NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
31. OKTOBAR
 
SPOMEN SVETIH APOSTOLA
SGAHIJA, AMPLIJA, URVANA, NARKISA, APELIJA i ARISTOVULA
 
OVI sveti apostoli su od Sedamdesetorice. Sveti Stahije bi pomoćnik svetom Andreju Prvozvanom. Sveti Andrej ga postavi za episkopa u Vizantiji.[1] Zajedno sa svetim Andrejem podiže crkvu u Argiropolju;[2] i sabravši mnogo vernih, učaše ih spasonosnom životu i upravljaše pastvom svojom verno i revnosno. Posle šesnaest godina episkopovanja upokoji se mirno u Gospodu. Amplije i Urvan takođe sarađivahu svetom Andreju, i od ovoga biše postavljeni za episkope, i to Amplije u Lidi, ili Diospolju Judejskom, a Urvan u Makedoniji. Revnosno propovedajući Hrista i uništavajući idole, oni izazvaše protiv sebe Jeline i Jevreje, i ovi ih ubiše; i tako oni obojica mučenički skončaše za Hrista, isplevši sebi venac mučeništva. Narkis bi postavljen od apostola Filipa za episkopa u Atini, i pošto istinu Evanđelja propovedaše, bi stavljan na razne muke, i svoj apostolski put završi mučeništvom. Apelije sveti bi episkop u Irakliji Trakijskoj, i mnoge privevši Hristu, on se blaženo upokoji. Aristovul, brat apostola Varnave, propovedao veru Hristovu u Britaniji, i tamo mirno skončao. (O svima njima videti i pod 4. januarom).
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
EPIMAHA EGIPĆANINA
 
SVETI mučenik Epimah beše iz Egipta, sin blagočestivih roditelja hrišćana. Od rane mladosti on vozljubi Boga od sve duše i zažele da Njemu jedinome živi. Zato, ugledajući se na svetog Jovana Krstitelja, on ode u pustinju i dugo vreme provede na Pelusijskoj gori.[3] On ne imađaše nikakvog rukovodioca od svetih otaca, nego mu u ovom surovom pustinjačkom življenju nastavnik beše sam Duh Sveti; i ljubav k Bogu beše mu učitelj, poučavajući ga svemu vrlinskom življenju. Jer samo ljubav k Bogu može najbolje naučiti čoveka vrlinama. Ona nauči svete apostole da ostave sve i da idu za Gospodom koji ne imađaše zemaljska bogatstva. Ona nauči prepodobne oce da idu u kožusima i u kozjim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti, i da se potucaju po pustinjama, i po gorama, i po pećinama, i po rupama zemaljskim.[4] Ona nauči svete mučenike i mučenice da junački stradaju za Hrista, kličući: „Tebe, Ženiče moj, ljubim; i Tebe ištući stradam“. Ta ljubav nauči i svetog Epimaha da nosi pustinjačke podvige i trudove, da trpi svakojake napasti od nevidljivih vragova, da živi sveto po Bogu, i da bude gotov na smrt za Njega.
Pošto prožive mnogo godina u svome pustinjskom usamljeništvu, sveti Epimah ču da hrišćane u Aleksandriji neznabošci silno muče, pri čemu jedni od hrišćana, bojeći se teških muka, beže u gore i kriju se po pustinjama, a drugi otpadaju od vere. Goreći revnošću po Bogu, hristočežnjivi pustinjak ostavi pustinju i krenu u Aleksandriju, želeći da svojom krvlju posvedoči svoju veru u Gospoda Hrista. Došavši u Aleksandriju on vide kakvim svirepim mučenjima neznabožni idolopoklonici podvrgavaju hrišćane; sa velikim bolom u duši on primeti da se demonsko zloverje umnožilo, mnogi se hrišćani pokolebali, a neznabošci čak i hram Gospodnji oskvrnavili. Zbog svega toga on uđe u idolski hram o neznabožačkom prazniku, i na očigled svima neustrašivo prevrnu žrtvenik i poobara idole na zemlju i polomi. Neznabošci ga odmah dohvatiše i pred igemona Apelijana odvedoše. Ugledavši igemona gde na sudištu sedi i hrišćane muči, sveti pustinjak junački polete na njega da ga smrvi, što bi i učinio da ga telohranitelji igemonovi ne sprečiše: takvu revnost po Bogu projavi isposnik. Igemon se začudi takvoj drskosti hudog i u dronjke odevenog čoveka, i naredi da ga vrgnu u tamnicu i drže tamo dok on smisli kakvim će ga mukama umoriti.
U tamnici se tada nalažaše mnoštvo vernih, zatvorenih zbog ispovedanja vere Hristove. Sve njih sveti Epimah, pun Duha Svetoga, sokoljaše na mučenički podvig. I njegovo sokoljenje toliko oduševi verne, da se nijedan od njih ne uplaši, niti otpade od vere, nego svi sa radošću proliše krv svoju za Boga istinoga i kroz razne žestoke muke predadoše Gospodu duše svoje. Najzad i svetog Epimaha staviše na ljute muke, zato što on ne samo veruje u Hrista, i što praznovanje njihovo poremeti, nego i što se drznu podići ruku svoju na samog igemona, sa namerom da ga ubije. Najpre svetog pustinjaka obesiše na drvetu, m strugahu ga gvozdenim noktima. Zatim ga bijahu kamsnjem, lo meći mu kosti, a on y mukama kliktaše:
„Pošto Gospod moj Isus Hristos radi mene bi raspet, i kopljem proboden, i ocgom nanojen, zar nisam dužan i ja postati zajedničar Njegovih stradanja? Ja hoću veće muke no što su ove na koje me stavljate: udrite me! pljujte me! stavite mi trnov venac na glavu! dajte mi trsku u ruke! napojte me žučem! svo mi telo u jednu ranu pretvorite! na krst me raspnite i kopljem probodite! – to pretrpe Gospod moj, to i ja hoću da pretrpim!“
Mnogo naroda stajaše naokolo i posmatraše mučenje svetog Epimaha. U gomili se nalažaše i jedna žena koja blizu stajaše, a beše slepa na jedno oko. Gledajući takvo stradanje svetog Epimaha, ona plakaše. U to vreme kaplja krvi svetog prepodobnomučenika prsnu i pade na njeno slepo oko; i ono se tog trenutka isceli, te žena stade gledati i na njega, kao i na drugo, zdravo. Tako čudesno isceljena, žena uzviknu: Veliki je Bog, koga ispoveda ovaj stradalnik!
Potom odsekoše glavu svetom Epimahu. I tako on predade svetu dušu svoju u ruke Gospodu, za koga postrada.[5]
 
ŽITIJE PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
SPIRIDONA i NIKODIMA,
prosfornika Pečerskih
 
SVAKA duša blagoslovena jeste prosta; u njoj nema lukavstva ni laskanja, jer je sasud i obitalište samoga Boga. Stoga i apostol govori: Što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami i premudre (1 Kor. 1, 27).
Broju tih izabranih pripada i prepodobni otac naš Spiridon. Ovaj blaženi beše ne iz grada nego sa sela; on ne beše naučen knjizi, i beše prost na reči, ali ne razumom duhovnim i delima bogougodnim. Imajući u srcu svom strah Božiji, koji je početak mudrosti, on dođe u manastir Pečerski, i stade voditi surov monaški život. He znajući da čita, on se poče učiti knjizi, mada već beše u godinama; i ceo Psaltir on nauči napamet. I tako on revnosno rađaše na spasenju duše svoje, da neprestano čitaše Psaltir, i svaki dan ga celog pročitavaše.
Tadašnji iguman Pimen postnik, videći da je Spiridon smiren i trudoljubiv, stalno prebiva u molitvi i postu, i u svemu je besprekoran, odredi mu bogoprijatno poslušanje: da peče hleb, koji se na Božanstvenoj liturgiji prinosi za tajnu tela Hristova, tojest prosfore. Blaženi Spiridon, stupivši s radošću u pekaru, ne ostavi pređašnje podvige svoje i trud duhovni, i stade povereno mu poslušanje vršiti sa svakom pobožnošću i strahom Božjim. Znajući da je trud njegovih ruku predpaznačen za čistu i besprekornu žrtvu, prinošenu jerejem, on ga obavljaše uznoseći svojim ustima hvalu Bogu: jer on, ili sekao drva ili mesio testo, svagda imađaše na jeziku svom psalme Davidove, tako da, po svome običaju, on svaki dan svršavaše ceo Psaltir.
Jednom, vršeći ovaj svoj posao, blaženi Spiridon zapali peć za pečenje prosfora. Ali plamen sunu iz peći i zahvati krov pekare. Tada blaženi uze svoju mantiju, zatvori njome vratanca na peći, a na vlasenici svojoj zaveza rukave, pa sa njome otrča na kladenac io vodu; nakupivši je vodom on se brzo vrati i sazva bratiju da mu pomognu ugasiti požar. A kad se bratija sleže, ugledaše čudesan prizor: mantija kojom blaženi beše zatvorio vratanca na peći, ne beše darnuta ognjem, i voda iz vlasenice ne beše istekla. Monasi brzo ugasiše požar donesenom u vlasenici vodom, i radosno proslaviše Boga.
Blaženi Spiridon imađaše jednog satrudnika, nekog brata po imenu Nikodima. On u svemu beše jedne misli sa prepodobnim Spiridonom, i podjednako se truđaše sa njim i u molitvi n u telesnim radovima.
Ova dva podvižnika sveto i bogougodno poslužiše trideset i pet godina u pečenju prosfore, čisto i besprekorno vršeći ovo poslušanje. Stoga, prestavivši se u dobrom ispovedanju, oni se nasićuju slavom Božijom, koju gledaju ne u vidu prinošenog hleba, nego lice u lice.[6] Njihovim svetim molitvama neka se i mi nasitimo dostojno hleba života, blagodati i slave Hrista Isusa, kome, sa Bogom Ocem i Svetim Duhom priliči čast, slava i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH 9 MUČENIKA
STEFANA, VARNAVE, TROFIMA, DORIMEDONTA,
KOZME, DAMJANA, SAVE, VASE, AVRAMIJA
i ostalih sa njima
 
SPOMEN SVETOG
NEPOZNATOG ISPOVEDNIKA[7]
 
SPOMEN SVNTOG NOVOMUČENIKA
NIKOLE HIOSKOG
 
UČENIK Hristov Nikola rodio se od pobožnih roditelja u selu Kiriahu na ostrvu Hiosu. Odmalena beše Nikola pun straha Božijeg, skroman, krotak, ćutljiv, bezazlen, poslušan. Rano mu otac umre i on ostade siroče. A kad mu bi dvadeset godina on ode u grad Magnesiju, i tamo učaše zidarski zanat. Njegov duhovni otac, arhimandrit, nauči ga mnogo istinama hrišćanske vere i postavi čvrsto na put hrišćanskog života. I Nikola se svom dušom odade čudesnom pokajničkom životu: molitvi, postu, bdenju.
Vrlo često nije ništa jeo po dva i tri dana. Jednom prilikom moleći se pred svetom ikonom svetog Jovana Preteče, on je celivaše i toplim suzama zalivaše, i pun ognjene ljubavi prema Gospodu Hristu, govoraše: Svetitelju Božji, kao što tebi glava bi odsečena radi ljubavi Hristove, tako udostoj i mene da mi glava bude odsečena radi ljubavi Hristove.
Međutim Turci, videći u Nikoli dobrog, vrednog i lepog mladića, rešiše da ga na svaki način privuku svojoj veri i poturče. Sa tom namerom ga i na sud izvedoše. I pokušavahu najpre da ga na to privole velikim obećanjima i laskama. Na sve to Nikola odgovaraše: Rođen sam od hrišćanskih roditelja, kao hrišćanin sam odgajen, i hrišćanin sam; Hrista se nikad odreći neću; i hoću da umrem kao hrišćanin. – Onda stadoše pretiti mladom ispovedniku raznim mukama. A kada i to ne pomože, Turci ga povališe i bezdušno mu udariše pet stotina batipa po tabanima. Pa ga tako izranavljenog i izmučenog baciše u tamnicu; i tu mu noge u klade staviše, i metnuše ga u strašnu mučilišnu spravu, zvanu tubruki.
Zatim po drugi put izvedoše mučenika na sud. I opet velika obećanja od strane sudija, i opet raznovrsne laske. I govorahu mladome mučeniku. Čedo, sažali se na svoju mladost, na svoju lepotu, na svoj život! He lišavaj sebe tih blaga, nego nas poslušaj: udostojićemo te velike časti, daćemo ti zlata i srebra, skupocene haljine, i usinićemo te! He pristaneš li na to, mi ćemo te staviti na strašne muke i umoriti najstrašnijom smrću. – Mučenik im odgovori: Niti vaše laske primam, niti vaša obećanja smatram za nešto, a ne bojim se ni muka ni smrti. Hrišćanin sam, i od ljubavi Hristove niko me i ništa ne može rastaviti. No imam jedan predlog za vas: pristanite najpre da vas krstim i načinim hrišćanima, pa onda činite sa mnom što god hoćete.
Ove reči strahovito razjariše Turke, i oni donesoše presudu koju odmah sprovedoše u delo: u tamnici postaviše na zemlju veliku dasku načičkanu klincima, pa povrh klinaca položiše mučenika; na grudi i stomak staviše mučeniku ogroman kamen; oko vrata mu stegoše sindžir, a noge mu metnuše u tubruki. – A mučenik Hristov sve to podnošaše radujući se i slaveći Boga. A Gospod Hristos, koji je krepost i snaga mučenika, ne ostavi slugu Svoga bez pomoći i utehe u takvoj nevolji. Jer u ponoći bi strašan zemljotres, od koga kamen spade s mučenikovih grudi, daska sa klincima se izlomi, a mučenik, Božjom pomoću, ustade bez ikakve povrede i rane, potpuno čitav i zdrav; a tamnica se ispuni neiskazano divnim mirisom.
Kada sutradan Turci ugledaše mučenika potpuno čitava i zdrava i saznadoše šta se dogodilo, oni se postideše, ali se ne urazumiše. Naprotiv, oni pokušaše da novim mukama primoraju svetog mučenika da se odrekne Hrista. Zabivši mučeniku nož u leđa, oni ga siljahu da se odrekne Hrista; no on ne hte. Onda mu zabiše drugi nož u vrat, zahtevajući to isto od njega; ali on ostade nepokolebljiv. Najzad mu zabiše i treći nož, prisiljujući ga da se poturči; no mučenik sveti odlučno odbi. Tada stadoše bezdušno biti Hristovog junaka, a on triputa uzviknu: Presveta Bogorodice, pomozi mi! – Naposletku jedan agarjanin dohvati svetog mučenika za kosu od glave i zakla ga kao jagnje.
Tako mladi slavni mučenik dobar rat odratova, veru održa, spasonosni put mučeništva završi, i dobi od Boga neuvenljivi venac večne slave, i to u dvadeset trećoj godini svoga života, trideset prvog oktobra, u podne, godine 1754. A u trenutku kada sveti mučenik Nikola bi zaklan, gusta tama pade i pokri celo ostrvo Hios; a y toj sveopštoj tami samo mrtvo lice svetog mučenika sijaše kao najsjajnija zvezda. I ta božanska svetlost tri dana i tri noći obasjavaše svete mučenikove mošti, koje ležahu čuvane na mestu pogibije. Gledajući tu svetlost zabludeli agarjani govorahu da oganj siđe s neba da sagori telo mučenikovo. To oni uzeše kao povod, te izbodoše i unakaziše lice mučenikovo, koje je blistalo lepotom od božanske blagodati. No Gospod Hristos proslavi mučenika Svog ne samo nebeskom svetlošću, nego i čudesnim neiskazanim miomirom, koji ispunjavaše vazduh sve dok sveto telo njegovo ležaše na mestu pogibije. Najzad, posle tri dana Turci baciše sveto telo svetog mučenika u more, da ga hrišćani ne bi uzeli i sahranili.
Svetim molitvama svetog mučenika Tvog, Gospode, pomiluj i spasi nas kao blag i čovekoljubiv. Amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JAKOVA,
episkopa Migdonijskog u Nizibiji[8]
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
SELEVKA i STRATONIKE
 
OVI sveti mučenici behu supruzi; postradali mačem posečeni; mirotočivi.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PAISA
 
OVAJ sveti mučenik postrada za Hrista udaren kamenom u glavu.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA
DVANAEST DEVOJAKA
 
OVE svete mučenice skončale obešene u hodniku sa stubovima.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
GORDIJANA
 
SVETI Gordijan skončao mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
EPIMAHA GRKA („ROMEJA“)
 
SVETI mučenik Epimah skončao mačevima iskasapljen.
 
SPOMEN PREPODOBE MATERE NAŠE
MAVRE
 
PREPODOBNA Mavra devojka podvizavala se u Carigradu u vreme Sv. patrijarha Nektarija (4. vek), gde osnovala manastir, u kome se i upokojila u petom stoleću (oko 436. godine). U Carigrad je ona došla iz Kartagene zajedno sa Svetom Domnikom (koja se slavi 8. januara).
 
SPOMEN SVETIH
TRIJU MUČENIKA MELITINSKIH
 
OVIM svetim mučenicima u Melitini razmrskaše kosti i golenice; i tako oni za Hrista postradaše.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANATOLIJA PEČERSKOG
 
KAO zatvornik podvizavao se u Kijevo-Pečerskoj obitelji. Svete mošti njegove pokoje se u Antonijevoj pešteri.
 
Molitvama Svetih Tvojih, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas! Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kasnije Vizantija nazvana Konstantinopolj = Carigrad.
  2. Argiropolj, sada Fundukli, predgrađe Carigrada, blizu Pere i Galate.
  3. U donjem Egiptu, nedaleko od reke Nila.
  4. Sr. Jevr. 11, 37-38.
  5. Sveti Epimah postradao oko 250 godine.
  6. Upokojili se oko polovine dvanaestog veka. Svete mošti njihove počivaju u Antonijevoj pešteri.
  7. O njemu govori Blaženi Teodorit Kirski u svojoj „Crkvenoj Istoriji“ da je živeo i ispovednički se podvizavao u vreme cara Julijana Otstupnika.
  8. Ovaj Sv. Jakov bi učesnik Prvog Vaseljenskog Sabora u Nikeji 325. godine. Spomen mu 13. Januara, gde videti opširnije o njemu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *