NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
5. OKTOBAR
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
HARITINE
 
U BPEME cara Dioklecijana življaše u Pontu jedan visokorodan i bogat čovek, Klaudije. On beše dobar po duši i milostivan prema sirotinji. Jednom Klaudije vide malenu devojčicu, Haritinu, siroče koje beše rano ostalo bez roditelja, sažali se na nju i uze je u svoj dom, zavole je i odgaji kao svoje rođeno čedo. I stvarno, Haritina potpuno zasluživaše tu ljubav. Jer kada odraste, ona beše ne samo lepa licem nego se odlikovaše i divnim naravnim osobinama: krotošću, smirenošću, poslupšošću, ćutljivošću, celomudrenošću i pameću; a svrh svega vernošću Hristu kao sluškinja i nevesta. Njena vera u Gospoda Hrista razvi se u plamenu ljubav prema Gospodu; i ona, unevestivši se Njemu, čuvaše svoje devičanstvo i življaše usamljenički u zasebnom obitalištu. Klaudije, njen odgajitelj i gospodin, ne samo što se nije protivio takvoj dobroj nameri njenoj, nego se je veoma radovao celomudrenom i svetom životu njenom; i sazida za nju zasebnu kuću, u kojoj ona življaše u molitvenoj osami i pobožnom ćutanju, poučavajući se dan i noć u zakonu Gospodnjem. Haritinu stadoše posećivati verni, i ona ih mudrim poukama upućivaše na spasenje; a neverne privođaše istinitoj veri propovedajući im Hrista. Na taj način Haritina beše svima učiteljica vere i bogougodnog života.
U to vreme neznabožni car rimski Dioklecijan[1] podiže silno gonjenje na hrišćane. Po njegovom naređenju hrišćane svuda tražahu i stavljahu na muke, naročito one koji su bili slavljeni kao ljudi puni vrlina i umni. Kao takva bi optužena pred carskim namesnikom Domicijanom i sveta Haritina: hrišćanka je, govorahu tužitelji, i mnoge jeline obraća ka veri u Hrista. Čuvši to namesnik odmah napisa pismo Klaudiju naređujući da mu pošalje Haritinu. Pročitavši namesnikovo pismo Klaudije se silno ožalosti, obuče na se kostret, i oplakivaše Haritinu, znajući dobro da je nemoguće protiviti se namesniku. Pa ipak, koliko je god mogao, Klaudije se stade protiviti vojnicima koji behu došli po Haritinu: plačući i držeći Haritinu svojim rukama on je nije davao vojnicima; vojnici su je vukli k sebi, Klaudije ju je branio kao rođeni otac i nije je puštao iz svojih ruku. Tako vučena na dve strane, sveta Haritina reče svome zaštitniku: Pusti me, gospodine moj, i ne tuguj, nego se raduj, jer ću biti prijatna žrtva Bogu za svoje i za tvoje grehe.
Vojnici, silno razjareni, oteše silom Haritinu iz Klaudijevih ruku kao vuci ovcu, i povedoše namesniku. Prateći je, Klaudije s plačem govoraše: Spomeni me pred Nebeskim Carem, kada predstaneš Njemu usred skupa svetih mučenika!
Tako dovedena k namesniku, sveta Haritina stade pred njim prizivajući sebi u pomoć Boga svim srcem svojim. Namesnik je upita: Je li istina što sam čuo o tebi, devojko, da ri hrišćanka i da druge obmanjuješ privodeći ih u tu istu bezbožnu veru? – Sveta Haritina odgovori smelo: Istina je da sam hrišćanka, ali je laž da obmanjujem druge ljude. He obmanjujem ja druge, nego zabludele odvraćam od zablude i izvodim na put istine, privodeći ih Hristu mome; vera u Njega nije bezbožna, kao što ti brbljaš, nego sveta i pravedna. Međutim, vaša vera je puna svake nečistote, jer vi verujete u pogane i lukave demone i tvorite volju njihovu.
Čuvši takav odgovor svete Haritine, namesnik se strahovito naljuti, i naredi da je nemilice biju. Zatim, metnuvši joj oko vrata železno uže, otpravi je na sud k upravitelju oblasti. Ovaj sudija nepravedni, pošto najpre pokaza Haritini sva oruđa za mučenje, stade joj ovako govoriti: Sažali se na sebe, da ne bi bila umorena ljutim mukama. Poslušaj moj dobri savet: prinesi žrtvu besmrtnim bogovima. Od toga ćeš dobiti tri velike koristi: umilostivićeš bogove, naći ćeš milost u cara, i sačuvaćeš rascvetanu lepotu svoje mladosti nedarnutom žestokim mučenjima.
Čuvši to, mučenica podiže oči svoje k nebu, otuda ištući pomoć sebi. Zatim se prekrsti, pa reče sudiji: Lukav si, sudijo, lukav i nepravedan! ali lukavost tvoja neće ni najmanje uspeti: jer niti ćeš me lukavstvom uloviti, ni pretnjom mukama uplašiti, ni nagovaranjem privesti vašem bezbožju, niti ćeš izmeniti moju vatrenu želju da postradam za Hrista. Bolje ti je, pomisli na ono što je korisno tvojoj duši, te se ne poklanjaj bezdušnim idolima, da ne bi poginuo zajedno sa demonima koje ti poštuješ kao bogove.
Čuvši ovakve reči, sudija joj se stade rugati, i naredi da joj ostrižu kosu. Svetiteljka, bezglasna kao ovca pred onim koji je striže, ćutaše, razgovarajući u duši sa voljenim Ženikom svojim Hristom, i moleći Ga da joj pomogne da podvig mučeništva završi dobro. A kad joj ostrigoše kosu, tog časa na očigled sviju njoj izraste druga kosa, duža i lepša od prve. Videći to, sudija se strahovito razjari i naredi te donesoše žar i njime posipahu glavu svete mučenice, te joj glava bi silno opečena. Onda sirćetom polivahu njeno opečeno telo, povećavajući joj ljute bolove. Trpeći sve to, svetiteljka se moljaše Gospodu i govoraše: Gospode Isuse Hriste, moćni pomoćniče svima koji se u Tebe uzdaju, Ti si sveta Tri Mladića usred plamenog ognja sačuvao neopaljene, – pohitaj i meni u pomoć, i ukrepi me u mukama koje Tebe radi podnosim, da neprijatelji moji ne bi rekli: gde je Bog njen?
Posle molitve mučenici uminuše bolovi i ona uznese blagodarnost Bogu. Međutim mučitelj ne prestade izmišljati sve veće i veće muke za nju: užegavši gvozdene šipke, on naredi da joj probodu dojke, i da joj svećama opaljuju rebra. A sveta Haritina, kao ne osećajući veštastveni oganj, sve se većma raspaljivaše duhovnim plamenom Božanske ljubavi i ne prestajaše srcem i ustima ispovedati ime Isusa Hrista. Videći takvu čvrstinu kod svete mučenice, mučitelj naredi da je potope u moru. Sluge je uzeše i povedoše ka moru. Idući, sveta mučenica se moljaše Bogu govoreći: Blagodarim Ti, Gospode Bože moj, što ću radi svetog imena Tvog posle mučenja ognjem proći kroz vodu morsku; snishodljivo učini da se javim čista u dan vaskrsenja; no i sada, kao i svagda, pokaži na meni čudesa Tvoja, kojima bi se još većma proslavilo preveliko ime Tvoje. – Kada stigoše do mora, sluge privezaše Haritini oko vrata veliki kamen i baciše je u dubinu morsku. No kamen se tog časa odveza od njenog vrata i potonu u moru; a sveta mučenica, nevidljivo krepljena silom Božjom, stade povrh vode, i iđaše po vodi kao tvrdom kamenu. A kad iziđe na obalu, ona otide k sudiji i reče mu: Vidi silu Hrista moga, i veruj u Njega!
Sudija, ugledavši Hariginu živu, iz mora izašlu, prepade se, i kao da je sav izgubljen ćutaše. A kada zatim jedva dođe k sebi, on reče da je Haritina volšebnica, i da je volšebnom silom izašla iz mora; i naredi da je uzmu i nagu privežu za točak, pod kojim behu nameštene razne oštre gvozdene naprave, noževi i mačevi, i rasuto mnogo žara. Sudija naredi slugama da okreću točak sa privezanom na njemu mučenicom, da bi oštra oruđa ispod njega kidala telo njeno a živo ugljevlje ga peklo, te tako njeni bolovi bili udvostručeni. No čim sluge počeše na takav način mučiti svetiteljku, točak stade kao ukopan, ruke mučitelja malaksaše, žar se ugasi, i svetiteljka ostade nepovređena: jer Anđeo Gospodnji zaštićivaše i čuvaše Hristovu nevestu. Videći to, sudija se ponovo ispuni jarosti i naredi da mučenici iščupaju nokte na rukama i na nogama, i da joj izbiju zube. A mučenica sva ta mučenja pretrpe junački. Tada bezakoni sudija odluči da Haritini oduzme nevinost, pa naredi da pozovu mnoge razvratne ljude, da im svetiteljku preda na oskvrnjenje. A sveta Haritina, slušajući takvo bezbožno naređenje nepravednog sudije, reče: Sa mnom je Hristos moj; On će srušiti svu vašu zlu nameru, n sada će uzeti k sebi dušu moju neoskvrnjenu.
Rekavši to, mučenica podiže ruke i uperi oči svoje k nebu, i moljaše se usrdno Bogu da je izbavi iz ruku nevaljalaca. A kada pozvani bestidnici htedoše već da je zgrabe, ona iznenada predade svoju čistu i besprekornu dušu u ruke Gospoda svog,[2] a njeno devičansko telo ostade mrtvo usred gadnih i nečistom željom ispunjenih besramnika, Sudija, videvši da je mučenica mrtva, naredi da telo njeno stave u meh, natrpaju u isti meh pesak, pa bace u more. Tako bi utopljena u moru mrtva ona, koja za života hođaše po vodi. A nakon tri dana talasi morski izbaciše na obalu telo svete mučenice, kome voda ne beše nimalo naškodila. Klaudije pak, koji svetu Haritinu beše odgajio kao svoju rođenu kćer, uze česno i mnogonamučeno telo njeno i sa plačem i radošću sahrani ga kako valja, slaveći od Prečiste Djeve rođenog Hrista Spasa, kome čast i slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
DIONISIJA, episkopa Aleksandrijskog
 
SVETI Dionisije rodio se u Aleksandriji od bogatih i uglednih roditelja, neznabožaca.[3] U mladosti svojoj on dobi potrebno neznabožačko obrazovanje i beše odan neznaboštvu. Po završetku svoga obrazovanja Dionisije obavljaše dužnost retora[4] i obučavaše mladiće krasnorečivosti u duhu neznabožačke nauke. Ali njegov bistri i svetli um nije mogao ne videti grube zablude i sujeverje neznabožačke vere u kojoj se on rodio i odrastao, i nedostatke neznabožačke filosofije po čijim je načelima bio vaspitan. Njegov radoznali duh, gladan i žedan istine, nije mogao naći zadovoljenja u neznabolsačkim znanjima i verovanjima; njegovo srce osećalo je praznoću i laž neznaboštva, te je, i pre no što je poznalo istinitog Boga, već težilo Njemu. I Dionisije, želeći da pozna istinu, izučava razna ljudska učenja i verovanja, i upoređuje ih. Ovakav način nepristrasnog ispitivanja ljudskih učenja pomogao je Dionisiju da nađe istinitu veru: da pozna jedinog istinitog Boga i svesno primi veru Hristovu. Kasnije sveti Dionisije je sam govorio o sebi: da se on „obratio ka Hristu putem slobodnog istraživanja, nepristrasno ispitujući učenja ljudska“.
U to vreme Aleksandrija beše čuvena kao središte neznabožačke prosvete. No u njoj se stade razvijati i hrišćanska prosveta, koja imađaše i svoju posebnu školu i svoje znamenite učitelje, od kojih najglavniji bejaše Origen.[5] Odlični poznavaoci neznabožačke filosofije, ovi hrišćanski učitelji su vršili uticaj na vrlo ugledne učenjake neznabožačkog sveta, te mnogi od njih stadoše primati hrišćanstvo. Dionisije, već upoznat sa mnogim hrišćanskim spisima, stupi u prisnu vezu sa aleksandrijskim hrišćanskim učiteljima, i postade revnostan učenik Origenov. Usrdno izučavajući hrišćanstvo, naročito poslanice svetog apostola Pavla, Dionisije dožive potpun duhovni prevrat i promenu: jasno i svesno oseti srcem i umom neizmerno preimućstvo hrišćanstva nad neznaboštvom, hrišćanske filosofije nad neznabožačkom. Zato on i primi sveto krštenje.[6] Posle toga on se još prisnije zbliži s Origenom. Evanđelski život Dionisijev i njegov uspeh u izučavanju hrišćanske filosofije učiniše da na Dionisija obrati pažnju učitelj Aleksandrijske hrišćanske škole Jeraklo.[7] Nakon izvesnog vremena sveti Dionisije bi rukopoložen za prezvitera. Posle Origena Jeraklo postade upravitelj Aleksandrijske hrišćanske škole. A kada Jeraklo bi postavljen za episkopa Aleksandrijskog, Dionisije postade upravitelj Aleksandrijske škole.[8] Po smrti pak Jerakla, Dionisije ga nasledi na episkopskom prestolu Aleksandrijskom.
Život svetog Dionisija kao episkopa pun je samopregornih podviga protiv raznovrsnih neprijatelja Crkve, i onih spoljnih i onih unutarnjih. Gonjena od neznabožačkih vlasti, Crkva je patila i od unutrašnjih razdora, jeretičkih lažnih učenja i raskola. U takvo vihorno vreme sveti Dionisije stoji kao dijamantski stub vere; i blagodareći njemu jedinstvo Crkve ostaje nepokolebljivo. Za njegov sveti arhipastirski život, za njegovu samopregornu ljubav, za njegovu krotost, smirenost, iskrenost, mudrost, njega svi duboko poštuju, pa čak i njegovi neprijatelji i jeretici. Ceo hrišćanski svet divio se njegovim vrlinama i učenosti, koje su bile pune bogomudrosti.
U vreme žestokog gonjenja rimskog cara Dekija[9] na hrišćane neki episkopi, ne iz straha od mučenja, nego da ne bi pastva ostala bez bogoposvećenih arhipastira kao rukovodilaca, povlačili su se u manje opasna mesta, i otuda upravljali svojom pastvom.[10] Tako je postupio u ovo teško vreme po Božjem vnušenju i sveti Dionisije. Boraveći u potajnom mestu, sveti Dionisije je nastavio upravljati Aleksandrijskom pastvom, šaljući joj poslanice preko poverljivih prezvitera. No plašeći se mučenja, mnogi su se hrišćani odricali Hrista. Posle toga oni su se sa dubokim kajanjem i iskrenom tugom obraćali episkopu, smireno ga moleći da ih primi u krilo Crkve Hristove. Krotki i smireni Dionisije snishodljivo ih je primao u broj dece Crkve Hristove, nalažući na njih izvesne zabrane i epitimije, i time ih spasavao od konačnog očajanja.[11]
Međutim, po ovome pitanju pojavi se novi unutrašnji neprijatelj Crkve: raskol novacijanski. Novacijan i njegovi sledbenici istupiše javno i odlučno protiv primanja otpalih u krilo Crkve, i time udvostručiše njene nevolje i mnoge stadoše dovoditi u očajanje.[12] Tada sveti Dionisije, koji je s ljubavlju primao pale, naročito na posredovanje ispovednika Hristovih, ustade protiv novacijanaca i moljaše i savetovaše Novacijana da napusti svoj pagubni raskol. „Ti si dužan pretrpeti sve, samo ne cepati Crkvu Božiju, – pisao je ovaj bogomudri pastir Novacijanu. Umreti da ne bi razderao Crkvu, isto je tako slavno kao i ne prineti idolima žrtvu. Po mome mišljenju, prvo je i uzvišenije, jer se u tom slučaju umire radi dobra cele Crkve, a u drugom radi spasenja svoje duše“.
Posle smrti nečestivog Dekija, za vreme kratkotrajnog carovanja cara Gala[13] gonjenje hrišćana prestade i u Crkvi Hristovoj zacari se mir. Sveti Dionisije se sa neumornom revnošću truđaše da se u Crkvi očuva jednomislije i pravoverje, boreći se protiv raznih jeresi. No taj svešteni trud njegov bi prekinut, jer buknu novo gonjenje na hrišćane pod novim rimskim carem Valerijanom.[14] U samom početku ovog svirepog gonjenja sveti Dionisije, iako teško bolestan, bi zajedno sa prezviterom Maksimom i đakonima: Favstom, Jevsevijem i Herimonom, izveden pred carskog namesnika Emilijana. Namesnik pokuša na sve moguće načine da nagovori svetog Dionisija da se odrekne Hrista i prinese žrtvu idolima, jer bi njemu sledovali mnogi drugi. Na sve to sveti Dionisije neustrašivo odgovori ovo: Mi smo dužni pokoravati se većma Bogu nego čoveku.
Tada namesnik Emilijan zabrani svetom episkopu da ima ma kakvu vezu sa hrišćanima, i posla ga na zatočenje u najzabačenije selo, zvano Cefro, usred divlje pustinje Libijske. Ali i tamo, uprkos zabrani, sveti episkop produži propovedati reč Božju, i kao vrli mučenik Hristov odbi da izvrši mučiteljevo naređenje. Zato ga neznabošci više puta tukoše kamenjem. Bez obzira na to, sveti Dionisije dožive radost: jer i u pustinji obrati svetoj veri Hristovoj mnoge neznabošce. Ovaj uspeh još više razdraži carskog namesnika Emilijana, i on posla svetog episkopa u mestašce Koluto, koje se nalazilo u još zabačenijem i divljijem kraju Libije. No i odatle on je imao radosti što je održavao veze sa svojom pastvom i sa drugim episkopima. U tom surovom i ljutom zatočenju sveti Dionisije provede tri godine. A kako se tamo mučio i zlopatio, to samo jedini Bog zna. No kada na rimski presto stupi car Galijen,[15] sveti Dionisije bi vraćen iz zatočenja, na veliku radost svoje pastve i cele Crkve Hristove.
Međutim, i u Aleksandriji su ovog divnog stradalca Hristovog očekivale nove tuge, nove nevolje, nove patnje. Posle građanskog rata nastupi ljuta glad, a za glađu čuma (kuga) koja je harala i kosila strahovito. Sveti Dionisije se s roditeljskom ljubavlju brinuo o svima patnicima, kako o hrišćanima tako i o neznabošcima. Opisujući nevolje i patnje žitelja Aleksandrijske oblasti za vreme čume, on piše i ovo: „Mnogi od naše braće, iz prevelike ljubavi, ne mareći za svoj život, brinu se jedan za drugog, posećuju bolesnike, dvore ih neprestano, leče ih o Hristu; oni su dobrovoljno umrli zajedno sa njima uzimajući na sebe njihova stradanja, ispirajući im rane predano. Mnogi od onih koji su se tako trudili oko bolnih i povratili im zdravlje, sami su umrli … I ova vrsta smrti iz pobožnosti i čvrste vere ni po čemu nije niža od mučeništva. Oni su rukama svojim uzimali tela svetih i držali ih na kolenima, zatvarali im oči i usta, nosili ih na leđima kao decu, nameštali ih, služili im, izmivali ih i oblačili“.
Upravljajući Crkvom pod vrlo mučnim okolnostima, sveti Dionisije se stalno držao kao bogomudri ispovednik vere Hristove, kako u svom odnosu prema spoljnim neprijateljima Crkve – neznabošcima, tako i prema unutarnjim neprijateljima – jereticima. Za to vreme pisao je mnoge poslanice i druge sastave pastvi svojoj, poučavajući je i hrabreći u držanju Pravoslavlja. Njegovi spisi su puni mudro izloženih dogmatskih istina; a nalaze se i nekoliki kanoni koje je Crkva prihvatila. Isto tako i njegovo pismo protiv Novacijana smatra se kanonskim pismom. Upravljao Crkvom sedamnaest godina, i upokojio se 265. godine u dubokoj starosti.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
MAMEHTE
 
RODOM iz Persije, sveta mučenica Mamelhta beše najpre žrečica pri hramu neznabožačke boginje Artemide. Jednom ona vide u snu anđela Božjeg koji joj izloži tajne vere Hristove. Probudivši se, ona ispriča san svojoj sestri koja beše hrišćanka. Sestra je odvede episkopu. Episkop je krsti. Ali neznabošci, saznavši da je njihova žrečica primila veru Hristovu, zasuše je kamenjem i ubiše dok je još nosila belu odeću krštenja,[16] pa telo njeno baciše u jednu vrlo duboku jamu, odakle ga hrišćani jedva s mukom izvukoše i česno sahraniše. Kasnije episkop toga grada, u kome sveta Mamelhta mučenički postrada, izmoli od Persijskog cara dozvolu da razruši hram neznabožačke boginje Artemide i na njegovom mestu podigne crkvu u ime svete Mamelhte. U toj crkvi bi položeno sveto telo svete mučenice Mamelhte. Pri prenosu ovih svetih moštnju dogodiše se od njih mnoga čudesa i isceljenja, te mnogi neznabošci poverovaše u Hrista.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DAMJANA PEČERSKOG
 
KADA mi, bolujući od duševnih i telesnih bolesti, budemo, po rečima Svetoga Pisma (sr. Jak. 5, 14), prizivali u pomoć prezvitere da nas pomažu jelejem, prizovimo tada s njima misleno i ovog ugodivšeg Gospodu prezvitera i iscelitelja, blaženog Damjana, koji se bogougodno podvizavao u svetom Pečerskom manastaru za vreme igumanovanja prepodobnog Teodosija.[17]
Ovaj hvale dostojni inok Damjan veoma revnosno podražavaše pomoću svih vrlina ravnoangelni život prepodobnog oca i nastavnika svog Teodosija. Po svedočanstvu mnogih: inok Damjan beše smiren, poslušan, pokoran svima. Naročito oni koji življahu s njim u keliji behu očevidci njegove krotosti, njegovog nespavanja po svu noć, njegovog prilježnog čitanja svetih knjiga, i njegovog čestog ustajanja na molitvu. Ti isti očevidci kazivahu i o mnogim drugim podvizima ovoga muža: beše on takav isposnik i uzdržljivac, da sem hleba i vode ništa drugo nije jeo sve do svoje smrti. Zbog tako bogougodnog podvizavanja on se udostoji dobiti od Gospoda dar čudotvorstva, no naročito dar isceljivanja, kao što ovaj dar beše ranije dat njegovom imenjaku – svetom besrebrniku i čudotvorcu Damjanu. Kada je ko donosio u manastir bolesno dete, ili ma kakvog bolesnika, prepodobni Teodosije je naređivao da blaženi Damjan čita molitvu nad bolesnikom. Damjan je sa smirenošću i krotkom pokornošću, smatrajući sebe nedostojnim dara isceljivanja, čitao molitve nad bolesnicima i pomazivao ih svetim jelejem, i blagodaću Božjom svi dobijahu isceljenje i odlažahu zdravi.
Tako ovaj blaženi Damjan mnogo godina bogougodno požive u monaškim podvizima, i pokazavši mnoga po dušu korisna pregnuća, obrete se dostojan večnoga života. Došavši do kraja ovog vremenog života, on se razbole, i na domaku smrti sgade se sa suzama moliti Bogu, govoreći: Gospode moj Isuse Hriste, udostoj me da budem zajedničar slave Svetih Tvojih i da sa njima dobijem udela u Carstvu Tvome. Molim Ti se, Vladiko, ne odvoj me od oca i nastavnika mog prepodobnog Teodosija, Hero me s njim nastani u svetlosti Svojoj, koju si ugotovio za pravednike.
Kada se on tako moljaše, gle, iznenada stade kraj odra njegovog Anđeo u obličju prepodobnog Teodosija, saže se k Damjanu, i s ljubavlju ga celivajući govoraše mu: Čedo, Gospod kome se moliš posla me evo sada da te izvestim da će ti molba biti ispunjena: ti ćeš biti pribrojan Svetima Njegovim, i sa njima ćeš se nastaniti u carstvu Vladike Nebeskog. A kada ti Gospod Bog naredi da se prestaviš iz ovoga sveta i pređeš k Njemu, tada se nećemo razdvajati i bićemo zajedno u onom svetu.
Rekavši to, Anđeo postade nevidljiv. Blaženi Damjan razumede da mu ovo javljenje beše od Boga: jer on ne vide da je onaj što mu je govorio ušao ili izišao na vrata, nego je na istom mestu na kome se pojavio, tu i nevidljiv postao. Zato on odmah pozva poslušnika i posla ga k prepodobnom Teodosiju, moleći ga da dođe k njemu. Svetitelj smesta dođe, i blaženi Damjan ga radosna lica upita: Oče, hoće li tako biti kao što mi ti obeća u viđenju? – Prepodobni Teodosije, ne znajući o tome ništa, odgovori: He znam, čedo, šta sam ti obećao. – Tada mu blaženi Damjan ispriča kako se on molio, i kako mu se neko javio u obličju prepodobnoga Teodosija i dao mu takvo obećanje.
Kada to ču, bogonadahnuti Teodosije uznese hvalu Bogu, i zaplakavši reče: O, čedo, biće tako kao što ti je obećano, jer ti se Anđeo Božji javi u obličju mome; ja pak, budući grešan, kako mogu obećavati takvu slavu koja je ugotovljena za pravednike.
Blaženi Damjan, čuvši ove reči, ispuni se radosti i nade. Posle toga on celiva bratiju koji se behu stekli k njemu da se oproste s njim, i u dobrom ispovedanju s mirom predade dušu svoju u ruke Gospodu, kada Anđeli dođoše po nju, i zasija mu lice pokazujući radosno razlučenje duše od tela.[18] Tada prepodobni Teodosije naredi da klepaju da se sabere sva bratija, pa s pevanjem i velikom češću pogreboše oni u pešteri česno telo Hristova ugodnika, u čast slavljenoga u Trojici Boga.
Molitvama ovog blaženog iscelitelja Damjana neka Gospod udostoji i nas da budemo u beskonačne vekove učesnici Carstva Njegovog, gde nema patnji. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JEREMIJE PEČERSKOG
 
I SVETA Ruska zemlja počastvovana je prorokom Jeremijem, ne starim nego novim; o tom novom Jeremiji mi ćemo ovde i govoriti. Blaženi otac naš Jeremija Pečerski dožive duboku starost; on je pamtio čak i krštenje zemlje Ruske, koje je bilo u dane blagovernog velikog knjaza Vladimira, jer tada i sam blaženi Jeremija bi prosvećen svetim krštenjem. Nakon dosta godina posle toga oe dođe u sveti manastir Pečerski k prepodobnim ocima našim Antoniju i Teodosiju, i primi veliki anđelski obraz – shimu, i u njemu se bogougodno podvizavaše podražavajući život svetih otaca. Za preveliku vrlinu svoju on dobi od Boga dar da providi budućnost i da čita pomisli ljudske. Tako, kada bi u kome video rđavu pomisao, on ga je nasamo izobličavao i savetovao da se čuva od potajnog uticaja đavoljeg, naročito ako bi koji brat namislio da napusti manastir. Čim bi u koga brata prozreo takvu zamisao, on je odmah odlazio tome bratu, izobličavao njegovu nameru, tešio ga, savetovao mu da mnogo trpi, da se junački neprestano bori sa mrziteljem dobra i neprijateljem našim, i da se ne koleba; i tako je ukrepljavao brata svojom poukom, da ovaj nikada više ni pomislio nije da napusti manastir. A kada je kome ovaj blaženi prorekao što dobro ili rđavo, to se reč starca svagda zbivala.
Poživevši tako mnogo godina i ukazavši usluge svojim proviđanjem, prepodobni Jeremija se prestavi u dubokoj starosti[19] i, ostavivši pokrivač svoje duše – telo u pepggeri, otide k drevnim prorocima, da otkrivenim licem sozercava tajne samoga Staroga Danima, Boga Oca, kome slava sa Jedinorodnim Sinom Njegovim i Jednosušnim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MATEJA PEČERSKOG
 
BLAŽENI otac naš Matej Pečerski beše ne samo imenom sličan prvome među Evanđelistima, nego kao što evanđelistu Mateju bi dano da vidi Etiopsku zemlju i izobličava žitelje njene za neverje, tako i ovaj blaženi, monahujući u svetom manastiru Pečerskom u dane svetih prvonačalnika[20] ove obitelji, za svoje prevelike podvige dobi od Boga takav dar: da jasno vidi lica podzemnih etiopljana[21] – demona, da izobličava potajne spletke njihove i da ih otkriva na veliku korist onih koji se spasavaju. Ovaj blaženi starac stojeći jednom u crkvi na svome mestu, podiže oči svoje i pogleda na bratiju koji stajahu na obe strane i pevahu. I gle, vide on đavola u obliku vojnika gde obilazi bratiju, noseći u skutu odeće svoje lepljive cvetove. Vadeći sa zlom namenom cvetić, on ga bacaše na koga bilo od bratije. I ako bi se cvetić prilepio za brata, on je ostajao još neko kratko vreme u crkvi, dozvolio svome umu da se poda slabosti, pa izmislivši kakav bilo razlog izlazio iz crkve, odlazio u keliju i spavao, ne vraćajući se više u crkvu na bogosluženje. A ako se cvetić, bačen đavolom, ne prilepi za monaha, takav je monah bodro odstajao svo jutrenje do kraja, po završetku odlazio u svoju keliju. Ovo viđenje svoje starac ispriča bratiji; otada se bratija čuvahu da izlaze iz crkve.
Ovaj blaženi starac imađaše običaj da po završetku jutrenja, pošto se sva bratija raziđu po svojim kelijama, poslednji izađe iz crkve. Jednom izišavši tako iz crkve, on sede ispod crkvenog klepala želeći da se malo odmori, jer mu kelija beše daleko od crkve. I gle, vidi on ogromnu rulju gde nailazi od manastirske kapije; i podigavši oči svoje on ugleda đavola koji gordo seđaše na svinji, a oko njega mnoštvo demona koji ga prate. Starac ih upita: Kuda idete? – Đavo što seđaše na svinji odgovori: Idemo po Mihaila Tobolkoviča. – Starac oseni sebe krsnim znakom i ode u keliju. A kada stade svitati starac, shvativši smisao viđenja koje je imao, reče svome učeniku: Idi i zapitaj, da li je Mihail u keliji? – Učenik ode i njemu rekoše da je Mihail danas posle jutrenja otišao iza manastirske ograde. Tada starac ispriča viđenje igumanu i starijoj bratiji. Iguman dozva brata, i pošto ga ispita o svemu, pouči ga i otpusti u njegovu keliju.
Prozorljivi otac Matej s ljubavlju poučavaše i drugu bratiju, i savetovaše im da sede u kelijama, sećajući se stalno Boga i moleći se za oproštaj grehova svojih.
Za vreme ovog prepodobnog Mateja prestavi se blaženi iguman Teodosije; posle njega Stefan bi iguman, a posle Stefana Nikon. Za Nikonova igumanovanja dogodi se blaženom Mateju ovakvo viđenje. Jednom stojeći na jutrenju on podiže oči svoJe sa željom da vidi igumana, blaženog Nikona, i gle, ugleda magarca gde stoji na igumanovom mestu. I razumede prepodobni Matej da iguman nije došao na jutrenje. Starac ispriča ovo svoje viđenje igumanu Nikonu. Iguman izvuče za sebe pouku iz ovog otkrivenja, i gorko se kajaše. Od toga vremena iguman Nikon, napuštajući ne samo lenjost nego i svaki manastirski neodložan posao, truđaše se da mu postane običaj: da pre svih dolazi u crkvu. Na taj način ovo ga viđenje pobudi da još revnosnije hita ka blaženstvu. Takođe i mnoga druga viđenja imaćaše ovaj blaženi starac, i kazivaše ih bratiji na korist.
Dostigavši duboku starost blaženi Matej otpočinu u Gospodu u dobrom ispovedanju.[22] Česne mošti njegove leže netljene u Antonijevoj pešteri sa svetim ocima, a sam on moli se za nas, stojeći pred prestolom Gospodnjim, da se izbavimo od vražijih napada i dobijemo život večni u Hristu Isusu Gospodu kašem, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
EVDOKIMA VATOPEDSKOG
 
GODINE 1840, kada su u Vatopedu opravljali kosturnicu, nađu majstori mošti nekoga čoveka u stavu klečećem i sa ikonom Presvete Bogorodice na prsima u rukama. Neobično divan miris razlio se od tih moštiju. He znajući ni ko je bio taj sveti muž ni kad je živeo, monasi mu dadu ime Evdokim, i mošti njegove prenesu u crkvu, gde i danas stoje. Od tih moštiju dogodila su se mnoga čudesa i isceljenja. Na srebrnom kovčežiću i sad stoje izrezane reči: „ovaj kovčežić izradi za česnu glavu svetog Evdokima monah Gavril, koga je ovaj svetitelj izlečio od teške bolesti“.[23]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KOZME
 
IGUMAN manastira na reci Sagarisi, u Vitiniji; prestavio se u desetom stoleću. (Imao strašno viđenje).
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
HARITINE
 
PREPODOBNA Haritina beše iz kneževskog Litovskog roda; u teško po Litvu vreme ona se preseli u Novgorod. Tamo stupi u manastir svetih prvovrhovnih apostola Petra i Pavla, što je na Siničjoj gori. Zbog svog dobrodeteljnog života ona bi izabrana za igumaniju obitelji. Upokoji se ova sveta bogougodnica u trinaestom veku. Svete mošti njene pokoje se u grobljanskoj crkvi Petropavlovske obitelji.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
METODIJE
 
Koja se podvizavala na ostrvu Kimolu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA HANDZOJSKOG
 
NASTOJATELJ gruzinskih manastira: Handzojskog i Šat – berde; prestavio se 991. godine, u 102. godini svoga života.
 


 
NAPOMENE:

  1. Dioklecijan carovao od 284. do 305. godine.
  2. Sveta mučenica Haritina postrada oko 304. godine u gradu Amisiji, u Pontu, na južnoj obali Crnoga Mora.
  3. Sveti Dionisije rodio se oko 195. godine.
  4. Retori – učitelji besedništva, krasnorečivosti. Retorika se visoko cenila u neznabožačkom svetu, no isto tako imala je veliki značaj i u hrišćanskom svetu.
  5. Origen – znameniti učitelj Crkve u trećem veku; veliki isposnik; najuticajniji nastavnik u Aleksandrijskoj školi; mudri borac protiv neznaboštva i jeresi; gonjen za vreme Dekija, ispovednik; skončao u Tiru 254. godine, u 70. godini života. Neka njegova učenja osuđena kao jeretička.
  6. Kršten u zrelim godinama od Aleksandrijskog episkopa Dimitrija (189-231. g.).
  7. Jeraklo – poznati učitelj hrišćanski; spočetka bio pomoćnik Origenu, predavajući u Aleksandrijskoj školi. Godine 231. nasledio Origena kao upravitelj te škole; godine pak 233. postao episkop Aleksandrijski; umro 246. godine.
  8. Sveti Dionisije postao upravitelj znamenite Aleksandrijske škole 233. godine, i na tom položaju bio 14 godina.
  9. Carovao od 249. do 251. g. Žestok gonitelj hrišćana; pod njim bilo prvo sveopšte gonjenje hrišćana.
  10. Tako je postupio i sv. Kiprijan Kartagenski, znameniti otac Crkve, koji je kasnije junački primio za Hrista mučeničku smrt (+258. g.) A pre sv. Dionisija i sv. Kiprijana tako je postupio i sv. Polikarp Smirnski, koji je takođe mučenički potom skončao 167. g.; a posle njih i sv. Atanasije Veliki (+ 373. god.).
  11. Prema palima potpuno isto je postupao kao sv. Dionisije sv. Kiprijan, episkop Kartagenski. Pre primanja palih u crkvenu zajednicu oni su zahtevali od njih dokaze pokajanja, iako je bilo mnogo njihovih savremenika koji su bili odlučno protiv primanja palih, smatrajući da su pali učinili smrtni greh.
  12. Novacijan – istaknut krasnorečivi prezviter rimski u vreme Dekijeva gonjenja; rukopoložen nasuprot saborskim pravilima, jer kršten na samrtnom odru, bez neophodnog miropomazanja; kasnije, kopao i rukama i nogama da se dočepa episkopskog prestola u Rimu; pošto u tome uspeo nije, odvojio se od Crkve postavši episkop novacijanaca, i tako stvorio pagubni raskol u Crkvi. Novacijan naročito ustajao protiv ponovnog primanja u Crkvu onih koji su otpali od nje u vreme gonjenja. Po učenju novacijanaca: Crkva je zajednica svetih; stoga svi pali i koji su učinili smrtne grehe posle krštenja, moraju biti izbačeni iz nje, i nipošto se ne mogu ponovo primati u nju; Crkva nema pravo praštati teške grešnike; a ako ih prašta, onda ona sama postaje nečista i nesveta. Zato su se novacijanci nazivali „katari“, tojest: „čisti“, „zajednica čistih’.
  13. Gal carovao od 251-253. god.; bio miroljubiv po duši i snishodljiv prema hrišćanima.
  14. Valerijan carovao od 253. do 259. godine. Gonjenje koje je on digao na hrišćane odlikovalo se posebnom, neizmernom svirepošću.
  15. Galijen – rimski car od 260. do 268. godine. On je obustavio gonjenje na hrišćane, započeto Valerijanom, i izdao naređenja, kojima su vraćeni svi iz zatočenja i objavljena sloboda veroispovesti.
  16. U starini hrišćani su u toku osam dana nosili belu odeću, u kojoj su se krstili.
  17. Prepodobni Teodosije Pečerski živeo u 11. veku; spomen njegov 3. maja.
  18. Prepodobni Damjan prestavio se 1070. godine. Njegove svete mošti počivaju u Antonijevoj pešteri Kijevo – Pečerske lavre.
  19. Prestavio se 1074. godine.
  20. Svetih: Antonija i Teodosija Pečerskih.
  21. Etiopljanin = crnac; đavo.
  22. Upokojio se 1088. godine.
  23. Opširnije kazivanja o svemu ovome nalazi se u manastiru Vatopedu, u rukopisu jerođakona Meletija Vatopedskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *