NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
11. NOVEMBAR
 
STRADANJE SVETOG VELIKOMUČENIKA
MINE
 
SVETI mučenik Mina bejaše rodom Egipćanin, po veri pak hrišćanin, a no zanimanju vojnik u Kotuanskoj oblasti,[1] pod vlašću tribuna Firmilijana. U to vreme y Rimu carovahu zajedno dva neznabožna cara: Dioklecijan i Maksimijan.[2] Ovi carevi izdadoše naredbu po svima zemljama: da budu mučeni i ubijani svi hrišćani koji se ne poklanjaju idolima. I koji veruju u Hrista behu svuda primoravani na prinošenje žrtava idolima. Tada blaženi Mina, ne mogući gledati odvratno žrtvoprinošenje idolima, napusti i vojsku, i grad, i ljude, i sve, pa ode u pustu planinu.
Jer više voljaše sveti Mina živeti s divljim zverovima negoli s ljudima koji ne znaju Boga. I skitaše se on po gorama i pustinjama: poučavajući se u Zakonu Gospodnjem, postom i molitvom očišćujući svoju dušu, i dan i noć služeći Jedinome Istinitome Bogu. Tako prođe mnogo vremena.
Jednom u glavnom gradu Kotuanske oblasti bi priređen veliki neznabožački praznik, na koji se sabra mnogo neznabožaca. Tu se održavahu razne igre, pozorišne predstave, konjske trke i gimnastička nadmetanja, što narod usrdno posmatraše sa uzvišenih mesta, naročito spremljenih za to. Blaženi pak Mina, Duhom Svetim prozrevši iz daljine to neznabožačko praznovanje, raspali se revnošću po Bogu, ostavi gore i pustinje, pa se spusti u grad. Došavši usred gledališta gde se te priredbe održavahu, mučenik se pope na jedno uzvišeno mesto odakle su ga mogli videti svi, pa gromkim glasom kliknu: Nađoše me koji me ne traže: javih se onima koji ne pitaju za me (Rm. 10, 20).
Kada sveti Mina tako kliknu, svi gledaoci okrenuše oči svoje na njega i ućutaše, začuđeni njegovom smelošću. Na gledalištu bejaše i knez toga grada Pir. On odmah naredi te svetitelja dovedoše preda nj, i on ga upita: Ko si ti? – Sveti Mina odgovori gromko da sav narod čuje: Ja sam sluga Isusa Hrista, Cara neba i zemlje. – Knez opet upita svetitelja: Jesi li stranac, ili ovdašnji žitelj? i otkuda tebi tolika smelost, te si se drznuo usred gledališta tako vikati? – Kada knez to govoraše, a svetitelj još ne uspe odgovoriti na kneževa pitanja, neki od vojnika što bejahu oko kneza prepoznaše Minu i povikaše: Ta ovo je Mina vojnik, koji je bio pod vlašću tribuna Firmilijana. – Knez onda upita Minu: Jesi li zaista bio vojnik kao što ovi kažu za tebe? – Svetitelj odgovori: Da, istina je; bio sam vojnik i živeo u ovom gradu, ali videći bezakonje ljudi prelašćenih od besova i kako se klanjaju idolima a ne Istinitome Bogu, ja odbacih svoje vojničko zvanje i napustih grad, da ne bih bio učesnik u bezakonju i pogibli tih ljudi. I tako, do današnjega dana ja se skitah po pustim mestima, izbegavajući dodir sa neznabožnim ljudima, neprijateljima Boga mog. A sada, čuvši da priređujete svoj bogomrski praznik, ja se zapalih revnošću za Boga mog, i dođoh ovamo da izobličim slepoću vašu i da vam propovedam Jedinog Istinitog Boga, koji je rečju Svojom stvorio nebo i zemlju i promišlja o celoj vaseljeni.
Čuvši takve reči, knez naredi da svetitelja odvedu u tamnicu i čuvaju pod stražom do sutra, a sam ceo taj dan provede u praznovanju i posmatranju priredaba.
Sutradan sede knez na sudištu i naredi te dovedoše preda nj svetog Minu iz tamnice. I staraše se knez na sve moguće načine da privoli svetoga Minu na idolopoklonstvo: i obećavajući mu darove i preteći mu. A kada ga ne mogade svojim rečima privoleti na zloverje, on ga stade primoravati na to delom: naredi te ga četiri vojnika rastegoše i nemilice volovskim žilama biše, i iz njegovih rana tečaše reka krvi. A jedan od prisutnih ljudi, neki Pigasije, reče svetome Mini: Sažali se, čoveče, na sebe, i pokori se kneževom naređenju pre no što ti telo ne bude potpuno uništeno. Savetujem ti: pokloni se bogovima samo za vreme, da bi se izbavio ovih muka, pa posle opet služi Bogu svome, koji se neće naljutiti na tebe ako jedanput prineseš žrtvu idolima i na kratko vreme obratiš se njima iz nužde, da bi izbegao ove ljute muke. – No svetitelj s pravednim gnjevom odgovori na to: Idi od mene, vršioče bezakonja, ja sam već prineo žrtvu hvale, i opet ću prineti samo Bogu mome, koji mi daje pomoć Svoju i toliko me ukrepljuje u trpljenju, da mi ove muke izgledaju sasvim lake i slatke a ne gorke.
Zaprepašćen takvim trpljenjem mučenikovim, mučitelj naredi da svetog Minu stave na još veće muke. I svetitelj bi obešen na drvetu, i strugan gvozdenim noktima; a mučitelj mu govoraše rugajući mu se: Osećaš li kakav bol, Mino? Jesu li ti slatke ove muke? Hoćeš li da ti uvećamo ove slatkoće? – A sveti mučenik, ma da silno stradaše, ipak odgovori knezu: Mučitelju, nećeš me pobediti ovim kratkotrajnim mukama, jer oko mene stoje i pomažu mi vojnici Cara Nebesnoga, koje ti ne vidiš. – Knez onda naredi slugama da još nemilosrdnije muče svetitelja i da mu govore: He ispovedaj ovde drugoga cara sem careva rimskih. – A mučenik im odgovaraše na to: Kada biste vi znali istinitoga Cara, ne biste hulili Onoga koga ja propovedam, jer je On istiniti Car neba i zemlje, i nema drugoga osim Njega. Vi pak ne znajući hulite Njega, i upoređujete Ga sa svojim truležnim carevima, sazdanima od prašine i kratkotrajnima, kojima On dade carsko dostojanstvo i carsku vlast, pošto je On Gospod celokupne tvorevine.
Tada knez upita mučenika: A ko je taj, što daje vlast carevima i gospodari nad svima? – Mučenik odgovori: Isus Hristos, Sin Božiji, koji večito živi, kome se pokorava sve i na nebu i na zemlji; On uzdiže careve na prestole i caruje, daje vlast i vlada. – Mučitelj na to reče svetome Mini: Zar ti ne znaš da se Rimski carevi silno gnjeve na sve koji ispovedaju ime Hristovo, i naređuju ubijati ih? – Mučenik odgovori: Gospod se zacari: neka se gnjeve ljudi! (Psal. 98, 1). Ako se darevi vaši gnjeve na Hrista i na hrišćane koji ispovedaju ime Hristovo, šta je meni do toga? Ja ne obraćam pažnju na njihov gnjev, jer sam sluga Hrista moga. Ja samo o jednom brinem: da do smrti ostanem u ispovedanju svesvetog imena Njegovog i da se naslađujem sveslatke ljubavi Njegove, od koje ko će nas rastaviti? Nevolja li ili tuga? Ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili strah? ili mač? Ništa me ne može razdvojiti od ljubavi Hristove (Rim. 8, 35. 39).
Posle toga mučitelj naredi da mučeniku nemilosrdno trljaju rane krpom od kozje dlake. I kada se ovo činjaše, sveti mučenik govoraše: Sada sa sebe svlačim kožnu odeću i oblačim se u rizu spasenja. – Zatim mučitelj zapovedi da mučenika opaljuju svećama. No i kada celo telo njegovo tako opaljivahu, on ćutaše. Knez ga onda upita: He osećaš li ovaj oganj, Mino? – Svetitelj odgovori: Bog je naš oganj koji spaljuje (Jevr. 12, 29). Onaj za koga stradam pomaže mi, i zbog toga ne osećam oganj kojim me spaljujete, i ne bojim se vaših mnogovrsnih mučenja, jer se sećam evanđelskih reči Gospoda moga: He bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28).
Tada knez upita mučenika: Otkuda u tebe takva krasnorečivost? Ti si sve vreme proveo u vojsci, a kako onda umeš govoriti kao čovek koji je pročitao mnogo knjiga? – Mučenik odgovori: Gospod naš Isus Hristos rekao nam je: Kada vas budu mene radi vodili pred vladare i careve, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti; jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati (Mt. 10, 18. 19). – Knez upita mučenika: Je li vaš Hristos znao da ćete toliko stradati za Njega? – Mučenik odgovori: Pošto je On Istinit, to je i providilac budućnosti: znao je i zna sve šta će biti; On unapred zna i sve naše pomisli.
Međutim knez, ne znajući šta da svetitelju odgovori na to, reče mu: Ostavi se, Mino, svoga praznoslovlja, i izaberi sebi jedno od dvoga: ili budi naš, pa da te više ne mučimo; ili budi Hristov, pa da te potpuno uništimo. – Na to svetitelj odgovori gromkim glasom: Hristov sam bio, i jesam, i biću. – Knez reče: Ako hoćeš, pustiću te na dva ili tri dana, da se dobro razmisliš, pa da nam kažeš poslednju reč o sebi. – No svetitelj odgovori: He dva i ne tri dana, već mnogo godina ispovedaću veru Hristovu, i nikada ne pomislih odreći se
Boga moga. Stoga ni sada ne dolikuje meni da razmišljam o tome. Niti se nadaj, kneže, da ćeš što drugo čuti od mene. No evo ti moje poslednje reči: Boga se moga odreći neću, i bogovima vašim žrtvu prineti neću, niti ću kolena svoja prekloniti pred bezdahnim idolima.
Ovakav odgovor strahovito razjari kneza i on naredi da razbacaju po zemlji kukice, trozupce i raznovrsne gvozdene klince, pa da po tome vuku svetog Minu vezana. A on, kao po mekom cveću vučen, još neustrašivije izobličavaše neznabožačko mnogoboštvo i ismevaše bezumlje ljudi prelašćenih od besova. Knez pak zapovedi da vučena mučenika biju još i olovnim prućem. I tako mučiše svetog Minu dugo vremena.
U to vreme jedan od prisutnih vojnika, po imenu Iliodor, reče mučitelju: Gospodine kneže, zar tvoja svetlost ne zna da su hrišćani bezumni i ne boje se muka, podnoseći ih kao da su od bezdahnog kamenja i drveta, a smrt smatraju kao slatki napitak. Zato, ne zamaraj sebe više nego naredi da brzo pogube ovog upornog hrišćanina.
I knez odmah izreče ovakvu smrtnu kaznu svetom mučeniku: Zlog Minu vojnika, koji je pao u hrišćansko bezbožje, a nije hteo da posluša carsko naređenje i prinese bogovima žrtvu, naređujemo poseći mačem, i telo njegovo da bude spaljeno u ognju pred svima.
Vojnici onda uzeše svetog Minu, odvedoše izvan grada i odsekoše mu glavu, pa naložiše veliki oganj i vrgoše u njega sveto mučenikovo telo. A neki od vernika, pošto se oganj ugasi, dođoše na to mesto i sabraše neke delove svetiteljevih moštiju preostale od ognja, pa ih mirisima pomazaše i u čisto platno uviše. Nakon pak malo vremena oni ih prenesoše u svetiteljev zavičaj – grad Aleksandriju,[3] i tamo ih sahraniše na česnom mestu. Docnije na tom mestu bi podignuta crkva u ime svetog mučenika, i u njoj bivahu mnoga čudesa molitvama svetiteljevim.
 
KAZIVANJE TIMOTEJA, ARHIEPISKOPA ALEKSANDRIJSKOG,
O ČUDESIMA SVETOG VELIKOMUČENIKA MINE
 
POSLE smrti neznabožnih i bogomrskih careva Rimskih Dioklecijana i Maksimijana, na carski presto stupi blagočestivi car Konstantin Veliki,[4] za čijeg se carovanja raširi vera u Gospoda našeg Isusa Hrista. U to vreme neki hristoljubivi ljudi grada Aleksandrije, našavši mesto gde behu položeni česni ostaci moštiju svetog slavnog mučenika Hristovog Mine, sagradiše na tom mestu crkvu u ime njegovo.
U to vreme dogodi se te u Aleksandriju doputova radi trgovine neki blagočestivi trgovac iz Isavrije.[5] Čuvši za mnoga čudesa i isceljenja koja bivaju u crkvi svetoga Mine on reče u sebi: Idem i ja da se poklonim česnim moštima svetog mučenika i dam neki prilog crkvi njegovoj, da mi Bog bude milostiv molitvama stradalca Svoga. – Pomislivši tako on pođe u crkvu ponevši sa sobom torbicu punu zlatnika. Došavši do jezera on nađe prevoz, i preveze se do mesta koje se zvalo Loksoneta. Izišavši na obalu trgovac iskaše gde bi prenoćio, pošto se već beše smrklo. I uđe u jednu kuću, i reče domaćinu: Prijatelju, imaj dobrotu, te me primi u svoju kuću na prenoćište, jer je sunce zašlo i bojim se da produžim put sam, bez saputnika. – Domaćin mu odgovori: Uđi, brate, i prenoći ovde dok ne svane. – Gost uđe u kuću, leže da se odmori i zaspa. Međutim domaćin, videvši da putnik ima torbicu zlata, sablazni se, i nahuškan od zlog duha reši da ubije svoga gosta i njegovo zlato uzme sebi. Stoga on ustade u ponoći, svojim rukama udavi trgovca, iseče mu telo na komade, strpa ih u kotaricu, pa sakri u unutrašnjoj odaji. Posle pak ubistva njega spopade strahovita uznemirenost, i on tumaraše tamo-amo tražeći privremeno mesto da pogrebe ubijenoga. I dok se on paštaše oko toga, njemu se javi sveti mučenik Mina jezdeći na konju, kao vojnik koji dolazi od cara. I ušavši na kapiju u dvorište ubičine kuće, sveti mučenik upita ubicu za ubijenog gosta. A ubica, izgovarajući se, govoraše svetom mučeniku: He znam šta govoriš, gospodine, kod mene nije bio niko. – Međutim svetitelj siđe s konja, uđe u unutrašnju odaju, uze kotaricu, iznese je napolje i upita ubicu: Šta je ovo? – Ubica se strahovito prepade, i baci se ničice pred noge svetitelju. Svetitelj pak, sastavivši komade iskasapljenog tela i pomolivši se, vaskrse mrtvaca, i reče mu: Odaj hvalu Bogu! – A on, ustavši kao od sna i razumevši da je postradao od domaćina kuće, proslavi Boga i s blagodarnošću se klanjaše javivšem se vojniku. A svetitelj, uzevši zlato od ubice, dade ga vaskrslome čoveku, govoreći: Produži svojim putem s mirom. – Zatim okrenuvši se ubici, svetitelj ga dohvati i silno izbi. Ubica se pokaja i moljaše oproštaj. Sveti mučenik mu darova oproštaj greha, pa pomolivši se za njega sede na konja i postade nevidljiv.
U Aleksandriji življaše jedan čovek po imenu Evtropije. On obeća dati crkvi svetoga Mine srebrni tanjir. I pozvavši kujundžiju on naredi ovome da mu izradi dva srebrna tanjira, i na jednom da napiše: tanjir svetog velikomučenika Mine, a na drugom: tanjir Evtropija, građanina Aleksandrije. Kujundžija stade po narudžbini praviti oba tanjira; i kad ih napravi, tanjir svetoga Mine iziđe lepši i blistaviji od onog drugog.
Napisavši na jednome tanjiru ime svetog Mine a na drugome Evtropijevo, kujundžija ih predade Evtropiju. A Evtropije potom, putujući lađom po moru, upotrebi za obedom oba tanjira; pri tome mu pade u oči da je tanjir, namenjen svetome Mini, mnogo lepši od njegovog, i on odluči da ga ne podari svetitelju, i naredi svome sluzi da mu na tom tanjiru prislužuje jela, a tanjir sa svojim imenom namisli poslati na dar crkvi svetoga Mine. Posle obeda sluga uze tanjir sa imenom mučenika, ode na kraj lađe i stade ga prati u moru. No odjedanput njega spopade užas, i on ugleda nekog čoveka koji izađe iz mora, ote mu tanjir iz njegovih ruku i postade nevidljiv. Došavši k sebi, sluga se strahovito prepade, pa skoči za tanjirom u more. Videvši to, gospodar se njegov takođe uplaši, i plačući gorko govoraše: Teško meni bednome, što poželeh da uzmem sebi tanjir svetoga Mine: tako i tanjir izgubih i slugu svog pogubih. Ali Ti, Gospode Bože moj, nemoj se do kraja gnjeviti na mene i pokaži milost Svoju sluzi mome. Evo, ja dajem obećanje: ako nađem sluge moga, onda ću načiniti takav isti tanjir i dati ga na dar svetom ugodniku Tvom Mini, ili ću crkvi njegovoj dati onoliko novaca koliko takav tanjir vredi.
Kada lađa pristade uz obalu, Evtropije siđe s lađe i stade zagledati ivice obale, nadajući se da ugleda telo sluge svog izbačeno morem, da bi ga sahranio. Dok on pažljivo razgledaše obalu, ugleda on slugu svoga gde izlazi iz mora sa tanjirom u rukama. Zaprepašćen i obradovan, on gromkim glasom kliknu: Slava Bogu! vaistinu je velik sveti mučenik Mina! – Čuvši taj klik, svi sa lađe iziđoše na obalu, i videći slugu gde drži tanjir, udiviše se i slavljahu Boga. A kad oni stadoše raspitivati slugu na koji način ostade živ u moru i kako iziđe iz vode čitav i zdrav, on im odgovori: Čim se bacih u more, muž divnolik sa drugom dvojicom uzeše me i hodiše sa mnom juče i danas i dovedoše ovde. – Evtropije onda uze slugu svoga i tanjir, ode u crkvu svetoga Mine, i pošto se pokloniše, ostaviše na dar tanjir, obećan svetitelju, pa otidoše blagodareći Boga i slaveći svetog ugodnika Njegovog Minu.
Žena neka po imenu Sofija iđaše iz pokrajine Fekozelitske crkvi svetoga Mine da mu se pokloni. Na putu pak srete je neki vojnik, i videći je samu reši se da je obeščasti. No ona mu se silno protivljaše i prizivaše u pomoć svetog mučenika Minu. I svetitelj joj ne uskrati svoju pomoć, nego i napasnika kazni i ženu nepovređenom sačuva. Jer kada taj vojnik, reši da učini nasilje, priveza konja za desnu nogu svoju i pokuša da svoju nameru privede u delo, konj se razbesni i jurnu vukući po zemlji gospodara svog, i ne zaustavi se, niti se smiri dok ga ne dovuče do crkve svetoga Mine. Strahovito ržući i besneći, konj privuče mnoge ljude na taj prizor: jer beše praznik, i u crkvi se nalažaše vrlo mnogo naroda. A vojnik, ugledavši toliki narod, i videći konja gde jednako besni, i da mu niko ne mogaše pomoći, uplaši se da daleko strašnije ne postrada od konja. Zato on odbaci od sebe stid, i pred svim narodom ispovedi svoju gnusnu nameru, i konj se odmah smiri i postade krotak. I vojnik uđe u crkvu, i pripavši k moštima svetiteljevim moljaše se proseći oproštaj za svoj greh.
Kod crkve svetog mučenika Mine sa mnogima drugim nalažahu se radi isceljenja jedan bogalj i jedna nema žena. U ponoći pak kada svi spavahu, sveti Mina se javi bogalju i reče mu:
Priđi ćutke k nemoj ženi i uhvati je za nogu. – A bogalj odgovori mučeniku: Sveče Božji, eda li sam bludnik, te mi to naređuješ? – No svetac mu triput ponovi svoje reči: i dodade: Ako to ne učiniš, nećeš dobiti isceljenje. – Izvršujući svečevo naređenje, bogalj dopuzi i uhvati nemu za nogu. Ona se probudi i stade vikati, grdeći bogalja. A bogalj, uplašivši se, skoči na obe noge i pobeže. Na taj način oni se oboje osvedočiše o svoje isceljenje: nema žena progovori, a bogalj skoči i pobeže kao jelen. Isceljeni, oni oboje uzneše blagodarnost Bogu i svetom mučeniku Mini.
Jedan Jevrejin imađaše prijatelja hrišćanina. Jednom, odlazeći u daleku zemlju on mu dade na čuvanje sandučić svoj sa hiljadu zlatnika. I zadrža se Jevrejin dugo u toj zemlji. Hrišćanin pak namisli u srcu svom da ne da natrag zlato Jevrejinu kada se bude vratio, nego da ga zadrži sebi. I stvarno, on tako i uradi. Vrativši se, Jevrejin ode hrišćaninu i moli ga da mu vrati zlato koje mu je dao na čuvanje. No hrišćanin odreče, govoreći: He znam šta govoriš; ti mi ništa davao nisi, i ja ništa od tebe uzeo nisam. – Čuvši takav odgovor svoga prijatelja. Jevrejin se ožalosti, i smatrajući da mu je zlato propalo, on reče hrišćaninu: Brate, niko ne zna za to osim jednoga Boga. I ako ti poričeš da sam ti dao zlato na čuvanje, tvrdeći da ga nisi uzeo od mene, onda potvrdi to zakletvom. Stoga hajdemo u crkvu svetoga Mine i tamo se zakuni meni da nisi uzeo od mene sandučić sa hiljadu zlatnika.
Hrišćanin pristade, i oni obojica zajedno odoše u crkvu svetoga Mine, i hrišćanin se zakle Jevrejinu pred Bogom da nije uzimao od njega zlato na čuvanje. Po izvršenoj zakletvi oni izađoše zajedno iz crkve, i tek što usedoše na svoje konje., konj pod hrišćaninom stade besneti tako da prosto beše nemoguće udržati ga; on čak i uzde pokida, i jureći zbaci na zemlju gospodara svog. A kad hrišćanin pade s konja, njemu spade prsten s ruke, i ispade mu ključ iz cepa. Zatim ustavši on uhvati konja, umiri ga, pa uzjahavši na njega krenu zajedno sa Jevrejinom. Posle izvesnog vremena reče hrišćanin Jevrejinu: Prijatelju, evo zgodnog mesta, siđimo s konja, da se prihvatimo hleba.
Sišavši s konja, oni ih pustiše da pasu, a i sami stadoše jesti. No nakon malo vremena hrišćanin, podigavši oči, ugleda slugu svog gde stoji pred njim i drži u jednoj ruci Jevrejinovo sanduče a u drugoj spali prsten i izgubljeni ključ. Ugledavši to, njega spopade užas, i on upita slugu: Šta je to? – Sluga mu odgovori: Neki strašni vojnik na konju dođe k mojoj gospodarici i davši joj ključ sa prstenom reče: „Pošlji što brže možeš Jevrejinovo sanduče, da se tvome mužu ne bi dogodila velika nesreća“. I meni bi uručeno ovo da ti donesem kao što si naredio.
Videvši to, Jevrejin se udivi čudu, i sav radostan vrati se zajedno sa svojim prijateljem hrišćaninom crkvi svetoga Mine. I poklonivši se u crkvi do zemlje, Jevrejin zamoli da bude kršten, pošto poverova u Gospoda Hrista zbog čuda, koje svojim očima vide. A hrišćanin moljaše svetoga Minu, da mu podari oproštaj, pošto zakon Božji naruši. I oni obojica dobiše što moliše: jedan sveto krštenje, a drugi – proštenje. I pođoše svaki svome domu, radujući se i slaveći Boga i veličajući svetog ugodnika Njegovog Minu.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
VIKTORA i STEFANIDE
 
U BPEME Rimskog cara Antonina,[6] pod starešinstvom vojvode Sevastijana služaše u vojsci jedan vojnik rodom iz Italije, po imenu Viktor. Ovaj Viktor verovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista i otvoreno pred svima ispovedaše svesveto ime Njegovo. A kada u to vreme nastade gonjenje hrišćana, onda vojvoda prizva k sebi blaženog Viktora i reče mu: Dobismo od cara naređenje kojim naređuje: vas hrišćane primoravati na prinošenje žrtava našim bogovima; ko ne posluša, staviti ga na teške muke. – No sveti Viktor odgovori: To bezbožno naređenje smrtnoga cara ja poslušati neću, niti ću izvršiti volju njegovu, jer imam Besmrtnoga Cara i Spasa moga Isusa Hrista, Njegovo je carstvo beskonačno, i koji tvore volju Njegovu dobiće život večni; a smrtnog cara vašeg i carstvo je privremeno, i koji tvori bezbožnu volju njegovu poginuće zanavek.
Na to vojvoda reče Viktoru: Ti si vojnik našega cara, stoga se pokori njegovom naređenju i prinesi žrtvu. – He, odgovori Viktor, ja sam vojnik ne vašeg zemnog cara nego Nebesnog; no iako bejah privremeno vojnik pod vlašću vašega cara, ipak ja nisam prestajao služiti mome Caru; i sada Ga ostaviti neću, i idolima vašim žrtve prineti neću. Stoga čini što hoćeš; evo, telo je moje u rukama tvojim, ti imaš vlast nad njim, no nad dušom mojom vlast ima samo Bog moj.
Tada vojvoda stade nagovarati Viktora, i govoraše mu: Čoveče, ti sam sebe uvlačiš u opasnosti ne izvršujući carevo naređenje. Savetujem ti, prinesi bogovima žrtvu, da bi se izbavio od muka koje te očekuju. – Sveti Viktor odgovori: Ja to i želim: da trpim muke za Gospoda mog, i silno se radujem što ću se udostojiti da stradam za ime Njegovo.
Posle ovakvog odgovora vojvoda odmah naredi da Viktoru polome prste i iščupaju ih iz zglobova. Zatim mučitelj strahovito užari peć, i vrže u nju svetog Viktora; u njoj mučenik provede tri dana živ i nepovređen, kao nekada Tri Mladića u peći Vavilonskoj. Mučitelj pak, ne očekujući da je Viktor živ, naredi u treći dan da otvore peć, uzmu iz nje mučenikov pepeo i prospu u reku. Međutim, kada otvoriše peć, sveti mučenik iziđe iz nje čitav i zdrav hvaleći Boga što ga se oganj ne dotače i ne povredi ga.
Potom vojvoda prizva nekog vračara i naredi mu da otrovom umori svetog Viktora. Vračar skuva meso sa smrtonosnim otrovom, i davaše svetitelju da jede. A svetitelj reče: Iako ne treba da primam od vas nečisto meso i jedem, ipak ću ga pojesti, da biste saznali da smrtonosni otrov ništa ne može protivu sile Životodavca Gospoda mog. – Zatim pomolivši se, mučenik pojede otrovano meso, i ništa mu ne naškodi. A vračar, videći da pojedeni otrov ne naškodi svetom mučeniku, zagotovi drugo meso sa najjačim otrovom, i reče svetitelju: Ako ovo pojedeš i ostaneš živ, onda ću ja ostaviti vradžbine i mađije i poverovati u Boga tvog. – Sveti Viktor pojede i to meso, otrovano najjačim otrovom, i ostade nepovređen. Tada vračar gromkim glasom kliknu: Pobedio si silu vradžbina mojih, Viktore, i dušu moju davno već propalu izveo si iz pakla, jer evo verujem u Gospoda Isusa Hrista koga ti propovedaš. – I vračar ode kući svojoj, pokupi sve svoje vračarske knjige i sve amajlije, spali ih, i postade istinski hrišćanin.
Međutim, vojvoda, videći da ništa ne naškođuje svetom Viktoru, razjari se strahovito, i naredi da iz svega mučenikova tela čupaju žile. Posle toga naredi te mučenika baciše u užareno vrelo ulje. A sveti mučenik govoraše: Meni je ovo vrelo ulje tako prijatno, kao žednome studena voda. – To mučitelja još više razbesni, i on naredi da mučenika obese na drvetu i telo mu svećama opaljuju. Pri tome neki smrtonosni prašak rastvoriše u sirćetu, i tu mešavinu sipahu u usta mučeniku. A on govoraše: Ovo sirće i ovaj smrtonosni otrov za mene su kao med i saće medeno.
Tada mučitelj, padajući u sve veći i veći bes, naredi te mučeniku Hristovom izbodoše oči. Zatim ga obesiše glavačke, pa se svi raziđoše, ostavivši ga da tako visi tri dana. U četvrti pak dan, smatrajući da je mučenik već umro, vojnici dođoše da ga vide, i našavši ga živa udiviše se. A spopade ih i užas, i oni svi oslepiše, i svaki od njih poče tražiti sebi vodiča. No svetitelj se sažali na njih, usrdno se pomoli Gospodu, i reče im: „U ime Gospoda mog Isusa Hrista progledajte!“ – I oni tog časa progledaše, i otidoše te obavestiše vojsku o tome. No vojvoda se strahovito razljuti i naredi vojnicima da svetom Viktoru oderu kožu.
Kada se to bezdušno naređenje izvršivaše, žena neka Stefanida, hrišćanka po veri, supruga jednoga vojnika, koja beše došla da gleda svetiteljevo stradanje, vide dva divna venca gde silaze s neba: i jedan se od njih spustio na glavu svetog mučenika Viktora a drugi na njenu glavu. Videvši to, ona stade gromoglasno veličati svetog mučenika: Blažen si ti, Viktore, i blažena su tvoja stradanja za Hrista! Tvoja žrtva je blagoprijatna Bogu kao Aveljeva,[7] jer si pravednim srcem sebe samog prineo Bogu! Bog je tako primio tebe kao nekada pravednoga Enoha, koga On sa zemlje prenese u raj, da ne okusi smrti za vreme.[8] Ti si pravedan kao Noj, prepun dobrih dela i savršen u rodu svom.[9] Poverovao si kao Avram, prineo si sebe Bogu kao Isak, potrudio si se kao Jakov. Postao si premudar kao Josif, kome bi dano da prozire budućnost. Pretrpeo si iskušenja kao Jov, koji posle mnogih stradanja pobedi đavola i pokaza primer trpljenja.[10] Sličan si Isaiji, koji po naređenju cara Manasije bi testerom prestrugan. Tebe se ne dotače oganj, kao ni Triju Mladića u Navuhodonosorovoj peći.[11] Nadu si svoju položio na Boga, kao David sin Jesejev. Evo ja vidim dva venca poslana s neba, jedan veliki i prekrasan, a drugi manji: veliki donese tebi dvanaest anđela, a manji meni; jer iako sam ja slabi sasud, ipak sam gotova da uđem u podvig mučeništva, i da junački stojim za Gospoda našeg, i da dušu svoju položim za Njega.
Čuvši ove Stefanidine reči, vojvoda naredi vojnicima da je uzmu i dovedu pred njega. I gordo pogledavši na nju, vojvoda je upita: Ko si ti? – Hrišćanka, odgovori svetiteljka. Zatim je vojvoda upita za ime i za godine, pa saznavši da joj je ime Stefanida, da ima petnaest godina i osam meseci, i da je u braku godinu dana i četiri meseca, on joj stade blago govoriti: Zašto ti tako brzo hoćeš da napustiš ovaj prekrasni svet i slatki život i brak, i želiš da pogubiš lepotu mladosti svoje, dobrovoljno predajući sebe na smrt za Raspetoga. – Na to svetiteljka odgovori mučitelju: Ja ostavljam ovaj privremeni i sujetni svet i sve na zemlji telesne slasti i mog smrtnog muža, da bih mogla zajedno sa mudrim devojkama izaći u susret nepropadljivom i besmrtnom Ženiku, Hristu Spasu mom. – Vojvoda joj reče: Mani te besmislene i nekorisne reči o tvome Bogu; pristupi bogovima našim i prinesi im žrtvu. – Sveta Stefanida odgovori: Ti i bogovi tvoji prepuni ste laži, a ja govorim istinu, jer je Gospod moj istinit i u Njemu nema nepravde. Stoga neću prineti žrtvu lažnim bogovima, nego hoću da budem prijatna žrtva Istinitome Bogu koji živi na nebu, da ne bih bila lišena spremljenog mi venca u Carstvu Njegovom.
Tada mučitelj naredi da vrhove dveju tamošnjih palma saviju do zemlje i da za njih privežu svetu Stefanidu, da bude rastrgnuta. I tako, jednu nogu njenu privezaše za vrh jedne savijene palme, a drugu nogu za vrh druge, pa opustiše palme. A palme, vraćajući se u svoj prvobitni položaj, raščerečiše mučenicu nadvoje. Sveta pak duša njena, izletevši kao ptica iz pokidane mreže, nađe sebi gnezdo na nebu u pripremljenom joj vencu.
Posle toga vojvoda naredi da svetog Viktora sekirom poseku. Čuvši za svoju smrtnu presudu, sveti Viktor blagodaraše Boga. I kada pristupiše da mu odseku glavu, on proreče smrt svojih mučitelja, govoreći: Kroz dvanaest dana vi ćete umreti, a vaš vojvoda kroz dvadeset četiri dana biće od neprijatelja odveden u ropstvo. – Pošto to proreče, sveti mučenik se pomoli Bogu, pa saže glavu svoju na posečenje. I česna glava njegova bi odsečena sekirom. Po odsečenju glave svetog Viktora, iz tela njegova isteče mleko sa krvlju. I mnogi od neznabožaca, videći ovakvo čudo, poverovaše u Hrista. No naročito mnogo njih poverova kada videše da se ispuni proročanstvo svetog mučenika, jer kao što on proreče tako i bi: iznenada poginuše oni što su ga mučili, a vojvoda bi odveden u ropstvo od neprijatelja.
Sveti Viktor i sveta mučenica Stefanida postradaše jedanaestog novembra u gradu Damasku. A sada oni blaguju u onom gradu, kome ne treba ni sunce ni mesec da mu svetle, jer ga slava Božija osvetljuje, i Jagnje Božije mu je svetilnik.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
VIKENTIJA ĐAKONA
 
OTADŽBINA svetog Vikentija bejaše Španija. Još od mladosti on posveti sebe na službu Bogu, i prilježno izučavajući Božansko Pismo, on se dan i noć poučavaše u zakonu Gospodnjem. On imađaše učitelja premudrog i prepunog vrlina, blaženog Valerija, episkopa u Avgustopolju.[12] Ovaj episkop, videći da je njegov učenik Vikentije blagorazuman i blagonaravan, postavi ga za đakona i načini ga propovednikom reči Božije. Jer mada on i sam odlično poznavaše Sveto Pismo, ali je mucao, zato i poveri svome đakonu, blaženome Vikentiju, da kao dostojan, mudar i slatkorečiv, uči narod u crkvi, propovedajući reč Božiju. Bakon Vikentije, dobivši od svog episkopa to naređenje i blagoslov, ne samo u crkvi nego i na svakom pogodnom mestu, usrdno poučavaše i na put spasenja upućivaše duše ljudske.
U to vreme od neznabožnog cara Dioklecijana bi poslan u Španiju neki sudija Datijan, poreklom Grk, zao po naravi, i opak gonitelj i mučitelj hrišćana. Poslan bi Datijan radi toga, da nemilosrdno ubija sve koji ispovedaju ime Hristovo. Taj sudija, došavši u španski grad Valensiju,[13] proli mnogo hrišćanske krvi, rastržući kao vuk ovce Hristove. Čuvši tu za episkopa Valerija i njegovog đakona Vikentija, koji življahu u Avgustopolju, Datijan posla po njih svoje vojnike, sa naređenjem da ih okuju, i tako okovane dovedu k njemu na sud. Vojnici, izvršujući Datijanovo naređenje, uzeše oba svetitelja, okovaše ih u teške železne okove, pa povedoše u Valensiju. Putem ih vojnici zlostavljahu, morahu glađu, žeđu i brzim hodom; dok vojnici jašući na konjima iđahu brzo, svetitelji padahu često od umora, a vojnici ih privezivahu za konje i vucijahu putem kao klade.
Kada svetitelje dovedoše u grad Valensiju, mučitelj naredi da ih odmah vrgnu u tamnicu mračnu i smrdljivu, i da ih u njoj drže mnogo dana bez hrane i pića. No Bog ih ukrepljavaše Svojom blagodaću, da ne bi iznemogli, i davaše im silu za mučenički podvig. Zatim mučitelj, bojeći se da sužnji ne umru, te on neće imati na kome da pokaže mučiteljsku ljutinu svoju, izvede ih iz tamnice preda se na sud. Ali kada vide da oni nisu iznemogli od gladi i žeđi i teških okova, nego su, naprotiv, telom krepki i licem radosni, on upita tamničkog stražara: Zašto si im davao hranu i piće? Gle, oni su se silno ugojili. – A stražar ga sa zakletvom uveravaše da im ništa davao nije.
Tada mučitelj stade surovo govoriti episkopu, držeći da ako episkopa uplaši svojom strogošću, onda će se đakon pogotovu prepasti i postati krotak. Ali ne bi tako. Jer Gospod koji zbacuje silne sa prestola, i podiže smirene, blagovoli da gordost nadmenog mučitelja tog posrami najmlađim i po činu najmanjim. Datijan pre svega postavi episkopu ovakvo pitanje: Zašto se ti protiviš carevom naređenju, i ne poklanjaš se bogovima našim, a nekakvog Hrista slaviš? – Episkop odgovaraše Datijanu tihim glasom i krotko, kao pribojavajući se. Tada đakon Vikentije, ispunivši se Duha Svetoga, raspali se revnošću po Bogu, i reče svome episkopu: Zašto, oče, tako tiho govoriš, kao bojeći se, i zašto na lajanje ovoga psa ne odgovaraš neustrašivo? Gromkim glasom ispovedaj silu Hristovu, i slobodno izobličavaj i pobeđuj bezumlje ovog zlog čoveka, koji hoće da ratuje sa Bogom, Tvorcem svojim, koji ga je podigao na ovaj položaj, a stara se odavati đavolima čast koja pripada Bogu. Ovde treba sada potpuno pobediti onoga đavola, koga mnogo puta izgnasmo imenom Hristovim kao nemoćnog i plašljivog, i glavu zmije te razmrskati.
Datijan, čuvši ovakve reči i videći da sveti đakon Vikentije ni u šta ne smatra svu silu njegovu i vlast i pretnje, reče vojnicima: Odvedite episkopa odavde, a ja ću porazgovarati sa ovim mladim đakonom. – Zatim, obraćajući se dželatima, mučitelj im reče: Spremite sva oruđa za mučenje, da delima odgovorimo onome koji nas ponižava svojim rečima.
Onda mučitelj najpre naredi da svetog đakona privežu za drvo, pa da mu svo telo gvozdenim noktima stružu i kidaju. Kada vojnici privođahu u delo ovo naređenje Datijanovo, zemlja se okvasi krvlju koja je potocima tekla iz kidanog tela mučenikovog, i kosti mu se viđahu kroz duboke rane. A mučitelj, rugajući se svetom mučeniku, govoraše mu: Šta sada kažeš, Vikentije; vidiš li kakim ranama je izranavljeno i iskidano tvoje telo? – Svetitelj odgovori: Što sam hteo, to sam i dobio. Ovo i jeste ono što sam svom dušom želeo. Veruj mi, sudijo, ništa svesrdnije želeo nisam, nego da postradam za Gospoda mog. I niko mi nije učinio ovakvo dobro kao ti. Premda ovo ti činiš po zloći, ipak mi činiš dobro mučeći me: jer ukoliko mi ti umnožavaš muke, utoliko mi Gospod moj uveličava nagrade na nebu. Ja pomoću ovih ljutih muka kao po stepenicama uzlazim k Bogu mome koji živi na visini. Gle, nadom na Njega ja nebo dodirujem. Evo, ja carevo naređenje prezirem, i tvome se bezumlju smejem. Zato, nemoj prestati sa ovim mučenjem, nego me stavi na još veće muke. Molim te, budi sve svirepiji prema meni, i naredi slugama tvojim da ne prestanu mučiti me dok god postoji telo moje. A ja, sluga Hrista Gospoda mog, gotov sam pretrpeti sve za ime Njegovo.
Slušajući ove reči mučenikove, mučitelj se stiđaše i vikaše na sluge da ne žale ruke svoje pri mučenju, nego da Hristova stradalca još svirepije muče. No kada vide gde sluge njegove malaksavaju, on skoči i stade ih tući. A svetitelj, podsmevajući se njegovom gnjevu, govoraše mu: Šta to radiš, sudijo? zašto biješ sluge svoje? Oni mene muče, a ti im se svetiš za mene.
Ovim rečima mučenikovim i nepobedivim trpljenjem njegovim kao strelama pogođen, Datijan se kidaše od gnjeva, i škrgutaše zubima, i sav drhtaše od besa, bled u licu, jedva se držeći na nogama. Zatim, pošto se malo smiri, on stade krotko govoriti slugama: Šta je to, verne sluge moje, te ovaj zločinac ne oseća vaše ruke i ni u šta ne smatra muke, pa se još i podsmeva vama, kojima se niko nikada podsmevao nije? Zar je malo bilo razbojnika i zločinaca i oceubica i vračara, koje ste vi snažnim rukama svojim mučili i umorili, i ni jedan ne beše takav kao što je ovaj, koji je sada u vašim rukama, i bestidno se ruga i meni i vama. Zato, nemojte trpeti takvo ruganje! Prikupite sve svoje snage i mučite ga što jače.
Međutim sveti Vikentije se još više rugaše njihovoj nemoći, i govoraše: Mučitelju, ja te molim, ne da prestaneš mučiti me, nego da izmisliš još veće muke, jer sila Hristova koja mi pomaže, daleko je veća od tvoje sile koja me muči, i ja neću malaksati ispovedajući i proslavljajući Isusa Hrista, Jedinog Istinitog Boga. O, da bi i ti poznao ovog Boga, videći Njegovu veliku silu koja radi u meni nemoćnom, a koju ti sa svima slugama svojim pobediti ne možeš; nego ti, gledajući ne vidiš, i slušajući ne shvataš, i ne prestaješ tvoriti volju đavolsku na pogibao duše svoje.
Sudija, ne mogući ništa postići pomoću muka: – jer oštra oruđa prolažahu kroz mučenikove zglobove i kosti i dosezahu do iznutrica njegovih, ali on ostajaše nepobediv -, namisli da umiljatošću pridobije mučenika za svoje zloverje, i stade mu govoriti blago: Sažali se na svoju mladost, Vikentije, i ne želi da cvet tvoga života uvene pre vremena: ne prekidaj dugi tok tvoga života; poštedi sebe sama, i pokori nam se, da ne bi potpuno propao. Jer ja te žalim, i želeo bih da te vidim ne u beščašću i mukama nego u časti i slavi, pošto bih ti ja izdejstvovao veliki položaj, ako bi me poslušao.
Na ove laskave reči Datijanove sveti Vikentije odgovori: Za mene je gore tvoje lukavo milosrđe nego zverska jarost tvoja, jer se ja ne bojim muka, ali se plašim laskavih reči tvojih. Zato, prestani sa dušegubnim lukavstvom, i svu silu mučiteljstva okreni protiv mene, i bez milosti me muči, pa ćeš poznati silu Hristovu koja se useljuje u one koji Ga ljube.
Ovim mučenikovim rečima još više razgnevljen, mučitelj naredi da mučenika razapnu na krst i da mu na razne načine muče sve telo. Kada sluge, ispunjujući mučiteljevo narećenje, raspetog mučenika bijahu i usijanim gvožđem rane mu žezijahu, mučenik Hristov nekako spade s krsta na zemlju. A sluge, misleći da je mučenik već umro, uzeše ga sa namerom da ga odatle odnesu. Međutim mučenik, blagodaću Hristovom ukrepljen, istrže se iz njihovih ruku i pritrča krstu, ukoravajući sluge što su nemarni i što bez usrđa ispunjuju naređenje svoga gospadara. Tada sluge spopade strahoviti bes, i oni stadoše na sve moguće načine svom snagom mučiti svetitelja dok sami potpuno ne iznemogoše.
Posle ovih muka, po naređenju mučitelja, svetog Vikentija vrgoše u tamnicu, i tamo telo njegovo svo izranavljeno, sa pokidanim žilama i razmrskanim udovima, položiše na oštre crepove. A kada pade noć i stražari spavahu čvrsto, u tamnici iznenada zasija svetlost i k svetom mučeniku dođe s neba lik angela, utešujući ga u njegovim stradanjima. Ovom posetom svetih angela isceljen od svojih rana, sveti mučenik Vikentije se ispuni neiskazane radosti i slavljaše Boga. Stražari pak probudivši se, i čuvši svetog mučenika kako radosno peva, i videvši u tamnici neiskazanu svetlost, strahovito se uplašiše, pa otrčaše i obavestiše o tome Datijana. Ovaj se nađe
u strašnoj nedoumici, i svu noć razmišljaše šta da radi s nepobedivim mučenikom. I najzad smisli ovakvo lukavstvo: naredi da se spremi divna, meka postelja, i na nju položi mučenik; da mučenika dvore vešti ljubazni ljudi, da mu rane previjaju i svaku uslugu ukazuju, tobož, sažaljevajući ga, da mu noge celivaju i pritom molbe mu upućuju da se smiluje na sebe i više ne izlaže sebe novim mučenjima, nego da ispuni carevo naređenje. – Kada se ovo Datijanovo naređenje privođaše u delo, sveti mučenik govoraše: Za mene beše bolja postelja u mukama na oštrim crepovima nego ova. No time me vi, lukavi, sablaznitelji, nećete prelastiti.
Mučitelj, videći da lukavstvom svojim ništa postići ne može, okrenu se opet mučenju. On naredi da se usijaju železne daske i priljube uz bedra mučeniku. Zatim naredi te svetog mučenika položiše na usijanu gvozdenu rešetku, ispod koje veliki oganj naložiše, i tako mučenika svetog pecijahu kao pečenje. A on sve te muke podnošaše hrabro i pokaza se nepobediv, ispovedajući ime Isusa Hrista, i završi podvig svoga mučeništva, predavši duh svoj u ruke Gospoda svog.[14]
Mučitelj, videći da je sveti mučenik umro, naredi da se telo njegovo odvuče u polje i ostavi nesahranjeno na pojedenje pticama i zverinju; a na izvesnom rastojanju postavi stražu, da hrišćani ne bi uzeli telo. Međutim Bog koji „čuva sve kosti“ pravednika (Psalj 33, 21), postavi neobičnog stražara kraj mučenikova tela: naredi gavranu da ga čuva. Straža pak, postavljena Datijanom, posmatraše izdaleka kako gavran odgonjaše sve ptice grabljivice koje naletahu i ne davaše ni jednoj ptici da sleti na mučenikovo telo. Mada i sam gavran po prirodi svojoj voli da kljuca mrtva tela, ipak silom Božjom zadržavan on se ne dotače tela svetog mučenika, a i drugim pticama ne dopuštaše da ga se dotaknu. No najčudesnije je ovo: kada nasrnu vuk i htede da odnese svetiteljevo telo, gavran ga silovito napade, i bijući ga krilima i kljujući ga, odagna ga. Kada straža izvesti o tome Datijana, ovaj se veoma udivi tome, ali ne hte videti u tome silu Božiju, nego naredi da telo mučenikovo bace u more. Vojnici, uzevši česno telo svetog Vikentija, utovariše ga u lađu, isploviše lađom daleko na pučinu morsku pa telo baciše u dubinu morsku, a sami zaploviše natrag ka obali. A kada doploviše do obale, oni ugledaše telo mučenikovo gde leži na obali. Poraženi užasom, oni pobegoše. A hrišćani uzeše sveto telo svetog mučenika i česno sahraniše, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha.
 
ŽITIJE I PODVIZI PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
TEODORA STUDITA, ISPOVEDNIKA
 
U CARIGRADU življaše blagorodan i bogat čovek po imenu Fotin, upravitelj carske blagajne i svih carskih riznica državnih, oženjen blagorodnom ženom Teoktistom. Oboje behu pobožni i puni straha Božija; i oni ništa ne pretpostavljahu Bogu i svetim vrlinama evanđelskim. Od takvih roditelja i rodi se blaženi Teodor 759. godine. Prosvetivši čedo svoje svetim krštenjem, roditelji ga do sedme godine njegove vaspitavahu u pobožnosti i zakonu Gospodnjem. Zatim ga dadoše da se uči knjizi. Bistar i trudoljubiv, Teodor brzo napredovaše u učenju. Sa godinama, on postupno i temeljno izuči ondašnje nauke: gramatiku, književnost, retoriku i filosofiju. Ujedno s tim on se usrdno bavljaše svestranim izučavanjem Svetoga Pisma i dela Svetih Otaca. Školujući se, mladi Teodor bejaše skroman, povučen, ozbiljan: izbegavao je retorska i filosofska nekoriona prepiranja I praznoslovlja, a bavio se svojom dušom – razvijajući u sebi celomudrenost, krotost, uzdržanje, smirenoumlje, i ostale vrline. Revnosno je posećivao i bivao na crkvenim bogosluženjima, iznuravao telo svoje postom, bdenjem, radom; usrdno je čitao i izučavao živote svetih podvižnika. I tako mlad, svim bićem svojim neumorno gredeo ka nebu.
U to vreme Crkva doživljuje teške dane od ikonoboračke jereei. Car Konstantin Kopronim,[15] opaki ikonoborac: izbacuje iz hramova svete ikone, svete mošti; uništava freske i mozaike; zabranjuje molitveno poštovati svete ikone; goni i proganja sve poštovaoce svetih ikona; posebno nemilice i krvavo zlostavlja i muči monahe, kao ubećene, vatrene i neustrašive branioce ikonopoštovanja; zatvara manastire i ruši, oduzima manastirsku imovinu. To ce, samo u manjoj meri, produžava i za carovanja Kopronimova sina, cara Lava IV Hazara.[16] Sve se to odigrava pred očima hristoljubive duše mladoga Teodora. No u drugoj polovini Hazareva carovanja, za vreme jednog kratkotrajnog zatišja, u Carigrad doputova sa gore Olimpa[17] iguman Platon, ujak Teodorov, brat njegove majke, čuveni podvižnik, revnosni pobornik ikonopoštovanja, čovek velikog ugleda u carevini. Njegov boravak bi od ogromnog uticaja na mnoge. On zapali mnoga srca ljubavlju prema monaštvu, prema toj najuzvišenijoj filosofiji života. Na čelu tih ljubitelja monaške filosofije behu: Fotin i supruga mu Teoktista; njihova dva sina: Teodor i Jevtimije, i njihova kćer. Fotin razdade svoje imanje i bogatstvo siromasima, podari slobodu svojim robovima, odreče se službe na carskom dvoru, pa sa celom porodicom svojom otputova iz Carigrada u Vitiniju, vođeni igumanom Platonom.[18] Došavši tamo oni se zaustaviše na Fotinovom imanju Voskition, u blizini mesta Sakudion. Voskition beše divno mesto: na ograncima gore Olimpa, okruženo prekrasnom šumom, sa izvrsnom tekućom vodom, sa mnogo raznovrsnih voćki, povučeno i tiho, odsečeno od sveta, samo se jednom stazom moglo doći do njega. Prepodobnom Platonu i njegovim saputnicima ovo se mesto veoma dopade i oni se tu nastaniše, a Teoktista sa ćerkom i rođakama naseli se na Evropskoj obali Bosfora. Mladom Teodoru beše tada dvadeset dve godine. U Voskitionu bi osnovan manastir i podignuta crkva u ime svetog Jovana Bogoslova; manastir se nazva Sakudionski, i beše pod vlašću igumana Platona.[19] Nakon malo vremena sveti iguman obuče Teodora u sveoružje svete shime – ή τοῦ ἀγἰου σχήματος παντευχἰα. Mladi monah se sa još većim žarom predade isposničkim podvizima, koje je i ranije upražnjavao, moreći telo svoje postom i mučeći ga najtežim poslovima. A temelj, na kome on zidaše sav svoj monaški život, behu poslušnost i smirenost. Da bi što više smirio sebe, on je nalagao na sebe svakovrsna poslušanja, pa čak i ona koja su smatrana za najniža: sekao je i cepao drva, nosio vodu, kopao zemlju u gradini i u polju, nosio i vukao kamenje; često je nosio na leđima stočnu balegu i đubrio gradinu, i to noću da ga ne bi videli. A kada se doznade za to, mnogi se čuđahu tome što sin tako bogatih roditelja, odgajen u raskoši i bogatstvu, uzima na sebe tako niske poslove, smatrajući za najveću slavu – živeti bez slave. Ho postupajući tako, on stvarno smatraše da ništa ne radi. Zato i udvostručavaše svoje usrđe: pomagaše bratiji u poslušanjima, koji zbog svoje nemoći ili telesne obolelosti ne behu u stanju na vreme izvršiti svoje poslušanje. Pomažući im, on je trčao na sve strane, i bio sluga svima.
Posebnu brigu i izuzetno staranje blaženi Teodor posvećivaše ispovedanju svojih pomisli i dela svome duhovnom ocu, svetom Platonu. S ljubavlju odlazeći k njemu, prepodobni Teodor mu je iskreno ispovedao sve svoje postupke, i svim srcem primao od njega pouke i savete.
Uporedo sa ovim spomenutim podvizima, blaženi Teodor je sa posebnom ljubavlju i neugasivim žarom čitao i izučavao Sveto Pismo i Svete Oce. Pri tome se naročito zadržavao na delima svetog Vasilija Velikog o monaštvu i podvižništvu, koja su mu služila kao rukovodstvo u njegovom ličnom podvižničkom životu. Isto tako on je svaki dan izdvajao jedan deo vremena za bogorazmišljanje; tada se potpuno usamljivao, predstojeći Gospodu molitveno i suzno sa svima tajnama svoje duše. Postepeno se usavršavajući u vrlinama, prepodobni Teodor dobi izuzetno mesto među drugim podvižnicima i malo-pomalo postade za njih kao neki zakon – ἀς νόμοσ. I ljubav njihova prema njemu beše velika, naročito ljubav blaženog igumana Platona. On u prepodobnom Teodoru imađaše ne samo mudrog sabesednika nego i bogomudrog pomoćnika u upravljanju manastirom i vođenju manastirskih poslova.
Revnosno gajeći u sebi sve vrline, blaženi Teodor odisaše nekom sveštenom unutrašnjom tugom, hristočežnjivim umilenjem i bogotvornim smirenjem. Dokaz toga behu obilne suze koje su se tako bogato lile iz njegovih očiju. I u isto vreme iz njega zračaše neka nebeska radost i blagodatna ozarenost. Um njegov, očišćen od zemnosti i oslobođen od strasti. beše molitvom sav upućen ka Bogu i usredsređen na Božjem. A uzdržanje njegovo beše divno i razumno. On niti izbegavaše hranu, niti neblagovremeno opterećivaše stomak njome, već mudro satiraše glavu ohole aždaje: jer nije postio duže vremena od propisanog za svu bratiju, nego kada su svi bivali za trpezom, tada je i on sedeo i jeo zajedno sa njima. Ali pri tome on je jeo vrlo malo, tek koliko je najpotrebnije za održavanje tela, i u isto vreme trudio se da sakrije od drugih svoje uzdržanje, da se ne bi otkrilo kako on gotovo ne uzima hranu i posti se pred ljudima. U tome se mnogi ugledahu na njega, i starahu se da ga prema svojim moćima podražavaju. Među takvima behu ovi: Josif, brat njegov po telu, koji kasnije zbog vrlinskog života svog bi postavljen za arhipastira Solunske crkve,[20] Jevtimije – drugi brat njegov po telu, zatim Atanasije, Navkratije, Timotej i mnogi drugi od uzdržljivaca, koji idući za Teodorovim shvatanjem i primerom napredovahu u vrlinama. Između ostalih vrlina blaženi Teodor imađaše i ovu: usrdno je čitao dušekorisne knjige, marljivo je pročitavao Stari i Novi Zavet i dela Svetih Otaca. Izuzetno je voleo čitati dela svetog Vasilija Velikog: ona My behu i hrana duši i velika duhovna naslada. Pravila pak i ustave monaškog života, propisane od svetog Vasilija, on vrlo brižljivo ispunjavaše, ne narušavajući ni jotu iz njih; a one koji se ne držahu tih pravila i propisa on ne smatraše za monahe već za svetovnjake.
Videći gde blaženi Teodor toliko sija vrlinskim životom, prepodobni Platon se veoma radovaše tome. I on donese odluku da ga odlikuje svešteničkim činom. Zato uze blaženog Teodora i odvede u Carigrad k svjatjejšem patrijarhu Tarasiju. I blaženi bi rukopoložen u čin prezvitera od svetog Tarasija, ne toliko po svome pristanku koliko pod primoravanjem, Jer blaženi, smatrajući sebe nedostojnim, nije želeo da prima takav čin, i govoraše da to premaša njegove moći. Ali, ne mogući se protiviti naređenju svoga duhovnog oca Platona i patrijarha, a više svega volji Božijoj, on se i protiv svoje volje pokori i primi sveštenstvo. Vrativši se zatim u manastir, prepodobni Teodor se dade na još veće podvige i trudove, koji se ne mogu opisati. On svu snagu svoju naprezaše da um svoj potpuno odstrani od čulnoga, iznuravajući ostatak tela. Oslabađajući sebe zemnoga, on se staraše da živi jedino dušom. Jer ljubav k Bogu i stremljenje k nebeskom ne dozvoljavahu mu da odvoji i najmanje vremena za brigu o telu. To ga pobuđivaše da prezire i ono što je najneophodnije: san i hranu; jer on se predavaše vrlo kratkom i lakom snu, a hrane uzimaše vrlo malo, tek da održi telo. Sve to on preziraše, kao da se već prestavio ka drugom životu i ostavio zemlju, mada je boravio na njoj sa telom.
Posmatrajući takvo usavršavanje blaženog Teodora, prepodobni Platon osećaše da je u Teodoru nešto neobično veliko, divljaše mu se i često ga hvaljaše; i mnogima ukazivaše na takav napredak njegov. I stade prepodobni iguman moliti blaženog Teodora da se primi starešinstva i upravljanja manastirom, pošto je on već star i iznuren, a i bratstvo se uvećava. No blaženi odbijaše to, smatrajući to za teško breme, i otkaza da posluša igumana u ovoj stvari, mada je u svemu drugom bio vrlo poslušan. Znao je blaženi da je daleko lakše biti pod vlašću negoli biti na vlasti i upravljati drugima, naročito monasima koji revnuju u vrlinama i podvizima. U rukovođenju monaha potrebno je ispitivati ne samo njihova dela i reči, nego i sve pokrete duše, sve pomisli, i sva unutrašnja duševna raspoloženja i stanja, jer tu i najmanji propust nanosi najveću štetu i ostavlja zlo da se taji unutra. To je ono što je primoralo prepodobnog Teodora da se ne primi starešinstva.
Uvidevši da ne može nagovoriti Teodora da se primi starešinstva, prepodobni otac iguman Platon iskoristi bolest koja ga snađe, – mada i dotada on beše stvarno slab i nemoćan -, te leže u postelju. I prizva k sebi svu bratiju, i obavesti ih da mu se približava kraj. I pošto ih pouči kako da žive posle njegovog odlaska iz ovoga sveta, on im postavi pitanje, koga oni žele da im posle njega bude nastojatelj, i koga oni smatraju da je najbolji i najsposobniji za to. Pritom dodade, da će i on biti za onoga koga oni hoće. A znađaše prepodobni da će svi oni biti za Teodora, pošto ga svi ljubljahu i veoma poštovahu zbog velikih vrlina njegovih. Tako i bi: svi oni jedioglasno i jednodušno odgovoriše: Oče, posle tebe neka nam Teodor bude iguman!
Iguman Platon odmah predade svu vlast Teodoru, i blaženi Teodor se ne mogade protiviti želji svekolike bratije, te i protiv svoje volje primi vlast. No primivši se igumanstva, on naloži na sebe još veće podvige, te beše primer svima i životom i rečju i delom. On mnogo truda ulagaše učeći sve skupa i svakog posebno vršenju vrlina. Naročito se on svom dušom staraše da bratiji objasni kako se treba svom snagom, svim srcem, svim umom boriti protiv vraga, često navodeći reči svetog apostola: Naš rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarima i vlastima i upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima zla ispod neba (Ef. 6, 12). I treba nam svagda budno stražiti i bdeti, da bismo neprijatelja pobedili i razbili svu silu njegovu. Bezbrižan i nemaran se ne sme biti, jer lukavi vrag, jednom pobeđen, ne napušta bojište, nego razmatra i vreba, s koje bi strane i kakvim oružjem ponovo napao na nas. Zato mu se treba uporno protiviti ne samo izbegavajući zlo Hero i tvoreći dobro. Zlo se mora uništavati u samom začetku, dok je još u mislima; zato je vrlo važno: čistiti um svoj od rđavih pomisli, pošto je misao – koren i izvor zla koje se čini u telu i telom.
Svakodnevno učeći tome svoje učenike, prepodobni otac Teodor ih podsticaše na podvige i sokoljaše na junačko držanje u borbi. A učenici, predavši se potpuno svome duhovnom ocu i oslonivši potpuno duše svoje na njega, ispovedahu mu sva dela svoja, sve postupke svoje, ne radeći uopšte ništa bez njegove volje. I njihova prva i najglavnija briga beše: otkrivati mu do sitnica pomisli svoje, i očišćavati svog unutrašnjeg čoveka. A premudri otac, primajući ispovest svakoga od njih sa revnosnom brižljivošću, svakome predlagaše i odgovarajući lek i lečenje. Pri tome on bivaše i blag i strog, prema duhovnom stanju svakoga od njih. Pored toga on im često govoraše blagovremena poučenja, koja im ulivahu u srce i utehu i umilenje. Kroz sve to on lenjive pobuđivaše na podvig, a revnosne podržavaše i oduševljavaše na sve veće i veće podvige.
No već je vreme govoriti o stradanjima svetog oca našeg Teodora, koja on podnese iz revnosti po Bogu i zakonu Božjem, da bismo videli njegovo junačko trpljenje u nevoljama.
U to vreme car Konstantin, sin blagočestive i hristoljubive carice Irine, postavši punoletan, otera sa carskog prestola svoju mater i stade sam carovati.[21] Mlad i razvratan, on se odade strastima i bludu. Zato on odluči da otera svoju suprugu Mariju, i silom je natera da se postriže u monahinju; a mesto nje uze sebi drugu ženu, po imenu Teodotiju, koja beše rođaka njegovoga oca.[22] Svjatjejši patrijarh Tarasije ne odobravaše ovu preljubu carevu i ne hte dati svoj blagoslov da se oni venčaju. Ali jedan prezviter, po imenu Josif, koji beše ekonom Velike crkve, narušivši Božanske zakone i ne poslušavši patrijarha, izvrši tajnu braka nad njima – venča ih, dodvoravajući se bezakonom caru. Za ovu zločinačku drskost ovaj prezviter bi zatim po zasluzi kažnjen, o čemu će kasnije biti reči. PatriJarh pak staraše se na sve moguće načine da raskine ovaj preljubočinski brak carev, ali ne mogaše, jer car prećaše da će obnoviti ikonoboračku jeres, ako bi mu zabranili ovaj brak. Zbog toga patrijarh ostavi cara da tako ostane, da Crkvu Hristovu ne bi zadesilo veće zlo. Međutim ovo bezakonje, koje poče iz carskoga dvora, rasprostre se svuda, ne samo u obližnje gradove nego i u daleke pokrajine. Tako stadoše postupati knezovi i velmože, koji življahu na Bosforu i među Gotima,[23] i poglavari ostalih krajina, oterujući od sebe svoje žene i silom ih postrigavajući u monaštvo, a mesto njih uzimajući druge i čineći preljubu s njima.
Čuvši o tome, blaženi Teodor paćaše dušom i gorko uzdisaše zbog takvih grehova, činjenih javno, bojeći se da takvo preljubočinstvo ne uđe u običaj i bezakonje te kasnije ne pretvori u zakon, a zakon Božji bude razoren. Raspalivši se revnošću za Božanski zakon, prepodobni Teodor razasla svima monasima poslanice, izveštavjući ih o carevom bezakonju i nalažući im da cara smatraju odlučenim od Crkve Hristove, kao razoritelja zakona Božija koji samim postupkom svojim odluči sebe od Crkve, i kao sablaznitelja mnogih koji se drznu javno preljubočinstvovati sa rođakom, a čijem zlom postupku počeše mnogi posledovati. Glas o ovoj revnosti i smelosti prepodobnog Teodora pronese se svuda, a i sam car saznade o tome, i veoma se razgnjevi na prepodobnoga. No smatrajući Teodora za čoveka pravedna, i od svih slavljena i poštovana, on ne ispolji svoj gnjev javno već prvo namisli da ga laskanjem pridobije. I zato on naredi svojoj preljubočinskoj supruzi da ona od svoje strane pošalje svetitelju mnogo zlata, moleći ga da se moli za nju i za njen rod. Međutim svetitelj odbi da primi zlato, i otera izaslanike kao ljude koji odobravaju carevo bezakonje. Tada car izmisli drugo sredstvo: udesi da obavi, tobož iz neke potrebe, putovanje kroz ona mesta gde prepodobni življaše, a ustvari radi toga da bi porazgovarao sa Teodorom i pridobio ga za svoju stvar. Car je pretpostavljao da će ga Teodor sa bratijom sresti i odati mu dužno poštovanje. No kada car prolažaše pored manastira prepodobnoga Teodora, to ni prepodobni niti iko od bratije iziđe u susret caru. Naprotiv, svi se oni behu zatvorili i boravljahu u ćutanju. A kada careve sluge stadoše lupati na kapiji, njima niko ne dade odgovora. Tada se car još više razgnjevi i, vrativši se u svoje palate, odmah posla u manastir prepodobnoga jednog svog velikaša sa vojnicima, naredivši mu da svetitelja i ostale monahe, njegove jednomišljenike, podvrgne raznovrsnim mukama, pa da ih istera iz manastira i pošalje u zatočenje. Ovaj postupi po naređenju: napade iznenada na manastir, pohvata sve što behu u njemu, i počevši od prepodobnog Teodora stade ih nemilosrdno mučiti, tako da im od batina meso otpadaše sa tela i zemlja se krvlju natapaše. A posle tih svirepih mučenja, on otpravi prepodobnoga oca u Solun[24] na zatočenje, i sa njim jedanaest najglavnijih otaca, koji, sastradavajući prepodobnome, hrabro trpljahu s njim okove i nevolje, radujući se što su pravde radi prognanin i mučeni.
Hersonski[25] i Bosforski prezviteri i monasi, čuvši za velikog Teodora i njegove monahe kako neustrašivo istupiše protiv carevog bezakonja i kako zbog toga silne muke nepokolebljivo pretrpeše i stradanja podneše, veoma ih sažaljevahu, i ugledajući se na njih stadoše i sami osuđivati carevo bezakonje i smatrati cara odlučenim od Crkve. Zbog toga mnogi od njih biše poslani u izgnanstvo.
Blaženi pak Teodor, nalazeći se sam u zatočenju, pisaše drugim izgnanicima koji se zbog iste stvari nalažahu u zatočenju, hrabreći ih i savetujući ih da ne malaksavaju u podvizima i ne padaju duhom u nevoljama, nego da se, naprotiv, junački drže i stradaju za istinu. On takođe pisa i papi Rimskom,[26] obaveštavajući ga o svemu šta se zbilo, i koliko i zbog čega on podnese stradanja od bezakonog cara. Papa mu odgovori, pohvaljujući njegovo trpljenje i veličajući njegovu revnost za Boga i nepokolebljivo junaštvo. Bog pak sa svoje strane ubrzo odmazdi caru za nevino zlopaćenje Svojih slugu: On liši cara i carstva i života, i zli car pogibe zlom smrću, jer mati njegova i velikaši ustadoše protiv njega, izbodoše mu oči, i on ubrzo umre od bolesti. A po smrti njegovoj, kada Irina ponovo stupi na Vizantijski presto, svi zatočenici biše vraćeni iz zatočenja, i blaženi Teodor bi pozvan iz Soluna u Carigrad, gde ga kao ispovednika Hristova veoma svečano dočekaše patrijarh i carica. Tada gorespomenuti prezviter Josif, koji se beše drznuo blagosloviti bezakoni brak cara, bi osuđen po pravilima svetih Otaca, lišen svešteničkog čina i odlučen od Crkve. A sveti Teodor se vrati u svoj manastir, i svi se radovahu njegovom povratku i hitahu da ga vide, osećajući zadovoljstvo što je takav revnitelj zakona Božija, koji je pravde radi pretrpeo mučenja i izgnanstvo, ponovo vraćen svojoj pastvi. Prepodobni pak, sabravši svoje razjurene duhovne ovce, pasijaše ih kao i ranije, vodeći bogougodni život i svojim velikim vrlinama svetleći svima kao sveća na svetnjaku.
Nakon nekoliko godina bi najezda Agarjana na Vizantijsku carevinu, i oni stadoše pustošiti i osvajati izvesne pokrajine ove carevine.[27] Tada mnogi, bojeći se Agarjana, bežahu u utvrđene gradove. U to vreme i prepodobni otac naš Teodor, ne izlažući sebe i svoje monahe takvom iskušenju nego povinujući se rečenome: Prikrijte se začas, dokle prođe gnjev Gospodnji (Is. 26, 20), ostavi Sakudion i dođe sa bratijom u Carigrad. Njegov dolazak bi prijatan patrijarhu i carici, i oni se obradovaše prepodobnome, i moliše ga da primi Studitski manastir, i ustroji u njemu za učenike svoje najbolji način života.
Ovde valja reći nekoliko reči o poreklu ovog manastira. Jednom doputova iz Rima u Carigrad jedan visokorodan i uticajan čovek, koji beše udostojen čina patricija i antipata.[28] On podiže veliku i divnu crkvu u ime svetog Jovana Preteče, i ustroji manastir pri njoj. Pozvavši monahe iz obitelji „Neuspavljivih“,[29] on ih umoli da u njegovom manastiru žive i drže sav svoj ustav. Ime tome čoveku beše Studije; stoga i njegov manastir stade se po njegovom imenu nazivati Studijski = Studitski. U njemu življahu monasi sve do carovanja cara Kopronima, držeći ustav „Neuspavljivih“. No nepobožni Kopronim, izazvavši ikonoborstvom nered u Crkvi Božjoj, izgna iz Carigrada sve monahe, i Studitski manastir opusti. A kada pogibe zločestivi car i prestade gonjenje, monasi ponovo stadoše živeti pri Studitskoj crkvi, samo u malom broju. U vreme pak kada prepodobni otac naš Teodor sa bratijom dođe u Carigrad, u Studitskom manastiru bejaše svega dvanaest monaha. Na molbu carice Irine i svjatjejšeg patrijarha Tarasija prepodobni Teodor primi Studitski manastir, i stade živeti u njemu.[30] Uvidevši da je ovo mesto vrlo podesno za prebivanje monaha, on obnovi i proširi manastir i sabra mnoštvo bratije. K njemu dolažahu monasi i iz drugih manastira, želeći da žive pored njega i da im on bude nastavnik i učitelj. A on ih sve očinski primaše i nelicemerno ih ljubljaše. U njegovim očima svi oni behu jednaki; sve ih on podjednako ljubljaše; za sve se on podjednako staraše. Jer je on znao da je monaški obraz jedan i isti, ma gde se ko obukao u njega, kao što je i blagodat krštenja, jedna i ista, ma gde se ko udostojio njega. No monasima se dele razne nagrade, samo shodno njihovim vrlinama.
A učenici ovog prepodobnog oca silno napredovahu u vrlinama, i slava o njihovom svetom življenju širaše se na sve strane. Zato mnogi dolažahu k njima u manastir, želeći da podražavaju njihove podvige, i broj monaha brzo poraste, te ih beše do hiljadu duša.
Imajući tako ogromno mnoštvo učenika, prepodobnom Ocu Teodoru beše nemoguće da u manastiru sam održava potrebni poredak i da uspepšo rukovodi duhovnim životom bratije, nadziravajući ih sve i ispitujući svakoga od njih i dela i reči i pomisli. Zbog toga bogomudri otac, kao drugi Mojsije,[31] izabra sebi pomoćnike, i to monahe najiskusnije u vrlinama, najrevnosnije u podvizima, najmudrije u rasuđivanjima. I svakome odredi dužnost i zvanje. Tako, on postavi: namesnika, ekonoma, blagajnika, namirničara, nadzornika trapeze, gostoprimca, bolničara, knjižničara, krasnopisce, pisare, starešine u svima radionicama, nadzornike nad svima imovinskim i ekonomskim poslovima, nadzornike bogoslužbenog poretka, nadzornike nad kelijama i poslušanjima, buditelja, eklesiarha, kanonarha itd. Sveti Teodor propisa takođe i pravila, kojih se imao držati svaki od njih u vršenju svoje dužnosti – poslušanja. Ustanovi sveti otac i epitimije za razne pogreške i narušenja manastirskih pravila: za jedne – izvestan broj metanija, za druge – naročiti post; uopšte, za svaku pogrešku – odgovarajući duhovni lek, epitimiju. Ako neko ne odstoji do kraja bogosluženja, ili razbije sud, ili baci nešto iz nehata, ili radi što nemarno, ili nečim uvredi brata, ili govori nepotrebne reči, ili se gromko smeje, ili ide ne krotko i ne smireno, ili razgovara za trpezom ne slušajući ono što se čita, ili ropće zbog hrane, ili bestidno i drsko tumara očima tamo-amo, ili što drugo takovo čini, – za svu takvu bratiju bogomudri otac Teodor i odredi epitimiju, shodno njihovim pogreškama. Pri tome prepodobni otac ustanovi u svojoj obitelji i opštežićnu zajedničkost: da niko ništa nema svoje, niti naziva svojim, nego im sve beše zajedničko: i hrana, i odeća, i svaka stvar. Jer je prirodno da imovina bude zajednička u onih, u kojih je zajednička duša, zajedničko gredenje k Bogu, zajedničko uzlaženje k Bogu. A o prvom primeru takve svete zajedničkosti govori sveti Apostol: U naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša; i ni jedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajedničko (D. Ap. 4, 32; sr. 2, 44). Prepodobni otac Teodor se postara i o tome, da njegovi monasi ne odlaze često iz manastira u grad zbog manastirskih potreba, jer je znao kakve opasnosti prete monahu u gradu od opštenja sa svetovnjacima i od svetovnih razgovora. Sa tog razloga on odluči da u manastiru ustroji razne zanate. I bratija Studitskog manastira stadoše se učiti raznim zanatima: jedni stolarskom i zidarskom, drugi kovačkom, treći krojačkom, četvrti kamenorezačkom, peti obućarskom, pletarskom i ostalim zanatima, potrebnim za manastirsko opštežiće. Radeći u svojim radionicama pod rukovodstvom i nadzorom starijih iz svoje sredine, monasi su skladno i pobožno pevali pobožne pesme i proslavljali Boga. U svoj rad monasi su unosili revnost i savesnost, znajući da monasi trudom osvećuju svoje telo i čine dušu bestrasnom. Stariji su sa strahom Božijim i ljubavlju saopštavali svoja naređenja, a obična bratija su im ukazivala potpunu poslušnost. Kad bi u toku rada prestali sa duhovnom pesmom, monasi su mogli razgovarati među sobom, i to o poslu koji obavljaju, ili o nekom pitanju iz Svetoga Pisma i svetootačkih dela, ili o bogosluženju, ili o životu nekog svetitelja, ili o razlučenju duše sa telom, ili o sudu Božjem, i o drugim dušekorisnim stvarima. Uopšte, svi su živeli po ovome pravilu: rukama su posao obavljali, a u ustima stalno molitvu Isusovu i psalme Davidove imali.
Slava o takom poretku Studitskog manastira, propisima i ustavu, brzo se raznese na sve strane, te mnogi drugi manastiri ne samo po obližnjim gradovima nego i po dalekim zemljama primiše Studitski ustav, i držahu ga, a neki ga drže i do sada. Sveti Teodor takođe napisa ne malo veoma dušekorisnih knjiga, i sastavi pohvalne reči za Gospodnje i Bogorodičine praznike, i divnim pesmama proslavi svetog Jovana Krstitelja, i sačini mnoge kanone i tripjesnece, i, kao reka napunjena vodama premudrosti, napoji i oradosti Crkvu Božiju strujama svojih učenja i pesama.
Veoma hristočežnjive duše, prepodobni Teodor je prvo sebe obradio i izgradio Hristom u čoveka savršena, u ličnost čudesno hristoliku. I to izgradio sebe Hristom pomoću svetih tajni i svetih vrlina. I tako postao nepogrešivi graditelj i izgraditelj ljudskih duša, i njihov bogomudri voditelj u život večni kroz Istinu večnu. U našem zemaljskom svetu ništa važnije od duše, i zato je svakome čoveku na zemlji najvažniji posao: dušu svoju obraditi i pripremiti za život večni. Sveti Teodor Studit je sav u tome božanskom poslu: duše ljudske obrađuje svetim vrlinama, i vodi ih iz vremena u večnost, u raj, u Carstvo nebesko. Sav u tome, on je mnogo radio na tome, i mnogo pisao o tome. Sve što je napisao – nebeski je biser za svaku dušu ljudsku. Po svome svetom životu i radu, on je sličan svetom Vasiliju Velikom. Zato je s pravom nazvan: drugi Vasilije Veliki po životu i učenju. Posle svetog Vasilija Velikog on je najglavniji i najveći i najbogomudriji ustrojitelj i zakonodavac manastirskog monaškog života. Sve se tu svodi na dušu ljudsku, na njeno spasenje od greha, smrti i đavola pomoću osvećenja, ohristovljenja, oboženja. U tom pogledu nema razlike između duše monaha i duše svetovnjaka. Ista priroda duše, isti cilj, isti neprijatelji, ista borba, ista sredstva spasenja. Zato i nekoliko misli svetog Studita o tome, biće kao heruvimsko oko, koje će vidovito sagledati ono što je najvažnije za svakoga od nas.
 
***
 
Vreme za izgrađivanje našeg spasenja je svagda i svuda, veli sveti Teodor. Jer sveti apostol kaže: Svagda se radujte; neprestano se molite; na svačemu zahvaljujte (1 Sol. 5, 17-18). I stvarno, ove tri vrline određuju naše spasenje: jer svagdašnja radost je dostojanje pravednosti; neprestana molitva ne daje u nama mesto đavolu; stalno zahvaljivanje Bogu je očigledan dokaz ljubavi prema Bogu. – U koga je čisto srce, krotost i molitveno tihovanje, u njega je savršena vrlina. Zato neka se svaki stara da mu savest bude čista pred Gospodom. A da to postigne čovek: neka ne otvara vrata đavolu kroz primanje rđavih pomisli. – U našoj borbi sa nečistim dusima ništa nije tako moćno kao molitva, suze i skrušenost srca. Stoga, kada nas napadne vrag, ili nam čak zbog naše nebudnosti nanese ranu zarivši strelu pohote u srce naše, odmah pribegnimo molitvi, i đavo će pobeći od nas; prolijmo suze, i ugasnuće žar zablude; ponizimo se, i Gospod će nas uzvisiti. Blažen je ko svakodnevno primorava sebe na delo Božije.
Evo vam moga nauka, veli sveti bogonosac Teodor Studit: budite dobri prema onima koji sa vama postupaju rđavo; nenavidite njihov porok i klonite se od njega, no njih same ne smatrajte za neprijatelje, nego ih savetujte kao braću. – Vrlina je stalno u pokretu, i nikada se ne zaustavlja pri idenju napred, nego one koji učestvuju u njoj ona svagda odvodi ka boljem. U stremljenju ka dobru nema zaustavljanja, jer zaustavljanje u dobru postaje početkom zla. Zato se nemojmo zaustavljati na poprištu vrline, već stalno budimo u pokretu, prelazeći iz sile u silu, dokle dostignemo u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove (Ef. 4, 13). – Bogu ništa nije tako milo kao duša čista od strasti; i nikakva, najraznovrsnijim cvetovima rascvetana, livada ne može tako divno mirisati kao što miriše duša od vrlina. – I početak i koren naših sagrešenja jeste neumesni pomisao, koji, izveden napolje, milošću Božijom progoni se; a ako ga skrivamo, onda se on malo-pomalo pretvara u dela tame. Otuda – duševna smrt, otuda – samoopravdanje i zablude.
Ljubav prema Hristu, uči bogomudri Studit, potpuno izmenjuje čoveka, primoravajući ga da pripada ne sebi nego Onome koga ljubi. A kada čovek ne ljubi Hrista plameno, onda postaje plen rđavih pomisli i telesnih želja, i dušu mu prolama tuga, gorčina, nemir. Zato se treba probuditi i očistiti dušu od takvih pagubnih želja, da bi Hristos obitavao u duši. Jer gde je čistota, tamo je Hristos. – Ko gaji u sebi vrline, zaista je miris Hristov, kao što svedoči apostol govoreći: Mi smo Hristov miris Bogu (2 Kor. 2, 15). Treba reći još i to, da je i Adam do narušenja zapovesti bio miris Bogu, jer, ukrašen besmrtnošću, neraspadljivošću i nebeskim sagledanjima, on je disao vrlinama, i kao neki miomirisni i cvetni lug bio nastanjen u raju. Stoga i mi treba da mirišemo mirisom duhovnim; a taj miris sprema u sebi svaki koji živi u vrlinama. Vrlinski čovek i jeste miris Božji. – Istinskim hrišćanima i istinskim monasima je svojstveno: svagda biti gotov na opasnosti zbog vrline i ništa ne pretpostavljati zapovestima Božjim.
Hrišćanin biti znači: doživljavati život Hristov kao svoj, podražavati Hrista, upodobljavati se Hristu. Tu istinu blagovesti nam Hristonosni filosof sveti Teodor povodom Božića, Rođenja Hristovog na zemaljski svet. – Vreme Hristova Rođenja: valja nam se izmeniti preporodivši se ka životu bogougodnijem. Ako si ti usled nehata postao nemaran i lenj i podložan telesnim čežnjama, te se tajno potčinio grehu i na izvestan način umro u poroku, hajde sada preporodi se unoseći u dušu svoju strah Božji i razmišljanje o strašnom sudištu, stupi u oblast svetlosti, teži da se upodobiš Hristu, odgoneći od sebe rđave pomisli. Postupiš li tako, ti peš potom dobiti dar mudrosti i razboritosti, i idući tim putem usavršavanja udostojićeš se oboriti i samog kušača đavola. Posle toga možeš biti izveden na sud, podvrgnut šibanju i ostalim mučenjima, tojest krotkom podnošenju uvreda i nepravdi. Pri tome ti možeš biti podvrgnut i svojevrsnom raspeću i dobrovoljnoj smrti, odsekavši glavu svojim samovoljnim težnjama i telesnim željama. To i znači saraspeti se Hristu i umreti zajedno s Njim. A ko je saraspet Hristu, taj će se i proslaviti s njim zajedno; i ko se sapogrebao Hristu, taj će i vaskrsnuti s njim zajedno; i ko je stradao sa Hristom, taj će i carovati s Njim kroza sve vekove. – Vrlina je od Boga i božanstvena; a porok je od Satane i satanski. Koji su izabrali vrlinu jesu bogovi i Božiji; a koji su izabrali porok jesu đavoli i pripadaju Satani. – Pravi hrišćanin nije ništa drugo nego podobije, slika i pečat Hrista; i dužan je biti u tako bliskom odnosu sa Njim, u kakvom je svaki ud tela sa glavom i loza sa vinogradnim čokotom. Jer je sam Gospod rekao: Ja sam čokot a vi loze (Jn. 15, 5); takođe i Apostol: Vi ste telo Hristovo, i udi među sobom (1 Kor. 12, 27). – Zaista, ko svim bićem ljubi Boga, taj izlazi iz sebe, i u ljubljenom živi, kreće se i postoji. – Radi Hrista mi moramo biti gotovi odreći se i Edemskoga raja. – Čovek, kao slika Božija, i jeste bog.
Hristočežnjivi monah, opitni isposnik, bogomudri iguman, bogonadahnuti duhovnik, neustrašivi ispovednik, sveti Teodor vidi u monaštvu najuzvišeniji i najsavršeniji način života na zemlji. Ništa blaženije, veli on, ništa uzvišenije od našeg monaškog života. Jer monah je onaj koji samo Bogu stremi, koji samo za Bogom žudi, koji samo Bogu pripada, koji samo Bogu služi, koji mir ima sa Bogom i vinovnik je mira za druge. – Jedan je zakon i jedno pravilo spasonosno za sve, naročito za monahe: ne činiti ništa sem onoga što je po volji Bogu: graditi spasenje svoje sa strahom i trepetom (Flb. 2, 14). – Monaštvo je dobrovoljno mučeništvo. To mučeništvo je, na prvom mestu, mučeništvo savesti: borba sa rđavim pomislima pomoću molitve, suza, posta, bdenja; blagodušno podnošenje uvreda, kleveta, nevolja; revnosno vršenje poslušanja; primoravanje sebe na svako dobro. To mučeništvo je raznovrsno i dugotrajno, jer se vodi borba sa raznim strastima i lažnim mislenim idolima, pri čemu se trpe razne muke, te se sa apostolom Pavlom može govoriti: svaki dan umirem (1 Kor. 15, 31). No istrajni borac odnosi pobedu, i na kraju podviga smelo izjavljuje: Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah. I već mi je pripravljen venac pravde, koji će mi u onaj dan dati Gospod, pravedni sudija (2 Tm. 4, 7-8). – Kada se neko po savesti podvizava i očišćuje sebe od napadačkih demonskih pomisli, onda to i jeste svakodnevno mučenipggvo. – Treba da se borimo, jačajući svim silama, po moći sile Duha Svetoga koji obitava u nama, rušeći pomisli i svaku oholost koja se podiže na poznanje Božije (2 Kor. 10, 4.5). I to treba činiti neprestano. Jer je to rat uporan, i mučeništvo raznoliko i mnogodnevno. I ko se ne predaje pomislima, iako ga stalno muče; ko ne preklanja kolena pred Vaalom, već se svesrdno i junački bori sa strastima i pobeđuje ih, taj očigledno podvrgava sebe mučenju svaki dan, i može sa apostolom Pavlom govoriti: Svaki dan umirem (1 Kor. 15, 31). I na kraju svojih podviga on može smelo reći: Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah. I već mi je pripravljen venac pravde (2 Tm. 4, 7-8).
Uzdržanje je za monaha veliko oružje, veli bogonosni podvižnik, jer je ono uvod u svaku vrlinu; a ko ovlada poslušnošću, taj je podražavalac Hrista; ko je smirenouman, taj je ravan angelima; ko ispoveda svoje pomisli, taj je čist kao sunce. Zato neka se svaki ispoveda, da ne bi ostao neizlečen. – Smirujući telo uzdržanjem, mi stičemo lepotu duše, onu lepotu koju je David želeo i za koju se molio: Gospode, po volji svojoj daj silu lepoti mojoj (Ps. 29, 8). Naša duša se mora na sve moguće načine starati, da čuva sebe čistom od pagubnih strasti greha, sve do izlaska iz svoga tela, kada ima predstati Nebeskom Ženiku svom, Hristu. Sa tog razloga mi mučimo telo svoje i surovo se ophodimo s njim, ne samo sada nego u toku celog života. Jer monaški život nije drugo do obuzdavanje strasti, gospodarenje nad pomislima i neprekidna borba sa nevidljivim neprijateljima.
Reči: „moje i tvoje“ neka idu iz manastira, savetuje sveti siromah Hrista radi, jer su uzrok hiljadama nevolja. Samovolja u mislima i delima neka bude prognana, jer ruši potrebni poredak. Prepirke i galama ne dolikuju monasima. Molitva, slavljenje Boga, trudoljublje, to je posao monaha. – Neka u svih bude jedno srce, jedna duša; neka ne bude moga i tvoga, nego sve zajedničko, sve čisto uz pomoć ispovesti. – Kako može biti jedna duša i jedno srce onde gde se upotrebljavaju reči: moje i tvoje? Otuda podozrenja, otuda ogovaranja. Otuda nema među vama ni Hrista koji je rekao: Gde su dva ili tri sabrani u ime moje onde sam ja među njima (Mt. 18, 20), nego je tu vrag duša naših koji raskida udove Hristove. Jer očigledno nema Hrista onde gde je samoživost i nedruštvenost.
Svi vi, veli bogonosni otac Teodor, obrazujete jedno sa mnogim udima telo, i po prevelikoj dobroti Božjoj uspesi posebnih lica prelaze i na sve ostale: svakoga od vas ona prima kao sve, i sve kao svakoga posebno. Vaše usavršavanje je moj uspeh, i obratno, pošto smo svi mi jedno telo i udi među sobom (1 Kor. 12, 27). I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udi; a ako li se jedan ud slavi, s njim se raduju svi udi (1 Kor. 12, 26). Sledstveno: ja treba da se brinem o onome što se odnosi na vas, i vi da se brinete o onome što se odnosi na mene, jer ja sam u vama i vi u meni, po sili ljubavi, i na taj način se ostvaruje istinsko bratstvo. – Svaki neka se brine o onome što je korisno za bližnjeg njegovog. Kad neko od vas nauči nešto, ti se, brate, raduj, jer to činiš ti sam, ako samo pravilno rasuđuješ. Kada neko napreduje u nečem, i prvači u tome, ti se raduj tome što se član tvoga tela udostojio počasti, da te, u protivnom, ne porazi strela zavisti. Ako neko lepo peva, onda to pevaš ti; ako li neko lepo piše, ili crta, onda to činiš ti. – Nema ništa veće od straha Božija, i nema ništa neophodnije od spasenja duše. Zato vi svaki dan doživljujete mučenipggvo vršeći svoje podvižničko poslušanje. Vi se pojavljujete čisti ispovedajući svoje grehe pred Bogom i nama. He plamti li srce vaše ljubavlju prema meni nedostojnom radi straha Božija? He nalazi li se duša moja u vašim dušama?
Apostol naređuje svima, veli bogosvetli Studit, da se svagda raduju u Gospodu (Flb. 4, 4). A raduju se, izgleda, samo pravi monasi, jer nemaju nikakvih zemaljskih briga, nego im je sva briga kako da ugode Gospodu. Brinuti se o tome i značisvagda se radovati u Gospodu. – Monaški život je čudesna svetlost. Tu je mudrost, celomudrije, junaštvo i pravednost; tu su spomenici pobede nad đavolom, pobede u Hristu. Zato su monasi: nervi i oslonac Crkve.
Međutim, bogomrzac i čovekomrzac đavo nije mogao trpeti ni život, ni rad, ni učenje bogonosnog oca našeg Teodora Studita, zato opet poče plesti lukave zamke protiv neboletnog bogonosca, i to kada carski presto nasilno zauze zloumni Nikifor, zbacivši s prestola blagočestivu caricu Irinu.[32] U to vreme umre svjatjejši patrijarh Tarasije; posle njega na patrijaršiski presto bi uzveden čovek vrlinast, dostojan takvog čina, kome beše ime kao i novome caru Nikifor.[33] Tada ponovo otpoče razdor u Crkvi, jer car svojom vlašću uvede u Crkvu gorespomenutog Josifa odlučenog i naredi mu da mu se da pravo sveštenosluženja. Koliko je mogao, patrijarh se protivio tome; ali kada vide kako car strahovito besni, poboja se da sva Crkva ne postrada teško od cara, kao što je mnogo puta postradala od ranijih zlih careva, primi Josifa u zajednicu, iako protiv svoje volje. A car to učini da napakosti prepodobnom Teodoru izazivajući ga, jer je znao da prepodobni to trpeti neće, što i bi. Prepodobni izobliči cara što učini nasilje nad Crkvom uvodeći svojom svetovnom vlašću u Crkvu onoga koga svjatjejši patrijarh Tarasije se celokupnim svojim klirom beše osudio i odlučio. Car se silno razgnjevi na prepodobnog oca Teodora, i posla ga u zatočenje na jedno od ostrva u blizini grada.[34] To isto učini car i sa bratom prepodobnoga Josifom, i sa blaženim starcem Platonom, i sa mnogim drugim monasima Studitskim.
Međutim caru stiže vest da su varvari napali na Trakiju[35] i opustošili je.[36] Car se odmah spremi za rat. Ali on željaše da pobedi ne toliko neprijatelje koliko prepodobnog Teodora. I krenuvši sa vojskom protiv Skita on uputi prepodobnom Teodoru izaslanike, da ga oni laskama ili pretnjama pridobiju za njegovog jednomišljenika. Prepodobni Teodor odgovori na to: Care, trebalo je da se pokaješ za učinjeni greh, i da popraviš ono što si srušio, pa da onda kreneš u rat. Ali pošto ti to nisi uradio, sada ti Svevideće Oko predskazuje preko mene nedostojnog ovo: znaj da se nećeš vratiti s puta na koji polaziš.
Car ne pridade nikakvu važnost svetiteljevim rečima, Hero se još više razljuti na njega, i hvaljaše se da će po povratku učiniti mnoga zla svetitelju. Ali mu se ne dade da se vrati, jer kao što svetitelj proreče, on bi ubijen od varvara. Posle pak njega na presto stupi njegov sin Stavrikije,[37] no i on ubrzo umre od rana zadobijenih u ratu, u kome je učestvovao zajedno za svojim ocem. Po smrti njegovoj bi izabran za cara Mihail, koji tada beše u činu kuropalata,[38] čovek vaistinu dostojan carske vlasti, dobar i pravoslavan. Primivši vlast, on odmah vrati iz zatočenja prepodobnog oca Teodora i sve njegove jednomišljenike, ukaza im doličnu čast, i umiri crkveni razdor. A Josif bi ponovo, kao nepotreban član, odlučen od Crkve.
Uskoro posle toga sveti i slavni Platon otide ka Gospodu. Čuvši za njegovo prestavljenje, patrijarh sa celokupnim svojim klirom dođe u Studitski manastir, i celivavpš svete mošti njegove česno ih sahrani. Prepodobni pak Teodor po prestavljenju duhovnog oca svog Platona samo dve godine sa svojom bratijom prožive u miru. Po isteku toga vremena na njega i na svu Crkvu Hristovu udari ljuta oluja od zlovernog Lava Jermenina, koji prethodno bejaše vojvoda u blagočestivog cara Mihaila. Poslat na Istok protiv varvara, Lav sabra tamo veliku vojsku, i pogordivši se ustade na svog dobrotvora, cara Mihaila. Sve činovnike i vojnike što behu pod njim, Lav Jermenin pridobi za sebe obećanjima, poklonima, laskama, i proglasi se za cara. Saznavši za to, blagoverni car Mihail carski skerlet odmah zameni monaškom vlasenicom, ne želeći da stvara građanski rat; i ustupivši carstvo svome neprijatelju, sam se zamonaši.
Stupivši na presto, Lav Jermenin[39] se u početku pokazivaše blagoveran i skroman dok se ne učvrsti na carskom prestolu i ne okupi oko sebe pristalice svoga zloverja. Onda poče rigati hule na svete ikone i ukoravati one koji ih molitveno počituju, nazivajući takve nerazumnima. Njegovo zloverje izobličavaše patrijarh, i prepiraše se s njim na osnovu Svetog Pisma o svetim ikonama. Ali to se pokaza bez ikakvog uspeha. već samo još više razjari bezumnoga cara. I on sazva sve poznate sveštenike, monahe, i patrijarha, kao i blaženog Teodora, i pred njima obelodani svoju zloću, huleći i ukoravajući one koji počituju česne ikone a hvaleći ikonoborce. I govoraše zloverni car: Drevni zakon, prstom Božijim napisan, ne zapoveda li ne služiti delu ruku ljudskih, kada kaže: He gradi sebi lika rezanoga niti kakve slike (2 Mojs. 20, 4)? To znači, ne treba se klanjati ikonama, koje pravi ruka ljudska. Jer kako je moguće na ikoni opisati Neopisanog, i na malim daskama smestiti Nesmestivog, i nazivati imenom Božjim izobraženog bojama?
Sveti oci na sve moguće načine pobijahu prazne reči cara ikonoborca, odbacujući hulne reči njegove i govoreći: Ako Zakon dat preko Mojsija mi u potpunosti zadržimo, onda će uzalud biti hrišćanska vera naša, uzalud i propoved apostolska, uzalud će biti i sva Božanstvena predanja Svetih Otaca, i biće odbačeno (strašno je i izgovoriti) samo ovaploćenje Gospodnje, preko koga mi poznasmo Njegov čovečanski lik i primismo ikonopoštovanje, poštujući na ikonama Onoga čije je izobraženje na njima.
Kada sveti tako govorahu, prepodobni Teodor, odličan poznavalac celog Svetog Pisma Starog i Novog Zaveta, smelo reče caru: Otkuda tebi, care, dođe ta zla misao da beščestiš ikonu Hristovu, da takvo jeretičko umovanje unosiš u svetu Crkvu, i da razdireš njenu odeću, izatkanu od višnje blagosti i apostolskog i svetootačkog učenja? Ti mudruješ na osnovu Starog Zaveta; no njemu učini kraj nova blagodat koja dođe Isusom Hristom. Ako treba držati Stari Zavet, kojega se ti držiš, onda se treba i obrezivati, i subotovati, i činiti sve ostalo što je u njemu napisano. Zar ti, care, nisi mogao shvatiti da je Zakon bio dat za vreme i samo za jedan narod koji je izašao iz Egipta? Ali senka prestade kada se blagodat pojavi. Pa i sam taj Zakon ne drži svuda ono što naređuje. Tako, on naredi da se ne grade slike i da se ne služi delu ruku ljudskih, a izobraženja heruvima on postavi iznad kivota. Zar ti heruvimi ne behu delo ruku ljudskih? Pa ipak svi ih počitovahu. U novoj pak blagodati sam Gospod, odrazivši na ubrusu lice Svoje, dade ga Avgaru; i Avgar, dodirnuvši ga se, dobi isceljenje od dugotrajne bolesti svoje.[40] Potom sveti Luka, apostol Gospodnji i evangelist, svojim rukama naslika lik Matere Božje i ostavi ga za potonje naraštaje. Zatim nerukotvorni lik Spasov, koji se pojavi u Finikiji, satvori mnoga divna čudesa. I čudesa koja bivaju od drugih svetih ikona, ne pokazuju li jasnije od sunca, da dolikuje ukazivati im dužnu čast.
No car, ne slušajući pažljivo govorenje prepodobnoga, reče: He želim ja da nevidljivo i nepostižno Božanstvo izobražavam bojama. – Prepodobni odgovori: Ni mi, care, ne opisujemo Božanstvo, nego ispovedamo i verujemo da je Ono neopisivo. Međutim, ikonopisom mi izobražavamo telo koje je Sin Božiji primio od nas; i tome telu mi se klanjamo i počitujemo ga, ali time počitujemo Bogočovečaneki Lik Hristov. Kada prepodobni otac govoraše to i mnoge druge stvari na osnovu Božanskoga Pisma i Otačkih predanja i izobličavaše carevu zabludu, car se razjari i s gnjevom reče prepodobnome: Znam ja da ti uvek govoriš besmislice, i da si čovek svadljiv, gord i protivan svima. Eto, i sada si došao da me grdiš i napadaš, razgovarajući sa mnom ne kao sa carem nego kao sa običnim čovekom, prostakom. Zbog toga zaslužuješ mnoga mučenja. Ali ja ću te štedeti još neko vreme, dok se očiglednije ne pokaže da je naše umovanje pravilno. I ako se tada ne budeš pokorio, bićeš po zasluzi kažnjen za svoje bezumlje i protivljenje.
Posle ovakvih carevih reči prepodobni oci ne imađahu želje da išta više govore caru, rasuđujući u sebi: Šta bismo govorili tako pokvarenoj duši, no koja ne želi da se isceli? – Međutim blaženi Teodor, izvukavši duhovni mač, ovako odgovori caru: Care, shvati i dobro čuj: nije tvoje da crkvena pravila pretresaš i ispituješ; tvojoj vlasti pripada da svetovne stvari raspravljaš i njima upravljaš, a crkvene stvari pripadaju episkopima i učiteljima crkvenim; tebi pak je naređeno da im sleduješ i da im se pokoravaš. Tako je sveti apostol rekao: „Bog postavi u Crkvi prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje“ (1 Kor. 12, 28), a ne careve. I na drugim mestima Sveto Pismo naređuje da crkvenim poslovima upravljaju crkveni učitelji, a ne carevi.
Car na to reče prepodobnome: Ti li, dakle, izgoniš mene iz Crkve? – Prepodobni odgovori: He ja, nego predanja božanstvenih apostola i svetih otaca izgone. Jer ako nam i anđeo s neba javi što suprotno svetoj veri, proklet da bude! (sr. Gal. 1, 8). A ti, želiš li da budeš unutar Crkve Hristove zajedno s nama koji se klanjamo ikoni Hristovoj, onda posleduj patrijarhu i česnom saboru što je pri njemu.
Na ove reči car se još više razjari, i sve ih najuri od sebe s grdnjom. Izišavši od cara najureni, prepodobni oci zajedno s patrijarhom okružiše blaženog Teodora, hvaleći ga i ustima i dušama što veoma mudro i junački protivstade tiraninu i silno ga posrami, smelo izobličivši njegovo bezbožje. I dok se oni razilažahu kućama, gradonačelnik objavi ovakvu naredbu: da niko ne razgovara, niti zapitkuje jedan drugoga o veri, već da svi izvršuju samo ono što car naredi. – Sa ovom naredbom dođoše poslanici i do blaženog Teodora. A on, čuvši tu naredbu, reče poslanicima: Sami rasudite: je li pravo da vas većma slušam nego li Boga? Bolje neka mi jezik bude odsečen, nego da ćutim i da ne branim istinsku veru.
I prepodobni učaše sve da nepokolebljivo drže svetu veru, jedne prizivajući k sebi, k drugima odlazeći sam, trećima šaljući pisma i na taj način obodravaše klonule duhom. On često odlažaše i k patrijarhu, i bivaše mu dobar savetnik, i utešavaše ga, videći ga gde tuguje i pati dušom. I govoraše patrijarhu: He tuguj, oče; veran je Gospod, neće nas ostaviti, i neće dopustiti iskušenje iznad naših sila i da zlo nadvlada. Premda vrag i podiže gonjenje na Crkvu, ali će se uskoro njegovo zlo sručiti na njegovu glavu. Ti znaš reč Gospodnju: Potrebno je da dođu sablazni; ali teško onom čoveku kroz koga dolazi sablazan (Mt. 18, 7). Od doba svetih apostola pa sve do naših dana ljudi pokvarena uma koliko jeresi ustrojiše protiv Crkve, i koliko stradanja pričiniše oni, svetim ocima što behu pre nas! No Crkva ostade nepobediva; i oni što postradaše, sjajno su proslavljeni i ovenčani, a jeretici dobiše po delima svojim. – Slušajući ovakve reči, i patrijarh i svi oci sabora dobijahu bodrosti, i behu gotovi da pretrpe sve muke za Pravoslavlje i da se ne pokore bezbožju.
Posle kratkog vremena svjatjejši patrijarh Nikifor bi od bezbožnog cara zbačen sa patrijaršiskog prestola i prognan iz Carigrada na zatočenje;[41] a osuđeni biše na zatočenje i svi pravoslavni arhijereji. Tada beše strašan i užasan prizor gledati šta bezbožni ikonoborci čine: jedne svete ikone bacahu na zemlju, druge spaljivahu, treće izmetom premazivahu, i mnoge druge strahote činjahu. A prepodobni Teodor, gledajući takav zločin, silno tugovaše, i diveći se Božijoj dugotrpeljivosti govoraše sa suzama: Kako zemlja nosi takovo bezakonje! – No ne želeći biti bogopoštovalac u tajnosti i ćutke plakati zbog takve napasti, on naredi svojoj bratiji, te na Cveti uzeše u ruke svete ikone, i čineći ophod oko manastira sa visoko uzdignutim ikonama, oni gromoglasno pevahu: „Prečistoj ikoni Tvojoj klanjamo se, Blagi“[42]… i druge slične pesme u čast Gospoda Hrista.
Doznavši za to, car odmah posla svoje ljude k svetitelju, zabranjujući mu da radi takve stvari, i naređujući mu da prestane sa tim, inače mu predstoji zatočenje, rane i smrt. No svetitelj ne samo ne prestajaše nego još neustrašivije javno i otvoreno učaše sve i ubeđivaše, da se drže pravoslavne vere i da svetim ikonama odaju dužno molitveno poštovanje. Tada car, uvidevši da je nemoguće ni laskama ni pretnjama obustaviti junaštvo i revnost prepodobnog Teodora, osudi ga na zatočenje. Prepodobni otac pozva k sebi sve svoje učenike, dade im potrebne pouke, i reče im: Braćo, sada neka svaki od vas spasavajući spase dušu svoju, pošto je vreme zlo.
Zatim, tugujući i plačući, on ostavi ridajuću za njim bratiju, pa sevši na lađu bi odvezen u Apoloniju, i tamo zatvoren u tamnicu, u tvrđavi, zvanoj Metopa.[43] Ho i tamo on učaše sve dobroverju: sa jednima usmeno razgovarajući, drugima pisma šaljući. Pisma njegova dospeše do samoga cara. Car odmah posla nekog Nikitu, sina Aleksijeva, sa naređenjem da prepodobnoga odvede u mnogo udaljenije mesto, zvano Vonita,[44] da ga tamo zaključa u tamnici, i da budno pazi da on tamo nikada ni s kim ne razgovara i ništa ne piše odnosno ikonopoštovanja. Nikita doputova k prepodobnome i saopšti mu carevo naređenje. Prepodobni odgovori: Ja s radošću primam ovo prelaženje iz“mesta u mesto, pošto nemam istinskog mesta boravka u ovom životu, nego kuda budem odveden, tamo i jeste moje mesto, jer je svuda zemlja Božija. Ali ćutati i ne učiti o pravoslavnoj veri ja ne mogu, i vas u tome poslušati neću; a pretnji se vaših ne bojim.
Odveden u Vonitu i zaključan u tamnici, prepodobni otac i nadalje revnosno ispovedaše Pravoslavlje. A car, doznavši da se prepodobni Teodor ni u čemu ne pokorava njegovoj volji, zapali se silnim gnjevom, pa ponovo uputi istoga Nikitu sa naređenjem: da prepodobnoga stavi na ljute muke. Stigavši, Nikita saopšti prepodobnome carevo naređenje; prepodobni odmah stade skidati sa sebe odeću, govoreći: „Odavno ja želim da za svete ikone budem mučen“; – i nuđaše telo svoje na mučenje. A Nikita, čovek dobre duše i žalostiv, ugledavši nago telo njegovo, potpuno omršalo od posta i neprekidnih podviga, bi ganut i ne usudi se dodirnuti ga, jer se bojaše Boga. I ode ne učinivši nikakvo zlo svetitelju. A svetitelj produži i nadalje neprestano širiti svoje pravoslavno učenje, jer i stražari osećahu strahopoštovanje prema njemu i ne mogahu mu zabranjivati da to radi, iako im sa pretnjom beše naređeno da Teodoru zabranjuju učiti ma koga Pravoslavlju. – Prepodobni takođe pisaše i učenicima svojim, rasejanim po raznim krajevima; o njima se on naročito staraše, savetujući im da neustrašivo ispovedaju pravoslavnu veru, pa makar bezbroj puta ljuto postradali. I podsećaše ih na apostolsku blagovest: da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti (Rm. 8, 18), koju će slavu dobiti svi istiniti mučenici Hristovi. – Isto tako prepodobni otac Teodor pisaše i svjatjejšim patrijarsima: patrijarhu staroga Rima,[45] Jerusalimskom[46] i Aleksandijskom,[47] izveštavajući ih podrobno o tome kakvom su ruglu izložene svete ikone u Vizantiji, i kako pravoslavne drže u zatočenju i po tamnicama, i kako je istina prinesena na žrtvu laži. I moljaše ih da sa Bogom pomognu pravoslavnoj veri. – K prepodobnome u tamnici mnogi dolažahu da čuju slatke pouke njegove, i sa velikom korišću po sebe odlažahu od njega.
Jednom se dogodi da svetog oca Teodora poseti neki klirik Asijske crkve[48] koji tuda prolažaše. Čuvši učenje svetog oca o pravoslavnoj veri, ovaj klirik se odmah odreče jeresi i pokloni svetim ikonama. Vrativši se kući, on ne hte da ima zajednicu sa svojim episkopom koji beše jeretik. Pored toga on i jednog drugog klirika, prijatelja svog, usavetova i obrati u Pravoslavlje a odvrati od zajednice jeretičke. Međutim episkop, saznavši da je Teodor vinovnik te promene kod njegovih klirika, pismom obavesti cara o tome, žaleći se na Teodora. Car naredi odmah Asijskom vojvodi, da Teodora podvrgne ljutim mukama. Vojvoda posla jednog od svojih potčinjenih, naredivši mu da Teodoru udari pedeset batina. Kada ovaj dođe k blaženom Teodoru i saopšti mu zbog čega je došao, blaženi odmah skide sa sebe pojas i odeću, i istavi svoja leđa za batine, govoreći: Gorim od želje da preko tih batina i samo telo skinem sa sebe, da bih što skorije nage duše otišao milom Gospodu. – Izaslanik se postide svetitelja, pokloni mu se, i moleći za oproštaj otide.
Potom dođe od cara drugi izaslanik, po imenu Anastasije, veoma svirep i nemilosrdan. On svojim rukama izbi svetitelja, udarivši mu sto batina, pa ga zatvori u tamnicu. On isto tako postupi i sa njegovim učenikom Nikolajem,[49] koji svagda sledovaše svome ocu i nastavniku i beše zajedničar njegovih stradanja; izbivši Nikolaja, Anastasije zatvori i njega zajedno sa Teodorom. Pritom on naredi stražarima da ih strogo drže u svakoj oskudici, pa otide. – Kakvu muku pretrpe prepodobni otac u ovom mračnom zatvoru, nemoguće je izraziti rečima. Telo njegovo, iznureno od posta i monaških podviga, a posle toliko batina, stade truleti i smrdeti. Usto i sama tamnica beše tesna i jadna, puna prljavštine i prašine. U toku zime prepodobni se zamrzavaše od mraza, pošto ne imađaše ni najnužniju odeću, već samo neke uboge dronjke; a leti on iznemogavaše od vrućine, pošto ni s koje strane vetar nije mogao prodreti u tamnicu i doneti svežine. Pored toga u tamnici beše neiskazano mnogo buva, insekata i drugog raznovrsnog gada. A i stražari, dobivši onako strogu naredbu, stadoše se odnositi prema prepodobnome surovo i nemilosrdno. Oni ga vređahu i grđahu, nazivajući ga bezumnikom i neprijateljem carevim. Kroz prozorče oni ubacivahu prepodobnome i njegovom učeniku po malo parče hleba i dodavahu po malo vode, i to ne uvek, nego svaki drugi ili svaki treći dan, a ponekad po isteku mnogo dana, – te ih na taj način morahu glađu i žeđu. I reče prepodobni otac svome učeniku:
„Čedo, vidim da ovi ljudi ne samo mnogim batinama i ovom teškom tamnicom nego i glađu i žeđu žele da nas umore. No mi, položimo svu nadu na Boga, koji ne samo hlebom nego i nekom boljom hranom zna hraniti; Njegovim se migom drži sve što živi. Stoga za mene od sada neka pričešće Telom Gospodnjim bude hrana duši i telu mome“. (Prepodobni svuda imađaše pri sebi česticu Životvornog Tela, nakvašenu Krvlju Hrista Gospoda, koju on ostavljaše pri vršenju Božanske tajne, kada mu to beše mogućno). „Samo time, govoraše on, neka se ja pričešćujem ne okušajući ništa drugo. A hleb koji nam se daje za obojicu neka bude za tebe jednoga, takođe i voda. Ti i sam vidiš, nama daju hleba vrlo malo, jedva dovoljno za tebe jednoga da održiš telo u životu. Bolje da ti ostaneš živ, i izvestiš bratnju o mojoj končini, ako takva bude volja Božija da ja skončam u ovoj ubistvenoj teskobi“.
Pošto prođe dosta vremena, Onaj koji siti svašta živo po želji (Ps. 144, 16) ne ostavi bez pomoći ugodnika Svog koji umiraše od prevelike gladi, nego pokaza Svoje božansko promišljanje o njemu na sledeći način. Neki carski velmoža, prolazeći mimo te tamnice, doznade sve odnosno svetitelja, kakvo ugnjetavanje trpi i glad. I Bog prekloni srce ovoga velmože na milost, te on naredi stražarima da prepodobnom Teodoru i njegovom učeniku daju dovoljno hrane, i da ih više ne zlostavljaju, nego da im dozvole da žive malo radosnije. Na taj način oslobodivši se unekoliko, po blagovolenju Božjem, od onih mnogih muka, oni se okrepiše telom. No i posle toga sveti otac boraše se sa mnogim nevoljama, pošto mu stomak beše teško oboleo. Tako ovi sveti ugodnici Hristovi provedoše u tamnici više od tri godine, dobijajući od stražara mučan hleb, pa i to sa prekorom i grdnjama. No sve to oni s radošću trpljahu radi Pravoslavlja.
Međutim, oni se još ne behu potpuno oporavili od svojih patnji i muka, a ono im bi suđeno da ponovo zapadnu u nove, teže muke. Jer na neki nepoznat način caru dođe do ruku neka gramata blaženoga Teodora, u kojoj beše izobličeno carevo bezbožje i izloženo poučenje vernima o pobožnosti i Pravoslavlju. Pročitavši tu gramatu, car se zapali strahovitom jarošću, i uputi Teodoru nekog nemilosrdnog vojvodu, da mu pokaže tu gramatu i da ga upita da li je njegova, pa da ga bije sve dok ne izdahne. Vojvoda dođe k blaženome i pokaza mu gramatu; blaženi izjavi da je to zaista njegova gramata, a ne nekog drugog. Tada vojvoda odmah naredi da najpre biju njegovog učenika Nikolaja, rasprostrevši ga golog na zemlji, pošto je on pisao tu poslanicu dok mu je prepodobni Teodor govorio u pero. A potom, svukavši i prepodobnog Teodora, bi nemilice i njega, izranjavi mu svo telo, pa mu zamalo i same kosti ne polomi. Onda, ostavivši ga jedva živa, vojvoda ponovo priđe učeniku njegovom Nikolaju, nagovarajući ga čas laskama čas pretnjama da se odrekne molitvenog poštovanja svetih ikona. Ali pošto Nikolaj ostade veran Pravoslavlju, vojvoda ga bi strašnije nego prvi put, i ostavi ga golog svu noć na mrazu, da bi se dvostruko mučio: i bolovima od rana i zimom od mraza, jer tada beše mesec februar. Prepodobni pak Teodor od strašnih batina pade u jedva podnošljivu bolest, i ležaše kao mrtav, s mukom pomalo dišući, a hrane i pića ne okušajući. Nikolaj, videvši svoga nastavnika tako iznemoglog, zaboravi na sebe, mada i sam imađaše strahovite bolove od rana, i staraše se o isceljenju svoga oca. Izmolivši ječmenu vodu, zvanu ptizana, on kvasaše sasušeni jezik njegov, i dajući mu po malo da pije, oživljavaše ga kao iz mrtvih. Primetivši da se prepodobnome postepeno vraća životna snaga, on poče lečiti i ostale delove njegovog trulećeg tela. Mnoge delove tela njegovog, koji behu pomodreli, istruleli i visijahu kao nepotrebni, on odsecaše malim nožem i bacaše, da bi se ostalo telo lakše lečilo, a kada prepodobni stade postepeno ozdravljati, on onda poče lečiti svoga učenika.
Dok sveti ispovednici devedeset dana tako stradahu, i još se ne behu potpuno iscelili od rana, dođe od cara drugi poslanik, surov i bezdušan, kome beše naređeno da Teodora i njegovog učenika Nikolaja odvede u Smirnu.[50] Ovaj poslanik beše srebroljubac, pa misleći da Teodor od onih što dolaze k njemu radi pouke uzima zlato, naredi da se u tamnici pretresu sve pukotine, poruše zidovi, i prekopa zemlja, u nadi da će naći zlato. Ali pošto ne nađe ništa, on sa naročitim besom stade izvršivati carevo naređenje. Sa psovkama i batinama izvevši iz tamnice prepodobnoga i njegovog učenika, on ih predade vojnicima, i oni tako biše povedeni u Smirnu. A blaženi Teodor, iako mu telesna snaga beše na čzmaku, ipak, ukrepljavan Bogom, iziđe sa nemilosrdnim vojnicima, koji mu u toku celoga dana ne davahu da odahne, a noću mu privezivahu noge za drvo. Tako prepodobni sa velikim naporom jedva dođe do Smirne. U Smirni on bi predat čoveku zlu i nastavniku zloverja. Ovaj zatvori prepodobnoga sa učenikom njegovim u neku nisku i mračnu kućicu; i tako blažene sluge Hristove stradahu zajedno. Uskoro od cara ponovo dođe napred spomenuti bezdušnik Anastasije, i opet udari sto batina prepodobnome, pa otputova. A prepodobni sve to trpljaše s blagodarnošću.
U to vreme u Smirnskoj oblasti beše vojvoda carev nećak i jednomišljenik, koji se razbole teškom i neizlečivom bolešću i beše na izdisaju. Jedan od njegovih slugu, koji se držao pravoslavnog učenja, dođe k njemu i reče mu da prepodobni Teodor ima od Boga blagodat da isceljuje svaku bolest. Bolesni vojvoda odmah posla k prepodobnome svoje sluge sa molbom, da se pomoli Bogu za njega. i da ga oslobodi od bliske smrti. Prepodobni odgovori poslanicima: Recite onome koji vas je poslao: Teodor kaže ovako: Pazi, odgovaraćeš Bogu u dan smrti svoje što si bezbožno živeo i što si tolika zla počinio pravoslavnima. Mnogim bezakonjima svojim ti si dodao i ovo bezakonje: moje monahe podvrgao si bezbrojnim nevoljama, i mukama si ubio velikog u vrlinama Tadeja.[51] I sada on se raduje sa svetima; a tebe ko će spasti od večnih muka? Hajde, bar na samrtnom času pokaj se za svoja zla.
Poslanici se vratiše k bolesnom vojvodi i preneše mu sve reči prepodobnog Teodora. Vojvoda se silno uplaši razmišljajući o svojim nedelima, i ponovo uputi poslanike prepodobnome proseći oproštaj, i obećavajući da će primiti pravoslavnu veru ako ga on molitvama svojim podigne sa bolesničke postelje. Prepodobni posla vojvodi ikonu Prečiste Božje Matere, naređujući mu da je sa pobožnošću drži kod sebe u toku celog života svog. Vojvoda, primivši tu svetu ikonu, dobi sa njom ujedno i olakšanje u bolesti, i poče ozdravljati. Ali pod uticajem episkopa Smirnskog koji beše jeretik, on se ubrzo povrati svom ranijem zloverju. Dobivši od ovog episkopa jeretika jelej radi blagoslova, on se pomaza njime nadajući se da će pdtpuno ozdraviti. Međutim, njemu se odmah povrati pređavdnja bolest. Saznavši za to, prepodobni predskaza ljutu smrt grešniku, što se i zbi: jer on uskoro u strašnim mukama ispusti dušu.
Prepodobni Teodor, pateći se u zatvoru, provede u Smirni godinu i po dana u tamnici. Posle toga zločestivi car Lav Jermenin skonča zlo: bi ubijen od svojih vojnika. Za njim na presto stupi Mihail, prozvan Travlije ili Valvos.[52] Ovaj car, iako zloveran, ipak nije gonio pravoslavne, nego je prepustio svakome da veruje kako hoće. Stoga pod njim svi oci i ispovednici Pravoslavlja biše oslobođeni okova, pušgeni iz tamnice i vraćeni iz progonstva. Tada i prepodobni Teodor oseti olakšanje u svome tamničkom zlopaćenju. I dođoše k njemu neki od pređašnjih učenika njegovih, među kojima bejaše Dorotej, iz detinjstva napredan u vrlinama, zatim Visarion, Jakov, Dometijan, Timotej, i mnogi drugi, istaknuti pobožnim životom i plamenom, nepromenljivom ljubavlju prema duhovnom ocu svom Teodoru. Utom stiže u Smirnu naređenje od cara da i Teodor, kao i ostali, bude pušgen u svoj manastir.
Kada se blaženi Teodor vraćaše iz zatočenja, pravoslavni ga svuda sretahu s radošću, pretičući jedan drugoga i trudeći se da ga prime u svoj dom, da bi se udostojili njegovog blagoslova i molitava i nasladili slatkim poukama njegovim. A obradova se povratku Teodorovom i sva Crkva, i veličahu ga svi kao čoveka koji tako mnogo postrada za svete ikone i svojim učenjem utvrdi sve u Pravoslavlju. Pri’povratku svom prepodobni stiže u Halkidon,[53] da se vidi sa blaženim monahom Teoktistom, koji nekada beše odlikovan činom magistrijanskim,[54] I utešivši se duhovnim razgovorom s njim, on ode da poseti svoga sastradalca, svjatjejšeg patrijarha Nikifora, poslatog u zatočenje od zločestivag cara Lava Jermenina. Nasladivši se duhovnom besedom s njim, prepodobni ode u Kriskentijeva mesta,[55] i tamo obradova mnoge svojim dolaskom i dušekorisnim poučenjem. Otuda se on ponovo vrati k iatrijarhu, na se sa njim i ostalim episkopima uputi k caru da ga savetuju da primi Pravoslavlje. Ali car, nerazuman i nenaučen reči Božjoj, ne obraćaše veliku pažnju na ono što mu govorahu ti sveti oci, samo im ovo reče: Ja vam ne branim da radite što želite; samo ne dozvoljavam da stavljate ikone u carskom gradu, no na drugom mestu neka ih stavlja za sebe ko gde hoće; ja pak ne želim da se klanjam ikonama.
Kada car to u bezumlju izgovori, prepodobni se oci ukloniše iz Carigrada. Prepodobni Teodor sa svojim učenicima nastani se u Kriskentijevim mestima. A nakon malo vremena, za vreme rata izazvanog nekim Tomom koji je želeo da prigrabi sebi carsku vlast, sveti Teodor sa svojom bratijom po potrebi ponovo dođe u Carigrad.[56] Po završetku rata, svetitelj ne želeći da živi u sredini naroda zaraženog ikonoboračkom jeresi, ponovo se ukloni odatle. Izišavši iz Carigrada, on ne ode u Kriskentijeva mesta nego se nastani u Akritovom Hersonisu,[57] gde se nalažaše crkva svetog Trifuna, i tu sa svojim učenicima provođaše u monaškim podvizima bogougodni život.
Poživevši malo takim životom sa milim prijateljima, prepodobni otac se približi blaženoj končini svojoj; a imađaše tada šezdeset sedam godina. Pred svoju končinu on se teško razbole meseca novembra, i silno paćaše od stomaka. Vest o tome da je blaženi Teodor bolestan i blizu smrti, brzo se pronese na sve strane. Tada se stade sticati k njemu mnoštvo blagočestivih hrišćana iz carskog grada i iz drugih okolnih mesta, da čuju besedu prepodobnoga i naslade se njegovim poslednjim rečima, ili bar da pogledaju na njega odlazećeg Bogu. Šta više, oni smatrahu za veliku korist po dušu svoju da samo stanu blizu njega: jer ovaj divni muž bejaše sladak rečju, premudar razumom, i ukrašen svima vrlinama. Ležeći na postelji veoma iznemogao od predsmrtne bolesti, on i onda, koliko imađaše snage, vođaše s učenicima dušekorisne razgovore. Ali je teško bilo razumeti sve reči njegove, pošto mu se jezik sušio od silne vatre. Stoga jedan od brzopisaca seđaše pored njega i pažljivo slušajući zapisivaše reči njegove, da bi svaki, koji želi da ih sazna, mogao pročitati ih na korist duši svojoj. Za vreme pak razgovora prepodobnome bi lakše, te on čak ustade na noge i poče hodati. U nedelju on dođe u crkvu, odsluži Božanstvenu liturgiju, izgovori bratiji pouku, i bi sa njima i za trpezom. Isto tako on i šestog novembra – na dan svetog oca našeg Pavla Ispovednika – odsluži Božanstvenu liturgiju, održa bratiji poučenje, i bi toga dana na večernju. Zatim ušavši u keliju on leže u postelju, i ponovo se teško razbole. I bolovaše četiri dana, a petoga dana bi kraj njegovoj bolesti i početak bezbolnog života. Kada se prepodobni približavaše svome prestavljenju, k njemu se sabra mnoštvo bratije, i plakahu za njim kao za svojim ocem i učiteljem. A on, pogledavši na njih, zaplaka se malo i reče:
„Oci i braćo, eto dođe kraj mome životu. Svi mi imamo ispiti ovu opštu čašu: neki ranije a neki kasnije, no svakako nećemo mimoići taj čas. Ja dakle odlazim putem kojim odoše oci naši tamo, gde je život večni, a prvenstveno gde je Bog i Gospod, kojega zavole duša moja, za kojim žudim svim srcem svojim, kojega se slugom nazvah, iako posao sluge ne obavih. A vi, braćo i čeda moja mila, ostanite verni rečima mojim, koje vam predadoh, držeći pravu veru i pobožno življenje. Vi znate da ja ne prestajah javljati vam reč Božiju i nasamo pojedincima i svima skupa na sastancima. A sada vas usrdno molim: imajte to u umu svom i držite se toga, jer vi ste moja briga i ja ću odgovarati za vas. Zato se i vi starajte, da odavde otidete besprekorni. A ja, ako dobijem slobodu pred Gospodom, obećavam da ću se moliti za vas: da vaš manastir stalno ide na bolje i bolje, i da svaki od vas, pomoću Božijom, sve više i više napreduje u vrlinama“.
Rekavši to i oprostivši se sa svima i davši im poslednji celiv, blaženi otac naredi učenicima svojim da uzmu sveće u ruke i počnu Molitvu na ishod duše. Učenici, okruživši postelju prepodobnoga, pevahu: Blaženi oni kojima je put čist, koji hode u zakonu Gospodnjem (Ps. 118, 1). I kada pevajući izgovoriše reči: Zapovesti tvojih neću zaboraviti doveka, jer me njima oživljavaš (Ps. 118, 93), prepodobni Teodor zajedno sa ovim rečima predade Bogu svetu dušu svoju. Primivši je, angeli Božji odnesoše je k prestolu Gospodnjem, kao što to pouzdano potvrđuje nelažno svedočanstvo prepodobnog Ilariona Dalmatskog.[58] Jer onoga dana u koji se prestavi blaženi Teodor, tojest jedanaestog novembra, na dan svetog mučenika Mine, prepodobni Ilarion rađaše u gradini i pojaše psalme Davidove. No odjednom on ču neke čudesne glasove i oseti neiskazano divan miris. On se začudi i stade, razgledajući otkuda to dolazi. I pogledavši gore, on vide bezbrojno mnoštvo angelskih činova u belim haljinama, koji sijahu svetlim licima i pevajući silažahu s neba u susret nekom uvaženom licu. Videvši to, blaženi Ilarion pade na zemlju i ču nekoga koji mu govoraše: Eto duša Teodora, igumana Studitskog manastira, koji je za svete ikone postradao do krvi i ostao do kraja čvrst u nevoljama, i sada se prestavio, svečano uzlazi gore i Nebeske Sile je susreću.
Ovo viđenje blaženi Ilarion saopšti i ostalim vrlinskim ocima. Oni zabeležiše dan i čas toga viđenja, i nakon nekog vremena saznadoše da se upravo u to vreme prestavio slavni Teodor Studit i prešao sa zemlje na nebo.
Prepodobni otac naš Teodor i za života svog i po smrti satvori mnoga čudesa, od kojih ćemo mi spomenuti neka radi duševne koristi.
Neki putnikoprimac Leon dade utočište i odmor u svom domu prepodobnom Teodoru kada se svetitelj vraćao iz zatočenja. Posle nekog vremena Leon nađe nevestu za svog sina. Ali pred samu svadbu nevesta se iznenada teško razbole i ležaše u silnoj vatri, tako da svi očajavahu za njen život. Leon posla čoveka k prepodobnome, izveštavajući ga o tome, i moleći ga da im pomogne molitvama svojim. Blagoslovivši jelej, prepodobni ga posla Leonu naređujući mu da njime pomaže bolesnicu. Kada to bi učinjeno, nevesta odmah ustade zdrava, kao da nikada bolovala nije. – Taj isti Leon, idući jednom sam nekim svojim poslom u jedno udaljeno selo, srete na putu risa koji polete na njega da ga rastrgne. Leon gromkim glasom prizva ime prepodobnog oca Teodora, i gle! čuvši ime svetiteljevo, zver stade, pogleda u zemlju, skrenu s puta, pa se dade u bekstvo. A.Leon, ostavši čitav, nastavi svoj put.
Žena neka koja je patila od nečistog duha bi privedena prepodobnome. A taj nečisti koji beše u njoj i mučaše je, bejaše toliko opak, da je ona sama telo svoje grizla i jela, ne osećajući pri tome bol. Videći takvo stradanje njeno, prepodobni se sažali na nju, oseni krsnim znakom glavu njenu i pročita nad njom molitvu zaprećenja, i nečisti duh tog časa iziđe iz nje, i prognan molitvom prepodobnoga pobeže.
Druga žena, vlastelinka, po prestavljenju prepodobnog Teodora, ispriča blaženom igumanu Sofroniju[59] sledeće. Jednom se, kazivaše ona, u domu mom dogodi požar. Vatra zahvati dom sa svih strana i sve u njemu s hukom sagorevaše, i mi ne mogosmo ni vodom niti ikojim drugim načinom savladati silu ognja; i bejasmo u velikoj muci i nedoumici, i ne znađasmo šta da radimo. Utom se ja setih pisma prepodobnog Teodora, koje nedavno bejah dobila od njega. I u meni se pojavi misao da to pismo bacim u oganj, eda bi se oganj postideo slova pisanih rukom svetog Teodora i makar malo obuzdao svoj plamen. I ja tako uradih: bacih to pismo u razbuktali plamen i rekoh:
„Sveti Teodore, pomozi meni, sluškinji tvojoj, u nevolji ovoj“! – I tog časa primetismo gde sila ognja iznemože, ugasi se, i nestade je u dimu. – Tako veliku silu imađaše prizivanje imena ovog ugodnika Božijeg.
Sličnu stvar ispriča i spomenuti iguman Sofronije. Jednom iđasmo, kazivaše on, u Paflagoniju[60] ja i blaženi Nikolaj, učenik i sastradalac velikog Teodora. A kada nas na putu uhvati noć, mi legosmo da spavamo na jednoj livadi, na kojoj ležaše mnogo pokošenog sena. A tamo se nalažahu i neki vojnici koji takođe, pošto beše papa noć, behu svratili u tu livadu da prenoće, i naloživši vatru gotovljahu sebi večeru. Posle toga, u toku noći ta se vatra neprimetno proširila i pretvorila u čitav požar, uništavajući svo seno. A vojnici, probudivši se, okomiše se na nas, misleći da smo mi taj požar izazvali, i već se spremahu da nas biju i muče. A mi u nedoumici šta da radimo, prizvasmo u pomoć velikoga Teodora govoreći: „Prepodobni oče, pomozi nam i molitvama svojim izbavi nas od napasti, koja nam se nepravedno nanosi“. – Dok mi to govorasmo, iznenada pade s neba velika kiša i potpuno ugasi požar. Videvši to čudo, vojnici postadoše krotki, i pripadajući k nogama našim moljahu oproštaj.
Na ostrvu Sardiniji[61] bejaše neki pobožni čovek, koji imađaše prepisana dela prepodobnog Teodora, i marljivo ih pročitavaše. A ljubljaše on i pesme, sastavljene od tog svetog oca, koje se pevaju u toku Velikog posta i nazivaju se triodi ili tripjesneci (= tropesme). Kod ovoga čoveka svratiše neki zloverni monasi, prolazeći putem, i prebivahu kod njega u vreme Velikog posta. Ugledavši sastavljena prepodobnim Teodorom pesmopjenija i poučenja, ovi ih zlovernici stadoše huliti, govoreći da su to nepametne stvari i pune budalaština. A pobožni domaćin, u koga oni gostovahu, povede se za njihovim mišljenjem i prestade pročitavati dušekorisne pouke prepodobnoga i levati njegove tripjesnece na jutarnjem bogosluženju. Pošto on beše tako zaveden, njemu se jedne noći javi prepodobni otac Teodor, mali rastom, kakav je i bio za života, bleda lica i ćelav; a za njim iđahu i drugi monasi sa štapovima u rukama. Ovim monasima prepodobni naredi da biju sablažnjenoga. A kad ga oni bijahu, prepodobni mu govoraše: „Zašto si po neverju odbacio moja dela, koja si ranije voleo i uvažavao? Zašto ti nisi pomislio na to, da ih Crkva Božija ne bi primila, kada ona ne bi bila korisna? Ta ona nisu sastavljena ni kitnjastom zlorečivošću ni previsprenom krasnorečivošću, nego po svemu sadrže zdrave i smirene reči koje mogu srce omekšati i dušu umilenjem ispuniti. Ona su slatka i korisna za one koji istinski žele da se spasu“.
Kaznivši na taj način sagrešivšeg, prepodobni ode. A kada svanu, kažnjeni čovek ležaše u postelji bolestan od batina, sa mnogo modrica na telu, koje on, pričajući o kazni koja ga postiže, pokazivaše svima. I on odmah otera iz svoje kuće monahe koji ga behu zaveli, kao vinovnike njegovog greha i takve kazne. I od tog vremena on steče jaču od pređašnje veru u prepodobnog Teodora, i s ljubavlju pročitavaše njegova dela i pesmopjenija, moleći ga da mu oprosti učinjeni greh.
Mnoga isceljenja davahu se i od groba prepodobnog oca našeg Teodora. Tako, jednom dođe na njegov grob neki besomučnik. Noću njemu se u snu javi prepodobni, i podarivši mu isceljenje učini ga zdravim. Probudivši se, taj se čovek oseti oslobođen od vražije tiranije, i slavljaše Boga i Njegovog ugodnika, prepodobnog Teodora.
Neki čovek pojede otrovnu hranu, i telo mu se toliko otrova da on već beše na samrti. No kada mu u usta nališe jelej iz kandila što je na grobu prepodobnoga, on odmah povrati smrtonosni otrov onaj, i potpuno ozdravi:
Jedan čovek silno bolovaše od stomaka. No kada on samo pogleda na ikonu prepodobnog Teodora i prizva njegovo ime, tog časa bi isceljen od bolesti svoje. – Neki pak čovek, posednut nekakvim strahom, raspameti se, i bojaše se svih i plašaše. No kada ga dovedoše na grob prepodobnoga i pomazaše jelejem, on se odmah izbavi od stradanja tog, i postavši potpuno pametan uznese blagodarnost Bogu i Njegovom ugodniku.
I mnoga druga čudesa molitvama prepodobnog Teodora bivahu na njegovom grobu, u slavu Jednoga u Trojici Boga, kome neka bude od nas čast i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE I PODVIZI SVETOG VELIKOMUČENIKA
STEFANA DEČANSKOG,
kralja Srpskog
 
SVETI Stefan Dečanski beše sin kralja Milutina[62] i otac cara Dušana. Čedo pobožne kraljevske porodice, Stefan od najranijeg detinjstva bi vaspitan u hrišćanskoj pobožnosti. No njemu pade u deo da u ranim godinama svojim preživi mnoge teške nevolje. U ta vremena u Srbiji bivahu česte smutnje i međusobice, a i ratovi sa neprijateljima.
Neprijatelji Pravoslavlja Tatari, pokorivši pravoslavnu Rusiju, ustremiše se na druge slovenske pravoslavne zemlje. Naročito velika opasnost stade groziti slovenskim državama Balkanskog Poluostrva od strane Krimskog hana Nogaja. Tatarska vojska, šiljana od Nogaja, opustoši Bugarsku, pa stade upadati i u Srbiju. Bugarska na neko vreme pade pod vlast Tatara; a takav udes pretio je i Srbiji. Ali srpski kralj Milutin preduze odlučne mere. Pošto nije bio u stanju da se vojnom silom odupre moćnom tatarskom hanu, on stupi s njim u pregovore, i spreči najezdu Tatara, ali bi prinuđen da hanu da kao taoca svog desetogodišnjeg sina Stefana, i sa njim nekoliko znatnih srpskih velmoža. No Gospod pomagaše pobožnom dečaku kraljeviću Stefanu u njegovim nedaćama, jer se on sav beše predao pomoći svemilostivog Gospoda i ka Njemu jedinome gledaše. I uskoro među Tatarima izbiše međusobice, koje se završiše ubistvom Nogaja. Stefan iskoristi te smutnje, i nakon tri godine vrati se u otadžbinu.
Kada postade punoletan Stefan bi oženjen ćerkom bugarskog vladara Marijom. I dobi na upravu Zetu, jednu od važnih oblasti ondašnje Srbije. Umiljat, dobar, krotak, milosrdan prema sirotinji, kraljević Stefan uživaše veliku ljubav i poštovanje. No Stefanova maćeha, druga supruga kralja Milutina, Simonida, ćerka Vizantijskog cara Andronika Starijeg,[63] želeći da njen sin Konstantin nasledi presto, a ne kraljević Stefan, njen pastorak, ona stade lukavo i vešto raditi kod kralja Milutina da ocrni u njegovim očima kraljevića Stefana. Pri tome ona se posluži čak i klevetom, kako Stefan hoće da mu otme presto.
U to vreme neki od srpske vlastele stadoše upozoravati Stefana na opasnost koja mu preti, i savetovahu mu da izbegne tu opasnost na taj način što bi digao ustanak protiv oca i oteo mu kraljevsku vlast. Na nesreću, neki od te vlastele, ljuti na spletke protiv kraljevića Stefana, otkazaše poslušnost kralju. To bi predstavljeno kralju Milutinu kao da je u vezi sa zaverom njegovog sina Stefana protiv njega. Kralj ode sa vojskom u Zetu, i uguši metež. Stefan izađe pred oca sa potpunom sinovljom pokornošću, i otac ga u početku primi lepo. Ali potom pristalice Simonidine toliko pometoše dobroga oca da on, ne proverivši stvar kako valja, naredi da Stefana okovana odvedu u zamak, u Skopskoj oblasti, i tamo oslepe.
To bi učinjeno. Na Ovčem polju, gde bejaše hram svetog Nikolaja Čudotvorca, Stefanu biše izvađene oči. Oslepljeni Stefan osećaše strašne bolove i krepljaše sebe jedino molitvom. Svu noć u strašnim mukama skoro mrtav, on pred zoru malo zaspa. I vide u snu ovo: pred njim stoji divan svetitelj u arhijerejskom odjejanju, lice mu sija blagodatnom svetlošću, i on drži na svom desnom dlanu oba njegova izvađena oka, i govori mu: „He tuguj, Stefane! Evo tvojih očiju na mome dlanu“. I govoreći to on mu pokazuje oba oka. A Stefan, kao razmišljajući, upita ga: „A ko si ti, gospodine moj, što pokazuješ toliko staranje o meni?“ A Pojavljeni odgovori: „Ja sam Nikolaj, episkop Mirlikijski“. – Probudivši se od sna, stradalac smernim srcem uznošaše blagodarnost Bogu i Njegovom ugodniku. A osećaše i neko ne malo olakšanje bolova.
No gonjenje Stefana ne završi se time. Kralj Milutin, pod uticajem izmišljene zavere svoga sina, želeći da osigura sebe, protera Stefana iz otadžbine i posla ga na zatočenje u Carigrad k svome tastu caru Androniku Starijem sa dva maloletna sina njegova: Dušanom i Dušicom. No i u izgnanstvu Bog ne ostavi trpeljivog stradalca Stefana. Istina, u Carigradu Stefan bi lišen slobode. U početku njemu bi dat zaseban dvorac, sa potpunim izdržavanjem od cara, ali mu beše zabranjeno izlaziti iz dvorca. Potom Stefan bi sa svoje dvoje dece premešten u carigradski manastir Pantokratora (= Svedržitelja) pod nadzor igumana, bez čije dozvole Stefan nije smeo nikoga primati niti s kim razgovarati. No divni Stefan hrabro podnošaše tegobe zatočenja; i često govoraše sebi: Trpi, Stefane! jer je Gospod rekao: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21, 19). I ne prestajaše blagodariti Boga, opominjući se reči svetog Apostola: „i bivajte blagodarni“ (Kol. 3, 15). I često se moljaše i mnoga metanija pravljaše. A kada se manastirska bratija skupljala na bogosluženje, on je prvi dolazio i nepomično stajao do kraja službe, tako da su se njegovoj bodrosti i revnosti divili i nastojatelj i sva bratija. Zato svi ljubljahu Stefana i ukazivahu mu pažnju. I često dolažahu k njemu na duhovne razgovore. Sve to ne ostade nepoznato i samome caru. Slušajući o pohvalnom življenju zatočenika, car ga je često prizivao k sebi u carski dvor, razgovarao s njim o dušekorisnim stvarima, i zajedno s njim obedovao.
U to vreme vispreni pristalica Zapada „načelnik akindinatske jeresi“, Varlaam, uzbuđivaše Carigrad svojim sholastičkim ispadima o Tavorskoj svetlosti. Blaženi patriJarh Atanasije osudi Varlaama na saboru, ali prepredeni Varlaam nađe sebi pristalice na dvoru i uznemiravaše prestonicu. Pri jednom razgovoru između cara i kraljevića Stefana o dušekorisnim stvarima i državnim poslovima, povede se reč i o jeretiku Varlaamu. Car upita Stefana šta misli o Varlaamu. Stefan odgovori: Care, nepravedno je i nedolično da ti, počastvovan carskim prestolom i postavljen od Hrista za pastira tako velikom stadu, držiš neprijatelje Njegove u svome gradu: njih treba da odgoniš kao vukove koji upropašćuju duše, i da pevaš sa Davidom: Omrznuh, Gospode, one koji tebe mrze (Is. 138, 21).
Car se udivi mudrim rečima Božjega čoveka, i odmah zapovedi da mu Varlaama dovedu svezana, i da se izagnaju njegovi jednomišljenici iz carskoga grada, i da ih ne primaju gradovi i sela njegove države. No Varlaam, hitno obavešten o tome od jednog dvorjanina, svog jednomišljenika, tajno se ukrca u lađu i pobeže u Rim. – I tako Bog savetom svoga ugodnika očisti zemlju naroda svoga od zlovernih jeretika.
Takova bejaše Stefanova revnost za pobožnost, takova mržnja prema jereticima, takova vera ka Hristu. Od tada car još više zavole ljubitelja vrline Stefana, i još više mu se divljaše. Pa ne samo car i manastirska bratija, nego i patrijarh i sve sveštenstvo, i svi znatni ljudi u Carigradu i velmože, veoma ljubljahu i uvažavahu Stefana zbog njegovih vrlina i mudrosti. On smernošću i govorom privlačaše srca sviju; n neka blagodat sijaše iz lica njegova; a ljubav što beše u njemu, sve je privlačila k njemu.
I on, pun plamenog hristoljublja, uvek hitaše ka Božjoj ljubavi, upražnjavajući molitvu, post, smirenje, slušanje sveštenih knjiga, a svrh svega milostinju. Jer on milostinje ne ostavljaše. Od onoga što mu car davaše i oni oko cara, on malo ostavljaše sebi, radi najpotrebnije potrebe, a ostalo predavaše u ruke igumanu radi razdavanja sirotinji.
Jedan velmoža srpski, stari poznanik i poštovalac Stefanov, posla Stefanu po poverljivom sluzi znatnu količinu zlata, želeći da mu olakša zatočeničko zlopaćenje. Poslanik predade zlato Stefanu i isporuči pozdrav sa mnogo prijateljskih reči i lepih želja od pošiljaoca. Stefan zablagodari dobrotvoru, pomoli se za njega Bogu, pa dozva igumana i dade mu sve zlato da ga razdeli sirotinji. Iguman moljaše Stefana da bar jedan mali deo zlata zadrži za svoje potrebe, ali on odbi govoreći da mu je sam Bog dosudio da živi u tuđini i da ga tuđinci hrane, zato poslano zlato treba dati onima koji stvarno oskuđevaju – sirotinji. Donosioca pak s ljubavlju zadrža kod sebe neko vreme, pa ga onda otpusti da se vrati u otadžbinu. Pri ispraćaju on sa mnogo suza zahvaljivaše svome prijatelju – dobrotvoru, i moli donosioca da mu prenese ovu njegovu usrdnu molbu: da će njemu biti radost i uteha, ako novac, koji bi ubuduće namenio njemu, razda tamošnjoj sirotinji.
Pri kraju pete godine zatočenja, za vreme bdenija uoči Svetog Nikole, Stefan stajaše na svome mestu u crkvi, i skrušena srca moljaše se iz dubine duše. A kada za vreme čitanja
Svetiteljeva žitija i čudesa on sede u sto i zadrema, njemu se opet javi Sveti Nikola, a reče mu: Sećaš li se šta sam ti rekao kada sam ti se prošli put javio? – Stefan pade na zemlju i reče: Poznajem da si ti veliki svetitelj Nikolaj, ali se ne sećam šta si mi rekao. – Sveti Nikola mu reče: Rekao sam ti da ne tuguješ, jer su oči tvoje u mojoj ruci, i pokazao sam ti ih. – Stefan se stade prisećati toga, i pripavši k nogama Svetiteljevim, moljaše ga da se smiluje na njega. – Svetitelj mu reče: Što ti tada obećah, evo sada sam došao da ispunim.
I osenivši krsnim znamenjem Stefana, dotače se očiju njegovih i reče: Gospod naš Isus Hristos, koji slepome od rođenja podari vid, daruje i tvojim očima njihov pređašnji vid. – I pri tim rečima Svetitelj postade nevidljiv. A Stefan se prestrašen trže iz sna; i došavši sebi stade jasno videti kao i ranije. I uzevši svoju palicu, on izađe iz crkve hodeći kao što je kao slep i dotada hodio, ode u keliju, i pavši na zemlju on se dugo sa suzama moljaše i uznošaše blagodarnost Bogu za svoje isceljenje. Posle duge molitve, povezavši oči ubrusom kao ranije, on se ponovo vrati u crkvu, i stajaše kao i obično na svom mestu. A utaji od svih čudo koje se desilo s njim, i niko ne saznade da mu je vid vraćen, sve do dana kada Bogu bi ugodno da ga vrati u otadžbinu i postavi za kralja Srpskog.
He prođe mnogo dana posle ovog čudesnog progledanja Stefanovog, a njegov mlađi sin, maloletni Dušica, teško se razbole, i za kratko vreme umre. Stefan to podnese trpeljivo, bez roptanja, ponavljajući reči blaženoga Jova: „Gospod dade, Gospod uze“ (Jov. 1, 21), A predajući grobu telo svoga deteta, on podiže ruke k nebu i reče: Tebi, Gospode, predajem svoje dete. Blagodarim i slavim Tvoje čovekoljublje, Promislitelju dobri, što si izvoleo primiti plod utrobe moje koji još nije iskusio zlo.
Posle toga blaženi Stefan provede još dve godine u zatočenju. Iako je on trpeljivo i blagodarno podnosio svoje izgnanstvo kao krst, dodeljen mu promislom Božjim, ipak je želeo da se vrati u svoje otačastvo. I sa tom željom on piše dirljivo pismo u Hilandar, gde se u to vreme nalazio srpski episkop, kasnije arhiepiskop Danilo, prema kome je ranije Stefan svagda gajio ljubav i prijateljstvo. U tom pismu on živim bojama opisuje svoje paćenje, i moli episkopa Danila da zajedno sa svojim svetogorskim velikim starcima posreduje pred njegovim ocem, kraljem Milutinom, i izdejstvuje mu milost i povratak u otadžbinu.
Episkop Danilo u Svetoj Gori sazva sabor česnih staraca, na kome s ljubavlju u Gospodu većahu o ovoj stvari. I rešiše, te napisaše molebna pisma: jedno kralju Milutinu, a drugo arhiepiskopu Nikodimu. I izabraše neke od tih česnih staraca, da ta pisma odnesu u Srbiju i posreduju o povratku kraljevog sina Stefana i unuka Dušana. Izaslanici otputovaše u Srbiju, i odoše preosvećenom arhiepiskopu kir-Nikodimu i predadoše mu s usrdnom molbom i ljubavlju oba pisma. Preosvećeni Nikodim ih pažljivo sasluša, i kao vaistinu muž dobrih želja i revnitelj istinite ljubavi, ode sa njima hristoljubivom kralju, predade mu pismo i sam od sve duše moljaše kralja da usliši molbe sviju njih. Krasnorečivo pismo i govori arhiepiskopa Nikodima i svetogorskih česnih staraca tronuše srce oca, i on im reče: Molbu vašu usvajam, i zapovedam da bude vaša volja u svemu što se tiče moga sina
U to vreme doputova u Srbiju iz Carigrada kao carev iza slanik iguman manastira Pantokratora, u kome provođaše svoje zatočenje Stefan sa sinom. Ovog igumana, čoveka mudrog i krasnorečivog, vizantijski car Andronik posla k svome zetu, srpskom kralju Milutinu, da ište od njega vojnu pomoć protiv neprijatelja grčkoga carstva. Pošto kralj svrši pregovore o tome, on pozva igumana k sebi na razgovor nasamo, i stade ga raspitivati o svome sinu Stefanu. Iguman podrobno ispriča ocu o vrlinama, podvizima, trpljenju i mudrosti njegovog sina: i tvrđaše da Stefan više vredi nego sve carske riznice. I završi blagočestivi iguman ovim rečima: Ako hoćeš poslušati mene: vrati s čašću sebi svoga sina, koji je viši od čovečanske časti.
Sve to veoma potrese kralja Milutina. Pored toga nedavno beše umrla njegova tašta, Simonidina majka, carica Irina, glavna vinovnica neprijateljstva oca prema sinu. Zbog svega toga kralj Milutin donese odluku da vrati sina. I posla izaslanstvo caru Androniku sa molbom: da sina njegova Stefana sa unukom Dušanom uputi natrag u Srbiju. Car se veoma obradova tome, jer beše zavoleo Stefana i visoko ga je cenio. I dozvavši ga k sebi, on se oprosti sa Stefanom, grleći ga sa suzama i darujući ga bogatim darovima. No Stefan sve te darove dade manastiru u kome je proveo godine svoga zatočenja. Sva bratija manastirska sa tugom, suzama i molitvama ispratiše Stefana, osećajući se kao da se rastaju sa dušom.
Tako posle osam godina zatočenja u tuđini, Stefan se vrati u svoje otačastvo sa svojim poodraslim sinom Dušanom. Susret sa ocem je bio potresan. Sin je pao pred noge ocu, otac je sa suzama grlio sina. I u ljubavi Hristovoj pomiri se otac sa sinom. I dade Stefanu na upravu Budimljansku oblast u Zeti, a unuka Dušana ostavi kod sebe. Od toga vremena bogoljubivi Stefan postade veći u ljubavi Hristovoj, i hranjaše se u duši nekom božanstvenom sladošću, i imađaše dobre nade u svemu.
Nakon tri godine, 29. oktobra 1320. godine, umre blaženi kralj Milutin. Pristalice maćehe Stefanove Simonide, izazvaše metež u korist njenog sina Konstantina, ali većina srpskih velmoža stade na stranu zakonitog naslednika prestola, starijeg sina Stefana. I na Bogojavljenje 1321. godine Stefan bi u Prizrenu u sabornoj crkvi krunisan za kralja od strane arhiepiskopa Nikodima i celog sveštenog sabora srpskog. Zajedno sa ocem, po vizantijskom običaju, krunisan bi na kraljevstvo i njegov sin – „Stefan mladi kralj“, kome beše ime Dušan. Stefan stade vladati pod imenom Uroša III. A pred krunisanje Stefan skide zavoj sa očiju, i svima bi očigledno objavljeno i pokazano čudesno povraćenje vida Stefanu molitvenim posredovanjem velikog čudotvorca Svetog Nikole. I tako se svi uveriše da Stefan vidi kao i ostali ljudi.
Međutim brat Stefanov, sin Simonidin, Konetantin sabra vojsku većinom od tuđinaca, i krenu protiv Stefana, zahtevajući od njega da mu ustupi hraljevski presto. Stefan sa svoje strane skupi vojsku i krenu u susret Konstantinu. Ali pre no što je došlo do bitke, Stefan uputi bratu pismo, moleći ga da ne ratuje protiv svoje otadžbine. U pismu Stefan pisaše Konstantinu: „Stefan, po milosti Božjoj kralj Srba, veoma željenom bratu naše moći Konstantinu želi zdravlje. Čuo si šta se dogodilo sa mnom po promišljanju Boga koji sve udešava na dobro. Pomilovan Bogom, postavljen sam za kralja otačkom nasleđu, da narodom vladam strahom Božjim i pravdom, po primeru predaka. Zato prestani sa onim što si preduzeo; dođi da se vidimo; primi drugo mesto u kraljevini, kao drugi sin, a ne ratuj sa tuđinima protiv svoga otačastva; prostrana je zemlja naša, ima u njoj dosta mesta i za mene i za tebe. Ja nisam Kajin bratoubica, već drug bratoljubivom Josifu. Rečima Josifovim govorim tebi: He boj se, ja sam Božji. Vi ste mislili zlo po mene, ali je Bog mislio dobro po mene (1 Mojs. 50, 20)“. – Međutim Konstantin ne hte da prihvati poziv ljubavi, nego krenu na Stefana i sukobi se sa njegovom vojskom. U žestokoj bitci sam Konstantin bi ubijen, a njegovi ljudi pređoše Stefanu.[64]
Protiv Stefana ustade sa namerom da mu otme presto i njegov brat od strica Vladislav, sin Sremskog kralja Dragutina, brata Milutinova. Ali se i ova pobuna završi dobro po Stefana: Vladislav bi primoran da se pokori Stefanu, kada uvide da Srbija nije za njega već protiv njega. – A kralj Stefan, ukoliko mu Bog više pomagaše, on utoliko bivaše sve smireniji i smireniji; često postelju svoju kvasaše suzama, ne samo noću, nego i svakoga dana savest svoju omivaše suzama, nazivajući sebe crvom a ne čovekom, i smatrajući sebe zemljom i pepelom. U kralja Stefana sve odisaše strahom Božjim i pobožnošću; i vladaše on mudro i bogougodno, čovekoljubivo i bogoljubivo.
Posle smrti svoje prve supruge, bugarske princeze, kralj Stefan je još dvaput stupao u brak: sa Blankom, ćerkom Filipa Tarentskog, hercoga Ahajskog;[65] i posle smrti ove druge žene, sa Marijom, ćerkom Solunskog namesnika Jovana Paleologa.
U mirno vreme kralj Stefan se staraše o blagostanju svojih podanika i o Crkvi, jer sijaše vrlinama kao sunce. On potvrđivaše pređašnje povelje; staraše se o čistoti vere i uništenju jeresi u granicama svoje države. Jedan savremenik piše o njemu ovo: „Gospod ga izabra i proslavi za otadžbinu, kao zvezdu svetlu i jarku; on utvrdi otačastvo svoje; osvoji mnoge gradove i oblasti; razveja neprijatelje svoje. On posla sina svoga protiv bezbožnih i nečestivih babuna. On Božjom pomoću odnese pobedu nad njima“. – Babunima su se nazivali bogumili, opasni jeretici, koji su živeli u planinskom kraju Babuni, kod Prilepa, i odonud činili razbojničke napade na pravoslavne.
Pod kraljem Stefanom Srbija je ne malo godina uživala potpun mir; nije bilo unutrašnjih meteža, ni ratova sa susedima. Blagočestivi kralj Stefan bavio se delima dobrotvorstva i podizanjem i ukrašavanjem hramova Božjih, kako u svome otačastvu tako i van njegovih granica. Međutim pri kraju njegovog kraljevanja buknu žestoki rat sa susednim jednovernim Bugarskim carstvom. Za vreme Milutinova kraljevanja u Srbiji Bugarska, razdirana unutrašnjim metežima i razoravana upadima, beše znatno oslabila i nije se mogla ravnati po moći sa Srbijom. Kada vidinski despot Mihail postade bugarskim carem,[66] on ujedini razjedinjene bugarske oblasti, i pritom željaše da povrati neke gradove koje Srbija beše zauzela. A kad ojača, car Mihail nanese gorku uvredu kralju Stefanu. Oženjen rođenom sestrom Stefanovom, ćerkom kralja Milutina Nedom, car Mihail bez ikakvog razloga otera od sebe svoju ženu Nedu sa malim sinom Stefanom, zatvori je u manastir, a oženi se Teodorom, sestrom pretendenta na vizantijski presto Andronika Mlađeg, udovicom bugarskog cara Svetoslava. Neprijateljstvo između dva susedna vladara bi još više pojačano time što srpski kralj držaše stranu zakonitog vizantijskog cara Andronika Starijeg, koji srpskog kralja Stefana beše zavoleo još za vreme njegovog zatočeništva u Carigradu; bugarski pak car Mihail zbliži se sa suparnikom Andronika Starijeg, njegovim unukom Andronikom Mlađim, kome i pođe za rukom da otme carski presto svome dedi. Andronik Mlađi i Mihail bugarski sklopiše odbrambeni i napadni savez protiv Srbije. I ova dva saveznika rešiše da jednovremeno napadnu Srbiju u 1330. godini.
Kralj Stefan je znao za ove pripreme, pa se i sam postepeno spremaše za odbranu otadžbine, snabdevajući se oružjem i vojskom. U to vreme Stefanov sin Dušan beše već potpuno zreo čovek i pomagaše ocu u vojnim pripremama.
Bugarski car Mihail krenu u ratni pohod na Srbiju u leto 1330. godine. Njegova je vojska brojala osamdeset hiljada ljudi; u njoj beše vrlo mnogo najamnih Tatara i Moldovana. U to isto vreme, prema dogovoru, na Srbiju krenu sa svojom vojskom i vizantijski car Andronik Mlađi. Vojska u njega beše mala. On rasporedi svoju vojsku duž južne granice Srbije, i odluči da ne čini nikakav napad dok ne vidi čime će se završiti bugarski sudar sa Srbima.
Obavešten o svemu, kralj Stefan, želeći kao hrišćanin da izbegne krvoproliće, uputi pismo bugarskome caru moleći ga da odustane od prolivanja krvi. U tom pismu on pisaše: „Zašto si krenuo da pogibiji izlažeš bugarski i srpski narod? Što je Bogom darovano tebi, to ti imaš u svojim rukama, i budi zadovoljan time, a tuđe ne želi, ne želi ono što je Bog darovao drugima. Ako si pak toliko ratoboran, onda idi u rat protiv inoveraca, a ne na Hristove ljude, čiji sam po blagodati Hristovoj pastir, koji te ničim nije uvredio. Pomisli, koliko se krvi ima proliti, koliko majki ucveliti, kolika telesa sa obe strane biti izložena pticama i zverima za hranu? Opomeni se, koliko će odgovarati Bogu onaj koji ih je pogubio! Ostavi nas na miru. Sam vladajući onim što tebi pripada, vrati se k svojima. Jer oni koji žele da otmu tuđe, izgubiće i svoje. Tako sudi Svevideće Oko“.
Pročitavši pismo, car Mihail se strahovito razjari, i preteći Stefanu odgovori osiono: „Ako sutra, kada sunce grane, srpski kralj ne dođe k meni i ne padne pokorno preda mnom, da nogu nepobedive moći naše stavim na njegov vrat, onda ću narediti da ga sa sramom dovedu vezana i predaću ga najstrašnijoj smrti“.
Kada kralj Stefan ču ovakvu poruku, uzdahnu i reče: Gospod mi je pomoćnik; ne bojim se. Šta će mi učiniti čovek? Slobodno ću gledati u neprijatelje svoje (Ps. 117, 6-7). I dozvavši vojvode zapovedi im da urede vojsku i spreme za borbu. A sam ostade u svome šatoru, i svu noć provede u molitvi. Sutradan izađe iz šatora ozarena lica, poveri vojsku svome sinu Dušanu, i govoraše im: Idite, deco, u ime Hristovo; neka se izvrši Njegov pravedni sud. Budite hrabri! U Svetom Pismu piše: Jedni na bojnim kolima, drugi na konjima, a mi imenom Gospoda Boga našega (Ps. 19, 8). Neka se ne ustraši srce vaše gledajući na množinu naših protivnika. Uzdam se u Gospoda, da će On i sada, kao nekada, poslati anđela Svog, da sruši gordeljivca pred vama. Jer Bog se suproti gordima, a smirenima daje blagodat (1 Petr. 5, 5).
Ovakvim svojim bogomudrim rečima kralj udahnu u srce svima neku božansku silu, i posla ih u borbu. A sam, ostavši u šatoru, pade licem na zemlju i roneći suze moljaše se Bogu, darodavcu svake pobede. Vojska pak srpska, predvođena hrabrim kraljevim sinom Dušanom, krenu na Bugare, i kod Velbužda[67] se vojske sukobiše. Nastade strahovita bitka, u kojoj Dušan pokaza primer lične hrabrosti. Bugarska vojska bi razbijena i pometena, i dade se u bekstvo. I sam car Mihail naže begati, ali ga srpski vojnici uhvatiše, privedoše Dušanu, i tu mu bi odsečena glava. Posle ovog poraza, sva se bugarska vojska predade Srbima.
Bitka kod Velbužda odigrala se u subotu 28. jula. Sutradan, u nedelju, kralju Stefanu svečano bi pokazan ratni plen: oružje, skupocene carske haljine i ostale prinadležnosti, i divni konji. Pred kralja biše dovedene i zarobljene bugarske velmože. Kada ove velmože ugledaše leš ubijenog cara Mihaila, oni moliše kralja Stefana, i kralj naredi da se ubijeni bugarski car sa svima počastima sahrani u srpskom Nagoričanskom manastiru svetog Georgija, zadužbini kralja Milutina.
Pošto uznese blagodarnost Gospodu Bogu za darovanu pobedu, kralj Stefan izvesti o tome svoju suprugu Mariju i srpskog arhiepiskopa Danila sa celim srpskim saborom ovom poslanicom: „Neka se zna da pomoću Božjom i molitvenim posredovanjem svetog gospodina našeg, prepodobnog Simeona i svetitelja Save, i molitvama vašim, zauzimanjem i ukrepljenjem i silom Svetoga Duha naoružavan i štićen, ja, srpski kralj, sa milim sinom našim Dušanom, i sa našim vojnicima, decom moga otačastva, zlobnog neprijatelja našeg, cara bugarskog, koji osiono nasrnu sa mnogo tuđinaca na naše otačastvo, pobedih u bitci kod Velbužda na našem zemljištu; i samog cara ubih i veliko bogatstvo i sjaj njihov uzeh pomoću Božjom. Radujući se zbog ovoga, uznesite dužnu hvalu Bogu. A mi krećemo na daleki put u Bugarsku zemlju“.
I kralj Stefan, zajedno sa svojim sinom, praćen zarobljenim bugarskim velmožama, krenu u Bugarsku da zavede poredak. U susret njemu iziđoše velmože, koji behu ostali upravljajući gradovima i pokrajinama; na čelu njihovom nalažaše se Bjelaur, brat ubijenog cara Mihaila. U ime cele Bugarske oni nuđahu da budu pod vlašću srpskoga vladara, i behu gotovi na stapanje Bugarske i Srbije u jednu državu. No Stefan to ne htede. Njegova je želja bila da na bugarski presto dovede svoju uvređenu i osramoćenu sestru Nedu sa njenim sinom Stefanom. Zato uputi naročito izaslanstvo k sestri u manastir, u kome beše zatvorena, pozivajući je da zajedno sa sinom dođe u bugarsku prestonicu Trnovo. Kada ona dođe sa sinom, kralj Stefan objavi bugarskim velmožama, da se on lično odriče od bugarskog prestola, a postavlja za bugarskog cara sina svoje sestre Stefana (Šišmana II), koga su oni dužni slušati, dok svaki od njih može ostati na svojoj ranijoj dužnosti.
Po povratku iz Bugarske, kralj Stefan sa sinom Dušanom ubrzo krenu sa vojskom na granice Južne Srbije, da kazni vizantijskog cara za savez sa Mihailom bugarskim. Ovaj pohod je trajao nedelju dana. Ali car Andronik i ne sačeka dolazak Stefana i njegove vojske, već pobeže sa svojom vojskom. Srbi kazniše Andronika: oduzeše od Vizantije gradove: Veles, Prosek, Štip, Treštu i Dobrun. Pošto postaviše u njima vojvode, obe vojskovođe se vratiše: kralj u svoj dvor Nerodimlje, a sin u Skadar.
Posle pobeda nad spoljnim neprijateljima, kralj Stefan se sav predade dobrotvornim delima, podizanju i ukrašavanju hramova Božjih, i drugim bogougodnim pregnućima, koja su svagda sačinjavala radost njegovog života. Revnostan ljubitelj pravoslavnih svetinja, ne samo u svome otačastvu nego i van njega, hristoljubivi kralj je i ranije, a naročito sada, slao raskošne i bogate darove u Jerusalim i u svu Svetu Zemlju, u Egipat i Aleksandriju, na Sinaj, u Tesaliju, u Carigrad, osobito u tamošnji manastir Pantokratora. Izuzetno bogate darove on je slao Svetoj Gori Atonskoj, posebno slavnoj lavri Hilandaru.
Svi raniji srpski vladari, pretci kralja Stefana, gradili su zadužbine. Tako i sveti kralj Stefan odluči da sagradi hram Gospodu Hristu iz blagodarnosti za sva dobra koja mu je dao, naročito posle pobede nad Bugarima. Za savetnika i saradnika u ovom pothvatu on uze svog srpskog arhiepiskopa Danila, koga je veoma uvažavao i voleo. Sa njim i najprisnijim velmožama on izabra divno mesto Dečane na reci Bistrici što se uliva u Beli Drim, tri sata hoda od Peći. Taj izbor blagoslovi arhiepiskop Danilo, i osveti mesto. I odmah se pristupi građenju manastira.
Bogoljubivi kralj pozva umetnike i majstore iz svih krajeva svoje prostrane kraljevine. I poče se sa radom. Sam kralj prebivaše tu u šatoru, i nadgledaše poslove. Na ogromnom prostoru, izmerenom za manastir, najpre se unaokolo podiže tvrđava sa visokim bedemima i kulama na njima; sa južne strane nalažaše se manastirska kapija, i na njoj najviša kula. Sa unutrašnje strane na zidovima bedema unaokolo biše načinjene kelije za monahe, kao neka ptičija gnezda. Bi sagrađena i ogromna trpezarija, naročito umetnički ukrašena. Načinjena bi kujna i pekara. Za igumana bi podignuto posebno velikoljepno zdanje. No izuzetna pažnja i glavna briga bi posvećena građenju veličanstvenog hrama Vaznesenja Gospodnja usred manastirskog dvorišta unutar tvrđave. Ogromni hram bi sazidan od raznobojnog tesanog mermera, ukrašen izvrsnom rezbarijom, mermernim stubovima i svodovima čudesne umetnosti i lepote. I spolja ceo hram beše sastavljen od veoma divnog mermera crvenog i belog, ali tako umetnički spojenog, da se dobija utisak kao da je lice celoga hrama jedan kamen. U svemu i po svemu bi podignut čudesan i veličanstven bogodoličan hram.
Veličanstvenosti i krasoti spoljašnjeg izgleda hrama odgovarala je unutrašnja ukrašenost hrama: sve od tesanog kamena, zlata i drugog skupocenog materijala. Hram bi bogato snabdeven crkvenim bogoslužbenim potrebama, zlatnim i srebrnim sasudima, skupocenim odeždama, ukrašenim biserom i dragim kamenjem, svilenim tkaninama.
Završivši građenje i ukrašenje bogodoličnog hrama i manastira, bogoljubivi kralj Stefan odredi za nastojatelja ravnoangelnog po životu isposnika Arsenija. I hram bi svečano osvećen saborom srpskog duhovništva, na čelu sa arhiepiskopom Danilom. A za izdržavanje manastira kralj poveljama svojim pokloni manastiru mnoga imanja u raznim mestima svoje prostrane kraljevine.
Osim maloga oltara s južne strane velikog oltara u čast svog pokrovitelja i zaštitnika svetitelja Nikolaja, sveti kralj podiže zatim posebnu crkvu svetom Nikolaju izvan manastira u blizini, za svagdašnje slavljenje ovog svetog oca.
Sveti kralj Stefan Dečanski uvek se odlikovao ljubavlju prema sirotinji i žalostivošću prema jadnicima, a sada se on svom dušom predade toj vrsti briga i staranja. Na tri kilometra od Dečanske obitelji on podiže poseban manastir za negovanje bolesnika, bogalja i prestarelih iz cele njegove kraljevine. Ogromna odeljenja ove bogougodne ustanove behu snabdevena krevetima i svima ostalim potrebama. Sabrana bi mnogobrojna bratija za negovanje jadnih stradalnika. Sam kralj je često posećivao ovaj manastir. Za njega beše radost pomagati tim jadnicima. Nekada se pojavljivao tamo kao kralj, i tešio te paćenike; a nekad je dolazio kao prerušeni vojnik i delio bogatu milostinju. Žalostive duše, on je često grlio te stradalnike i sa suzama ih celivao. I ovu ustanovu kralj je bogato izdržavao svojim ogromnim prilozima. Iz svih krajeva Srbije tamo su se sticali bolesni i bogalji. I jedni su, po ozdravljenju, ustupali mesto drugim bolesnicima, a mnogi su ostajali tu do kraja svog paćeničkog života.
Na kratko vreme pred smrt, svetom kralju se javi u snu njegov svagdašnji zaštitnik i pomoćnik, sveti Nikolaj Čudotvorac, i reče mu: „Stefane, pripremaj se za odlazak, jer ćeš ubrzo predstati Gospodu“. – Probudivši se od sna, on se sa suzama radosnicama baci na zemlju i blagodaraše Boga i vesnika dobroga preseljenja. Jer je čeznuo da se oslobodi zemaljske vreve i ka Hristu otide. Zatim dozva nastojatelja manastira, napred spomenutog Arsenija, predade mu mnogo zlata, i reče mu: „Časni oče, moj život se bliži kraju, uzmi ovo zlato i čuvaj ga za manastirske potrebe“. – Onda mu dade drugo zlato za potrebe onih blaženih stradalaca. I od tada on sve noći do časa molitvenog pravila provođaše hodeći po gradu i deleći milostinju nevoljnima.
No končina svetog kralja Dečanskog bi mučenička, jer on postrada od svoga sina Dušana. Dušan je vladao Zetom. Sebične velmože, koje su služile kod njega, stadoše ga nagovarati da ocu otme presto i postane kraljem cele Srbije. Oni plašahu Dušana da će on doživeti da bude oslepljen, kao što i njegov otac bi oslepljen od njegovog dede Milutina. Dušan poverova njihovim klevetama, i u njegovoj oblasti diže se pobuna protiv kralja – oca.
Sveti kralj preduze mirne mere da utiša pobunu, i posle dugih pregovora on se vide sa sinom, koji obeća da neće preduzimati ništa protiv njega. Ali velmože su drugo mislili i druto želeli. Oni stadoše govoriti Dušanu da mu otac sprema zamku, i da će ga pogubiti. Verujući tome, Dušan naumi da beži iz otačastva u tuđinu, ali mu velmože ne dozvoliše, i ponovo nagovarahu Dušana da svrši sa ocem.
Posle sastanka sa sinom, sveti Stefan življaše mirno čas u jednom čas u drugom zamku, posvećujući se delima dobrotvorstva, i ne preduzimajući nikakve mere za svoju bezbednost. U vreme kada se on nalažaše u usamljenom planinskom zamku Petriču, blizu Nerodimlja, iznenada naiđoše tamo zetske velmože sa Dušanom na čelu, opkoliše zamak i uhvatiše svetog kralja sa celom porodicom. Dušan naredi te kralja odvezoše u daleki, usamljeni i nepristupačni zamak Zvečan,[68] a ženu i decu u drugo mesto.
No time se stvar ne okonča. Odluka bi donesena da kralj Stefan bude pogubljen. Po naređenju Dušana, u Zvečan biše upućeni neki od najpoverljivijih ljudi njegovih, i oni udaviše svetoga kralja u zamku, 11. novembra 1336. godine.[69]
I tako sveti kralj skonča mučenički. Blaženu dušu njegovu sveti anđeli Božiji prihvatiše i Gospodu Hristu uznesoše. A mnogostradalno česno telo svetog mučenika bi dovezeno u zadužbinu svetoga kralja, manastir Dečane, i svečano sahranjeno u crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u grobnici koju sveti kralj za života svog beše sebi načinio. I tako on kao neko sunce telom zađe pod zemlju. Govorilo se onda da je sveti kralj umro prirodnom smrću, ali su ubrzo svi doznali istinu i gledali na pokojnoga kralja kao na mučenika.
Nakon sedam godina eklesiarhu manastira Dečani javi se u snu neki neobičan i neiskazanom svetlošću ozaren čovek i naredi da izvadi iz zemlje telo pokojnog kralja stradalca Stefana. – Eklesiarh u strahu ispriča svoje viđenje igumanu, Oprezni iguman uspokoji eklesiarha, uverivši ga da je to običan san. No posle nekoliko dana eklesiarhu se ponovi to isto viđenje. I eklesiarh opet izvesti igumana. Najzad, treći put tajanstveni čovek se javi ne samo eklesiarhu nego i igumanu, strogo im naredivši da urade što im zapoveda. Tada iguman izvesti o tome arhiepiskopa. Arhiepiskop sazva arhijerejski sabor, i crkveni klir, i sa njima dođe u Dečane. Posle molepstvija otvoriše grob kralja Stefana, i iz njega se po celome hramu, a i oko hrama, razli divan miomir; i svi ugledaše netljene mošti svetog mučenika. Tada se dogodiše nekoliko čuda: slepac jedan jedva se kroz narod probi do svetih moštiju, i kada lice svoje položi na grudi svetiteljeve, progleda. I mnogi drugi: hromi, raslabljeni, nemi i gluvi, isceljivahu se, dotičući se sa verom svetih moštiju svetoga kralja.
Kako tada, tako kroz vekove sve do sada, sveto telo svetoga kralja i danas potpuno celo počiva u kivotu pred ikonostasom u čudesnom hramu manastira Dečana, i čini čudesa neizbrojna, isceljujući ne samo pravoslavne nego i inoverce. Takva je milost, takvo čovekoljublje, hristonosnog i hristoljubivog kralja Srpskog, svetog Stefana Dečanskog, čijim bogoprijatnim molitvama neka Gospod blagi i nas grešne pomene u Carstvu Svome. Amin.
 
MOLITVA
SVETOM VELIKOMUČENIKU STEFANU DEČANSKOM
 
O SVETI care i hristoljubivi Velikomučeniče, od ranog detinjstva voleo si Gospoda Hrista i stradanja za Njega, – nauči i nas mnogogrešne voleti Njega i radosno stradati za Njega, jer bi nas to obnovilo, očistilo, osvetilo, i za Carstvo Nebesko pripremilo. Gresi naši odbaciše nas daleko od Boga našeg, no ti nas bogoprijatnim molitvama svojim privedi Bogu, što pre privedi, da nam se duše ne uguše u gresima i strastima. Svega si sebe priveo nezamenljivom Bogu i Gospodu našem Isusu Hristu živeći Njega radi i stradajući Njega radi, – nauči i nas, živeti Njega radi i stradati Njega radi. Znamo, Istina Njegova oslobađa od greha, i od robovanja đavolu kroz robovanje grehu. Ti nas, samilostivi Svetitelju, molitvenim posredovanjem svojim ka Gospodu nauči i zagrej ljubiti Istinu Njegovu i živeti njome, eda bismo se oslobodili robovanja đavolu kroz naše sitne i krupne grehe. Svaki greh je lažov; obećava med a daje otrov i jed, obećava raj a stvara pakao, obećava slasti a proizvodi strasti. Kroz svaki greh mi lažemo sebe. Zato te molimo, bogoljubivi care, nauči nas mrzeti greh, jer se i u najmanjem grehu krije đavo; i oduševi nas svom dušom voleti Gospoda Hrista, jer On jedini spasava ljude od greha i đavola.
Tvoj život na zemlji, sveti care, bio je – molitveno stajanje pred Gospodom, i svesrdno služenje Gospodu; nauči i nas molitveno stajati pred Gospodom i svesrdno mu služiti u sve dane života našeg. Mnoga iskušenja napadaju na nas; no ti nas, samilosni Pravedniče, spasavaj od njih, da ne poginu duše naše – od lenjosti naše, od lakomislenosti naše, od pohotljivosti naše, od vlastoljublja našeg, od gordosti naše, od slastoljubivosgi naše, od praznoslovlja našeg, od srebroljublja našeg, od gnevljivosti naše, od čovekougodništva našeg, od nerazumnog straha našeg, od maloverja našeg, od poluverja našeg, od neverja našeg. Spasavaj nas od svega toga, utvrđujući nas blagodatnom pomoću svojom: u Evanđelskoj ljubavi, u evanđelskoj veri, u evanđelskoj nadi, revnosti, postu, smirenosgi, krotosti, trpljenju, ispovedništvu, u evanđelskoj Istini, Pravdi, Neustrašivosgi, i u svakom dobru evanđelskom.
O, bogočežnjivi care, revnovao si za Isginu Hrisgovu mučenički, i postradao za nju velikomučenički. Zapali i nas svetom revnošću, da i mi junački stradamo za nju, i kad ustreba – mučenički radosno postradamo za nju, te da se i u nama grešnima i nedostojnima proslavi svesveto i svespasonosno Ime nezamenljivog Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista = Večne Sveglosti naše, Večnog Života našeg, Večne Radosti naše u obadva svega.
Mi mnogogrešni potomci tvoji, sveti care, patimo ili od maloverja, ili od poluverja, ili od krivoverja, ili od neverja. Molimo te i preklinjemo, dok nam savesti naše nisu sasvim izdahnule, pritekni nam u pomoć: molitvama i suzama svojim ka Gospodu spasavaj nas maloverne – od maloverja, nas poluverne – od poluverja, nas krivoverne – od krivoverja, nas neverne – od neverja, i utvrdi na s u svetoj i svespasonosnoj veri tvojoj pravoslavnoj: da po ugledu na tebe i mi njome i radi nje živimo, nju svim srcem ljubimo, u njoj heruvimski stojimo, nju svim bićem ispovedamo, za nju radosno stradamo, žrtvujući sve za nju, pa i samu dušu svoju.
Znamo, iz tvoga života i mučeničkog stradanja znamo, bogoslavni Velikomučeniče i care, da je najviša vrednost, i jedina svevrednost tvoga zemaljskog carstva, bio Jedini Istiniti Bog svih svetova – Gospod Isus Hristos, i služba Njemu i ljubav k Njemu. Svima i svemu ti si pretpostavljao ljubav k Njemu; zato si i velikomučenički radosno postradao ispovedajući Božansku Istinu Njegovu, Božansku Pravdu Njegovu, Božansku Veru Njegovu. Nauči i nas, hristočežnjivi Ispovedniče: da i mi Gospoda Hrista pretpostavimo svima i svemu; da i mi Njega ljubimo iznad svega; da i mi Njega neustrašivo ispovedamo i pred ljudima, i pred Anđelima, i pred đavolima; da i nas nikakvo stradanje za Njega, nikakva smrt za Njega, ne uplaši i ne odvoji od Njega. O, daj nam svete sile i svete snage da budemo Njegovi, samo Njegovi u svima svetovima, u kojima živi ljudska duša. Jer znamo, jer osećamo, svim srcem i svom dušom znamo i osećamo, da je On: večna radost naša – Radost iznad svih radosti; večna Istina naša – Istina iznad svih isgina; večna pravda naša – Pravda iznad svih pravda; večna ljubav naša – Ljubav iznad svih ljubavi; večni život naš – Život iznad svih života; večno blaženstvo naše – Blaženstvo iznad svih blaženstava. Za Njega živeti, za Njega po hiljadu puta na dan umirati, – o! daj nam te revnosti, tog ushićenja, tog umilenja, hristoljubljeni care i hristočežnjivi Velikomučeniče! Njega moli, Njega umoli, da se i u nama, tvojim mnogogrešnim potomcima, vrši Njegova svega Božanska vola, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.[70]
 
SPOMEN SVETOG
UROŠICE,
kneza Srpskog
 
UROŠICA beše sin kralja Dragutina. On i u braku očuva celomudrenost i čistotu. Upokoji se mlad i bi pogreben u manastiru Arilju. On toliko ugodi Gospodu, da mu iz groba tečaše miro.
 
SPOMEN BLAŽENOG
MAKSIMA,
Hrista radi jurodivog, Moskovskog Čudotvorca
 
MILOSRDNI Gospod otkrio je nekoliko puteva za spasenje i dostizanje večnoga blaženstva. Od tih puteva najmučniji i najteži jeste podvig dobrovoljnog jurodstva, dobrovoljne suludosti Hrista radi. Blaženi Maksim izabra sebi taj put, i nepokolebljivo iđaše njime do same končine svoje. Odrekavši se od svih udobnosti života, on skoro nag hođaše po ulicama grada Moskve, trpeći i mraz i žegu. Svojim izrekama on mnoge odvraćaše od zla i sokoljaše na podvige. On često govoraše: „Iako je ljuta zima, ali je sladak raj“. „Za trpljenje Bog daje spasenje“. „Bog je veliki, dolijaće nepravdi. Niti će On tebe, niti ćeš ti Njega obmanuti“. „Svaki se krsti, ali se svaki ne moli“.
Blaženi Maksim podvizavao se u prvoj polovini petnaestog veka. Behu to teška vremena za Rusku zemlju: ropstvo Tatarsko, glad, suše i kuga mučahu narod. Svojim trpljenjem sveti Maksim učaše ljude trpljenju. Vodeći ubogi život, on željaše da i drugi, zbog privremenih zemaljskih bogatstava, ne zaboravljaju na svoju dušu, i odvraćaše moskovske trgovce od nepravednog trgovanja: „Zakletva izdašna, a savest prodajna. Po bradi Avram, a no delima Ham“.
Posle takih podviga blaženi Maksim se prestavi jedanaestog novembra 1433. godine, i bi sahranjen u crkvi svetih Borisa i Gljeba u Varvarskoj ulici. Gospodu bi ugodno da svoga ugodnika proslavi čudesima. Tako, na svetiteljevom grobu 1506. godine bi isceljen čovek, kome beše zgrčena noga. Godine pak 1547. avgusta trinaestog biše otkrivene netljene mošti blaženog Maksima, i tada bi ustanovljeno praznovanje svetitelja. Potom bi podignuta crkva u ime svetoga Maksima, i u nju prenesene njegove svete mošti. I mnoga isceljenja bivaju od ovih svetih moštiju u slavu Božiju. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DRAKONA
 
ŽIVEO u vreme careva Dioklecijana i Dekija, igemona Nikejskog. Rodom iz sela Aravrake. Videvši kako nepravedno gone i kolju hrišćane, izađe pred igemona Dekija i ispovedi Hrista, izobličivši mnogoboštvo. Potom bi uhvaćen, mučen, bačen u tamnicu i na kraju posečen mačem.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kotuan – drevni grad u Frigiji. Frigija – velika oblast Male Azije.
  2. Oba cara carovali zajedno od 284. do 305. godine. Dioklecijan na Istoku, Maksimijan na Zapadu.
  3. Aleksandrija – znameniti grad, osnovan Aleksandrom Velikim oko 333. godine pre Hrista na južnoj obali Sredozemnog Mora; nekada bio centar nauke i prvi trgovački grad u svetu; u početku četvrtoga veka postao centar hrišćanstva i sedište patrijarha.
  4. Carovao od 306. do 336. godine.
  5. Isavrija – mala panonska oblast u Maloj Aziji; graničila: sa istoka Likaonijom, sa severa – jednim delom Frigije, sa zapada – Pisidijom, sa juga – Kilikijom. Glavni grad bio Isavra (sada Ulubunar), veoma bogat i mnogoljudan.
  6. Antonin – car Rimski, više poznat pod imenom: Marko Avrelije Filosof, carovao od 161. do 180. godine.
  7. 1 Mojs. 4, 4.
  8. 1 Mojs. 5, 24.
  9. 1 Mojs. 6, 9.
  10. Jak. 5, 10-11.
  11. Dan. 3, 50.
  12. Avgustopolj, poznat takođe pod imenom Saragose. Glavni grad Saragoske oblasti, na obali reke Ebro u Španiji.
  13. Valensija – glavni grad Španske pokrajine istoga naziva; jedan od najlepših i najznačajnijih gradova Pirinejskog poluostrva.
  14. Sveti Vikentije postrada 304. godine. Svete mošti njegove počivaju u Rimu, u crkvi njegovog imena, u manastiru izvan grada.
  15. Konstantin V Kopronim – carovao od 741. do 775. godine.
  16. Carovao od 775. do 780. godine.
  17. Olimp – gora u Miziji na Frigijskovitinijskoj granici u Maloj Aziji. Tu se nalazio znameiiti manastir „Simvoli“, u kome se podvizavao prepodobni Platon ispovednik. Spomen njegov 5. aprila.
  18. To je bilo 781. godine.
  19. Ovaj manastir osnovan 782. godine.
  20. Spomen svetog Josifa Crkva praznuje 26. Januara.
  21. U oktobru 790. godine, kada Konstantinu beše dvadeset godina.
  22. Prva mu supruga beše Marija, unuka svetog Filareta Milostivog, kneginja iz grada Amnije, Jermenskog plemena; Konstantin stupi sa njom u brak po volji svoje matere. Drugi carev brak sa Teodotijom, koja dotle beše dvorska dama, bi zaključen 795. godine.
  23. Goti su u to vreme živeli na donjem Dunavu.
  24. To bi godine 796.
  25. Tojest Krimski prezviteri i monasi. U to vreme na Krimu je bilo mnogo grčkih kolonija, osnovanih u dubokoj starini.
  26. U to vreme papom Rimskim beše Lav III (795-816. god.).
  27. Agarjani, tojest muslimani – Arabljani, koji su se tako nazivali po Agari, majci Ismaila, od koga je i proizašlo pleme Arabljana. U to vreme, koristeći se smutnjama na Vizantijskom dvoru, Arabljani su vršili pljačkaške nalete na pokrajine Vizantijske carevine.
  28. U Rimskoj i Istočnoj, Vizantijskoj carevini, patricijima su se nazivala lica najvišeg staleža. Antipatima = prokonzulima su se nazivali carski namesnici u pokrajinama i oblastima.
  29. Manastir „Neuspavljivih“ u Carigradu osnovao je u petom veku prepodobni Aleksandar (1- 430. god.). Posle njegove smrti monasi ove obitelji preseliše se u Vitiniju, severozapadnu oblast Male Azije; tu osnovaše svoj manastir, i docnije se opet vratiše u Carigrad. Monasi ovih manastira nazivali su se „Neuspavljivi“, što se u njihovim manastirima i danju i noću neprekidno vršilo bogosluženje.
  30. Prep. Teodor Studit bi postavljen za igumana Studitskog manastira 798. godine; i po nazivu ovoga manastira on je i prozvan „Studit“.
  31. Sv. prorok Mojsije Bogovidac, da bi uspešno vodio i rukovodio narod Izrailjski, izabra sebi za pomoćnike ljude poštene i pravedne (2 Mojs. 18, 19-27). Slično postupi i sveti Teodor Studit, radi što uspešnijeg vođenja i rukovođenja manastira i monaha.
  32. Nikifor I carovao od 802-811. g. Za carovanja Irine bio čuvar državne blagajne.
  33. Prejemnik sv. Tarasija, sv. Nikifor I (Ispovednik) patrijarhovao od 8o6-815. god.; upokojio se 826. god. Spomen njegov praznuje se 2. juna i 13. marta. – Spomen pak sv. Tarasija praznuje se 25. februara.
  34. To je bilo 809. godine.
  35. Trakija – oblast Vizantijske carevine, u severoistočnom kraju Balkanskog poluostrva.
  36. Pod varvarima, koji se dalje nazivaju Skiti, ovde se razumeju Bugari, koji su 809. godine pod vođstvom Kruma napali na severne pokrajine Vizantijske carevine.
  37. Nikifor I carovao od 802. do 811. godine. Njegov sin Stavrikije carovao samo dva meseca, a nakon tri meseca posle zbacivanja on umre.
  38. Mihail I Rangava, pašenog Stavrikijev, carovao od 811. do 813. godine. – Na Vizantijskom dvoru kupropalatima su se nazivali starešine dvorske straže.
  39. Lav V Jermenin carovao od 813. do 820. godine.
  40. Avgar, knez grada Edese, na jednoj pritoci reke Eufrata. Po predanju, još za života Spasiteljeva, Avgar ču za Njegova čudesa i uputi mu izaslanike sa molbom da dođe k njemu i isceli ga od bolesti. Spasitelj mu posla ubrus sa izobraženjem Svoga lika. Dodirnuvši se ubrusa, Avgar dobi isceljenje. Tako je postao Nerukotvorni obraz (= ikona) Spasov, koji je docnije – 16. avgusta 944. godine – prenet iz Edesa u Carigrad. – Opširnije o tome videti pod 16. avgustom.
  41. Sveti patrijarh Nikifor Ispovednik bi poslan u zatočenje 1. marta na ostrvo Prokonis, u Mramornom Moru; a na patrijaršiski presto bi doveden dvorski činovnik Teodot, ikonoborac. – Spomen Sv. Nikifora praznuje se 13. marta.
  42. Tropar Nerukotvorenom obrazu Spasiteljevom.
  43. Apolonija – naziv mnogih drevnih gradova, Ovde je reč o drevnom gradu u Iliriji, poznatom kao Jednom od istaknutih središta rimske obrazovanosti. Metopa – tvrđava Apolonije.
  44. Vonita. ili Bonit – u Maloj Aziji.
  45. Svetom Pashaliju, ondašnjem papi Rimskom (817-824. god.).
  46. Jerusalimskom patrijarhu Tomi I (+ posle 820. god.).
  47. Aleksandrijskom patrijarhu Hristoforu (805-836. god.)
  48. Pod Asijom razume se Mala Azija, ili tačnije – zapadni deo njen.
  49. Prepodobni Nikolaj Ispovednik, docnije iguman Studitski, t 868. godine. Spomen njegov praznuje se 4. februara.
  50. To ce dogodilo 819. godine. – Smirna: drevni znameniti grad na zapadnoj obali Male Azije; i danas – jedan od najnaprednijih gradova Male Azije.
  51. Prepodobni Tadej Ispovednik, učenik prepodobnog Teodora Studita; t 818. godine. Spomen njegov praznuje se 29. decembra.
  52. Mihail II Travlije ili Valvos, tojest mucavi, carovao od 820- 829. godine.
  53. Halkidon – glavni grad Vipinije, na severozapadnoj obali Male Azije, na južnom kraju Carigradskog moreuza, prema Carigradu. U Halkidonu držan Četvrti Vaseljenski Sabor 451. godine.
  54. Zvanje magistar označavalo je na Vizantijskom dvoru jednu od najviših pridvornih dužnosti. To je zvanje bilo veće od patricijskog.
  55. Nedaleko od Carigrada.
  56. Decembra 821. godine samozvanac Toma, koji je izdavao sebe za sina cara Konstatina VI i još pri kraju carovanja Lava Jermenina proglasio sebe carem u Maloj Aziji, dođe pod Carigrad. Bojeći se da pravoslavni ne pređu na njegovu stranu, car Mihail Valvos obeća da će sazvati sabor radi izmirenja njihovog sa goniteljima svetih ikona. Povodom toga sveti Teodor Studit i dođe u Carigrad. No sabor se ne održi, pošto samozvanac bi ubijen od svojih pristalica, i za cara Mihaila opasnsiti pe beše više.
  57. Akrit – rt u Vitiniji, blizu Nikomidije, prema Carigradu.
  58. Prepodobni Ilarion Dalmatski upokojio se 845. godine. Spomen njegov praznuje se 6. juna.
  59. Sofronije bio iguman Studitskog manastira od 851-854. godine.
  60. Paflagonija – oblast na severu Male Azije.
  61. Sardinija – veliko ostrvo u Sredozemnom Moru, na zapadu od Italije.
  62. Kralj Milutin vladao od 1282. do 1321. godine. Sveti spomen njegov slavi se 30. oktobra.
  63. Andronik II Stariji, Paleolog, carovao od 1281. do 1332. godine.
  64. Simonida je otputovala u Carigrad i posle proslavljenja moštiju Sv. Milutina, tamo stupila u manastir.
  65. Oblast na jugu današnje Grčke, na Peloponezu.
  66. Mihail Bdinski ili Vidinski (od grada Vidina na Dunavu) bio bugarekJš carem od 1323 do 1330. godine.
  67. Današnji Ćustendil.
  68. Iza grada Kosovske Mitrovice, na levoj obali reke Ibra.
  69. Porodimlje, mesto blagosloveno, mesto plodorodno, postade posle toga za narod Nerodimlje, mesto prokleto. – U povelji Dečanskoga od 1330. godine: Porodimlje; u povelji Dušanovoj – Nerodimlje.
  70. Ovu molitvu sačinio – mnogogrešni arhimandrit Justin (na Sv. velikomučenicu Zlatu 13/26. oktobra 1960. god. Manastir Sv. Ćelije).

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *