NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
7. OKTOBAR
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
SERGIJA i VAKHA
 
SVETI mučenici Sergije i Vakh, poreklom Rimljani, behu visoki dostojanstvenici i prvi među velikašima na dvoru cara Maksimijana. Car ih mnogo voljaše i uvažavaše zbog njihove mudrosti u savetima, hrabrosti u ratovima i vernosti u službama. I retko je ko mogao obratiti se caru sa kakvom molbom osim preko ove dvojice najvernijih savetnika; oni behu u takoj milosti kod cara kao niko druga. Ipak oni iskahu milosti ne toliko od cara zemaljskog koliko od Cara Nebeskog: jer oni verovahu u Gospoda našeg Isusa Hrista, truđahu se revnosno da My ugode svojim svetim životom, i služahu My usrdno. Ali iz straha od cara oni neko vreme skrivahu svoju veru u Hrista, jer se Maksimijan odnosio prema hrišćanima sa neizmernom mržnjom i neukrotivom jarošću. Ipak svetlost vere Hristove ne ostade kod njih dugo sakrivena pod poklopcem, već se uskoro pokaza javno svima. Jer neki, zavideći im na tako visokom položaju i carskoj ljubavi prema njima, i želeći da navuku na njih carevu mržnju i gnjev, dostaviše caru da su Sergije i Vakh hrišćani, i odbijaju da se poklone bogovima. Maksimijan ne hte verovati da su ljudi koji uživaju toliku blagonaklonost njegovu protivni njemu u poštovanju bogova. I stiđaše se car da ih upita o tome ili prekori, još ne znajući to sa sigurnošću. Ipak on odluči da to ispita na sledeći način.
Jednoga dana on priredi praznik u čast svojih bogova, i krenu sa svima knezovima i velikašima, sa vojnicima i slugama, i sa celokupnom carskom svitom u hram glavnog boga Zevsa,[1] da mu tamo prinese naročite žrtve. Pritom on pažljivo posmatraše da li će sa njim ući u hram njegove voljene velmože, Sergije i Vakh. No kada car uđe u hram, sluge Hristove ostadoše i ne uđoše sa carem u odvratno idolište, nego zaustavivši se podaleko oni se moljahu istinitome Bogu da prosveti slepilo pomračenih očiju neznabožnog naroda tog i proslavi u ljima presveto ime svoje. Međutim car, videći da Sergije i Vakh ne uđoše sa njim na svetkovinu, posla sluge svoje da ih uzmu i silom dovedu u hram Zevsov. A kad svete uvedoše u bogomrski skup taj, car Maksimijan naredi im da se zajedno s njim poklone idolima, prinesu žrtvu i okuse od idoložrtvenih prinosa. Ali Sergije i Vakh ne htedoše da izvrše carevo naređenje, govoreći: Mi imamo Boga na nebu, Boga nelažnog, i ne neosetljivog kao što su neosetljivi vaši idoli, nego istinitog i živog koji sav svet drži u svojoj vlasti; mi se Njemu klanjamo. – I oni stadoše izobličavati cara za njegovo zloverje što on čast koja priliči Bogu odaje slepim, gluvim i nemim idolima, pa i druge na to navodi.
Car se naljuti i naredi da im skinu sve odlike njihovog visokog zvanja: vojničke pojase, zlatne grivne, prstenje i svu odeću, i da ih na sramotu obuku u ženske košulje, i na vratove im metnu železne obruče. I tako ih vođahu po gradu na smeh i porugu, da bi na taj način tako slavne i plemenite i znamenite velmože rimske bile ismejane i ponižene od celog naroda zbog poštovanja Jedinog istinitog Boga i ruženja lažnih neznabožačkih bogova, ili bolje reći – samih demona, kojima ove sluge Božije ne htedoše prineti žrtve, već sebe same prineše na žrtvu Hristu.
Po završenom prinošenju poganih žrtava car Maksimijan se vrati u svoje palate, i sažalivši se na Sergija i Vakha, pošto ih mnogo voljaše, on ih dozva preda se i reče: Mili i verni prijatelji moji, zašto namisliste da razgnevite velike bogove, i da ucvelite mene cara svoga, koji sam toliko milostiv i naklonjen vama, i da navedete na sebe toliku porugu? Jer ja, iako vas veoma volim, ipak ne mogu trpeti ismevanje bogova mojih, i moraću vas, i protiv svoje volje, predati na porugu i :luke. Zato vas molim, prijatelji moji, ostavite tog drvodeljinog Sina, koga Jevreji kao zločinca raspeše na krstu sa zločincima; ne zanosite se hrišćanskim basnama i mađijama, nego se obratite k velikim bogovima našim, i ja ću vas obasuti velikim počastima, i pokazaću najveću blagonaklonost svoju prema vama, i uživaćete ljubav moju, i zajedno sa mnom koristićete sva blaga carstva moga.
Međutim Sergije i Vakh, ne želeći da zbog ljubavi careve otpadnu od ljubavi Božije i da se zbog privremenih blaga liše večnih, mnogo govorahu nasuprot caru. Puni blagodati Svetoga Duha, oni neustrašivo i ubedljivo obelodanjivahu nemoć lažnih bogova, smelo ispovedahu silu i Božanstvo Isusa Hrista, i savetovahu caru da i sam pozna ovu istinu. Ali zločestivi car, čije srce beše tvrdo i uporno, uši razuma gluve, i oči duše slepe, ne primi njihov dobri savet i odbaci njihove mudre reči, i raspali se još većim gnjevom i jarošću. No zbog velike ljubavi svoje prema njima, ne želeći ih mučiti sam, on ih posla na Istok igemonu[2] Antiohu. Ovaj Anhioh beše veliki gonitelj i svirep mučitelj hrišćana. A taj Antioh beše postavljen od cara za igemona na posredovanje Sergija i Vakha kod cara, i potom poslan na Istok. Tome dakle Antiohu biše upućena ova dva sveta ispovednika. Car to učini, da bi se oni uplašili Antiohove svireposti o kojoj se pričalo po celoj carevini, i da bi se u isto vreme postideli što su pali u ruke nekadanjeg sluge svog, te da se na taj način iz straha i stida odreknu Hrista. A ne odreknu li se Hrista, onda bar da ne budu mučeni i pogubljeni na careve oči već u dalekim pokrajinama.
I tako svete ispovednike u okovima povedoše iz Rima. Pošto ceo dan provedoše na putu, vojnici koji ih sprovođahu zaustaviše se predveče u jednoj gostionici radi prenoćišta. Tu u ponoći, kada vojnici čvrsto spavahu, Sergije i Vakh stadoše na molitvu i svim srcem moljahu od Boga pomoći da junački podnesu sve muke koje im predstoje za sveto Ime Njegovo. Dok se oni tako moljahu, njima se javi Anđeo Gospodnji obasjavajući ih nebeskom svetlošću i krepeći ih sledećim rečima: Sluge Hristove, budite smeli, i kao dobri vojnici borite se protiv đavola, i uskoro ćete ga pobediti. Za tu svoju borbu dobićete pobedne vence od Hrista Gospoda, koji neće odstupiti od vas u stradanjima vašim, pružajući vam pomoć svoju sve dok nogama svojim ne zgazite neprijatelja. – Ukrepivši ih takim rečima Anđeo postade nevidljiv. A Sergije i Vakh, ispunivši se neiskazanom radošću, stadoše uznositi hvalu Bogu koji blagovoli posetiti sluge svoje pojavom Anđela.
Za vreme svoga dugog putovanja na daleki Istok sveti mučenici provođahu vreme u postu i molitvama i psalmima, te se na taj način naoružavahu duhovnim oružjem protiv nevidljivih duhova zla. Pošto prođoše mnoge gradove i zemlje, oni najzad stigoše u Istočne pokrajine, u grad zvani Varvaliso,[3] gde u to vreme boravljaše igemon Antioh. Igemonu vojnici predadoše poslane sužnje Sergija i Vakha, sa carevom gramatom ovakve sadržine:
„Maksimijan, večni car, Antiohu, igemonu Istočnih pokrajina. Raduj se! Bogovi naši ne dopuštaju nijednom čoveku, a naročito pobornicima i slugama našega carstva, da budu nepobožni i ne učestvuju u prinošenju žrtava. Sa tog razloga mi osudismo Sergija i Vakha, sledbenike bezbožne vere hrišćanske, smatrajući da oni zaslužuju smrtnu kaznu. Ali pošto su oni nedostojni da ih sam car istjazava, mi ih šaljemo tvojoj dobroti. Ako oni, pokajavši se, poslušaju nas i prinesu bogovima žrtvu, ti ih udostoj svoje snishodljivosti i oslobodi ih određenih im muka; pri tome obećaj im i našu milost, jer će i jedan i drugi biti vraćeni na svoj pređašnji položaj i biće obasuti našom blagonaklonošću više nego ranije. Ako se pak oni ne pokore i ostanu u bezbožnoj veri, ti ih podvrgni zasluženim mukama, pa ih pogubi mačem. Sa nadom u dug život, budi zdrav“.
Pročitavši ovo carevo pismo, Antioh naredi da Sergija i Vakha čuvaju pod stražom do sutradan. A sutradan ušavši u pretor,[4] Antioh sede na sudijsko mesto, i postavivši svete mučenike pred sobom stade im ovako govoriti: Oci i dobrotvori moji, vi ste mi izdejstvovali ovaj čin i vašom zaslugom uživam ovu slavu; – o, kako se izmenio vaš položaj! Sada ja sedim kao sudija, a vi, kao okovani sužnji, stojite preda mnom, – vi, pred kojima sam ja nekada stajao kao sluga. Stoga vas molim, nemojte sebi činiti takvo zlo, poslušajte cara i prinesite bogovima žrtvu, pa ćete ponovo dobiti svoj pređašnji položaj i ponovo biti okruženi slavom. A ako to ne uradite, ja ću vas, i protiv svoje volje, predati na muke po carevom naređenju: jer i sami čuste šta mi car naređuje u svome pismu. Zato, gospodo moja, budite milosrdni prema sebi i prema meni, jer ne bih želeo da budem svirepi mučitelj mojih dobrotvora.
– Svetitelji odgovoriše: Uzalud je želja tvoja da nas prelastiš svojim rečima: jer i čest i beščešće, i život i smrt, sve je jedno onima koji ištu nebeski život: nama je Hristos život, a smrt Njega radi dobitak.
I mnogo drugo izgovoriše sveti Sergije i Vakh slaveći Hrista, a ružeći idole i izobličavajući bezbožje mnogobožaca. Antioh se na to razgnevi i naredi da svetog Sergija vrgnu u tamnicu, a da Vakha obnaže, prostru na zemlju i bez miilosti biju. I sveti Vakh bi po celome telu tako dugo bijen, da se mnoge sluge, zamoreni od bijenja svetitelja, menjahu. Od takvog bijenja otpade svo meso sa kostiju svetog mučenika, utroba mu se prosu, i krv se njegova prolivaše kao voda. U takvim mukama sveti Vakh predade svetu dušu svoju u ruke Gospodu. Mučitelj Antioh naredi da se telo mučenikovo izvuče daleko izvan grada i baci zverovima i pticama da ga pojedu. Međutim Gospod sačuva kosti njegove: jer neki od hrišćana, koji su se iz straha od idolopoklonika skrivali izvan grada po pešterama i provalijama, izađoše noću iz svojih skloništa, uzeše telo svetoga Vakha i česno pogreboše u jednoj od onih peštera u kojima se sami krijahu.
Sveti pak Sergije, sedeći u tamnici i čuvši da je prijatelj njegov skončao, ožalosti se, i plačući zbog rastanka s njim govoraše: Avaj meni, brate moj Vakhe, sada nam je nemoguće da zajedno pevamo: Kako je lepo i krasno, kad braća žive zajedno! (Psal. 132, 1); ostavio si me sama. – Dok sveti Sergije tako tugovaše, njemu se naredne noći javi sveti Vakh u svetlosti nebeskoj, sa licem anđelskim, u blistavoj vojničkoj odeći, i uteši ga javljajući mu da im je na nebu spremljena nagrada, i ukrepi ga na predstojeći mu mučenički podvig, za koji će u Hrista Gospoda dobiti veliku milost i slobodu. – Ovo javljenje svetog Vakha ispuni velikom radošću svetog Sergija, i on u veselju srca pevaše Bogu.
Ubrzo zatim igemon namisli da otputuje u drugi grad, zvani Sura,[5] i naredi da sa njim povedu i Sergija. I tamo, u gradu Suri, sedavši na sudištu, igemon stade ovako govoriti svetom Sergiju: Bezbožni čovek Vakh ne hte da prinese bogovima žrtvu, i radije pristade prinudnom smrću umreti nego li bogovima poštovanje odati, – i zato dobi kaznu po delima svojim. A ti, gospodine moj Sergije, zašto guraš sebe u veliku nesreću držeći se te bezbožne obmane? Dobrotvoru moj, ne predaj sebe na mučenje! Stidim se dobara koja si mi učinio, stidim i tvoje čestnosti: jer ti stojiš preda mnom kao osuđen, a ja sedeći sudim tebi; i ja nekada ništavan čovek, tvojim posredovanjem kod cara udostojih se visokog zvanja, i sada sam iznad tebe; a ti, koji si tako mnogim ljudima izdejstvovao kod cara tako mnoga dobra, sada sam sebi želiš zla. Sa tih razloga molim te: poslušaj moj savet, pokori se carevom naređenju i prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš biti vraćen u svoje pređašnje zvanje i udostojen pređašnje slave.
Sveti Sergije odgovori: Privremena čest i slava su ništavne, a za privremeno beščešće dobija se večna slava; stoga ništa ne marim zbog ovog zemaljskog beščešća, i ne želim privremenu čest, jer se nadam da ću od Hrista mog biti udostojen istinite i večne česti u nebeskoj slavi. Ti spominješ dobra koja sam ti učinio što sam ti kod zemaljskog cara izdejstvovao ovaj veliki čin; a sada ti govorim: poslušaj me i, poznavši istinu, odreci se svojih lažnih bogova, pa se zajedno sa mnom pokloni Nebeskome Bogu i Caru vekova, a ja ti evo obećavam da ću ti kod Njega izdejstvovati još veća blaga nego kod Maksimijana.
Tada Antioh, uvidevši da ga ne može od Hrista odvratiti i carevoj volji privoleti, reče: Ti me, Sergije, primoravaš da zaboravim sva dobra koja si mi učivio, i da te predam na ljute muke. – Sergije odgovori: Radi šta hoćeš; a meni pomaže Hristos koji je rekao: He bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Eto, i ti sada imaš vlast nad mojim telom, te ga možeš staviti na muke, ali nad dušom mojom nemaš vlasti ni ti, ni otac tvoj – Satana.
Razgnevivši se Antioh reče: Vidim da te dugotrpeljivost moja čini drskim. – I naredi da mu obuju železne opanke, načičkane dugačkim i oštrim ekserima, koji probiše stopala svetitelju. I zapovedi mučitelj da tako obuvena mučenika gone ispred njegovih kočija, jer sam krenu u grad Tetrapirgiju,[6] a iz Tetrapirgije valjalo mu je putovati u grad Rosafu.[7] Sveti mučenik trčaše ispred kočija i pevaše: Dugo čekah Gospoda, i saže se k meni, i usliši molitvu moju, i izvadi me iz jame strasti, i iz gliba, i postavi na kamen noge moje, i utvrdi stope moje (Psal. 39, 2-3). A kada dođe u grad Tetrapirgiju, koji beše udaljen dvadeset kilometara od Sure, mučenika povedoše u tamnicu. Na putu ka tamnici mučenik pevaše: Koji nekada jećahu hleb moj, podigoše na me petu, i uzama ljutih muka razapeše zamku nogama mojim; ali Ti, Gospode, pohitaj u pomoć meni, i spreči ih, i izbavi od bezbožnika dušu moju (sr. Psal. 40, 10). – Te noći, kada se mučenik u tamnici moljaše, Anđeo Gospodnji dođe k njemu i isceli mu noge.
Sutradan Antioh naredi da svetog Sergija izvedu iz tamnice, misleći da od bola on ne može ni kročiti nogama. Međutim, kada još izdaleka ugleda mučenika gde ide kao potpuno zdrav čovek i ni najmanje ne ramlje, mučitelj se užasnu i reče: Zaista je ovaj čovek mađioničar, jer kako je moguće posle tolikih muka ići ne hramljući? A on eno, kao da nikada nije postradao nogama. Ovde je posredi neka volšebna sila.
Posle toga Antioh naredi da mučeniku ponovo obuku one iste opanke i da ga tako vode ispred njega sve do Rosafe, a od Sure do Rosafe ima sedamdeset stadija. Tamo Antioh, sevši na sudištu, stade primoravati svetog Sergija da se pokloni idolima. Ali pošto ga ne mogaše odvratiti od Hristove vere, on ga osudi na smrt. Kada mučenika izvedoše van grada na gubilište, on izmoli vreme za molitvu. I kad se moljaše, on ču glas s neba koji ga pozivaše u višnja naselja; i s radošću priklonivši pod mač glavu svoju, on skonča. Telo pak njegovo hrišćani pogreboše na tom istom mestu.
Posle izvesnog vremena hrišćani grada Sure dogovoriše se da tajno uzmu iz Rosafe telo svetog mučenika Sergija i prenesu u svoj grad. A kada se noću približiše grobu svetog mučenika, iz groba suknu oganj kao stub koji dosezaše do neba. Neki pak vojnici koji obitavahu u Rosafi, videći u ponoći visok ognjeni stub koji osvetljavaše sav grad, pojuriše naoružani na to mesto, i zatekoše građane Sure prestravljene pojavom ognjenoga stuba. No ognjeni stub postepeno nestade, i građani Surski otkriše svoju nameru, i shvatiše da sveti mučenik ne želi ostaviti mesto gde je krv svoju prolio i dušu svoju za Hrista položio. Provevši tamo nekoliko dana oni na tom mestu podigoše divnu, visoku kamenu grobnicu. A kada se sveta vera u Gospoda našeg Isusa Hrista raširi, u gradu Rosafi bi podignuta crkva u ime svetog mučenika Sergija. I petnaest episkopa iz okolnih gradova sabravši se, svečano prenesoše u novopodignutu crkvu netljene i miomirisne mošti svetog mučenika i odrediše da se spomen njegov praznuje sedmog oktobra, u koji dan i postrada. Na obadva pak mesta: i u crkvi kod svetih moštiju mučenika Sergija, i onde gde on skonča i bi najpre pogreben, mnogi bolesnici i besomučnici dobijahu isceljenja.
Vredi spomenuti i to da svake godine na praznik svetog mučenika divlje zveri, kao ispunjavajući neki zakon, izlažahu iz okolnih pustinja i sabirahu se na onom mestu gde najpre beše pogreben sveti mučenik. I za to vreme svoju divlju narav izmenjivahu u jagnjeću krotost: jer ne napadahu nikoga ni od ljudi ni od stoke, već krotko obišavši sveto mesto ponovo odlažahu u svoje pustinje. Tako Bog proslavljaše ugodnika svog, da i zverovima vnušavaše kao ljudima da praznuju sveti spomen svetog mučenika. Njegovim molitvama neka preblagi Bog ukroti i jarost neprijatelja naših, kao nekada jarost divljih zveri, u slavu Svoju zanavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
JULIJANA i KESARIJA
 
ZA carovanja rimskog ćesara Klaudija, koji i svoju majku ubi zato što beše hrišćanka, i koji od tada nikakvog sažaljenja i milosti ne imađaše za hrišćane dođe iz Afrike u grad Tarakinu[8] blaženi đakon Kesarije. I videći gde idolima prinose žrtve, on po pljuva idole i porazbija ih. Zbog toga bi bačen u tamnicu, u kojoj provede tri dana bez hrane. Zatim mu vezaše ruke naopako, i vojnici ga terahu ispred kneževih kočija sve do Apolonovog hrama. A kada stigoše blizu hrama, sveti mučenik se pomoli Bogu, i tog časa hram se sruši do temelja i zatrpa žrece i sve koji se nalažahu u njemu.
Videvši ovo čudo, ipatik[9] Leontije pripade k nogama svetog mučenika i poverova U Hrista. Hrišćanski prezviter Julijan krsti Leontija javno pred svima, i pričesti ga Svetim Tajnama. I Leontije odmah predade dušu svoju u ruke Božije, na molitvu svetitelja, pošto sam Leontije zamoli svetitelja da umre.
Videvši to, gradonačelnik Loksorije naredi da prezvitera Julijana i đakona Kesarija zašiju u dve vreće i bace u more. Svetitelji onda rekoše gradonačelniku: Mi ćemo, Loksorije, biti bačeni u more, a tebe će ujesti zmija otrovnica, i ti ćeš u ljutim mukama izrignuti dušu svoju.
Tako stvarno i bi. Jer nakon dva dana posle potopljenja svetih mučenika, kada se Loksorije šetaše kraj obale morske, napade ga jedna ogromna i strašna zmija, obavi se oko njega, strahovito mu polomi sve delove tela, pa ga ostavi bezdahna i skoro potpuno mrtva. Loksorije ubrzo izdahnu u strašnim mukama, i sav naduvan ležaše, pružajući sobom jezovit prizor za sve prolaznike.
Međutim, po promislu Božjem, tela Svetih mučenika more izbaci na obalu. O tome Božjim otkrovenjem biše obaveštena dva blagočestiva hrišćanina: sveštenik Jevsevije i Filiks. Oni onda sa češću pogreboše sveta tela njihova. No sin ipatika Leontija odseče čeone glave svešteniku Jevseviju i Filiksu i baci ih u reku. Tada prezviter Kvart iz grada Kapue,[10] rukovođen Anđelom Božjim, ode i uze njihove svete mošti i pogrebe ih na česnom mestu.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
POLIHRONIJA
 
SVETI Polihronije bejaše iz kraja Gamfanidskog, u oblasti Carigrada, sin zemljodelca Vardanija. Otac ga još kao dete nauči istinama vere Hristove i čitanju svetih knjiga, i da sleduje svemu tome. Polihronije beše toliko pobožan i razuman i vrlinjast, da još kao dete dobi od Boga blagodat čudotvorstva: jer molitvom svojom Bogu on učini te se otvori izvor vode u blizini njihove kuće, pošto im voda bejaše daleko. Kad postade punoletan on ode u Carigrad, i argatovaše u vinogradu nekog Carigrađanina. No i kao argatin Polihronije se predavaše danonoćnom podvigu posta i molitve; jeo je u dva tri dana jedanput jeo i pio malo vode. Videći njegov život, angelski po čistoti i uzdržljivosti, gazda se divljaše ovom Božjem argatinu, i dirnut njegovim vrlinama dade mu mnogo više novaca nego što je zaradio, i reče mu: Idi u svoj zavičaj, čoveče Božji, i moli se za mene.
Primivši novac sluga Hristov Polihronije ode u svoj zavičaj, i tim novcem sagradi crkvu. U vreme Nikejskog Sabora Polihronije beše čtec; i tom prilikom pokaza toliku revnost u zastupanju Pravoslavlja pred arijancima, da ga posvetiše za sveštenika. Docnije ovi zlobni jeretici iz osvete napadoše svetog Polihronija u samoj crkvi kad je služio svetu liturgiju i isekoše ga na komade. Tako postrada ovaj veliki branitelj istine i čistote Pravoslavlja, i primi venac slave od preslavnog Gospoda svoga.[11]
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SERGIJA NUROMSKOG
 
PREPODOBNI Sergije otpoče svoj monaški život u Svetoj Gori Atonskoj. Otuda se vrati u svoju otadžbinu Rusiju, i stupi u manastir velikog ugodnika Božjeg, prepodobnog Sergija Radonežskog, koji tada još beše u životu. I provede prepodobni Sergije Nuromski dugo vreme pod rukovodstvom svetog bogougodnika Radonežskog, ugledajući se na njega i podražavajući sveti život njegov. I često razgovarahu oni o duhovnim pregnućima. Ali prepodobnog Sergija Nuromskog srce je vuklo pustinjačkoj usamljenosti i molitvenom tihovanju. Dugo razmišljajući o tome, on jednog dana dođe k nastavniku svom, pokloni mu se do zemlje, i lijući suze ispovedi mu svoje pomisli i moli ga za blagoslov i dozvolu da se udalji u pustinju. A sveti nastavnik, prozrevši da je on sasud pun Duha Svetoga, i da će biti nastavnik monasima i dobar pastir stada Hristovog, dade mu svoj blagoslov i pouke potrebne za pustinjački život, pa ga otpusti s mirom, rekavši: Idi, čedo; Bog neka je s tobom!
Dobivši blagoslov, blaženi Sergije Nuromski se ispuni radosti, i tajno krenu na sever tražeći zgodno pusto mesto. S nadom u Boga idući tako on se zaustavi u Obnorskoj oblasti, na reci Nurmi,[12] u kraju šumovitom, punom dubrava i vode, gde docnije i sagradi manastir. U tom kraju življaše i veliki podvižnik Pavle, Obnorski čudotvorac,[13] pustinjak i bezmolvnik. Prepodobnom Sergiju se veoma dopade ovo mesto, i uznese toplu blagodarnost Bogu što ga je doveo tu. I moljaše se Bogu govoreći: Gospode Svedržitelju, Bože otaca naših, pogledaj na ovo mesto i blagoslovi ga; udostoj me da služim Tebi na ovom mestu u sve dane života moga; jer sam došao ovamo da večito služim Tebi, da bi se i preko mene proslavilo presveto ime Tvoje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
Pomolivši se, prepodobni pobode krst na tom mestu; a podiže i crkvicu i malu kelijicu. I blaženi usamljenik provede tu mnogo godina u velikim podvizima: umrtvljavaše telo svoje nespavanjem i svunoćnim bdenjem, i pobeđivaše vraga molitvama, postom i vrlinama. No mrzitelj roda ljudskog i njegovih vrlina navođaše na bogočežnjivog pustinjaka razne nevolje i muke, napadajući ga ili neposredno sam ili preko rđavih ljudi. Tako jednom prepodobnoga oca napadoše razbojnici i toliko izbiše da on umalo ne izdahnu od uboja i rana. No on, podigavši oči svoje k nebu, sa suzama se pomoli Bogu, govoreći: Vladiko i preblagi Care, pogledaj s neba na rane koje zadobih zato što se Tebe radi udaljih u ovu pustinju. Blagodarim Ti što me udostoji da na telu svom nosim rane radi svetog imena Tvog. Udostoj me udela svetih Tvojih. Sačuvaj dušu moju i izbavi, da se ne postidim, jer se u tebe uzdam.
Posle molitve, prepodobni oseti olakšanje, i zablagodari Bogu. I reče sebi: Neću napustiti ovo mesto, pa makar mi vrag priredio hiljade napasti. Ja želim da na ovom mestu umrem, jer čeznući za Hristom ja sam došao ovamo. – I prepodobni, težeći za većim podvizima, prilagaše trud na trud, post na post, molitvu na molitvu, revnost na revnost, oganj na oganj, nadajući se nagradi od Nebeskog Cara.
I milosrdni Gospod, videći podvige i vrline ugodnika svog, učini te sveti podvižnik postade poznat mnogima, i slava se njegova pronese po celoj zemlji Ruskoj. I mnogi stadoše dolaziti k njemu za duhovne savete. Dolažahu k svetitelju i monasi iz drugih manastira, i ostajahu da žive pored njega, učeći se podvizima od njega. I Božjom pomoću sabra se oko svetog podvižnika četrdesetoro bratije. I on poče zidati hram i kelije. I podiže crkvu u ime Svemilostivog Spasa, u spomen Proishođenja Časnog i Životvornog Krsta Njegovog.[14] Podiže on i kelije, i osnova manastir.
U to vreme na toj istoj reci Nurmi, u dubokoj pustinji provođaše pustinjački život i veliki podvižnik otac Pavle. On tamo dođe iz slavne lavre svetog Sergija Radonežskog, kao i prepodobni Sergije Nuromski. Prepodobni Pavle takođe osnova manastir u svojoj pustinji, udaljen od manastira prepodobnog Sergija Nuromskog pet kilometara. Ova dva Nuromska podvižnika često posećivahu jedan drugoga, razgovarahu o svima duhovnim pitanjima, i utvrđivahu jedan drugoga u svetim podvizima. Prepodobni Sergije beše pritom i duhovni otac prepodobnom Pavlu. I ispovedahu jedan drugome svoje pomisli, udruženo se boreći protiv vražijih napasti.
Jednom prepodobni Sergije ode k blaženom Pavlu radi duhovnog razgovora, i zateče Pavla gde stoji pred svojom kelijom i hrani ptice iz svojih ruku. Mnopggvo ptičica bejahu na glavi i ramenima prepodobnoga Pavla, a pred njim stajahu – ogroman medved, lisica i zec. – Tako dakle čak i beslovesne životinje, privlačene ljubavlju, drugovahu sa svetim pustinjakom.
Posle mnogih trudova i podviga prepodobni Sergije dostiže duboku starost, i teško se razbole. K njemu u posetu dođe prepodobni Pavle, i lijući suze moli od njega blagoslov i oproštaj. Najzad, zadržavši ridanje, blaženi Pavle ispriča prepodobnom Sergiju da je na jednom mestu u svojoj pustinji, ispod gore, na reci Nurmi, čuo zvonjenje velikog zvona i video neiskazanu svetlost koja je sijala jače od sunca. Na to prozorljivi starac Sergije reče: Na tom mestu podignuće se manastir u slavu Presvete Trojice, i mnogi će se spasti na tom mestu.
Tako prorokova blaženi. Posle toga Nuromski čudotvorci celivaše jedan drugoga sa suzama, i prepodobni Pavle ode u svoju pustinju; i od tog doba stade primati bratiju i strojiti manastir. Na onom pak mestu gde ču zvona i vide svetlost, sveti Pavle podiže crkvu u ime Presvete Trojice, po proročanstvu Sergaja, Nuromskog čudotvorca.
Najzad, od teške bolesti i starosti blaženi Sergije potpuno iznemože, i prizva svu svoju u Hristu bratiju da se oprosti s njima pred svoju smrt i odlazak k Bogu. Bratija se gušahu u suzama, i pripadajući k svome svetome ocu govorahu: He napuštaj nas, blaga oče, već još ostani s nama. – A prepodobni, podigavši oči k nebu, reče im: Dođe, braćo, kraj zemaljskom životu mom, i ja sam dužan odužiti opšti telesni dug. Takva je volja Gospodnja. Čeda moja, poveravam vas Bogu i Prečistoj Bogomateri. Bog mira i Prečista Mati Njegova neka budu s vama uvek, i neka vas čuvaju i utvrde u ljubavi Svojoj. Vi pak, čeda moja, ne tugujte zbog moga odlaska, nego obitavajte u ljubavi Božjoj i zapovesti Njegove držite, sa strahom i trepetom opominjući se reči Gospoda Hrista: Ko ima zapovesti moje i drži ih, on je onaj što ima ljubav k meni (Jn. 14, 21). Strahom Božjim ograđujte srca svoja, da bi vas on uputio na svako dobro delo, jer: Početak je mudrosti strah Gospodnji (Priče Solom., 1, 7); ukrašavajte jedan drugoga smirenjem; uklanjajte se od lažljivih reči; govorite svaki istinu bratu svome; mrzite klevetu; izbegavajte neprijateljstvo. No ako ko od vas dopusti gnjev u srcu svom, vi ga s ljubavlju usavetujte, jer je rečeno: Sunce da ne zađe u gnjevu vašem (Ef. 4, 26). Pokoravajte se nastavnicima svojim, jer se oni staraju za duše vaše, pošto su dužni dati odgovor za vas Bogu (Jevr. 13, 17). Bez lenjosti obavljajte crkvenu službu. Ako tako budete živeli, bićete blaženi.
Slušajući ovu poslednju pouku od oca svoga, bratija grcahu u suzama. Posle toga prepodobni se pričesti Svetim Tajnama Hrista Boga našeg. Posle pričešća on podiže ruke svoje k nebu i uznese tajnu molitvu. Pomolivši se, sveti Sergije prekrsti ruke svoje na grudima i predade Gospodu duh svoj. A po prestavljenju lice njegovo beše svetlo. Učenici pak ridahu, i s ljubavlju celivahu sveto telo njegovo. Onda prenesoše ovete mošti njegove u crkvu. Potom sa nadgrobnim pesmama sahraniše sveto telo svetog oca svog blizu crkve Proishođenja Časnog i Životvornog Krsta Gospodnjeg.[15]
Prepodobni Sergije prestavi se sedmoga oktobra 1421 godine. Počitujući žitije svetoga, ugledajmo se na njegove vrline i zapišimo u srcu svom njegove trudove i sveto u Bogu življenje. Ako tako budemo radili, imaćemo u prepodobnom Sergiju neućutnog posrednika pred Bogom.
Od groba svetoga Sergija bivahu mnoga čudesa: besomučni se isceljivahu, slepi progledahu, hromi prohodahu, i bolesni od najrazličnijih bolesti dobijahu olakšanje. Od mnogobrojnih čudesa tih, mi ćemo spomenuti samo dva.
Ivan Čuholistov u Ledamskoj oblasti teško se razbole, i dugo ležaše potpuno uzet. Ležeći tako u silnim bolovima on jednom zadrema, i vide u snu svetlolikog starca koji mu priđe i reče: „Ivane, što ti toliko godina ležiš i strahovito patiš od bolesti svoje? Sada je došlo za tebe vreme: idi u manastir Svemilostivog Spasa, na Obnaru, i pomoli se na grobu Sergija; on će umoliti za tebe Boga, i ti ćeš ozdraviti. Ali za to ti si dužan svagda prebivati u celomudriju“.
Probudivši se, i verujući viđenju, Ivan naloži te ga odvezoše u manastir Svemilostivog Spasa, na grob prepodobnoga Sergija. Pomolivši se na grobu, on molitvama svetiteljevim ozdravi od bolesti svoje, i vrati se doma radujući se i slaveći Boga.
Žitelj Ležskog Voločka, Isidor ležaše bolestan: behu mu se ukočile vilice, i on mnogo godina ležaše nem i oduzet. Čuvši za prepodobnog Sergija, da Bog preko njega daje isceljenja ljudima, Isidor naredi te ga odvezoše u obitelj čudotvorca Sergija ka Svemilostivom Spasu, na Obnoru. Kada Isidoru čitahu molitvu na grobu prepodobnoga, i iguman stade čitati Evanđelje, njemu se tog časa razdrešiše usta i on stade govoriti, kao da uopštte i nije bio nem. Po završenom molebnu bolesnika pokropiše svetom vodom, i njemu tog časa svi udovi očvrsnuše, i on potpuno ozdravi, kao da ni bolovao nije od strašne bolesti. I slavljaše Isidor Boga i blagodaraše prepodobnog čudotvorca Sergija, koji mu izmoli takvu blagodat od Boga.
 
SPOMEN PREPODOBNIH
DEVEDESEG DEVET OTACA,
koji su se na ostrvu Kritu podvizavali
među kojima i JOVAN PUSTINJAK
 
OVIH devedeset i devet prepodobnih otaca, među kojima najpoznatiji beše Jovan Pustinjak, podvizavaše se i usavršiše se na ostrvu Kritu, ali im poreklo beše iz raznih krajeva. Prepodobni Jovan beše iz Egipta i sa njim drugih trideset pet otaca; trideset devet pak otaca behu sa ostrva Kipra, a ostalih dvadeset i četiri iz Atalije. Putujući lađom ka ostrvu Kritu oni čudesno biše spašeni od bure i iskrcaše se na susedno ostrvo Gavdos, pa odatle dođoše na Krit. No iza njih zaostade Jovan Pustinjak, koji potom dođe po moru stojeći na svojoj rasi, koju, pomolivši se Bogu, prostre po vodi i tako silom Božjom doplovi i on na Krit.
Našavši na Kritu usamljena i pusta mesta, ovi prepodobni se podvizavahu po gorama i pećinama na raznovrsne bogougodne načine. Jovan pak Pustinjak življaše zasebno od njih. Izišavši jednoga dana iz svoje pećine, on bi ustreljen od jednoga lovca, koji mišljaše da je to neka zver; i tako počinu u Gospodu. Ostali podvižnici, pomolivši se Bogu usnuše i oni svi istoga dana. (Živeli su pre 16. veka).[16]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
JEVSEVIJA i FILIKSA
 
OVI sveti mučenici posečeni i bačeni u reku, za vreme rimskog cara Klaudija.[17]
 
SPOMEN SVETOG
LEONGIJA PROKONZULA
 
U HRISTA poverovao; Hristu se usrdno molio; u miru se prestavio.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SERGIJA PEČERSKOG POSLUŠNOG
 
VELIKI isposnik; podvizavao se u Kijevo – Pečerskom manastiru u trinaestom stoleću. Svete mošti njegove počivaju u Antonijevoj pešteri.
 


 
NAPOMENE:

  1. Zevs ili Jupiter – glavni grčko-rimski bog; mnogobošci ga smatrali gospodarem neba i zemlje, ocem svih bogova i ljudi.
  2. Tojest carskom namesniku u Azijskim pokrajinama Rimske carevine.
  3. Varvaliso – grad u Mesopotamiji, na zapadnoj strani od reke Eufrata
  4. Pretor – najviša sudbena ustanova u centralnim gradovima Rimskih pokrajina, gde su odluke donosili namesnici Rimskih careva, takozvani igemoni ili upravitelji nekolikih pokrajina.
  5. Sura – grad na zapadnoj strani Eufrata.
  6. Grad između Sure i Rosafe blizu Eufrata.
  7. Rosaf ili Rezaf, docnije prozvap Sergispolj po znamenitom manastiru u čast svetog mučenika Sergija, – grad udaljen od Sure šest kilometara.
  8. Tarakina – sada Teracina – primorski grad u Italiji, južno od Rima.
  9. Tako su se nazivali lica na službi kod „ipata“ – carskih namesnika.
  10. Kapua – glavni grad u italijanskoj oblasti Kampaniji; jedan od najstarijih gradova u celoj Italiji.
  11. Sveti Polihronije postradao oko polovine četvrtoga veka; za carovanja sina Konstantina Velikog Konstancija (337-361. g.), koji je štitio arijance a gonio pravoslavne.
  12. Reka Nurma, u Grjazoveckom srezu Vologodske gubernije, pritoka reke Obnore.
  13. Prepodobni Pavle Obnorski prestavio se 10 januara 1429. godine.
  14. Praznuje se 1 avgusta.
  15. Docnije svete mošti prepodobnog Sergija biše prenesene u samu crkvu, i tamo počivaju.
  16. Glava jednoga od ovih prepodobnih, po predanju Jovana Pustinjaka, nalazi se na ostrvu Hijosu i odiše divnim blagouhanim mirisom.
  17. Vidi o njima pod današnjim danom: Spomen svetih mučenika Julijana i Kesarija.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *