NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA NOVEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
9. NOVEMBAR
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ONISIFORA i PORFIRIJA
 
OVA dva divna muža behu mučeni za ime Hristovo u vreme cara Dioklecijana. Optuženi zbog vere u Hrista i izvedeni na sud, oni neustrašivo ispovediše da je Hristos istiniti Bog i Tvorac neba i zemlje. Zbog toga ih bezdušno tukoše po celome telu i na razne načine strahovito mučiše. Posle toga ih položiše na usijane železne lese, i tako pekoše; a slavni mučenici se u tim mukama radovahu i Boga blagodarahu, od koga im i dođe pomoć, te lako podnošahu muke. Videći svete mučenike gde se raduju i stoje iznad muka, svirepi mučitelji ih vezaše konjima besnim za repove, pa terahu konje po trnovitim, kamenitim i brdovitim mestima. Dugo vučeni tako, svetim mučenicima se tela pokidaše i raspadoše, i oni u tim mukama predadoše svoje svete duše svome mnogoželjenom Gospodu. Neki pak hrišćani noću tajno pokupiše ostatke svetih tela njihovih i česno sahraniše u mestu zvanom Pankean, gde od njih bivahu mnoga čudesa i isceljenja, u slavu Boga, divnog u svetima Svojim.[1]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SIMEONA METAFRASTA
 
DAROVITI Carigrađanin. Imao svetsko i duhovno obrazovanje. Postao carskim logotetom i prvim velikašem na dvoru. No živeo čisto i sveto kao istinski asket, podvižnik. Odlikovao se i velikom hrabrošću vojničkom i mudrošću državničkom. Zbog toga ga je car Lav Mudri veoma cenio, i jednom ga slao na Krit da pregovara o miru sa Arapima, koji u to vreme behu zauzeli ovo ostrvo. Svršivši uspešno ovu svoju misiju, on se vrati u Carigrad, i uskoro povuče od sveta i svetskih poslova, i zamonaši. Pisao žitija svetitelja, i to sastavio novih 122 životopisa i ispravio 539 životopisa. Upokojio se oko 960. godine. Iz tela njegovog poteklo blagouhano i celebno miro.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOBAHA KOLOVA
 
PREPODOBNI otac Jovan Kolov ubraja se među najveće podvižnike Misirske. Kolov znači Mali, jer beše maloga rasta. Još u mladim godinama on sa bratom svojim Danilom ostavi svet i ode u Skitsku Egipatsku pustinju.[2] Isprva on i njegov brat Danilo podvizavahu se u potpunoj usamljenosti. Ali potom Jovanu postade jasno da je njemu, prgavom i strasnom, u njegovom podvizavanju potrebno rukovodstvo iskusnijih podvižnika-staraca. Povod pak da to uradi, bi sledeći događaj. Jednom on sasvim neočekivano reče svome bratu i sapodvižniku: Neću više ni zašta da brinem, zato hoću da živim u pustinji bez brige, kao anđeo.
Rekavši to, on skide sa sebe svoje haljine i iziđe iz kelije. Te noći desi se veliki mraz: Jovan nag dugo se boraše sa studom. Najzad, ne mogući više da izdrži, on reši da se vrati u svoju keliju. A kada premrzli Jovan zakuca na vrata od kelije, iz nje se razleže Danilov glas: Ko je to? – Ja tvoj brat, odgovori Jovan; ne mogu više da izdržim mraz, i evo vratih se da poslužim tebi. – Odlazi, demone! odvrati Danilo, i ne sablažnjavaj me; anđeo se ne brine o telu svom i ne trebuje hrane.
Tada prepodobni Jovan razumede da se suviše pouzdao u svoje, još ne očvrsle u stradanjima i iskušenjima, sile, oseti svoju pogrešku i gorko zaplaka zbog nje. Danilo mu onda otvori vrata i reče: Brate moj, pošto imaš telo, to i moraš stradati zbog odela i tela.
Posle takog doživljaja i pouke Jovan uskoro ostavi Danila i uputi se k nekom starcu Pimenu.[3] On željaše da vaspita u sebi čvrstu volju, gotovu na svaki podvig i koja nikada ne napušta jednom izabrani put. A prepodobni Pimen i beše poznat upravo po čvrstoći i nepokolebljivosti svoje volje. Odrečenje prepodobnog Pimena od sveta beše tako bezgranično, da je on odbio videti se čak i sa svojom majkom koja je bila došla u Skit da ga poseti. K takome starcu čvrstog karaktera i krenu još kolebljiv u podvizima nestrpljivi, strasni i prgavi Jovan. Došavši k starcu Pimenu, Jovan obeća da će mu se povinjavati u svemu što on bude zahtevao od njega. Prepodobni pak Pimen, želeći da isproba Jovanovo trpljenje, naredi mu da zaliva jednu suvu motku, zabodenu u zemlju, sve dokle ne ozeleni. Takav trud morao je svima izgledati uzaludan. Ali Jovan je bez razmišljanja i sumnje zalivao ovo suvo drvo tri pune godine, iz dana u dan, dok zaista, po Božjoj sili, ozeleni ono drvo i plod donese. Tada prepodobni Pimen nabra plodove s toga drveta, odnese u crkvu i razdeli bratiji govoreći: „Braćo i oci, uzmite i jedite od ploda poslušnosti“. – A mnogobrojni svedoci toga čuda nazvaše to drvo „drvetom poslušnosti“.[4]
Došavši sa prgavom dušom k prepodobnom Pimenu, prepodobni Jovan steče u njega krotost i smirenost jagnjeta. Jednom mu reče neki brat: Ti imaš zlo srce. – Istina je, odgovori mu prepodobni Jovan; pa čak i više zlo nego što ti misliš. – Tako je umeo on krotko podnositi uvrede.
Živeći isprva pod tuđim rukovodstvom, prepodobni Jovan docnije i sam steče sposobnost da mudro rukovodi druge.
Tako, Gospod mu dodeli da bude rukovodilac i nastavnik prepodobnom Arseniju Velikom, koji se kasnije takođe proslavi velikim podvizima.[5] Ovaj Arsenije, patricije[6] po poreklu, dođe pravo u pustinju sa carskog dvora, gde je bio nastavnik dece cara Teodosija Velikog: Honorija i Arkadija. Ostavivši dvor gde je bio okružen velikim počastima, on, čovek četrdesetih godina, ipak srazmerno mlad, ali već duhovno opitan podvižnik, odluči da radi svog daljeg duhovnog razvitka i usavršavanja preda svoju volju prepodobnome Jovanu na njegovo bezuslovno raspolaganje njome. Nekima od bratije u prvo vreme izgledalo je čudnovato da čovek tako visoko obrazovan i tako znatnog porekla dođe k prostim i neukim starcima radi svog daljeg prosvećenja. Jedan od bratije ne mogade sakriti svoje ljubopitstvo, pa jednom prilikom upita Arsenija: Kako to ti, koji si izučio grčke i rimske nauke, išteš pouke od prostog i neprosvećenog starca? – Arsenije odgovori: Istina je da ja posedujem naučno obrazovanje, ali ja ne znam još ni azbuku onoga što zna ovaj prosti i neučeni čovek, jer je smirenost početak svih vrlina, kao što je azbuka početak svakog knjižnog napretka.
Tako Arsenije cenjaše smirenost koja je cvetala u obitelji nekada prgavog i gordeljivog Jovana. Tek posle nekoliko godina zajedničkog podvižničkog života, kada Arsenije ču tajanstveni glas koji ga je pozivao da beži od ljudi i boravi u ćutanju, pošto je „ćutanje koren bezgrešnosti“, prepodobni Jovan ga blagoslovi da se udalji u potpunu usamljenost i preda molitvenom tihovanju u pustinji. Međutim, silna ljubav prema njegovom smirenom nastavniku i svima njegovim učenicima primoravala je Arsenija, te je on ne jedanput ostavljao svoju pustinjsku usamljenost i ponovo se vraćao na neko vreme u obitelj.
Revnujući za svoje spasenje, prepodobni Jovan se sa istim takim usrđem brinuo i o spasenju drugih. U njegovo vreme življaše u gradu Aleksandriji neka devojka Taisija. Vaspitana od pobožnih roditelja, ona posle njihove smrti sve svoje nasleđeno imanje upotrebi na dobrotvorna dela. Skitski starci, među kojima življaše prepodobni Jovan, dolazeći u grad, ne jedanput nalažahu utočište sebi u njenom domu. I odjednom dopreše do staraca glasovi, da je Taisija već utrošila svoje imanje; i sada, pošto nije u stanju da se bori sa siromaštinom, pretvorila svoju lepotu i mladost u sredstvo za svoje izdržavanje. Doznavši za takav pad vrlinske Taisije, starci silno tugovahu, pa najzad rešiše da pokušaju odvratiti siroticu od njene pagubne zablude. Taj teški posao oni odlučiše da povere prepodobnom Jovanu. I obratiše mu se govoreći: Bog ti je dao mudrosti; a do nas su doprli glasovi, da naša velika dobrotvorka sestra Taisija živi vrlo ružno. Potrudi se, avo, otidi do nje i porazgovaraj s njom, eda bi posle tvojih reči došla k sebi. Prepodobni Jovan se pomoli Bogu, pa hitno krenu na put. Znao je on da u takvoj stvari ne treba oklevati. Svakoga časa Taisija je mogla tonuti u sve veće i veće grehe. I eto, starac je već stigao pred Taisijin dom, ali ulaz u njega sada je zatvoren za starca. Ranije su u njega ulazili svi kojima je bila nužna pomoć, a sada su ulazili samo oni koji su nosili sa sobom novce i dragocenosti. Starac se krotko obrati služavki sa molbom, da obavesti gospođu o njegovom dolasku. Ali sa promenom u raspoloženju gospođe dogodila se promena i u njenih služavki. Gruba služavka, znajući da ničeg zajedničkog ne može biti između smirenog starca i njene gospođe, odgovori strahovitom grdnjom na njegovu molbu. Prepodobni starac s krotošću primi njenu grdnju, i ponovi svoju molbu samo sa ovakim dodatkom: Kaži tvojoj gospođi i to, da joj mogu nabaviti dragocene stvari.
Tada služavka ode i izvesti gospođu o starom monahu. – Neka uđe, reče Taisija, jer monasi hodaju po obalama mora, pa ponekad naiđu na skupocene školjke i drago kamenje. – Prepodobni Jovan uđe kod Taisije, sede nedaleko od nje, uzdahnu duboko i zaplaka. – Zbog čega plačeš? s čuđenjem ga upita Taisija. Na pitanje prepodobni joj odgovori pitanjem: Šta je tebe odvratilo od Isusa Hrista, Ženika Besmrtnoga? Zašto si zaboravila na Njegove dvore i kaljaš sebe nečistim delima?
I odjednom nesrećna žena se opomenu Hrista, koga odavno beše zaboravila, a ljubavi prema kome su je učili u detinjstvu pokojni roditelji njeni. Reči starca Božijeg kao oganj spališe sav kukolj koji je zagušivao dobro seme, davno posejano u njenom srcu. Iskreno pokajanje brzo zahvati i potrese svo njeno biće. I ona u strašnom uzbuđenju povika: Oče! oče! kaži mi: ima li oproštaja za meni slične? – Ima, odgovori starac; Spasitelj svagda čeka i oprašta onima koji se istinski kaju. Pokaj se, i zbog tebe će se obradovati svi anđeli na nebu. – I Taisija moljaše starca: Vodi me, vodi daleko od ovog mesta! vodi kuda hoćeš, samo mi pokaži mesto zgodno za pokajanje. I Taisija ode sa starcem iz svog mnogim gresima oskvrnavljenog doma, ne učinivši nikakav raspored odnosno svoga grešno stečenog imanja. Ona sva goraše od plamene želje da se više nikada ne vrati na klizavi put greholjubivog života. A prepodobni Jovan, diveći se čudesnom dejstvu blagodati Božije i slaveći svemogućeg i milosrdnog Gospoda, vođaše svoju putnicu u sve pustija i pustija mesta, daleko od grešnoga grada, gde ona umalo ne pogubi sebe. Utom nastade noć. Zamorenoj putnici prepodobni načini uzglavlje od peska i reče: „Odmori se sada“. I zakrstivši je on se udalji od nje, očita svoje uobičajene večernje molitve, pa i sam leže da se odmori. I u snu starac vide ono mesto gde ostavi Taisiju, a ono okruženo neobičnim sjajem, koji se diže do samoga neba; i gle, kroz taj sjaj nebeski anđeo uznosi Taisijinu izmučenu dušu ka samom Gospodu. Čim se probudi od sna, starac odmah pohita ka mestu gde je bio ostavio Taisiju, i stigavši tamo on je stvarno nađe već mrtvu. „Jedan čas iskrenog pokajanja grešničinog zadovoljio je Milosrdnog Sudiju i vratio zabludelo čedo njegovom, prepunom ljubavi, Ocu“, – reče prepodobni. I provevši do svanuća u molitvama, on ujutru sahrani telo blažene Taisije. I vrativši se u manastir on pričini veliku radost svima monasima svojim kazivanjem o čudesnom pokajanju i proslavljenju poznate im Taisije.[7]
Prepodobni Jovan Kolov poznat je još i kao pisac. Pored mnogih izreka njegovih, koje su zapisali drugi monasi, od njega je ostalo podrobno i divno žitije prepodobnog Paisija.[8] Tor Paisija, koji je bio skrenuo s dobroga puta, prepodobni Jovan je obratio putu Gospodnjem i izvršio takav uticaj na njega, da je ovaj iznenada i bespovratno ostavio sve svoje imanje, povukao se u divlju pustinju, i tamo proveo svoj život u pokajanju. Opisavši u Žitiju mnoga čudesa, učinjena prepodobnim Paisijem, prepodobni Jovan čini ovakvu napomenu: Slušajući o prepodobnom Paisiju slavne i nadprirodne stvari, neka niko ne posumnja i neka niko ne pomisli, da sam ja išta dodao od sebe, eda bih povećao ugled milog mi oca. On je iznad svake ljudske hvale, i nisu mu potrebne pohvale od nižih, jer njega slave sveti angeli na nebeskim visinama. Ja pak kazujem ovo radi koristi onih koji slušaju i žele da podražavaju njegove vrline; ja iznosim samo ono što sam očima svojim video i ušima svojim čuo.
Ova kratka napomena dobro objašnjava ličnost prepodobnog Jovana kao pisca.
Blaženi otac naš Jovan upokojio se u petom veku, u vremenu između 422. do 430. godine. Mesto pak gde se upokojio jeste pustinja u blizini Koljcuma – današnjeg Sujeca. Svete mošti njegove nalaze se u crkvi svetog mučenika Mine u Egiptu Njegovim svetim molitvama neka Gospod pomene i nas u carstvu Svom. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
NEKTARIJA, EGINSKOG ČUDOTVORCA,
episkopa Pentapoljskog
 
OVA novojavljena zvezda na nebu Crkve Hristove, bogonosni otac naš Nektarije, rodio se u Silivriji Trakijskoj 1. oktobra 1846. godine od pobožnih i siromašnih roditelja Dima i Vasilike, dobivši na krštenju ime Anastasije. Prve temelje obrazovanja Anastasije dobi u svom rodnom mestu, a u četrnaestoj godini otputova u Carigrad, gde ga neki rođak primi za pomoćnika u trgovačkoj radnji. Još od ranog detinjstva se pokazala njegova ljubav prema knjizi. Kao dete pravio je knjige od komada papira, objašnjavajući majci kako želi da u knjige zapisuje reči Božje. Pravio je takođe od hartije i sveštene odežde, pokazujući time svoju ljubav prema svešteničkom pozivu i otkrivajući svoje buduće prizvanje.
Rad u trgovini nije ugasio u njemu tu žeđ za naukom. Svaki slobodni momenat koristio je za čitanje, razvijajući u sebi sve više ljubavi prema Crkvi. Pored svetovnih drevnih grčkih mislilaca i filosofa osobito je voleo da čita Svete Oce, iz kojih je ispisivao pojedina mesta radi sebe ali i radi drugih. Ponekad ih je, kako sam svedoči, ispisivao na hartiji iz radnje kojom je zamotavao robu, tako da je zajedno sa prodatom robom davao svojim mušterijama i poučne tekstove radi njihove duhovne koristi. Docnije je te duhovne tekstove sabrao u jednu knjigu pod nazivom „Riznica izreka“ i štampao.
Inače od samog detinjstva se odlikovao svojom usmerenošću na duhovni život, izdvajajući se time od svojih vršnjaka i pokazujući malo interesa za njihove nestašluke. Tako je i u Carigradu koristio svaku priliku da učestvuje na svakodnevnim bogosluženjima, noseći se još tada mišlju da primi monaški čin i da postane sveštenik. Tu u Carigradu on bi, posle nekog vremena, postavljen za vaspitača u školi metoha Groba Gospodnjeg: nižim razredima je bio vaspitač a sam je pohađao više razrede.
U svojoj dvadesetoj godini Anastasije napusti Carigrad i primi se da u selu Litiju na ostrvu Hiosu bude učitelj. Tu ostade sedam godina, poučavajući ne samo decu nego i odrasle ostrvljane, potstičući ih na pobožnost i vrlinu, koliko rečju toliko i ličnim svojim primerom. Pazio je na svoje ponašanje i provodio život uzdržljivosti i skromnosti. Često se posle predavanja povlačio u svoju sobu, provodeći slobodno vreme najviše u čitanju i molitvi. Hram ne samo što je redovno pohađao, dajući kao učitelj primer svima, nego je mnogo puta i propovedao u njemu Hristovu blagu vest spasenja.
Žeđ za dubljim duhovnim životom učinila je da postane česti gost „Novog manastira“ na Hiosu, koji obnovi starac Pahomije, monah svetog života, sa kojim je mladi učitelj Anastasije vodio duge i česte razgovore. Starac Pahomije mu otkri tajne svete monaške filosofije kao „nauke nad naukama i učvrsti u njemu žeđ za podvižništvom. Rszultat svega toga bilo je njegovo primanje angelskog obraza, koje se dogodi 7. novembra (1876. g.) u gore pomenutom manastiru na Hiosu. Mladi monah dobi ime Lazar, bi pribrojan manastirskom bratstvu i postavljen za sekretara. Svo bratstvo neobično ga je volelo zbog njegove revnosti i spremnosti da bude svima od pomoći.
Posle godinu dana rukopoloži ga mitropolit Hioski Grigorije za đakona u hramu svetih mučenika Mine, Viktora i Vikentija, davši mu novo ime Nektarije. Đakon Nektarije ostade u svom manastiru još dve godine, izučavajući sa još većim žarom Sveto Pismo i Svete Oce. Želja mu je bila da studira teologiju, ali za to nije imao novaca. No Bog umudri imućnog Jovana Horemina sa Hiosa i on ga posla da o njegovom trošku studira u Atini. Došavši u Aginu, Nektarije završi gimnaziju potom i Bogoslovski fakultet (1885.), trudeći se dan i noć. Pri završetku gimnazije umre njegov dobrotvor Horemin i on se no savetu prijatelja obrati za pomoć Aleksandrijskom patrijarhu Sofroniju. Blagodareći patrijarhovoj preporuci upisa se na fakultet u Atini, a kasnije dobi i stipendiju, koja mu omogući blagovremeni završetak studija.
Posle okončanja bogoslovske nauke đakon Nektarije otputova u Aleksandriju, gde ga rečeni Patrijarh rukopoloži za prezvitera u patrijaršijskom hramu Sv. Save Osvećenog (23.marta 1886. g.), proizvevši ga uskoro u čin arhimandrita, u hramu Sv. Nikole u Kairu. Ocenivši njegove sposobnosti i vrlinski život, Patrijarh mu poveri dužnost propovednika i sekretara Patrijaršije.
Budući svetitelj se pokaza veoma revnosan u svom poslu, vršeći svoju dužnost sa strahom Božjim i mnogom ljubavlju. Blagodareći njegovom trudu i zalaganju bi ubrzo živopisan hram Sv. Nikole. Za vreme svog svetog služenja ovaj hristoljubivi muž zadobi veliku ljubav naroda i steče poverenje, tako da posle tri godine svog boravka u Aleksandriji bi izabran za episkopa drevne Pentapoljske episkopije. Tako zapaljena svetiljka njegova bi postavljena na svetionik, da svetli svima svetloljubcima svetlošću evanđelske istine i vrline. Glas o njemu kao mužu punom vrlina i znanja još se dalje čuo, a ljubav narodna prema njemu sve više je rasla. No njegova jedina briga beše i dalje kako da ugodi Bogu i da bude od što veće duhovne koristi narodu Božjem.
Ugled, međutim, koji on steče za tako kratko vreme, i duhovna živost koju on izazva u Crkvi, ne bi svima po volji. Sve to, umesto da bude povod radosti, izazva kod nekih nerazumnih ljudi zavist. Ovi ljudi uspeše da ga opanjkaju kod patrijarha Sofronija. Oni počeše da šire vesti kako se on sprema da posle njega zauzme patrijaršijski presto, koristeći se narodnim poštovanjem i pridobijajući narod za sebe. Da bi ostvarili svoj cilj i što bolje uspeli u svojoj zamisli da otstrane Svetoga, pokušali su da uprljaju i njegov moralni lik. Patrijarh, avaj, poverova tim klevetama, tajno posejanim kao satanski korov, pa ga bez ikakvog suda ili saslušanja, razreši od poverene mu dužnosti. Prvo mu dozvoli da može ostati u patrijaršiji, ali uskoro posle toga uputi mu zahtev da napusti patrijaršijski grad i da. otputuje kuda hoće. Uzalud je svetitelj tražio objašnjenje za nepravedni postupak učinjen prema njemu; bez presude i optužbe on bi odbačen i proteran, tako da se celog njegovog zemaljskog života na njemu ostvarivaše blaženstvo Gospodnje: „Blago prognanima pravde radi.. .“
Narod, saznavši za njegov odlazak, tugovao je za njim i pisao mu: „Duboko smo ožalošćeni Vašim odlaskom, jer osećamo u srcu svom nenadoknadivi gubitak i smatramo za veliku štetu to što smo se lišili omiljenog Arhijereja i predobrog i izuzetno trudoljubivog klirika“.
Napustivši tako Egipat, „u nadi“, kako sam pisaše kasnije nasledniku aleksandrijskog trona patrijarhu Fotiju, „da će primiti pravdu u dan u koji. bude hteo Gospod“, – ovaj nezlobivi pastir slovesnog stada stiže u Atinu. Namera mu je bila da produži za Svetu Goru i da u njoj ostane, ali na savete prijatelja zadrža se u Grčkoj. Bio je bez sredstava za život; sve što je imao u Egiptu bio je razdelio sirotinji i upotrebio za štampanje dušekorisnih knjiga, a uz to bila su mu uskraćena sva arhijerejska primanja od momenta samog rukopoloženja. Tako ostade godinu dana u Atini, ni kod koga ne nalazeći razumevanja niti službe. A i to bi da bi Bog isprobao njegovo trpljenje i da bi njegova svetiljka što jače zasijala. Na kraju ga odredi Sveti Sinod Grčke Crkve za putujućeg propovednika u Evijskom srezu, njega koji je bio ukras Aleksandrijskog trona! On to primi sa smirenjem, vršeći savesno svoju dužnost. Posle dve godine bi premešten u Ftiotidsku i Fokidsku oblast, propovedajući i tu blagu vest Hristovu. Reč njegova bila je snažna i prosta a narav smerna i bratoljubiva, tako da je narod s radošću slušao blagu vest spasenja iz njegovih svetih usta.
Tu ostade Sveti godinu dana propovedajući i učeći narod, a potom bi postavljen za upravnika Rizarijeve Bogoslovije u Atini, gde ostade sve do podnošenja ostavke (1908. g.), koju podnese iz zdravstvenih razloga i radi želje da se povuče u manastir. Ova poznata Bogoslovija, koja je dala veliki broj vrsnih trudbenika u vinogradu Gospodnjem i radnika na prosvećivanju narodne duše, pre njegovog dolaska ne beše nažalost u dobrom poretku i stanju. Preuzevši školu u svoje ruke, on, zbog svog svetog života i izuzetnog obrazovanja i crkvenog i svetovnog, zbog načina ophođenja i prema učenicima i prema svim ostalim u školi, zadahnu školu novim duhom, zadobivši poverenje svih. Novi Rektor istovremeno je upravljao školom i predavao Pastirsko bogoslovlje i druge predmete, pisao brojne dušekorisne spise i bio duhovni otac, i to ne samo onih u školi već i mnogih van nje. Živeo je životom prostog monaha, smireno i sa poštovanjem se odnoseći prema svima, malima i velikima. I dalje je propovedao neumorno slovo Božje u školskoj kapeli, gde su mnogi dolazili i sa strane da čuju njegovu reč punu sile i mudrosti, da se ispovede kod njega i prime očinski savet. Često je služio i propovedao i van škole u hramovima Agine i Pireja. Njegova ličnost i reč privlačili su duše kao magnet gvožđe, njegova pouka ostavljala je duboke tragove u srcima ljudi, jer je bila „delatna i solju začinjena“.
Kakav je bio njegov odnos prema svima kao i prema potčinjenima, svedoči sledeći dirljivi primer. Jedan siromašni služitelj po imenu Lukijan razbole se i bi smešten u bolnicu, gde ostade nekoliko meseci. Izišavši iz bolnice posle dugog bolovanja, on je smatrao da je na njegovo mesto neko drugi postavljen. Budući u velikom strahu, on jedno jutro porani da vidi ko to održava tako čistu školu u njegovom otsustvu. Na svoje zaprepašćenje on nađe Mitropolita i upravitelja škole Nektarija, kako čisti školske hodnike i klozete. Naime, sve vreme bolovanja ovog služitelja, Svetitelj bi ustajao pre svih, da ga niko ne vidi, i vršio dužnost otsutnog čistača, ne želeći da ga ostavi bez posla i parčeta hleba. Sveti Upravitelj zapreti strogo dotičnome da o tome ne govori nikome, inače će ga, reče mu, onog momenta otpustiti iz službe. Ovaj, duboko dirnut takvom svetiteljevom ljubavlju, celiva njegovu sv. desnicu i nikome ne kaza o tome sve do Svetiteljevog upokojenja.
Takođe je ovaj prognani Arhijerej pomagao tajno i siromašne đake i druge siromahe, ne zaboravljajući ni ostrvo Hios, na kome je nekad službovao i primio angelski obraz i đakonski čin. Osobito se starao o školi u kojoj je nekad bio učitelj, sam i preko dobrotvora, kao i o svom manastiru sa kojim je bio u stalnoj vezi. Jednom rečju, njegova sveta ličnost i prolazak kroz Atinu i Pirej i druga mesta Grčke, bio je blagoslov Boga „koji pohodi narod svoj“ preko ovog novojavljenog Svetitelja. Kao „žar duhovnog ognja“ on ožive propoved, koja beše zamrla; u mnogim dušama razgore ljubav Božju i udahnu božansku toplinu u život Crkve i u međuljudske odnose.
Njegov uticaj na učenike u školi beše veliki, ne prosto prenošenjem znanja na njih, nego još više svetlim i svetim primerom svojim. On nije vaspitavao vlašću i primenom prinude, nego ljubavlju i buđenjem stida. Tako, na primer, kada se jednom neki od njegovih učenika potukoše, i ne željahu da se pomire, on umesto da njih kazni, ćutke naloži na sebe samog najstrožiji post i gladovanje za tri dana. Nije onda nikakvo čudo što iz takvog blagog i hristopodobnog korena niče niz vrednih i izuzetno revnosnih poslenika na njivi Gospodnjoj, koji naučeni njegovim primerom izvedoše kasnije mnoge duše na sveti put Gospodnji. Među njegovim učenicima bilo je episkopa, profesora univerziteta, smernih sveštenoslužitelja oltaru i propovednika, vaspitača i učitelja. Jedan od njegovih učenika, Milonas Nikola, koji je služio kao prezviter u hramu Svete Ekaterine na Plaki u Atini, bio je osnivač Pravoslavnih hrišćanskih zajednica i prvi pokretač u novije vreme katihetskih škola za vaspitanje dece. Učenik Svetoga bio je i nedavno preminuli prezviter Angelos Nisiotis, koji sabra mnoge duše oko atinskog hrama „Životodajnog Istočnika“ Presvete Bogorodice, u kome je služio duga svenoćna bdenija, probudivši mnoge za duhovni život i izvevši ih na put spasonosnog pokajanja. Iz broja njegovih učenika je i divni propovednik blagovesti i pokajanja u gradu Patri na Peloponezu, otac Gervasije Paraskevopulos. Sa svetim Nektarijem su bili duhovno povezani, smatrajući sebe njegovim smirenim učenicima i prijateljima po Bogu, i dva prepodobna starca – podvižnika naših dana: arhimandrit Amfilohije Patmoski, koji je nedavno blaženo preminuo, i još živi propovednik pokajanja i divni preporoditelj duša arhimandrit Filotej Zervakos, iguman sa ostrva Parosa u Egejskom moru.
Otac Amfilohije (Makris) sa Patmosa svedočio je pred mnogima da je, po usnuću Svetog Nektarija i blagodatnom proslavljenju njegovih svetih moštiju, on sam dobio od svetih moštiju Svetiteljevih čudesno isceljenje. Naime, njemu se bio zarazio prst na desnoj nozi i trebao je biti hitno odsečen, ali su se lekari ustručavali da ga operišu jer je o. Amfilohije imao tada i šećernu bolest, pa je rana mogla ostati nezaceljena. Tada je bolesnik zamolio da mu donesu deo moštiju Svetog Nektarija, i kada mu je molba bila uslišena i deo svetih moštiju donet, on se te noći iskreno pomoli Svetitelju kao prijatelju Božjem i svojem (jer je sa njim zajedno živeo jedno vreme u keliji i služio ga) i Svetitelj milostivo usliši njegovu molbu i. blagodaću Svetoga Duha isceli mu prst na nozi već te iste noći, tako da ujutru operacija nije više bila ni potrebna.[9]
Sveti Nektarije je često posećivao i egzarhiju Svetog Groba Gospodnjeg u Atini. Jednog dana reče on tadašnjem parohu u egzarhiji: „Kad čovek shvati cilj svoga života, i da je on čedo Oca Nebeskog, to jest Najuzvišenijeg Dobra, tada sa prezirom gleda na dobra ovoga sveta. Da, vrlinski čovek trpi iskušenja i poniženja, ali se u dubini srca svoga raduje, jer mu je savest mirna. Svet mrzi i prezire ljude vrline, ali im i zavidi, jer biva ono što su govorili i naši pretci: „vrlini se i neprijatelj divi“. Ovim rečima kao da je Svetitelj opisivao i svoj životni put. Jer je upravo i on nepravedno stradao i trpeo, ali mu je savest uvek bila mirna, i zato su mu se i drugi divili.
U leto 1898. godine posetio je Svetitelj Goru Atonsku. Njegova bezazlenost, smirenje i duboka pobožnost učiniše izuzetan utisak na svetogorske podvižnike. Istina, i do Svete Gore su bila stigla protivrečna mišljenja o Pentapoljskom prognaniku, jer smrad zle reči i klevete daleko stiže, pa je zato i ovde bilo onih koji su sa sumnjom gledali na Svetitelja. Ali su ga prepoznali oni kojima je Bog otvorio oči za svetlost i pravdu i svetost. Ova poseta i duhovni razgovori sa Svetogorcima, pomogoše i Svetome da još bolje i dublje shvati monaški život i zavoli pustinjačko tihovanje, za koje mnoga u to vreme, zatrovani nezdravim duhom ovoga sveta, govorahu da je nepotrebno.[10]
U to vreme se upokoji Aleksandrijski patrijarh Sofronije i mnogi smatrahu da će za njegovog naslednika biti izabran Nektarije Pentapoljski, kao muž izuzetnih vrlina i obrazovanja, sa kojim ni jedan među aleksandrijskim jerarsima onog vremena nije mogao da se takmiči. No Bogu bi ugodno da bude izabran Fotije, i da poniženje Svetoga ne prestane, kako bi kroz krst i trpljenje, umesto da bude privremeni ukras Aleksandrijskog trona, postao večiti njegov ukras i duhovni otac i patrijarh cele Hristove Crkve, kao i iscelitelj svih poniženih i uvređenih. Smatrajući da je došao čas njegovog opravdanja i sređivanja njegovog nenormalnog kanonskog položaja kao arhijereja, Sveti se obrati u vezi toga novom patrijarhu pismom punim smirenja (1902. g.), ali na njega ne dobi nikakvog odgovora! Posle jedanaest meseci on se povodom toga obraća za savet Carigradskom patrijarhu Jeremiji III, izražavajući pred njim čuđenje povodom svoga slučaja, jedinstvenog, kako s pravom kaže, u crkvenim analima: da može postojati Arhijerej razrešen dužnosti, bez ikakvog suda i presude, koji ni jednoj Crkvi ne pripada!
No ovom smernom sluzi Svome, lišenom vlasti i časti, Bog darova jedinu pravu i neprolaznu vlast nad ljudskim dušama: da bude duhovni roditelj i preporoditelj i prosvetitelj mnogih, i za života i posle smrti. Uistinu su čudni i divni putevi Gospodnji! U Atini i Pireju, kao što rekosmo, oko njega se okupljahu mnoge pobožne duše, imajući ga za svoga duhovnog oca i učitelja. Tako, jedna grupa pobožnih žena, njegovih učenica, zažele da se povuče u manastir i da se preda monaškom životu pod njegovim rukovodstvom. Budući da je i sam bio naklonjen monaškom tihovanju, i kao takav i probudio u njima tu i takvu žeđ, on se odazva rado njihovoj svetoj želji i reši se da im pomogne u osnivanju manastira.
Tražeći pogodno mesto za osnivanje manastira, na kraju ga nađe na obližnjem ostrvu Egini,[11] pored gore zvane Paljohoron, gde je nekad bilo sedište Eginskog episkopa. Ovde se ranije podvizavao Sv. Dionisije Zakintski kao mitropolit[12] i tu i do danas postoje desetine sačuvanih crkava i crkvica, (bez ijedne svetovne zgrade), svedoci pobožnosti i vere nekadašnjih hrišćanskih pokolenja. Tu na mestu zvanom „Ksantos“, udaljenom sat i po hoda od mora, po blagoslovu Atinskog arhiepiskopa Teoklita, Sveti Nektarije osnova manastir (1904. g.), posvetivši ga Svetoj i Životodajnoj Trojici, izvoru i uvoru svega postojećeg. Na tom mestu su postojali ostaci poluporušenog manastira „Životodajnog Istočnika“ u kome se nekad, po mesnom predanju, podvizavala prepodobna Atanasija Eganska (praznuje se 18. aprila). Ova prepodobna djeva Hristova pređe kasnije u Solun, bežeći zajedno sa prepodobnom Teodorom i Teopisgom ispred gusarske opasnosti. Osnovavši ovde ženski manastir, Svetitelj za prvu nastojateljicu manastira postavi telesno slepu ali duhovno vidovitu i čednu monahinju Kseniju, njegovu učenicu, oko koje se sabra sveto opštežiće sa strogim monaškim pravilima i pod njegovim duhovnim rukovodstvom.
Godine 1908. Sveti podnese ostavku na dostojanstvo Upravnika škole (Bogoslovije) i pređe i sam u manastir kao duhovnik i sveštenoslužitelj. Tu on provede ostatak svoga zemaljskog života u molitvi i postu, u umnom i telesnom trudu. Kao što je i u školi obrađivao školsku baštu, zajedno sa decom, poučavajući ih trudoljublju i radu, tako je i ovde učestvovao u obnovi manastira i održavanju bašte sopstvenim rukama. Kao i ranije tako i sada Sveti se bavio pisanjem dušekorisnih knjiga i pesama u slavu Svete Trojice i Bogorodice Djeve.
Mnoštvo vernih, i sa Egine i van nje, skupljalo se u manastir da učestvuje na bolosluženjima Svetiteljevim, slušajući njegove propovedi i tražeći od njega duhovnog saveta. Prosti narod Eginski brzo oseti da se ovde ne radi o običnom sveštenoslužitelju, nego o istinskom čoveku Božjem. Stekavši veliko poverenje u njega, narod je dolazio da traži njegove molitve za razne potrebe, s dubokom verom da njega sluša Bog. Došlo je bilo vreme da onaj koji je često i dugo ponižavan i preziran od ljudi, bude proslavljen od Boga. Tako, umoljavan od sveštenstva i naroda za vreme velikih suša, Svetitelj u dva maha otvori nebesa svojom molitvom, te se bogata kiša izli na ostrvo Eginu. Isto tako, Sveti je činio i druga čuda: jedna žena koja je bolovala od teške glavobolje, isceli se njegovim molitvama. Jedna devojka opet.iz sela Halazmeni, koja je bolovala od hronične temperature, bi takođe isceljena posle ispovesti kod Svetoga i posle njegovih molitava. Neka pak druga, koja je bila verena za jednog mladića, ali nervno bolesna i đavoimana, takođe zatraži pomoć od Svetoga Nektarija. On, pošto joj pročita molitve i ispovedi je, stavi na nju arhijerejske odežde, i ona otide potpuno zdrava. Evo još nekoliko događaja koji svedoče da je Bog još tada počeo da proslavlja slugu Svoga Nektarija.
Za vreme Prvog svetskog rata monahinje namisliše da nabave žita i namirnica za rezervu, predviđajući ratne nevolje. Svetitelj, međutim, oštro ih ukori i reče: „Ako to uradite, onda nas stvarno očekuje velika glad“. Videvši da se on tome vrlo protivi, monahinje odustadoše od svoje namere. Ali zato Bog, po blagoslovu i molitvama Svetoga, umnoži ono hrane što su imali: ne samo što su one imale dovoljno za manastirske potrebe, nego su imale i za sve one koji su u toku rata dolazili u manastir.
Sestra koja je posluživala Svetoga, često je u snu videla nekog mladića koji je stajao uz Svetitelja. Kada bi ga ona upitala: da li Vladici nešto treba, odgovarao joj je: „Obavestiću te kad bude potrebno“. To se osobito dešavalo kad je Svetitelj oboleo. Ponekad je ona tog mladića videla i u budnom stanju: dok je Svetitelj služio mladić bi stajao pored njega, izgledao je obučen u vojničko odelo sa munjesjajnim likom. Druga pak sestra, koja je prisluživala u oltaru kao đakonisa,[13] vide za vreme svete Liturgije, i to u momentu kad je Sveti Nektarije izgovarao reči „Tvoja od Tvojih“, veličanstvenu Gospođu, koja je držala Dete u naručju, i kako Ona ušavši kroz carske dveri stade pored Svetoga. Kad je Sveti izgovorio reči „Osobito za Presvetu, Prečistu“ … , Ona ispruži ruke i predade mu Dete. Ovo je sestra videla u potpuno budnom stanju. Ova i još mnoga čudna zbivanja, koja su se desila dok je Sveti još bio u životu, pamte i do danas sestre monahinje, očevidci u manastiru Svetoga, a i neki pobožni Eginjani. Svetitelj je sve ovo, kao i ostale svoje vrline, skrivao od ljudi, ali se ne može sakriti grad koji na gori stoji. On se već bio pročuo kao čovek sa dubokim rasuđivanjem, koji kad daje duhovni lek sjedinjuje strogost sa ljubavlju i snishođenjem, upravljajući se uvek prema bolestima i prema moćima bolesnika. Mnoga klirici iz Atine i Pireja dolazili su kod njega za ispovest i duhovni savet. Imao je on i dar da predvidi ono što će se desiti, o čemu svedoče mnogi koji su se kod njega ispovedali. Sveti provede tako oko trinaest godina u manastiru, vodeći na „pašnjake spasenja“ poverene mu duše i sve one koji su tražili od njega duhovne pomoći.
No ni u manastiru Svetitelj ne bi pošteđen od iskušenja i kleveta. Atinski arhiepiskop Teoklit I, koji mu je i dao blagoslov za osnivanje manastira, kasnije, pod uticajem zlobnih ljudi koji su klevetali Svetoga za tobožnje zloupotrebe i nečisti život, poče da sumnja u njega i njegov duhovni posao. Zato je često slao svoje izaslanike da vrše preglede i ispitivanja u manastiru i da saslušavaju Sv. Nektarija. Isto nepoverenje prema njemu gajio je i Teoklitov naslednik, arhiepiskop Atinski i potonji patrijarh Carigradski Meletije Metaksakis, koji je docnije kao patrijarh, svojim nerazumnim reformama i gordom samovoljom, naneo ne malo zla Crkvi. Prilikom jedne njegove posete manastiru, radi saslušanja Svetoga, u njegovoj pratnji bio je i tadašnji đakon Atinagora, potonji Carigradski patrijarh, koji Svetoga i pribroji liku Svetih, pobeđen silom Božjom i čudesno posvedočenom svetošću i nevinošću ovog novog Jova trpeljivog.
Na dve godine pre svoga upokojenja još jedno strašno poniženje pretrpe ovaj smireni i sveti Starac Eginski, i to od istražnog sudije Pirejskog Grigorija T. Povod za to bila je jedna manastirska iskušenica. Njenu majku, koja beše napustila i ćerku i muža, živeći bludno, uze đavo pod svoje i ona optuži, kod Arhiepiskopa i kod rečenog sudije, Preosvećenog Nektarija i njegov manastir da su joj oni zaveli ćerku. I dok je sudija, poverovavši lažima ove nesrećne žene, vršio istragu u društvu dva policajca, ponižavajući i optužujući Svetoga najstrašnijim optužbama, dotle je Sveti trpeljivo ćutao, kao Gospod Hristos pred Pilatom, jedino dižući prst i oči prema nebu i ni reči ne izgovarajući. Izbezumljeni sudija podvrže dotičnu devojku čak lekarskom pregledu, ali bi posramljen. Jer iskušenica se nađe potpuno nevina, iako beše odrasla u nesrećnoj porodici i napuštena od majke. Posle pak nekoliko meseci Lođe žena ovog sudije i moljaše kroz plač Svetoga da oprosti njenom mužu i da se pomoli za njega Bogu. Naime, ovaj se sudija iznenada razbole od gangrene, i lekari su bili nemoćni da utvrde razlog bolesti njegove i da mu pomognu. Nezlobivi Arhijerej Hristov, umesto osvetoljubivosti za strašno poniženje, zažele čak da pođe do dotičnog i da ga poseti u bolnicu, ali ga u tome spreči sopstvena bolest. On se moljaše za sudiju da mu Gospod oprosti i pomiluje ga. No posle pet dana, sudija umre u bolnici, oko ponoći, u strašnim mukama.
Tako se podvizavao ovaj blaženi muž i strpljivo podnosio sva iskušenja i ljudsku zlobu. U starosti njegovoj, duhovnim stradanjima njegovim biše pridodata i telesna. Obolevši od prostate, skoro godinu i po dana je trpeo bolove ne govoreći nikome o svojoj bolesti. Tako bolestan, zažele da se pokloni čudotvornoj ikoni Majke Božje koja se nalazila u manastiru Hrisoleondise, udaljenom od njegovog manastira Svete Trojice na sat hoda. Sa njim pođu (sredinom avgusta 1920. g.) i tri sestre monahinje. Pošto zbog bolova nije mogao da ide peške, Sveti uzjaha na mazgu i tako stiže u manastir. Tu ostade petnaest dana, moleći se i klečeći pred svetom ikonom Bogomatere, prema kojoj je gajio još od ranije osobito poštovanje. Na povratku iz manastira, stigavši na jedno mesto, gde ima kamen u kome je uklesan znak Časnoga Krsta, skide se sa mazge, pa poče da se moli sa uzdignutim rukama, i beše kao van sebe. Videvši to monahinja Nektarija (koja je i danas još živa), pomisli da mu se nije nešto desilo, pa ga prodrma rukom. On joj reče: „Prekinu me u molitvi“. Oči su mu bile prepune suza, kao i kad je napuštao manastir celivajući poslednji put ikonu. Ubrisa suze pa okrenuvši se prema horizontu, reče: „Hoću da poslednji put blagoslovim manastirčić moj i sve hrišćane na ostrvu, jer za kratko vreme putujem“. Nektarija (onda se još zvala Agapija), iznenađena njegovim rečima i ponašanjem, upita: „Kuda?“ – „Na nebo“, odgovori Svetitelj.
Saznavši sestre u manastiru za njegovu bolest, moljahu ga da pođe u bolnicu. On odbijaše jedno vreme, ali na njihove uporne molbe na kraju popusti, i bi prebačen u Atinu (u bolnicu „Areteion“). Tu na bolesničkoj postelji provede poslednja dva meseca svoga mukotrpnoga i svetoga života, i onda počinu od trudova svojih. Sveti Nektarije se upokoji u Gospodu uoči devetog novembra 1920. godine, u sedamdeset četvrtoj godini svog zemaljskog života i stranstvovanja.
Još dok je Sveti bolovao, jedna od sestara monahinja nađe se u snu na nekom divnom mestu, na kome beše novosazidan kameni dvorac, koji nekakav mladić pregledaše da nema kakav nedostatak. Kad vide da je dvorac u svemu savršen, zaključa ga. Sestra ga tada upita diveći se: čiji je to dvorac? – Mladić joj odgovori: „Nektarijev“. – Ona ga ponovo zapita: „Otkud njemu takav dvorac kad je on ubogi siromah?“ – I opet ču odgovor: „Nekgarijev je“. To Bog pripremi na nebu obitalište ovom novojavljenom svetioniku Crkve Svoje, na zemlji poniženom i ubogom, a pred Bogom uzvišenom i proslavljenom.
Svete mošti Svetog oca Nektarija biše prenesene prvo u bolničku kapelu a potom u Pirejsku luku kod hrama Svete Trojice, gde se uskoro okupi mnoštvo naroda, kome je on nekad blagovestio radost Vaskrslog Hrista i Njegovu nauku. Na njegovom mirnom i spokojnom licu mnogi primetiše nešto neobično: kao da se znojilo nekim miomirnim znojem od koga je bila mokra i kosa i brada, i taj miris se širio oko sanduka. Njegovo verno duhovno čedo Kosta Sakopulos, kome je Sveti bio i otac i majka, brisao je pamukom ovaj miomirni znoj, zadivljen onim što se zbiva i pogružen u tugu za svojim duhovnim roditeljem. Neki od tu prisutnih uzimahu od njega gučice toga pamuka, pobožno se mažući time po licu i zadržavajući to radi blagoslova.
Sveto telo ovog čoveka Božjeg bi odatle ukrcano na lađicu i plovljaše plavim i kao njegova duša čistim vodama morskim prema ostrvu Egini. Sav narod sa sveštenstvom i monaštvom ostrva beše mu izašao u sretanje. Uz tužnu zvonjavu svih ostrvskih zvona, uz prisustvo pomesnih vlasti, sveštenstva i monaštva, bogoslova Rizarijeve Bogoslovije obučenih u mantije, i mnoštva naroda, zemni miomirisni ostaci Sv. Nektarija biše na rukama preneseni od mora do manastira, oko dva sata hoda. Djeve monahinje, učenice njegove, sa prepodobnom i slepom Ksenijom na čelu, i sav narod, oplakivali su odlazak Svetoga sa zemlje. Posle izvršenog opela u manastiru, uz prisustvo mnoštva klira i naroda, mošti Svetoga biše sahranjene u crkvenom dvorištu s južne strane, tri dana posle prispeća u manastir.
Pored svetog mira, koje se širilo od moštiju usnulog Jerarha Hristovog sve do momenta njegovog pogreba, dešavahu se i druga čudna znamenja oko Svetiteljevih moštiju. Tako, na dan njegovog blaženog usnuća, desi se da muž neke pobožne žene celiva ruku Svetoga prilikom prenosa njegovog tela na Eginu, i zadivljen, oseti neku čudnu toplinu od nje. To toliko podejstvova na njega da od nepobožnog i, bezmalo, bezvernika, postade veoma pobožan. Njegova žena, videvši tu naglu promenu kod muža, zažali što se i ona ne udostoji da celiva mošti Sv. Nektarija. I gle, sledeće noći javi joj se Svetitelj u snu. Ona se nađe kao u nekom hramu; na svetim dverima stajao je Sv. Nektarije, služeći službu, obavijen nebeskom svetlošću, dok prisutni narod vikaše: „Nektarije se posvetio“. Tada se ona sa svojim detetom probi kroz narod, primi blagoslov od Svetoga i radujući se vrati se domu svome. Kad je dotična žena, posle izvesnog vremena posetila manastir, vide tamo jednu sliku koja je bila potpuno istovetna sa likom koji joj se javio u snu. To je bila slika Sv. Nektarija, koga ona nije poznavala za života.
Šest meseci posle pogreba, povodom jedne nadgrobne ploče koju pokloni Bogoslovija za grob Svetiteljev, javi se potreba da se grob popravi, da bi mogla da se postavi ploča na njega. Pri tom je trebalo pomeriti i sanduk sa telom. Međutim, igumanija se bojala da to radi, plašeći se od smrada koji se javlja zbog raspadanja tela. Dok su nju tako mučile pomisli, koje nikom ne saopštavaše, jedne noći javi se Svetitelj jednoj od sestara u snu i reče joj: „Šta radiš, čedo?“ – „Dobro sam, Vašim molitvama, Oče“, odgovori ona. „Sagni se da te prekrstim“, reče joj on po svom običaju dok je bio živ. Ona se saže, a on joj opet reče: „Pomiriši me da vidiš da li zaudaram“. Ona odgovori da ne zaudara. On joj tada reče otvorenije: „Smrdim li?“ – Ona odgovori: „Ko kaže da smrdite, Preosvećeni? Kako je moguće da smrdite?“ – Svetitelj će na to: „To kaže igumanija“. „Koja igumanija?“ upita sestra. „Igumanija Ksenija“ ponovi Svetitelj, pa dodade: „Pogledaj me, čedo, da li mi što nedostaje?“ – i pokaza joj leđa, ruke, noge. „Zar nisam celokupan?“ – „Jeste“, odgovori monahinja puna straha i trepeta.
Ovo svoje viđenje monahinja odmah saopšti igumaniji. Ona zadivljena, reši se na privremeno pomeranje časnih moštiju iz groba, dok se ne postavi nadgrobna ploča. Kada zatim čika Mico, zidar, izvadi sanduk i postavi ga na puteljak pored bora, pod kojim je Svetitelj bio sahranjen, svi prisutni iznenađeni videše da je telo njegovo potpuno nedirnuto. Sveti Otac je izgledao kao da spava, a iz njegovog tela se širio neopisivi miris. Skrštene ruke behu žute i čiste kao vosak. Tada telo Svetoga prenesu u njegovu sobu, gde je ostalo dva dana i dve noći, sve dok grob nije bio pripremljen i ono ponovo spušteno u njega.
Grob Svetoga bi otvoren ponovo posle tri godine. Njegovo sveto telo beše u istom stanju, kao da blaženo spava, a neopisivi miris i ovog puta ispuni svo manastirsko dvorište. Tako celo i nedirnuto telo njegovo ostalo je više od dvadeset godina i dva puta preoblačeno, na radost vernih a na divljenje i nedoumicu nevernih i malovernih. Mnogi su se u čudu pitali: Zar je moguće da u ovom našem grešnom i strastoljubivom veku, ponovo nebo siđe na zemlju i zemlja rodi takav miomirni cvet? A mudrošću Božjom prosvetljeni odgovarali bi im: Uvek je isti Bog, i svako vreme je pogodno za spasenje, i od Boga dato da rađa svete ljude. I zaista, Bog u svakom vremenu rađa i preporađa sve one koji uzmu krst svoj i pođu za Hristom, kao Čudotvorac Eginski Sv. Nektarije.
Čuvajući dvadeset godina neraspadnuto i puno miomira telo Svetoga, Bog kao da je hteo da njime posrami sve one koji su Svetoga klevetali za života, pokazavši time svima da je ono bilo sasud Duha Svetoga a ne sasud greha. Posle toga, ono se raspade i vrati majci zemlji, da i time izvrši zapovest Gospodnju, ali ne prestade i da čudotvori preko svojih svetih ostataka. Konačni pak prenos preostalih moštiju Sv. Nektarija u njemu posvećeni hram, sazidan uz hram Sv. Trojice, bi izvršen drugog septembra 1953. godine, uz prisustvo mitropolita Idre i Egine Prokopija i mitropolita Ilijskog Antonija i mnoštva vernog naroda.
Čudotvorno dejstvo Svetitelja Eginskog Nektarija osećalo se od prvoga dana njegovog usnuća, i na Egini i van nje, tako da se slava imena njegovog širila iz dana u dan među pobožnim narodom i rasla je narodna ljubav prema njemu. Posvedočen vrlinskim životom i čudesima, pokazavši se novi mirotočac i iscelitelj neisceljivih bolesti, pod vulkanskom navalom narodne pobožnosti i poštovanja, Sv. Nektarije bi i zvanično pribrojan saboru Svetih 20. aprila 1961. godine, odlukom Carigradskog patrijarha Atinagore i Sv. Sinoda Velike Hristove Crkve.
I zaista, veliko je to čudo da u ovom našem veku neverja i maloverja, postane povod tolikih duhovnih zbivanja i kretanja ovaj od mnogih prezreni i do same smrti ponižavani Arhijerej i Svetitelj Hristov Nektarije. Ma gde ga verni prizivali i prizivaju u molitvama sa verom, stizao je on i stiže uvek. Jer i đavoimane leči, i raslabljene duhovno i telesno učvršćuje, i hrome uspravlja i isceljuje, i one na moru u buri spasava. Za veoma kratko vreme, njegovo sveto ime postade svuda ioznato: i na kopnu, i na moru, i na ostrvima; u Evropi i Americi i Africi; svuda gde ima pravoslavnih duša osetilo se njegovo blagodatno prisustvo. Oko njegovog manastira Presvete Trojice i njegovih svetih moštiju stalno se sabira mnoštvo naroda, i to ne samo iz Grčke, nego, pogotovo u zadnje vreme, i iz svih pravoslavnih zemalja. Nikli su svuda mnogi hramovi posvećeni njemu: na kopnu i na ostrvima, u Africi i u Americi. Čuven je po mnogim čudesima hram posvećen Sv. Nektariju na ostrvu Kritu u mestu zvanom Hanija, gde se nalazi i jedan delić njegovih svetih moštiju. Pored Službi napisanih u njegovu čast, o Sv. Nektariju su napisane i mnoge knjige, koje izlažu njegov život i brojna čudesa i isceljenja učinjena silom njegovog blagodatnog zastupništva pred Bogom. Napisane su mnoge knjige i pišu se neprestano i na srcima vernih i na hartiji. Mnogi svedoče o njegovom blagodatnom javljanju u najudaljenijim krajevima sveta. Mnoga neizlečivo bolesni, u momentima krajnjeg beznađa, videli su i viđaju jednog starca monaha sa blagim osmejkom i monaškom skufijom (kapom), koji ih teši i povraća nadu u spasenje Božije. Na pitanje: ko je on? – odgovara: Nektarije Eginski. – Ovaj Svetitelj našeg veka kao da bi poslan od Boga zato da isceljuje i dve najteže i najraširenije bolesti našeg vremena: zlu bolest raka i bolest đavoimanosti, i uopšte nervna i duševna oboljenja.
Navešćemo ovde samo nekoliko primera čudesnih isceljenja molitvama i blagodatnim dejstvom Sv. Nektarija, koja pokazuju da Božja ljubav nije zaboravila ni ovo naše pokolenje „neverno i pokvareno“, i da Bog zaista i uvek želi da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje Istine.
Prvo čudo se desilo onog dana kada se Sveti upokojio: neko je slučajno stavio njegov džemper na krevet bolesnika pokraj njega, paralizovanog u donjem delu tela, i taj bolesnik onog momenta dobi isceljenje.
Posle pak Svetiteljevog upokojenja, godine 1922., dovedoše roditelji iz sela Kokla u manastir Svete Trojice svoju bolesnu ćerku, koja se zvala Konstantina Makri. Devojku je ljuto mučio nečisti duh. Posle nekoliko dana boravka pored groba Svetog Nektarija, uz mnoge i tople molitve, devojka potpuno ozdravi. Osetivši na samoj sebi toliku silu svetinje, devojka se reši da ostane u manastiru za svagda. To i uradi: primi monaški čin i posveti svoj život Bogu sa novim imenom Kekilija. Slično čudo se desi i 1925. godine, nad jednom devojkom rodom iz Astipaleje, koja mučena nečistim duhom bi takođe isceljena na grobu Svetoga i ostade u manastiru kao monahinja Mitrodora.
U mestu pak Hanija na Kritu razboli se od opake bolesti meningitisa (1952. godine) Iraklije Mavraki, dečko od šest godina, koji beše tek pošao u prvi razred osnovne škole. Domaći odmah pozvaše lekara Konstantina Hiotakisa, koji pregledavši dete utvrdi da se radi o tuberkuloznom meningitisu najteže vrste i da detetu nema spasa. Na molbu tetke maloga, Stele Mavraki, lekar dade recept za lekove, prosto radi utehe nesrećnih roditelja, iako je on očekivao smrt deteta za kratko vreme. Tetka Stela krenu da kupi lekove, ali se u putu predomisli i svrati u kuću svojih poznanika koji su imali ikonu Sv. Nektarija, o kome se kao svetitelju baš u to vreme počelo da priča na Kritu. Dok ih je ona molila da joj dadu ikonu Sv. Nektarija, dete iznenada viknu svoju babu i majku, i reče im: „He plačite, ozdraviću. To mi je rekao Sv. Nektarije“. Na njihovo pitanje: kad i kako? – dete odgovori: „Dođe Svetitelj, jedan starac sa dugom bradom, pomilova me po licu i reče mi: „Reci baki tvojoj i mami da ne plaču. Ja ću te učiniti zdravim, ne verujte lekaru…“ U međuvremenu stiže i njegova tetka sa ikonom Svetoga i sa lekom. Pre nego što uđe u sobu detinju i pre nego što iko primeti njen dolazak, mali povika: „Donosi mi tetka Sv. Nektarija“ Tetka ušavši, prekrsti dete i stavi mu ikonu u nedra. Dete pak, koje do tog momenta beše paralizovano, pokrenu lagano ruke i prigrli ikonu Svetiteljevu, i naklonivši glavu na deonu stranu kao da pade u letargično stanje. Njegovi domaći ga pustiše da miruje i čitahu moleban Svetome. Posle dva sata, dete dođe sebi i reče: „Dobro sam“. U tom stiže ponovo i lekar i nađe da je detetu bolje, što mu rekoše i prisutni a i samo dete potvrdi. Lekar ipak otvoreno reče da je to poboljšanje samo poboljšanje pred smrt. No zdravlje detinje se u toku idućih dana toliko poboljša da osmog dana lekar priznade: „Ja sam ovde više nepotreban“, dodavši pritom da je samo čudo moglo da učini tako nešto. I zaista, to čudo i beše učinio Svetitelj Božji Nektarije Čudotvorac. Posle Uskrsa 1956. godine poseti manastir Sv. Trojice na Egini kapetan parnog broda „Korintija“, Jovan Krijaris, sa suprugom i mornarima broda. Oni priložiše zlatnu maketu svoga broda, ispričavši sledeći događaj: Rečeni parni brod je plovio marta meseca 1956. godine u Italijanskim vodama i u toku plovidbe udari na podvodnu stenu. Rupa na brodu od udara beše toliko velika da je pretio sigurni brodolom. Kapetan, videvši da brodu nema spasa i da preti opasnost da se svi potope, zavapi sa dubokom verom Sv. Nektariju tražeći pomoć od njega. Svetitelj mu se javi i, umirivši ga rukom da se ne boji jer im se neće ništa desiti, obeća im brzu pomoć. I zaista, brod i svi na brodu biše kao čudom spaseni i stigoše u najbliže italijansko pristanište, blagodareći Bogu i Njegovom Svetitelju.
Magdalina Vuvulika iz Florine (Makedonija) obole od raka. U toku dve godine postajala je sve mršavija; zatim u poslednje vreme dobi i stalnu temperaturu i požute, živeći samo na lekovima. Na kraju, počeše i strašni bolovi da je muče. Dobijala je injekcije za umirenje, pade u krevet, i svi očekivahu njenu smrt. Njen sin Sokrat, izgubivši svaku drugu nadu, pribeže molitvi i 6. septembra 1966. godine stiže u manastir na grob Sv. Nektarija, svoju poslednju u Bogu uzdanicu. Dok se molio na grobu, priča on, čuo je kao korake i pevanje. U utorak posle svete Liturgije, baš u momentu kad je on bio na grobu i molio se za svoju majku, majka ozdravi. To jutro bolovi joj behu postali nepodnošljivi i u jednom momentu, kako su sinu pričali kad se vratio kući, žutica poče naglo da nestaje, temperatura da opada a bolovi da iščezavaju. Otada pa do danas, priča blagodarni sin, majka stalno pije pomalo od ulja donetog sa groba Svetoga Nektarija, krepeći time svoju nemoć i blagodareći Svetitelja Božjeg i Čudotvorca.
Drugi sličan slučaj se dogodi nešto ranije. Naime, devojka neka po imenu Dimitra Georgara iz Pireja poče da oboljeva od oka 1949. godine. Jedno njeno oko poče da se pomera iz očne duplje. Posle lekarskih snimanja i ispitivanja nađe se da iza njega postoji izraslina i devojka bi podvrgnuta teškoj i neuobičajenoj operaciji i izraslina izvađena. No posle mikroskopskog ispitivanja izvađene izrasline utvrdi se da se radi o raku. Na pitanje njene majke šta da radi, lekari joj dadoše savet da je vodi na kliniku za rak, da joj se izvadi oko i da joj se odreže jedan deo kosti na licu, pa da se podvrgne zračenju. nemajući ni sami oni mnogo nade na uspeh. Majka, videći da su nade u lekarsku pomoć neznatne i ne želeći da unakazi lice svoga deteta, reši se da prepusti sve volji Božjoj. Za Sv. Nektarija jedva behu čuli. Postade im poznatiji kad se on sam javi njihovoj komšinici i reče joj da im kaže da uzmu devojku i da je povedu u manastir na Eginu. Oni to i uradiše sa bolom u duši i sa suzama. Kada su stigli u manastir, odu odmah na grob Svetoga i održe moleban za ozdravljenje, pa onda pomažu njeno bolesno oko uljem iz kandila sa groba. Pošto je već bilo kasno, povuku se u gostionicu da se odmore. Noću pak, dok je ćerka spavala, javi joj se Svetitelj, blagoslovi je i reče joj da joj nije ništa i da može ići kući, jer je ozdravila. Tako zaista i bi. Posle dve godine javi im se docent Jovanović koji je učestvovao u operaciji, interesujući se da li je živa. Kad su mu rekli da se ona oseća potpuno zdravom i da nema nikakvih teškoća sa okom, on izrazi želju da je vidi. Videvši je zaista zdravu, začudi se i reče: ono što je ljudima nemoguće, moguće je Bogu.
I jedan naš srpski sveštenik po imenu T. M., koji živi i služi u Nemačkoj, obolevši od raka pre dve godine, otide na poklonjenje moštima Sv. Nektarija i od tada ozdravi, tako da je od tada duboko uveren da mu je Sv. Nektarije darovao spas od ove opake bolesti. Postoje i drugi primeri blagodatnog prisustva i čudotvornog dejstva i u našim krajevima ovog velikog Božjeg Svetitelja naših dana.
Ho ko će nabrojati bezbrojna čudesa ovog novojavljenog Čudotvorca Božjeg? Navedosmo samo neka od njih, kao dokaz i očevidno svedočanstvo da je živ Bog naš i večno divan u svetima Svojim. Sveti Nektarije ne samo što leči ljude od duševnih i telesnih bolesti, nego i preporađa bezbrojne duše: svojim svetim primerom i ugledanjem na njega, svojim dobročinstvima do smrti i posle smrti, i čudnim sabiranjem bezbrojnih duša oko svoga svetoga groba, u jedinstvo vere i ljubavi, u jedinstvo Duha Svetoga. Preporađa ih i mnogobrojnim svojim dušekorisnim spisima i knjigama koje je napisao, kao što su: O Crkvi, o Svetim Tajnama, o pravom i lažnom obrazovanju, o poznanju sebe, o Časnom Krstu, o besmrtnosti duše, o hrišćanskom moralu; zatim spisima o Vaseljenskim Saborima i o uzrocima šizme između Istoka i Zapada, itd. Postavši tako savremeni Otac Crkve i sabirajući narod izbrani oko groba svoga, Sv. Nektarije ga priziva da zajedno sa njim i svima Svetima neprestano peva trisvetu pesmu Životvornoj Trojici. Njoj je on služio u sve dane života svoga; Njoj je posvetio i manastir svoj i dušu svoju i duhovna čeda svoja. Toj istoj Životvornoj Trojici, istinitom Bogu našem, divnome u Svetima Svojim, poklanjamo se i mi grešni, slaveći i proslavljajući Oca i Sina i Duha Svetoga, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
Iz prebogate duhovne riznice Svetog Nektarija Eginskog imali bismo mnogo dragocenog biserja da iznesemo pred pobožne čitaoce. Njegovo pravoslavno bogoslovlje, njegovo duhovno iskustvo, dušekorisne pouke i podvižnička uputstva, sve je to bogato prisutno u njegovim divnim delima, koja je napisao sledujući u svemu Svetim Ocima Pravoslavne Crkve. Ali ima u njegovim delima i nečega novog, što će današnjem pravoslavnom čitaocu biti i korisno i potrebno da zna, pa ćemo zato samo to ovde i navesti. To je mišljenje i ocena Svetog Nektarija, kao savremenog oca Crkve i kao crkvenog istoričara (jer Je on bio i učeni bogoslov), o tome: koji su bili uzroci rascepa Crkve, to jest ustvari uzroci otcepljenja zapadne Latinske Crkve od Pravoslavne Istočne Crkve. O tome opširno piše Svetitelj u svojoj knjizi „Istorijska studija o uzrocima rascepa“ (koja je štampana u Atini u dva toma, 1911-12. godine).
Glavni razlog rascepa, to jest otpadanja Zapadnog Hrišćanstva od Istočnog, Sveti Nektarije vidi u gordoj i vlastoljubivoj težnji rimskog pape za vlašću i gospodarenjem nad Crkvom Božjom. Takvu vlast, kakvu i papa traži za sebe nad celom Crkvom, nije niko imao od Apostola, pa ni sam Sveti Apostol Petar, na koga se pape uzalud pozivaju. „Jer kad bi svojstva n vlast Apostola Petra, piše Sv. Nektarije, bila takva kakva traži Rimska crkva, onda bi duh Evanđelja bio neshvatljiv i vrlo problematičan, jer bi u tom slučaju nastala zbrka pojmova i sukob principa (načela): bio bi neshvatljiv, s jedne strane, princip jednakosti i ravnopravnosti (svih Apostola), i to jednakosti do smirivanja jednih pred drugima (sr. Marko 10, 42-45), a s druge strane, princip nejednakosti, i to nejednakosti do nadmenosti i vladavine jednih nad drugim“. Međutim, dodaje dalje Svetitelj, Jedinstvo Crkve nije bilo zasnovano i utemeljeno na jednom licu jednoga od Apostola, nego je bilo i jeste u jednome Licu Spasitelja našeg Isusa Hrista, Koji i jeste Glava Crkve, i u jednome Duhu Svetom, u jednoj veri i nadi i ljubavi i službi Bogu“ (knjiga I, str. 68-69). – „Jedinstvo Crkve sastoji se u jedinstvu njenih udova (članova) sa Gospodom. Svi koji su kroz Apostole poverovali u Hrista sjedinili su se sa Gospodom Isusom i osvećeni su istinom Boga Oca“ (Jn. 17, 17-22). Zato Sv. Apostol Pavle u svojim Poslanicama „često piše o jedinstvu Crkve, o svezi tog njenog jedinstva, o glavi Crkve, o jerarhiji Crkve, ali on nigde ne spominje Apostola Petra kao veznu sponu tog jedinstva Crkve“ (knjiga I, 70.73). – „Sjedinjujuća veza svih verujućih u Crkvi i svih pomesnih Crkava međusobno, piše dalje Sveti Nektarije, bila je ona sveštena i tajanstvena povezanost i sjedinjenje svih verujućih u Hristu, kroz njihovu zajedničku veru, nadu i ljubav prema Ženiku Crkve Hristu, i kroz zajedničku jerarhiju i zajedničko bogosluženje“ (tamo). Ovo pak jedinstvo se ispoljavalo i ispoljava u zajedničkom služenju Svete Liturgije i pričešćivanju, i u ostalim zajedničkim Svetim Tajnama i svetim bogosluženjima, zasnovanim na ispovedanju jedne i iste Pravo slavne vere, i takođe u zajedničkim svetim Saborima Crkve. Zato Crkva i nije nikada priznavala neku drugu vlast iznad svojih svetih Pomesnih i Vaseljenskih Sabora (knjiga I, str. 48-51 i 84-85).
„Vaseljenski Sabori, piše dalje Sveti Nektarije, jesu najkarakterističnije obeležje uređenja i organizacije Crkve i duha koji vlada u Crkvi, i oni su izraz jednake časti i jednake vrednosti i važnosti svih pomesnih Crkava. I još: oni su najjasnije svedočanstvo cele Crkve o nepogrešivosti, koja se nalazi samo u Jedinoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi (a ne u papi)“ (knjiga I, str. 93-94). Kao dobar poznavalac istorije Crkve, Sveti Nektarije zna da su Rimski episkopi više puta kroz istoriju grešili u pitanjima vere i morala, i zato u svojoj studiji nabraja desetinu Rimskih papa koji su direktno pogrešili u veri, zbog čega su neki od njih bili osuđeni i anatemisani od Vaseljenskih i Pomesnih sabora cele Crkve (kao, na primer, papa Honorije, koga je osudio Šesti i Sedmi Vaseljenski Sabor) (knjiga I, str. 159-172). Zato veli Svetitelj: „Bilo šta da kažu pristalice papske nepogrešivosti, radi zadovoljenja svoje strasti, u istoriji se jasno vidi da su se izvesne pape pokazale kao pogrešivi u veri i čak kao izdajnici prave vere“ (knj. I, 173).
Svetitelj Eginski dalje navodi da su Rimski episkopi svoju pretencioznu i gordu vlast nad Crkvom zasnivali ustvari kroz istoriju na lažnim dokumentima i dekretima, koje su latinski bogoslovi pa i same pape falsifikovali i tako njima obmanuli druge. To cy bili lažni dokumenti, takozvani „Dar Konstantinov“, „Psevdoisidorove dekretalije“ i „Gracijanovi dekreti“, sve iz kasnijeg vremena (iz. 8-9. i 12. veka). – „Ko ne zna, piše Svetitelj, da su to bili uzroci rascepa? Time je jedinstvo već bilo unutra razbijeno, moralna veza prekinuta, provalija rascepa već otvorena, i veliko rastojanje već razdeljivaše Zapadnu, ili bolje reći Rimsku crkvu od Istočne, to jest od Jedine, Svete i Apostolske Crkve. Pape su time postale rimski imperatori, a Rimska crkva – crkva nad crkvama, i Rimski episkop – episkop čitavog sveta! Papa je postao bogočovek!, jer po božanskom i ljudskom pravu upravlja dvama silama: božanskom silom (tj. vlašću) koja mu dolazi od Petrovog nasleđa, i ljudskom silom (vlaŠću) koja mu dolazi od darova i povlastica datih mu od imperatora“! (knjiga I, 199-200). Ali, nesreća je bila u tome, dodaje Svetitelj, što je sve to bilo zasnovano na laži i neistini, na falsifikatima (knjiga II, str. 92). Otuda s pravom zaključuje Svetitelj: „Glavni uzrok rascepa, to jest otcepljenja Latinske crkve, jeste pitanje papskog primata“ (knj. II, 8). Jer papski primat vlasti „izvrće duh Evanđelja i poriče osnovna evanđelska načela. Svi ostali razlozi otcepljenja, pa i oni dogmatski, iako su važni, ustvari su i oni proizašli iz ovog prvog uzroka“ (knj. I, 69).
Ha kraju, evo šta još kaže Sveti Nektarije Eginski za teoriju Rimske crkve o papi i papskoj vrhovnoj vlasti i nepogrešivosti: „Po toj (rimokatoličkoj) teoriji Gospod naš Isus Hristos, uznevši se na nebo, ostavio je Svoju Crkvu Apostolu Petru, a Petar je ostavio njegovim naslednicima – papama. Od tada Hristos sa prestola Svoje slave samo nadgleda Svoju svetu Crkvu, a njome uvek dobro upravljaju i nepogrešivo je vode ka cilju njene nepogrešive starešine (tj. pape), zato se Hristos svojim ličnim učešćem nikako i ne meša u upravljanje Crkvom, jer bi to bilo suprotno Njegovoj božanskoj mudrosti. Ali, ova i ovakva teorija rimska izgleda mi da se nimalo ne razlikuje od one filosofske teorije koja prihvata stvaranje sveta, ali ne priznaje Božje promišljanje o svetu, jer bi po toj teoriji Promisao umanjivao veličinu Božje mudrosti, jer bi to promišljanje svedočilo da zakoni prirode (koje je Bog dao pri stvaranju) nisu savršeni! Iz ove i ovakve papske deističke teorije izvodi se onda i božanska ličnost Rimskih papa, i njihova nepogrešivost, i učenje da je jedinstvo Crkve u ličnosti pape, a ne u Ličnosti Hristovoj, kako to uči Istočna Pravoslavna Crkva. Iz te i takve teorije se Rimska crkva smatra kao jedina Crkva Hristova, i zbog toga se osuđuju sve Pravoslavne Crkve što neće da priznaju papin primat i njegovu nepogrešivost, i crkvu staroga Rima kao jedinu crkvu prvorođenih“! (knjiga II, str. 8). Iz ove i ovakve rimske teorije nastala su onda i sva ona strašna nasilja, nasilna unijaćenja nedužnih pravoslavnih hrišćana kroz vekove od strane Rimske crkve. Za Pravoslavnu pak Crkvu, veli Sv. Nektarije, „centar jedinstva i Kamen temeljac Crkve i Glava Crkve jeste Raspeti za nas Gospod Isus Hristos. On je jedina Glava Crkve, svaku drugu treba popljuvati i odbaciti“, kako je rekao još Sveti Grigorije Bogoslov. Zbog toga dodaje na kraju Sveti Nektarije: „Neka Bog bude sudija između nas i njih“ (knjiga II, 224).
 
ŽITIJE I PODVIZI PREPODOBNE MATERE NAŠE
MATRONE
 
SBETA Matrona je rođena u Pergi Pamfilijskoj[14] od blagočestivih roditelja. Kada dostiže zreo uzrast, udadoše je za uglednog velmožu Dometijana, i ona rodi kćer kojoj nadenuše ime Teodotija. Jednom muž njen pođe zajedno sa njom u Vizantiju.[15] Obilazeći hramove Božije i moleći se u njima usrdno Bogu, Matrona se upozna sa jednom devojkom, po imenu Evgenijom, koja u postu i podvizima čuvaše svoju devstvenost, dan i noć provodeći u molitvama. Ugledajući se na življenje Evgenijino, Matrona ne odlažaše od crkve, i od jutra do mraka provođaše u njoj na molitvi, a uveče se vraćaše doma. Ujutru pak rano opet odlažaše u crkvu na molitvu, i uzdržanjem i postom umrtvljavaše telo svoje koje je cvetalo mladošću. U to vreme njoj beše dvadeset pet godina, i usrdno moljaše Boga da je; na koji način zna, oslobodi bračnoga jarma, da bi nesmetano mogla služiti Gospodu. Međutim njen muž Dometijan, videći gde supruga njegova svakodnevno odlazi od kuće rano i vraća se tek uveče, poče podozrevati i pomišljati da ona odlazi ne na molitvu nego na neko rđavo delo. Zato se stade gnjeviti na nju, grditi je, i ne davaše joj da odlazi od kuće. A Matrona ga moljaše sa suzama, da joj ne zabranjuje odlaziti u crkvu. Međutim, muž joj ne izađe u susret molbi, i ona zbog toga beše u velikoj tuzi, jer je više volela biti u domu Boga nego živeti u dvorima bezbožničkim.[16]
Jednom Matrona umoli muža da je pusti u crkvu na molitvu. I otišavši hitno u hram svetih Apostola, ona izli srce svoje pred Bogom moleći My ce c umilenjem: da je oslobodi teškog jarma supružanskog koji joj beše velika smetnja ka Bogorazmišljanju; i da je izvede iz sujetnog i bučnog sveta i privede usamljeničkom molitvenom življenju, u kome bi mogla nesmetano ugađati Njemu Jedinome. U takoj usrdnoj molitvi ona provede čitav dan. A kada kasno uveče crkveni vratar naredi da svi izađu, da bi on zaključao crkvu, izađe iz crkve i blažena Matrona. Međutim, ona ne hte da se vrati kući, nego uđe pod neki tamošnji trem. Tu ona obrete jednu devojku, po imenu Suzanu, koja od mladosti posveti sebe Hristu, i življaše pored crkve i čuvaše svoju devstvenost provodeći dane svoje u postu i molitvama. Upoznavši se sa Suzanom, Matrona poseti njenu keliju, i svu noć provede s njom u razgovoru, i ispriča joj sve o sebi. Suzana je tešaše mudro, i savetovaše joj da ima nadu u Gospoda, koji po Svojoj volji.ustrojava spasenje ljudsko. I reče joj: Od Gospoda se upravljaju koraci čovekovi (Psal. 36, 23).
Od ovog razgovora sa Suzanom Matrona se još više raspali ljubavlju k Bogu i namisli pobeći od muža, da bi, sakrivši se od njega, tajno služila Bogu. A kada se razdani, Matrona ode kod gorespomenute Evgenije i otkri joj svoju nameru. Evgenija joj reče: Potrebno je, sestro, da najpre zbrineš svoju kćer Teodotiju, koja je još vrlo mala. Pomisli, kako ona može biti bez majke? – Matrona odgovori: Moju kćer Teodotiju poveravam Bogu i materi Suzani; a ja ću otići u pusta mesta, u koja me uputi Bog.
I stvarno, Matrona krišom izvede iz kuće svoju kćer i predade je blaženoj Suzani, moleći je da primi Teodotiju kao svoje čedo i da je vaspita u strahu Gospodnjem. Suzana, videći kako Matrona gori plamenom ljubavlju k Bogu i nepokolebljivom žudnjom ka usamljeničkom molitvenom životu, primi od n“e devojčicu kao svoju kćer, a Matrona vapijaše k Bogu da je uputi na pravi put, i psalamski govoraše k Njemu: Pokaži mi put, kojim da idem! (Psal. 142, 8).
Zadremavši malo od umora, Matrona vide u snu ovakvo viđenje: izgledalo joj je da ona beži od nekog čoveka koji je goni; i kada je on skoro sustiže, ona utrča među neke monahe, te je oni sakriše od gonitelja. – Ovo viđenje Matrona objasni sebi tako, da je njoj potrebno prerušiti se u muškarca i otići na neko vreme u muški manastir, da bi se na taj način sakrila i od svoga muža i od svih poznanika. Tako i bi. Matrona ostriže kosu svoju, obuče se u evnuško odelo, pa s blaženom Evgenijom ode u crkvu svetih Apostola. Tu ona, pošto se pomoli Bogu, nasumce otvori Sveto Evanđelje, želeći da sazna da li je njena namera po volji Bogu, i ugleda ove reči: Ako ko hoće za mnom ići, neka se odreče sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt. 16, 24). – Našavši u ovim rečima blagu nadu da će joj Bog biti pomoćnik, Matrona celiva Evgeniju i rastade se s njom, pa ode u manastir prepodobnog Vasijana.[17] Tu ona bi primljena kao evnuh, a kad je upitaše za ime, ona reče da se zove Vavila. Pričislena bratiji, ona monahovaše dobro, vršeći poslušanja sa smirenjem, iznuravajući telo svoje postom i bdenjem, i boraveći svagda u molitvi. Matrona brižljivo čuvaše sebe, da se ne bi doznalo da je žena. Zato se ona držaše strogog ćutanja, i od svih se sklanjaše. I sva se bratija divljahu velikim vrlinama njenim, hvaljahu podvige njene, i smatrahu je za savršenog monaha.
Tako prepodobna Matrona življaše dugo vreme u manastiru, sijajući ovojim vrlinama među monasima kao mesec među zvezdama. No dogodi se jednom da ona sa drugim monasima rađaše u gradini. A jedan novi brat, po imenu Varnava, kopajući zemlju zajedno s njom, iz radoznalosti pogleda u njeno lice, pa primetivši da su joj oba uva probušena, upita je: Zašto su ti uši probušene? – Blažena mu reče: Brate, ti treba zemlju da kopaš a ne na tuđa lica da gledaš, jer je to protivno monaštvu. Ali, pošto si video moje probušene uši, onda saznaj i razlog tome: kada bejah malo dete, mene je mnogo voleo moj vaspitač i ukrašavao me zlatnim nakitima, on mi i probuši uši za skupocene minđuše.
Tako blažena Matrona odgovori Varnavi; ali joj strah obuze srce; i dugo razmišljaše o tome, bojeći se da se njena tajna ne obelodani. I ovako se moljaše Bogu: Po Tvome naređenju, Gospode, ja dođoh u ovu monašku obitelj; Ti me pozva, i ja ne pomišljam da se obzirem natrag i vraćam. Stoga Ti blagodaću Svojom pokrivaj nemoć moju, i k dobrome završetku privedi ovo življenje moje, da ne budem posramljena uzdajući se u Tebe!
Čovekoljubivi Bog, koji sve uređuje po neiskazanim i nedokučivim suđenjima Svojim, blagovoli otkriti o njoj nastojateljima dva manastira da je ona žena, da bi se u njoj pokazalo još veće usrđe za monaški život. Tako, jednom se prepodobnom Vasijanu javi u snu blagolik i svetao muž, i triput ponovi: „Vavila evnuh koji monahuje u tvom manastiru jeste žena“.
Takvo isto viđenje bi i blaženome Akakiju, igumanu manastira Avramijeva. A kad svanu iguman Vasijan dozva k sebi monaha po imenu Jovana, koji beše prvi posle njega, i ispriča mu svoje viđenje. Za vreme njihovog razgovora stiže k prepodobnom Vasijanu glasnik od igumana Akakija sa izveštajem, da mu je te noći bilo otkriveno o evnuhu Vavili da je to žena. Prepodobni Vasijan se udivi, pa želeći da se sigurnije osvedoči odnosno te tajne, (jer se bojao da to nije neka vražija obmana, i nije brzo poklanjao veru viđenju u snu), on nasumce otvori Sveto Evanđelje i pogled mu pade na ove reči: Kakvo ću kazati da je carstvo Božije? Ono je kao kvasac koji uzevši žena metnu u tri kopanje brašna, dok ne uskise sve (Lk. 13, 20-21).
Posle toga, poverovavši viđenju, prepodobni Vasijan prizva k sebi blaženu Matronu, pogleda srdito na nju i s jarošću joj reče: Zašto si došla kod nas, ženo? Kako si se usudila da toliko vreme provedeš među monasima? Jesi li došla da sramotu naneseš našem manastiru ili da nas staviš na iskušenje? – A blažena Matrona, poražena neočekivanim izobličenjem i pretrnula od srditog pogleda i strašnog glasa nastojateljevog, pripade k svetim nogama njegovim, i moleći za oproštaj smireno odgovaraše: He iskušavajući nikoga, nego sama bežeći od vražijeg iskušenja i sklanjajući se od zamki nečastivoga, ja dođoh, sveti oče, u stado tvoje. – Nastojatelj je opet upita: Kako si se, ti žena, usuđivala da nepokrivene glave pristupaš Božanskim Tajnama i daješ bratiji celiv u usta? – Matrona odgovori: Pristupajući Božanskim Tajnama[18] ja nisam otkrivala glavu sasvim već malo; a davajući celiv bratiji, smatrala sam da se dotičem usana ne ljudi nego bestrasnih anđela.
Udivivši se tako mudrom odgovoru, prepodobni je ponovo upita: Zašto nisi otišla u ženski manastir nego si došla u muški. – A blažena, odbacivši strah, stade mu podrobno pričati sve o sebi: Bila sam udata, i postadoh majka jedinice kćeri; volela sam svagda u crkve Božije odlaziti i u njima dan v noć u molitvi provoditi. Međutim, muž mi zabranjivaše takav podvig, i staraše se da me grdnjama i batinama odvrati od uordnog revnovanja za crkvu i molitvu, i na sve moguće načine ometaše moju ljubav k Bogu. Zbog toga ja namislih da pobegnem od njega, da bih mogla slobodnije služiti Bogu. A viđenje koje sam imala dovelo me je k vama: jer ja videh sebe u snu gde bežim od muža koji me goni, pa me neki monasi sakriše od njega. Razmislivši o viđenju i uvidevši da se drukče ne mogu iskrasti od svoga supruga nego u obličju monaha, ja promenih svoje ženske haljine, obukoh muške, nazvah sebe Vavilom, i praveći se evnuh dođoh u ovaj manastir.
Pažljivo slušajući reči blažene Matrone, prepodobni Vasijan se divljaše njenom razumu, i usrđu k Bogu, i reče joj: He boj se, kćeri, vera tvoja spase te. – I pošto dade Matroni mnoge dušekorisne pouke, prepodobni Vasijan je tajno odasla k blaženoj Suzani, obećavši joj da će se starati o njoj, samo da ona nepokolebljivo služi Hristu.
U to vreme umre Matronina kći Teodotija, koju ona beše poverila Suzani: jer blagi Gospod, želeći osloboditi od brige sluškinju svoju Matronu, da bi ona, oslobodivši se staranja o kćeri, slobodnije mogla služiti Njemu, uze k Sebi njenu kćer i nastani je u obiteljima nebeskim. A Matrona, umesto žalosti ispuni se radosti, što je kćer njena otišla Gospodu ne poznavši prelesti zlog sveta, i predstala Njemu čista. Sama pak ona krijaše se kod Suzane, ili bolje reći: Bog je krijaše preko Suzane.
Međutim Dometijan, muž Matronin, svuda tražaše svoju suprugu, obilažaše mnoge gradove i sela i razne manastire, raspitujući se za nju, ali je ne pronađe. Zatim on ču da je u manastiru prepodobnog Vasijana bila neka žena, prerušena u muško, i živela kao evnuh (jer se glas o tome najpre pronese među bratijom, pa onda dopre i do svetovnih ljudi). Dosetivši se da je to njegova žena, Dometijan pohita manastiru tom, i silno lupajući na manastirsku kapiju on ljutito vikaše: Nepravdu mi učiniste, vi monasi! veliku nepravdu: prelastiste moju ženu i držite je kod sebe. To li dolikuje monasima? Takav li život vi vodite? Vratite mi moju ženu! Zašto vi bezakonički razdvajate one koje je Bog sastavio na dobro? Dajte mi onu koja mi po zakonu pripada; ona je drug moga života. – Odgovarajući Dometijanu monasi govorahu: Tvoja žena nije kod nas, jer u naš manastir nikada ne ulaze žene. Bio je u nas jedan evnuh, monah Vavila; podvizavao se s nama neko vreme, ali ga želja povuče da poseti sveta mesta u Jerusalimu, i on davno ode od nas, što je svima poznato. A gde se on sada nalazi, mi ne znamo; to zna samo svevideći Bog, pred kojim ništa nije sakriveno.
Čuvši to, Dometijan, besan od ljubomore i tužan i setan od ljubavi prema svojoj supruzi, otide ožalošćen. A blaženi Vasijan razmišljaše u sebi ovako: Sam Bog izabra ovu ženu na službu sebi i uze je u Svoj blagi jaram od muža surovog i pokvarenog, i poveri je meni nedostojnom da se staram o duši njenoj. Međutim ja pred mnogama obelodanih njenu tajnu i ispričah sve o njoj. A ako je sada pronađe njen muž i, odvrativši je od puta vrline, osujeti njeno spasenje, onda ću ja biti kriv za njenu propast. – I stade prepodobni Vasijan tugovati zbog toga. Onda sazva neke od staraca, koji sačinjavahu manastirski savet, i reče im: Braćo, mi smo dužni starati se o sestri koja je otišla iz našeg manastira, jer iako je žena, ona je upisana u naše bratstvo. Šta ćemo dakle učiniti da njeno bogougodno početo življenje dobije dobri završetak, da ne bi vrag, koji svagda ište naš pad, pobedio njeno junaštvo, odvratio je od monaških podviga i okrenuo je ka svetovnoj ljubavi, upotrebivši muža njenog kao zgodno sredstvo za to.
Tako prepodobni Vasijan govoraše bratiji. A jedan između njih, po imenu Markel, po činu đakon, reče prepodobnome: U gradu Emesi, gde sam rođen, ima ženski manastir, u kome se i sestra moja postriže. Ako dakle hoćeš, oče, pošlji je tamo, i tako će se skinuti briga o njoj.
Čuvši to, blaženi Vasijan i ostali starci pristadoše na Markelov predlog, i naložiše da se potraži lađa koja plovi na tu stranu. Po promislu Božjem ubrzo naiđe Emeska lađa, koja se po obavljenom trgovačkom poslu u Vizantiji vraćala u Emesu. Smestivši u tu lađu blaženu Matronu, oni je poslaše u Emeski ženski manastir, gde ona bi primljena s češću. I živeći tamo vrlinski u uobičajenim podvizima svojim, ona prevazilažaše sve smirenošću, ćutanjem, postom, bdenjem i drugim monaškim podvizima, te sve zadivljavaše svojim životom, i beše primer surovog i teškog puta što vodi u carstvo Božije. Nakon nekog vremena prestavi se igumanija toga manastira, i sveta Matrona bi izabrana od svih kao dostojna da zauzme mesto pokojnice. U svojstvu igumanije, ona kao sveća stavljena na svetnjak svetljaše jasnom svetlošću vrlina i revnosno se staraše o spasenju poverenih joj sestara.
U to vreme čovek neki, orući njivu svoju, vide na jednom mestu oganj gde izlazi iz zemlje. I to on vide ne jedanput nego mnogo puta, jer u toku mnogo dana neprestano se pokazivaše plamen koji je izlazio iz zemlje. Stoga čovek taj ode u grad i izvesti o tome Emeskog episkopa. Episkop, shvativši da je posredi neko naročito znamenje, ode sa svojim klirom na to mesto, održa molitvu, i naredi da se raskopa zemlja na tom mestu. Kada to bi učinjeno, u zemlji bi pronađen sud u kome beše ne zlato ili srebro, nego nešto skupocenije od svih zemaljskih blaga: glava svetoga Jovana Preteče i Krstitelja Gospodnja.[19] Glas o tome puče na sve strane, i silan se svet steče tamo, ne samo iz grada Emese nego i iz svih okollih gradova i sela. A dođe iz svog manastira i prepodobna Matrona sa svima sestrama, da se poklone glavi svetoga Jovana. Česna pak glava ta točaše iz sebe miomirisno miro, i njime sveštenici pomazivahu ljude praveći na njihovim čelima krsni znak. Uze od tog mira i prepodobna Matrona u mali sudić, sa željom da nosi u svoj manastir na blagoslov. A narod, hrleći sa svih strana ka svetom miru, tiskaše se i guraše, te prepodobna Matrona ne mogaše proći. Neki pak, osetivši da ona ima sveto miro, moljahu je da ih pomaže njime, pošto nisu mogli da se proguraju do sveštenika. I ona ih stade pomazivati. Tu se desi i jedan slepac od rođenja. On zamoli prepodobnu Matronu da i njega pomaže svetim mirom. Ona mu pomaza oči, i on odmah progleda. To čudo svi pripisivahu ne samo celebnome miru svetoga Jovana nego i prepodobnoj Matroni, jer tamo behu mnogi sveštenici koji razdavahu ljudima to sveto miro, ali ničije ruke ne mogahu otvoriti oči slepome od rođenja. I slavljaše se u narodu vrlinski život prepodobne Matrone.
Nakon dosta vremena ču za Matronu njen muž Dometijan, i hitno otputova u grad Emesu. Ali tamo doznade da on ne može ući u taj ženski manastir, i videti traženu suprugu, jer u tom manastiru bejaše zakon, po kome nikada muškarac nije smeo ući u njega. Tada Dometijan smisli da lukavstvom ostvari svoju želju. Sa tom namerom on umoli neke žene da otidu k Matroni i kažu joj ovo: Čovek neki, čuvši za tvoju svetost i tvoje savršeno u vrlinama življenje, doputovao je izdaleka da se pokloni tebi i da se udostoji tvoga blagoslova i tvojih svetih molitava. Stoga, pokaži ljubav Boga radi i ne prezri čoveka koji je zbog tebe prevalio tako težak put, i otidi do njega, uteši ga poučnim rečima i s blagoslovom ga otpusti.
Žene otidoše k Matroni i kazaše poruku. A blažena Matrona, prozrevši zamku, upita žene kakav izgleda čovek koji ih je poslao k njoj. One joj opisaše njegov izgled. Svetiteljka poznade da je to njen muž, i reče ženama: Kažite tome čoveku da pričeka sedam dana, a y sedmi dan ja ću mu se javiti, pa će me videti, kao što želi.
Odaslavši žene blažena Matrona se stade moliti Gospodu da je zakloni i sakrije od muža. A kad pade noć, ona uze vlaseni ogrtač i malo parče hleba, pa tajno napusti manastir i krenu ka Jerusalimu. Međutim Dometijan čekaše sedam dana, u nadi da će videti onu koju je želeo, i uzeti je silom kao onu koja mu po zakonu pripada. Sedmoga pak dana on ponovo posla one žene k prepodobnoj sa molbom da mu se, po obećanju, javi. Žene, došavši u manastir, nađoše sve monahinje gde tuguju i plaču za svojom igumanijom, jer nisu znali kuda je otišla. I vrativši se one obavestiše o tome Dometijana. A on, više raspaljen ljubomorom nego tugom, prohođaše svuda tražeći je. Uputi se i u Jerusalim; i svrativši putem u jednu gostionicu on upita neke žene, nisu li slučajno videle takvu i takvu ženu. I pri tome opisa njen izgled. One mu odgovoriše: Sećamo se da je takva monahinja kasno dolazila k jednoj od ovdašnjih crkava, ali gde se ona sada nalazi, to ne znamo.
Dometijan vrlo marljivo tragaše tamo za Matronom, hodeći po putevima i raspitujući po gostionicama. I jednom se sretoše, i Matrona poznade svoga muža, ali on nju ne raspoznade, jer kada Dometijan prolažaše pored nje ona pokri lice svoje i saže se kao da nešto skuplja. I blagodareći tome muž je ne poznade. Ona se začudi mužu što je tako uporno traži, pa bojeći se da je on opet negde ne sretne i pozna, ona se skloni na Sinajsku Goru. Ali muž saznade da je tamo, i stade juriti za njom. Ona onda pođe u Berit,[20] i našavši jedan pust idolski hram, uđe u njega i stade živeti u njemu. Međutim besi, ne podnoseći njen boravak u tom idolištu zastrašivahu je na razne načine, sa željom da je oteraju odatle. Ponekad nevidljivi, oni vikahu na nju; a ponekad oni u vidljivom obliku napadahu na nju. Kada pak Matrona pevaše psalme, oni isto tako pevahu psalme rugajući joj se i ismevajući je. No sva ta đavolska priviđenja i utvare, sveta Matrona odgonjaše krsnim znamenjem i prilježnom molitvom Bogu. I dok prepodobna življaše u tom idolištu, hrana joj beše trava što u okolini rastijaše, a piće voda sa izvora koji na čudesan način izbi radi nje. Jer jednom, ožednevši, ona potraži vode u okolini i ne nađe, pošto zemlja beše suva i sunčanom žegom opaljena. Ona onda našavši oštar kamičak, iskopa njime u zemlji malecnu jamicu, koliko šaka, na je ostavi i otide na molitvu. A sutradan ona ode na to mesto i nađe izvor tekuće vode; oko izvora pak stade rasti ukusna trava. I to beše trpeza nevesti Hristovoj, slađa od svih trpeza carskih. Ona jeđaše tu ukusnu travu i pijaše vodu, blagodareći Bogu, koji daje hranu svakome telu,[21] i koji otvara ruku svoju i zasićuje svašta živo po želji.[22]
Jednom đavo uze na sebe izgled lepe žene i dođe k prepodobnoj Matroni, umiljato joj govoreći: Zašto, si, gospođo moja, izabrala sebi tako čudnovat način života? Ovo je mesto pusto, i nema ničega što je potrebno telu. Pored toga ti si još mlada i lepa, pa se bojim da te ko ne nađe, i zaveden tvojom lepotom učini tebi nasilje, a ovde nema nikoga ko bi ti mogao priteći u pomoć i izbaviti te iz ruku nasilnika. Zato, gospođo moja, ostavi ovakav život, pa hajde sa mnom u grad, jer i u gradu možeš živeti u molitvenoj usamljenosti. A ja ću ti naći podesnu kuću za stanovanje, i imaćeš sve što ti treba, i niko neće smeti da ti učini kakvu neprijatnost, jer bi u tom slučaju susedi pritekli u pomoć i izbavili te. – Čuvši ovako ulagivačke reči, sveta Matrona raspoznade da su to strele vražije i odmah uze „nepobedivi štit – svetost“.[23] I tako ne samo sebe zaštiti od strela nečastivoga, nego i samog strelca rani molitvom kao mačem i progna.
Posle toga đavo se opet pretvori u prestarelu ženu, iz čijih očiju izlažaše oganj. I nasrnuvši s gnjevom na Matronu, uhvati je drsko za noge govoreći joj reči bestidne i grozne. Međutim svetiteljka ne obraćaše pažnju na nju nego stajaše moleći se Bogu, i đavo tog časa iščeze.
Posle takih đavolskih napada, Gospod uteši blaženu Matronu nekim božanstvenim otkrivenjem i ispuni joj srce neiskazanom duhovnom radošću i nebeskom utehom. Jer one koji My služe On zna utešavati u nevoljama, pomagati im u iskušenjima i pretvarati im žalost u radost, kao što govori David: Kad se umnože patnje u srcu mom, utehe tvoje razgovaraju dušu moju (Psal. 93, 19).
I Gospodu bi volja da preko ugodnice Svoje ukaže pomoć mnogima i da mnoge uputi na put spasenja, zato je i obelodani žiteljima Berita. A pronađoše je tri hrišćanina koji prolazeći uveče pored tog idolišta, ugledaše prepodobnu gde se moli. Oni to ispričaše drugima. I mnogi počeše dolaziti k njoj sa željom da je vide. A ona dobivši od Boga blagodat učiteljstva, kazivaše im reč Božiju, i bogonadahnutom besedom svojom ona im veliku duhovnu korist ukazivaše i nastavljaše ih na put spasenja. A dođoše k njoj i neke žene i devojke, i udivivši se njenom ravnoangelnom životu, one poželeše da sleduju njenom primeru i da provode s njom monaški život. Najpre dođe k prepodobnoj jedna žena, po imenu Sofronija, koja, iako neznaboškinja, ljubljaše uzdržljivost i čistotu, i življaše kao inokinja bezmužno, imajući kraj sebe i druge žene koje sledovahu njenom životu i učenju. Ona, čuvši za blaženu Matronu i za strogi život njen, zažele da je vidi, pa dođe k njoj sa Svojim drugama. A sveta Matrona, otvorivši svoja bogogovorljiva usta, poče joj govoriti o Jedinom Istinitom Bogu, i o Jedinorodnom Sinu Njegovom, kako se On ovaplotio od Bezmužne i Prečiste Djeve, i postradao radi spasenja našeg, i vaskrsao, i sa telom uzišao na nebo, i kako će doći da sudi živima i mrtvima. I otkrivši Sofroniji mnoge tajne hrišćanske vere, sveta Matrona je sa njenim drugima obrati Hristu. I one, primivši uskoro krštenje od Beritskog episkopa, stadoše sa prepodobnom Matronom voditi monaški život u tom istom idolskom hramu, te on od razbojničke pećine postade obitelj nevesta Hristovih.
Potom devojka jedna, po imenu Evheja, koja beše idolska žrečica, i čuvaše devstvenost, dođe k prepodobnoj Matroni, i pripavši k nogama njenim moljaše je da je nauči veri u Hrista Isusa i da je primi živeti pored nje. Svetiteljka pouči devojku mnogim božanskim rečima, i time joj zapali srce ljubavlju za Hrista i oduševi za odrečenje od sveta. U to vreme nastade neki bogomrski neznabožački praznik, i Beritski neznabošci se sabraše kod svojih idola sa željom da otpraznuju praznik. Ali ne našavši žrečicu idola koja je, po njihovom neznabožačkom običaju, trebala da prinese njihove žrtve, oni se čućahu kuda je to ona otišla. A kada doznadoše da je otišla kod Matrone, neki od njih, naročito rođaci te devojke, pohitaše tamo, i našavši Evheju gde sedi kraj Matrone i s umilenjem sluša reči Božje, rekoše joj: Za što si, devojko, prezrela velike bogove i ostavila prinošenje žrtava njima? Eto, zbog tebe ustade narod na nas, ne podnoseći sramoćenje bogova svojih. Zato, hajde s nama, da sada obavimo praznovanje.
Međutim devojka ne hoćaše ne samo slušati reči njihove i pogledati na njih, nego kao što Marija seđaše kraj nogu Isusovih,[24] tako i ona seđaše pored svoje učiteljice, prepodobne Matrone, koja krotko i s ljubavlju govoraše došavšima: Ostavite da s nama ostane ova sluškinja istinitoga Boga, koja ranije beše sluškinja ništavnih bogova vaših, jer ona već ne može imati zajednicu s vama, pošto želi da se zaruči Hristu.
Došavši pak rođaci se dugo truđahu da, čas laskama čas pretnjama, devojku odvoje od Matrone; pa čak pokušavahu da je silom uzmu, ali ih nevidljiva sila Božija sprečavaše. Tada oni, ne uspevši u svome pothvatu, rekoše devojci: Ako nas ne poslušaš i ne pođeš sada s nama da otpraznujemo praznik bogova onda ćemo sutra izjutra doći i zapaliti ovaj hram i sagoreti sve koji se nalaze u njemu, i tebe s njima.
Pošto izgovoriše taku pretnju, oni otidoše. A sveta Matrona i sestre s njom skupiše mnogo drva i suvaraka i narediše ih okolo hrama, pa svetiteljka posla otišavšim neznabošcima ovakvu poruku: Evo, već su gotovi oganj i drva. Stoga dođite i ispunite svoje obećanje: spalite nas, da postanemo miomirisna žrtva Hristu Bogu našem. – A neznabošci, zadivljeni takvim junaštvom i neustrašivošću, sa kojim su one gotove umreti za Boga svoga, ne znađahu šta da im odgovore, i više ne otidoše k njima.
Međutim prepodobna Matrona se obrati episkopu sa molbom, da joj pošalje prezvitera. Kada prezviter dođe ona mu poveri tu devojku da je udostoji svetog krštenja, pa da je opet dovede k njoj. I prezviter postupi po njenoj želji. Primivši sveto krštenje, devojka Evheja se dobro podvizavaše u postu i molitvama sa ostalim sestrama, kojih pri svetoj Matroni beše osam. Sve one behu slične mudrim devojkama, koje ukrašavaju svetilnike svoje i spremaju sebe da izađu u susret Ženiku svome.[25]
Dugo vodeći takav život, i dan i noć sa sestrama služeći Bogu, prepodobna Matrona mnoge ljude privođaše k Bogu. Pritom se u nje pojavi želja da opet vidi svog duhovnog oca, prepodobnog Vasijana. I zbog toga ona hoćaše da putuje u Carigrad, ali je druga misao odvraćaše od te namere, misao: da njen muž Dometijan živi u Carigradu, pa može saznati za nju kad bude bila tamo. I još razmišljaše ona u sebi ovako: Ovde više ostati ne mogu, jer mnogi dolaze k meni i veličaju me kao punu vrlina, pa se bojim sujetnosti. Pored toga strepim da moj muž ne čuje za mene, jer sva ova zemlja saznade o meni, i neko ga može obavestiti; a kad on ovde dođe i nađe me, pogubiće sav monaški podvig moj. Stoga ću odavde otputovati ili u Aleksandriju ili u Antiohiju.
Donevši takvu odluku, svetiteljka se poče povodom toga moliti Bogu kuda da krene, da bi mogla živeti još korisnije po dušu. Moleći se tako, ona jednom vide u snu tri čoveka koji se prepirahu zbog nje, pošto je svaki od njih hteo da je uzme sebi za suprugu. A ona odbijaše to, govoreći: Ja davno begam od bračnog života, a ako bi sada opet poželela to, – o, ne bilo toga! Uostalom, ko ste vi? – Prvi odgovori: Ja sam Aleksandar. – Drugi reče: Ja sam Antioh. – Treći izjavi: Ja sam Konstantin. – Rekavši to, oni baciše kocku ko će je uzeti. Kocka pade na najmlađeg, koji reče da mu je ime Konstantin. I on htede da je uzme. Utom se Matrona probudi od straha, i razmišljaše o viđenom. Pri tome ona ovako protumači svoj san: Tri čoveka Aleksandar, Antioh i Konstantin, jesu tri grada o kojima sam razmišljala: Aleksandrija, Antiohija i Konstantinopolj; kocka o meni koja je papa na Konstantina, označava blagovolenje da ja idem u Carigrad i vidim oca mog, blaženog Vasijana. Gospod pak koji me rukovodi, moćan je da me sakrije tamo, te da moj muž ne sazna za mene: i ako pođem posred senke smrti, neću se bojati zla, jer je Gospod moj sa mnom.[26]
I spremivši se, blažena Matrona htede da otputuje. Međutim sestre, doznavši za njenu nameru, da hoće da ide od njih, opkoliše je sa plačem, i ne puštahu je od sebe, naričući sa suzama: Mati naša, zašto ostavljaš nas, čeda svoja, još nedovoljno utvrđena u zakoiu Gospodnjem? Zašto ostavljaš mlade u veri šibljike, još nedovoljno vodom učenja napojene? Kuda odlaziš, mati naša? Kome nas ostavljaš? I zašto nas ne vodiš sa sobom?
Stišavši ih, prepodobna im objasni da je volja Božja, otkrivena joj u viđenju, da ona ide u Konstantinopolj. I ona odmah posla k episkopu moleći ga, da joj pošalje dve đakonise, iskusne u vrlinama i savršene po životu, da im poveri svoje malo novosabrano stado Hristovo. Episkop joj odmah ispuni želju: posla joj đakonise kakve je želela. Prepodobna Matrona im poveri, kao neko skupoceno blago, svoje duhovne kćeri, i davši im mir otputova od njih, uzevši sa sobom samo jednu sestru, blaženu Sofroniju. Stigavši do mora, ona nađe lađu koja je išla za Konstantinopolj, i sede na nju. Pri povoljnom vetru one brzo stigoše u Konstantinopolj.
U Konstantinopolju prepodobna Matrona sa Sofronijom pohita crkvi svete Irine koja. beše blizu mora. Ušavši u crkvu, prepodobna Matrona obrete ranije spomenutog đakona Markela, koji savetova blaženom Vasijanu da Matronu pošalje u ženski manastir što je u gradu Emesi. Tome đakonu sveta Matrona kaza sebe i ispriča mu podrobno sve o sebi: kako ju je muž gonio u Emesi, u Jerusalimu i na Sinaju; kako je u Beritu živela u idolskom hramu i sabrala sestre, i kako je Gospod preko nje obratio k Sebi mnogo ljudi; i kako je prevalila toliki put iz Berita u Konstantinopolj, želeći da vidi svog duhovnog oca, prepodobnog Vasijana. Markel odmah ode i izvesti prepodobnog Vasijana o prispeću prepodobne Matrone, i ispriča mu sve što ču od nje. Prepodobni odmah naredi Markelu da blizu manastira njegovog nađe tihu kuću i tamo smesti blaženu Matronu. Kada to bi učinjeno, prepodobni Vasijan se vide sa njom, blagoslovi je i, doznavši za trudove njene, radovaše se takvim podvizima njenim i takvoj usrdnoj ljubavi njenoj k Bogu.
Od toga vremena prepodobna Matrona stade živeti u Konstantinopolju bez uznemirenja, pošto muž njen već beše umro. A prepodobni Vasijan joj davaše sve što beše potrebno, i dovede joj iz Berita sestre njene što behu ostale tamo: jer na njenu molbu on posla pismo Beritskom episkopu, moleći ga da inokinje, sabrane Matronom, pusti u Konstantinopolj k njihovoj duhovnoj materi Matroni. I uskoro sve one dođoše otuda, i stadoše se zajedno sa prepodobnom Matronom podvizavati, služeći Bogu u svetosti i pravdi. Matrona pak beše svima primer bogougodnog života: gledajući na nju, ne samo monaška lica nego i mnoštvo svetovnih ljudi dobijahu duhovnu korist: jer slava njenih vrlina brujaše svuda, i zbog nje se svuda slavljaše Otac Nebeski.
Glas o Matroni dođe i do carice Verine, supruge tadašnjeg cara Lava Velikog.[27] Čuvši za savršeno u vrlinama življenje prepodobne Matrone, carica sama ode k njoj da je vidi. Matrona primi caricu česno, i priredi joj onako ugošćenje kakvo je moglo biti od velike i ništa ne imajuće isposnice. Carica se udivi takvom njenom življenju, a naročito tome što prepodobna ništa ne iskaše od nje, mada imađaše nameru dati joj mnoge dare. Dobivši duhovnu korist od razgovora sa blaženom Matronom i od njenog življenja, carica se vrati u svoje palate.
K prepodobnoj Matroni dolažahu mnogi bolesnici i dobijahu zdravlje: jer molitva njena beše silna isceljivati bolesne ne samo telesne nego i duševne. Tako, neka velikaška žena, po imenu Efimija, supruga eparha Antima, beše papa y tešku i neizlečivu bolest, i kada joj lekari ne mogoše pomoći, ona dođe k prepodobnoj Matroni, i uzevši njenu ruku Efimija je stavljaše na bolesna mesta svoga tela, i od dodira njene ruke ona dobi potpuno zdravlje. No videći da je kuća, u kojoj prepodobna sa sestrama stanuje, teskobna i nije njihova, Efimija odluči da svojoj isceliteljki, prepodobnoj Matroni, po digne manastir prostran i udoban za življenje, što uskoro i učini. Preselivši se iz teskobne kuće u novopodignuti manastir, prepodobna sabra još veće stado slovesnih ovaca – devojaka i žena, unevesti ih Hristu, i prilježno se staraše o njihovom spasenju.
Posle toga prepodobna Matrona preduznade za svoj skori odlazak k Bogu, jer joj to bi otkriveno u viđenju. A TO viđenje beše ovakvo: činilo joj se da hoda po prekrasnom mestu, punom blagorodnih voćki, a no sredini teku izvori čistih voda; i pružilo se cvetno polje; i mnoštvo divnih ptica pevaju raznim glasovima; drveće se lagano njiha pod ćarlijanjem povetarca, a izvori žubore; – uopšte, nemoguće je opisati lepotu toga mesta, jer to beše raj Božiji. A stajahu tamo neke česne i blagoljepne žene, koje pokazivahu blaženoj Matroni presvetlu palatu, sazdanu Božijom a ne ljudskom rukom, i govorahu joj: „Eto, to je tvoj dom, Matrono, tebi spremljen od Boga. Zato, dođi i živi u njemu!“
Po ovom viđenju prepodobna poznade da je njeno prestavljenje blizu, i ona se stade spremati za odlazak, još usrdnije se moleći Gospodu, radi koga sve smatraše nizašta. Zatim ona prizva k sebi sve sestre svoje i mnoge im pouke izgovori o spasenju. I davši im mir, ona zaspa u Gospodu, i preseli se iz zemaljske obitelji u nebesku, koju ranije vide u viđenju. Tako prepodobna Matrona skonča u dubokoj i dobroj starosti.[28] U svetovnom životu ona prožive dvadeset pet godina, a y monaškom sedamdeset pet; tako živela svega sto godina. Sada pak ona živi u beskonačnom životu, predstojeći prestolu Životvorne i Nerazdeljive Trojice – Oca i Sina i Svetoga Duha, Jedinoga Boga; Njemu slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNE MATERE NAŠE
TEOKTISTE PAROSKE
 
NA Jegejskom Moru postoji ostrvo Paros. Na tom ostrvu bejaše prekrasna crkva u ime Presvete Vladičice naše Bogorodice. Celo to ostrvo, pa i sam hram, opuste ne zna se zbog čega, i postade obitalište ne ljudi nego zverinja.
Jednom neki lovci iz primorskog grada Evbeje dogovoriše se da lađom odu na to pusto ostrvo u lov, pošto tamo bejaše vrlo mnogo jelena i divljih koza. Doplovivši do ostrva, lovci sa svojim oružjem iziđoše iz lađe i krenuše po ostrvu ištući lova. Među njima beše jedan lovac, čovek bogobojažljiv i pun brige o svom spasenju. On se odvoji od svoje družine i sam hoćaše po pustom ostrvu tragajući za zverinjem; tako naiđe na spomenutu zapustelu crkvu, uđe u nju i stade. se moliti kako je umeo i znao, jer beše čovek prost i nepismen. Klanjajući se i moleći se, on ugleda na zemlji malenu jamicu i vodu u njoj, a u vodi potopljeno seme od suncokreta, pošto tog rastinja ima mnogo na tom ostrvu, i pomisli u sebi: Ovde ima neki sluga Božji, koji se hrani ovim semenjem. – Ipak lovac iziđe iz crkve, žureći da stigne svoju družinu. I lovci ostadoše na tom ostrvu nekoliko dana, naloviše koliko su hteli jelena i koza, pa krenuše sa bogatim lovom na lađu. Spomenuti lovac se opet izdvoji od družine, pa uđe u crkvu da se pomoli Prečistoj Bogorodici. Pritom se nadaše da vidi onoga koji je potopio u vodi semenje od suncokreta. A kada se, stojeći u sredini crkve, moljaše, on ugleda s desne strane svetog prestola guste mreže paučine, a iza njih nekakvo stvorenje kao vetrom ljuljano. Želeći da dozna šta je to iza paučine, on priđe, i taman htede da pokida paučinu, on tog trenutka ču glas koji govoraše: Stoj, čoveče, i ne prilazi bliže, stid me je, jer sam naga žena. – Čuvši to lovac se uplaši i htede da beži, ali od velikog straha ne mogaše, pošto mu noge drhtahu, i kosa mu se diže na glavi postavši oštra kao trnje, i on stajaše u užasu. A kad se malo pribra, on se usudi te upita: Ko si ti, i kako živiš u ovoj pustinji? – I ponovo ču glas koji govoraše iza paučine: Molim te, dobaci mi odeću, i kada pokrijem nagotu svoju kazaću ti o sebi što mi Gospod naredi.
Lovac skide sa sebe gornju odeću, položi je na zemlju, pa sam izađe iz crkve. Počekavši malo dok se ta žena obuče u njegovu odeću, on ponovo uđe i ugleda je gde stoji na istom mestu na kome bejaše i maločas. Izgled njen beše veoma strašan, jedva je ličila na ljudsko biće: ne viđaše se na njoj živ čovek nego sva beše kao mrtvac: kosti – samo kožom pokrivene, kosa – bela, lice – crno sa nešto beline, oči – duboko upale; i uopšte sav izgled njen beše kao izgled mrtvaca koji leži u grobu; ona jedva samo disaše, i mogaše samo tiho govoriti. Ugledavši je takvu, lovac se još više prepade; pa pavši na zemlju, on stade iskati od nje molitve i blagoslova. A ona, okrenuvši se istoku, podiže ruke svoje i moljaše se; no lovac ne mogaše čuti reči njene molitve, jedino on čujaše glas koji tiho govoraše k Bogu. Zatim, okrenuvši se lovcu, reče:
Bog neka te pomiluje, čoveče! No kaži mi, zbog čega si došao u ovu pustinju? Šta tebi treba ova pustinja, u kojoj niko ne živi? Ali, pošto te je, mislim, Gospod uputio ovamo radi moje smernosti, i ti želiš da saznaš o meni, to ću ti ja ispričati sve. I ona stade pričati ovako:
Otačastvo je moje Lezvija; rođena sam u gradu Metimni;[29] ime mi je Teoktista; po životu sam monahinja. Jer kada još kao dete ostadoh bez roditelja, rođaci me dadoše u ženski manastir, i ja se zamonaših. Jednom na praznik Vaskrsenja Hristova, u svojoj osamnaestoj godini, ja s blagoslovom otidoh u obližnje selo da posetim svoju sestru koja je tamo s mužem živela, i zanoćih kod nje. Međutim u ponoć napadoše na taj kraj Arabljani, predvođeni čuvenim po zlu Nizarom, opleniše sva sela, a zapleniše i mene sa ostalima; i kad svanu potovariše nas u svoje lađe, pa otploviše. Plovivši ceo dan, oni uveče pristadoše uz ovo ostrvo, pa stadoše iskrcavati zarobljenike, razgledajući ih i određujući im cenu kojom bi se ko mogao otkupiti. Sa drugima bih iskrcana i ja, no ugledavši u blizini lug ja poleteh k njemu i dadoh se u bekstvo. No za mnom pojuriše oni što me behu zarobili, i goniše me kao lovci zvera, ali me pustinja sakri od njih, ili bolje reći: Bog me u pustinji pokrivaše blagodaću svojom i zaštićavaše od ruke gonitelja, te me oni ne mogaše ni naći ni stići. Ja pobegoh u unutrašnju pustinju ovoga ostrva, i ne prestadoh bežati od straha dok mi se noge strahovito ne izranjaviše od bodljikavog drveća, trnja i oštrog kamenja, i ja, bez snage da dalje bežim, padoh na zemlju kao mrtva, i krv iz rana mojih zali zemlju. I svu noć tu ja provedoh u teškim bolovima, ali blagodarih Boga što me spase iz ruku neprijatelja mojih i sačuva neoskvrnavljenom. I radije voleh – u ovoj pustinji odmah umreti u devičanskoj čistoti, nego živeti među poganim ljudima i pogubiti posvećeno Hristu devičanstvo. Sutradan izjutra ja videh da su bezbožni razbojnici otplovili od ostrva, i oslobodivši se njihovog ropstva ja se ispunih takve radosti da zaboravih na svoje bolove. I eto od tada do sada ja trideset šest godina živim na ovom ostrvu. Hranim se semenjem suncokreta koga ovde mnogo ima; a naročito se hranim rečju Božjom: jer sve psalme, pesme i čitanja, što u manastiru svome naučih, pamtim do sada, i njima se tešim i hranim dušu svoju. Odeća pak moja ubrzo se podera i ja ostadoh naga, imajući samo blagodat Božiju kao pokrivač koji me pokriva od svih zala.
Ispričavši to, prepodobna devojka podiže k nebu ruke svoje i uznese blagodarnost Bogu za neiskazanu milost Njegovu, pokazanu na njoj. Zatim, obrativši se opet lovcu, reče: Eto, ja ti sve kazah o sebi; jedno samo molim od tebe, a to mi učini Gospoda radi: kada iduće godine dođeš na ovo ostrvo radi lova, – a sigurno ćeš doći pošto Bog tako hoće, – uzmi u čist sasud česticu Prečistih i Životvornih Hristovih Tajni i donesi mi ovamo, jer otkako se nastanih u ovoj pustinji, ja se ne udostojih pričestiti se. Sada pak idi s mirom k svojoj družini, i nikome ne pričaj o meni.
Lovac obeća da će ispuniti nalog, i poklonivši se toj divnoj sluškinji Hristovoj ode radujući se i blagodareći Boga što mu otkri takvu riznicu Svoju i udostoji ga videti i razgovarati i udostojiti se molitava i blagoslova one koje ne beše dostojan sav svet. A kad stiže na obalu on zateče svoje prijatelje gde ga čekaju zabrinuti što ga nema, jer mišljahu da je zalutao u pustinji. No on im ne otkri tajnu koju je po naređenju čuvao, i oni otploviše doma. Međutim lovac taj očekivaše narednu godinu kao veliku radost, želeći da ponovo vidi čistu nevestu Hristovu koja življaše u pustinji kao u palati. A kada nastade očekivano vreme, on se opet dogovori sa svojim drugovima da otplove na ostrvo Paros radi lova. Pred odlazak pak na lađu on uze od prezvitera u maleni čisti kivotić česticu Prečistih i Životvornih Hristovih Tajni, kao što mu beše naredila blažena Teoktista, i česno je čuvajući kod sebe otplovi. A kada stigoše na ostrvo, on sa Božanstvenim Tajnama ode k zapusteloj crkvi Presvete Bogorodice, u kojoj prošle godine razgovara s blaženom. No ušavši u crkvu, on ne nađe u njoj svetu Teoktistu. I pomisli on da je prepodobna ili otišla u najudaljeniju pustinju ili učinila sebe nevidljivom, pošto sa njim behu došli i neki drugi od prijatelja njegovih. I iziđe lovac iz crkve tužan, i iđaše za drugovima svojim. Zatim se krišom odvoji od njih, i sam se vrati crkvi, – i odmah se pojavi prepodobna Teoktista na onom istom mestu gde je prvi put stajala, odevena u onu odeću koju joj lovac dade prošle godine. Ugledavši blaženu, lovac dade na zemlju, i pokloni joj se. A ona mu brzo priđe i sa suzama reče: He čini to, čoveče, jer nosiš Božanstvene darove; ne beščesti Hristove tajne, i ne ožalošćuj moju ubogost, jer sam nedostojna. – I uhvativši lovca za odeću, podiže ga sa zemlje. A on, izvadivši kivotić sa Božanstvenim Tajnama, dade joj.[30] Prepodobna najpre pade na zemlju pred Božanstvenim Tajnama i okvasi zemlju suzama. Zatim ustade, uze Svete Darove u svoje ruke, pričesti se, i sa umilenjem govoraše: Sada otpuštaš sluškinju Tvoju, Gospode, jer videše oči moje spasenje Tvoje, i jer u ruke svoje primih otpuštenje grehova. Sada odlazim kuda naređuje dobrota Tvoja.
Rekavši to ona podiže gore ruke svoje i stajaše dugo moleći se i slaveći Boga. Zatim s blagoslovom otpusti lovca k njegovoj družini. Lovci se pak zadržaše u pustinji nekoliko dana i naloviše mnogo koza i jelena, pa krenuše k lađi. A onaj lovac se ponovo izdvoji od njih i pođe sam crkvi, želeći da se udostoji od prepodobne molitava i blagoslova za put. Ušavši u crkvu on se osvrte tamo-amo, da bi video svetiteljku. I tek kad priđe mestu gde je prvi put s njom razgovarao, on ugleda prepodobnu gde leži mrtva na zemlji: ruke joj behu prekrštene na grudima, a sveta duša joj otišla u ruke Božije.[31] I pripade lovac k česnim moštima njenim, i celivaše svete noge njene, i suzama ih omivaše. I beše u nedoumici šta da radi, jer veoma prost, on je više vremena proveo po pustinjama, među zverinjem, negoli po gradovima, među ljudima. Štaviše njemu ne pade na pamet ni to, da pođe k svojoj družini i izvesti ih o tome, te da zajedno s njima pogrebe to sveto telo. Međutim, on sam na brzu ruku iskopa malu rupu u zemlji i položi u njoj telo prepodobne. Pri tome on se drznu, te otkinu ruku od svetog tela prepodobne na blagoslov sebi, želeći da tu ruku česno čuva u domu svom. No premda on to i učini sa verom, iz ljubavi i usrđa prema prepodobnoj, ipak to ne beše Bogu po volji, kao što će se videti iz daljeg kazivanja. Otkinuvši dakle ruku, on je uvi u čistu maramu, sakri je u svoja nedra, pa ode svojoj družini na lađi, i ništa im ne kaza. Kasno uveče oni se otisnuše od obale, i razapevši jedra zaploviše pri povoljnom vetru. I svi lovci mišljahu da njihova lađa plovi brzo, leti kao ptica, i nadahu se da rano izjutra stignu do Evbejske gore. No u rasvitak oni se ponovo obretoše na istom mestu – kraj obale ostrva Parosa, i njihova lađa stajaše nepokretna kao kotvom ukopana ili pak vraćena natrag ribom remorom.[32] Od toga sve njih spopade strah, i oni se pitahu među sobom, ne sagreši li ko, i ne zadržava li ih na mestu nečiji greh, te laća ni s mesta maknuti ne može. Tada lovac što uze ruku prepodobne, poznade greh svoj, pa siđe sa lađe i krišom od drugova svojih ode crkvi. I prišavši moštima prepodobne on pridruži svetu ruku njenu k sastavu na njeno mesto, i, pomolivši se malo, vrati se k svojoj družini. I kada on uđe u lađu, tog časa lađa se pokrenu sa svoga mesta, i stade ploviti bez ikakve smetnje, te se svi obradovaše. Brzo ploveći, lađa se već približavaše Evbeji, i lovac onaj poče pričati drugovima svojim sve što mu se dogodilo: kako on prošloga leta obrete prepodobnu Teoktistu, a kako joj ovoga leta donese Božanstvene Darove, i kako kada svetiteljka umre on uze ruku njenu, te zbog toga oni biše svu noć zadržani.
Čuvši sve to, lovci beše tronuti, ali na ovoga lovca stadoše silno roptati i ljutiti se što im ne kaza još dok behu na ostrvu Parosu, „da bismo se“, govorahu oni, „i mi udostojili blagoslova od ugodnice Božije“. I okrenuvši lađu, oni sa velikom žurbom zaploviše natrag ka ostrvu Parosu. Kada stigoše na ostrvo, oni svi zajedno odoše crkvi, sa strahom uđoše u nju i pristupiše mestu gde ležaše česno telo prepodobne. Oni nađoše mesto, ali tela ne nađoše; videše samo otiske na zemlji od tela koje je ležalo tu, pošto su se jasno raspoznavali tragovi gde je ležala glava a gde noge. I svi se silno začudiše, i behu u nedoumici gde se to sakri prepodobna. Neki od njih govorahu da je vaskrsla, a drugi govorahu da nije vaskrsla pre sveopšteg vaskrsenja nego rukama anđela prenesena na neko drugo mesto i pogrebena, kao nekada sveta mučenica Ekaterina. I onda se svi oni raziđoše po celom ostrvu, ne bi li je našli: ili vaskrslu – živu, ili pak mrtvu na drugo mesto prenesenu. Prosti i neuki, oni hoćahu da dokuče tajne Božije, koje nikome nisu poznate. I pošto je svuda vrlo marljivo tražiše, i ne nađoše, oni se onda vratiše u crkvu, i sa umilenjem celivaše mesto na kome je ležalo telo prepodobne, i pomolivši se, vratiše se natrag kućama svojim. I pričahu svima sve o prepodobnoj Teoktisti. I svi diveći se slavljahu Boga, divnog u svetiteljima Svojim; Njemu slava vavek. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNIH MATERA NAŠIH
EVSTOLIJE i SOSIPATRE (SOPATRE)
 
BLAŽENA Evstolija, kći blagočestivih roditelja, od ranog detinjstva svog posveti sebe postu i molitvi. Goreći ljubavlju prema Gospodu, ona pri caru Mavrikiju[33] ostavi Rim i otputova u Carigrad. Željna duhovnoga savršenstva, ona se odade monaškim podvizima u jednome od tamošnjih manastira ženskih.
Druga jedna mlada duša, takođe žedna duhovnog savršenstva, kći cara Mavrikija Sosipatra srete jednom prilikom u Vlahernskoj crkvi presvete Vladičice naše Bogorodice prepodobnu Evstoliju, koja se zbog podvižničkog života već beše pročula u carskome gradu. Tada Sosipatra usrdno i uporno stade moliti prepodobnu Evstoliju da joj bude duhovna mati – nastavnica. Prepodobna pristade. Sosipatra napusti carski dvor, ode u manastir, primi monaštvo, i revnosno upražnjavaše monaške vrline i podvige. Sosipatra umoli svoga dobrog oca, blagočestivog cara Mavrikija da im ustroji obitelj. Car im kupi ogroman dom. U njemu najpre bi ustrojen hram; zatim se pojaviše i kelije za devstvenice. Tu bi uređeno i boravište za prestarele.
Blažena Sosipatra, rukovođena u duhovnom životu svetom Evstolijom, napredovaše iz vrline u vrlinu. U toku vremena njima se pridružiše mnoge devojke, i zajedno sa njima upražnjavahu teške monaške podvige. Mnogo godina podvizavajući se u postu, molitvi i ostalim trudovima, sveta Evstolija uputi mnoge na put spasenja, pa se u miru preseli ka Gospodu, ostavivši kao svoju naslednicu blaženu Sosipatru. Blažena Sosipatra upravljaše manastirom po primeru svoje duhovne matere, i dostigavši pomoću monaških podviga savršenstvo u vrlinama, ona s mirom otide ka Gospodu.[34]
 
ŽITIJE PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
JEVTIMIJAi NEOFITA
podvižnika Dohijarskih
 
SRBI po proishođenju aristokrati, i srodnici visokih aristokrata Vizantijskih. Jevtimije, najpre drug pa učenik svetog Atanasija Atonskog. A kada sveti Atanasije osnova Lavru i sakupi bratstvo, on postavi Jevtimija za dohijara, tojest ekonoma Lavre, zbog njegove skromnosti, krotosti, revnosti i ravnoangelnog života. Ovu dužnost prepodobni Jevtimije obavljaše bogobojažljivo i u srdno, kao da mu je od samog Boga naložena. Ali željan viših podviga, on dušom žuđaše za usamljeničkim molitvenim tihovanjem. Tu svoju žudnju on saopšti svome drugu, nastavniku i ocu – svetom Atanasiju. A ovaj predviđajući duhovnu korist od toga po spasenje mnogih, dade mu svoj blagoslov i otpusti ga. Izišavši iz Lavre, prepodobni Jevtimije sa nekoliko bratije podiže u mestu Dafni manastirčić u ime svetog Nikolaja Čudotvorca, i nazva ga Dohijarom, u znak sećanja na dužnost koju je vršio u Lavri. Budno motreći na svaki pokret svoje duše, on na svome usamljeničkom putu ka nebu udvostruči u svom manastirčiću post i molitvu. Svoju pak malu družinu on stalno podsticaše na molitvenu sabranost duhovnu, objašnjavajući im da je njihovo vojevanje, vojevanje ne sa telom i krvlju, nego s poglavarima i s vlastima i s upraviteljima tame ovoga sveta (Ef. 6, 12). No mrzitelj svakog dobra, đavo, učini svoje. Saraceni napadoše na Jevtimijev manastirčić u svetogorskom pristaništu Dafni, opljačkaše ga i pretvoriše u razvaline.
Prepodobni Jevtimije, koji blagovremeno primeti napadače, izbeže sa bratstvom u obližnju gustu šumu. A kad se vratiše na razvaline svoga manastirčića, sveti Jevtimije ne samo ne uzropta i ne klonu duhom, nego od sve duše uznese blagodarnost Bogu što ga poseti ovom mukom i milošću: mukom, jer ga pljačkaši lišiše imovine; milošću, jer bratija i on ostadoše u životu. I odmah se dadoše na traženje mesta zgodnijeg za usamljeničko molitveno podvizavanje. I vođen Bogom, prepodobni izabra mesto gde se i danas nalazi svešteni manastir Dohijarski. I ovaj manastir on podiže u ime svetog Nikolaja Čudotvorca. I tu on produži svom dušom i svom snagom podvizavati se u teškim monaškim podvizima, uzlazeći iz sile u silu, i tako služeći za obrazac i primer svome malome bratstvu.
Utom k prepodobnome Jevtimiju dođe iz Carigrada sestrić Nikola, jedan od prvih doglavnika i savetnika carevih. Još iz mladosti voleći monaštvo, Nikola najzad, posle smrti svojih roditelja, ostavi blesak i sjaj visokog dvorskog položaja i ogromna bogatstva ovoga sveta, i dođe u manastir k svetome ujaku na sirotovanje Hrista radi. Prepodobni Jevtimije ga obuče u monaški angelski lik, davši mu ime Neofit. Neofit se odmah dade u teške monaške podvige, i brzo poraste u veliko duhovno drvo koje donese obilne rodove Bogu: u postu, molitvama, metanijima i ostalim vrlinama. Blaženi pak Jevtimije, videći da sva bratija duboko uvažavaju i cene Neofita zbog njegovog uzvišenog podvižničkog života, ispuni davnašnju želju duše svoje: sa pristankom bratije predade Neofitu igumansku dužnost, a sam se povuče u potpuno usamljeničko molitveno tihovanje. I dostigavši duboku starost, blaženi Jevtimije mirno usnu o Gospodu u svome manastiru Dohijarskom, i to 990. godine.
Uzevši u svoje ruke krmu duhovne uprave, prepodobni Neofit mudrošću svojih pouka i svetih dela umnoži bratstvo svete obitelji Dohijarske, postepeno je pretvarajući u lavru. U tom pogledu on dobijaše mnogo priloga od cara iz Carigrada: i manastir podiže i mnoge zgrade, sa glavnim hramom svetom ocu Nikolaju Čudotvorcu. Starajući se neumorno o ustrojstvu svoga manastira, prepodobni Neofit osnivaše u raznim mestima metohe.
Tako, bogomudro vođena prepodobnim Neofitom sveta obitelj Dohijarska napredovaše u svemu. Najzad se u dubokoj starosti blaženi Neofit potpuno povuče u usamljeničko molitveno tihovanje. I pun dana i svetih vrlina on ode u večni pokoj Carstva Nebeskog.[35] Molitvama svetih otaca Jevtimija i Neofita neka se i mi udostojimo večnih blaga u Carstvu Nebeskom. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ANTONIJA
 
POREKLOM iz Sirije, sveti Antonije[36] beše kamenorezac po zanatu. Gledajući u svome selu neznabošce kako dolaze u svoj idolopoklonički hram i prinose žrtve idolima, sveti Antonije ih savetovaše da se ostave te zablude. A kada ga oni ne poslušaše, on se povuče u jedno pusto mesto. Tamo on obrete jednog pustinjaka i slugu Božjeg, kome beše ime Timotej, i provede s njim tri godine. Onda uzevši od njega blagoslov i molitve, sveti Antonije ponovo ode u svoje mesto među zabludele neznabošce. Zatekavši ih baš gde praznuju svoje demone, on uđe u njihov hram i polupa ove idole. Zbog toga ga neznabošci uhvatiše i na razne načine mučiše. Potom sveti Antonije otputova u Apameju Sirijsku,[37] i izmoli u tamošnjeg episkopa Osije dozvolu da sazida hram u ime Svete Trojice. A kada on poče zidati hram, čuše za to neznabožni žitelji njegovog mesta, pa dođoše noću i kolcima ga premlatiše i telo mu zdrobiše. I tako svetitelj Božji predade dušu svoju u ruke Božije.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
HRISTIFORA i MAVRE
 
OVI sveti mučenici postradaše za Hrista posečeni mačem.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ALEKSANDRA SOLUNSKOG
 
SVETI Aleksandar pretrpe teške muke pri caru Maksimijanu, 298. godine. Izjavivši da je hrišćanin, on bi uhvaćen i primoravan da prinese žrtvu idolima. A on ne samo odbi da to učini, nego pun plamene revnosti po Bogu obori žrtvenik sa žrtvom. Razjareni Maksimijan naredi da mu se odseče glava. Dželat zamahnu mačem, ali se odjednom zaustavi. – Što čekaš, upita ga car, i ne izvršuješ naređenje? – Imam viđenje, odgovori ovaj, i u nedoumici sam šta ono može da znači. – Tada sveti mučenik izmoli malo vremena za molitvu. Pošto završi molitvu, on bi obezglavljen. Ugledavši gde ispred mučenikove duše ide anđeo, car dopusti hrišćanima da telo svetog mučenika pogrebu u gradu Solunu.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
NARSIJA i ARTEMONA
 
NAMUČENI, postradali za Hrista.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ELADIJA
 
U MIRU skončao podvizavajući se za Hrista.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ONISIFORA PEČERSKOG
 
PODVIZAVAO se u Kijevo-Pečerskom manastiru u dvanaestom veku. Skončao 1148. god. Mošti mu počivaju u Antonijevoj pešteri.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti mučenici Onisifor i Porfirije postradali početkom četvrtog stoleća. Spominju se ponegde i 10. novembra, kao n 16. (17) jula. Mesto Pankean nalazilo se kraj gore Pangej u Makedoniji.
  2. Skitska Egipatska pustinja, koja se skraćeno nazivala „Skit“, nalazila se u severozapadnom kraju Egipta, na triestak kilometara od Nitrijske rope. To je bila bezvodna, kamenita pustinja, omiljeno obitalište strogih podvižnika Egipatskih. Zbog ovog „Skita“ počeli su se nazivati skitom i drugi pustinjski manastiri, podesni za stroge podvige.
  3. Spomen prepodobnog Pimena 27. avgusta.
  4. Ovo drvo video je savremenik prepodobnog Jovana 402. godine.
  5. Spomen prepodobnog Arsenija Velikog 17. maja.
  6. Najviši stalež u Rimskoj carevini.
  7. Nazivajući je Taisijom Mlađom, Pravoslavna Crkva proslavlja njen spomen 10. maja
  8. Spomen njegov praznuje se 19. juna.
  9. Od ovog dela svetih moštiju Sv. Nektarija svečesni starac Amfilohije je pred svoju smrt poslao jednu česticu ocu Justinu Popoviću u Manastir Ćelije, gde se ova svetinja i do danas nalazi.
  10. Neka nerazumna monahinja Magdalina, zatrovana duhom gordosti i lažnog znanja, napisa nedavno knjigu u kojoj optužuje Svetoga da je tobože bio „ikonoborac, latinofron i ekumenista“, tvrdeći da je bio i protiv monaštva. Ova nesrećnica, ne imajući ni Duha Božjeg koji daje prostima i neukima prosvetljenje, niti bar svetskog znanja i poštenja da ne izvrće istorijske činjenice i istinu, – onesposobila je, u svojoj zaslepljenosti duhom prelesti i obmane, sebe samu da vidi kako je iz malog Anastasija, kroz sve bure, duhovnu borbu i iskušenja vremena, Bog sazdao Sebi sasud izbrani, ovog novojavljenog Oca Crkve, Nektarija Čudotvorca. Bog, molitvama nezlobivog svetitelja NektariJa, neka bi joj bio milostiv i dao joj pokajanje. (Grčki Sv. Sinod je ovu monahinju nedavno zbog toga odlučio od Crkve, dok se ne pokaje).
  11. Ostrvo Egina se nalazi u Saroničkom zalivu, između poluostrva Atike i Peloponeza, na udaljenosti satdva brodom od Atinske luke Pireja.
  12. Spomen Sv. Dionisija Eginskog i Zakintskog 17. decembra.
  13. Sveti Nektarije je imao želju da ponovo obnovi u Crkvi stari red đakonisa. To je i učinio u svom manastiru, davši blagoslov nekim od sestara da poslužuju kao đakonise pri bogosluženju i pričešćivanju.
  14. Perga – u Pamfiliji, u južnom kraju Male Azije. Sada na tom mestu turski grad Bergamo.
  15. Vizantijom se zvao Carigrad.
  16. Sr. Psal. 83, 11.
  17. Spomen njegov praznuje se 10. oktobra.
  18. Po rečima sv. apostola Pavla: Svaka žena koja se gologlava moli Bogu, ili prorokuje, sramoti glavu svoju (1 Kor. 11, 5).
  19. Očigledno, ovde je reč o drutom obretenju čeone glave svetoga Preteče, koje se zbilo 452. godine.
  20. Berit – starodrevni primorski grad na Feničanskoj obali Male Azije; današnji Bejrut.
  21. Psal. 135, 25.
  22. Psal. 144, 16.
  23. Prem. Solom. 5, 19.
  24. Lk. 10, 30.
  25. Sr. Mat. 25, 1-13.
  26. Psal. 22, 4.
  27. Carovao od 457. do 474. godine.
  28. Prepodobna Matrona skončala 492. godine.
  29. Lezvija – Lezbos, ostrvo u Jegejskom Moru; glavni grad Mitilena. Na severnoj strani ostrva nalazi se grad Metimna, ili Molivon, sa ogromnim pristaništima (počeo opadati još u vreme Peloponeskog rata (406. god. pre Hrista).
  30. Povodom ovoga sveti Dimitrije Rostovski daje ovakvo objašnjenje. U sadašnje vreme neki hrišćani se čude što su Božanstvene Tajne bile uručene tome lovcu da ih nosi u pustinju i što se on, svetovnjak i neposvećen, usudio nositi Svete Tajne, koje samo sveštenim licima dolikuje nositi. Ali se tome ne treba čuditi, takav je onda bio običaj u Crkvi: i neposvećenim licima dopuštalo se uzimati u ruke Božanstveno pričešće i nositi sa sobom u kuće udaljene od crkve ili na daleki put… No zatim sveti Oci zabraniše da neposvećena lica primaju u ruke i iznose iz crkve Telo Hristovo. A naročito zabrani to sveti Jovan Zlatoust sa sledećeg razloga. U vreme njegovog patrijarhovanja u Carigradu neka velikaška žena, primivši u crkvi česticu prečistog Tela Hristovog, odnese je kući svojoj i pomeša sa nekim vradžbinskim lekom. Doznavši za to, sveti Zlatoust od toga vremena zapovedi po svima crkvama: da se čestice Tela Hristova ne stavljaju u ruke pričesniku, nego da se ložičicom daju u usta zajedno sa Božanstvenom, pod vidom vina, Krvlju. Do toga pak vremena u Crkvi se nisu upotrebljavale ložičice, nego su se čestice Tela Hristova stavljale u ruke hrišćanima, a Sveta Krv se davala iz čaše. Međutim, od toga vremena po naređenju svetog Zlatousta Sveto Pričešće se poče davati pomoću ložičice, i dozvoljeno je samo sveštenim licima nositi ga, a neposvećenima nije dozvoljeno ni dodirnuti ga, da se ne bi dogodilo neko beščešće Svetih Tajni.
  31. Prepodobna Teoktista upokojila se 881. godine, posle podvizavanja od 3/ godine na ostrvu Parosu.
  32. Ta riba se u velikim jatima javlja oko lađa, i ometa plovidbu lađa.
  33. Mavrikije carovao od 582. do 602. godine
  34. Sveta Evstolija upokojila se 610. godine, a sveta Sosipatra 625. g.
  35. Sveti Neofit upokojio se početkom jedanaestog stoleća.
  36. Kod Delehaye, y Sinaksaru Carigradske Crkve: zove se Antonin.
  37. Apameja Sirijska nalazi se u jugozapadnoj Siriji, pored same reke Oronte. U starini bila glavni grad Sirije. Nazvana tako po Apami, ženi Selevka I, vladara Sirije.

3 komentar(a)

  1. Slava Bogu

  2. Anđelka Govedarović

    Blagodarim na tektu,ŽITIJA SVETH.

  3. Željko Pantić

    Hvala za današnja žitija svetih.Blagodarim Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *