NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
30. OKTOBAR
 
SPOMEN SVETOG I BLAGOČESTIVOG
MILUTINA, kralja Srpskog
 
VAZLJUBLJENI ljubitelji Hrista, evo se sada sprema um slaboga samisla hudoga i smrtnoga tela moga, i hoće da prinese dostojne pohvale onima koji Hrista zavoleše. Ali ne znam kako i gde da nađem reči za to. No najpre spomenuh Boga, i uzveselih se, i onda pripadam ovima koje hoću da pohvalim, i molim se i govorim: Dobri i svemilostivi i najmilosrdniji i nezlobivi Gospode, koji ne želiš smrti ljudima, nego hoćeš da se svi obrate i upute na pokajanje. Koji si rekao u Tvome svetom Evanđelju: Molite se i daće vam se (Mt. 7, 7); i opet: Što god uzmolite u molitvi verujući, ove će vam se to dati (Mt. 21, 22). Zato i ja molim Tvoje najmilosrdnije čovekoljublje, da mi se da reč za otvaranje usta mojih, darovana mi Tvojim Svetim i Životvornim Duhom. Jer, utvrđivan i urazumljivan Njegovom svedarivajućom blagodaću, moći ću i ja, grešni i ništavni sluga Tvoj, da iskažem neka dela od mnoštva neiskazanih čudesa Tvojih na nama, a takođe i dostojnim rečima da pohvalim ove sluge Tvoje i gospodu moju, koje Tvoja božanska blagodat venča i uzveliči i proslavi iznad mnogih moćnih i slavnih na zemlji.
Ovako počinje svoje kazivanje životopisac blagočestivih i svetih kraljeva i arhiepiskopa Srpskih, Sv. arhiepiskop Danilo,[1] koji i opisa živote i dela kralja Srpskog Uroša Prvog, njegove supruge Svete Jelene, i svetih sinova njihovih Milutina i Dragutina.[2]
Sveti kralj Milutin beše mlađi brat Sv. kralja Dragutina (1276-1282. g.), koga i nasledi na prestolu Srpske države. O načinu nasleđa ovoga govori se opširnije u životu Sv. kralja Dragutina (pod današnjim datumom). Dragutin je naime, zbacivši svoga oca sa prestola, posle toga pao s konja i slomio nogu, pa je onda pokajavši se pozvao svoga brata Milutina i na saboru u Deževu 1282. godine predao mu vlast i kraljevstvo u Srpskoj zemlji. Sam pak on povuče se u severne krajeve svoje otadžbine, gde vladaše sa svojom suprugom i sinovima, sa prestonicom u Debrcu na reci. Savi, dobivši pritom od svoje mađarske tazbine i neke oblasti u Sremu, Mačvi i Bosni.
Milutin beše vaspitan od svojih čestitih roditelja u svakoj dobroj nauci i pobožnosti. Još kao mlad, veli životopisac Danilo, „ovaj mladić bio je Bogu mio, i blagodaću Božjom označen“. Beše dobar pastir poverenog mu naroda u svojoj oblasti, „njihov dobri učitelj i nastavnik, nenasitni graditelj božanskih crkava i manastira; i ne samo graditelj, nego i obnovitelj palih i porušenih“. Sve ovo pak Milutin činjaše u nameri , da sve privede ka istinitoj veri“. Jer blagočestivi Milutin beše revnitelj u veri Pravoslavnoj. Jer kada u njegovo vreme vizantijski car Mihailo VIII Paleolog (1258-1282. god.) sklopi i potpisa uniju sa papom, pa nastojaše da istu nasilno sprovede i među svima pravoslavnima na Balkanu i među Svetogorskim monasima, kralj Milutin se diže protiv njega i sa uspehom ratovaše u odbranu Pravoslavlja. Od toga doba i kasnije Bog blagoslovi Milutinovu državu i on raširi granice svoga otačastva. Srpska zemlja do Milutina beše „obuzeta velikom tesnotom i umanjena“, jer država grčka dosezaše do mesta zvanog Lipljani na Kosovu. Šta više, grčki car Mihailo nastojaše da od Srpske zemlje oduzme i druge krajeve, pa čak i celu zemlju sebi pokori i njenu slobodu i samostalnost uništi. Tada se Milutin pomoli Bogu i sa svojom vojskom krete na Vizantiju. O tome ovako govori životopisac njegov Danilo: „I posle ovoga (to jest posle molitve) zapovedi Milutin da se saberu svi njegovi vojnici, i kada to bi učinjeno, on uze molitvu i blagoslov od svoga svetog arhijereja[3] i od sveg osvećenog sabora svešteničkog lika, i podigavši se sa svojom silom, pođe u državu oblasti carstva grčkoga. Tamo on zauze okolne predele, a TO su ovi koje ću nabrojati: oba Pologa sa njihovim gradovima i okolinom, glavni grad Skoplje, i zatim Ovče Polje i Zletovo i Pijanac (u području Bregalnice). Sve ove zemlje on uze u početku svoga dolaska na presto, i priloži ih državi svoga otačastva“. Od ovoga vremena grad Skoplje postade prestonica Srpske zemlje.
Čuvši za ove uspehe Milutinove, car Mihailo krete na njega uzevši u svoju vojsku i mnoge druge inoplemene narode, Tatare i Gurke i druge inoverce. No Bog učini te ovaj izdajnički car odmah umre na svom pohodu (11. decembra 1282. godine), opovrgnut čudno i iznenadnom smrću svojom, kako veli za njega biograf spomenuti Danilo. Isti Danilo još dodaje: „Ovaj hulni car, đavolom nagovoran, sličan je onom lukavom izdajniku koji odstupi od svetlosti u tamu, kao što i ovaj car Paleolog, odvojivši se od vere hrišćanske (to jest Pravoslavne), uze veru latinsku“. Međutim, po iznenadnoj smrti cara Mihaila jedan deo njegovih saveznika Tatara produži napad na Srbiju, i prodre čak do Lipljana i Prizrena, ali čudom Božjim bi strahovito poražen i uništen. Jer došavši do reke zvane Drim, koja beše veoma nabujala, oni videše na drugoj strani veliki zbeg srpskog naroda, pa odlučiše da pređu reku i narod opljačkaju i pobiju. No kad oni navališe preko nabujale reke, svi se skoro u njoj potopiše, a što ih živo pređe na drugu obalu oni biše poraženi od hristoimenih ljudi srpskih. I sam starešina tatarski, zvani Črnoglav, beše tu uhvaćen i pogubljen i njegova glava bi odneta pred noge kralja Milutina.
Uskoro zatim kralj Milutin sa vojskom svojom, i još sa vojskom koju dobi od svoga brata Dragutina, krete opet na grčku zemlju i zauze oblasti njene sve tamo do Svete Gore Atonske, zemlju Strumičku i Sersku, Krstopolj (današnja Kavala) i druge okolne krajeve. Otpustivši potom vojsku brata svoga, Milutin krete sa svojom vojskom još dalje i zauze zemlju Debarsku i Kičevsku, sa gradovima i oblastima njihovima, pa zemlju Porečku sa okolinom, i čak prodre na jug do Tesalije. Potom se vrati u svoju zemlju i prebivaše u miru i blagostanju.
U to vreme na severu od Milutinove države, a istočno od oblasti njegovog brata Dragutina, vladahu samostalno i nasilnički knezovi bugarski i tatarski Drman i Kudelin. Oni življahu u krajevima oko mesta Ždrela na Mlavi (današnja Gornjačka klisura) i odatle sa bugarskim, kumanskim i tatarskim četama upadahu u Dragutinove krajeve i pljačkahu Srpski narod i zemlju. Tada se na poziv svoga brata Dragutina digne na njih blagočestivi kralj Milutin, strahovito ih porazi i njihove krajeve dadne u nasleđe bratu svome. Od ovoga vremena Braničevska oblast postade i za svagda ostade sastavni deo Srpske zemlje i države. Sam tadašnji bugarski car Đorđe Terterije, tast Milutinov, koji mu beše dao svoju kćer Anu za suprugu, beše u prijateljskim odnosima sa Milutinom i njegovom majkom Jelenom, ali ne beše u prijateljstvu drugi vladar bugarski u Vidinu, knez Šipgman, koji beše u srodstvu sa Kumancima i beše priznao vrhovnu vlast tatarskog kana Nogaja. ljut na Milutina zbog pobede nad Drmanom i Kudelinom, Šipgman sa vojskom krete iz Vidina i prodre u oblast Hvosno, sve do arhiepiskopije srpske u Peći, sa očiglednom namerom da je opljačka, zapali i uništi. No tu on bi pobeđen silom Gospodnjom i molitvama Svetih: Save i Simeona, i Sv. Arsenija, koji tu leži. Te noći videše Šišmanovi vojnici veliki ognjeni stub gde silazi s neba, iz koga izbijahu ognjene luče i opaljivahu ih,
te se oni svi u strahu i panici razbegoše. Tako ne mogući ništa zlo učiniti, Šišman bi prinuđen da se povuče bez uspeha, jedino što njegovi divlji Kumanci tom prilikom spališe manastir Žiču, koju zatim obnoviše Sveti kralj Milutin i arhiepiskop Evstatije II (1292-1309. godine). Goneći TTTitttmana i njegovu vojsku, kralj Milugin dospe do grada Vidina na Dunavu i zauze grad, a sam Šišman jedva se spase bežeći čam
cem preko Dunava. Zatim on moljaše mir od kralja Milutina, što mu ovaj milostivo i dade, a kasnije dade i svoju kćer Anu za Šišmanovog sina Mihaila, koji potom postade bugarski car (1223-30. g.). Ove pobede Milutinove izazvaše zavist i mržnju na njega tatarskog kana Nogaja, kao vrhovnog gospodara svih bugarskih krajeva, i on sa sššom vojskom, sastavljenom od Tatara, Kumanaca, Alana i Kavkazaca krete na njega i na Srbiju. Našavši se u velikoj nevolji i opasnosti, kralj Uroš Milutin se toplo moljaše Bogu, govoreći: „Dobri čovekoljupče Goopode, nado ovih koji Te ispovedaju. Ti znaš nemoć našeg smrtnog tela, i Sam si se u njega obukao. Zbog množine bezakonja mojih, kojima sam vezan od mladosti moje, nisam dostojan da pogledam na visinu Tvoju, ili da sa smelošću prizivam svego i strašno ime Tvoje. No Tebi dobrome i blagome predlažem dušu i misao moju, Ti mi jedini pomozi, molitvama Presvete Matere Tvoje“. Pomolivši se tako usrdno i sa suzama Gospodu, Milutin prizva u pomoć i Svetog Simeona i Savu, moleći ih
da ne predaju otadžbinu svoju u ruke inoplemenika. Zatim posla Nogaju svoje poslanike da ga dobrorazumiim rečima i molbama umole da odustane od pohoda, obećavajući mu pri tome da neće više dirati u Bugarsku zemlju niti napadati na krajeve koje Tatari imaju pod svojom vlašću. Silni knez tatarski zatraži od Milutina njetovog mladog sina Stefana kao taoca, što otac sa žalošću morade da učini, da bi sačuvao duše naroda svoga i njegovu slobodu. Mladi kraljević Stefan otide sa nekima od vlastele srpske na tatarski dvor, i ostade tamo neko vreme dok ga Bog ie izbavp otuda i vrati u dom roditelja svoga. Jer Bog učini da ovaj Nogaj pogine u borbi sa Toktajem, zakonitima kanom „Zlatnih Hordi“ tatarskih (u bitci kod Odese 1299. g.), te kraljević Stefan bi slobodan da se vrati roditelju svome u Srbiju. Tom prilikom, Stefan se oženi Teodorom, ćerkom bugarskog cara Smilca (1292-99. g.), sa kojom dobi sina Dušana, potonjeg cara Srpskog.[4]
Ovoga svoga sina Stefana kralj Milutin je zatim postavio za namesnika i vladaoca u Zetskom primorju, „odlikovavši ga svakom čašću carskoga dostojanstva, davši mu sve što mu je potrebno, od maloga do velikoga“. U to pak vreme kralj Milutin se ponovo oženi, i postade zet vaseljenskog cara u Vizantiji Andronika II Paleologa (1282-1328. g.). Ovo bi posle novih pobeda Milutinovih nad grčkim vojskama (oko 1299. godine, te car Andronik sklopi trajno prijateljstvo i srodstvo sa kraljem Srpskim Milutinom. Mlada kći careva, princeza Simonida (čiji se divni lik sačuvao u Milutinovoj i njenoj zadužbini Gračanici), bi od samog cara predata Milutinu, pošto ih prethodno u zakoniti brak blagoslovi i venča ohridski arhiepiskop Makarije. Od svoga tasta Milutin tada dobi u miraz sve osvojene krajeve, te tako zavlada trajni mir između Srba i Grka. No ova ženidba Milutinova ne bi po volji mnogima, kako bližim tako i daljim susedima, i oni počeše raditi protiv Milutina. Uz to, u ovo vreme bi pokrenuto i pitanje Milutinovog nasleđa na srpskom prestolu, u što bi umešan i njegov brat Dragutin, i Simonidina majka carica Irina, i takođe neka srpska vlastela. To sve uznemiri mladoga Stefana, te on, nagovoren od spomenute srpske vlastele, ustade na svoga oca Milutina želeći da mu preuzme iz ruku kraljevsku vlast i presto srpski. Usled svega toga u Zeti nastupi ne mali metež i nered, te kralj Milutin krete tamo sa vojskom, uguši spomenuti nered i metež, a sin mu se Stefan sam predade u ruke sa sinovskom pokornošću. Milutin ga ispočetka primi lepo, no potom, na intrige mnogih zluradnika i neprijatelja ljudskog spasenja, pomete se toliko da sina svoga zatvori u zamak u Skopskoj oblasti i dopusti da ga tamo oslepe. Stefan potom bi poslat u Carigrad na zatočenje, no čudom Božjim i pomoćju Svetitelja Nikolaja bi isceljen i vraćen posle svome ocu, sa kojim se izmiri i koga posle na prestolu nasledi.[5]
Milutin se uskoro izmiri i sa svojim bratom Dragutinom, sa kojim imađaše neke međusobice i sukobe, i sveta braća provedoše ostatak zemnog života svog u ljubavi i međusobnom poštovanju. Njihovom izmirenju i ljubavi mnogo doprinese i njihova sveta majka kraljica Jelena, kao i znameniti i sveti muž Danilo, koji beše najpre iguman Hilandarski, a potom episkop Banjski i Humski, a kasnije postade i arhiepiskop Srpski.[6] On je lično dolazio iz Hilandara sa svojim monasima, i boravio i kod kralja Milutina na dvoru mu u Skoplju, i kod kralja Dragutina na njegovom dvoru u Debrcu, i molitvama, savetima i poukama svojim mudro izmirio zavađenu braću, što su naravno i oni obojica žarko želeli i svesrdačno prihvatili. Jer ova dva sveta brata, iako behu naslednici slabe i grešne prirode staroga Adama, ipak behu pričesnici i obnovljene ljudske prirode Novoga Adama – Hrista Bogočoveka, jer behu verni članovi Njegovog bogočovečanskog Tela – Crkve Pravoslavne, u kojoj življahu neprekidnom verom, molitvama, pokajanjem i ostalim spasonosnim svetim tajnama i vrlinama.
Za svetog kralja Milutina[7] svedoči nam njegov životopisac Danilo, da beše svagda u velikim i bogougodnim podvizima, koje mnogi drugi ne znađahu, a Danilo ih tajno znađaše, jer beše veoma blizak Svetom Kralju. „Treba znati i videti, veli Danilo, njegove trudove i znojenja, njegovo trošenje tela svoga, noćna bdenja i tople suze, njegove neizrecive milostinje sve do same smrti njegove; njegovu narav nezlobivu, tihu i poslušnu“. Istina, Milutin je kao kralj i gospodar nekada pokazivao i strogost i oštrinu, ali nikada nije bio zloban niti bez milosti i hrišćanske ljubavi. Ako je kao čovek i imao nekih grehova svojih, Hristos Spasitelj ga ne ostavi u njima, nego ga od njih pokajanjem izbavi. „Jer istinita Svetlost – Hristos, veli životopisac Danilo, Koji prosvećuje svakog čoveka koji dolazi na svet (Jn. 1, 9), On – veliki i strašni Tvorac sve vidljive i umne prirode, uvek očekujući pokajanje svakoga čoveka, ne prezre ni ovoga hristoljupca, nego mu prosveti razum srca, i on, setivši se grehova mladosti svoje i došavši u umiljenje srca, poče se moliti usrdno Bogu, govoreći one reči proročke: Gospode, uputi me na put Tvoj, i poći ću po istini Tvojoj (Ps. 85, 11). Godine moje, govoraše on, kao paučina prođoše, i koja dobra života moga da Ti prinesem? Sa kakvom smelošću da pogledam na Tebe, Sudiju pravednoga? Pokajanje ne stekoh, a tako isto ni suze… No Gospode i Care vekova, ne pogubi me sa bezakonjima mojim, nego mi pošlji svetlost Tvoju i istinu Tvoju na prosvetljenje mislenih očiju mojih. Daruj mi obilnu kišu suza, da ugasim strasni plamen tela moga, da se neprijatelj moj ne poraduje zbog mene. Mnogih i velikih dobara ovog života nasladio si me, no ja nedostojni vrlo povredih zapovesti Tebe, Boga moga“.
Ovakve i mnoge druge reči govoreći ovaj blagočestivi kralj, veli dalje životopisac Danilo, predvide svoju prirodnu smrt, i posle ovoga odluči se pa mnoga bogougodna dela, u kojima i skonča život svoj. „Milutinova dobra dela i podvizi behu mnogi i raznovrsni, no najviše on činjaše milostinje sirotima i ubogima i davaše bogate darove crkvama i manastirima Božjima. „On postade ugodan Gospodu: bezbrojne svete crkve ukrašujući, i od pravednih trudova svojih mnoge milostinje ništima deleći“. He štedeći bogatstva svoga, no uzimajući kao iz nekog neiscrpnog izvora, jer beše zaista bogat kao retko ko u njegovu vremenu, ovaj blaženi i svetorodni muž odevao je i hranio slabe i nemoćne, podizao sirote i uboge, i ukrašavao i snabdevao svete crkve Božije. Stupajući na vladarski kraljevski presto, on se beše Bogu zavetovao da će za svaku godinu koliko bude vladao podizati po jednu crkvu Bogu, što se na njemu zaista i obistini. Jer vladajući sa Bogom u Srpskoj zemlji punih četrdeset godina, on zaista i podiže ravno četrdeset crkava Božjih, od kojih su trideset pet ili šest do danas sačuvane ili nabrojane. Ali, evo kako o njegovom dobročinstvu i zadužbinarstvu govori njegov biograf sveti Danilo:
Ovaj hristoljubivi kralj beše „Bogu smeran i ljudima ugodan, i pružaše ništima bezbrojne milostinje. Kao što se ne može izbrojati pesak mora, tako ni njegove milostinje. I on to činjaše ne samo u Bogom mu darovanoj državi otačastva svoga, nego i po celoj velikoj Romaniji (to jest Vizantiji), i u samom velikom gradu Novom Rimu, tj. Carigradu, jer i tamo sazida crkve, a drugima dade mnoge milostinje; svuda snabdevajući i hraneći nište, slabe i potrebite. On zaista podražavaše pravednoga Jova, i Avrama blaženog, i patrijarha Jakova, jer delom beše njihov podražatelj, i izgledom njima sličan. Tako je živeo i tako činio u mnogim godinama, tako da se ime njegovo pročulo i bilo projavljeno U svim okolnim krajevima, kako istočnim tako i zapadnim: Stefan Uroš, previsoki i krepki i samodržavni i milostivi kralj Srpski. Zbog njegove čuvene milosti i milostinja, njemu dolažahu iz bližnjih i daljnih krajeva, sa morskih ostrva i preko mora, i iz samoga svetog i slavnog grada Jerusalima. Njih sa tihošću primajući i čineći im milostinju, ne malim milostinjama ispuni i sam sveti grad Jerusalim. Umesto zlata i srebra koje davaše, on primi moligve i blagoslove od tamošnjeg svetog patrijarha i svih ostalih u tom svetom gradu. A i svetu i veliku i Bogom čuvanu Goru Atonsku on ispuni mnogim milostinjama, i sazida tamo ovete crkve, ukrasi ih i prosvetli ih (to jest živopisa ih), i tamošnje mnoge monahe snabde svim onim što im trebaše … O svakom dobrom delu, kojim bi mogao ugoditi Bogu, on se tako staraše, da vaistinu svaku vrlinu ispuni, i svaku zlobu i porok od srca zamrze. Bogom darovano mu dobro i zemno bogatstvo carstva svoga ona mudro i razumno rastoči, i to na raznovrsne načine: prvo dade na dar Bogu, drugo na podizanje svetih crkava, treće razdade ništima i stranim i potrebitima“.
Po kazivanju hilandarskog igumana i potonjeg arhiepiskopa Danila, sveti i hristoljubivi kralj Milutin najpre podiže veliki saborni hram svetog i bogosagrađenog manastira Hilandara, na mesto onog malog koji behu podigli prvi ktitori. Milutin zatim ukrasi ovaj divni hilandarski hram svakom lepotom, zlatnim ukrasima i freskama, pa onda oko crkve podiže mnoge carske konake, trpezariju i kelije za prebivanje monaha, pa utvrdi unaokolo grad sa kulama i pirgovima, da bi manastir bio zaštićen od napadaja gusara.[8] Zatim dodeli manastiru Hilandaru mnoge metohe sa selima i drugim bogatstvima, i uopšte rečeno nikada ne prestajaše brinuti se o ovoj najvećoj srpskoj svetinji. No ne samo Hilandaru, nego i drugim manastirima i monaškim bratstvima Svete Gore monaholjubivi kralj davaše izobilne priloge i bogate darove. „I gde su mu god javljali da ima neki monah ili podvižnik, ili neki koji Hrista radi stranstvuje u pustinji ili živi u nekoj rupi zemaljskoj, svima takvima on neštedimice šiljaše sve što je potrebno, sa skrušenim srcem i smernim duhom“.
U samom pak carskom gradu Carigradu Milutin podiže božansku crkvu zvani Prodrom (to jest posvećenu Svetom Preteči), sa divnim i prekrasnim palatama unaokolo za primanje i smeštanje stranaca i bolesnika. Ova ksenodohija (to jest stranoprijemnica) i bolnica bi snabdevena svim potrebnim stvarima, krevetima i mekim posteljama, i njoj behu priložena mnoga sela po grčkoj zemlji, koja sveti kralj otkupi i priloži, da bi se od njih mogli izdržavati mnogobrojni bolesnici i siromasi. Milutin izdade naredbu ovoj ksenodohiji i bolnici da „ako kakav bolesnik nema nikakve nade, onda neka svaki takav ide slobodno ka tamo spremljenom odru za njega u toj bolnici“. Uz to, on postavi i dostoimenite ljude svoje u tu bolnicu, koji će pohađati i negovati bolne, tako da niko od bolesnika ne uznegoduje, nego ako što zatraži da ima ko da mu to da. Veliko mnoštvo bolesnika ležalo je i lečilo se u ovoj bolnici čovekoljubivog kralja Srpskog, a dobri nudioci ovoga blagočestivoga dvorili su ih dok se ne iscele. Onda bi ovi isceljeni odlazili radujući se, a drugi bolnici dolazili bi na njihovo mesto. Osim toga, bogatodarežljivi kralj je odredio da se i na kapijama svetog Prodroma obilno razdaje hleb i druga hrana, radi nahranjenja gladnih, sirotih i stranaca, o kojima niko druga ne imađaše da se brine.
Isto tako, i u gradu Solunu Milutin podiže velike palate, i sagradi dve divne crkve Božje: jednu u ime svetog arhijereja Hristovog Nikolaja, a drugu u ime svetog velikomučenika Hristovog Georgija, i to baš na mestu gde nekada beše obavljeno prvo rukopoloženje svetitelja Srpskog Save, pa to mesto beše razrušeno i opustelo, te ga sada sveti kralj iz temelja obnovi i ukrasi.
Zatim u svojoj zemlji ovaj neumorni zadužbinar podiže i obnovi bezbrojne crkve i manastire, od kojih ćemo spomenuti samo neke. Podiže dom Presvete Bogorodice, dobre Zaštitnice roda hrišćanskoga, u mestu zvanom Treskavac (kod Prilepa) i ispuni ga bogatim prinosima svojim, svim što je bilo potrebno za službu Bogu i Prečistoj Materi Njegovoj. Ovde priloži i mnoge ikone zlatom i biserom ukrašene i okovane, pa kadionice i svećnjake zlatne, i sve druge potrebe crkvene. Potom sagradi crkvu Sv. velikomučenika Hristovog Georgija u Kičevskoj oblasti, koju takođe bogato obdari i snabde svim crkvenim potrebama. Mnoge druge crkve i manastire, koje njegovi pretci Nemanjići ili drugi raniji pravoslavni zadužbinari behu podigli, pa one kasnije behu porušene i zapuštene, sveti kralj ih sada iz temelja obnovi i svakom lepotom iznutra i spolja ukrasi, jer nikako ne podnošaše da hramovi Boga Živoga stoje razrušeni ili napušteni. „Obnavljaše stara rukopoloženja roditelja i praroditelja svojih, i iz samih osnova podizaše i usavršavaše po Božjem blagovoljenju“. Milutin tako sazida crkvu Uspenja Presvete Bogorodice, zvanu episkopija Prizrenska (to jest čuvenu crkvu Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu),[9] i takođe prelepu crkvu Blagoveštenja Presvete Bogomatere, koja je episkopija Gračanička (to jest današnji veličanstveni manastir Gračanicu na Kosovu); pa crkvu Bogorodice Trojeručice u slavnom gradu Skoplju; zatim crkvu Svetog Georgija na reci Seravi kod Skoplja; i crkve Svetog Konstantina i Svetog Preteče u samom gradu Skoplju; i opet crkvu Svetog Georgija Nagoričanskog (u selu Staro Nagoričino kod Kumanova), koju iz temelja obnovi i ukrasi. U velikoj Nemanjinoj lavri Studenici, u tom Domu Presvete Bogorodice, ovaj hristoljubivi praunuk svetog bogoljupca Simeona podiže crkvu roditeljima Bogomatere – Svetom Joakimu i Ani. Zatim u Dabarskoj pokrajini na donjem Limu, u mestu zvanom Orahovica, on podiže još jednu crkvu Hristovom velikomučeniku Georgiju, i drugu opet crkvu Hristovom velikomučeniku Nikiti, blizu grada Skoplja (u Skopskoj Crnoj gori), koju dariva manastiru Hilandaru u Svetoj Gori. On takođe podiže i crkvu Svetog Nikole u Hvosnu i priloži je manastiru Mileševi, gde počivaše sveto telo Svetitelja Save. Monaholjubivi i manastiroljubivi kralj zadužbinar obnovi i ukrasi stare manastire drevnih srpskih podvižnika i svetitelja: prepodobnog Joakima Osogovskog (u Sarandaporu), i prepodobnog Prohora Pčinjskog (pod planinom Kozjakom), sagradivši im nove crkve i bogato ih ukrasivši i snabdevši svim potrebnostima. Sa svojim pak bratom Dragutinom on podiže manastir Arilje u Moravici, a sa svojom majkom Jelenom obnovi manastir Svetog Srđa i Vakha na reci Bojani kod Skadra. Njegove su zadužbine i manastir Kosanica kod Drame (u Grčkoj), i manastir Vitovnica kod Petrovca na Mlavi, i manastir Grnčarica kod Kragujevca, i manastir Moštanica kod Banja Luke u Bosni, i mnogi, mnogi drugi manastiri i crkve.
Ali ne samo u svojoj zemlji i svom Srpskom narodu, nego i svuda po vaseljeni, on neumorno ili podizaše crkve i manastire ili ih bogato obdarivaše i pomagaše. Tako on sagradi manastir Svetih Arhanđela u samom Svetom Gradu Jerusalimu, na mestu ne dalekom od Živonosnog Groba Gospodnjeg, gde ranije Sveti Sava beše ktitor. On podiže i crkvu Svete Sofije u Serdici (današnjoj Sofiji u Bugarskoj) i obdari druge manastire u Bugarskoj. Zatim i sama sveta gora Sinajska vide njegovo zadužbinarstvo i dobročinstvo. Jer i tamo, u drevnom manastiru Svete velikomučenice Ekaterine, što ga podiže veliki car Justinijan, ovaj novi Justinijan postade ktitor i dobrotvor: jer podiže tamo crkvu Svetog Stefana i mnoge prinose i darove dariva, I ne samo ovom manastiru, nego i blaženim ocima no Sinajskoj pustinji on dostavljaše ne mala prinošenja i njihove potrebe ispunjavaše. Bogate priloge posla on i crkvi Svetitelja Nikolaja u gradu Bariju u Italiji, i po drugim mestima gde potrebovaše. Najzad sagradi i svoju ličnu zadužbinu manastir Svetog Stefana u Banjskoj (kod Kosovske Mitrovice), u kojem i bi po smrti pogreben.
Uopšte rekavši, veli životopisac njegov Danilo, on svagda imaše u umu svome onaj strašni čas dolaska Onoga koji je Večan Danima, kada će biti sud bez milosti onima koji nisu činili milost, i zato svagda činjaše milostinju za koju niko i ne znađaše. He samo što su se k njemu sticali od sviju gradova, krajeva i sela, i iz okolnih zemalja, bezbrojni ništi, strani i potrebiti, hromi, slepi i gubavi, nego je i on sam išao noću tajno po narodu i nevidljivom za druge rukom činio izdašnu milostinju. „Kada je noć dolazila, veli biograf Danilo, koji beše lični svedok svega toga, ovaj hristoljubivi gospodin moj činjaše ovo divno i bogoljubivo delo koje niko nije znao: svlačio je sa sebe carske haljine koje je danju nosio i oblačio se u hudu i staru odeću, prikrivši pritom i lice svoje da ga neko ne prepozna. Onda je uzimao sa sobom dvojicu ili trojicu slugu svojih, kojima beše zapovedio da nikome ne govore što vide, pa je uzimao sa sobom i nosio veliko mnoštvo zlata i drugih potrebnih stvari da ih razdade ubogima i ispuni utrobe njihove svakim dobrim darom. Jer nelicemerno činjaše milostinju, i istinski ljubljaše nište i uboge. Izišavši tako tajno iz dvora svoga, i došavši neprimetno do stanova njihovih gde življahu, on im razdeljivaše zlato, hranu i odeću, a oni ne znađahu ko im to daje. Ovo je blaženi kralj činio do kraja života svoga. Uza sve to on je i noću kropio postelju svoju suzama svojim, govoreći: „Ustani, kukavče, da budeš spreman pre onog vremena; ako si i navikao da činiš grehe, ipak se preni na pokajanje, jer te čeka sud, večna muka i oganj neugasivi“.
Sveti kralj Milutin bio je veoma odan svetoj Pravoslavnoj veri i Crkvi. Za njegovo vreme umnoži se Crkva Božja u Srpskoj zemlji i broj episkopija poraste na šesnaest. To cy bile ove eparhije: zetska, raška, humska, hvostanska, zvečanska, toplička, prizrenska, budimljanska, lipljanska, skopoka, debarska, moravska, braničevska, mačvanska, končulska i gradačka. Svete arhiepiskope Srpske, naslednike Svetoga Save, on veoma cenjaše i svako im poštovanje ukazivaše. Za njegovo vreme behu arhiepiskopi u Srpskoj Crkvi: Evstatije I, Jakov, Evstatije II, Sava III i Nikodim, sa kojima zajedno sveti kralj podizaše i obnavljaše svete crkve i manastire. Tako je sa Sv. arhiepiskopom Evstatijem II (1292-1309. g.)[10] obnovio veliku arhiepiskopiju u Žiči, koju Kumanci behu opljačkali i porušili; istu je zatim sa Sv. arhiepiskopom Savom III (1309- 1316. g.)[11] ukrašavao i životopisao. Sa Savom III Milutin je započeo i zidanje svoje zadužbine manastira Banjske, koju je dovršio i ukrasio zajedno sa episkopom Danilom Banjskim.[12] Na kralja Milutina su tokom njegove duge vladavine vršeni razni pritisci sa strane da prihvati latinsku uniju i potčini se rimskome papi, no on to nikada nije učinio niti od svoje Pravoslavne vere odstupio. On je bivao u vojnom savezu sa zapadnim (rimokatoličkim) vladarima, no to je bilo da se izbavi od raznih opasnosti po državu njegovu, ali nikada nije išlo na štetu Pravoslavne vere njegove i naroda njegovog. Šta više, sam papa rimski i njegova kurija pokretahu zapadne vladare na rat protiv Srpskog kralja Milutina (kao „šizmatika“), no u tome ratu Bog pomože pravoslavnom sluzi Svome te Latini ništa ne uspeše.[13]
Posle mnogih trudova i podviga, dođe najzad i končina života blaženog i hristoljubivog kralja Milutina. Osetivši da će brzo otići na put, koji iz ovog sujetnog sveta vodi u večne obitelji, kralj dozva k sebi arhiepiskopa Nikodima, i reče mu: „Uzmi moje imanje i podaj ništima, ne bih li kako ja grešni postigao neko oproštenje grehova“. Posle toga, pade ovaj previsoki kralj u ljutu bolest, i poče bolovati u svom dvoru Nerodimlju na Kosovu. Razumevši unapred da neće izbeći smrti u toj bolesti, on se brzo oprosti sa svima prisutnima, i od tada prestade govoriti, jer mu se jezik beše svezao. Potom mirno predade dušu svoju u ruke Gospoda svoga i Spasitelja, na dan 29. oktobra 1321. godine. Uskoro zatim stiže u Nerodimlje i episkop Banjski Danilo, i nad telom Svetoga Kralja bi obavljeno svečano pogrebno pjenije. Zatim mu česno telo bi preneto u grob, koji sam beše sebi spremio, u hramu Svetog Arhiđakona Hristovog Stefana u manastiru Banjskoj.
Dve i po godine po prestavljenju javiše se na grobu Milutinovu „čudna znamenja i viđenja“, te banjski iguman Sava i manastirska bratija, odsluživši svenoćno bdenije, izvadiše telo njegovo iz groba i nađoše ga sasvim netljeno, jer ni jedna vlas glave njegove ne beše otpala. Sveto telo Svetoga Kralja bi zatim položeno u naročito ukrašen kovčeg i stavljeno u sam hram Banjski, pred ikonu Vladike sviju Hrista Boga. Kada za ovo čudo doznade njegova supruga Simonida, koja se po smrti njegovoj beše vratila ocu svome u Carigrad, ona načini kandilo od skupocenog zlata i izveze skupoceno platno kao prekrivač za kivot tela njegovog, i sve to posla u manastir Banjsku. Potrešena pak tim čudesnim događajem, ona se i sama za tim odreče sveta i zamonaši u manastiru Svetog Andreja u Carigradu.
Mošti Svetog kralja Milutina počivale su u manastiru Banjskoj1 do dolaska Turaka u Srbiju 1389. godine, a onda su prenete u Trepču, jer su Turci zapalili manastir. Docnije (oko 1460. godine), zbog turskog zuluma i nasilja, odneo je ove svete mošti u Sofiju mitropolit Siloan i one i danas tamo počivaju u crkvi koja se zove „Crkva Svetog Kralja“. Njegovim svetim molitvama neka Gospod i nas pomiluje i spase. Amin.
U mnogim manastirima i crkvama, uglavnom zadužbinama Ov. kralja Milutina, nalaze se njegovi sveti likovi i freske. U manastiru pak Gračanici on je jednom naslikan i u monaškoj rizi (osim ako to nije lik njegovog oca Uroša I, kao monaha Simeona).
 
SPOMEN SVETOG
DRAGUTINA,
kralja Srpskog, u monaštvu prepodobnog
TEOKTISTA
 
STARIJI sin blagočestivog kralja Srpskog Uroša Prvog (1243-1276. g.) i Svete kraljice Jelene, a brat Svetog kralja Milutina.[14] Prema životopiscu kraljeva i arhiepiskopa Srpskih, Svetom arhiepiskopu Danilu II,[15] Dragutin je izmoljen od Boga molitvama svojih pobožnih roditelja, i odgajen i vaspitan od njih u nauci Gospodnjoj i veri Pravoslavnoj. Izuči on i svete i božanstvene knjige, razumno se naslađujući dobrim i krasnim rečima njihovim, jer su se roditelji njegovi uvek brinuli o ovom svom dušeljubaznom im čedu i vaspitavali ga u strahu Božjem, blagoverju i svakoj čistoti, te ga naučiše svakom bogoljublju i dobrom vladanju. Dragutin je zaista celog života bio iskreno pobožan i predan veri, a takođe i odan podvižničkom načinu života.
Kada prođe određeno vreme uzrasta, roditelji oženiše Dragutina od carskoga plemena Ugarskog (Mađarskog) naroda, davši mu za suprugu česnu devojku Katelinu (ili Katarinu), ćerku ugarskog kralja Stefana. Prilikom Dragutinovog venčanja otac njegov Uroš obeća sinu dati presto Srpske zemlje i još za svoga života nazva Dragutina „mladim kraljem“. Ho po zavisti lukavog đavola, neprijatelja ljudskog spasenja, ovo bi povod za veliki greh mladoga kralja Dragutina. Čekajući ispunjenje obećanja roditelja svoga i ne imajući dovoljno strpljenja, a uz to još „slušajući prekorne reči sa mnogim dosađivanjem od svoga tasta kralja ugarskog“, Dragutin dopade u veliku smutnju uma svoga i, ne znajući šta čini, otide tastu svome kralju ugarskom i uze od njega veliku vojnu sšgu naroda Ugarskoga i Kumanskoga, i napade na oca svoga. Blagočestiva majka njegova i svjatjejši arhiepiskop Joanikije I (1272-1276. g.) pokušali su tada da posreduju, da se otac i sin izmire i dogovore, ali u tome nije bilo uspeha. He znajući šta čini, Dragutin podiže vojsku na roditelja svoga i pobedivši ga u pokrajini srpskoj zvanoj Hum, na polju zvanom Gacko (u jesen 1276. godine), preote ocu svome presto i postade kralj Srpski sa imenom Stefan (od do 1282. godine). Otac pak njegov Uroš povuče se tada dublje u Zahumlje, a za njim pođe i arhiepiskop Srpski preosvećeni Joanikije I. Tamo se Uroš uskoro zamonaši (u Draču), sa monaškim imenom Simeon, pa se ubrzo preseli ka Gospodu (1. maja godine). Telo njegovo bi zatim preneto u njegovu zadužbinu manastir Sopoćane i tamo česno pogrebeno. Njegova pak blagoverna supruga Jelena, majka Dragutinova, iako beše nezadovoljna, ipak posle ovoga dođe kod svoga sina. Već pri ovom susretu sina i majke, kralj Stefan Dragutin moljaše nju za oproštaj, jer osećaše da beše pogrešio protiv roditelja svojih. Pobožna mati ga prekori zbog postupka njegovog, posavetova ga da se u buduće čuva i pazi, Jer ovaj naš sujetni život na zemlji, nije život, no ljuta smrt“, pa na suze i plač Dragutinov dade mu svoj roditeljski oproštaj i blagoslov. Tom prilikom ona dobi od njega na upravu zapadni deo Srpske države, i to na Primorju: od Dubrovnika do Skadra, a u unutrašnjosti: Plav i Gusinj na gornjem Limu, i zamak Brnjaci u gornjem toku reke Ibra.
Samodržavno vladajući u svojoj otadžbini, zemlji Srpskoj, Dragutin beše čestit i pravedan vladar. Jer u dane njegova kraljevstva, čega i mi svedoci bismo, veli Sv. arhiepiskop Davilo II, ne beše kod njega ni u zemlji njegovoj nepravde, gordosti, ni gramzivosti. Jer ovaj blagočestivi svagda postupaše po onoj reči proroka: „Nepravdu omrzoh i odvratna mi je, a zakon Tvoj zavoleh“ (Ps. 118, 163).
No Božji putevi su neispitani i nama ljudima nedoznajni. Jer malo vremena posle ovoga, Bog javlja ovako znamenje ovom blagočestivom kralju Stefanu Dragutinu. Kada je jednom jezdio sa svojom vlastelom po nekakvom poslu u Raškoj župi, pod tvrdim gradom Jelačom, oč iznenada padne s konja i slomi nogu svoju. Oko toga se velikaši i narod njegov veoma ožaloste i uzbude, a blagočestivi kralj ovako mišljaše u umu svome, i govoraše: Evo vidim, vaistinu, da je pravedan Gospod i da pravdu ljubi (Ps. 10, 7). Sagreših Ti, Gospode, očisti me; učinih bezakonje, oprosti mi. Jer prvo ne poslušah zapovesti Tvoga božanskog Pisma, kako Ti sam reče u Tvome svetom Evanđelju: Ko zlostavi oca ili mater, smrću neka umre (Izl. 21, 15; Mt. 15, 4). I opet: Poštuj roditelje svoje ravno sa Bogom! Prestupivši ove zapovesti, ja bednik pogubih sama sebe, jer podigoh ruku na roditelja svoga, i evo su ove rane moje po zasluzi .. . No, Vladiko Hriste, koji si nas sazdao i znaš nemoć našu, znaš prirodu našu u koju si se obukao; Tebi jedinome sagreših, i pred Tobom zlo učinih (Ps. 50, 6). Oprosti mi zato, i pomiluj me!
Govoreći ovo i još mnoge druge reči, sa velikom skrušenošću srca svoga, Dragutin odmah posla poslanike mlađem bratu svome Milutinu, i pozva ga da brzo dođe na viđenje i savetovanje. Kada uskoro stiže Milutin, blagočestivi kralj Dragutin dobrovoljno predade bratu presto Srpske države, na saboru u Deževi (takođe u Raškoj župi, blizu grada Rasa), 1282. godine. Tom prilikom, prema životopiscu arhiepiskopu Danilu, hristoljubivi kralj reče bratu svome: Ljubljeni brate moj, evo vidiš: kako učinih tako mi se vrati, te više neću vladati na prestolu ovom, koji silom uzeh roditelju svome. Ako bih i posle ovoga ostao na prestolu kraljujući, telo će moje biti nakazano od Gospoda ljutim i neiskazanim mukama. Jer evo, po delima mojim što ih učinih, sve ovo dođe na me. Zato, da ne bih za navek otpao od budućeg Carstva zaželevši prolaznu slavu, evo ti, dragi moj i ljubljeni brate, uzmi moju carsku krunu n sedi na prestolu roditelja svoga, jer mi Bog tako zapoveda, i u mnogoletnom životu svome kraljuj i brani otačastvo naše od nasilja onih koji vojuju na nas. Gospod moj Isus Hristos neka te utvrdi i ukrepi, i sila Duha Svetoga neka te zakrili! … Od Vladike sviju Hrista nikada se ne uklanjaj, i zakonu božanskoga Pisma vredno se poučavaj; roditelja svoga nikako ne bezčestvuj, nego sa svakom bogobojažljivošću usrdno poštuj, da ti se umnože godine života (Priče 4, 10). Ništa i uboga ne preziri, da ne postradaš ljuto sa onim nerazumnim bogatašem. Od istine ne odstupaj, jer Gospod naš Hristos kaže u svetom Evanđelju Svom: Ako u istini ostanete, istina će vas sačuvati i spasti (Jn. 8, 31-32) … Ja pak idem po sudbama koje mi je Bog odredio, da ne bih prešao u buduće vekove ljuto stradajući. Treba mi dobrovoljno se predati stradašima i telesnim mučenjima, isto onako kao što sam dobrovoljno učinio zlo i ono što Bogu nije ugodno. I pošto sve ovo dođe na nas, mi Te se u žalosti svojoj setismo, Gospode!
Predavši tako bratu svome presto, blagoverni kralj pokajnik povuče se u severnije krajeve Srpske zemlje, u oblasti zvane Mačva i Srem,[16] i zadrža ih kao predele vladavine svoje. Uskoro zatim, dve godine po predavanju prestola srpskog bratu svome Milutinu, Dragutin dobi od svoje tašte, ugarske kraljice Jelisavete, pod svoju vlast Mačvu sa Beogradom i krajeve u severoistočnoj Bosni Usoru i Soli (oko današnje Tuzle). Prestonica mu beše u „sremskom gradu“ Debrcu, na južnoj obali reke Save (između Obrenovca i Šapca). Tu življaše blagočestivi „Sremski kralj“ Dragutin sa svojom suprugom Katarinom i svojom decom: sinovima Vladislavom i Urošicom i ćerkom Jelisavetom.[17] Pobožni kralj Dragutin od tada se još više posveti životu u pravoj veri i pobožnosti i činjaše bezbrojna dobročinstva Crkvama Božjim i ljudima svojim. Od tada „sasvim ne htede ništa od prolaznih stvari“, nego se sav posveti s jedne strane okajavanju greha svoga, zbog ustajanja na roditelja, a s druge strane prosvećivaše poverene mu ljude svetlošću prave vere i bogopoznanja. O Dragutinovim bogougodnim podvizima u ovo vreme njegovog života ovako nam govori Sv. arhiepiskop Danilo:
Šta prvo da kažem ili odakle da počnem opisivati tolike trudove i stradanja ovoga blagočestivog muža, neizrecive podvige i bdenja i noćna stajanja njegova, nepresušne izvore suza njegovih. Ko će naći takvoga koji će vam sve po imenu izložiti neiskazana njegova čudesna dela: milostinje ništima, utehe malodušnima, sastradavanja onima koji su u tuzi, izbavitelja uvređenima, mnogosvetlog svetilnika božanskim crkvama? Jer njemu Gospod posla svetlost Svoju i istinu Svoju, da ga one vaspitavaju i vode (Ps. 42, 3), i uvede ga u veliko i svesrdno pokajanje i u bogougodne trudove. Kroz te svoje bogougodne podvige blagočestivi i hristoljubivi kralj Stefan Dragutin steče smelost pred Gospodom, jer strah Njegov imađaše svagda u srcu svome, i beše raspaljen ljubavlju vere istinite, i prionu za Gospoda dušeumnom mišlju svojom, prema rečima Proroka: Meni je dobro prianjati za Gospoda, i polagati nadu svoju na Boga svoga (Ps. 72, 28). Jer On je jediii dobar i milosrdan dušeljubac, i strojitelj našega spasenja, jer uvek čeka naše pokajanje, i sve prima kao pokajanog razbojnika i carinika; samo mi ne prestajmo vapiti k Njemu neprestano sa suzama. Zato i ovaj blagočestivi ovako govoraše sebi: O dušo moja malaksala, malo vremena imaš da se pokaješ od zala svojih koje sn učinila. Ali uzdahni i oplakuj sebe; ustani od sna očajanja svoga, od težine i lenjosti, podigni ruke svoje i zavapi iz dubine srca Onome koji te može spasti. Reci My od sve duše: Otvori mi, Vladiko, predobri, otvori mi nedostojnome i jadnome dveri milosrđa Tvoga, jer si Ti prosvećenje i svetlost pomračenima, kao što reče u Evanđelju Tvome: Ja sam Svetlost svetu, i koji za Mnom ide, neće hoditi u tami (Jn. 8, 12) … Tako ovaj sluga Hristov, imajući veliku i svesrdnu ljubav prema Bogu, sa velikom smelošću oplakivaše sebe pre vremena, i uvek govoraše u umu svome sam sebi: Oplakuj sebe ubogi čoveče, kaj se dok imaš vremena, da tamo posle ne bude kasno. Jer čovek, ako izgubi zlato i srebro, naći će sebi drugo, a izgubivši vreme pokajanja, nikada neće drugo naći.
Ovaj bogougodni i Hristu ljubljeni i željeni muž, produžuje dalje životopisac Danilo, odbacivši od sebe svoje odelo, carske haljine i zlatni pojas koji nošaše, oblačaše se u pocepanu i iskrpljenu odeću i opasivaše se jakim užetom od slame i trnja po nagom telu svome. U zemlji beše iskopao mesto kao grob, u kome otpočivaše posle mnogih bdenja i trudova svenoćnih, od stajanja i suznog moljenja, a grob taj beše pun trnja i oštrog kamenja, tako da nije mogao ležati sa uživanjem. Uz to još, legavši u taj grob, on je mnogo plakao i bio se u prsa svoja, gorko i sa tugom vapijući ka Bogu i Spasu svome Hristu: O, Svetlosti moja, slatki Isuse, kako se udaljih od slave Tvoje? Dao si mi oči da gledam svetlost Tvoju, a ja njima ugledah zlo. Daj mi izvore suza, da omijem duševne nečistote, i da se ne udaljim od Tvoje milosti u onaj strašni dan Tvoj! Tako se moleći sa suzama i vapajima neiskazanim, on opet ustajaše iz toga groba zemaljskog, i uzimajući u ruke božansko Evanđelje, neprestano ga pročitavaše i iz njega se poučavaše. Jer on vaistinu prinošaše Bogu žrtvu čistu i besprekornu, molitve i podvige svoje, celim bićem svojim.
Zatim i dalje produžuje biograf njegov Sveti Danilo: Kako da iznesem ostale podvige njegove? Prvo, kolike je milostinje darivao u božanske hramove, kolike potrebe i sasude crkvene? Jer u domu svome izrađivaše sveštene sasude zlatne i srebrne, ukrašene biserom i dragim kamenjem, putire i diskose i naforne velike zdele, kadionice i ripide i zlatne svećnjake, i sve ostalo što je potrebno, pa i sveštene zlatotkane odežde, i sve to šiljaše na dar božanstvenim crkvama i manastirima. I ne samo u otadžbini svojoj, nego i u drugim blagovernim narodima. Svagda govoreći: Tvoje darove od Tvojih darova, prinosim Ti, Spasitelju moj! U Rusku zemlju mnogo puta šiljaše poslanike svoje sa dragocenim darovima za božanske crkve i manastire, i milostinju za nište i uboge. Tako isto i u sveti grad Jerusalim, na Grob Gospodnji i druga Sveta Mesta, na Sinaj i u Rait, i na druga tamošnja mesta. Tamo otidoše njegovi darovi i milostinje, koje šiljaše tamošnjim monasima, imajući srdačnu želju da snabde njihov inočki život za kojim i sam u duši čeznuše. A imađaše i želju da poseti ova Sveta Mesta, ako bi bilo moguće, revnujući u tome svome velikom pretku, bogougodnom arhijereju Hristovom Savi. Od monaha tih mesta, koja spomenusmo, on imađaše neke kao svoje duhovne oce, i u pismima im se preporučivaše kao njihovo duhovno čedo u Gospodu. U pismima im ispovedaše i svoje grehe, i davaše na njihovo rasuđivanje da mu oni daju epitimiju, koliko pripada za njegove grehe. A ovi duhovni oci mu otpisivahu i davahu mu dušekorisne savete i pouke. Od ovih dostoimenih monaha imao je jednoga takvoga na reci Jordanu, po imenu Galaktiona, kao svoga duhovnog oca, i prema njemu je imao veliku smelost. Brinući se za njega, on mu je slao svoje imanje i pisao mu: Oče, uzmi moje imanje i podaj ga ništima. A i sam lično ovaj hristoljubac, to jeet kralj Dragutin, neprestano davaše milostinju ništima i strancima i malomoćnima, hromima i slepima i ovima potrebitima. Zato, slušajući o prevelikoj milostivosti njegovoj, njemu na dvor u Debrc dolažahu ne samo iz otačastva njegovog, nego i iz okolnih naroda i iz dalekih krajeva, znajući da će primiti izobilnu milostinju od njega.
Sveti Dragutin ne propuštaše ni jedno crkveno bogosluženje, nego „kada bivaše vreme noćnoga pjenija da se sa zborom ide u crkvu, i prema zakonskom crkvenom ustavu koji se držaše na njegovom dvoru, on sam dolažaše pre svih drugih u crkvu i ostajao je na službi do kraja, pa pošto bi svršio tu obična pjenija, ako bi to bilo rano noću završeno, odlazio bi opet u svoje usamljeno mesto i tamo produžavao svoje molitve kako već beše navikao. Tako pak činjaše ovaj bogoljubivi ne samo u svome domu, nego ako se dogodilo da ide i na neki put, on činjaše tako i na bilo kom drugom mestu. I ja, grešni Danilo, bio sam tajni znalac ovih njegovih tajnih podviga“.
Pored ovih znanih i neznanih podviga, hristoljubivi kralj imađaše i druga bogougodna dela. Po svedočanstvu njegovog duhovnika: on je samo nekoliko godina živeo sa svojom zakonitom suprugom kao sa ženom, a zatim je svo vreme živeo sa njom kao brat sa sestrom, to jest potpuno bezbračno i kao monah, iako se ustvari tek pred svoju smrt zamonašio, kao što ćemo dalje videti. Pored toga, Dragutin je mnogo radio na obraćenju u Pravoslavlje jeretika bogumila, kojih tada beše u Bosni i u bosanskim krajevima koje on beše dobio kao zet ugarskog kralja. Zato za njega kaže Sveti arhiepiskop Danilo, da „mnoge od jeretika bosanske zemlje obrati u hrišćansku veru i krsti ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i prisajedini ih Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi Pravoslavnoj“.[18]
Sa svojim pak bratom, kraljem Srpskim Milutinom, Dragutin je živeo lepo i u ljubavi. No toj njihovoj ljubavi zaviđahu neki okolni neprijatelji i pre svih glavni neprijatelj roda ljudskog, đavo. Tako, čim je Dragutin dobio na dar severne krajeve oko Beograda, na njegovu zemlju napadoše dva bugarska vlastelina iz Braničeva, tatarski vazali Drman i Kudelin, i stadoše pljačkati i zlostavljati njegove ljude i krajeve. Tada se braća Dragutin i Milutin zajednički udružiše i sa velikom vojskom pobediše ove nasilnike, a njihove krajeve pripojiše Srpskoj zemlji. Tako je Braničevska oblast ušla u sastav Srpske države i od tada ostala srpska za svagda. Posle toga, braća življahu u međusobnoj ljubavi i poštovanju dok, po zavisti đavoljoj i grešnosti ljudskoj, ne izbi među njima neka međusobica, koje oko poseda i zemalja, koje oko vlasti i nasleđa prestola. Njihova čestita majka Jelena kraljica, koja još beše u životu, nastojaše da se braća izmire te da ne dođe do prolivanja nevine ljudske krvi u ratovima. A ne malu pomoć u mirenju braće pruži i spomenuti sveti muž Danilo, koji tada beše iguman velike i svete Lavre Hilandarske na Svetoj Gori. On sa još nekim monasima dođe iz Svete Gore i lično posredova među braćom, te se blagodaću Božjom mir opet zacari u Srpskoj zemlji. Iguman Danilo otide sa monasima najpre u Skoplje kod kralja Milutina, a zatim u Debrc kod kralja Dragutina, i mudrim savetima i poukama svojim usavetova braću na mir i ljubav međusobnu. Tom prilikom je blaženi kralj Dragutin obdario svetog Danila i njegove monahe pratioce izabranim i dragocenim darovima i prilozima za Svetu Goru.
Kada se uskoro zatim upokoji Sveta kraljica Jelena, mati ovih dvojice svetih kraljeva Srpskih (3. februara 1314. godine), kralj Dragutin nije mogao blagovremeno stići na njen pogreb. No odmah nogom, čim je uzmogao, on dođe na poklonjenje grobu svoje majke u manastir Gradac na Ibru, gde Sveta Jelena beše pogrebena. Poklonivši se majčinom grobu i bogato darivavši manastir Gradac, Dragutin tada otide kod svoga brata kralja Milutina, koji tada boravljaše u dvoru svome u mestu zvanom Paune. Braća se tu „sastadoše sa velikom slavom i neiskazanom radošću, i na mnoge dane naslađivahu se najsrdačnije i divne ljubavi u Gospodu Bogu svome, tako da su se posramili svi oni koji su zlo mislili i njima slični, videći njihovu preizobilnu ljubav međusobnu“. Uskoro posle toga, supruga Milutinova kraljica Simonida pođe u Beograd u posetu svojoj jetrvi, kraljici Katarini, gde bi srdačno dočekana, kao što govori o tome biograf spomenuti Danilo: „I tako dođe (kraljica Simonida) u sjajni i slavni grad zvani Beograd srpski, koji stoji na obali reke Dunava i Save; i tu se (dve kraljice) pokloniše sa umilenjem čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice u velikoj sabornoj crkvi mitropolitskoj“. Zatim su dve jetrve zajednički posetile grob svoje svekrve Svete Jelene, u manastiru Gradcu, pa onda otišle na dvor kralja Milutina, koji svoju snahu Katarinu primi sa velikom ljubavlju i poštovanjem. Tako se bratska ljubav utvrdi među Dragutinom i Milutinom i ostade čvrsta do kraja njihova života.
Posle toga, približi se i blažena končina blagočestivog kralja Dragutina. Ona bi 12. marta 1316. godine. U to vreme, spomenuti sveti muž Danilo, koji u međuvremenu beše postao episkop Banjski, beše poslao na dvor Dragutinov u Debrc jednoga od svojih monaha, starca Atanasija, i ovaj se nađe tamo u vreme blaženog upokojenja Dragutinovog. „I kada se malo zadrža ovaj starac kod hristoljubivog kralja, piše spomenuti životopisac Danilo, pošto prođe neko vreme, pade ovaj blagočestivi i hristoljubivi kralj Stefan Dragutin u ljutu bolest, i poče veoma bolovati. I razume hristoljubac da neće izbeći ljute smrti u toj bolesti“. Zato odmah posla pisma episkopima i igumanima i svoj vlasteli u njegovoj otadžbini, i pozva ih da se mole Bogu za njega i njegovo usnuće u Gospodu, i da dođu na njegovo pogrebenje. Dragutin je mirno dočekao smrt, jer je „uvek dočekivao smrknuće dana u svakom dobrom delu i u podvigu istinite vere, a svanuće opet u bogougodnim delima“. Pa i sada, u tolikoj ljutoj bolesti, „on ne iznemože od takvog podviga i ispravljanja, koliko je bio navikao“.
Kada se sabra sav sabor otačastva njegova, tada smireni kralj zažele iz sveg srca Bogu da primi pred smrt sveti monaški obraz. Zato reče prisutnim episkopima, igumanima i izabranim monasima: „Braćo i oci, molim vas ja grešni, pristupivši učinite sve po dostojaniju što ja grešni želim, ako i nisam dostojan toga, ali je Bog milostiv svima. Uzdajući se u njega, pristupam ovom delu nelicemerno, jer Bog čini volju onih koji Ga se boje, i molitve njihove uslišiće“. I tako, po zakonskom ustavu obukoše ga u monašku odeću smirenja i sgaviše mu veliki anđelski obraz. I bi nazvan u anđelskom liku Teoktist monah. Potom blaženi kralj monah savetovaše svoju blagočestivu suprugu i vozljubljenoga sina Vladislava kako će živeti u dobroj veri i čistoti, i kako će razumno braniti zemlju otačastva svoga.[19] Onda posla i pisma svome bratu Stefanu Urošu (to jest Milutinu), javljajući mu sve o smrti svojoj. Darivavši tu prisutnog monaha, starca Atanasija, Dragutin ga isprati spomenutom episkopu Banjskom Danilu, i napisa ovome pismo, govoreći: „Prosti me grešnoga, gospodine i oče moj, jer evo idem na put, na koji nikada nisam išao“. I odmah zatim, dok su se nad blaženim Teoktistom vršile molitve i pevanja, on mirno predade duh svoj Gospodu u petak u deveti čas, 12. marta 1316. godine.
Kada pak po običaju htedoše da omiju telo umrloga vodom, nađoše ga opasana oštrim pojasom od slame po nagu telu njegovu, i obučena u oštru lanenu haljinu. Pojas od slame beše se: zalepio duboko u telo njegovo, tako da ga nisu mogli skinuti sa tela sve dok nisu dugo kvasili vodom i razmekšavali. Ovakav podvig blaženoga niko za života njegova nije poznavao. A on, veli tom prilikom biograf Danilo, imađaše i drugi podvig za koji takođe drugi ne znađahu: „Živeći sa ženom svojom u svom životu, ovaj blagočestivi se više od dvadeset i trn godine ne dotače nje, nego čuvajući oboje celomudrije i čistotu, ostadoše živeti kao brat i sestra“. Zatim nad prepodobnim Teoktistom bi izvršeno nadgrobno pevanje, to jest opelo, i telo mu bi preneto u njegovu postojbinu u grad Ras, u crkvu Sv. velikomučenika Hristovog Georgija, zvanu Đurđevi Stupovi. Blaženi kralj Dragutin beše za života svog obnovio ovaj drevni manastir Svetog Nemanje i još uz njega podigao malu crkvu Svetog Nikolaja Čudotvorca, u koju i bi položeno njegovo svečasno telo. Za svoje pak umrlo telo svetitelj beše sa strašnom kletvom zapovedio, da „ako se javi kakva blagodat Božja na njemu, da ne iznose tela njegova od prašnjave zemlje“. Ovo proslavljenje zaista i bi, jer Bog proslavlja one koji Njega slave.[20] Kolika je bila ljubav blaženog kralja Dragutina, u monaštvu prepodobnog Teoktista, prema crkvama i manastirima vi di se i iz toga, što je on ( i njegova blagočestiva supruga) podigao u svojim oblastima gde je vladao nekoliko svetih i velikih zadužbina, koje su se i do danas sačuvale. To je pre svega manastir Sv. Ahilija – Arilje, koji Sv. Dragutin podiže zajedno sa svojim bratom Milutinom 1296. godine, i u koji prenese iz Prespe deo svetih moštiju Sv. Ahilija, episkopa Lariskog.[21] Zatim, to su i sledeći manastiri: Manastir Tronoša kod Loznice, posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice; manastir Kelije kod Valjeva, posvećen Svetim Arhanđelima; manastir Rača kraj Drine, blizu Bajine Bašte, posvećen Vaznesenju Gospodnjem; manastir Papraća kod Zvornika, posvećen Blagoveštenju; manastir Tavna kod Tuzle, posvećen Svetoj Trojici; manastir Lomiica kod Vlasenice, posvećen Svetom Georgiju; manastir Liplje kod Banja Luke, posvećen Svetom Nikoli, i još mnogi druga manastiri i crkve u srpskim krajevima Srbije i Bosne.
 
SPOMEN SVETE
JELEHE, kraljice Srpske
 
SUPRUGA blagovernog kralja Srpskog Uroša Prvog (1243-1276. g.), poreklom Francuskinja. Postala sveta majka svetih sinova: kralja Dragutina i kralja Milutina. Život svoj provela kao uzorna i bogomudra hrišćanka. Bila je pametna i oštroumna, u rečima stroga, ali u srcu dobra, pobožna i izobilno darežljiva. Posle smrti svoga supruga blažena Jelena se sva predala podvizima pobožnosti: sirotinju je zbrinjavala i izdržavala; manastire i crkve zidala i pomagala; o ljubavi i slozi sinova svojih se starala; o zaštiti i vaspitanju naroda svoga se brinula; o strahu
Božjem se svagda starala. „Nesmućene duše i krotka srca uvek je Bogu molitve prinosila“, kaže za nju životopisac njen i njenih sinova, Sveti arhiepiskop Danilo II. Od svoga truda i imanja ona podiže divnu zadužbinu svoju manastir Gradac na Ibru i posveti ga Blagoveštenju Presvete Bogomatere. Ona takođe svojim trudom podiže školu i sirotište za žensku decu u svom dvorcu Brnjacima (na gornjem Ibru). Pred smrt, u dubokoj starosti, bogoljubiva kraljica se zamonašila, dobivši na monašenju ime Jelisaveta. Monaštvo primi u crkvi Svetog Nikole u Skadru, koju crkvu ona beše podigla i ukrasila. Upokojila se Sveta Jelena u svom dvoru u Brnjacima na Ibru, i bila pogrebena u svojoj zadužbini manastiru Gradcu. Sahrani su prisustvovali njen sin Sv. kralj Milutin, arhiepiskop Srpski Sava III iz Peći, episkop Banjski Danilo i episkop Raški Pavle. Na njenom pogrebu je bila i bezbrojna sirotinja, koju je ova milostiva kraljica hranila i izdržavala. Nakon tri godine njeno sveto telo bi obreteno netljeno. A obretenje bi posle njenog čudesnog javljanja episkopu Raškom Pavlu, koga je Sveta Jelena poštovala za života kao svog rođenog oca. Episkop Pavle je uz molitve i pesme izvadio telo Svete Jelene i položivši ga u kivot stavio u hramu manastira Gradca ispred ikonostasa.
Sveta Jelena je sa svojim svetim sinovima obnovila i manastir Svetog Srđa i Vakha na reci Bojani kod Skadra.
Molitvama Svete Jelene i njenih sinova, Svetog Dragutina i Milutina, Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj nas. Amin.
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ZINOVIJA, episkopa Egejskog,
i sestre mu ZINOVIJE
 
OVI sveti mučenici, Zinovije i njegova rođena sestra Zinovija, rodiše se u Kilikijskom gradu Egeju[22] od blagočestivih roditelja. Pobožni roditelji ih odgajiše u strahu Božjem i pobožnosti. Još za vreme njihova detinjstva roditelji im otidoše ka Gospodu, ostavivši im veliko imanje. Iako još mladi, Zinovije i Zinovija razumom behu mudri i vrlinom savršeni; i uverivši se u ništavnost ovoga sveta, oni se dogovoriše da ostave sve i posleduju Hristu. Deo svoga imanja Zinovija predade bratu da ga razda siromasima, a sama življaše u dobrovoljnom siromaštvu, molitveno tihujući, i svoje devičanstvo čuvajući čistim za Nebeskog Ženika. Zinovije pak, uzevši oba dela imanja, i svoj i sestrin, stade ih razdavati sirotinji, i za kratko vreme razdade sve, te i sam postade siromah.
No Bog koji se stara o sirotama i ne ostavlja one koji se nadaju u Njega, obogati Svojim nebeskim darovima brata i sestru za bogatstvo razdato sirotinji: moćna desnica Njegova branjaše Zinoviju za sve vreme života njena od napadaja tela i sveta, i štićaše je od demonskih napasti; Zinovije pak dobi dar da isceljuje bolesti dodirom ruku svojih: jer one ruke koje su štedro milostinju delile, Gospod milostivo obdari silom čudotvorstva. I ma kakva bolest da je bila na čoveku, ili ma kakav nedug, bolesnik je odmah dobijao isceljenje, čim ga se sveti Zinovije svojom rukom dotakao. U toku svoga života ovaj ugodnik Božji dvostruku milostinju činjaše: jednu – dajući ubogima od imanja, drugu – dajući bolesnicima isceljenje blagodaću Božjom. On i mnoštvo nečistih duhova izgonjaše iz ljudi, i ožalošćene utešavaše, i ievoljne pomagaše. Zbog takih svojih vrlina i čudotvorstva on bi izabran za episkopa u rodnom gradu. I ovaj dobri pastir revnosno pasijaše Crkvu Božiju, neprestano pomažući i dobrotvoreći ljudima, i isceljujući nedužne. Jednom k svetitelju dođe iz Antiohije neka žena, sa neisceljivom ranom na grudima. Mnogo imanja beše ta žena potrošila na lekare tražeći leka svojoj boljci, ali joj oni ništa ne pomogoše; naprotiv, bolest se stalno pogoršavala, i ona već beše blizu smrti. Videvši je, svetitelj se sažali na nju: rukom svojom dodirnu njenu ranu i načini krsni znak nad ranom, i bolest tog časa iščeze i rana nestade, i žena potpuno ozdravi, i radosna vrati se kući svojoj. Isto tako i druga jedna žena, neznaboškinja, bolesna od slične bolesti, supruga nekog načelnika Indisa, bi isceljena svetim Zinovijem od svoje bolesti. Poražena ovim čudom, ona sa svojim mužem i decom poverova u Hrista. I svi se krstiše, te tako ne samo zdravlje telesno nego i duševno dobiše.
Međutim, neznabožni car Dioklecijan podiže strašno gonjenje na hrišćane. Tada u Kilikijsku pokrajinu doputova knez Lisije, da muči sve koji ispovedaju ime Hristovo. Pre svih u Egeju postradaše tri hrišćanska mladića: Klavdije, Asterije i Neon.[23] Uhvativši ih, Lisije ih podvrže raznim mučenjima, pa ih naposletku izvan grada razape na krstu. Zatim čuvši o svetom Zinoviju, Lisije posla svoje vojnike da ga uhvate. Kad svetog episkopa dovedoše pred kneza Lisija, Lisije mu reče: Neću da se upuštam u duge razgovore s tobom, jer znam da ste vi hrišćani mnogoglagoljivi. Zato biću kratak s tobom: predlažem ti dvoje: život i smrt; život, ako se pokloniš bogovima; smrt, ako se ne pokloniš. Dakle, izaberi što hoćeš: ili prinesi žrtvu i poklonjenje bogovima našim, pa ćeš ostati živ, i usto ćeš dobiti počasti od nas; ili ostani pri zabludi svojoj, i odmah ćeš biti stavljen na ljute muke i umrećeš užasnom smrću. – Sveti Zinovije neustrašivo odgovori: Život vremenski bez Hrista nije život no smrt; a smrt Hrista radi nije smrt no život besmrtni. Zato ja radije volim za Hrista mog umreti vremenskom smrću, pa s Njim večito živeti, negoli odreći se Njega radi vremenskog života, pa potom večito umirati u paklu.
Čuvši ove reči, knez naredi da svetog episkopa obnaže, pa obese na drvetu i bez milosti biju. I govoraše bezbožnik: Da vidimo, hoće li doći Hristos da mu pomogne! – A blažena Zinovija, saznavši da brat njen sveti Zinovije strada za Hrista, brzo otide na mesto gde mučahu svetitelja. I ugledavši brata gde u ranama krvav visi na drvetu, raspali se revnošću. pa stupi pred mučitelja i reče: Hrišćanka sam kao i moj brat; ispovedam istog Jedinog Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista. Zato naredi da i mene muče, kao što mučiš mog milog brata. Jer istu čašu stradanja i ja hoću da ispijem, i istim vencem da se venčam.
Mučitelj se udivi takvom junaštvu i neustrašivosti svete Zinovije, i reče: O, ženo! ne želi da sebe pogubiš, i ne nameći se na takvo sramno mučenje, gde ćeš ujedno trpeti sramotu i bolove. Jer kada te obnažimo, ti ćeš osećati veliki stid; i kada stanemo mučiti telo tvoje, tebe će obuzeti teški bolovi. Stoga ti savetujem: prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš se izbaviti od svih zala.
Na to svetiteljka odgovori: Daleko veći stid izaziva nagota duševna negoli telesna; nesravnjeno su teže muke večne negoli vremenske; stoga ne marim ja što će mi telo obnažiti, jer sam se u Hrista obukla; niti se bojim ruku mučitelja, jer sam se Hristu saraspela. Čini, mučitelju, što hoćeš; od Hrista Gospoda mog ničim me odvratiti ne možeš.
Tada Lisije naredi da Zinoviju obnaže i biju, kao što su i brata njenog Zinovija bili. Zatim mučitelj naredi da se spremi gvozdeni krevet, pod njim naloži oganj i usija krevet, pa na krevet polože oboje svetih mučenika. I govoraše mučitelj: Neka Hristos dođe ovamo, i neka vam pomogne. – A sveti odgovoriše: Evo, Hristos naš s nama je; ti Ga ne vidiš. Evo, On nas orošava s neba rosom blagodati Svoje, te mi i ne osećamo muke.
Posle toga sveti mučenici biše bačeni u kazan pun kipeće smole, ali im i to ne naškodi ništa; i oni stojeći kao u prohladnoj vodi pevahu psalam Davidov: Spasao si nas od neprijatelja naših, i posramio si nenavidnike naše (Ps. 43, 8). – Videći to, mučitelj naredi da ih izvedu van grada i tamo im odseku glave. A sveti mučenici s neiskazanom radošću iđahu na smrt. I stigavši na mesto pogubljenja, oni se stadoše moliti ovako: Blagodarimo Ti, Gospode Bože naš, što si nam dao da dobar rat ratujemo, trku svršimo, veru očuvamo. Učini nas i učesnicima slave Tvoje; uvrsti nas u red onih koji blagougodiše svetom imenu Tvom. Jer si blagosloven vavek.
Kada sveti mučenici završiše svoju molitvu, s neba se razleže glas koji im obećavaše vence i prizivaše ih u večni pokoj. Utom vojnici pristupiše i odsekoše im glave, i sveti mučenici pređoše sa zemlje na nebo.[24] Sveta pak tela njihova ceo dan ležaše na zemlji nepogrebena. A kad nastupi noć prezviter Hermogen ih tajno uze i položi u jednom grobu, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga Boga, slavljenog od sve tvari, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
MARKIJANA,
episkopa Sirakuskog
 
SVETI episkop Markijan, učenik svetog apostola Petra, bi poslan od apostola Petra u grad Sirakuzu na ostrvu Siciliji. Svojim čudesima i znamenjima on obrati ka Hristu mnoge neznabošce. Svojom molitvom on razori idolišta i idole, i svetlošću bogopoznanja i svetog krštenja on mnoge načini sinovima svetlosti. Stoga tamošnji Jevreji, obuzeti zavišću, ljutom smrću umoriše svetog episkopa; i tako blaženi stradalnik dobi neuvenljivi venac mučeništva. Svete mošti njegove počivaju u Gaeti u Italiji.
 
SPOMEN SVETIH APOSTOLA
KLEOPE, TERCIJA, MARKA, JUSTA i ARTEMA
 
OVI sveti apostoli behu od Sedamdesetorice. Kleopi se javio vaskrsli Gospod na putu za Emaus. Tercije je napisao poslanicu Pavlovu Rimljanima (Rim. 16, 22), i skončao mučenički kao episkop Ikonijski, posle apostola Sosipatra. Sveti Marko (ili Jovan: D. A. 12, 12), sin blagočestive Marije, čiji dom beše utočište apostolima i prvim hrišćanima u prvo vreme, i rođak Varnavin. Bio episkop u Samarijskom gradu Apolonijadi. Sveti Just (ili Justin), sin Josifa Obručnika. Zajedno sa Matijom biran kockom na mesto Jude izdajnika, no ostane neizabran. Kao episkop postradao za Evanđelje u Elevteropolju Sveti Artem bio episkop u Listri, i mirno skončao.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
KLAVDIJA, ASTERIJA, NEONA
i sestre im NEONILE
 
TRI rođena brata i sestra. Postradaše za Hrista pri caru Dioklecijanu i igemonu Lisiju. Posle smrti njihovog oca, njihova maćeha neznaboškinja, da bi se dočepala njihovog ogromnog imanja što im ostade posle oca, optuži ih igemonu Lisiju kao hrišćane. Izvedeni na sud pred Lisija, oni neustrašivo ispovediše Gospoda Hrista. Zbog toga biše mnogo i strahovito mučeni. Najzad tri brata biše izvedeni van grada i na krstu raspeti. A Neonila bi glavačke obešena i ljuto bijena; zatim je rasprostrše i na četiri strane rastegoše, pa joj od kože na leđima kajiše napraviše; onda joj živo ugljevlje na grudi i stomak staviše, i tako ova junakinja Hristova predade duh svoj u ruke ljubljenog Gospoda svog. Sveto telo njeno mučitelji u vreću strpaše, pa u more baciše.
Postradaše ovi sveti mučenici 23 avgusta 285 godine u Kilikijskom gradu Egeju, a pre svetih mučenika Zinovija i Zinovije (koji se takođe danas slave).
 
SPOMEN SVETIH
DEVET MUČENIKA
 
OVI sveti mučenici postradaše za Hrista u ognju sažeženi.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
EVTROPIJE
 
SBETA mučenica Evtropija bi optužena igemonu Apelijanu u Aleksandriji što je hrišćanka i što posećuje i sokoli po tamnicama hrišćane, zatvorene zbog vere hrišćanske. Ona neustrašivo ispovedi pred igemonom Hrista istinitog Boga. Zato je obesiše, pa telo buktinjama pališe. No ona oganj osećaše kao prohladnu vodu. I svi prisutni, pa i sami vojnici koji je mučahu, jasno videše jednog strašnog čoveka, koji rashlađivaše oganj i rosom kropljaše svetu mučenicu. Posle toga je staviše na još strašnije muke, pa u tamnicu vrgoše. A kad je sutradan ponovo izvedoše pred igemona, ona ismeja i njega i njegove idole. Zato joj jezik odsekoše, pa joj onda svetu glavu odrubiše. I tako blažena stradalnica predade dušu svoju u ruke Božije, i dobi venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ALEKSANDRA KRONIONA, JULIJANA, MAKARIJA
i drugih trinaest
 
OVI sveti mučenici postradaše u Aleksandriji 250 godine, za vreme cara Dekija. Najpre bi izveden na sud Aleksandar i sa njim Kronion. Prvo ih obesiše i silno tukoše, pa ih onda zališe vrelim ključajućim krečom, i u tim mukama blaženi stradalci predadoše duše svoje u ruke Božije. Julijana pak i Makarija, pošto mučiše raznim mukama, najzad obezglaviše. A ostalu trinaestoricu: neke stavljahu na raznovrsne muke, neke u ognju spališe, nekima pak glave odsekoše, zato što se ne htedoše odreći vere Hristove. I tako svi ovi blaženi stradalci zajedno dobiše vence mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MANUILA
 
OVAJ sveti mučenik skonča mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DOMETIJA
 
BLAŽENI Dometije postrada za Hrista mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA – DŽELATA (DIMIJA)
 
JEDAN dželat poverova u Hrista. Zato bi bačen u mračnu tamnicu gde i skonča.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JOSIFA,
patrijarha Carigradskog
 
BIO najpre iguman manastira na Galisiotskoj gori, i duhovnik cara Mihaila VIII Paleologa; potom Carigradski patrijarh (1267-75 i 1282-3. godine). Borio se protiv careve unije sa Latinima i zbog toga bio zbacivan od cara i latinomislećeg patrijarha Jovana Veka. Bio prost po naravi i neuk, ali revnovao za Pravoslavlje. Upokojio se u miru i pogreben u manastiru Sv. Vasilija u Carigradu (1283. ili 1284. godine).
 


 
NAPOMENE:

  1. Njegov sveti spomen slavi se 20. decembra.
  2. Spomen Sv. Dragutina i Sv. Jelene videti takođe pod današnjim datumom.
  3. U to vreme arhiepiskop Srpski beše Sv. Evstatije I, koji se slavi 4. januara.
  4. Spomen Sv. Stefana Dečanskog, Milutinovog sina, slavi se 11. novembra.
  5. O svemu ovome opširnije se govori u Žitiju Sv. Stefana Dečanskog pod 11. novembrom.
  6. Sv. Danilo II, arhiepiskop Srpski (1324-1337. g.); spomen mu 20.decembra. On je opisao živote kraljeva i arhiepiskopa Srpskih.
  7. A tako isto i za Sv. kralja Dragutina, kao što se može videti u njegovom Žitiju pod današnjim datumom.
  8. Poznat je i do danas sačuvan čuveni veoma visoki Milutinov pirg, sa utvrđenjima i sa crkvom Vaznesenja Gospodnjeg na vrhu, podignut na pola puta između Hilandara i mora, na mestu zvanom Hruoija, blizu mesta zvanog Samarija.
  9. Sv. Milutin je grad Prizren učinio svojom novom prestonicom i u njemu podigao nekoliko bolnica.
  10. Spomen Sv. Evstatija II slavi se 16. avgusta.
  11. I Sveti Sava III se praznuje u kalendaru Srpskih Svetitelja pod 26. julom.
  12. To je potonji arhiepiskop Srpski Danilo II (1324-1337. g.), životopisac kraljeva i arhiepiskopa Srpskih. Danilo podrobno opisuje kako je po smrti Save III, na saboru sazvanom od kralja Milutina na Spasovdan 1317. godine, za novog arhiepiskopa bio izabran Sv. Nikodim (slavi se 11. maja), a ne sam Danilo, iako je njega želeo kralj Milutin.Ovaj Sv. Nikodim je uzmirio Sv. kralja Milutina sa sinom mu Stefanom, te je Stefan vraćen iz progonstva.
  13. I po blaženoj končini Sv. kralja Milutina, rimska kurija i Latini bili su kivni na ovog pravoslavnog svetitelja i borili su se protiv njegovog poštovanja kao svetitelja. Pesnik Dante Aligijeri, u svojoj „Božanskoj Komediji“, stavio je kralja Milutina u pakao kao“šizmatika“!!
  14. Spomen Sv. kralja Milutina i Sv. kraljice Jelene praznuje se takođe na današnji dan. Blagočestivi pak kralj Uroš I smatran je svetim uskoro posle svoga prestavljenja.
  15. Njegov sveti spomen 20. decembra. Sv. Danilo II bio arhiepiskop Srpski od 1324. do 1337. godine.
  16. Sremom se u ono vreme nazivala teritorija ne samo severno od reke Save, nego i južno sve do planine Rudnika. Ova oblast je nazivana i Mačvom. Dragutin je zadržao pod svojom vlašću i Moravičku oblast, oko Arilja, kao i neke oblasti na zapadu sve do Trebinja. Otuda su u ovim oblastima mnoge crkve i manastiri Dragutinove zadužbine: Tronoša, Kelije, Rača i Arilje u Srbiji; Tavna, Lomnica, Papraća, Liplje i Moštanica u Bosni.
  17. Jelisaveta se zatim udala za bosanskog bana Stefana Kotromanića, 1284. g. Na osnovu ovog srodstva sa Nemanjićima, unuk Stefana I bosanski vladar Tvrtko I (1353-91. g.), tražio je pravo nasleđa Nemanjićskog prestola u Srbiji. Tvrtko se, kao što je poznato, krunisao za Srpskog kralja u Bosni na grobu Svetog Save u manastiru Mileševi.
  18. Sv. kralj Dragutin je, zbog rimokatoličkih vernika koji življahu u oblasti njegove države u Bosni, pisao i papi Nikoli IV 1291. godine, tražeći da pošalje ljude koji bi suzbijali jeretike patarene (bogumile) u Bosni. Papa je to i učinio i poslao dvojicu franjevačkih monaha. No ovo nikako ne znači da je Dragutin pristajao na papsku uniju, koju su mu Latini i sam papa pokušali nametnuti. Dragutin je uvek bio verno odan Pravoslavlju, i zbog toga su ga rimokatolici iz Ugarske i papski legati nazivali „šizmatički“ srpski kralj.
  19. Dragutinov pak mlađi sin Urošic ubrzo se zamonašio i kao monah sahranjen je u manastiru Arilju.
  20. Mošti Sv. Dragutina – Teoktista ležale su u Burđevim Stupovima još i godine 1597, a onda su ih izgleda neki nesavesni ljudi uzeli i rasprodali. Deo njegovih svetih moštiju nalazi se danas u crkvi u Čačku. Njegova nadgrobna ploča nalazi se danas u manastiru Studenici, pokraj groba Sv. Simeona Mirotočivog, verovatno dospela tu iz Rasa.
  21. Spomen Sv. Ahilija praznuje se 15. maja.
  22. Egej, ili Era, grad u jugoistočnoj oblasti Male Azije Kilikiji, vojno primorsko mesto u vreme Rimske vladavine.
  23. O njima videti takođe pod današnjim datumom.
  24. Skončali 30 oktobra 285 godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *