenih prilika, poveri njemu upravu nad svojom pastvom. Upravljajući Carigradskom crkvom u odsustvu ugodnika Božijeg, Sevirijan stade raditi protiv svetog Zlatousta i sejati nezadovoljstvo protiv njega. Pomoću spletki on i na dvoru nađe pristalice za to nezadovoljstvo prema svetitelju Božjem, nadajući se da na taj način zauzme mesto svetog Zlatousta. Ujedno s tim on prekorači svoju vlast i dopusti u upravi neke nerede. Vrativši se iz Male Azije sveti Zlatoust sagleda niskost i lukavstvo Sevirijanovo i za učinjeni nered htede da ga udalji iz prestonice. No za Sevirijana se zauze carica Evdoksija, i na njenu molbu sveti Zlatoust mu oprosti i pomiri se s njim. Međutim Sevirijan ostade isti u duši, i produži tajno raditi protiv svetog Zlatousta.
Iako je znao za pakosnički i klevetnički rad svojih neprijatelja, sveti Zlatoust ne obraćaše pažnju na to. Štaviše, ukoliko ga oni više klevetahu i ogovarahu, utoliko više rastijaše i širaše se slava o njemu: on se proču i u dalekim zemljama, i mnogi dolažahu izdaleka da vide svetitelja i da čuju učenje njegovo.
Pri takoj slavi svetoga Zlatousta, zloba svih neprijatelja njegovih ne bi bila opasna za njega, da se među njima nije nalazila i sama carica Evdoksija. Ona beše najopasniji i najuporniji neprijatelj svetog ugodnika Božijeg. Sve reči o srebroljublju i o otimanju tuđeg, koje sveti Zlatoust u propovedima svojim upućivaše svima, carica smatraše da su upućene samo njoj, i da to nju on izobličava i osuđuje. Jer ona beše veoma srebroljubiva i nenasito zlatoljubiva; i mnogima učini nepravdu, otimajući im imovinu. ljuta zbog toga na blaženog ugodnika Božjeg, ona stade smišljati na koji bi ga način zbacila sa patrijaršijskog prestola.
U to vreme bejaše u Carigradu jedan ugledan čovek, po imenu Teodorih, po zvanju patricije, koji posedovaše veliko bogatstvo. Zavideći mu i želeći da se dokopa njegovog imanja, carica se paštaše da mu nađe neku krivicu, zbog koje bi mu mogla oduzeti imanje, ali ne nađe, jer Teodorih beše čovek dobar i pravedan. Pošto ne mogaše napakovati krivicu Teodorihu, carica izmisli ovakvu podvalu. Ona pozva Teodoriha kod sebe, i reče mu: Tebi je poznato kako se svakodnevno mnogo troši iz carskih blagajni na izdržavanje carske vojske i na prehranjivanje bezbrojnih ljudi. Sa tog razloga naša se blagajna nalazi sada u oskudici, pa zato daj carskoj blagajni u zajam jedan deo od svoje imovine. Time ćeš zadobiti naše blagovolenje; a u svoje vreme dobićeš natrag ono što nam budeš dao sada.
Teodorihu bi jasno da carica hoće njegovom imovinom ne da napuni carske blagajne nego da zadovolji svoje nenasito srebroljubivo srce. Zato on ode k blaženom Jovanu, ispriča mu šta carica hoće od njega, i sa suzama moljaše svetitelja da mu pomogne i da ga zaštiti od carice. Sveti Zlatoust odmah napisa carici pismo, savetujući je blagim i krotkim rečima da ne čini nepravde Teodorihu. Carica, iako ljuta na patrijarha, ipak ovoga puta postupi po njegovoj želji: jer se postide premudrih reči njegovih, i obeća da Teodorihu neće učiniti nikakvo zlo.
Posle toga Teodorih, slušajući zlatne reči svetog Zlatousta o milostinji i o sabiranju sebi blaga ne na zemlji, gde ga ruka zavidljivaca može oteti, nego na nebu, gde niko neće ni zavideti ni otimati, donese odluku da svoje bogatstvo da Caru Nebeskom. Ostavivši sebi mali deo svoje imovine za izdržavanje svoje porodice, on svu ostalu ogromnu imovinu svoju pokloni crkvenoj gostoprimnici za izdržavanje stranaca, ubožjaka i bolesnika. Čuvši za to, carica se veoma ogorči i noana blaženom Jovanu ovakvu poruku: „Po tvome savetu, sveti patrijarše, ja ništa ne uzeh od patricija Teodoriha za potrebe našega carstva, a ti si prigrabio njegovo imanje radi svoga obogaćenja. He bi li bilo priličnije da smo to uzeli mi a ne ti, pošto se Teodorih obogatio na carskoj službi? Zašto se ti nisi ugledao na nas? Kao što mi ništa ne uzesmo od Teodoriha, trebalo je da i ti ne uzmeš njegovu imovinu“.
Na ovu poruku sveti Zlatoust otpisa carici ovako: „Smatram, poznato je tvome bogoljublju da ja, ako bih želeo bogatstvo, ništa me sprečilo ne bi da ga imam: jer moji roditelji behu veoma bogati, visokorodni, visoki dostojanstvenici, veoma imućni. Ali se ja dobrovoljno odrekoh bogatstva. Zar sada ne bi bilo stidno da ištem ono što sam ostavih, i druge učim da to preziru? Ti tvrdiš da sam Teodorihovo imanje uzeo radi svoga obogaćenja. No znaj, Teodorih ništa nije dao meni; i da mi je davao, ja ne bih primio. Svoje bogatstvo on dade Hristu, čineći milostinju ništima i ubogima. I dobro je uradio, jer će stostruko primiti od Hrista u budućem veku. Ja bih želeo da i ti, ugledajući se na Teodoriha, sabiraš sebi imanja na nebu, da bi, kada osiromašiš, bila primljena u večne obitelji.[21] Ako pak imaš nameru da od Hrista uzmeš ono što My je Teodorih dao, šta mi tu možemo? Jer, kao što ćeš sama uvideti, ti ćeš uvrediti ne nas već samoga Hrista“.
Pročitavši ovo pismo hristomudrog patrijarha, carica se još jače razgnjevi, i stade razmišljati na koji način da se osveti svetitelju. U to vreme doputova u Carigrad iz Aleksandrije neka udovica po imenu Kalitropa, i to radi sledećeg posla. Kada u Aleksandriji upravljaše vojvoda Pavlikije, koji imađaše čin avgustalija,[22] neki zavidljivi ljudi dostaviše mu kako ona, tobož, ima mnogo zlata. Pavlikije pak beše veoma zlatoljubiv. Lažno okrivivši tu udovicu, Pavlikije je primoravaše da mu ona da pet stotina zlatnika. A ona, nemajući toliko novaca, založi kod svojih suseda sve što imađaše, i jedva sakupivši pet stotina zlatnika dade ih avgustaliju. No Pavlikije uskoro bi zbog neispraviosti smenjen sa dužnosti avgustalija i odveden u Carigrad na sud. Za njim krenu i ta jadna udovica. Izišavši pred cara, ona pade preda nj sa suzama i vapajem, žaleći se na Pavlikija, da joj je nasilno uzeo pet stotina zlatnika. Car naredi carigradskom gradonačelniku da ovu stvar isledi i presudi, i da udovici vrati sve što joj je Pavlikije uzeo. No gradonačelnik, držeći Pavlikijevu stranu, presudi da je on nevin, a udovicu otpusti praznu. Uvređena time još više, udovica pribeže k carici, i ispričavši joj svoju muku ona moljaše caricu za milost i pomoć. Zlatoljubiva carica se obradova tome, jer se nadaše da iz toga izvuče za sebe mnogo zlata. I ona odmah dozva k sebi Pavlikija, izobliči ga s velikim gnjevom za otimačinu i za nepravdu učinjenu ubogoj udovici, i naredi da ga drže pod stražom dok ne da sto litri zlata. Videći da se ne može izvući iz caričinih ruku, Pavlikije posla svojoj kući da donesu zlata koliko traži carica i predade joj sto litri zlata. A carica od sveg tog zlata dade udovici samo trideset i šest zlatnika, i otpusti je, sve pak ostalo zadrža za sebe. Udovica iziđe od carice plačući i kukajući zbog takve nepravde. Čuvši pak da se sveti patrijarh Jovan zauzima za one kojima je nepravda učinjena, ona pribeže k njemu i ispriča mu podrobno šta joj učiniše Pavlikije i carica.
Utešivši plačuću udovicu, sveti Zlatoust posla po Pavlikija, i prizvavši ga u crkvu reče mu: Nama je poznato kakve si nepravde činio tlačeći uboge i nasilno otimajući tuđa imanja i kako si postupio sa ovom jadnom udovicom, ne bojeći se Boga koji je Otac sirotama i zaštitnik udovicama. Pozvao sam te zato, da vratiš pet stotina zlatnika ovoj koju si nepravedno oštetio. Dakle, vrati joj, da bi ona namirila svoje poverioce, i da ne bi u krajnjoj bedi pomrla sa decom svojom. Tada ćeš se i ti osloboditi od svoga greha i umilostiviti Boga koga si razgnjevio, i koji će odmazditi tebi za nepravdu učinjenu sirotama, ako se ne pokaješ. – Pavlikije odgovori: Vladiko, ova udovica učinila je meni nesravnjeno veću nepravdu, jer, žaleći se na mene carici, ona mi uze sto litri zlata. Šta više hoće ona od mene? Neka ide kod carice i uzme svoje od nje. – Svetitelj mu na to reče: Ako je carica i uzela od tebe toliko zlata, no ova udovica još nije dobila svoje, pa zato nije ni kriva za nepravdu koju ti je carica učinila. Carica je uzela od tebe tako mnogo zlata ne toliko za nepravdu koju si naneo udovici koliko za druge tvoje grehe i grabež koje si počinio dok si na vlasti bio. Ti se nemoj izgovarati govoreći protiv carice. Kažem ti, nećeš izaći odavde dok ne vratiš udovici sve što si uzeo od nje, do poslednjeg zlatnika. A onih trideset šest zlatnika što joj dade carica neka joj bude za putni trošak.
I ne puštaše sveti Zlatoust Pavlikija iz crkve. A kada carica doznade da patrijarh ne pušta Pavlikija iz crkve, posla svetom Zlatoustu ovako naređenje: Pusti Pavlikija, pošto sam ja već uzela od njega dosta zlata za taj dug. – Caričinim izaslanicima sveti patrijarh odgovori: Pavlikije neće biti pušten odavde dok ne vrati ubogoj ženi što joj je uzeo. – Carica po drugi put posla svetitelju zahtev da otpusti Pavlikija, no svetitelj odgovori: Ako carica hoće da pustim Pavlikija, onda neka pošlje ovoj udovici pet stotina zlatnika. To za nju ne predstavlja veliku količinu, jer je mnogo više uzela od Pavlikija, sto litri zlata.
Čuvši to carica se napuni jarosti, i posla odmah dva kapetana sa po sto vojnika, da Pavlikija izvedu iz Crkve silom. No kada se vojnici približiše k crkvenim vratima i htedoše da uđu, iznenada se pojavi Angeo Gospodnji koji sa isukanim u ruci mačem stajaše na vratima i ne davaše im da uđu. Ugpedavši strašnoga Angela vojnici se uplašiše i pobegoše natrag. I dotrčavši k carici preplašeni, izvestiše je o javljenju Angela. A ona čuvši to prepade se, i ne usudi se više da šalje k patrijarhu Jovanu po Pavlikija . Kada pak Pavlikije vide da mu carica ne pomože, on posla svojoj kući po zlato, i vrati udovici pet stotina zlatnika, i onda bi pušten iz crkve. Dobivši svoje, udovica se s radošću vrati u svoj grad.
Carica međutim ne prestajaše gnjeviti se na blaženog Jovana, i iz dana u dan uvećavaše se u srcu njenom bes i zloba protivu nezlobivog i pravičnog ugodnika Božijeg. I nakon kratkog vremena ona posla svetom Zlatoustu svoje sluge da mu strogo i ljubazno saopšte ovu njenu naredbu: Prestani da nam se protiviš, i ne mešaj se u naše carske poslove, jer se i mi ne mešamo u crkvene poslove, nego ih prepuštamo tebi da ih sam uređuješ. Prestani da u crkvama praviš od mene priču za sve, govoreći o meni i izobličavajući me. Do sada sam te smatrala za oca i ukazivala ti potrebno poštovanje; no ako se ti od sada ne popraviš i ne staneš se bolje odnositi prema meni, onda znaj, ja to trpeti više neću.
Saslušavši ove caričine reči, blaženi Jovan se veoma ožalosti, i uzdahnuvši duboko reče izaslanicima: Carica hoće da ja budem kao mrtav: da ne vidim nepravde koje se čine; da ne čujem glasa tlačenih, plačućih i ojaćenih; da ne izobličavam one koji greše. Ali, pošto sam ja episkop i meni je povereno staranje o dušama, ja sam dužan nedremljivim okom motriti na sve, saslušavati molbe svih, poučavati i upućivati sve, i izobličavati nepokajane. Jer ja znam da je sigurna propast: ne izobličavati bezakonje i ne opominjati bezakonike. Bojim se da se i na mene ne primene reči proroka Osije: Sakriše sveštenici put Gospodnji (Os. 6, 9). Jer božanstveni apostol naređuje karati pred svima onoga koji greši, da i drugi imaju strah (1 Tm. 5, 20). I on isti uči, govoreći: Propovedaj reč, nastoj u dobro vreme i u nevreme , pokaraj, zapreti, umoli (2 Tm. 4, 2). Ja karam bezakonja a ne bezakonike; nikome ne govorah u lice o njegovom bezakonju, nikoga ne ponizih sramotom, niti kada spomenuh ime carice radi izobličenja nje. No ja uopšte poučavah sve, i poučavam, da ne čine zla i da ne vređaju bližnjega. Ako pak koga od onih koji slušaju moje pouke osuđuje savest za učinjena rđava dela, onda on treba da se gnjevi ne na mene nego na sebe, i neka se ukloni od zla i tvori dobro. Ako carica zna da nije učinila nikakvo zlo niti koga uvredila, zašto se onda ljuti na mene koji učim ljude da se klone od svake nepravde? Bolje bi joj bilo da se raduje što nije učinila nikakvu nepravdu i što ja revnosno učim spasenju ljude nad kojima ona caruje. Ako je pak počinila one grehe koje ja poukama svojim staram se da iskorenim iz srca ljudskih, onda neka zna da nju izobličavam i sramotim ne ja, nego je sama dela njena izobličavaju i duši njenoj nanose veliku sramotu i stid. Stoga, neka se carica gnjevi kako hoće, ali ja neću prestati govoriti istinu. Jer bolje mi je da razgnjevljujem ljude nego Boga: jer kad bih ljudima ugađao, onda ne bih bio sluga Hristov (Gal. 1, 10).
Rekavši to izaslanicima caričinim, sveti Zlatoust ih otpusti. A oni, vrativši se k carici, prenesoše joj sve što čuše. To caricu još više razjari, i ona još jače neprijateljevaše protiv blaženoga Jovana. I ne samo carica neprijateljevaše protiv svetitelja već i mnogi drugi koji življahu nepravedno i bez pokajanja. Zlatousti blagovesnik Hristove Istine imađaše neprijatelje ne samo u Carigradu nego i u dalekim zemljama. Takvi behu: Aleksandrijski patrijarh Teofil, koji od samog početka ne ljubljaše Jovana, i ne željaše da on bude patrijarh; Akakije episkop Berijski,[23] Severijan Gevalski[24] i Antioh Ptolomaidski,[25] a u Carigradu dva prezvitera i pet đakona, mnogi iz carske palate, i tri poznate i bogate udovice razvratnog života: Marsa, Kastricija i Evgrafija. Svi ti nenavidnici svetoga Jovana, dogovarajući se među sobom, paštahu se da mu stvore neku krivicu, da bi mogli proturiti u narodu rđav glas o njemu. Pre svega oni poslaše u Antiohiju naročite ljude, da tamo ispitaju i doznadu da li je Jovan učinio kakvo zlo, makar u detinjstvu. No ispitivanja ispitivača biše uzaludna, i oni ne nađoše ništa. Posle toga oni poslaše u Aleksandriju k Teofilu, majstoru da vešto skuje laž. Ali ni on ne mogaše ni za šta okriviti svetog Jovana, koji kao sunce sijaše vrlinama. Pri svem tom Teofil, podučavan od samog Satane, revnosno se staraše da Jovana svrgne s prestola, što i učini, imajući za pomoćnika caricu i ostale rđave ljude. Izgnanstvo svetog Zlatousta dogodi se na sledeći način.
U Aleksandriji bejaše ugledan prezviter Isidor stranoprimac, tojest hranitelj stranaca, čovek svetog života i mudar, čuven po svojim vrlinama i bogomudrosti. On beše već star, imađaše osamdeset godina; za prezvitera bio postavljen od svetog Atanasija Velikog, patrijarha Aleksandrijskog.[26] Prema ovom Isidoru Teofil bejaše neprijateljski raspoložen zbog aleksandrijskog irezvitera Petra, koga Teofil hoćaše da bez krivice liši čina i odluči od Crkve, a Isidor štićaše Petra i dokazivaše da je optužba protiv Petra nepravična. Zato se Teofil stade gnjeviti i na Isidora; bez razloga odlučivši od Crkve Petra, on poče tražiti krivicu Isidoru, da bi i njega odlučio od Crkve.
U to vreme neka udovica Teodotija dade Isidoru hiljadu zlatnika, da tim novcem odeva u Aleksandriji prosjake, siročad i uboge udovice. Pri tome Teodotija zamoli Isidora da o tome ne govori patrijarhu Teofilu, da ovaj ne bi uzeo to zlato i utrošio ga na zidanje kamenih zgrada. Dobivši zlato, Isidor postupi onako kako ga je molila Teodotija, i ništa ne kaza Teofilu. No Teofil potom saznade od nekoga da je Isidor dobio od Teodotije hiljadu zlatnika, i bez njegovog znanja potrošio ih za potrebe ubogih. Zlatoljubivi Teofil se zbog toga silno razgnjevi na Isidora, i nevinog i celomudrenog starca optuži za protivprirodni greh. Za dokaz svoje klevetničke optužbe Teofil kupi lažne svedoke zlatom. No laž Teofilova bi obelodanjena, i nevini Isidor oslobođen kao čist. Pri svem tom, patrijarh Teofil u svojoj neobuzdanoj zlobi ipak liši Isidora prezviterskog čina, i izagna iz klira sa batinama i sramotom nevinog ugodnika Božjeg. Postradavši nevino, prepodobni Isidor napusti Aleksandriju i udalji se na pustinjačko molitveno tihovanje u Nitrijsku Goru,[27] u kojoj se on ranije još kao mlad podvizavao. I življaše tamo u jednoj kolibi moleći se Bogu i trpeljivo podnoseći svoj udes.
U to vreme u Egipatskim manastirima življahu četiri brata, ljudi vrlinski i bogobojažljivi, koji sav život svoj provođahu u pošćenju i monaškim trudovima. Oni se zvahu: Dioskor, Amonije, Jevsevije i Jevtimije, a nadimak im beše: Dugi, pošto se svi oni odlikovahu visokim rastom. Ovu braću zbog njihovog vrlinskog života poštovahu ne samo žitelji Aleksandrije nego i Teofil. Jednoga od njih, i to Dioskora, protiv njegove volje, Teofil postavi za Hermopoljskog episkopa,[28] a dva brata njegova, Amonija i Jevtimija, umoli da se nastane sa njim u patrijaršiji, i prinudi ih da prime sveštenički čin. Živeći u patrijaršiji pored Teofila, oni videše da on živi ne po Bogu i više voli zlato nego Boga, i čini velike nepravde. Zato oni ne htedoše ostati više sa njim, nego ga ostaviše i ponovo vratiše u svoje pustinjačko molitveno samovanje i tihovanje. Shvativši razlog njihovog odlaska, Teofil se veoma uvredi, i ljubav koju imađaše prema njima promeni na jarost, i stade razmišljati kako da im se osveti. U tom cilju on najpre pusti glas kako se, tobož „Dugi“ zajedno sa svrgnutim Isidorom drže Origenove jeresi i kako tom jeresi sablazniše mnoge monahe. Zatim on posla najbližim episkopima naređenje da odmah oteraju najstarije monahe iz Nitrijske pustinje, ne objašnjavajući im razlog zbog čega ih izgone. Kada episkopi postupiše po patrijarhovom naređenju, izgnavši sa gore i iz pustinja[29] sve blagočestive i bogougodne podvižnike, onda se ovi izgnanici skupiše, odoše zajedno u Aleksandriju k patrijarhu i moliše ga da im kaže zbog čega su osuđeni i prognani iz svojih obitališta. A patrijarh, u bezumnom gnjevu, polete na njih, i kao besomučan omota omofor[30] oko vrata Amoniju, i bijući ga vikaše: Jeretiče, prokuni Origena! – Posle Amonija Teofil isto tako izbi i ostale, i raskrvavi ih, i ne dajući nikome da što rekne, sve ih sa sramom najuri od sebe. A oni, ne dobivši od Teofila odgovor na svoje pitanje, vratiše se u svoje kolibe, obraćajući malo pažnje na jarost i bes patrijarha Teofila.
Sazvavši obližnje episkope, Teofil predade anatemi četiri nevina monaha: Amonija, Jevsevija i Jevtimija, braću Dioskorovu, i gorespomenutog blaženog Isidora, ne pozvavši ih da ih ispita o njihovoj veri. No jarost njegova se time ne ukroti: jer on sam napisa protiv njih mnoge lažne optužbe, okrivljujući ih za jeres, za vradžbine i za mnoge druge teške grehe. Zatim najmi za novac klevetničke i lažne svedoke, uruči im te lažne optužbe, i naredi im: da kada on o prazniku u crkvi bude poučavao narod, oni pristupe i predadu ove napisane protiv gorespomenutih monaha optužbe, i privedu lažne svedoke. A kada sve bi tako urađeno, patrijarh naredi da se te lažne optužbe pročitaju u crkvi. Posle toga on te optužbe pokaza gradonačelniku, uze od njega oko pet stotina vojnika i krenu sa njima u Nitrijsku Goru sa namerom da otera iz Egipta Isidora, Dioskorovu braću i sve njihove učenike, kao jeretike i vračare. Uz pomoć vojske Teofil najpre svrgnu s episkopskog prestola Dioekora, a zatim, napivši vojnike vinom, napade noću na Nitrijsku Goru, i iskaše pre sviju Isidora i braću Dioskorovu: Amonija, Jevsevija, Jevtimija. He nalazeći ih, pošto se oni behu sakrili u jednoj dubokoj jami, on naredi vojnicima da napadnu na sve monahe, da im spale sva obitališta i razgrabe njihovu bednu imovinu, odeću i hranu. Pijani vojnici se razleteše po svima mestima i pećinama u pustinji, pogubiše, ugušivši u ognju i dimu, do deset hiljada postnika, u deseti dan meseca jula, kada se u svetoj Crkvi i vrši spomen njihov. Ostali se monasi razbegoše, skrivajući se gde je ko mogao. Posle toga Teofil se vrati u Aleksandriju.
Preostali posle ovog pokora monasi sabraše se, oplakaše pobijene oce i braću svoju, pa se raziđoše kuda je ko hteo. Dioskor sa svojom braćom, blaženi Isidor i mnogi drugi monasi, prosijali u postu i ostalim vrlinama, izvrsni čudotvorci, udaljiše se veoma ožalošćeni u Palestinu. Pri tome njima ne beše teško to što su namučeni i prognani, nego što su bez ikakve krivice odlučeni Teofilom od Crkve i pribrojani jereticima. No i u Palestini Teofil ih ne ostavi na miru: on odmah posla palestinskim episkopima ovakvu poruku: „He treba da bez moje saglasnosti primate odlučene i odbegle od mene“.
Tada izgnanici, ne znajući kuda da se obrate, otidoše u Carigrad k svetom Jovanu Zlatoustu, kao k sigurnom pristaništu, i pavši preda nj moljahu ga sa suzama da im ukaže milost i pomoć. Videći u takoj nevolji pedeset ljudi ostarelih u vrlinama, sveti Zlatoust se sažali na njih i rasplaka. Zatim, doznavši od njih zbog čega su doživeli toliku napast od Teofila, uteši ih blagim rečima i uspokoji, smestivši ih pri crkvi svete Anastasije. Izdržavanje pak davaše im ne samo sveti Zlatoust nego i sveta Olimpijada đakonisa, koja ih iz svojih sredstava onabdevaše svakom potrebom. Jer ova đakonisa sve svoje bogatstvo upotrebljavaše na zbrinjavanje i izdržavanje sirotinje i stranaca. Ona beše vaistinu sveta; i njen se spomen praznuje dvadeset petog jula. Sveti behu vaistinu i ti monasi, od kojih spomen nekih Crkva poče kasnije praznovati. Među njima se naročito izdvajaše neko po imenu Jeraks, koji mnoge godine provede u pustinji. K njemu jednom dođoše đavoli, i govorahu mu: Starče, ti ćeš živeti još pedeset godina, a nećeš moći izdržati tako dugo vreme u pustinji. – A on, shvativši njihovo prepredeno kušanje, reče im: Vi me ožalostiste predskazujući mi tako kratkotrajan život, jer ja sam se spremao da u ovoj pustinji trpim dvesta godina. – Čuvši to, đavoli pobegoše posramljeni.
Eto takvog oca, koga đavoli ne mogoše pokolebati, izagna Teofil Aleksandrijski. Među svetim monasima bejaše još Isak prezviter, učenik svetog Makarija Velikog,[31] čist od utrobe matere svoje, jer on beše donesen u pustinju kao dete od pet godina, i tamo odraste. On beše veliki znalac Svetoga Pisma, i veoma načitan. Uopšte svi ti Teofilom prognani monasi behu sveti i prepodobni. Blaženi Jovan ih veoma poštovaše i ne branjaše im u crkvu odlaziti, ali ih svetom Pričešću ne pripuštaše dok on potpunije ne rasvetli razlog njihovog odlučenja i ne pomiri ih sa Teofilom. On ih zadrža da oni ništa ne govore caru o svojoj nevolji i da se ne žale na Teofila, obećavajući im da će ih svojim pismima Teofilu pomiriti s njim. I stvarno, sveti Zlatoust odmah posla Teofilu, moleći ga da dozvoli ovim monasima da oni mirno žive u svojim kelijama u Egipgu i da ih ponovo primi u krilo Crkve Hristove.
Teofil dobi Zlatoustovo pismo. No pored toga on od nekih lažljivaca i klevetnika beše čuo kako Carigradski patrijarh Jovan tobož pripušta svetom Pričešću te prognane monahe, što ne beše istina. Veoma razgnevljen zbog toga na svetog Zlatousta, Teofil otpisa surovo svetome patrijarhu, okrivljujući ga za narušavanje crkvenih pravila.[32] Sveti Zlatoust po drugi put uputi Teofilu miroljubivo pismo, moleći ga da prestane sa gnjevom i da ne zabranjuje monasima obitavati tamo odakle su prognani. Međutim Teofil odgovori svetom Zlatoustu još grublje nego ranije, i stade se ljutiti više na njega nego na same monahe. Videvši da Teofil ostaje uporan u svojoj zlobi, tek tada prognani monasi napisaše žalbu caru, u kojoj ogšsaše muke svoje koje podneše od Teofila. Ovu žalbu svoju oni predadoše caru kada ovaj beše u crkvi.
Sažalivši se na tako čestite i vrlinske monahe, car odmah posla naredbu Aleksandrijskom eparhu, da Teofila, makar i prinudno, pošalje u Carigrad na sud, da pred patrijarhom Jovanom i saborom episkopa odgovara za zloću svoju i bude osuđen za dela svoja. Car takođe pisa i papi rimskom Inokentiju,[33] moleći ga da sa svoje strane uputi episkope u Carigrad na sabor radi suda Teofilu. Papa odmah naredi svojim episkopima da budu spremni za put, i očekivaše vesti od cara Arkadija o tome da li su se već sabrali istočni episkopi. No car ne pisa ponovo, i zapadni episkopi ne otputovaše u Carigrad. Međutim Teofil potkupi Aleksandrijskog eparha, te ovaj dopusti Teofilu da ostane u Aleksandriji dok ne dobavi iz Indije najlepše mirise i slatkiše, koje bi lađom poslao u Carigrad. U to vreme Teofil pridobi na svoju stranu svetog Epifanija, episkopa Kiparskog,[34] jer okleveta svetog Zlatousta da je, tobož, jeretik, pošto je primio kod sebe Origenove sledbenike i pričešćuje se s njima. Epifanije, čovek nezlobiv, ne prozre Teofilovo lukavstvo, već poverova njegovoj laži, i revnujući za pobožnost prokle Origenove knjige na pomesnom saboru na Kipru, a zatim pisa svetom Zlatoustu preporučujući mu da i on to isto uradi. No sveti Zlatoust, ne hitajući sa ovom stvari, produži izučavati Sveto Pismo, i svom dušom truđaše se da u crkvi poučava narod i privodi grešnike pokajanju. Međutim Teofil, pripremajući se za put u Carigrad, umoli svetog Epifanija da i on otputuje tamo. Pritom Teofil govoraše: Mi ćemo tamo održati sabor protiv origenista. – Sveti Epifanije posluša Teofila i hitno otputova u Carigrad, gde stiže pre Teofila. No pred njegov dolazak, u Carigradu se dogodi sledeća stvar.
Življaše u Carigradu jedan velmoža po imenu Teognost, čovek dobar i bogobojažljiv. On bi oklevetan pred carem od nekog zavidljivog i zlovernog velikodostojnika da je tobož ružio i grdio cara, a caricu nazivao „zlatonenasitljivom“ i govorio da ona nepravedno prisvaja sebi tuđa imanja. Car se naljuti na Teognosta i naredi da ga upute u Solun na zatočenje, i da mu se oduzme svo bogatstvo i imanje, a da se Teognostovoj ženi i deci ostavi samo jedan vinograd izvan grada za izdržavanje. Na putu za Solun Teognost se razbole od muke i umre. Žena pak njegova, teško ucveljena smrću svoga muža i gorko ojađena gubitkom imanja, ode k svetom Zlatoustu i sa suzama mu ispriča svoju muku. Svetitelj je tešaše mudrim rečima i savetovaše joj da brigu svoju položi na Gospoda. Pritom on joj dozvoli da svakodnevno uzima za sebe i za decu svoju hranu iz crkvene gostoprimnice, a sam iskaše zgodno vreme kada bi mogao zamoliti cara da naredi da se ovoj udovici i njenoj deci vrati nepravedno oduzeto imanje. No to omete zloća caričina, i ona zadade silne muke ne samo ovoj udovici nego i blaženom Zlatoustu.
Kada nastade berba grožđa, i svi ljudi stadoše odlaziti u svoje vinograde, krenu i carica Evdoksija u svoje vinograde. No prolazeći pored Teognostova vinograda, koji beše nedaleko od carskih vinograda on joj se veoma dopade, i ona uđe u njega, uzabra svojim rukama jedan grozd i pojede ga. A bejaše jedan ovakav carski propis: ako car, ili carica, uđe u tuđ vinograd i pojede grozd, onda vlasnik toga vinograda prestaje imati prava na taj vinograd i vinograd postaje carski, a vlasniku se vinograd ili isplati novcem ili mu se da drugi vinograd u zamenu. Saglasno tome propisu, carica Evdoksija naredi da se Teognostov vinograd proglasi carskim. Ona tako uradi sa dva razloga; prvo, želela je da napakosti udovici i njenoj deci, pošto je bila ljuta na nju zato što je ova išla k svetom Zlatoustu i ispričala mu svoju muku; a drugo, tražila je ma šta zbog čega bi mogla okriviti svetog Zlatousta i prognati ga iz crkve. Razume se, ona je znala da ako sveti patrijarh sazna za ovu stvar, on svakako neće ćutati nego će uzeti u zaštitu ojađenu udovicu. Iz toga će planuti razdor, te će ona ostvariti svoju zamisao.
Tako i bi. Ojađena udovica stvarno pribeže k blaženom Zlatoustu i ridajući kaza mu da joj je carica oduzela vinograd, tu poslednju nadu za prehranu dece. Sveti Zlatoust odmah posla carici pismo po arhiđakonu Evtihiju, privolevajući je na milosrđe, podsećajući je na vrlinski život njenih roditelja i na vrline ranijih careva, privodeći joj u srce strah Božiji, zastrašujući joj dušu podsećanjem na Strašni sud Božji, i moleći je da vinograd vrati ubogoj udovici. No carica, ne pokoravajući se poukama svetog Zlatousta i ne slušajući njegove molbe, otpisa mu surovim pismom, u kome se pozivaše na drevne zakone carske, i kao uvređena od njega osiono izjavljivaše da ona više neće trpeti takve uvrede. „Ti si, pisaše ona svetom Zlatoustu, ne znajući carske propise, osudio mene rečima svojim kao onu koja čini nepravdu i bezakonje, i uvredio si me; ali ja više neću trpeti tvoje uvrede, niti ću trpeti tebe koji ne prestaješ nipodaštavati me“.
Pročitavši ovo pismo, sveti Jovan ode u dvorac k carici i stade je blagim rečima savetovati, moleći je više nego ranije i nastojavajući da vinograd vrati udovici. No carica odgovori: Ja sam ti već pisala šta su pređašnji carevi propisali odnosno vinograda. Neka udovica u zamenu za svoj vinograd izabere drugi vinograd ili neka primi novčanu naknadu. – Na to svetitelj reče: Ona ne zahteva drugi vinograd i ne traži naknadu u novcu, nego moli da joj se vrati oduzeti vinograd. Zato joj vrati njen vinograd. – Carica odgovori: Nemoj se protiviti drevnim zakonima carskim, jer ti takvo protivljenje neće biti na dobro. – Sveti ugodnik Božji reče carici na to: Nemoj pravdati svoje postupke drevnim propisima i zakonima, koje propisaše neznabožački carevi. Tebi, blagočestivoj carici, ništa ne smeta da nepravedni zakon ukineš i da pravedni propišeš. Vrati dakle vinograd oštećenoj udovici, da te ne nazovem drugam Jezaveljom i da ne padneš pod prokletstvo pod koje pade ta nečestiva carica Izrailjska.
Kada svetitelj to reče, carica se zapali silnim gnjevom, i kuknjavom svojom ispuni dvorac, obelodanjujući prikriveni jed srca svog, i vičući: Ja ću se sama osvetiti tebi za sve; a ženi ne samo neću vratiti njen vinograd, nego joj ni drugi neću dati u zamenu za njen, niti joj isplatiti novčanu naknadu. Tebe pak kazniću za uvredu. – I naredi carica da svetog Jovana silom izbace iz carske palate.
Tako sramno izbačen od carice, sveti Zlatoust izdade svome arhiđakonu Evtihiju na veoma strog način ovu naredbu: Reci crkvenim vratarima da oni, kada carica dođe k crkvi, zatvore vrata pred njom i ne dadnu ući u crkvu ni njoj ni njenoj pratnji. I neka joj kažu da je Jovan naredio da tako urade.
Kada nastade praznik Krstovdan, sav se narod sleže u crkvu; dođe i car sa svojim velikašima. A kada naiđe carica sa svom svitom svojom, vratari zatvoriše pred njom crkvena vrata, ne dajući joj, saglasno patrijarhovom naređenju, da uđe unutra. A kada caričine Sluge vikahu: Otvorite gospođi carici! – vratari odgovarahu: Patrijarh je naredio da je ne pustimo! – A carica, sva postiđena i ogorčena, govoraše vičući: Gledajte i shvatite svi, kakvu mi sramotu nanosi taj gnjevljivi čovek! Svi nesmetano ulaze u crkvu, samo se meni jednoj to zabranjuje. Eda li ja ne mogu odmazditi njemu, i oterati ga sa prestola? – Dok carica tako vikaše, jedan iz njene svite izvuče mač i zamahnu njime sa željom da udari u vrata, ali mu se ruka tog časa sasuši i ukoči kao mrtva. Videvši to, carica i sva njena svita se strahovito prepadoše, i vratiše se natrag. A čovek sasušene ruke uđe u crkvu i stade usred naroda, gromko vapijući: Pomiluj me, Vladiko sveti, i isceli sasušenu ruku moju koja se podiže protiv svetog hrama. Sagreših, oprosti mi! – shvativši razlog sasušenja ruke njegove, sveti Zlatoust naredi da mu omiju ruku u oltarskoj umivaonici, i ruka se tog trenutka isceli. Videvši takvo čudo, sav narod uznese hvalu Bogu. Sve to ne utaji se i od cara. No on, poznavajući rđavu narav caričinu, ćutaše kao da ništa ne zna. Svetog pak Zlatousta on veoma ljubljaše i sa zadovoljstvom ga slušaše. Međutim carica se na sve moguće načine lukavo paštaše da progna svetog Zlatousta, što joj uskoro i ispade za rukom.
U to vreme doputova u Carigrad sveti Epifanije, episkop Kiparski, noseći sa sobom knjige napisane protiv Origena. Io krcavši se sa lađe on uđe u crkvu svetoga Jovana Preteče, udaljenu od grada sedam stadija,[35] odsluži ovetu liturgiju i rukopoloži jednog đakona, nasuprot kanonima koji zabranjuju episkopu da bez dozvole eparhijskog arhijereja posvećuje ma koga u tuđoj pastvi.[36] Posle toga on uđe u grad i odsede u jednoj privatnoj kući. Za sve to saznade sveti Zlatoust, i ne razgnevi se na Epifanija, pošto je znao da je on svet i bezazlen čovek. Štaviše, on posla k Epifaniju i moli ga da dođe k njemu i stanuje zajedno sa njim u patrijaršijskom domu, kao što rade svi episkopi. No Epifanije ne pristade na to, pa čak ne hoćaše ni da se vidi s patrijarhom Jovanom, a njegovim izaslanicima odgovori: Ako Jovan ne protera iz grada Dioskora i njegove monahe, i ako se ne potpiše protiv Origenovih knjiga, onda ja neću imati zajednicu s njim. – Na to sveti Jovan odgovori preko izaslanika Epifaniju: Pre saborskog rasuđivanja ne treba činiti ništa proizvoljno.
Neprijatelji svetoga Zlatousta, došavši k Epifaniju, umoliše ga da on u crkvi Svetih Apostola, pred celim narodom, prokune Origenove spise, da odluči kao origenite sve monahe, prognane iz Egipta sa Dioskorom, i da izobliči Jovana što prima origeniste i deli njihovo mišljenje. Revnujući za veru, Epifanije sutradan izjutra ode u crkvu Svetih Apostola. A sveti Zlatoust, doznavši za njegovu nameru, uputi mu preko izaslanika ovakvu poruku: Epifanije, ti radiš mnoge protivkanonske stvari. Pre svega liturgisao si i rukopolagao si u mojoj pastvi bez moga pristanka, zatim si odbio da stanuješ s nama; a sada udaraš na Crkvu moje eparhije, usuđujući se da bez saborskog suda vršiš odlučenja. Pazi dakle, da ne izazoveš uzbunu u narodu i sam zapadneš u opasnost.
Saslušavši ovu poruku Epifanije se pokoleba, iziđe iz crkve, i reši se da čeka Teofilov dolazak. Međutim Gospod, ne dopuštajući da među Njegovim ugodnicima bude ma kakvog neprijateljstva, otkri Epifaniju na tajanstven način da je Jovan čist kao sunce i da su ga iz zavisti oklevetali. Epifanije je stvarno slušao od mnogih ljudi o velikim vrlinama Jovanovim, o besprekornoj veri njegovoj, o savršenom životu njegovom, i čudio se što mnogi ustaju protiv Jovana i podmeću mu razne krivice. Stoga Kiparski svetitelj stade strpljivo očekivati čime će se završiti cela ova stvar.
Međutim, carica Evdoksija, čuvši da se Epifanije kloni Jovana i da nije u slozi s njim, pretpostavi da među njima postoji gnjev. I ona prizva k sebi Epifanija, i reče mu: Oče Epifanije, ti znaš da se celo grčkorimsko carstvo nalazi u našim rukama. Evo, danas ću svu vlast crkvenu predati tebi, ako me poslušaš, i isceliš tugu srca moga, i izvedeš ono što sam smislila. – Epifanije odgovori: Govori, čedo, i mi ćemo se prema moći svojoj postarati da učinimo ono što će biti na spasenje duše tvoje. – Tada carica, držeći da će prevarom pridobiti Epifanija za svoj plan, poče mu ovako govoriti o Jovanu. Eto, taj Jovan postade nedostojan da stoji na čelu crkvene uprave i tako velikog zvanja, jer ustaje protiv cara i ne odaje nam potrebno poštovanje. Osim toga mnogi govore da je on odavno jeretik. Zato bi želeli sazvati sabor i Jovana lišiti patrijaršijskog zvanja, i mesto njega postaviti drugog, koji bi mogao dobro upravljati Crkvom.
Govoreći tako Epifaniju, carica drhtaše sva od silnoga gnjeva. Zatim ponovo stade govoriti: Uostalom, nije potrebno zamarati mnoge oce dovodeći ih ovamo na sabor. Bolje je, sveti oče, ti ga sam ukloni iz Crkve i mesto njega postavi drugoga, koga ti Bog bude ukazao, a ja ću sa svoje strane udesiti sve da svi poslušaju tebe. – Čedo, odgovori joj Epifanije, saslušaj bez gnjeva oca svoga. Ako je Jovan jeretik, kao što vi tvrdite, i ne pokaje se zbog svoje jeresi, onda je on nedostojan patrijaraškog zvanja, i mi ćemo postupiti s njim kako ti naređuješ. No ako ti želiš da ga proteraš zato što je izgrdio tebe, onda Epifanije neće pristati na to, pošto carevi treba da budu ne zlopamtljivi već dobri, krotki i koji praštaju uvrede. Jer i vi imate nad sobom Cara na nebesima i ištete od Njega oproštaj sagrešenja vaših, tako i vi postupajte sa drugima. Spasitelj je rekao: Budite milostivi kao što je i Otac vaš nebeski milostiv (Lk. 6, 36). – Carica na to reče Epifaniju: Oče, ako ne prognaš Jovana, onda ću ja otvoriti idolske hramove, i učiniću da mnogi odstupe od Boga i poklone se idolima, te će poslednje biti gore od prvašnjega. – Ovo carica govoraše s gnjevom i prolivaše suze. Začudivši se bezumnom gnjevu caričinom, Epifanije reče: Ja sam čist od takve osude pravednika. – Rekavši to on se udalji iz dvorca.
Međutim po svemu gradu pronese se glas da carica nagovara velikoga Epifanija protiv Jovana, i da Epifanije, odlazeći u carske palate, dogovara se sa caricom o zbacivanju patrijarha. Taj glas dođe i do svetog Zlatousta, i on čovek ognjene naravi izgovori u crkvi poučenje narodu, u kome spomenu iz Svetoga Pisma zloću raznih žena. Mnogi od naroda, saslušavši reči svetog Zlatousta o ženama, pomisliše da on posredno govori o carici. A neprijatelji svetoga Zlatousta zapisaše na hartiji ove njegove reči i odnesoše cariti. Pročitavši ih, carica smatraše da se ove reči svetoga patrijarha odnose jedino na nju, pa sa suzama pribeže k caru, žaleći mu se kako je Jovan pred celim narodom grdi u crkvi. I ridajući ona govoraše caru: Znaj, vređanje mene je u isto vreme vređanje tebe, i kada Jovan grdi mene on grdi tebe; moja sramota je tvoja sramota. – I govoreći tako, carica moljaše cara da naredi da se sazove sabor i Jovan osudi na progonstvo. Ujedno s tim carica pisa i Teofilu Aleksandrijskom da brzo dođe u Carigrad ne bojeći se ničega. „Ja ću, pisaše ona Teofilu, umoliti cara za tebe i zapušiti usta svima tvojim protivnicima. Samo dođi odmah i dovedi mnoge episkope, da proteraš neprijatelja mog Jovana“.
Ohrabren ovakvim pismom caričinim, Teofil odmah krenu u Carigrad sa lađama natovarenim indijskim mirisima, voćem, skupocenim egipatskim tkaninama svilenim i zlatotkanim, eda bi mnoge prelastio darovima i pridobio za svoj plan.
U to vreme blaženi Jovan napisa svetom Epifaniju ovako: „Brate Epifanije, čuo sam da si dao pristanak na moje progonstvo. Znaj dakle, presto svoj više videti nećeš“. – A Epifanije mu otpisa ovako: „Stradalniče Jovane, trpeći nepravdu pobeđuj! No znaj, da i ti nećeš stići do mesta kuda će te prognati“.
I ispuni se proročanstvo obojice. Epifanije se zadrža u Carigradu još neko vreme, i uvide da svetog Jovana hoće nepravično da osude. No ne želeći da uzima udela u razbojničkom sudu nad pravednikom, on sa svojom pratnjom tajno sede na lađu i krenu doma. Putujući pak lađom on se prestavi ka Gospodu, ne stigavši do svoga grada i prestola. Isto tako i sveti Zlatoust, u vreme drugog progonstva svog, ne stiže do mesta određenog mu za zatočenje, nego usnu u Gospodu. Ho o tome će biti reč kasnije. Sada pak vratimo se prekinutom izlaganju događaja.
Nadajući se u pomoć caričinu i ne bojeći se ničega, Aleksandrijski patrijarh Teofil hitno doputova u Carigrad sa mnogim episkopima, koje on vešto pridobi na svoju stranu. Car pak ne hte da razgovara sa Teofilom dok od pape Inokentija ne stignu rimski episkopi, jer on nije znao da Rimljani očekuju od njega drugo pismo, kojim bi ih izvestio da su se istočni episkopi sakupili za sabor, pa da onda krenu u Carigrad. Međutim carica krišom od cara dozva k sebi Teofila i sve episkope što behu došli s njim, saopšti im svoju nameru odnosno patrijarha Jovana i moli ih da ga zbace s prestola. Oni joj to obećaše, i ona ih bogato obdari. Potom carica prizva k sebi sve monahe, prezvitere i episkope, koji su se žalili na Teofila. Bejaše ih: šest.episkopa i dvadeset prezvitera i đakona, koji behu odstugšli od Teofila, iznošahu razne krivice njegove i zahtevahu da mu se sudi. Sabravši sve njih, carica ih moli da odustanu od svoje namere, da ne zahtevaju sud nad Teofilom i da mu oproste sve što im je učinio. Neki od njih poslušaše caricu, i položivši na Gospoda muku svoju umukoše; drugi pak, među kojima behu Isidor i Jeraks (Dioskor se nedavno beše prestavio), silno se protivljahu. One koji umukoše, carica obdari bogatim poklonima; a one koji se protivljahu, odasla u Solun na zatočenje. Na taj način Teofil, oslobodivši se od svih svojih protivnika, mogaše sa uspehom otpočeti borbu protiv patrijarha Jovana.
U to vreme sveti Jovan, po običaju svome propovedajući u crkvi reč Božju, jedan odeljak Svetoga Pisma iz Treće knjige carstva izlagaše ovako: Saberite k meni proroke lažne koji jedu za trpezom Jezaveljinom, da bi im ja rekao kao što Ilija reče: Dokle ćete hramati na obe noge svoje? Ako je Gospod – Bog, idite za njim; ako li je trpeza Jezaveljina Bog, jevši iz bljuvaćete.[37] – Čuvši to, neprijatelji svetog Zlatousta obavestiše Teofila i njegove episkope. Oni zapisaše te reči, i tumačeći ih zlonamerno a i dodajući svoje, oni govorahu da Jovan javno pred svima naziva caricu Jezaveljom a njih lažnim prorocima. Napisavši to, oni predadoše caru i carici. Tada carica ridajući moljaše cara da se sudi Jovanu. Car pak, sažaljevajući caricu, sav gnjev svoj koji imađaše protiv Teofila, okrenu protiv Jovana, i naredi Teofilu da ustroji sabor protiv Jovana. Teofil i njegovi jednomišljenici se veoma obradovaše carevom gnjevu protiv Jovana. Teofil nađe dva đakona koje sveti Zlatoust beše odlučio od Crkve: jednoga zbog ubistva, a drugoga zbog preljube. Ovim đakonima Teofil obeća episkopski čin pod uslovom da lažno svedoče protiv patrijarha Jovana. A oni bednici, neprijateljujući protiv Jovana i želeći episkopstvo, odmah obećaše Teofilu da će ispuniti njegovu volju. Teofil napisa mnoge lažne optužbe protiv svetog Jovana Zlatousta i predade ih đakonima, da ih oni od sebe podnesu saboru. Sabor se imao održati u predgrađu Halkidona, gde se nalazio carski dvorac i velika crkva svetih apostola Petra i Pavla.[38] Episkopi, sabravši se tamo, zasedahu na saboru zajedno s Teofilom. A blaženi Jovan zasedaše u svome patrijaršijskom domu sa četrdeset zakonitih episkopa. I veoma se čuđaše sveti Zlatoust kako Teofil, za koga je bilo narećeno da ga zbog mnogih krivica silom privedu na sud, tako brzo pridobi na svoju stranu cara i njegove doglavnike, i od optuženog se pretvori u sudiju. I stade sveti Zlatoust govoriti episkopima: Braćo, molite Boga za mene, i ako ljubite Hrista ne ostavljajte crkve svoje. Za mene se već približi vreme stradanja, i posle mnogih nevolja ja ću otići iz ovog života ka Gospodu. Vidim da je Satana, ne podnoseći moju nauku, sazvao protiv mene nečestivi sabor. No vi ne tugujte zbog mene, nego me spominjite u molitvama svojim.
Čuvši to, svi se užasnuše i zaplakaše. Svetitelj im naredi da ućute i tešaše ih. U to vreme dođoše izaslanici od Teofilovog sabora, pozivajući svetog Zlatousta na sud, da da odgovor na optužbe, podnete protiv njega. A episkopi koji sa svetim Zlatoustom zasedavahu na saboru poslaše preko tih izaslanika ovakvu poruku Teofilu: He pozivaj svetitelja kao Kain Avelja u polje, nego ti dođi k nama, da se opravdavaš pred nama, jer mi imamo pismene dokaze o bezakonjima koja si počinio. Stoga, dođi ovamo, pošto nas, blagodaću Božjom sabranih ne na razorenje Crkve već na mir, ima mnogo više nego na vašem saboru. – Sveti pak Zlatoust sa svoji strane reče izaslanicima: He mogu ići k otvorenim neprijateljima mojim. – I ne ode. A pozvan na bezakoni sud po drugi i treći put, sveti ugodnik reče izaslanicima: Kome da idem? Neprijateljima mojim, ili sudijama? Ja sam gotov da predstanem sudu celoga sveta, no pod uslovom da i moji protivnici predstanu sa mnom na sud, ali da nam sudije budu drugi. Međutim sada su protivnici moji sudije meni, i oni hoće ne da se sude sa mnom nego da mi sude. Zato, na takav sud ja poći neću. Neka se saberu episkopi iz svih crkava, tada ću predstati na sud.
Rekavši to, sveti Zlatoust posla mesto sebe tri episkopa sa dva prezvitera, da oni govore za njega. Međutim Teofilov sabor, ugledavši Jovanove izaslanike, ne dade im ni reči progovoriti, nego ih dohvatiše i tukoše, a na jednoga od njih staviše železne okove, koji behu pripremljeni za svetog Zlatousta. Zatim učesnici toga sabora stadoše čitati lažne optužbe, napisane protiv nevinog i čistog srcem Jovana, i privevši lažne svedoke vršahu suc nad njim.
U to vreme sveti Zlatoust se sa svojim episkopima nahođaše u patrijaraškoj crkvi, i obrati im se ovakvim rečima: Ogromni su valovi, žestoka je bura, ali se mi ne bojimo potopljenja, jer na steni stojimo. Neka se peni more, i neka besni, no ono ne može razbiti stenu. Neka se podižu vali, no Isusovu lađu potopiti ne mogu. Reci mi, čega da se bojimo? Da li smrti? Ali, meni je život Hristos, a smrt dobitak (Flb. 1, 21). Da li da se progonstva bojimo, kaži mi? Ali, Gospodnja je zemlja i što je god u njoj (Ps. 23, 1). Da li da drhtimo što će nam imanje oduzeti? Ali, mi ništa ne donesosmo u ovaj svet; očigledno je da ništa ni izneti ne možemo. He bojim se onoga što je strašno u ovome svetu, niti marim za ono što predstavlja sreću. He plašim se siromaštva, ne želim bogatstva, ne strašim se smrti, nego molim da napredujete u dobru.
Međutim Teofil sa saborom svojih episkopa osudi svetoga Jovana kao zaslužnog svrgnuća, i liši ga prestola, ni lice njegovo videvši, ni glas njegov čuvši. Na taj način oni za jedan dan ostvariše zlo koje odavno pripremahu. Zatim uputiše caru sledeće pismo: „Pošto je Jovan optužen za mnoge prestupe, i budući svestan svojih krivica, on ne hte da dođe na sud, zbog toga je već svrgnut. Jer takvoga kanoni izbacuju, i mi ga izbacismo; i ništa više nije potrebno sem da tvoja moć naredi da on bude oteran sa prestola“.
Car Arkadije ni optužnice protiv svetog Zlatousta pročita, ni uzažele da čuje odgovor svetog ugodnika. On bez kolebanja poverova rečima nepravednog sabora, i naredi da patrijarha svetog odmah oteraju iz crkve. U tom cilju on i posla k njemu jednog velmožu s vojskom. A narod čuvši za to zapali se gnjevom, i steče se k crkvi bezbrojno mnoštvo ljudi, i ne odstupahu od crkve puna tri dana, ne dozvoljavajući da svetog Zlatousta proteraju. Pri tome svi gromko vikahu na cara, na caricu, na Teofila i njihove jednomišljenike što nepravedno osudiše ugodnika Božjeg. Tada sveti Zlatoust, bojeći se da mu ne izmisle novu krivicu kako se on, tobož, ne pokorava caru, sakri se od naroda; a kad se spusti noć on tajno iziđe iz crkve i predade sebe vojnicima, poslanim da ga uhvate. Vojnici ga odvedoše na morski zaliv, i otploviše sa njim u Prenet, koji se nalazio prema Nikomidiji. A narod, saznavši za to, diže veliku bunu, u kojoj mnogi biše ubijeni i još više ranjeni. Među pobunjenicima beše takvih koji iskahu da Teofila kamenjem ubiju. Kada Teofil doznade za to, on krišom pobeže iz grada i smesta otplovi u Aleksandriju. Tako se isto razbežaše i njegovi jednomišljenici. Metež zahvati sav narod na sve strane; i po crkvama i po trgovima narod je gromko vikao protiv nepravednog suda koji svrgnu tako veliki svetilnik sveta. Pobunjenici opkoliše i sam carski dvorac, i sa silnom vikom i ridanjem moljahu da sveti Jovan bude vraćen na patrijaraški presto. Dok se to tako zbivalo, jedne noći bi strašan zemljotres, od kojega sve spopade veliki strah; naročito se carica strahovito prepade, pošto se dvorac tresao jače nego druge zgrade, a jedan se deo njegov i sruši. Videći to, sav narod stade gromoglasno vikati: Ako Jovan ne bude vraćen, to će se sav grad srušiti!
Car se uplaši Božje kazne i narodne bune, pa hitno posla caričina evnuha Vrisona za Jovanom. Sada već i carica moljaše cara da naredi vratiti Jovana, pošto je silan strah beše spopao od zemljotresa i narodne bune. I potekoše izaslanici jedni za drugima da umole svetitelja da se vrati u grad, i Trakijsko more[39] beše preplavljeno čamcima sa izaslanicima. Ustupajući upornim molbama, sveti Zlatoust pristade da se vrati u Carigrad. Saznavši za to, svi građani sa upaljenim svećama iziđoše u susret svetom patrijarhu, te more beše preplavljeno lađama koje su dočekivale svetitelja. Prišavši gradu, sveti Zlatoust ne hte da uđe u njega dok se na velikom saboru ne izvrši isleđenje zbog čega je on prognan. No narod uporno zahtevaše da njegov pastir ne ostane van svoga prestola, i grdeći vikahu na cara. Prinuđen od naroda, sveti Zlatoust uđe u grad; i bi česno uz pojanje psalama i sveštenih pesmopjenija uveden u crkvu. Posle molitve Bogu, sveti ugodnik Božji uziđe na svoj presto, i davši mir ljudima izgovori poučenje. I svi se radovahu velikom radošću zbog njegovog povratka. I vojska neprijatelja njegovih raspršta se potpuno; i svi se protivnici njegovi razbegoše i umukoše.
Sveti Zlatoust, po milosti Božjoj vraćen narodnom ljubavlju na svoj presto, upravljaše Crkvom Hristovom u dubokoj tišini, hraneći slovesne ovce svoje medotočivim učenjem svojim. Ukrašena takvim pastirem i učiteljem, sva se Crkva radovaše. No to ne potraja dugo. Nakon dva meseca opet nastade oluja protiv blaženog ugodnika Božjeg. I to na sledeći način. Po naređenju carice Evdoksije, na najvažnijem trgu prestonice, nedaleko od saborne crkve Svete Sofije, bi postavljen ogroman stub sa srebrnom statuom caričinom na vrhu stuba. Povodom otkrivanja te statue danima su priređivane burne svečanosti i igre oko tog stuba. Vika i buka doprla je do crkve svete Sofije i mnogo ometala samo bogosluženje. Sveti Zlatoust uputi zahtev gradonačelniku da obustavi to nedolično veseljenje oko stuba. Ali gradonačelnik ne preduze ništa. Tada heruvimski revnitelj svetinje Gospodnje, sveti Zlatoust izgovori u sabornoj crkvi svete Sofije znamenitu besedu koja je počinjala rečima: „Opet besni Irodijada, opet luduje, opet igra, opet traži od Iroda glavu Jovana Krstitelja!“
Dostavljači i neprijatelji svetog Zlatousta zlurado pohitaše i obavestiše o tome caricu, protumačivši joj reči njegove tako, kao da on nju sravnjuje sa Irodijadom. Evdoksija se strahovito razjari, i s plačem moljaše cara da ponovo naredi da se sazove sabor protiv Jovana. I odmah biše rasposlate carske gramate svima episkopima da dođu u Carigrad na sabor i izvrše sud nad Jovanom. I dođoše svi oni koji i ranije behu na bezakonom saboru protiv svetog ugodnika Božjeg. Samo ne dođe Teofil Aleksandrijski, jer pamteći kako je prošli put jedva umakao od narodnog gnjeva, on se bojao da ponovo ide u Carigrad. Zato on mesto sebe posla tamo tri episkopa i dade im potrebna uputstva uručivši im i one odluke koje istočnjaci donesoše protiv svetog Atanasija Velikog,[40] da bi na osnovu tih odluka ponovo optužili i osudili svetog Zlatousta, pošto je on, iako svrgnut, ponovo stupio na presto samovoljno. Sabor od četrdeset pet arhijereja pod predsedništvom Pavla Iraklijskog postupi po uputstvima Teofila, i na osnovu tih nepravednih tuđih kanona blaženi Zlatoust i bi osuđen, pošto drugih krivica na njemu ne nađoše. Međutim sveti Zlatoust, sa potpunim pravom, ne priznavaše zakonitost ovoga sabora. On na tu odluku ovako uzvrati: „Ja nisam bio na sudu, niti se raspravljao sa mojim suparnicima, niti video optužbe napisane protiv mene, niti odluku suda primio, nego su me car i carica prognali, i oni me ponovo vratili. A ovaj kanon, na osnovu koga vi meni sudite, nije donesen od pravoslavnih nego od arijanaca, sa ciljem da svrgnu Atanasija Velikog“. – No na ovaj odgovor svetitelja Božjeg nečestivi sabor i ne obrati pažnju, već na osnovu tog kanona osudi i svrgnu svetog Zlatousta.
Na stranu Zlatoustovih protivnika stade i slabovoljni car Arkadije, koji beše pod silnim uticajem carice Evdoksije i njenih bogoboračkih savetnika, na čelu kojih stajaše Teofil Alekeandrijski, čije ruke behu umrljane zlatom i krvlju. Na Božić 403. godine car se ne pojavi u sabornoj crkvi, izjavljujući da ne može opštiti sa episkopom koji je od sabora osuđen. A kad 404. godine nastupi Veliki post, car po nagovoru episkopa posla svetom Zlatoustu ovakvu poruku: „Udalji, se iz crkve, pošto si osuđen na dva sabora, i meni je nemoguće ući u crkvu dok se ti nalaziš u njoj“. – Na tu poruku Zlatoust odgovori caru preko izaslanika ovako: „Ja sam dobio Crkvu od Hrista Spasa moga, i ne mogu je napustiti dobrovoljno, sem ako ne budem izbačen silom. Grad je tvoj, i tebe će poslušati svi. Želiš li da me rastaviš sa Crkvom Hristovom, onda pošlji sluge svoje, da me izvuku iz nje, i ja ću imati opravdanje pred Bogom, pošto sam otišao od Crkve ne po svojoj volji nego izgnan carskom vlašću“.
Čuvši to, car se pokoleba. Ali zatim, nagovoren od Zlatoustovih protivnika, on posla k svetom Zlatoustu velikaša Marina, upravitelja caričinih imanja, da silom izvuče iz hrama slavnog učitelja Crkve, svetog Jovana. I na Veliku subotu za vreme bogosluženja Marin sa vojnicima provali u crkvu, i stadoše biti verne, i oglašene koji očekivahu sveto krštenje, i izvukoše svetog Zlatousta iz crkve; ali i sav narod napusti hram. Tada svetitelju Božjem bi dopušteno da neko vreme ostane u patrijaršiskom dvoru. I on ne izlazeći iz svoje kelije provede tu dva meseca dok ne izađe naredba da sveti Zlatoust ide u zatočenje.
U toku dva meseca sveti ugodnik Božji pretrpe mnoge muke i nevolje. U svome zlu neprijatelji svetog Zlatousta odoše tako daleko, da najmiše čoveka da ubije svetitelja Božjeg. Da bi se sakrila zla namera, ovaj se najmljenik napravi besomučan, i sa prikrivenim mačem stade se šunjati oko patrijaršiskog dvora, vrebajući zgodnu priliku da ubije svetitelja. Ali pre no što privede u delo svoju zločinačku nameru, verni svetom Zlatoustu narod doznade za njegov zloumišljaj, uhvati ga i nađe kod njega mač. I odvede prividnog besomučnika gradonačelniku na isleđenje. Ali sveti Zlatoust, saznavši za to, posla episkope što behu s njim, te izbavi od isleđenja ovog zlonamernika. – Zatim sluga nekog prezvitera Elpidija, najmljen bi za pedeset zlatnika da ubije svetog Zlatousta, Jednoga dana hitno dođe k patrijaršiskom dvoru, sa namerom da uđe u njega. No neko od onih što čuvahu svetog Zlatousta zaustavi ga i upita što tako žuri. Ovaj, ne odgovarajući ništa, udari mačem tog čoveka. A drugi, videvši to, povika. Ovaj i njega probode mačem; tako i trećega koji polete na njega. Nastade vika i zapomaganje; ubica naže bežati razmahujući mačem i braneći se od naroda koji ga je gonio. Gonjen, on naiđe na čoveka koji tek što beše izašao iz kupatila, i ovaj htede da ga uhvati; ali ga ubica probode mačem, i ovaj pade mrtav. Kada najzad ovaj razjaren razbojnik bi uhvaćen, saznade se da je potkupljen za pedeset zlatnika da ubije svetog patrijarha Zlatousta. – Od tog vremena narod stade još budnije čuvati dom ljubljenog arhipastira, dan i noć stražareći na smenu, jer je video da neprijatelji svetog Zlatousta traže zgodu da ga ubiju.
Najzad devetoga juna 404. godine, peti dan posle Duhova, na nastojavanje episkopa, Zlatoustovih protivnika, car izdade naredbu o progonstvu svetog Zlatousta na zatočenje. Jedan velikaš predloži svetom Zlatoustu da krišom od naroda napusti patrijaršiski dvor, da se narod ne bi pobunio i sukobio sa vojnicima, određenim da ga vode na zatočenje. Pritom govoraše: U protivnom, ti ćeš biti kriv za krvoproliće, jer je naređeno da te silom odvedemo. A narod, bude li se protivio, nastaće pokolj. – Čuvši to, sveti Jovan dozva neke svoje ljubljene episkope i klirike, i blaženu đakonisu Olimpijadu, pouči ih da budu čvrsti u pravoslavnoj veri, i naredi im da u interesu crkvenog mira priznadu njegovog naslednika na carigradskom prestolu zakonitim arhipastirom. I oprosti se s njima. I svi plakahu gorko za njim. Plaka i sam sveti Zlatoust, i beše veoma tužan zbog rastanka s njima. Rastavši se s njima, sveti ugodnik Božji izađe iz patrijaršiskog dvora na mala vrata u pravcu mora, te narod ne primeti njegov odlazak. Kod mora svetitelja čekahu vojnici. Čim on stiže, oni ga posadiše na malu lađu i prevezoše u Vitiniju. Odatle ga odvedoše na daleki put. Dan kada je počelo drugo progonstvo svetog Zlatousta iz Carigrada bio je 20. juni 404. godine.
Po izgnanstvu svetoga Zlatousta, u isti dan izbi požar u sabornoj crkvi u Carigradu, kao očigledni izraz gnjeva Božija. Izbivši iznenada, požar se munjevitom brzinom razli po celoj crkvi. Pritom dunu silan vetar, plamen suknu iz crkve, i podigavši se visoko u vazduhu, on napravi kao neki most, i spusti se na palatu u kojoj su održavana skupna dogovaranja protiv svetog Zlatousta, i svu je potpuno uništi. I na očigled svoju zbivaše se neobično čudo: oganj, kao neko razumno biće, vijugaše poput zmije, spaljujući udaljene kuće a ostavljajući netaknute one u blizini crkve. Iz toga svima bi jasno, da je takav požar izbio ne slučajno nego od gnjeva Božijeg, zbog progonstva svetog Jovana Zlatousta. I za tri sata, od dvanaest u podne do tri popodne, u prah se pretvoriše mnoge prekrasne drevne građevine, neiskazani ukrasi prestonice, i bezbrojna bogatstva. Pri svemu tome u narodu ne pogibe ni jedan čovek od tako strašnog požara, te svi govorahu da Bog požarom kažnjava grad zbog nepravednog izgnanstva svetog ugodnika Božijeg. Neprijatelji pak svetog Zlatousta tvrđahu suprotno, govoreći: „Jednomišljenici Jovanovi zapališe crkvu“. – Zbog toga mnogi behu uhvaćeni od gradonačelnika, neznabošca po veri, i podvrgnuti svakojakim mukama, pri čemu neki i umreše. No i pored svega toga ne mogoše pronaći među ljudima vinovnika požara, i još se više uveriše da je požar nastao od gnjeva Božija.
Vođen u zatočenje, blaženi Jovan pretrpe putem mnoge muke od vojnika, jer carica beše naredila vojnicima da svetitelja Božjeg zlostavljaju putem na sve moguće načine, eda bi što pre umro. Zato oni posađivahu svetitelja na neosedlanu mazgu i tako je brzo gonjahu, da je ona za jedan dan prevaljivala put koji bi trebalo preći za dva ili tri dana. Za vreme putovanja vojnici ne davahu svetitelju ni da se odmori ni da odahne: noćivahu po prostim i prljavim gostionicama, katkad po jevrejskim kućama, i vršahu u njegovom prisustvu mnogobrojne gadosti. Nikad mu ne dozvoljavahu da uđe u crkvu, nego ga još vređahu, grđahu, ismevahu; pritom ga i glađu morahu, prisvajajući novac određen za prehranu svetitelju.
Sa takvim zlostavljanjem beše vođen u zatočenje sveti Jovan Zlatoust! A kada se dešavalo da prolaze pored gradova u kojima življahu episkopi, njegovi neprijatelji a Teofilovi prijatelji, onda ga ti episkopi strahovito ismevahu; pri tome mu neki ne dopuštahu da uđe u grad, a neki podsticahu vojnike pretnjama ili poklonima da što gore postupaju s njim. Negde pak, sveti oci pustinjaci, čuvši da svetog Zlatousta vode na zatočenje, izlažahu mu u susret i ridahu što takvog učitelja nepravedno progone. O tome sam sveti Ztatoust spominje u svojoj poslanici iz Kukuza[41] episkopu Kirijaku, govoreći: Mnoge mi se nevolje dogodiše na putu, ali ja nisam obraćao pažnju na njih. A kada prohođasmo Kapadokijom i Tavrokilikijom,[42] čitavi rojevi svetih otaca i mnoštvo monahujućih devstvenica izlažahu nam u sretanje, i gledajući kako nas vode u zatočenje oni obilne suze ronjahu, i gorko plakahu, i jedan drugome govorahu: „Bolje bi bilo da sunce zrake svoje skrije, nego da umuknu Jovanova usta“. Ove me reči uzbudiše i veoma ožalostiše, pošto videh da svi plaču zbog mene. Sve pak drugo što se sa mnom dešavalo, ni najmanje mi brige nije zadavalo. – Tako je nisao o sebi sveti Zlatoust.
Kada svetitelj Božji bi doveden u Malu Jermeniju, u grad Kukuz, njega ljubazno primi u svoj dom tamošnji episkop Adelfije, kome pred dolazak svetog Zlatousta Bog putem viđenja preporuči da primi svetitelja. Boraveći u Kukuzu, sveti Jovan učenjem svojim privede Hristu vrlo mnoge idolopoklonike. Slava svetog Zlatousta pronese se nadaleko, i k njemu se sa svih strana sticahu mnogi ljudi, željni da ga vide i čuju njegove pouke. Isto tako k njemu dolažahu mnogi od njegovih poštovalaca i poznanika iz Antiohije. Glas o svemu tome dopre do Carigrada, i neprijatelji svetog Zlatousta se uznemiriše. On im se pokaza opasan čak i u zatočenju svom, pa stoga rešiše da ga proteraju još dalje. I gle, u Kukuz stiže od carice naredba, da svetog Zlatousta prognaju u udaljeno pusto mesto, zvano Pitiunt, koje se nalazilo na obali Pontijskog Mora, u susedstvu grubih varvara.[43] Postupajući po tom caričinom naređenju vojnici povedoše svetog Zlatousta u drugo mesto zatočenja, i putem ga na razne načine zlostavljahu, kao i ranije, da bi ga što pre umorili. Vođahu ga oni po kiši i vrućini bez potrebnog zaklona, ne davahu mu da ulazi u gradove i sela, i brzo terahu mazgu na kojoj su ga vodili. Tako težak beše put koji prohođaše sveti u vreme izgnanstva svog. Na tome putu on i skonča. No na nekoliko dana pre končine blaženoga, kada on po običaju svom stajaše noću na molitvi, k njemu dođoše sveti apostoli Petar i Jovan, koji se javljahu njemu i ranije za vreme njegovog življenja u manastiru Antiohijskom. Sveti apostoli mu rekoše: „Raduj se, dobri pastiru slovesnih ovaca Hristovih, čvrsti stradalniče! Mi smo poslani k tebi od zajedničkog Gospoda našeg Isusa Hrista, da ti pomognemo i da te utešimo u nevoljama i trudovima, koje si uzeo na sebe zbog čistote savesti svoje. Jer ti, ugledajući se na Jovana Krstitelja, izobličitelja zakonoprestupnika, izobliči bezakonjujuće careve. Jačaj i bodri sebe; tebi je pripremljena velika nagrada u Carstvu Nebeskom. Evo, mi ti blagovestimo veliku radost: nakon nekoliko dana ti ćeš otići ka Gospodu Bogu tvome, i večno ćeš blaženstvovati s nama, u Carstvu Nebeskom. Imaj nade dakle, jer si pobedio neprijatelje, posramio nenavidnike svoje, i savladao protivnika – đavola. Evdoksija će provreti crvima, pa će prizivati tebe u pomoć, ali pomoći neće naći, i umreće u mukama od strašne bolesti. Ona će se strahovito mučiti, bez ijednog trenutka olakšanja, pošto će je ta kazna snaći od Boga“. – Posle toga sveti apostoli dadoše svetom Zlatoustu neko jestivo, govoreći: „Uzmi to i pojedi, da posle toga više ne trebaš druge hrane u ovom životu. Ovo će ti biti dovoljno sve dok dušu svoju ne predaš u ruke Božije“. – Sveti Zlatoust, uzevši ponuđeno mu jestivo, pojede ga pred njima, i obradova se. Posle toga sveti apostoli otidoše od njega.
Sa svetim Zlatoustom behu dva prezvitera i jedan đakon, koji iz Carigrada iđahu s njim u izgnanstvo, i ne odvajahu se od njega, no zajedno stradahu s njim, pošto ljubavlju behu vezani za njega. Oni očima svojim videše kada apostoli dolaziše k svetom Zlatoustu, sve reči njihove čuše, i silno se radovahu, i Boga blagosiljahu što ih udostoji stradati sa velikim ugodnikom Božjim, kome će udeo biti sa svetim apostolima.
Posle nekoliko dana putovanja izgnanici stigoše do Komana.[44] Blizu tog grada bejaše crkva svetog sveštenomučenika Vasiliska, episkopa Komanskog, koji pod neznabožnim carem Maksimijanom[45] postrada za Hrista u Nikomidiji, zajedno sa antiohijskim prezviterom Lukijanom.[46] Pri toj crkvi oni prenoćiše. Narednog dana beše praznik Krstovdan. Te noći uoči Krstovdana blaženom Jovanu javi se sveti mučenik Vasilisk, i reče mu: „Brate Jovane, imaj nade! jer sutra ćemo biti zajedno“. – Isti sveti mučenik javi se i prezviteru svoje crkve, govoreći: „Spremi mesto za brata Jovana, jer on dolazi k nama“. – Kada svanu, sveti Zlatoust moli vojnike da ostanu u Komanu u crkvi svetog Vasiliska do jedanaest sati, ali oni ne pristadoše nego produžiše put, starajući se da putuju što je moguće brže. A putovahu sada lađom; i lađa plovljaše brzo, kao ptica; i za kratko vreme otploviše od grada trideset stadija. Međutim, po promislu Božjem, oni se ponovo obretoše kraj obale kod crkve svetog Vasiliska, čemu se veoma čuđahu. Sveti Jovan opet stade moliti vojnike da pričekaju malo na tom mestu dok se on pomoli Bogu u crkvi. Vojnici, videvši da ih je samo nevidljiva sila Božija i protiv njihove volje opet vratila na mesto odakle su isplovili, odlučiše da ispune želju svetog Jovana. Sveti Zlatoust onda uđe u crkvu, zaiska svetle crkvene odežde, promeni na sebi svu svoju odeću, pa čak i obuću; zatim svoju odeću razdade onima što behu s njim na lađi, a u crkvenim odeždama odsluži svetu liturgiju i pričesti se Prečistim i Životvornim Tajnama Tela i Krvi Hristove; onda uznese blagodarne molitve Bogu, blagoslovi sve prisutne, dade im poslednji celiv, pa prekrstivši se leže govoreći: „Hvala Bogu za sve!“ (Δόχα τῶ Θεῶ πἀντον ἔνεκεν). – I tog časa predade duh svoj u ruke Božije.
To bi na sam praznik Krstovdan. Tako sveti ugodnik Božji, koji je celog života svog nosio krst svoj, raspinjući sebe svetu i saraspinjući se Hristu prestavi se na praznik, posvećen Časnom i Životvornom Krstu Gospodnjem.[47] I sveti Zlatoust bi položen u istoj crkvi u kojoj se i prestavi, blizu groba svetog mučenika Vasiliska. Tako se zbi proročanstvo svetog Epifanija Kiparskog, rečeno svetom Zlatoustu: „No i ti nećeš stići do mesta kuda te progone“. – I stvarno, svetog Zlatousta su vodili u Pitiunt na zatočenje, ali se on prestavi u Komanu ne stigavši u Pitiunt.
Eto, tako se ugasi svetilnik Crkve, tako umukoše zlatna usta, tako završi podvig i okonča tečenje sjajni podvižnik i stradalnik, poživevši šest godina na patrijaršijskom prestolu, i provevši tri godine u izgnanstvu, vođen iz mesta u mesto.[48]
Kada se prestavi ovaj veliki učitelj vaseljene, dva prezvitera i đakon, koji behu uz njega do izdisaja njegovog, oplakavši od sve duše smrt oca svog, otputovaše u Rim papi Inokentiju i obavestiše ga podrobno o svemu što pretrpe sveti Jovan Zlatoust, i zbog čega. Ispričaše oni i o prestavljenju njegovom, i o tome kako mu pre prestavljenja dolaziše sveti apostol Petar i Jovan Bogoslov i šta mu rekoše, i kako mu se javi sveti mučenik .Vasilisk. Čuvši sve to, papa Inokentije se veoma udivi, i žalost mu obuze dušu zbog nepravednog progonstva i smrti tako velikog učitelja i stuba Crkve. O tome papa obavesti zapadnog cara u Rimu Honorija,[49] brata Arkadijeva, i oni obojica žaljahu zbog toga. I odmah napisaše caru Arkadiju. Papa napisa sa svoje strane: „Krv brata moga Jovana vapije k Bogu protiv tebe, care, kao što nekada krv pravednoga Avelja vapijaše protiv bratoubice Kaina; i ta će krv nesumnjivo biti osvećena, pošto si u mirno vreme podigao gonjenje na Crkvu Božiju: jer si prognao istinskog pastira Crkve, a ujedno s njim prognao si i Hrista Boga, a pastvu Njegovu predao si u ruke ne istinskim pastirima već najamnicima“.
Car Honorije napisa sa svoje strane bratu Arkadiju: „Ja ne znam, brate, kakvo te iskušenje i vražje dejstvo prelasti da se povedeš za ženom i poslušaš je, i počiniš stvari koje ni jedan blagočestivi car hrišćanski učinio ne bi. Ovdašnji episkopi i prepodobni oci vapiju protiv tebe i carice zato što ste bez suda i suprotno kanonima svrgli s prestola velikog arhijereja Božjeg Jovana i, morivši ga užasnim mukama svirepih zatočenja, silom ga oterali u smrt“.
Na kraju ovoga pisma Honorije savetuje Arkadiju da se pokaje pred Bogom i da odmazdi onima koji su krivi za takvo progonstvo svetoga Jovana i smutnju u Crkvi. Dobivši poslanice od brata i od pape, Arkadije se silio zabrinu i strašno uplaši. I pronašavši u gradu one koji ustajahu protiv patrijarha Jovana, pokažnjava ih na razne načine: jedne poseče mačem, druge liši čina s porugom. Neke episkope koji su sudili svetom Zlatoustu, i tada se obreli u Carigradu, car naredi da ih uhvate i sa stidom zatvore; među njima beše i Ishirion, sin Teofilova brata. Samome pak Teofilu car napisa vrlo strogo pismo, naređujući mu da bude gotov predstati sudu u Solunu, da primi kaznu dostojnu njegove zloće. Arkadije ne poštede ni ženu svoju, caricu Evdoksiju: on nju udalji od sebe, i zatvori je u zasebni dvorac, i naredi da niko ne dolazi k njoj osim robinje. Njene pak rođake, pomoćnike njene zloće, progna u zatočenje, oduzevši im imanje; a druge baci u tamnicu i podvrže ih mukama. Zatim Arkadije pisa papi Inokentiju izveštavajući ga o svemu što je uradio, i smireno s pokajanjem moleći za oproštaj. Car Arkadije pisa takođe i bratu Honoriju, moleći ga da umoli papu da ga razreši odlučenja. Uskoro Arkadijeva molba bi ispunjena. Jer papa, pročitavši smirenu molbu njegovu, primi njegovo pokajanje, i pisa blaženome Proklu koji tada beše episkop Kizički,[50] da razreši cara odlučenja i da ga udostoji Svetih Tajni, a blaženog Jovana da upiše među svetitelje.
Dok se sve to tako dešavalo, Bog – Gospod odmazde sam odmazdi neprijateljima ugodnika Svog Jovana: jer ih podvrže ljutim kaznama još na zemlji, te svi pomreše od raznih gorkih smrti. Pritom, one eiiskope, klirike, svetovne činovnike i uopšte sve ljude koji nepravedno ustajahu na svetog Jovana, spopadoše strahoviti čirevi i rane gnojavice, od kojih im tela istruliše i plen smrti postadoše; nekima se ruke i noge osušiše; kod nekih tajni delovi tela zagnojiše, i crvi u njima provreše, te se nepodnošljiv smrad širaše iz njih danima. Jedan od nepravednih sudija koji blaženoga Jovana osudiše na progonstvo pade s konja i odmah umre, slomivši desnu ruku kojom je potpisivao nepravedne optužbe prstiv nevinog Jovana. Arugi oneme, i ruke mu se sasušiše, te ih ne mogaše prineti k ustima, i tako skonča. Jednome pak koji je ružne reči govorio o svetom Jovanu oteče jezik, i ispuni mu sva usta, te ne mogaše govoriti; tada on ispovedi svoj greh ispisavši ga na hartiji. I uopšte mogao se videti strašni gnev Božji, koji je na razne načine kažnjavao vinovnike Zlatoustova progonstva. Aleksandrijski patrijarh Teofil izbeže ljudski sud, ali ne izbeže sud Božji, jer se uskoro i on prestavi, i izađe na sud ired lice Božje. Halkidonskome episkopu Kirinu istruleše noge; lekari mu ih nekoliko puta strugahu, da on sav ne bi satruleo, ali truljenje tela ne prestade; a kada mu noge do kolena otstrugaše, on umre. Strašan sud Božji postiže i bednu caricu Evdoksiju: satrvena jadom i stidom, ona se razbole od strahovitog krvotočenja, i telo joj provre crvima, kao što iredskazaše apostoli blaženome Jovanu; i ona se sva usmrde, te se pored nje nije moglo proći od užasnog smrada. Nju lečiše mnogi najiskusniji lekari, i kađahu je svim mogućim najmirisnijim mirisima; ali sve uzalud. Tada ona upita lekare: Zašto ne možete da me izlečite od ove bolesti? – No oni se ne usuđivahu da joj to objasne. – Ona im onda reče: Ako vi ne znate razlog zbog koga se izlečiti ne mogu, ja ću vam ga kazati: ova me je bolest snašla od Božijeg gnjeva, zbog patrijarha Jovana.
Tada carica vrati vinograd Teognostovoj deci; i mnogim drugima vrati sve što im beše nepravedno oduzela. Ipak ona ne dobi isceljenje, i u toj bolesti umre gorkom smrću. A posle njene smrti, na izobličenje bezakonja njenog, kovčeg, u kome ona beše položena, stalno se tresijaći u toku trideset dve godine, sve do prenesenja česnih moštiju svetog Jovana Zlatousta iz Komana u Carigrad.[51]
Tako Gospod pokažnjava neprijatelje svetoga Zlatousta, a samog mnogostradalnog pravednika Svog proslavi na sledeći način. Episkop Adelfije, koji s ljubavlju primi svetog Zlatousta u svoj dom u Kukuzu, kada ču za svetiteljevo prestavljenje, veoma se ožalosti što nepravedno gonjen umre u zatočenju tako veliki svetilnik i učitelj vaseljene. I u velikoj tuzi svojoj on usrdno sa suzama moljaše Boga, da mu pokaže u kome se liku (= činu, vrsti) svetitelja nalazi sveti Jovan. I jednom, kada se on moljaše o tome, on postade izvan sebe i vide svetlog i radosnog mladića, koji ga uze za ruku, odvede ga na svetlo mesto i pokaza mu lik svetih učitelja Crkve. Osvrnuvši se tamo-amo, sa željom da vidi željenoga Jovana, on ga nigde ne vide. A svetli mladić, pokazavši Adelfiju svakog učitelja i patrijarha Carigradskog, povede ga otuda. A Adelfije, idući za njim, veoma se rastuži što ne vide blaženoga Jovana među svetim ocima. No kada on izlažaše iz tog svetlog mesta, njega uhvati za ruku neko koji je stajao na vratima i reče: Zašto tako tužan odlaziš odavde? Jer ako neko i uđe ovamo žalostan, on se odavde vraća veseo; a ti postupaš obratno: ušao si veseo, a izlaziš žalostan. – Adelfije mu odgovori: Žalostan sam zato što među crkvenim učiteljima ne videh milog mi Jovana. – A on ga upita: Misliš li na Jovana, propovednika pokajanja? – Da, odgovori Adelfije. – Tada on reče Adelfiju: Njega ne može videti čovek koji se nalazi u telu, jer on predstoji Božiju prestolu, koji okružuju heruvimi i serafimi.
Dobivši takvo obaveštenje o svetom Jovanu Zlatoustu, Adelfije se obradova i proslavi Boga koji mu otkri ovu tajnu.
Tako sveti Zlatoust, posle mnogih oluja napasti i bura nevolja, koje pretrpe pravde radi, pristade u tiho pristanište nebesko, gde, radujući se sa anđelima slavi Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome i od nas neka je slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.[52]
 
PREGRŠT BISERJA IZ RIZNICE
SVETOG JOVANA ZLATOUSTA
 
BLAGOVEST je sve što je sveti Zlatoust rekao. Tumačeći četiri sveta Evanđelja, on je u stvari napisao peto Evanđelje. Tumačeći svetog apostola Pavla, on je ustvari postao drugi apostol Pavle. Sve je u njega bogonadahnuto, i stoga sve bogomudro. Njegov um pun je bogoumlja, njegovo srce puno neba, njegov duh pun Duha Svetoga. Kada govori, on Bogom govori, i Božje govori. S pravom on veli za sebe; „Nije naše ono što govorimo, nego nam to blagodat Duha udahnjuje … Mi ne govorimo svoje nego Božje“. A hristočežnjivi su ljudi davno i davno izrekli o bogorečitom blagovesniku ovu sveistinitu istinu: sveti Zlatoust – „svezlatna usta Svetoga Duha“.
Htelo bi mi se da nešto-nešto odaberem iz svetog Zlatousta i ispišem ovde, uz njegav životopis. Ali, s uzbudljivom radošću priznajem: vrlo je teško, i skoro nemoguće, praviti izbor iz svetog Zlatousta. Jer u njega sve je odbir, sve sam nebeski biser, kojim se i Heruvimi mogu ponositi, a kamoli mi ljudi, mi zemni mutavci. Kada se ljudskom biću dalo da se preobrazi u najrečitiju Božju reč, Božji logos, dobio se sveti Zlatoust. Gospod Hristos je Bog Logos, Bog Reč, po prirodi; a čovek je pozvan da postane bog logos, bog reč, po blagodati. Ako se u rodu ljudskom za ikoga od ljudi može reći da je postao bog reč po blagodati, onda se to s najvećim pravom može reći za svetog Jovana Zlatousta. Kroz njega je Večni Bog Logos, Gospod Isus Hristos, najrečitije kazao Sebe i Svoje svete bogočovečanske tajne, i neprestano ih kazuje Svojim sledbenicima.
 
O veri
 
Za svetog Zlatousta predmeti vere su van domašaja ljudskog razuma i ljudskih čula. Verovati znači: primati ono što se ni na koji način ne može shvatiti nikakvim razmišljanjima. – Zadovoljan biti malim, znak je slabe duše; pri malom smatrati sebe bogatim, svojstveno je duši bolesnoj i bednoj; vera je nenasita. – Ako bi ti uzaželeo da sva dela Božja shvatiš razumom, onda čime bi Bog bio veći od čoveka? Dela Božja su nedostižna razumu. Bog nije tako nemoćan da stvara i čini samo ono što je pojmljivo za tvoj slabi razum. – Pitaš, kako raste vera? Vera raste kada radi nje podnosimo nevolje.
Gde ima vere, tu nije potrebno ispitivanje. Ispitivanje razara veru. Ko ispituje nešto, taj još nije našao; ko ispituje, taj ne može verovati. Nemojmo se baviti ispitivanjem, jer ako ispitujemo, to već nije vera; vera uspokojava um. Mi se zato i nazivamo verni, što bez ikakve sumnje verujemo u ono što nam je rečeno. Kada bi to što nam je rečeno dolazilo od ljudi, mi bismo bili dužni podvrgnuti ga ispitivanju; ali pošto to dolazi od Boga, mi smo dužni odnositi se sa strahopoštovanjem i verovati.
Prava vera zahvaljuje Bogu svagda za sve. Šta – zar treba zahvaljivati za sve što se desi? Da, da! makar to bila bolest, makar to bilo siromaštvo. Zahvaljuj, makar i ne shvatao razlog nečega; u tome se baš i sastoji zahvalnost. Ništa veliko, ništa osobito, ako zahvaljuješ kada si u dobru, kada si zdrav, kada si napredan i srećan. No od tebe se traži da zahvaljuješ kada si u nevoljama i žalostima. Nemoj govoriti ništa sem reči: Hvala Ti, Gospode! No šta ja govorim o nevoljama koje bivaju ovde na zemlji! Ta za sam pakao treba zahvaljivati Bogu, za kazne u paklu, za muke u paklu. Jer ako budemo pažljivo razmišljali, – nesumnjivo će nam mnogo koristiti i ova stvar: strah od muka u paklu zauzdaće srce naše… Da, kada nas postižu bolesti, nesreće, beda, onda baš i treba silno zahvaljivati Bogu. I to zahvaljivati ne rečima, ne jezikom, nego postupcima, delima, mislima i srcem. Od sve duše treba My zahvaljivati. Jer nas On ljubi većma nego naši roditelji; i ljubav Božja se toliko razlikuje od ljubavi naših roditelja, koliko dobro od zla.
 
O ljubavi
 
U ljubavi evo šta je dostojno divljenja: k drugim vrlinama prikrada se zlo: naprimer, nekoristoljubiv se često gordi svojom nekoristoljubivošću; smirenoumni se često tim samim ponosi u svojoj savesti; međutim ljubav je slobodna od slične zaraze, i niko se nikada neće stati nadimati pred ljubljenim. Zamisli ljubljenog i ljubećeg, ali ljubećeg kako treba ljubiti. On živi kao na nebu, naslađujući se svagda spokojstvom i pletući sebi hiljade venaca. Takav čovek čuva dušu svoju čistom od mržnje i gnjeva, od zavisti i gordosti, od sujete i rđave želje, od svake sramne ljubavi i svakog poroka; nalazeći se još na zemlji on stoji naporedo s arhanđelima na nebu… Kada bismo ispunjavali zapovest Gospodnju o ljubavi prema Bogu i bližnjemu, onda ne bi bilo ni roba ni slobodnjaka, ni starešine ni potčinjenog, ni bogatog ni siromašnog, ni malog ni velikog, i sam đavo ne bi bio poznat; i ne samo jedan nego i drugi, pa makar ih bilo na stotine i hiljade, oni ne bi mogli učiniti ništa kada bi bilo ljubavi. Pre će trava izdržati silu ognja negoli đavo plamen ljubavi. Ona je jača od zida, tvrđa od dijamanta; po čvrstini, ona prevazilazi sve. Nju ne pobeđuje ni bogatstvo, ni siromaštvo; ili bolje: ne bi bilo ni siromaštva ni suvišnog bogatstva, kada bi bilo ljubavi, i postojalo bi samo dobro koje proističe iz jednog i drugog. Od bogatstva imali bismo zadovoljstvo, od siromaštva bezbrižnost … Ljubav je kao vredna pčela: odasvud sabira dobro i slaže ga u duši ljubećeg. Ljubav izmenjuje samu suštinu stvari i donosi sa sobom sva blaga. Ona je nežnija od svake majke, darežljivija od svake carice; što je teško ona čini lakim i udobnim, vrlinu predstavlja privlačnom a porok odvratnim.
Evanđelski ljubi onaj koji ljubljenome želi ono što je korisno i dobro. Ljubav čini te ljubeći i ljubljeni sačinjavaju ne dva odvojena lica nego jednoga „čoveka; a to sem ljubavi nikakva sila učiniti ne može… Koji ljubi, taj nikada ne može mrzeti, ma šta se desilo; u teže je i najveće blago ljubavi. Šta, reći ćeš, zar ne treba mrzeti ni neprijatelje ni neznabošce? Treba mrzeti, ali ne njih već njihovo učenje, ne čoveka već poročni život i pokvarenu volju Čovek je delo Božije, a zabluda delo đavola. Zato nemoj mešati Božje s đavoljim. Ako mi stanemo mrzeti bezbožnike i neznabošce, onda, produžujući tako, mi ćemo početi mrzeti i grešnike; a idući takim putem, mi ćemo se malo – pomalo odvojiti od većine braće, ili tačnije, od svih, jer nema nikoga bez greha. Ako treba mrzeti neprijatelje Božije, onda treba mrzeti ne samo bezbožnike nego i grešnike. U takom pak slučaju mi ćemo biti gori od zverova, gnušajući se svih i nadimajući se gordošću kao farisej… Evanđelje naređuje: mrzeti ono što je rđavo u čoveku, a ne čoveka. Đavolov je posao: otrgavati nas jednog od drugog; on se uporno stara da istrebi ljubav, da bi čoveku presekao put ka popravljenju i zadržao ga u zabludi, a tebe u neprijateljstvu, i na taj način zatvorio mu put ka spasenju. Ako lekar bude mrzeo i izbegavao bolesnika, a bolesnik se klonio lekara, onda može li boleonik ozdraviti? Reci mi, što se ti kloniš njega i izbegavaš ga? Zato li što je bezbožnik? No, sa tog baš razloga i treba mu odlaziti i lečiti ga, da bi bolesnika povratio zdravlju. Makar on bolovao od neizlečive bolesti, tebi je naređeno da vršiš svoj posao. Juda je isto tako bolovao od neizlečive bolesti, ali Bog nije prestajao lečiti ga. Stoga i ti ne malaksavaj.
Po neizmernom čovekoljublju Svom Gospod Hristos nas ne samo izbavi od grehova, nego nas i učini ljubljenima, milima Sebi. Zamislimo: kada bi neko uzevši šugavca pokrivenog ranama i satrvenog bolešću, starošću, siromaštinom i glađu, odjednom preobrazio njega u lepolikog mladića, čija bi lepota plenila sve, obrazi sijali, oči gledale kao dva mila sunca; zatim ga zanavek ostavio u tom cvetu mladosti, pa ga još obukao u porfiru, krunu i u sve carske ukrase; – eto, tako upravo i preobrazi Bog našu dušu, učinivši je i lepom i privlačnom i milom, te na takvu dušu silno žele gledati Anđeli, Arhanćeli i sve druge Nebeske Sile. Tako nas Bog učini milima i mnogopoželjnima Sebi.
Ko ima ljubavi za Hrista, raduje se svakom stradanju radi Hrista. Zato, ništa nije tako slavno kao okovi radi Hrista. Biti sužanj radi Hrista slavnije je nego biti apostol, nego biti učitelj, nego biti evanđelist. Ko voli Hrista, shvata ove reči. Ko luduje i sagoreva za Gospodom, zna silu okova. Sužanstvo radi Hrista apostol Pavle bi više voleo nego život na nebesima. Njegove okovane ruke blistavije su od svakoga zlata, od svake krune carske. Venac od dragog kamenja na glavi ne blista tako kao železni okovi radi Hrista. Tada tamnica postaje svetlija od carskih palata. Šta kažem: od carskih palata? Ta svetlija i od samoga neba, jer ima u sebi sužnja Hristovog. Ko voli Hrista, zna ovu vrednost, zna ovu vrlinu, zna koliko je blaga donelo rodu ljudskom sužanjstvo radi Hrista… Koji znaju ljubav Hristovu, sramotu radi Hrista smatraju blaženstvom većim od svakog blaženstva. Ako bi mi ko davao ili celo nebo ili Pavlove okove, ja bih pretpostavio okove. Ako bi ko hteo da me smesti ili sa Anđelima na nebu ili sa Pavlom, okovanim u tamnici, ja bih izabrao tamnicu. Ako bi ko hteo da me učini jednom od Sila koje okružuju nebo i presto Božji ili ovakvim sužnjem, ja bih više voleo da postanem takav sužanj. I s pravom: jer ništa nema blaženije od tih okova. Ništa nema bolje nego stradati radi Hrista. Ja veličam Pavla ne toliko što je bio uznesen u raj, koliko što je bio vrgnut u tamnicu. Ja ga veličam ne toliko što je čuo neiskazane reči, koliko što je bio u okovima. Ja ga veličam ne toliko što je bio uznesen do trećega neba, koliko zbog okova. A da su okovi više od svega toga, on je to znao i sam. Evo čuj, on nije rekao: molim vas ja koji sam čuo neiskazane reči. Nego šta? „Molim vas ja sužanj u Gospodu“ (Ef. 4, 1).
Stradati za Gospoda – zaista je to najveći dar, veći od svih drugih: veći od dara zaustaviti sunce i mesec, i od dara pokrenuti svet. To je veće nego imati vlast nad đavolima, nego izgoniti đavole. Đavoli pate ne toliko kada ih mi izgonimo verom, koliko kada vide gde mi radi Hrista stradamo i nalazimo se u okovima. To nam daje veliku slobodu ka Hristu. Dobro je biti u okovima radi Hrista ne zato što nam dostavljaju Carstvo, već zato što to biva radi Hrista. Ja veličam okove ne zato što prenose na nebo, nego zato što bivaju radi Gospodara neba.
Ko ljubi Hristovom ljubavlju, dobija od Boga goruće, plameno srce. Ta ljubav je nenasito blago: jer i voljeni i volitelj sve više i više žude da budu voljeni. Mera te ljubavi je – nikada ne stati: „Neka ljubav vaša sve više i više izobiluje u znanju i svakom osećanju“ (Flb. 1, 9). Apostol ceni ne prosto svaku ljubav, nego ljubav koja proizlazi iz znanja, tojest ne podjednako ljubav prema svima, jer takva ljubav ne bi bila ljubav već ravnodušnost. Šta znači: „u znanju“? Znači: sa rasuđivanjem, sa razmišljanjem, sa razboritošću. Jer ima i takvih koji vole nerazumno, na dohvat, zbog čega njihovo prijateljstvo i nije postojano.
Ništa nije tako neprilično i tuđe hrišćaninu kao tražiti sebi odmor i počinak: ništa nije tako tuđe njegovom pozivu i vojevanju kao biti silno privezan za ovaj život. Tvoj Gospod bi raspet, a ti tražiš odmora? Tvoj Gospod bi prikovan, a ti se predaješ zadovoljstvima? Je li to delo plemenitog vojnika? Stoga sveti Pavle i veli: „Mnogi hode, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i plačući govorim: neprijatelji krsta Hristova“. – Sveti apostol govori ovo, jer je bilo ljudi koji su se licemerno držali hrišćanstva, a živeli su u dokolici i zadovoljstvima, što je protivno krstu. Jer krst sačinjava prinadležnost duše koja je stupila u borbu, gotova je na smrt, i nikakav odmor ne traži sebi; a oni žive upravo suprotno tome. Stoga, premda sebe nazivaju hrišćanima, ipak su neprijatelji krsta: jer kada bi voleli krst, oni bi se trudili da žive životom Raspetoga. He bi li raspet Gospod tvoj? Ako se na isti način ne možeš raspeti, ti Ga podražavaj na drugi način: raspinji sebe, ne da bi uništio sebe (ne dao Bog! jer to je bezbožno), nego po reči Pavla: razape se meni svet, i ja svetu (Gl. 6, 14). Ako voliš Gospoda svog, onda umri Njegovom smrću: poznaj kako je ogromna sila krsta, kolika je dobra on učinio, kolika čini, i kakvo je on osiguranje života. Krstom se izvršuje sve i sva: krštenje – krstom, rukopoloženje – krstom; i uopšte ma gde bili: na putu, ili kod kuće, ili na kom drugom mestu, krst je veliko blago, spasonosno oružje, nesavladljiv štit protiv đavola. Tako dakle, kada ratuješ protiv đavola, ti već nosiš krst, ne prosto čineći krsni znak, nego pretrpljujući krsna stradanja. Hristos obično stradanja naziva krstom, kao kad kaže: Koji ne uzme krst svoj i za mnom ne ide (Mt. 10, 24), tojest koji nije gotov na smrt. A ljudi niski, koji vole život i telo, neprijatelji su krsta; ta i svaki koji voli uživanja i zemaljsko spokojstvo – neprijatelj je krsta.
Vera nam otkriva istinu, i od iskrene vere rađa se ljubav. Jer ko istinski veruje u Boga, nikada neće pristati da se udalji od ljubavi. – Stvarno, čovek koji ne zna ljubav, ne može, zaista ne može imati plemenita i velikodušna osećanja. Osnov svakog dobra nije ništa drugo do ljubav. O njoj vise zakon i proroci (Mt. 22, 40). Kao što oganj, kad zahvati šumu, obično očišćava sve, tako i žar ljubavi, ako se razgori u kome, očišćava i istrebljuje u njemu sve što je škodljivo za božansko seme, i čini zemlju čistom za primanje tog semena. Gde je ljubav, tamo se istrebljuje zlo, tamo nema ni srebroljublja – korena zla, ni koristoljublja, ni gordosti. Jer, može li se ko gorditi pred ličnošću koju voli? Ništa ne čini toliko smirenim kao ljubav. Bićima koja ljubimo, mi služimo kao robovi, i ne stidimo se, nego im još blagodarimo za takvo ropstvo, za njih mi ne štedimo svoje novce, a ponekad i telesne sile. Gde je ljubav, tamo nema ni zavisti ni ogovaranja; tamo je sve tiho, sve spokojno, nema ni traga od nesloge i svađe, sve je puno mira. Zašto? Zato što sami gresi: gramžljivost, krađa, zavist, ogovaranje, nadmenost, krivokletstvo, laž, sve to iščezava tamo gde je ljubav.
 
O vrlinama
 
Ja tvrdim, blagovesti sveti Zlatoust, da su svi sposobni za vrlinu… Očigledno je da se u nama ljudima nalazi mogućnost vrline. Stoga, nemojmo govoriti: onaj je dobar po prirodi, a ovaj je zao po prirodi. Jer ako bi ko bio dobar po prirodi, onda nikada ne bi mogao učiniti sebe zlim; a ako bi bio zao po prirodi, onda nikada ne bi mogao učiniti sebe dobrim. Međutim mi vidimo brze promene kod ljudi: oni čas padaju u jedno čas u drugo stanje, i prelaze od jednog k drugome. To ce vidi u Svetom Pismu: carinici postaju apostoli, učenici – izdajnici, bludnice – celomudrenice, razbojnici – dobri, volsvi – poklonici, bezbožnici – pobožni. A mnogobrojne primere toga vidimo i sami svaki dan. Kada bi dobro i zlo bili prirodni, onda takih promena ne bi ostalo. Ko hoće da bude dobar, ništa ga u tome ne može sprečiti, pa makar pre toga on bio jedan od najporočnijih ljudi. Vrlina je saglasna s prirodom, a porok je suprotan prirodi, kao što je bolest suprotna zdravlju. Naprimer: kakva to neophodnost primorava lagati i kleti se? Nikakve neophodnosti nema, nikakve nevolje; mi to činimo po dobroj volji.
Reci mi, zašto kažeš da je vrlina teška? Ona je teška za našu lenjost, a sama po sebi ona je laka i udobna. Evo šta o tome veli Hristos: Jaram je moj blag, i breme je moje lako (Mt. 11, 30). Ako ti ne osećaš da je vrlina laka, znači nemaš jake revnosti. Kao što pri revnosti teško postaje lakim, tako bez nje lako postaje teškim. Ako ti nastrojiš dušu svoju kako valja, onda ćeš osetiti lakost vrline … Ti si najnesrećniji od svih ljudi, ako se tuđiš vrline. Nama je važno ono što je vrlinsko, a bez toga sve je ostalo potpuno nekorisno. Ono što je korisno za nas jeste vrlina i filosofija, tojest sveti evanđelski život.
Ljubav je vinovnica svake vrline. Zato, zasađujmo je najbrižljivije u našim dušama, da bi nam ona donela blaga, i da bismo neprestano sabirali obilne plodove njene, koji svagda cvetaju i nikada ne uvenu. Sve vrline sačinjavaju jedan čvrst lanac, koji je čvršći i lepši od svakog zlatnog lanca. Svaka vrlina ima takvu silu da i stvara drugu vrlinu i sama se od nje stvara, podržava Arugu vrlinu i sama se od nje podržava. Niko nikada ne može pomoću zla doći do dobra, ni pomoću bluda do celomudrija, ni pomoću zavisti do dobronamernosti… Naređujući nam da se ispunimo svakom punoćom Božjom (Ef. 3, 19), sveti apostol nas pobuđuje na podvige, pomoću kojih se možemo ispuniti onakim vrlinama kakima je ispunjen Bog.
Raskliktana čudesnom blagovešću Spasovom, hristočežnjiva duša svetog Zlatousta blagovesti: Sveti apostol veli: „zahvaljujući svagda za sve Bogu“ (Ef. 5, 20). Šta – zar treba zahvaljivati za sve što se desi? Da, da! makar to bila bolest, makar to bilo siromaštvo. Zahvaljuj, makar i ne shvatao razlog nečega; u tome se baš i sastoji zahvalnost. Ništa veliko, ništa osobito, ako zahvaljuješ kada si u dobru, kada si zdrav, kada si napredan i srećan. No od tebe se traži da zahvaljuješ kada si u nevoljama i žalostima. Nemoj govoriti ništa sem reči: Hvala Ti, Gospode! No šta ja govorim o nevoljama koje bivaju ovde na zemlji! Za sam pakao treba zahvaljivati Bogu, za kazne u paklu, za muke u paklu. Jer ako budemo pažljivo razmišljali, nesumnjivo će nam mnogo koristiti i ova stvar: strah od muka u paklu zauzdaće srce naše .. . Da, kada nas postižu bolesti, nesreće, beda, onda baš i treba silno zahvaljivati Bogu. I to zahvaljivati ne rečima, ne jezikom, nego postupcima, delima, mislima i srcem. Od sve duše treba My zahvaljivati. Jer nas On ljubi većma nego naši roditelji; i ljubav Božja se toliko razlikuje od ljubavi naših roditelja, koliko dobro od zla.
 
O bogatstvu
 
Budimo zadovoljni malim, i bićemo uvek bogati. Brinimo se jedino za odelo i obuću, i dobićemo i to, i daleko više od toga… He no količini imovine, nego po raspoloženju duše treba suditi o bogatstvu i siromaštvu. Siromašniji je od svih onaj koji svagda želi više no što ima i nikada ne može da zaustavi svoju zlu želju. Stoga, begajmo od srebroljublja, tog vinovnika siromaštine, upropastitelja duše, prijatelja pakla, neprijatelja Nebeskog Carstva, izvora svih uopšte zala; prezirimo imanje, da bismo se bolje koristili imanjem i pomoću njega dobili i obećana nam blaga… Ako hoćeš da budeš bogat, preziri bogatstvo. I zaista, nije bogatstvo u imanju bogatstva, nego je bogatstvo – ne brinuti se o sticanju bogatstva. Ako tako budemo vodili sebe, onda ćemo i ovde na zemlji biti bogatiji od svih bogataša, i tamo na nebu nasledićemo nebeska blaga… Bogat je ne onaj kome mnogo treba, nego onaj kome ništa ne treba.
Bog hoće od nas: nikada ne želeti da se ima mnogo, no isto tako ne tugovati kada se ima malo. U ovome svetu svi mi živimo jedno određeno vreme, i svi smo obučeni u podjednako telo: stoga ni bogatašu nikakve dobiti od suvišne imovine, ni siromahu nikakve štete od siromaštine. Što se onda plašiš siromaštva? A ti, zašto juriš za bogatstvom? Bojim se, odgovaraš ti, da me nužda ne primora da idem na tuđa vrata i prosim. Često čujem da se mnogi čak i mole Bogu, da ne dopusti da im ikada bude potrebna ljudska pomoć. Slušajući to, ja se smejem, jer takav strah dolikuje samo deci. U samoj stvari nama je u svemu svaki dan potrebna međusobna ljudska pomoć. Zar ne vidiš da smo svi mi potrebni jedan drugome? Vojnik zanatliji, zanatlija trgovcu, trgovac zemljodelcu, rob gospodaru, gospodar robu, siromah bogatašu, bogataš siromahu, prosjak davaocu milostinje, davalac milostinje prosjaku. Da, primalac milostinje zadovoljava najveću potrebu, veću od svih potreba. Jer kada ne bi bilo prosjaka, mnogo bi bilo izgubljeno za naše spasenje, pošto ne bismo imali našta trošiti svoju imovinu. Na taj način i prosjak koji izgleda nekorisniji od svih, pokazuje se korisniji od svih. Ako je tebe stid što ti je potreban drugi, onda ti jedino ostaje da umreš, jer ko se toga stidi, njemu je nemoguće i živeti.
Ako želiš da se obogatiš, postani siromah. Takva su čudesna dela Božija. Neće Bog da ti postaneš bogat usled sopstvenih napora, nego po Njegovoj milosti. Prepusti to meni, veli On, a ti se brini o duhovnom, da bi ti poznao i moju moć; begaj od ropstva i jarma bogaćenja. Ti si siromašan sve dotle dok si vezan za bogaćenje. Ta biti bogat ne znači steći mnogo, nego nemati potrebu za mnogo. Ako i car ima takvu potrebu, onda se i on ničim ne odlikuje od prosjaka … Ako hoćeš da stekneš zemaljska blaga, išti nebo. Ako želiš da uživaš zemaljsko, preziri ga. „Ištite najpre carstvo Božije, i ovo će vam se sve dodati“ (Mt. 6, 33). Zašto se diviš onome što ima malu vrednost? Zbog čega žudiš za onim, o čemu ne vredi ni govoriti? Dokle ćeš ostajati siromah? dokle prosjak? Pogledaj na nebo, pomisli o onom bogatstvu koje se tamo nalazi, podsmehni se zlatu, nauči se kako ga upotrebiti. Mi se koristimo njime samo u zemaljskom životu, koji je, upoređen sa budućim životom, što i kaplja upoređena sa beskrajnom pučinom. Ono ne sačinjava istinsku imovinu. Zato, čim se obreteš na samrti, drugi uzimaju sve što imaš, hteo ti to ili ne, pa sami opet predaju drugima, a ovi opet trećima. Svi smo mi došljaci i najamnici. Vlasništvo postoji samo po imenu, a u samoj stvari svi smo mi vlasnici tuđega. Nama pripada samo ono što pošaljemo ispred sebe u onaj svet. Ono pak što se ovde nalazi nije naše i za života našeg na zemlji ono odlazi od nas. Nama pripada samo ono što sačinjava naše duševne podvige: milostinja i čovekoljublje. Postarajmo se da njih steknemo, i da oni postanu naše unutrašnje, duhovno imanje. Mi nemamo mogućnosti da odlazeći iz ovog sveta ponesemo sa sobom novce, ali možemo poneti milostinju. Nju i treba iznad svega da šaljemo ispred sebe u onaj svet, da bismo pripremili sebi obitalište u večnim obiteljima. Jedino je vrlina sposobna da nas prati u onaj svet, jedino vrlina prelazi u budući život.
Sve što imamo, dobili smo od Hrista: od Njega imamo i samo postojanje, i život, i disanje, i svetlost, i vazduh, i zemlju. Ako bi nas On lišio ma čega od toga, mi bismo propali i istruleli, pošto smo došljaci i putnici. Izrazi: „moje“ i „tvoje“, samo su prazne reči, pošto ustvari nije tako. Naprimer: ako ti kuću nazoveš svojom, to je – prazna reč, ne odgovara stvarnosti, pošto Tvorcu pripada i vazduh, i zemlja, i građa, i ti sam koji si kuću podigao, i sve ostalo. Kada i koristiš kuću, ona čak ni tada nije tvoja, ne samo zbog smrti koja ti grozi, nego i pre smrti zbog prolaznosti stvari. Imajući to na umu neprestano, budimo bogomudri i kada dobijamo i kada gubimo, i nemojmo robovati predmetima prolaznim i koji ne pripadaju nama. Lišava li nas Bog imanja, On uzima Svoje; lišava li te časti, tela, duše, ili sina tvoga, On uzima ne tvoga sina nego Svoga slugu, jer ga je stvorio, On, a ne ti; ti si samo pripomogao njegovom pojavljenju, a sve je učinio Bog. Budimo blagodarni što smo se udostojili pripomoći My y Njegovom delanju… Kada mi sami – nismo svoji, kako onda ostalo može biti naše? Mi dvostruko pripadamo Bogu: i po sazdanju, i po veri. Tako David veli: Biće je moje od Tebe (Ps. 38, 8); takođe i Pavle: Kroz Njega živimo, i krećemo se, i jesmo (D. A. 17, 28); a rasuđujući o veri, kaže: Niste svoji, kupljeni ste skupo (1 Kor. 6, 19). Sve je Božije. Zato kada On zahteva i hoće da uzme nazad, onda se nemojmo protiviti kao neblagodarne sluge, i prisvajati sebi ono što pripada Bogu. Duša tvoja – nije tvoja; kako onda imanje može biti tvoje? I kako ti traćiš na što ne treba ono što nije tvoje? Zar ne znaš da ćemo biti osuđeni zato što rđavo upotrebljavamo ono što nam je dato? Ono što nije naše već Božije, treba da upotrebljavamo na slične nam sluge. Zato je bogataš i bio osuđen što nije tako radio, kao i oni koji nisu nahranili Gospoda. Nemoj govoriti: ja trošim svoje i uživam svoje. – No to nije tvoje već tuđe. Velim: tuđe, jer ti sam tako hoćeš; Bog želi da ono što je tebi uručeno radi braće, postane tvoje; tuđe postaje tvojim kada ga ti upotrebljavaš na druge; a kada ga neumereno upotrebljavaš na sebe, onda tvoje postaje tuđim. Ti nemaš sastradalnosti i govoriš da s pravom upotrebljavaš svoje za svoje uživanje; a ja baš zato i kažem da je ono tuđe. Sve tvoje jeste zajedničko – za tebe i tvoga bližnjeg; kao što je zajedničko – sunce, i vazduh, i zemlja, i sve ostalo. Da budem jasniji: hrana telesna, određena uopšte za sve udove tela, ako bude prigrabljena jednim udom, ona onda postaje tuđa i za njega. Ona ne može da se svari i da hrani, – otuda postaje tuđa i za njega. A postavši zajedničkom, ona postaje sopstvenost i njegova i svih ostalih udova. Isto je tako i sa imanjem: ako se ti jedan budeš koristio njime, onda ćeš doživeti štetu i ti, jer nećeš dobiti nagradu; ako ga pak deliš sa drugima, tada će ono više biti tvoje, tada ćeš i dobiti koristi od njega. He vidiš li kako ruke služe, usta žvaću, a želudac prima hranu; i želudac ne kaže: ja primam, i zato treba da je svu zadržim kod sebe. – He govori to ni ti odnosno imanja. Ko prima, taj je dužan i da daje. Kao što bi želudac bilo rđavo da zadržava hranu u sebi a da je ne raspodeljuje, jer bi to naškodilo celom telu, tako je i za bogataše rđavo da svoju imovinu zadržavaju kod sebe, jer to upropašćuje i njih same i druge. Takođe, jedino oko prima svetlost, ali je ne zadržava u sebi nego osvetljuje celo telo, jer je njemu neprirodno zadržavati svetlost u sobi dok ono ostaje okom. Nozdrve osećaju miris, ali ga ne zadržavaju u sebi nego ga predaju mozgu, saopštavaju miris i želudcu i dostavljaju prijatnost celome čoveku. Noge jedine hodaju, ali pritom one ne samo sebe premeštaju nego i celo telo prenose. Tako i ti ne zadržavaj samo za sebe ono što ti je povereno, jer ćeš na taj način naškoditi svima, a najviše samome sebi. – No to se može videti ne samo na udovima tela. Tako naprimer: kovač, ako ne htedne svojim zanatom koristiti drugima, on će naneti štetu i sebi i drugim zanatima. Tako isto obućar, zemljodelac, pekar i svaki drugi zanatlija, ako ne ushtedne drugima davati proizvode svoga zanata, naškodiće ne samo drugima nego preko drugih i sebi.
Čudesan i jedinstven primer obogaćenja večnim bogatstvom roda ljudskog kroz siromaštvo, predstavlja Gospod Hristos. Sveti apostol blagovesti: Znate blagodat Gospoda našega Isusa Hrista da, bogat budući vas radi osiromaši, da se vi njegovim siromaštvom obogatite (2 Kor. 8, 9). Time sveti apostol veli: predstavite sebi blagodat Božiju, razmislite o njoj, udubite se u njenu veličinu i ogromnost, i tada nećete poštedeti ništa od svoje imovine. Gospod Hristos je potrošio slavu Svo ju, da bi se vi obogatili ne bogatstvom nego siromaštvom Njegovim. Ako ne veruješ da siromaštvo proizvodi bogatstvo, onda se seti Gospoda svoga, i više sumnjati nećeš. U samoj stvari, da On nije osiromašio, ti ne bi postao bogataš. Zaista je dostojno divljenja: siromaštvo je obogatilo bogatstvo. A bogatstvom sveti apostol ovde naziva poznanje vere, očišćenje grehova, opravdanje, sh;većenje i ostala bezbrojna dobra koja nam je Hristos darovao, i obećao darovati nam. I sve je to stečeno za nas pomoću siromaštva. Kakvog siromaštva? Ovakvog: On primi telo, postade čovek i pretrpe stradanja; mada On i ne beše ničim dužan tebi, već ti beše dužan Njemu.
Molitveno pogružen u Evanđelje svetog apostola Pavla, sveti Zlatoust blagovesti: Dokle ćemo biti telesni? dokle ćemo gmizati po zemlji? Sve nam mora biti sporednije od brige o deci i od vaspitanja njihovog „u nauci i savetima Gospodnjim“. Ko se izrana nauči biti bogomudar, taj time stiče bogatstvo veće od svakog bogatstva, i najveću slavu. Nije toliko korisno odgajati sina učeći ga zanatu i spoljnoj nauci pomoću kojih se stiče novac, koliko – naučiti ga da prezire novac. Ako želiš da ga načiniš bogatim, ti postupaj tako. Bogat je ne onaj kome treba mnogo imanja, i poseduje mnogo, nego onaj kome ništa ne treba. Tako vaspitavaj svoga sina, tome ga uči; to je najveće bogatstvo. Nemoj se paštiti da sina svog učiniš čuvenim po svetovnoj učenosti i da mu pribaviš slavu, nego se staraj da ga naučiš da prezire slavu ovoga života; to će ga učiniti slavnijim i čuvenijim. Ovo može postići i siromah i bogataš; tome se može naučiti ne od učitelja i od nauka, Hero iz Svetoga Pisma. Nemoj tražiti da sin tvoj dugo živi na zemlji, nego da se na nebu udostoji života bezgraničnog i beskonačnog. Daj mu ono što je veliko, ne ono što je malo. Udubi se u reči svetog apostola Pavla: „gajite ih u nauci i savetima Gospodnjim“. Staraj se da ga načiniš ne ritorom, nego ga nauči da bogomudruje. Ako ne postane ritor, neće biti nikakve štete; a ako mu nedostaje bogomudrosti, hiljade ritorstava neće mu ništa koristiti. Potrebno je lepo vladanje a ne oštroumnost, moral a ne govornička veština, dela a ne reči. To je ono što donosi Carstvo, to daruje istinska blaga. He jezik izoštravaj, nego dušu očišćavaj.
 
O Crkvi
 
Ime Crkve je ime ne podele nego ujedinjenja i sloge. Crkva podvojene sabira u jedno, pošto ime Crkve jeste ime sloge i jednodušnosti… Crkva je ustanovljena ne zato da se oni koji se sabiraju u njoj dele međusobom, već da se podvojeni sjedine. Crkva ne zna za razliku između gospodara i roba; ona razlikuje i jednog i drugog po vrlini.
Hristos je glava Crkve a mi telo. Između glave i tela može li biti ikakvog rastojanja? On je temelj, mi građevina; On je čokot, mi loze; On je ženik, mi nevesta; On je pastir, mi ovce; On je put, mi putnici; mi smo hram, On obitavalac; On je Prvenac, mi braća; On je naslednik, mi sunaslednici; On je život, mi oni koji žive; On je vaskrsenje, mi oni koji vaskrsavaju; On je svetlost, mi oni koji se prosvetljuju. Sve to označava jedinstvo, i ne dopušta nikakvu podelu, čak ni najmanju podelu, jer ko se malo odvoji, taj će se potom odvojiti i mnogo. Tako telo, zadobije li i malu ranu od mača, kvari se; građevina, raspukne li se makar malko, sruši se; loza, odlomivši se makar malo od čokota, postaje nerodna. Na taj način, to malo već je ne malo nego skoro sve. Zato, kada pogrešimo ma u čemu malom, ili osetimo lenjost, nemojmo previđati to malo, jer ne obratimo li pažnju na njega, ono će ubrzo postati veliko. Tako i haljina, počne li se cepati, a mi je ne zakrpimo, ona će se sva poderati; isto i krov, padne li s njega nekoliko crepova, i tako bude ostavljen, razrušiće se cela kuća. Stoga, imajući to pred očima, budimo uvek budni prema malim gresima, da ne bismo upali u velike.
Kao što telo i glava sačinjavaju jednoga čoveka, tako su jedno Crkva i Hristos. Kao što naše telo jeste nešto jedno, iako se sastoji iz mnogih delova, tako i u Crkvi svi mi sačinjavamo nešto jedno. Iako se Crkva sastoji iz mnogih članova, no ti mnoga su jedno telo. Jedan Duh sastavio je iz nas jedno telo i preporodio nas, jer nije jednim Duhom kršten jedan a drugim drugi. I nije samo Duh koji nas je krstio jedan, nego i ono u šta nas je krstio, tojest radi čega nas je krstio, jeste jedno, pošto smo se mi krstili ne zato da sačinjavamo razna tela, nego da svi mi tačno sačinjavamo jedno telo jedan prema drugome, tojest krstili smo se radi toga, da svi budemo jedno telo.
Do ovaploćenja Boga Logosa, veli sveti Zlatoust, nebesko i zemaljsko bili su odvojeni jedno od drugog i nisu imali jednu glavu. Ali ovaploćenjem Gospoda Hrista Bog postavi jednu glavu za sve, za anđele i ljude, tojest dade jedno vrhovno načelo i anđelima i ljudima: jednima Hrista po telu, a drugima – Boga Logosa. Kao kada bi neko rekao za kuću da je u njoj nešto trulo a nešto jako, pa bi obnovio kuću, tojest učvrstio je pojačavši joj temelj; tako i ovde sve je podveo pod jednu glavu. Tada je jedino i moguće sjedinjenje, tada će jedino i biti savršen savez, kada sve, imajući neku neophodnu svezu gore, bude podvedeno pod jednu glavu.
Vidiš li, pita dalje sveti Zlatoust, šta je Bog učinio? Vaskrsao je Hrista, – zar je to malo? Ali pogledaj dalje: posadio Ga je s desne strane Sebi. Kakva reč može to izraziti? Onoga koji je od zemlje, onoga koji je bezglasniji od riba, onoga koji je bio igračka demona, – odjednom je podigao na visinu. Zaista je neizmerna veličina moći Njegove! Obrati pažnju kuda ga je podigao. Posadio ga je na nebesima iznad svake stvorene prirode, iznad svakog poglavarstva i vlasti. Stoga je zaista potreban Duh, potreban prosvećen um, da bi Ga poznali; zaista je potrebno otkrivenje. Zamisli koliko je rastojanje između čovečanske i Božanske prirode! Međutim On je čovečansku prirodu od njene ništavnosti uzdigao u dostojanstvo Božanske
Za ovo je potrebno preći ne jedan, ne dva, ne tri stepena. Zato je i apostol ne prosto rekao: gore – ανω nego: iznad – υπερανω.
A iznad višnjih Sila je jedino Bog. I na takvu visinu je On uzdigao čoveka, od najnižeg uniženja na najviši stepen vlasti, iza koje ne postoji neko više dostojanstvo. Sve to apostol govori o Vaskrslom iz mrtvih, što i jeste dostojno udivljenja; no ni u kom slučaju on to ne govori o Bogu Logosu. Jer što su komarci prema ljudima, to je sva tvorevina prema Bogu I šta ja govorim: komarci? Ta kada su svi ljudi pred Bogom kao kaplja i kao prašina (Is. 40, 15) onda Nevidljive sile možeš smatrati kao komarce. Dakle, ne govori o Bogu Logosu, nego o Onome koji je od nas. To ustvari i jeste veliko i čudesno, što Ga je uzdigao iz zemljine preispodnje. Kada su svi narodi pred Bogom kao kaplja, onda jedan čovek koliki li je delić kaplje! Međutim Bog Njega uzdiže iznad svega ne samo u ovome svetu nego i na onome, i sve pokori pod noge Njegove… O, zaista divna i zapanjujuća dela! Time što Bog Logos postade čovek, čoveku sva sazdana sila postade robinja. No možda postoji neko koji je iznad Njega, koji iako nema potčinjene, ipak poseduje veće dostojanstvo? Ovde se ni to ne može pretpostaviti, jer apostol tvrdi: sve pokori pod noge Njegove. I to pokori ne prosto, nego pokori do potpune potčinjenosti, tako da veće potčinjenosti ne može biti. Zato je apostol i rekao: pod noge Njegove, i Njega dade za glavu Crkvi nad svim. – Gle, i Crkvu koliko je uzvisio! Kao nekom dizalicom podigavši je, On je uzdigao na veliku visinu, i posadio je na istom prestolu: jer gde je glava, tamo je i telo: nema nikakvog prekida između glave i tela, jer kada bi se veza između glave i tela prekinula, onda ne bi bilo ni tela ni glave. Apostol veli: nad svim = υπερ παντα. Šta znači: nad svim? Znači, ili da je Hristos iznad svega vidljivog i umom zamislivog, ili da je od svih dobročinstava, učinjenih nam Njime, najveće to što je Sina Svog učinio glavom Crkve, ne ostavivši pritom nikog višeg: ni anđela, ni arhanđela, niti ikog drugog. Bog nas je počastvovao ne samo tim preimućstvom što je čoveka Hrista uzveo gore, nego još i time što je pripremio da sav rod ljudski uopšte grede za Njim, drži se Njega, sleduje Njemu. „Koja je telo Njegovo“. Da ti, čuvši reč „glavu“, ne bi tu reč shvatio samo u smislu vlasti nego i u bukvalnom smislu, i da Hrista ne bi smatrao samo kao načelnika nego Ga gledao kao stvarnu glavu tela, apostol dodaje: „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“. Šta to znači? Znači ovo: Crkva je punoća Hrista. Jer punoća glave je telo, i punoća tela je glava. Vidiš, apostol ne propušta nikakvo poređenje, samo da bi izrazio Božiju slavu. On kaže: „punoća“, tojest kao što se glava dopunjuje telom, jer se telo sastavlja iz svih delova, i svaki je deo neophodan. Vidiš, apostol pokazuje da su Hristu kao glavi potrebni svi delovi uopšte, jer kada mnogi od nas ne bi bili – jedan ruka, drugi noga, treći neki od ostalih delova, onda telo Njegovo ne bi bilo potpuno. Dakle, telo Njegovo sastavlja se iz svih članova. To znači: tada se ispunjuje glava, tada telo postaje potpuno, kada svi mi budemo čvrsto sjedinjeni i povezani.
Vidiš li „bogatstvo slave nasledstva“? Vidiš li „neizmernu veličinu moći na onima koji veruju“? Vidiš li „nadu zvanja“? Imajmo strahopoštovanje prema našoj Glavi; pomislimo kakve smo Glave telo, kojoj je sve pokoreno. Imajući to u vidu, mi treba da budemo bolji od Anđela i veći od Arhanđela, pošto smo udostojeni veće časti nego svi oni. Jer kao što apostol kaže u Poslanici Jevrejima: Bog primi prirodu ne od Anđela, nego od semena Avraamova (Jevr. 2, 16). He prirodu Poglavarstva, ni Vlasti, ni Gospodstva, niti ikoje druge Sile, nego našu prirodu On uze na Sebe i posadi je gore. I šta ja govorim: posadi? Učini je Svojom odećom; i ne samo to, nego i sve pokori pod noge Njegove… S trepetom cenimo bliskost i srodstvo naše s Bogom; bojmo se da se ko ne odseče od ovoga tela, da ko ne otpadne, da se ko ne pokaže nedostojan. Kada bi nam neko stavio na glavu carsku krunu, zlatan venac, – recite, šta sve ne bismo učinili da se pokažemo dostojni tog mrtvog kamenja? A ovde našu glavu pokriva ne carska kruna, nego je sam Hristos postao naša Glava, što je nesravnjeno veće; – međutim mi tome ne pridajemo nikakvu važnost. Ta Anđeli, Arhanđeli i sve Nebeske Sile s pobožnim strahopoštovanjem čestvuju našu Glavu, a mi, telo Njeno, zar je nećemo s molitvenim strahopoštovanjem čestvovati? I kakva nam posle toga ostaje nada na spasenje? Razmišljaj o carskom prestolu tom, razmišljaj o prevelikoj časti toj. To treba da nas plaši više nego pakao. Jer kada i ne bi bilo pakla, to za nas, koji smo udostojeni tolike časti a potom se pokazali nedostojni nje i zli, lišenje ove časti trebalo bi da bude najveća kazna, neiskazana muka. Zamisli, blizu koga zaseda tvoja Glava? s desne strane koga se nalazi? Ona zaseda iznad svakog Poglavarstva i Vlasti i Sile; a telo Njeno i demoni gaze? No, ne bilo toga! Kada bi bilo tako, onda već ne bi bilo ni tela. No pošto je reč o telu Gospodnjem, onda se setimo i onog Tela koje je bilo raspeto, prikovano, na žrtvu prineseno. Ako si telo Hristovo, onda nosi krst, jer ga je i On nosio; podnosi pljuvanje, podnosi šamare, podnosi klince. Takvo je bilo Njegovo telo, iako je bilo bezgrešno. I pošto govorimo o telu Njegovom, to pričešćujući se njime i pijući krv Njegovu, imajmo na umu da se u tajni Pričešća mi pričešćujemo Telom koje se ništa ne razlikuje od onoga Tela koje sedi gore, kome se Anđeli poklanjaju, koje se nalazi blizu Nepropadljive Sile, -to Telo upravo mi i jedemo. O, koliko nam je puteva otkriveno ka spasenju! Gospod Hristos nas je učinio Svojim telom, dao nam je Svoje Telo, – n sve to nas ne odvraća od zla. O, pomračenja! O, dubokog bezdana! O, neosetljivosti! – Zapoveđeno nam je: Mislite o onome što je gore, gde Hristos sedi s desne strane Boga (Kol. 3, 2.1). Međutim, jedni se brinu o bogatstvu, drugi propadaju u strastima.
Tumačeći bogonadahnute reči prvovrhovnog apostola: „Kakvo je bogatstvo slave tajne ove (tojest Crkve) među neznabošcima“ (Kod. 1, 26), sveti Zlatoust veli: Ljude, neosetljivije od kamenja, odjednom uzvesti u dostojanstvo Anđela, i to jednostavno pomoću golih reči i same vere bez ikakvog truda, – stvarno je to slava i bogatstvo tajne; slično tome kao kada bi neko gladnog i šugavog psa, gadnog i odvratnog, koji izbačen izdiše i nije više u stanju da se miče, iznenada učinio čovekom i postavio ga na carski presto. Obrati pažnju: neznabošci su se klanjali kamenju i zemlji, bili zarobljenici i sužnji đavola, i gle, odjednom nagaziše na glavu njegovu, i stadoše gospodariti nad njim i bičevati ga; sluge i robovi demona postadoše telom Gospodara Anđela i Arhanđela; oni koji čak ni znali nisu da postoji Bog, odjednom postadoše saprestolnici Božji. Hoćeš li da vidiš bezbrojne stupnjeve koje oni preskočiše? Trebalo je da oni saznadu: prvo, da kamenje nisu bogovi; drugo, da ne samo oni nisu bogovi, nego da ni zemlja, ni životinje, ni rastinje, ni čovek, ni nebo, ni ono što je više neba, takođe nije Bog; treće, da ni kamenje, ni životinje, ni biljke, ni stihije, ni ono što je gore – οὐ τἀ ἂνω ni ono što je dole – οὐ τἀ χάτω ni čoveka, ni demone, ni Anđele, ni Arhanđele, niti ikoju drugu od tih Višnjih Sila – priroda ljudska ne treba da obožava. Kao crpući iz neke dubine, njima je valjalo poznati: da Gospodar svega i jeste Bog; da samo Njega treba obožavati; da čudesno ustrojstvo života jeste blago; da sadašnja smrt nije smrt; da sadašnji život nije život; da će telo ustati, postati netruležno, uziće na nebo, udostojiti se besmrtnosti, nastaniti se sa Arhanđelima. Čoveka, koji je stajao tako nisko, pošto je sve te stupnjeve preskočio, Gospod Hristos posadi na nebesima na presto; čoveka koji je bio niži od kamenja, On postavi iznad Anđela i Arhanđela i Prestola i Gospodstava. Zaista je sveti apostol divno rekao: Kakvo je bogatstvo slave tajne ove!
Hristos neka bude za vas sve i sva: i vrednost, i rod, i u svima vama On. Jer svi vi postadoste jedan Hristos, pošto ste telo Njegovo -πάντες Χριστὁς εἴς εγενεσϑε, σῶμα αὒτοὖ ὂντες; – Crkva je mesto Anđela, mesto Arhanđela, carstvo Božije, samo nebo. – Zašto vrata paklena nisu odolela Crkvi? Zato što Hristos svagda boravi s nama. Kada on ne bi bio s nama, onda Crkva ne bi odnela pobedu.
 
MOLITVA
SVETOM JOVANU ZLATOUSTU
 
NAJREČITIJI u rodu ljudskom molitveniče Božji, sveti oče Jovane Zlatouste, evo nas k tebi sa mucavim molitvama našim. Nemoj nas odbaciti, jer u svakoj odmucanoj molitvi našoj evo celog srca našeg, evo uzdaha naših, evo vapaja naših! Molimo ti se preveliki Svetitelju: samilosno se spusti sa nadnebesnih visina svojih u otrovne nizine naše, i isceli nas od svake boljke duševne, da Bismo zdrave duše revnosno služili Gospodu tvome i našem. Isceli nas i od svake boljke telesne, ako nam je to na spasenje, da bismo se mogli dušom zdravom u telu zdravom podvizavati i uz tvoju svepomoć za spasenje duše naše boriti, za vaskrsenje iz mrtvih savesti naše boriti, za preobraženje greholjubivog srca našeg boriti, za oboženje ođavoljene volje naše boriti, eda bi naša valja, upravljana tobom, htela i želela samo ono što je Hristovo, što je Evanđelsko, što je nebesko, što je večno.
O, predivni svetitelju Božji, svete mošti tvoje daleko su od nas, ali Hristoljubljem svojim ti si sav pored Gospoda Hrista, a čovekoljubljem svojim sav pored nas, – zato te od sveg srca molimo: ljubavlju svojom siđi k nama, i ognjem hristoljublja svog zapali duše naše, da večito gore hristoljubljem tvojim u obadva sveta, gore i nikada ne sagore; i daj nam svetu ljubav tvoju prema ljudima, da bismo i mi jedino svetom ljubavlju ljubili jedan drugog, i svu tvar zemaljsku i podnebesku. Sveti zlatousti EvaNđeliste, peti Evanđeliste, molimo te i preklinjemo: svetim Evanđeljem svojim vodi i rukovodi duše naše, i izvedi nas na put koji kroz Istinu večnu vodi u Život večni. Um naš, bolestan i obolešćen, zamagljen i pomračen nečistim pomislima, zlim mislima, greholjubivim strastima, ti samilosno isceli, prosveti i preobrazi u um Hristov, kao što si ti još za života na zemlji um svoj svetim podvizima svojim preobrazio u um Hristov, i stoga nam rečitije od svih ljudi objasnio čudesne tajne Hristove, posejane i razlivene po svima tvarima Božjim, vidljivim i nevidljivim.
Hristočežnjivi i Hristomoćni oče naš Zlatouste, kroz vekove i vekove ti si bezbroj duša ljudskih vaskrsao iz mrtvih svojim svetim knjigama i svojim svetim molitvama – vaskrsni i duše naše tvojim svetim poukama i tvojim svetim molitvama, jer vođeni i rukovođeni tobom mi ćemo biti u stanju pobeđivati svaku duhovnu smrt koja nikne u nama iz našeg unutrašnjeg greholjublja, ili nasrne na nas iz spoljašnjeg svega. O, znamo, znamo mi, presveti Duhovniče nebeski, da si ti jači od svake smrti; – molimo ti se, učini nas pobediteljima svake smrti, učinivši nas najpre pobediteljima svakoga greha i svake strasti, jer su gresi i strasti jedini nanosioci i preteče i kliconoše i vinovnici svih duhovnih smrti; zato ih ti, hteli mi ili ne, po beskrajnoj samilosti svojoj, uvek satiri u nama, i tako nam osiguravaj pobedu nad svakom smrću, kako bismo još u ovom svetu s radošću poživeli vaskrsnom blagodaću vaskrslog Gospoda, koja se iz tebe obilato izliva na sve koji te svim srcem prizivaju u pomoć.
Svemilostivi i svepobedni oče Zlatouste, smiluj se na mene: siđi s neba u ponore duše moje, u te zverinjake moje, jer je svaka sgrast ljuta zver; a duša je moja puna duhovnih zverova. O siđi među divlje lavove moje, i pretvori ih u jaganjce! O, siđi među krvožedne i dušežedne vukove moje, i pregvori ih u ovce. Pohitaj mi u pomoć, razneće me razjarene zveri moje – sgrasti moje, uvek gladne duše moje.
Nenadmašni zlatousti Blagovesniče, oblagovesgi me mnogogrešnog: svojim trosunčanim blagovestima siđi u ledenice moje, i rastopi ih, i zagrej me nebeskom toplinom. Lenjost moja – ego prve ledenice moje; u njoj se smrzava sve što vuče ka Bogu, ka nebu, – molim te, siđi u nju, zagrej me vascelog, i podigni me ka nebu, ka Gospodu! Besposličenje moje – ego druge ledenice moje, presveti Oče moj i bogomudri duhovniče moj, spusti se u nju, sve se misli zaledile, sva osećanja, i ja u nehatu i besposličenju umirem na mrazu bez sunca. Molim te, suncem revnosti svoje uđi u dušu moju, u ledenicu moju, i zagrej me za veru, za revnost, za Istinu, i za svaku vrlinu. Uđi i rastopi ledenice moje ognjem vere tvoje, i ljubavi tvoje i samilosti tvoje. I tako me podiži sve više k nebu, k nebu, k nebu, ka čudesnom Gospodu tvome, i mome! Jer iako gresima svojim daleko odlutah od Gospoda, i đavo me goni po pustinji ludih želja mojih, ipak verujem da će sveblagi Gospod uslišiti svete moligve premilog ugodnika svog za mene grešnog, i čudotvornom milošću Svojom vratiti me nebu, Sebi, Carstvu Svom nebeskom.
Jer iako sam mnogo puta pao, ja nisam od Gospoda otpao: jer se držim Njega makar uzdahom, makar suzom, makar vapajem.
O, svemilostivi oče Jovane Zlatouste, sažali se na mene svegrešnog: primi me zanavek u svete molitve svoje! oprosti i pomozi meni mnogogrešnom! podigni me palog i propalog! izmoli mi oproštaj grehova! isceli dušu moju od svih strasti! isceli um moj od svih bolesti! isceli volju moju od svih slabosti! ogradi me svetim molitvama svojim kao ognjenim oklopom, da me nijedna strast ne rine u duhovnu smrt! utvrdi um moj u hristomisliju tvom! utvrdi srce moje u hristoosećanju tvom! obestrasti me svestrasnog pomoću svetih vrlina! udostoj me osećati tobom, misliti tobom, hteti tobom, delati tobom, verovati tobom, ljubiti tobom, živeti tobom, besmrtovati tobom! ohristoljubi me tvojim hristoljubljem! Daj mi smirenje i trpljenje! Moli se u meni za mene i umesto mene! preobrazi me na spasenje, na ohristovljenje, na oboženje! ohristovi me ođavoljenog! omilosgivi me neosetljivog i nesaosetljivog! osvevrlini me poročnog! upravljaj uvek dušom mojom! upravljaj uvek voljom mojom! upravljaj uvek savešću mojom! upravljaj uvek mislima mojim! upravljaj uvek osećanjima mojim! upravljaj uvek životom mojim, i u ovom, i u onom svetu! – da bih i ja svegrešni, zajedno s tobom Hristoljubljeni oče Zlatouste, neućutno slavio čudesnog i nezamenljivog Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, kome priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin! Amin! Amin![53]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ANTONINA, NIKIFORA, GERMANA i MANETE
 
PRVA trojica videvši jedanput kako neznabošci o nekom svom prazniku klanjaju idolima sa vikom i igrom, izađoše neustrašivo pred gomilu i počeše propovedati jedinog Boga u Trojici. Upravitelj Kesarije Palestinske, u kojoj se ovo dogodi, Firmilijan, toliko se razdraži ovim postupkom trojice hrišćana, da naredi odmah da im odseku glave.
Maneta pak bešedevica hrišćanka. Ona sledovaše za mučenicima kada ih vođahu na gubilište. I ona bi uhvaćena. Radi poruge vođahu je nagu po gradu, pa je zatim stavljahu na razne muke, iz kojih ona Božjom pomoću iziđe nepovređena. Pritom sveta mučenica učini mnogobrojna čudesa, mnoge odvrati od idolopokloničkog bezbožja, nauči ih istinitoj veri i privede Hristu Bogu. Zbog toga bi osuđena na spaljenje ognjem. Kada peć bi užarena, ona sama uđe u nju, gde i predade dušu svoju u ruke Gospodu, kome neka je čast i slava vavek. Amin.[54]
 
STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
DAMASKINA
 
LAŽENI Damaskin postrada za carovanja sultana Mehmeda IV, a pri Carigradskom patrijarhu Jakovu. Rodi se on u Galati Carigradskoj, u parohiji Bogorodice Eleuse (= Milujuće), od pobožnih roditelja, Kirijaka i Kirijakije; svetovno ime beše mu Dijamandis; i još kao dečak on ostade siroče. Bez rukovodstva i nadzora roditeljskog, Dijamandis, po zanatu krojač, življaše u mladosti nemoralno. Uhvaćen od turskih vlasti u nekom zločinu on, da bi izbegao kaznu, odreče se hrišćanske vere. Kada pak postade zreo čovek on dođe k sebi, i razmišljajući o strašnom grehu .svom odrečenja od Hrista, on odluči da se povuče u Svetu Goru i da tamo oplakuje teški greh svoj. Stigavši u Svetu Goru, on stupi u lavru Svetog Atanasija; i dvanaest godina oplakivaše ubistveni pad svoj odrečenja od Hrista, iznuravajući sebe raznovrsnim podvizima: molitvom, postom, bdenjem, uzdržanjem i ostalim dobrovoljnim zlopaćenjima, rukovođen od svoga duhovnog starca, kome u samom početku ispovedi svoj kobni greh, i kome beše potpuno i bezuslovno poslušan. Tu on dobi i svetu anđelsku shimu sa imenom Damaskin.
Međutim, iako on svojim strogim životom i vrlinama prevazilažaše mnoge ondašnje monahe, ipak ga savest neprestano mučaše zbog odrečenja od Hrista, i on smatraše da svi njegovi podvizi nisu ništa prema strašnom grehu njegovom. Jedino čime on uspokojavaše sebe, beše misao: da postrada i umre za Gospoda Hrista, čije mu reči stalno behu na umu: Koji god prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima; a ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima (Mt. 10, 32-33). I mišljaše u sebi prepodobni Damaskin: ne bude li on prvo ispovedio Hrista pred ljudima, njega će se Gospod Hristos pri drugom strašnom dolasku Svom odreći pred Ocem Svojim.
Kada on otkri svoju želju: da ide na smrt za Gospoda Hrista, niko mu to od monaha ne odobravaše, imajući u vidu nemoć ljudske prirode i bojeći se da on ne udari nazad, te tako potonje bude gore od prvog. U to vreme u lavri se nalažaše Carigradski patrijarh Dionisije, kome je valjalo otputovati u Carigrad. Damaskin mu otkri svoju želju; patrijarh ga blagoslovi na podvig, i povede sa sobom u Carigrad. – Ja ću se vratiti opet u Svetu Goru, reče mu patrijarh, a ti ćeš stupiti na podvig mučenipggva i umreti za Hrista: pomoli se Njemu za mene, da mi bude milostiv pri izlasku mom iz ovog sveta.
Stigavši u Carigrad, Damaskin skide sa sebe monaško odelo, odseče kosu, i obuče se u mornarsko odelo, da ne bi navukao gnev muslimana na monahe, kada oni budu čuli od monaha hulu na Muhameda. Sličan slučaj gonjenja monaha dogodio se na nekoliko godina ranije, kada kao mučenici postradaše dva monaha, Kiprijan i Gavril. Zatim pričestivši se svetim Tajnama Hristovim u hramu svetog Nikolaja što je u Galati, Damaskin ode u crkvu Svete Sofije, odavno pretvorenu u džamiju, i stade se moliti krsteći se. A muslimani, videći u džamiji hrišćanina gde se moli, začudiše se. No smatrajući ga za ludog, oni ne obraćahu pažnju na njega. Videći da se niko od Turaka ne uznemirava, Damaskin po završenoj molitvi izađe iz Svete Sofije. Na ulici srete on imama koji čitaše knjigu i upita ga: Ima li što u tvojoj knjizi o Hristu? – A imam mu odgovori: Da nećeš da postaneš musliman? – Damaskin ga upita: A šta je to musliman? – Utom priđoše i okružiše ih neki muslimani, i slušajući Damaskina podsmevahu mu se kao ludaku. Tada ih ispovednik upita: Hoćete li da vam kažem nešto što je korisno po vas? – Hoćemo, kaži! odgovoriše oni. – Mučenik im reče: Hristos je istiniti Bog i Tvorac svega vidljivoga i nevidljivoga. – Ti si lud, uzvratiše oni na to. – Nisam ja lud, nego ste vi ludi i nerazumni i prelašćeni, pošto ne verujete da je Hristos istiniti Bog. – Tada Turci, smatrajući ga za sumanutog, ostaviše ga.
Odatle sveti ispovednik pređe u džamiju sultana Mehmeda, i iste stvari reče tamošnjim hodžama; ali ga i oni oteraše kao sumanutog. Onda se on uputi k mestu zvanom Kabani, i stavši usred muslimana gromko povika: ljudi muslimani! jedino vera Hristova je istinita, a vaša vera je lažna: vas je obmanuo Muhamed, i za svoju zabludu bićete kažnjeni. – Ali, iako on ovde gromko izobličavaše Turke, ipak niko ne obrati pažnju na njega.
Sutradan izjutra Damaskin ode u dvorac vezira i poče gromoglasno govoriti tamošnjim službenicima: Samo je vera hrišćanska istinita, i Hristos je Bog istiniti, a vaša vera je lažna. – Izbezumljeni Turci ga dohvatiše, i nemilosrdno biše, pa ga kao ludog odagnaše. Trećega dana ispovednik ode u džamiju zvanu Sejizaki, blizu kasarna janičarskih. A kada Turci, posle svojih uobičajenih molitava, izlažahu iz džamije, on im gromko govoraše: Ljudi Ismailćani! koga vi božanski počitujete? čemu se nadate od lažnog proroka vašeg? Jedna je vera istinita – vera hrišćanska. – Međutim oni, smatrajući ga za umno poremećenog i ludog, ne obratiše na njega pažnju.
Silno ožalošćen što ni tu ne postiže svoj cilj, on se vrati u Galatu, i svu noć provede u molitvi, smireno vapijući ka Gospodu: He zgadi se na mene ništavnog slugu Tvog, Jedinorodni Sine Božji! Uvrsti me u Mučenike Svoje! udostoj me proliti krv svoju i položiti život svoj za Tebe, Gospoda Moga! – A sutradan, u nedelju, on ode u džamiju što je u Tophani, u kojoj se kao mlad odreče Hrista i priznade Muhameda za velikog proroka. Džamija beše puna agarjana koji se behu slegli na jutarnju molitvu. Ispovednik, stavši usred Turaka, povika: Bednici! čega radi se skupljate? u koga se nadate? teško vama, nesrećnici, vas očekuje večna muka! Jedino Hristos je istiniti Bog! – Čuvši takvo izobličavanje, Turci se ispuniše gnjeva, poleteše na ispovednika, i biše ga bez ikakve milosti, pa ga odvukoše kadiji Galate. Tu mučenik prokle Muhameda i odvratno učenje njegovo. Sudija ga onda uputi veziru, poslavši veziru pismeni izveštaj o uvredama i pogrdama nanesenim od strane mučenika Muhamedu i njegovom učenju. Pročitavši izveštaj, vezir upita prepodobnog Damaskina: Je li istina to što o tebi piše sudija? – Da, efendija, sve je sušta istina. – Opraštam ti, reče vezir veoma blago ispovedniku: ti si naš podanik i tvoja je dužnost da caru plaćaš porezu, i zato ti carstvo poklanja život. Ali, kako izgleda, ti si siromah, pa zato želiš smrt. – Mučenik odgovori: Nisam ja siromah; naprotiv, bogatiji sam od tebe, pošto u srcu svom imam riznicu vere, koja blista jače od sunca. Ti imaš bogatstvo ovoga sveta koje si skupio; ti danas gospodariš njime, a sutra će ga uzeti drugi. Bogatstvo pak vere moje, koje sam ja stekao, ostaje zanavek sa mnom; sa njim ću ja otići u Carstvo Nebesko.
Vezir, videći da je mučenik tvrd u veri svojoj i da ga on ni na koji način ne može pridobiti, donese odluku da mu se odseče glava. Dželati svezaše mučenika i odvedoše u Fanar. Tamo, pred vratima patrijaršije, mučenik kleče i, blagodareći Bogu što mu ispuni želju, prikloni pod mač glavu svoju, i bi obezglavljen. Krv prsnu, i njene svete kapi padoše na vrata najbliže trgovačke radnje. Iguman manastira Mavromola Makarije, koji se tada desi tamo, kupi ta vrata, i odnese ih u svoj manastir radi blagoslova i osvećenja kapljama svete krvi mučeničke. Međutim, svete mošti mučenikove, po naređenju Turaka, ležahu čitava tri dana pred patrijaršijom. Hrišćani onda potkupiše stražare, uzeše odatle svete mošti, i odneše ih na lađicu, da ih prevezu na ostrvo Halku, u manastir Svete Trojice. Međutim oci obitelji Presvete Bogorodice, koja se nalazi na tom istom ostrvu Halki, preduhitriše ih i uzeše mošti u svoju obitelj, i sahraniše ih česno iza svetog oltara. Molitvama svetog prepodobnomučenika Damaskina neka Spasitelj udostoji i nas sve Carstva Svoga. Amin.[55]
 


 
NAPOMENE:

  1. U vreme svetog Zlatousta Antiohija je imala dvesta hiljada stanovnika, od kojih, po rečima svetog Zlatousta sto hiljada behu hrišćani (Migne, P. gr. t. 50, col. 591; i t. 58, col. 762, 763).
  2. Sofistima su se nazivali učitelji besedništva = retorike, i advokati. Livanije, kao učitelj besedništva, beše veoma čuven i slavan. Kod njega se učio i Vasilije Veliki i Julijan Odstupnik. Andragatije je bio jedan od znamenitih filosofa onoga vremena.
  3. Kao i sveti Vasilije Veliki, sveti Grigorije Bogoslov, blaženi Jeronim, sveti Amvrosije Mediolanski.
  4. Atina – glavni grad Grčke. U vreme svetog Zlatousta, slavan po svojim filosofskim školama i školama retorike. Tu su se učili bogati mladići. Učili su se i neki oci Crkve, kao: Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i drugi.
  5. Sveti Meletije – poznat kao zaštitnik Pravoslavlja protiv arijanaca. Na Antiohijskom prestolu bio od 360. do 381. godine, i to sa prekidima, jer su ga jeretici nekoliko puta proterivali i postavljali na njegovo mesto svoje episkope. Spomen njegov praznuje se 12. februara.
  6. Taj se manastir nalazio nedaleko od Antiohije u obližnjim planinama.
  7. Knjiga „O sveštenstvu“ napisana sa sledećih razloga: Sabrani u Antiohiji episkopi namisle da Jovana i njegovog druga Vasilija postave za episkope; vest o tome dopre do ove dvojice; Javan, smatrajući sebe nepripremljenim za tako uzvišenu dužnost, sakri se u pustinji tajno od svih, pa i od samog Vasilija; Vasilije bi postavljen za episkopa grada Rafane, blizu Antiohije. Kasnije, Vasilije ukori Jovana što je izbegao episkopski čin, Jovan mu odgovori knjigom „O sveštenstvu“. – „Poslanica palome Teodoru“ napisana sa ovih razloga: Drug i prijatelj Jovanov Teodor, koji se zajedno podvizavao s njim, napusti podvižništvo i oženi se. Ojađen time i ogorčen, Jovan napisa Teodoru dve sjajne Poslanice, pozivajući druga da se vrati monaškom životu. Pod potresnim uticajem Poslanice, Teodor se vrati k monaškom životu, a potom postade episkop Mopsuetski (u jugoistočnom kraju Male Azije).
  8. Vidi: Mt. 16, 13-19.
  9. Spomen njegov praznuje se 25. januara, i na Tri Jerarha 30. januara.
  10. Sveti Flavijan patrijarhovao u Antiohiji od 381. do 404. godine.
  11. Sveti Nektarije upravljao Carigradskom Crkvom od 381. do 397. godine. Pre izbora za patrijarha bio senator. Spomen njegov praznuje se u Sirnu subotu i takođe II. oktobra.
  12. Patrijarhovao od 385. do 412. godine.
  13. Finikija – uzano i dugačko parče zemlje, duž istočne obale Sredozemnog Mora, na severu od Palestine.
  14. Keltima se nazivao mnogobrojni narod, koji je u davnini živeo u zapadnoj Evropi, u današnjoj Engleskoj, Španiji, Italiji, Švajcarskoj, i naročito u Francuskoj; bilo ih je i u Maloj Aziji, u oblasti Galatiji, gde su se nazivali Galati. V toku vremena oni su se jednim delom stopili s Germanima i drevnim Rimljanima (Francuzi, Španci, Italijani, Englezi) a drugim delom sačuvali svoju narodnost do danas (Irci, Škotlanđani).
  15. Skiti – mnogobrojni narod, živeo u Aziji i Evropi: na obalama Dunava, na pribrežjima Crnoga Mora, i naročito u sadašnjoj južnoj Rusiji.
  16. Simonija – kupovanje i prodavanje sveštiničkih zvanja. Ovakav naziv došao od imena Simona vračara koji je hteo da za novac kupi od apostola Petra dar Svetoga Duha da čini čudesa.
  17. Sveti Proklo potom bio patrijarh na Carigradskom prestolu od 434. do 447. godine.
  18. U Jevreja je bilo šest gradova utočišta: tri na istočnoj strani Jordana, tri na zapadnoj. U te gradove su odbegavali nevoljne ubice i ubice iz krvne osvete. Kod hrišćana drevne Crkve pravo utočišta pripadalo je spočetka nekim hramovima, a zatim svima. Ono se sastojalo u ovome: osuđenik, pobegne li u crkvu, postaje neprikosnoven, dok se njegova krivica ponovo ne rasmotri.
  19. No i pored toga sveti Zlatoust se zauze kod cara i spase Evtropija ovoga puta od zaslužene kazne. Docnije Evtropije ipak bi poslat u zatočenje i pogubljen.
  20. Geval = grad u Finikiji, kraj Sredozemnog Mora.
  21. Sravni: Lk. 16, 9.
  22. Titula avgustalija davala se najvišim upraviteljima oblasti za razliku od drugostepenih.
  23. Bereja – grad u Siriji, sada – Alepo.
  24. Geval – grad u Finikiji, kraj Sredozemnog Mora.
  25. Ptolomaida – grad u Siriji, na istočnoj obali Sredozemnog Mora.
  26. Sveti Atanasije Veliki – najznamenitiji pobornik Pravoslavlja u borbi protiv arijanstva. Patrijarhovao na Aleksandrijskom prestolu od 328. do 373. godine; nekoliko puta zbacivan od neprijatelja Pravoslavlja. Praznuje se 2. maja i 18. januara.
  27. Nitrija na jugu od Aleksandrije, na zapadu od reke Nila, blizu Libijske pustinje. Gora dobila naziv od obilja šalitre (nitre) u obližnjim jezerima.
  28. Ovog episkopa Dioskora, blagočestivog, treba razlikovati od Dioskora jeretika, koji je nešto kasnije živeo.
  29. Iza Nitrijske Gore prema zapadu nastajala je ogromna Libijska pustinja (sada Sahara), u kojoj su se nalazile kelije monaške; otuda se ta pustinja zvala Kelije.
  30. Omofor – grčka reč, bukvalno znači naplećnik, naramnik; sastavni deo episkopske odežde.
  31. Sveti Makarije Veliki (ili: Egipatski), rođen oko 301. godine, prestavio se 391. godine, podvizavao se u Skitskoj pustinji, na dvadeset četiri časa hoda od Nitrije. Praznuje se 19. januara.
  32. Apostolsko pravilo 32 propisuje da onoga koji je odlučen nekim episkopom „ne treba drugi da primaju u zajednicu“.
  33. Papa Inokentije upravljao Rimskom crkvom od 402-417. godine.
  34. Ostrvo Kipar – u istočnom delu Sredozemnog Mora, na jugu od Male Azije. Sveti Epifanije bio episkopom Kiparskim od 365 do 402. godine. Čovek ogromne načitanosti, znao jezike: grčki, jevrejski, sirijski, egipatski i latinski. Uživao veliki ugled zbog svetosti života; posle smrti uvršćen u lik svetih. Spomen njegov praznuje se 12. maja.
  35. Jedna stadija iznosi 192 metra.
  36. Pravilo Apostolsko 35. Prvog Vaseljenskog sabora 16; Ankirskog sabora 13; Sardijskog sabora 15.
  37. Sr. 3 Car. 18, 17-21.
  38. Halkidon se nalazi prekoputa Carigrada, na azijskoj obali Bosfora.
  39. Trakijsko more – sada Mramorno.
  40. Podrazumeva se 22 pravilo Antiohijskog sabora od 341. godine, održanog od istočnjaka protivu sv. Atanasija Velikog. Pravilo glasi: ako se episkop, koga je sabor svrgnuo, usudi vršiti ma kakvu sveštenoradnju pre negoli bude opravdan crkvenim sudom, neka se liši prestola.
  41. Selo Kukuz nalazilo se u Maloj Jermeniji, istočno od Male Azije, u jednoj zabačenoj dolini divljega Tavra, gde je boravilo razbojničko pleme Isavrijanaca, koji su vršili upade u okolna naselja.
  42. U jugoistočnom delu Male Azije.
  43. Grad Pitiunt se nalazio na južnoj obali Crnoga ili Pontijskoga Mora, u severoistočnom kraju Male Azije, u sadašnjoj Abhaziji.
  44. Koman – Grad u pokrajini Male Azije, na severoistoku Male Azije; sada Gumenek.
  45. Reč je o Maksimijanu Galeriju, zetu Dioklecijanovu i njegovu savladaru na Istoku. Posle pak Dioklecijanove smrti on postade car istočni (305-311).
  46. Spomen Svetog sveštenomučenika Lukijana praznuje se 15. septembra; spomen Svetog Vasiliska 22. maja. Podatak da je Sv. Vasilisk bio episkop Komanski potiče od Paladija, episkopa Elenopoljskog („Dijalog o životu Jovana Zlatousta“, gl. 11). Inače, u žitiju Sv. Vasiliska pod 22. majem stoji da je on bio vojnik i postradao kao mučenik (a ne kao sveštenomučenik).
  47. Zbog praznika Krstovdana Crkva praznuje spomen svetog Zlatousta ne 14. septembra kada se svetitelj prestavio već 13. novembra. Pored toga spomen se njegov praznuje još 27. Januara, – dan prenosa njegovih moštiju, – i 30. januara, zajedno sa svetiteljima: Vasilijem Velikim i Grigorijem Bogoslovom. – Sveta Tri Jerarha.
  48. Sv. Zlatoust se upokojio 407. godine, patrijarhovao šest i po godina; u zatočenju proveo tri godine i tri meseca.
  49. Honorije, brat Arkadija i sin cara Teodosija Velikog, carovao u Rimu od 395. do 423. godine.
  50. To je onaj isti Proklo koji ranije beše kelejnik svetog Zlatousta; kasnije on postade patrijarh Carigradski. Kizik – grad u severozapadnom kraju Male Azije, na južnoj obali Mramornog Mora.
  51. Prenos je bio 27. januara 438. godine, pod carem Teodosijem II, Mlađim, i Carigradskim patriJarhom svetim Proklom. Prenos moštiju praznuje se 27. januara.
  52. Svete mošti svetog Zlatousta mirno počivahu skoro osam vekova u crkvi svetih Apostola u Carigradu. No kada za vreme Četvrtog krstaškog pohoda Mlečići zauzeše Carigrad 1204. godine, oni varvarski opljačkaše prebogatu i divnu prestonicu Vizantije, koja je dala više svetitelja nego ma koja hrišćanska prestonica. Tom prilikom obesni Krstaši odneše i mošti svetog Zlatousta u Rim, gde one i sada počivaju u crkvi svetog apostola Petra. Glava pak svetog Zlatousta nalazi se u Uspenskom hramu u Moskvi.
  53. Ovu molitvu sačinio svegrešni arhimandrit Justin na Sv. Jovana Milostivog, 12/25 novembra 1960. god. u manastiru Sv. Ćelije.
  54. Ovi sveti mučenici postradaše 308. godine, za carovanja Maksimijana Galerija.
  55. Sveti prepodobnomučenik Damaskin postrada 13. novembra 1681. godine.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *