NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
8. OKTOBAR
 
ŽITIJE PREPODOBNE MATERE NAŠE
PELAGIJE
 
Mi smo dužni svagda uznositi veliku blagodarnost Gospodu našem zato što ne želi smrti grešnima već dugotrpeljivo čeka njihovo obraćenje u pravedni život, – piše đakon Iliopoljske[1] crkve Jakov, pisac žitija prepodobne Pelagije. Nešto se divno dogodilo u naše dane; i evo ja grešni Jakov pišem o tome vama, svetoj braći, da biste, čitajući sa pažnjom, dobili veliku korist.
Presveti arhiepiskop grada Antiohije[2] radi nekog crkvenog posla pozva k sebi osam episkopa iz okolnih gradova. Među njima beše i sveti Božji čovek, moj episkop Non, muž prekrasan, i savršeni monah, koji zbog vrlinskog života svog bi uzet iz Taveniskog manastira[3] i postavljen za episkopa. Non dođe u Antiohiju iz Iliopolja, povevši i mene sa sobom. A kada se episkopi sabraše u crkvi svetog mučenika Julijana,[4] oni izjaviše želju da od Nona čuju poučenje, i posedaše svi na dnu crkve. Non ih onda stade usmeno poučavati, govoreći im što beše na korist i spasenje. I dok se svi divljahu svetom poučenju njegovom, u to vreme jedna žena neznaboškinja, čuvena u celoj Antiohiji bludnica, prolažaše mimo crkvenih vrata sa velikom gordošću, odevena u skupocene haljine, ukrašena zlatom, dragim kamenjem i biserjem, okružena mnoštvom devojaka i mladića u divnim haljinama i zlatnim ogrlicama. Ona beše tako lepa u licu, da se svetovni ljudi ne mogahu dovoljno nagledati njene lepote. Prolazeći pored nas ona ispuni sav vazduh miomirisnim mirisom. Ugledavši je kako bestidno ide, nepokrivene glave i razgolićenih ramena, episkopi zatvoriše oči, i tiho uzdišući okrenuše glave svoje kao od velikog greha. A blaženi Non je pažljivo i dugo posmatraše sve dok se ona ne izgubi iz očiju njegovih. I onda, obrativši se episkopima, reče: He dopade li vam se lepota one žene? – Oni ne odgovoriše. Non saže glavu svoju; i plačući okvasi ne samo maramicu u rukama svojim, nego i prsa svoja zalivaše suzama. I uzdišući iz dubine srca on ponovo upita episkope: Zar vam ne bi prijatna njena lepota? Oni ćutahu. A Non reče: Vaistinu ja se mnogome naučih od nje; jer će ovu ženu Gospod postaviti na sudu Svom i njome osuditi nas. Šta mislite, koliko je vremena ta žena provela u svojoj spavaonici mijući se, oblačeći se, na razne načine ulepšavajući sebe, u ogledalo pogledajući, i svu misao svoju i staranje ulažući u to, da se u očima svojih vremenih poklonika pokaže lepša od sviju? A mi, imajući na nebesima Besmrtnog Ženika, koga Anđeli žele gledati: ne staramo se da ukrasimo jadnu dušu našu, koja je sva prljava, naga i sramna; ne trudimo se da je omijemo suzama pokajanja i obučemo u lepotu vrlina, eda bi se za oči Božje pokazala prijatna, i ne bila posramljena i odbačena u vreme Jagnjetove svadbe.[5]
Izvevši takvo naravoučenije, blaženi Non uze mene, grešnog đakona svog, i mi pođosmo u keliju koja nam je bila data pri toj istoj crkvi svetog Julijana. Ušavši u spavaonicu svoju, episkop moj se vrže licem na zemlju i plačući govoraše: Gospode Isuse Hriste, prosti me grešnoga i nedostojnoga, jer staranje žene one oko ulepšavanja tela prevaziđe sva staranja moja oko bedne duše moje. Ta žena, da bi ugodila truležnim poklonicima svojim, pokaza toliko revnosti ulepšavajući sebe; a ja se ne staram da ugodim Tebi, Bogu mome, nego živim u lenjosti i nehatu. Kakvim ću licem pogledati na Tebe? Kakvim ću rečima opravdati sebe pred Tobom? Teško meni grešnome! jer stojeći pred svetim oltarom Tvojim, ne prinosim ja Tebi onu duševnu lepotu, koju Ti od mene išteš. Ta žena, u sujeti svojoj, obeća da ugodi smrtnim ljudima, pokazujući im se u tako prijatnom vidu, i ispunjuje ono što je obećala; a ja obećah ugađati Tebi, Bogu mome, i slagah po lenjosti mojoj. Nag sam, jer ne izvrših zapovesti Tvoje; stoga se ne nadam u dela svoja, nego u milosrđe Tvoje, i od njega očekujem spasenje moje.
Tako govoreći sveti Non ridaše dugo. A moljaše se on i za tu ženu, govoreći: Gospode, ne pogubi stvorenje ruku Tvojih, da takva lepota ne robuje đavolima, nego je obrati k Sebi, da se zbog nje slavi sveto Ime Tvoje, jer Tebi je sve moguće.
Pošto prođe taj dan i noć, posle jutrenja, – a dan beše nedelja, – reče mi učitelj moj sveti Non: Brate Jakove, čuj san koji sanjah ove noći. Izgledalo mi je da stojim u jednom uglu svetoga oltara. I gle, u toku službe pojavi se jedna golubica crna, prljava i strahovito smrdljiva; ona letijaše oko mene, i ja ne mogoh trpeti smrad njen. A kada đakon uzviknu: „Oglašeni iziđite!“ golubica odlete, i ja je ne videh dok se ne završi liturgija. Ho no završetku liturgije, kada mi izlažasmo iz crkve, ja iznenada ponovo ugledah tu istu prljavu golubicu koja opet letijaše oko mene. Pruživši ruku jaje uhvatih i bacih u vodu što je u paperti crkvenoj; u njoj se ta golubica omi od svekolike prljavštine svoje, i izlete čista i bela kao sneg, i leteći u visinu postade nevidljiva.
Ispričavši mi taj san blaženi Non me uze sa sobom, i sa ostalim episkopima krenu u sabornu crkvu. U crkvi, pošto se pozdraviše s arhiepiskopom, oni služiše Božanstvenu službu. Po završetku svete službe arhiepiskop Antiohijski naredi blaženome Nonu da kaže pouku narodu. Otvorivši usta svoja Non stade govoriti poučenje narodu po premudrosti Božjoj što življaše u njemu. I reči njegove ne behu okićene previsprenom mudrošću ovoga sveta, već behu proste, poučne za sve i uticajne: jer Duh Sveti govoraše na njegova usta. A govoraše on o Strašnom sudu i o nagradi pravednima i grešnima. A svi prisutni tako behu tronuti rečima njegovim, da zemlju suzama natapahu.
Međutim, po promislu milosrdnoga Boga dogodi se da bludnica o kojoj je reč, i koja ranije nikada nije bivala u crkvi niti se opominjala grehova svojih, prolazeći pored crkve u to vreme svrati u crkvu. Čuvši poučenje svetoga Nona, ona oseti strah Božji: pomišljajući na grehe svoje, i slušajući od svetoga Nona o večnoj muci zbog njih, ona poče očajavati, i potoke suza iz očiju svojih izlivati; i u skrušenosti srca ne mogaše zaustaviti plač svoj. Potom ona reče dvojici slugu svojih: Pričekajte ovde, i kad izađe onaj sveti muž što je govorio poučenje, vi pođite za njim i vidite gde stanuje, pa se vratite da mi kažete.
Sluge postupiše po naređenju i obavestiše gospođu svoju da onaj sveti muž stanuje pri crkvi svetog mučenika Julijana. A ona odmah sede i svojom rukom napisa blaženom Nonu ovakvo pismo.
„Svetom učeniku Hristovom – grešnica i učenica đavola: Slušala sam o Bogu tvom da je savio nebesa i na zemlju sišao, ne radi pravednika nego radi spasenja grešnika, i toliko se smirio, da je sa carinicima[6] jeo. I On, na koga Heruvimi ne smeju gledati, sa grešnicima je opštio i sa bludnicama razgovarao. Stoga, gospodine moj, ako si ti, kao što od hrišćana čujem, istiniti sluga Hristov, onda nemoj odbaciti mene koja Želim da tobom priđem Spasitelju sveta i vidim presveto lice Njegovo“.
Pročitavši ovo pismo, sveti Non joj napisa ovakav odgovor: „Ma kakva ti bila, ali poznata si Bogu i ti sama, i misao tvoja, i namera tvoja. Stoga te molim: ne kušaj mene ništavnog; ja sam grešni služitelj Božji. Ako pak stvarno imaš dobru želju da poveruješ u Boga mog i želiš da vidiš mene, – sa mnom su ovde druga episkopi, – onda dođi, i videćeš mene u njihovom prisustvu. A nasamo videti se sa mnom ne možeš“.
Primivši i pročitavši odgovor, grešnica se ispuni velike radosti i svesrdno pohita k crkvi svetog Julijana, i obavesti blaženoga Nona da je došla. On pozva kod sebe sedam drugih episkopa i naloži joj da uđe. Ušavši pred sabor svetih episkopa, ona se s plačem baci na zemlju i pripade k nogama svetoga Nona, govoreći: Molim te, gospodine moj, ugledaj se na učitelja tvog Gospoda Isusa Hrista, pokaži prema meni milosrđe svoje i načini me hrišćankom: ja sam, gospodine moj, more grehova i bezdan bezakonja; stoga me omij krštenjem.
Svi prisutni episkopi i klirici, videći bludnicu s takvim pokajanjem i verom, prolivahu suze. A blaženi Non jedva uspe da je podigne s nogu svojih, pa joj reče: Crkvena pravila naređuju ne krstiti bludnicu bez jemaca, da se ona ne bi ponovo vratila na raniji bludni život. – Čuvši ovaj odgovor ona se ponovo baci k nogama svetiteljevim, pa mu, kao nekada evanđelska grešnica Hristu, noge suzama perijaše, i kosom glave svoje otiraše, govoreći: Ti ćeš odgovarati Bogu za dušu moju, ako me danas ne krstiš. Od ruku tvojih neka Bog ište dušu moju, i neka tebi upiše rđava dela moja. Ako me odbaciš nekrštenu, ti ćeš biti kriv što ću produžiti moje bludno i nečisto življenje. Ako me sada ne otuđiš od zlih dela mojih, ja ću se odreći Boga tvog i pokloniću se idolima. Ako me danas ne načiniš nevestom Hristovom i ne privedeš k Bogu tvome, ne imao udela s Njim i sa svetima Njegovim.
Svi prisutni, slušajući i videći gde se takva bludnica silno zapalila čežnjom ka Bogu, proslaviše Čovekoljubca Boga. A blaženi Non odmah posla mene, smirenog Jakova, k arhiepiskopu da mu ispričam ovo. Arhiepiskop, čuvši ovo, veoma se obradova i reče mi: Idi i kaži episkopu tvome: česni oče, tebe je očekivalo ovo delo, jer te dobro znam da si ti usta Boga koji je rekao: Ako izvučeš dragoceno od rđavoga, bićeš kao usta moja (Jerem. 15, 19). – I dozvavši gospođu Romanu, koja beše prva đakonisa[7] crkvena, posla je sa mnom.
Kada mi dođosmo, zatekosmo Pelagiju gde još na zemlji leži kraj nogu blaženoga Nona, koji je jedva natera da ustane, govoreći: Ustani, kćeri, da primiš oglašenje za krštenje. – Ona ustade; i episkop joj reče: Ispovedi najpre grehe svoje. – Ona plačući odgovori: Ako stanem ispitivati savest svoju, neću pronaći nijedno dobro delo; znam samo da su gresi moji mnogobrojniji od peska morskog, i sva voda morska neće biti dosta da opere gadna dela moja. No ja se nadam na Boga tvog, da će On olakšati breme bezakonja mojih i milostivo pogledati na mene. – Episkop je upita: Kako ti je ime? – Ona odgovori: Roditelji su mi dali ime Pelagija, a građani Antiohije mi promeniše ime i prozvaše me Margarita,[8] zbog divnih i skupocenih nakita mojih, kojima me ukrasiše gresi moji.
Tada je episkop oglasi, i krsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i pomaza je mirom, i pričesti prečistim i životvornim Telom i Krvlju Gospoda našeg Isusa Hrista na otpuštenje grehova. Duhovnom majkom Pelagija bi đakonisa Romana; primivši je iz kupelji krštenja, ona je izvede iz crkve i uvede u katihumeniju, pošto se i mi tamo nalažasmo. I reče blaženi Non ostalim episkopima: Hajdmo za trpezu, braćo, i radujmo se s anđelima Božjim što nađosmo izgubljenu ovcu; prihvatimo se hrane sa jelejem i vinom u duhovnom veselju.
Kada svi posedoše za trpezu i stadoše sa novokrštenom jesti, gle, đavo stade vapiti na sav glas, kao čovek ridajući i govoreći: Jao, jao! šta ja trpim od ovog brbljivog vinopije! O zli starče, nije li ti dovoljno bilo trideset hiljada Saracena koje ti krsti otevši ih od mene? Nije li ti dosta Iliopolj koji ti ote od mene i Bogu tvome privede, a on nekada bejaše moj, i svi se žitelji njegovi meni klanjahu? A sada si mi i poslednju nadu oduzeo. Ta šta ću da radim, kaluđeru zli i lažljivi? He mogu da podnosim tvoje napadaje. Proklet dan u koji si se rodio, zli starče! Potoci suza tvojih udariše na obitalište moje i načiniše ga pustim.
Tako vapijaše đavo plačući pred vratima doma u kome mi besmo, i svi što se nalažahu tamo čuše glas njegov. I opet, obraćajući se novokrštenoj, đavo reče: Šta to radiš sa mnom, gospođo Pelagija? Ti podražavaš Judu moga. Jer on, počastvovan apostolskom slavom i čašću, izdade Gospoda svoga; a ti si to isto sa mnom uradila.
Tada episkop naredi sluškinji Božjoj Pelagiji da ogradi sebe krsnim znakom. I ona, načinivši znak krsta Hristova na licu svome, reče đavolu: Neka te odagna Isus Hristos koji me izbavlja od tebe! – Kada ona to izgovori, Vavo pobeže od nje.
Posle dva dana, kada Pelagija spavaše sa gospođom Romanom, svojom duhovnom majkom, dođe đavo k njoj, probudi je i poče joj govoriti: Draga gospođo moja, Margarito moja, kakvo zlo ja učinih tebi? He obogatih li te zlatom i srebrom? He ukrasih li te skupocenim dragam kamenjem i nakitima i haljinama? Molim te, kaži mi čime te to ja uvredih; i ja ću smesta učiniti sve što mi narediš, samo me ne ostavljaj i ne pravi od mene predmet podsmeha. – Pelagija, ogradivši sebe krsnim znakom, odgovori: Gospod moj Isus Hristos, koji me izbavi od tvojih zuba i koji me načini nevestom nebeskog dvorca Svog, neka odagna tebe od mene. – I đavo tog časa iščeze. A Pelagija, razbudivši odmah svetu Romanu, reče joj: Moli se za mene mati moja, jer me nečastivi uznemirava. – Romana joj odgovori: Kćeri moja, nemoj ga se plašiti, jer se on sada i senke tvoje boji i strepi.
U treći dan po krštenju svom Pelagija dozva jednoga od svojih slugu i reče mu: Idi mojoj kući i pošalji sve što se nalazi u mojoj zlato-čuvarnici, i sve moje nakite, pa to sve donesi ovamo. – Sluga ode i postupi po naređenju. Tada blažena Pelagija dozva svetog episkopa, pa mu sve to predade u ruke, govoreći: Evo bogatstva kojim me Satana obogati; predajem ga u svete ruke tvoje; radi sa njim što hoćeš, a meni valja iskati bogatstva Gospoda mog Isusa Hrista. – Blaženi episkop Non dozva ekonoma crkvenog, predade mu pred svima svo bogatstvo što mu Pelagija uruči, i reče mu: Zaklinjem te imenom Svete i Nerazdeljive Trojice, nemoj od ovoga zlata ništa unositi ni u episkopiju, ni u crkvu Božiju, ni u kuću svoju, ni u kuću ma koga od klirika, nego sve to svojim rukama razdaj siročićima, ubogima i bolesnima, da ono što je zlo stečeno bude dobro potrošeno, te da bogatstvo grehovno postane bogatstvo pravde. Ako pak prekršiš ovu zakletvu, neka anatema bude na domu tvom, i udeo tvoj sa onima koji su vikali: uzmi, uzmi, raspni ga (Lk. 23, 21).
Sluškinja Božja Pelagija ništa od imovine svoje ne ostavi sebi, čak ni za hranu, nego je hranjaše đakonisa Romana, jer se zakle da ni trunčicu ne koristi od bogatstva grehovnog. Dozvavši pak svoje sluge i sluškinje, ona ih pusti na slobodu pošto svakome dade dosta srebra i zlata. I reče im: Ja vas, deco, oslobađam od vremenog ropstva, a vi se postarajte da oslobodite sebe od robovanja sujetnom svetu, prepunom grehova, da, kao što zajedno življasmo u ovome svetu, tako se udostojimo zajedno biti i u blaženom životu. – Rekavši im to Pelagija ih otpusti.
U osmi pak dan, u koji je Pelagija, po običaju novokrštenih, trebala da skine bele haljine, dobijene na krštenju, (dan beše nedelja), Pelagija, ustavši pre zore, skinu bele haljine u koje beše obučena pri krštenju, i obuče se u vlasenicu. Pritom uze staru odeću blaženoga Nona, pa krišom od svih ode iz grada Antiohije, i od toga vremena niko nije znao gde se ona nahodi. Đakonisa Romana tugovaše i plakaše za njom. No sveznajući Bog otkri blaženome Nonu da je Pelagaja otišla u Jerusalim, i tešaše Non Romanu, govoreći: He plači, kćeri, nego se raduj: jer Pelagija, poput Marije, dobri deo izabra, koji se neće uzeti od nje (Lk. 10, 42).
Nakon ne mnogo dana arhiepiskop nas otpusti, i mi se vratismo u Iliopolj. Posle tri godine u meni se javi želja da idem u Jerusalim i da se poklonim svetom vaskrsenju Gospoda našega Isusa Hrista,[9] i ja molih episkopa moga, blaženog Nona, da mi dozvoli da idem. Dajući mi dozvolu on mi reče: Brate Jakove, kada stigneš u sveta mesta, ti potraži tamo monaha koji se zove Pelagije: on je evnuh,[10] veoma vrlinast, i živi u zatvorništvu. Kad ga nađeš, porazgovaraj s njim, i biće ti od velike koristi, jer je on istinski sluga Hristov, i savršen monah.
Ovo govori Non o sluškinji Božjoj Pelagiji, koja došavši u Jerusalim načini sebi keliju na Gori Maslinskoj gde se nekada molio Gospod naš, i zatvorivši se tamo življaše Bogu. Ali mi to Non ne otkri.
Spremivši se ja otputovah u sveta mesta, poklonih se svetom vaskrsenju Gospoda našeg Isusa Hrista i časnom Krstu Njegovom, a sutradan potražih monaha po imenu Pelagaja, kao što mi zapovedi episkop moj; i keliju njegovu nađoh na Gori Maslinskoj. Kelija ta ne imađaše vrata, već beše sa svih strana zazidana; samo malo prozorče ugledah na zidu, zakucah na njega, i otvori ga sluškinja Božja. Videvši me, ona me pozna, ali mi ne kaza ko je. Međutim, ja je ne poznah. Ta i kako sam mogao poznati onu, čija velika lepota uvenu brzo kao cvet! Oči joj behu duboko upale; od velikog i bezmernog uzdržavanja proviđahu joj se kosti i zglobovi lica. Sva okolina Jerusalimska smatrala ju je za evnuha, i nijedan čovek nije znao da je to žena, a i ja sam nisam znao to: jer mi je episkop moj govorio o njoj kao o evnuhumonahu, i ja dobih blagoslov od nje kao od monaha-muškarca. Ona mi reče: Kaži mi, brate, nisi li ti Jakov, đakon blaženoga episkopa Nona? – Ja se začudih u sebi što me po imenu nazva i što poznade da sam đakon blaženoga Nona, i odgovorih joj: Da, gospodine moj. – A ona mi reče: Kaži episkopu tvome da se pomoli za mene, jer je on vaistinu svet muž i apostol Hristov. – Onda i meni reče: I tebe, brate moj, molim da se pomoliš za mene. – Rekavši to, ona zatvori prozorče i poče čitati Treći čas. Ja satvorih molitvu i otidoh. I meni bi na veliku duhovnu korist što videh ovu ravnoangelnu podvižnicu i čuh sladosnu besedu njenu.
Otišavši od nje ja obilažah razne manastire, posećivah bratiju i razgovarah sa svetim ljudima, dobijajući od njih blagoslov i veliku korist za dušu. Po svima pak manastirima pronela se beše dobra slava o evnuhu Pelagaju, i primer življenja njegovog bejaše svima na korist. Zbog toga i ja poželeh da ponovo idem k njemu i utešim se njegovom dušekorionom besedom. A kada stigoh njegovoj keliji i kucnuh na njegovo prozorče s molitvom, ja se usudih da ga po imenu nazovem, govoreći: Otvori, avo Pelagije! – No on mi ne odgovori ništa. Ja pak misleći da se on moli, ili odmara, počekah malo, pa ponovo zakucah da mi otvori, ali odgovora ne bi; i ja ponovo pričekah neko vreme, i opet zakucah. Tako provedoh tri dana kraj prozorčeta, s vremena na vreme kucajući u prozorče, jer sam silno želeo da vidim sveto lice Pelagajevo i dobijem blagoslov od njega. Ali ne bi ni glasa, ni odgovora. Tada rekoh u sebi: Ili je on otišao iz ove kelije, i u njoj nema nikoga, ili se prestavio.
I ja se onda drznuh i silom otvorih prozorče, i ugledah Pelagija gde mrtav leži. Užasnuh se, i gorko plakah što se ne udostojih dobiti poslednji blagoslov od njega. Onda zatvorivši prozorče pohitah u Jerusalim da obavestim tamošnje svete oce da se ava Pelagije evnuh prestavio. I odmah se po celom Jerusalimu pronese vest da je duhonosni monah usnuo u Gospodu. I na pogreb svetih moštiju njegovih slegoše se monasi iz svih okolnih manastira, i sav grad Jerusalim, i bezbrojno mnoštvo ljudi iz Jerihona i s druge strane Jordana. Razbivši prozorče na keliji i napravivši otvor koliko da se provuče jedan čovek, nekoliko blagočestivih ljudi uđoše i iznesoše česno telo. Dođe i patrijarh Jerusalimski sa mnoštvom drugih otaca. A kada po običaju stadoše mirisima mazati pokojnikovo telo, oni videše da je preminuli podvižnik žena; i podigavši glas svoj sa suzama govorahu: Divni u svetima, Bože, slava Tebi, jer Ti imaš na zemlji sakrivene svetitelje, ne samo ljude nego i žene. – I oni htedoše da tajnu Pelagijinu utaje od naroda, ali ne mogoše, pošto je Bogu bilo ugodno ne da sakrije nego da objavi i proslavi sluškinju Svoju. I steče se ogromno mnoštvo naroda: stekoše se i monahinje iz svojih manastira sa svećama i kadionicama, sa psalmima i crkvenim pesmama, i uzevši česno i sveto telo Pelagijevo, sa doličnom češću unesoše u istu keliju gde se podvizavala i tamo pogreboše.[11]
Takvo bejaše življenje bivše bludnice, takvo obraćenje propale grešnice, takvi trudovi njeni i podvizi, kojima ona ugodi Bogu. Neka Gospod naš Isus Hristos podari sa njom i nama da dobijemo milost u dan sudni! Njemu slava sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNE
TAISE
 
U 3EMLJI Egipatskoj življaše neka žena razvratna, bestidna i pogana. Imajući jednu kćer po imenu Taisu, ona je nauči tom istom bestidnom načinu života na koji sama beše navikla, odvede je u bludilište i dade je na službu Satani, da mnoge ljudske duše surva u pogibao, zavodeći ih svojom lepotom; jer Taisa bejaše veoma lepa po spoljašnosti i čuvena nadaleko lepotom lica svoga. Mnogi, pohotljivo žudeći za Taisom, donošahu joj mnogo zlata i srebra, i haljine raskošne i skupocene. Zavodeći svoje poklonike, ona mnoge imovno potpuno upropašćivaše i dovođaše do prosjačkog štapa; a drugi, svađajući se zbog nje i bijući se, pragove kuće njene krvlju svojom zalivahu.
Čuvši o tome, prepodobni otac Pafnutije se preobuče u svetsko odelo, uze jedan zlatnik, nađe Taisu i dade joj zlatnik. Taisa misleći da joj taj čovek dade zlatnik za nečisto delo, odvede Pafnutija u svoju sobu. Pafnutije sede na visoku nameštenu postelju i reče Taisi: Nema li neke druge tajne sobe, da se zatvorimo u nju, da niko ne bi saznao za nas? – Taisa odgovori: Ima. Ali ako se stidiš ljudi, možemo se i u ovoj sakriti od njih, jer su vrata zaključana i niko neće ući ovamo, ni saznati za nas; ako se pak bojiš Boga, onda nema mesta koje bi te moglo sakriti od Njega, pa makar se sakrio pod zemlju, Bog i tamo vidi.
Čuvši od nje ovakve reči Pafnutije je upita: Zar i ti znaš za Boga? – Taisa odgovori: Znam i za Boga, i za blaženstvo pravednih, i za mučenje grešnih. – Tada joj starac reče: Ako znaš za Boga, i za buduće blaženstvo i mučenje, onda zašto skvrnaviš ljude i već si upropastila toliko duša? I ti ćeš biti suđena i osuđena na pakao ognjeni, ne samo za svoje grehe nego i za ona lica koja oi oskvrnavila.
Čuvši to Taisa se sa plačem baci pred noge starcu, govoreći: Znam ja i to, da za grešnike postoji pokajanje i za grehe oproštaj, i nadam se da se tvojim molitvama izbavim od grehova i dobijem milost Gospodnju. No molim te, pričekaj me malo, samo tri sata, a posle toga poći ću kuda mi narediš, i učiniću što mi rekneš. – Starac joj kaza mesto gde će je čekati, pa otide. A ona, pokupivši svu imovinu svoju gresima stečenu, u vrednosti od četiri stotine litri zlata, odnese je nasred grada, naloži oganj, pa sve to metnu u oganj i na oči svega naroda sažeže, vičući: Hodite svi koji ste grešili sa mnom i vidite kako spaljujem ono što ste mi dali.
Spalivši svoje pogano bogatstvo, Taisa ode na mesto gde ju je Pafnutije čekao. Starac je odvede u ženski manastir, i zamolivši malu keliju uvede u nju Taisu i zatvori je tamo; vrata kelije on dobro zakova i zazida, samo ostavi mali prozorčić, da bi joj se kroz njega moglo dodavati malo hleba i vode. Taisa upita svetog Pafnutija: Oče, kako se imam moliti Bogu? – Starac joj odgovori: Ti nisi dostojna da izgovoriš ime Gospodnje, niti ruke svoje da podigneš k nebu, jer su usta tvoja puna prljavštine i ruke tvoje okaljane nečistotom; nego okrenuta Istoku, ti često govori: Bože, Stvoritelju moj, smiluj se na mene!
I provede Taisa u tom zatvoru tri godine, moleći se Bogu onako kako je nauči prepodobni Pafnutije, uzimajući po malo hleba i vode, i to jedanput dnevno. A kad prođe tri godine, Pafnutije se sažali na nju, pa se uputi k velikom Antoniju želeći da sazna da li joj je Bog oprostio ili nije. Došavši k starcu on mu ispriča sve o Taisi. Antonije dozva svoje učenike i naredi im da se svaki posebno zatvori u svojoj keliji i da se svu noć moli Bogu, da Bog kome od njih otkrije o Taisi koja se kaje za grehe svoje. – Učenici postupiše po naređenju oca svoga, i umoliše Boga: Bog otkri o Taisi jednome od njih, po imenu Pavlu, koga nazivahu Preprostim.[12] Stojeći na molitvi noću on u viđenju vide nebesa otvorena, i odar bogato i raskošno ukrašen i čudesno blistav od velike slave, i tri devojke, presvetlih lica, stajahu i čuvahu ga, i venac ležaše na odru tom. Videći to, Pavle reče: Sigurno su ovaj odar i venac spremljeni ne za koga drugog sem za oca mog Antonija. – Tada dođe k njemu glas govoreći: Nije to opremljeno za oca tvog Antonija nego za Taisu, bivšu bludnicu.
Došavši k sebi Pavle stade razmišljati o viđenju, i kad svanu on ode k blaženim ocima Antoniju i Pafnutiju i ispriča im svoje viđenje. A oni, čuvši to, proslaviše Boga koji prima istinske pokajnike. I Pafnutije ustade i ode u ženski manastir, gde Taisa beše u zatvoru, pa razlomivši vrata htede da izvede Taisu. Ali ga ona stade moliti, govoreći: Dozvoli mi, oče, da ostanem ovde do smrti svoje, da oplakujem mnoge grehe svoje. – Starac joj na to reče: Čovekoljubivi Gospod već primi tvoje pokajanje i oprosti grehe tvoje. – I rekavši to izvede je iz zatvora. Tada blažena Taisa reče: Veruj mi, oče, otkako uđoh u ovaj zatvor ja sam stalno pred mislenim očima mojim imala sve grehe moje i, gledajući na njih, neprestano plakala. I ne udaljiše se sva zla dela moja ni do sada, nego stoje preda mnom i strahovito me plaše, pošto ću zbog njih biti suđena. Ali za sve to vreme uporedo sa tim ne odstupi od mene neki divan miris. – I reče joj starac: Zašto očajavaš? Zbog pokajanja tvog Bog ti oprosti grehe tvoje.
Po izlasku svom iz zatvora blažena Taisa se nakon petnaest dana razbole, i odbolovavši tri dana, blagodaću Božjom s mirom se upokoji. I sa odra bolesti ona bi prenesena na onaj odar što ga sveti Pavle Preprosti vide spremljena za nju na nebu. Tamo je ona sa prepodobnima okružena slavom, i raduje se večnom radošću.
Tako grešnica i bludnica uđe pre nas u carstvo Božje.[13] Molitvama svete Taise neka i mi ne budemo lišeni toga carstva! Amin.
 
SPOMEN SVETE
PELAGIJE DEVICE
 
SBETA Pelagija beše znamenita roda iz Antiohije.[14] U vreme cara Numerijana načalnik Antiohijski beše poslao vojnike, da dovedu na sud Pelagiju, kao tada razglašenu hrišćanku. Vojnici opkole kuću i izazovu svetu devicu na vrata. Ona im se javi, i kada ču, da su došli da je vode pred sudiju, pravljaše se vesela, pa reče vojnicima, da je pričekaju samo trenutak dva dok se popne da se preobuče. Potom se ispne na krov od kuće, uzdigne ruke k nebu, i dugo se moljaše Bogu, da joj Bog primi dušu i da ne dopusti da se oskvrni njena devstvena čistota. I Bog joj primi dušu, a telo pade mrtvo pred vojnike. „Smrt njena piše sveti Zlatoust, bila je sledstvom ne prirodnog pada nego zapovesti Božje“, pa produžuje: „i tako, ovo devstveno i od svakog zlata čistije telo ležalo je na zemlji; angeli su ga okružavali, arhangeli poštovali, sam Hristos bio je kod njega“.[15]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DOSITEJA VERHNJEOSTROVSKOG
 
UČENIK prepodobnog Efrosina Pskovskog;[16] godine 1470. Osnovao na Pskovskom velikom jezeru Petropavlovsku obitelj, u kojoj je i bio nastojatelj. Upokojio se 1482. godine. Svete mošti njegove počivaju u njegovom manastiru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TRIFONA VJATSKOG
 
RODOM iz mesta Nemigoške, u Arhangelskoj guberniji. Od detinjstva osećajući u sebi priziv ka devstveničkom životu on se tajno udalji iz roditeljskog doma; ispočetka se nastani u gradu Ustjugu, i podvizavaše se u postu i molitvi pod rukovodstvom parohijskog sveštenika Jovana. Zatim se zamonaši u Piskorskom manastiru, u Permskoj guberniji, i mnogo se potrudi na obraćenju ka Hristu tamošnjih neznabožaca. Na reci Čusovi, u Permskoj guberniji, on osnova manastir Uspenija Bogomatere. Isto tako on osnova i drugi manastir na reci Vjatki, blizu grada Hlinova. Prestavi se prepodobni Trifon 1612. godine. Svete mošti njegove pokoje se u njegovoj obitelji.
 


 
NAPOMENE:

  1. Iliopolj Palestinski nalazio se na severu Palestine, u Kelesiriji, današnjoj Siriji; u starini bio središte neznabožačkog Istoka, no u 4. veku postao rasadnik hrišćanstva i imao svoje episkope; docnije je ovaj grad postepeno razrušen.
  2. Antiohija Sirijska = jedan od najstarijih i najbogatijih gradova Sirije, njen prestoni grad; na reci Oronti; osnovan na 300 god.pre Hrista od Selevka Nikatora, i nazvan tako po imenu Antioha, oca njegovog. Za hrišćansku Crkvu Antiohija ima posebnu važnost: posle Jerusalima najvažnije središte hrišćanstva. Znamenita Crkva Antiohijska osnovana sv. apostolom Pavlom i Varnavom, a kasnije utvrđena još i sv. apostolom Petrom. U Antiohiji održano nekoliko crkvenih sabora. Crkva Antiohijska od starine posedovala posebna preimućstva, podjednako sa crkvama: Aleksandrijskom, Jerusalimskom, Carigradskom i Rimskom. Njeni poglavari imali su i naziv i preimućstva patrijarha; zato i u ovom žitiju prep. Pelagije pod arhiepiskopom Antiohijskim treba razumeti patrijarha Antiohijskog. Sada Antiohija ima oko deset hiljada stanovnika.
  3. Prvi opštežićni manastir; nalazio se u Taveni, u južnom Egiptu; osnovan oko 340. god. prepodobnim Pahomijem Velikim.
  4. Ovde se razume sveti mučenik Julijan Taršanin, koji je postradao krajem trećega veka; spomen njegov 21. juna. U čast njegovu podignuta u Antiohiji crkva, gde su i položene svete mošti njegove.
  5. Izraz „Jagnjetova svadba“ uzet je iz Otkrivenja Jovanovog (19, 7): tajanstveno označava slavlje Pobeditelja Hrista i Njegove svete Crkve, posle konačne pobede nad Satanom, antihristom i njegovim slugama, na završetku ovoga sveta i vremena.
  6. Carinici = mitari bili su lica koja su Rimljani postavljali za skupljanje poreze od Jevreja. Oni su, obično, to skupljanje uzimali pod zakup, i upotrebljavali sva moguća sredstva da što više koristi izvuku za sebe. Koristoljubive i bezočne agente neznabožačke rimske države, carinike, Jevreji su smatrali za otpadnike svoga naroda i Gospoda Boga. Grešnik, neznabožac i carinik – za Jevreje su značili jedno isto: govoriti sa njima smatralo se za greh, opštiti sa njima – za oskvrnjenje, ma da je i među njima bilo dobrih i bogobojažljivih ljudi. No Gospod Hristos ih se nije gnušao, zbog čega su Ga Jevreji često ukoravali (sr. Mt. 11, 19; Lk. 5, 30; 7, 34; 15, 1-2).
  7. Đakonisa je grčka reč i znači: služiteljka, službenica; u ovom slučaju – crkvena služiteljka. Tako se nazivala naročito vrsta službenih lica u Crkvi, i vodi poreklo još iz apostolskih vremena (sr. Rm. 16, 1; 1 Tm. 5, 3-10). Za đakonise su birane obično sredovečne devojke ili udovice, ne mlađe od 40 godina. Dužnost im je bila: poučavati žene i devojke koje su se obraćale u hrišćanstvo, kako se imaju držati za vreme krštenja; prisluživati episkopu pri njihovom krštavanju, i mesto njega vršiti pomazivanje drugih delova tela osim čela; paziti na red i poredak među ženskinjem u vreme bogosluženja; posećivati bolesne, siromašne, sužnje; služiti ispovednicima i mučenicima koji su bivali pod stražom; pomagati nevoljnima, i tome slično. O đakonisama ima nekoliko kanonskih pravila: Četvrtog Vaselj. sabora pravilo 15; Šestog Vas. sabora pravilo 14, i svetog Vasilija Velikog pravilo 44.
  8. Margarita je grčka reč i znači: biser; a kao ime: Biserka.
  9. To jest: hramu Vaskrsenja Hristova, podignutom na mestu Vaskrsenja Gospodnja – Grobu Gospodnjem, i drugim tamošnjim velikim svetinjama hrišćanskim.
  10. Evnuh – uškopljenik.
  11. Prepodobna Pelagija se prestavila za vreme episkopovanja svetoga Nona u Iliopolju, a on je bio episkop Iliopoljski od 451. do 458. godine. Otuda se upokojenje prep. Pelagije dogodilo oko 457. godine.
  12. Vidi žitije prepodobnog Pavla Preprostog pod 4. oktobrom.
  13. Saglasno Spasiteljevim rečima: Zaista vam kažem da će carinici i bludnici pre vas ući u carstvo Božje (Mt. 21, 31). – Prepodobna Taisa upokojila se oko 340. god., pošto su se njeni podvizi zbili u vreme Antonija Velikog (+356. g.) i Pavla Preprostog (+ 340. g.).
  14. Sveta Pelagija bila je učenica sveštenomučenika Lukijana, prezvitera Antiohijskog (1 312. g.), kojega se spomen praznuje 15. oktobra.
  15. Svetoj Pelagiji bilo je 15 godina kada je postradala. To je bilo početkom IV veka. Sv. Amvrosije svetu Pelagiju, iako nije uspela pretrpeti od gonitelja mučenje za Hrista, stavlja kao primer mučeništva. Sv. Zlatoust ima dve besede o njoj, u kojima proslavlja ovu blaženu mučenicu.
  16. Spomen njegov Crkva praznuje 15. maja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *