NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
29. OKTOBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETE PREPODOBNOMUČENICE
ANASTASIJE RIMLJANKE
 
U DANE cara Dekija i njegovog saprestolnika Valerijana pri gradonačelniku Probu, nedaleko od Rima, u usamljenom i nepoznatom mestu bejaše jedan mali ženski manastir. U njemu se podvizavahu nekoliko vrlinskih isposnica; igumanija im beše Sofija, stara po godinama i savršena u vrlinama. U tom manastiru bejaše blažena devojka Anastasija, rodom iz Rima, koja u trećoj godini svojoj ostade bez roditelja, i igumanija Sofija je uze k sebi u manastir. Tu je ona odgaji i vaspita i nauči svima vrlinama, tako da Anastasija prevazilažaše sve ostale sestre u postu, podvizima, molitvama i svim ostalim vrlinama. Ona beše veoma lepa. Kada napuni dvadeset godina, neki znatni građani Rimski, čuvši za njenu neobičnu lepotu, silno željahu da je uzmu sebi za ženu. Ali sveta devojka, smatrajući sve za đubre, unevesti sebe Hristu, i čuvajući svoje devičanstvo ana My dan i noć služaše u molitvama.
Međutim đavo mnogo puta pokušavaše da nevestu Hristovu odvrati od njenog ravnoangelnog života i privuče k svetu, vojujući protiv nje i telesnom pohotom i nečistim mislima i sablaznima lukavih usta i raznim drugim svojim prepredenostima. Ali on u toj borbi protiv nje ni najmanje ne uspevaše, jer se u nemoćnu prirodu njenu useljavaše sila Hristova, koja devičanskim nogama potiraše prokletu glavu paklenog zvera. No ne mogavši tim unutarnjim i tajnim vojevanjem pobediti neggobedivu nevestu Hristovu, đavo ustade javno protiv nje, podigavši ljute mučitelje. Jer u to vreme nastade silno gonjenje na hrišćane, i đavo nahuška neke neznabošce koji neprijateljevahu protiv hrišćana, da Anastasiju oklevetaju pred gradonačelnikom Probom. I oni, došavši k neznabožnom gradonačelniku, stadoše mu pričati, kako na jednom zabačenom mestu među nekim ubogim i bezmužno živećim ženama boravi neka devojka Anastasija, kojoj po lepoti nema slične u celome Rimu. Ta devojka, govorahu oni ne samo neće da ima muža, nego se ruga našem načinu života, podsmeva se našim bogovima, veruje u Raspetoga.
Čuvši o lepoti Anastasijinoj, gradonačelnik odmah posla sluge svoje da je dovedu. Došavši k manastiru, sluge dugo ne mogahu da otvore manastirsku kapiju; onda uzeše sekire da razvale kapiju. Videći šta se radi, isposnice se uplašiše, pa otvorivši vrata na suprotnoj strani, pobegoše iz manastira. Igumanija pak Sofija ne pusti Anastasiju, govoreći: Čedo moje, Anastasija, ne plaši se, jer nastade vreme podviga. Evo, Ženik tvoj Isus Hristos hoće da te uvenča: zato ne želim da ti pobegneš iz manastira; ne želim da lišim mučeničkog venca tebe, biser moj, koju sam od tri godine uzela, vaspitavala, i do ovoga časa kao zenicu oka čuvala.
Kada vojnici razvališe kapiju, pred njih iziđe igumanija Sofija i upita ih: Koga ištete, i šta zahtevate? – Oni odgovoriše: Starice, daj nam devicu Anastasiju, koju ti kod sebe držiš, pošto je gradonačelnik Prob traži. – Da, ja ću vam je s radošću dati, odgovori Sofija, samo vas molim, gospodo, iričekajte dva časa dok je ukrasim, da bi se dopala gospodaru vašem. – A sluge, smatrajući da igumanija hoće da je ukrasi uobičajenim svetskim haljinama i nakitima, pristadoše da pričekaju. Međutim duhovna mati Sofija, želeći da svoju kćer ukrasi duševnim lepotama, da bi se dopala Ženiku Nebeskom, uze je i uvede u crkvu. I postavivši je pred oltar, ona joj stade s plačem govoriti: Čedo moje, Anastasija, sada treba da samim delom pokažeš svoju usrdnu ljubav ka Gospodu; sada treba da do krvi stojiš za vozljubljenog Ženika svog Hrista, i da dokažeš da si istinita nevesta Njegova. Stoga te molim, mila kćeri moja: ne dopusti da te previspreni jezik prevari; ne prelasti se slavom i poklonima sujetnog sveta, niti se plaši privremenih muka koje će ti izdejstvovati život večni. Eto, tebi je otvoren Ženikov dvorac! eto, tebi je pripremljen odar večnoga pokoja! eto, tebi je ispleten venac! eto, tebe već zovu na Jagnjetovu svadbu! Zato, idi k Njemu s veseljem! idi obagrena krvlju, kao odevena svadbenim ruhom! Molim te, čedo moje, pazi na reči moje i opomeni se trudova mojih i briga mojih oko tebe, kako te izmalena odgajih i vaspitah i svakovrsne napore uložih, da bih te kao čistu nevestu izvela pred Cara slave. Oko jednoga sam se trudila, za jedno sam se molila, jednome sam te dan i noć učila: da se svim srcem i svom dušom sjediniš sa Gospodom zanavek. Stoga, kćeri moja, ne posrami sada pred Gospodom mene, mater svoju, i ne svedi pre vremena u grob starost moju. Jer, budem li čula o tebi išta suprotno ljubavi Hristovoj, odmah će me tuga srušiti, odmah ću umreti. A budem li čula da junački stojiš u ljubavi Hristovoj i da život svoj polažeš za Njega, onda ću biti majka koja se veseli zbog kćeri svoje, onda će se rog moj uzvisiti kao rog u jednoroga, i starost moja biti pomazana uljem novim.[1] Stoga, kćeri moja, nemoj štedeti telesnu lepotu svoju, nemoj zavoleti privremeni život. A kada te budu obasipali lukavim rečima, ti ne daj srcu svome da zastrani u reči lukave. Kada te pak stanu plašiti mukama, ti govori: Straha se vašeg neću uplašiti, niti ću se zbuniti, jer je sa mnom Bog moj. Kada te počnu bez milosti tući, ti se nemoj uplašiti onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti. Budu li telo tvoje kidali i strugali, ti se raduj u stradanjima svojim, jer dopunjuješ nedostatak nevolja Hristovih na telu svom (sr. Kol. 1, 24). Stanu li telo tvoje seći na komade, ti se seti da ti je i kosa na glavi izbrojana od Gospoda, koji će sačuvati sve kosti tvoje, i nijedna se od njih neće slomiti (sr. Mt. 10, 33, 21). Zažele li da ti glavu odseku, ti gledaj na glavu cele Crkve – Hrista, koji je slava tvoja i podići će glavu tvoju (sr. Ps. 3, 4). He boj se, čedo moje, svirepog stradanja, jer će Ženik tvoj nevidljivo stati preda te, olakšaće ti patnje, i izbaviće te od teških muka; i kada zastenješ, On će dati utehu; kada iznemogneš, On će te ukrepiti; kada padneš od rana, On će te podići; kada se ljuto izranavljena ispuniš gorčine, On će zasladiti srce tvoje, i rashladiti dušu tvoju, i neće odstupiti od tebe dok te ne otme iz ruku mučitelja i ne uvede u nebeske dvore Svoje, i tamo sazove sve Anđelske Sile i likove svih Svetih, i daruje ti blaženstvo, i kao Svoju nevestu ovenča te neraspadljivim vencem, i ti ćeš carovati zajedno s Njim u večnoj slavi.
Anastasija odgovori: Gotovo je srce moje za Hrista stradati, gotova je duša moja za sladčajšega Isusa umreti, jer odavna su sve želje moje i svi uzdasi moji upereni na to: da u dokaz ljubavi moje prema milom mi Gospodu, dušu svoju položim za Njega. I sada, pošto dođe vreme da se ispuni moja želja, ja ću s radošću poći pred mučitelja i ispovediti svesveto ime Boga moga. A ti, gospođo i mati moja, ne boj se za mene, niti kolebaj zbog mladosti moje jer verujem Gospodu mome Isusu Hristu, da će On ukrepiti mene, sluškinju Svoju. Mila mati moja, moli i ti Njega, da me On ne ostavi, i da ne odstupi od mene dok imena Njegovog radi ne završim podvig mučeništva i ns posramim vraga koji ustaje na nas.
Dok one tako razgovarahu više od dva časa, i opraštahu se, gradonačelnikove sluge se uznemiriše, pa uđoše u crkvu i zatekoše svete žene gde umilno razgovaraju, teše jedna drugu i utvrđuju se u Gospodu. To njih silno razgnjevi, i oni dohvatiše Anastasiju kao vukovi ovcu, staviše joj lance oko vrata, pa je žurno odvukoše u grad i dovedoše pred gradonačelnika. A ona, telom stojeći pred njim, umom svojim predstojaše Hristu, Ženiku svom, i očima srca gledaše krasotu Njegovu. Svi pak, videvši Anastasiju, udiviše se njenoj lepoti, i smernom izgledu njenom, i blagosti lica njenog. Gradonačelnik joj se obrati rečima: Kakvog si roda; koje si vere? i kako ti je ime? – Gledajući u zemlju, svetiteljka odgovori tihim glasom: Kći sam jednoga građanina grada Rima; vaspitana sam u hrišćanskoj veri; ime mi je Anastasija. – Gradonačelnik reče: Ovo ime je neobično kod Rimljana, i ja ne znam šta znači Anastasija. – Svetiteljka odgovori: Anastasija znači vaskrsenje, podignuće, jer me Bog podiže da govorim protivu tebe dok ne savladam oca tvog, Satanu.
Gradonačelnik na to reče: Devojko, odgovaraj mi krotko, da me ne bi razjarila. Eto, ja štedim tvoju mladost, i ne želim da pogubim tvoju lepotu; poslušaj me kao oca koji ti savetuje ono što je dobro. Zašto si obmanula sebe štetnim učenjem hrišćanskim, i uzalud traćiš godine svoje, lišavajući sebe lepog življenja i uživanja, koje bogovi dadoše ljudima na veselje? Kakva je to radost, u tamnom uglu skrivati takvu lepotu, koja se i velikim knezovima može dopasti? Kakvo je to zadovoljstvo, izbegavati ljudsko društvo, i kao zver živeti usamljenički? Kakva je korist dobrovoljno predavati sebe na muke i smrt za Raspetoga? Nije li bolje pokloniti se našim besmrtnim bogovima, uzeti poštenog, blagorodnog muža, uživati u slastima, radovati se deci, živeti u časti i slavi među dobrim ljudima, imati mnoga imanja, zlato i srebro, i ne upropašćivati u krajnjoj bedi i siromaštvu život, darovan nam od bogova za lepo uživanje. Stoga ti savetujem: pristupi i pokloni se bogovima, i odmah ćeš imati muža visokorodnog, uglednog, slavnog, i bogatog, bliskog carskome prestolu i veoma moćnog. Zajedno sa njim i ti ćeš uživati veliko poštovanje, i u sve dane života svoga naslađivaćeš se svakim blagom.
Sveta Anastasija, podigavši oči svoje i pogledavši u gradonačelnika, odgovori na ove reči: Muž moj, i bogatstvo moje, i život moj, i veselje moje jeste Gospod moj Isus Hristos; od Njega me nećeš odvratiti svojim sablažnjivim rečima; nećeš me prevariti kao zmija Evu; nećeš mi učiniti slatkom gorku pogibao vašu, i nećeš me zastrašivanjem mukama odvojiti od Gospoda moga, za koga sam gotova umreti ne jedanput no – o, kad bi to moguće bilo – i sto puta!
Gradonačelnik naredi predstojećim slugama da je biju po licu, govoreći: Tako li ti odgovaraš svetlome vlastelinu? – Zatim, želeći je posramiti, on naredi da joj pocepaju odeću i nagu je izlože pred svima, a nju upita: Je li ti prijatno, devojko, da stojiš obnažena pred očima sviju? – Svetiteljka odgovori: Bezumniče, i bestidniče, i svake nečistote ispunjeni, ovo nije moj stid već tvoj, jer Gospod moj zna da sunce nikada ne vide nagote moje, a ti me izlažeš nagu očima tolikih ljudi. Znaj da si više posramio sebe nego mene. Jer mene će, radi ovog stida, Ženik moj pokriti odećom slave, a tebe će stid lica tvoga pokriti zanavek, i sada će svaki razuman čovek reći: kada gradonačelnik ne bi bio bestidan i ispunjen nečiste pohote, on ne bi obnažio devojačko telo na gledanje svima. – A onima koji je obnažiše svetiteljka reče: Kada obnažiste telo moje, kada i razne sprave za mučenja spremiste za mene, zašto onda oklevate? Bijte, secite, kidajte, ranama pokrijte obnaženo telo moje, i krvlju sakrijte sram moj! Eto, vidite, ja sam gotova na muke; i ne nadajte se da ćete što drugo čuti od mene sem da želim umreti za Hrista mog.
Tada, po gradonačelnikovom naređenju, prepodobna Anastasija bi rastegnuta i privezana za četiri stuba licem k zemlji; ispod nje naložiše vatru sa smolom i sumporom, i mučiše je odozdo ognjem i smrdljivim dimom, a no leđima je bez milosti biše motkama. Tako bijena, i dimom morena, i ognjem paljena, sveta Anastasija trpljaše, i mesto ječanja govoraše ceo psalam Davidov: „Pomiluj me, Bože“ … I svetiteljka bi dotle bijena dok ne malaksaše dželati bijući je. Posle toga je odvezaše od stubova i okidoše sa vatre, pa je privezaše za točak. I okrećući točak, sve joj kosti polomiše i žile pokidaše. A ona se moljaše Gospodu: Pribežište moje i Zaštitniče moj, ne odstupaj od mene, jer duša moja iznemogava u bolu, i kosti su mi polomljene.
I tog časa silom Božjom točak stade kao ukopan, i sveta mučenica bi nevidljivom rukom odrešena, i pokaza se celim telom čitava i zdrava. I svi prisutni divljahu se ovom neobičnom čudu. I gradonačelnik mogaše preko ovakvog čuda urazumiti se i poznati istinitog Boga. Ali ga zloća oslepi, i on stade drugim mukama mučiti svetiteljku: on naredi da je obese, pa da joj rebra stružu i telo kidaju. Ona sve to junački trpljaše i oči svoje upiraše k jedinome Bogu, govoreći: Ženiče moj, pogledaj na moje patnje koje Tebe radi podnosim, i budi snishodljiv prema meni, nepotrebnoj sluškinji Tvojoj, da Ti bude prijatno prolivanje krvi moje, i da ne budem odbačena od lika svetih mučenica.
Posle toga ona bi skinuta s drveta, i gradonačelnik je upita: Anastasija, je li ti dobro sada? – Svetiteljka odgovori: Vrlo dobro! jer koja mi muka nije dobra i prijatna za Onoga koga ljubim više nego zdravlje i dušu svoju? – Gradonačeliik produži: Ako je tebi dobro trpetk muke za Raspetoga, ja ću onda umnožiti takva dobra tebi. – I naredi grado načelnik da joj brijačem odrežu dojke. Od silnog istečenja krvi svetiteljka poče veoma iznemogavati, i zaiska vode da pije. Jedan od ljudi koji tamo blisko stajahu, po imenu Kiril, donese vode i dade joj. A ona, popivši malo, reče davšemu joj: Neka te ne mimoiđe nagrada od Gospoda, jer je On rekao: Ko vas napoji čašom studene vode u ime moje, zato što ste Hristovi, zaista vam kažem: neće mu propasti nagrada (Mk. 9, 41; Mt. 10, 42). – Gradonačelnik je upita: Je li ti dosta muka, ili želiš da još budeš mučena? – Svetiteljka odgovori: Čini što hoćeš; Bog moj silan je i da iznemogavajuću silu moju okrepi na velike muke i da sruši gordost tvoju.
Mučitelj naredi da joj iščupaju nokte iz prstiju, zatim da joj odseku ruke i noge, pa da joj nzbijaju sve zube. Svetiteljka pak stade ponovo nznemogavati, i zaiska vode, a iz usta joj isticaše reka krvi. Spomenuti Kiril joj ponovo dade malo vode. Međutim mučitelj, videvši da Kiril napoji mučenicu vodom, i pomislivši da je on hrišćanin (što ustvari on i beše), naredi da odmah bude posečen mačem. Budući posečen blaženi Kiril otide ka Gospodu da primi nagradu svoju za čašu studene vode, kojom on u ime Hristovo napoji mučenicu Hristovu. A svetiteljka, osveživši se vodom, malo odahnu, i moljaše se govoreći: Bože, Spasitelju moj, ne ostavi me!
Gradonačelnik naredi da joj odseku jezik. Svetiteljka na to reče: Bezakoni krvopijo, ako mi i jezik odsečeš, ali srce moje neće prestati vapiti ka Gospodu. A Gospod će nesumnjivo čuti one koji My se ćutanjem mole. – Sluga, uzevši klešta, metnu ih u usta svetoj mučenici, izvuče joj jezik i odseče. A narod stade negodovati, grdeći i ružeći gradonačelnika zbog tako svirepog i nečovečnog mučenja. Gradonačelnik pak, besan na narod, naredi da mučenicu odvedu van grada i da joj mačem odseku čeonu glavu.
Tako sveta i slavna velikomučenica Hristova Anastasija dovrši podvig mučeništva. Sveto pak telo njeno bi ostavljeno bez pogreba na pojedenje pticama i zverinju, ali Božjim promislom ono ostade netaknuto. A kada nastade noć, blaženoj starici Sofiji javi se anđeo i naredi joj da uzme telo svete Anastasije, koje je ležalo u polju van grada. Igumanija Sofija uze čisto platno, izađe iz manastira, ali ne znađaše kuda da ide. No pomolivši se usrdno Bogu ona pođe, i rukovođena samim Bogom dođe do mesta gde sveto telo njene duhovne kćeri ležaše bačeno. I ona, s ljubavlju celivajući to sveto telo i silnim suzama ga kao vodom kupajući, govoraše: Mila kćeri moja, ja te u molitvenom tihovanju i trudovima, u postu i molitvama vaspitah; i u devičanstvu i celomudriju čuvah; strahu Božjem i svetoj ljubavi Njegovoj poučavah! Slatka kćeri moja, ja te svagda sastradalno rukovođah, dok se u tebi ne uobliči Hristos! Blagodarim ti što si poslušala mene, ubogu mater svoju, i ispunila želju moju. Nisam se uzalud trudila oko tebe, jer si predstala Ženiku svom u svadbenom ruhu besprekornog devičanstva svog, ukrasivši sebe krvlju svojom. Stoga te molim sada, ne kao kćer već kao mater i gospođu moju, molitvama svojim k Bogu budi potpora starosti mojoj, i pominji me blaženstvujući s Gospodom. A kada mi On naredi da otidem iz truležnog tela mog, ti umoli blagost Njegovu, da milostiv bude gresima mojim.
Plačući tako, ona razmišljaše šta da radi: bejaše sama, a pritom i veoma slabačka: jedva je sa štapom išla, i nije imala snage niti da podigne nigi da ponese to sveto telo, niti da ga na tom mestu sahrani. Zato je silna tuga obuze, i beše u nedoumici šta da radi. I gle, po promislu Božjem, naiđoše neka dva nepoznata joj čoveka, česni po izgledu, dobri po razgovoru, hrišćani po veri. Zatekavši staricu gde plače nad telom, oni joj pomogoše: sabraše odsečene delove tela, ruke i noge (pošto one tamo behu bačene iz grada) i svetu glavu, sve to pripojiše telu, svaki deo svome mestu, obaviše platnom, i odneooše na jedno česno mesto; i tamo uz pojanje nadgrobnih pesama pogreboše to skupoceno blago, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AVRAMIJA ZATVORNIKA
i bratanice mu MARIJE
 
BLAŽENI Avramije beše sin pobožnih roditelja. Od rane mladosti svoje on s ljubavlju posećivaše crkvu i s radošću slušaše reč Božiju i poučavaše se u njoj. Voleći ga veoma, roditelji ga terahu da stupi. u brak. Ali on spočetka odbijaše; no zatim, na neprekidno i silno navaljivanje njihovo on ih, i protiv volje svoje, posluša. Međutim, u sedmi dan posle svadbe, kada Avramije seđaše sa nevestom svojom u ložnici, iznenada sinu kao svetlost blagodat Božja u srcu njegovom, i on, nikome ne rekavši ništa, tajno napusti kuću svoju. Rukovođen Bogom, on iziđe iz grada[2] i na dva potrkališta daljine obrete praznu kućicu, nastani se u njoj radosna srca, i prionuvši svome spasenju slavljaše Boga. Međutim roditelji njegovi sa srodnicima silno tugovahu za njim i tražahu ga svuda. I po isteku sedamdeset dana oni ga nađoše u keliji gde se moli Bogu, i veoma se začudiše. A blaženi im reče: He čudite se, nego proslavite čovekoljupca Boga koji me izbavi od ništavnog sveta; i molite Gospoda za mene, da do kraja nosim blagi jaram kojega me On udostoji; i ostavite me da iz ljubavi k Bogu živim ovde u molitvenom samovanju i tihovanju i naviknem tvoriti svetu volju Njegovu. – Roditelji, videvši nepokolebljivu odluku sina svog, rekoše: amin.
Blaženi Avramije zamoli roditelje da ga ne uznemiravaju svojim posetama, pa zaključavši vrata, ostavi malo prozorče kroz koje primaše hranu. I življaše služeći Bogu. I misao blaženoga prosveti se blagodaću, i on napredovaše u vrlinskom životu, u velikom uzdržanju, i smirenosti i celomudriju i ljubavi. I glas o njemu pronese se svuda; i svi koji čuše dolažahu da ga vide i čuju, jer se njemu dade reč mudrosti, razuma i utehe.
Deset godina posle odlaska blaženog Avramija od kuće umreše mu roditelji i ostaviše mu veliko imanje. Avramije pak, ne želeći da ostavi svoju molitvu i molitveno tihovanje, zamoli jednog prijatelja da svo njegovo imanje razda siromasima. Postupivši tako on ostade bez brige: jer glavna briga blaženoga bejaše da mu se um ne prilepi za zemaljske stvari, i zbog toga on ništa ne imađaše na zemlji osim jedne haljine, vlasenice, krčaga iz koga je jeo ili pio, i rogože na kojoj je spavao. I za sve godine svoga inokovanja on ne promeni svoje pravilo, a provede u monaštvu pedeset godina sa velikim usrđem i ljubavlju k Bogu.
Među selima u okolini grada bejaše jedno veoma veliko selo, u kome svi, od malog do velikog, behu neznabošci, i ne nalažaše se niko koji bi ih mogao obratiti k Bogu. I mnogi prezviteri i đakoni, koje je episkop te eparhije slao tamo, ne odvratiše ih od idolopokloničke zablude, jer oni ne mogahu podnositi teškoće i muke koje su im ovi priređivali. A i mnogi monasi pokušavahu ne jednom da obrate ove neznabošce, ali ne uspevajući u tome oni ih napuštahu. No jednom prilikom episkop, razgovarajući sa svojim kliricima, seti se blaženog Avramija i reče: u svome životu ja ne videh takog čoveka, kao Avramija, savršenog u svakom delu dobrom i bogougodnom. – Klirici mu odgovoriše: Da, vladiko, on je sluga Božji i inok savršeni. – Episkop im na to reče: Hoću da ga postavim za sveštenika u onom neznabožačkom selu, jer će svojim trpljenjem i ljubavlju biti u stanju oraspoložiti srca njihova k sebi i obratiti ih k Bogu.
I odmah se episkop sa klirom uputi k blaženom Avramiju. Kada dođoše kod njega i pozdraviše se, episkop stade govoriti blaženome o tom neznabožačkom selu, i moljaše ga da ide tamo. Čuvši to, Avramije se veoma ožalosti i reče episkopu: Oprosti mi, sveti oče, i ostavi me da ovde oplakujem grehe svo je, jer sam slab i nepodesan za taj posao. – Episkop mu na to reče: Silom blagodati Božije ti ćeš moći izvršiti to; ne lenji se za dobro poslušanje. – Blaženi odgovori: Molim tvoju svetost, ostavi mene ništavna da oplakujem bezakonja svoja. – Episkop mu reče: Eto, ti si ostavio svet, i omrznuo si sve što je u svetu, raspeo si sebe, i izvršio si sve zapovesti Božje, ali poslušnosti nemaš. – Čuvši to, Avramije gorko zaplaka i reče: Ko sam ja? Smrdljiva psina. I kakav je moj život, te ti takvo mišljenje imaš o meni? – Episkop odgovori: Boraveći ovde, ti spasavaš sebe jednoga, a tamo, uz pomoć blagodati
Božje, ti ćeš spasti i obratiti ka Gospodu mnoge. – Tada blaženi plačući reče: Neka buce volja Božija! Poslušnosti radi idem.
Tada episkop, izvevši ga iz kelije, uvede ga u grad, rukopoloži ga, i s velikom radošću posla ga zajedno sa klirom u spomenuto selo. Putem blaženi Avramije se ovako moljaše Bogu: Blagi Čovekoljupče, Ti vidiš nemoć moju; pošlji mi u po moć blagodat Tvoju, da se proslavi presveto ime Tvoje. – Došavši u selo i ugledavši ljude, ovladane demonskom obmanom, gde služe idolima, Avramije jecajući plaka gorko. I podigavši oči svoje k nebu, reče: Jedini bez greha, Bože, ne prezri dela ruku Tvojih!
Posle toga prepodobni Avramije poruči onom svom bliskom prijatelju, kome posle smrti svojih roditelja poveri da njegovo imanje razda siromasima, da mu od preostalog novca pošalje za zidanje crkve. Prijatelj mu odmah posla potrebnu svotu novca. I blaženi poče hitno zidati hram Božji, i za kratko vreme podiže divnu crkvu, i ukrasi je kao lepu nevestu. A dok se crkva zidala blaženi Avramije odlažaše i moljaše se Bogu usred idola, ni s kim ne govoreći ni reči. Kada pak crkva bi podignuta i uređena, on u njoj uznese Gospodu sa mnogim suzama ovakvu molitvu: Gospode, saberi rasejane ljude ove i uvedi ih u ovu crkvu; prosveti oči uma njihovog, da bi oni poznali Tebe, jedinog blagog i čovekoljubivog Boga.
Završivši molitvu on izađe iz crkve, preturi neznabožački žrtvenik i poobara sve idole. A neznabošci, videvši to, poleteše na njega kao divlje zveri, i bijući ga isteraše ga iz sela. Međutim, on se noću vrati u selo; i ušavši u crkvu on se s plačem i vapajem moljaše Bogu, da spase ljude koji propadaju. A kad svanu, neznabošci ga zatekoše u crkvi gde se moli, i strahovito se uplašiše. Jer oni svaki dan dolažahu u crkvu, ne na molitvu nego da gledaju njeno blagoljepije i lepotu. A blaženi Avramije ih moljaše, da poznadu Boga; mećutim oni ga bijahu motkama kao neku mrtvu kladu, pa ga povališe na zemlju, vezaše mu konopac oko vrata i odvukoše izvan sela. I držeći da je već umro, oni ga zatrpaše kamenjem, i ostavivši ga otidoše. A on, jedva živ, u ponoći dođe k sebi, i ustavši stade gorko plakati i ovako se moliti Gospodu: Vladiko, zašto si prezreo suze moje i smirenje moje? zašto si odvratio lice Svoje od mene i prezreo delo ruku Tvojih? Pogledaj sada, Gospode, na slugu Tvoga, i usliši molitvu moju, i ukrepi me, i oslobodi sluge Tvoje od đavolskih okova, i daj im da poznadu Tebe, Jedinog Istinitog Boga, jer nema drugog Gospoda osim Tebe.
Zatim Avramije uđe u selo, i ušavši u crkvu stajaše pevajući i molitvu tvoreći. A kad svanu, neznabošci opet dođoše, i ugledavši ga živa oni se najpre prepadoše, ali ga potom ponovo stadoše mučiti: povališe ga opet na zemlju, vezaše mu uže oko vrata i vucijahu ga izvan sela. I tako stradaše blaženi tri godine, kao tvrdi kamen vere trpeći bijen, gonjen, vučen, kamenjem zatrpavan, gladan i žedan. Međutim, zbog svih tih mučenja on se ne razgnjevi na njih, niti uzropta, niti klonu duhom; i trpeći sve, on se ne podade očajanju, nego naprotiv on se više razgorevaše ljubavlju k Bogu i sažaljenjem prema zabludelima; on moljaše i poučavaše starce kao roditelje, mlađe kao braću, i decu kao čeda svoja, zlostavljan i ružen od njih,
Jednoga dana sabraše se svi žitelji toga sela, i zadivljeni životom Avramija stadoše ovako razgovarati među sobom: Vidite li veliko trpljenje ovoga muža? Vidite li neiskazivu ljubav njegovu prema nama? Iako strahovito zlostavljan od nas, on ne otide odavde, i nikome ne reče prekornu reč, niti diže ruke od nas, nego sve trpi sa velikom radošću. Zaista, on nam je poslat na život od Boga, o kome on svagda govori, svedočeći da postoji nebesko carstvo, raj, večni život. I istinite su reči njegove. Jer, kada ne bi bilo tako, on ne bi trpeo tolika zla od nas. A i nemoć bogova naših obelodanjena je, jer ga ne mogoše kazniti kad ih on obaraše i razbijaše. Vaistinu je on sluga Boga živoga, i sve što je rekao istina je. Stoga hajde da poverujemo u Boga kojega on propoveda.
I tako svi krenuše i jednodušno uđoše u crkvu, vičući: Slava Bogu Nebeskome, koji posla slugu Svoga da nas spase od đavolje obmane. – A blaženi ugledavši ih obradova se veoma velikom radošću i lice mu zasija kao rujna zora. I otvorivši usta svoja on im reče: Opi moji, i braćo moja, i čeda! Hodite, odajmo hvalu Bogu koji prosveti oči srca vaših, da biste poznali Njega i očistili se od idolske nečistote. Verujte dakle od sve duše živome Bogu, jer je On Tvorac neba i zemlje i svega što je u njima i na njima, bespočetan, neiskazan, nepostižan, svetlodavac, čovekoljubac, strašan i blag Gospod. Verujte u Sina Njegovog Jedinorodnog, koji je Njegova premudrost, sila i volja, i u Presvetog Duha Njegovog, koji oživljuje sve i sva, i poverovavši dobićete život večni. – Na to sve odgovoriše: Da, oče naš, i nastavniče života našeg, mi tako verujemo kako nam ti govoriš i učiš nas, i gotovi smo raditi što nam ti narediš.
Tada ih blaženi sve, od mala do velika, oko hiljadu duša, krsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. I posle toga svaki dan čitaše Božansko Pismo, učeći ih i govoreći im o carstvu nebesnom, o raju, o paklu ognjenom, o pravdi, o veri, o ljubavi. I oni se pokazaše kao dobra zemlja, koja prima dobro seme i donosi rod nekada po sto, nekada po šezdeset, nekada po trideset. Tako oni s velikom revnošću i prilježnošću i nasladom slušahu njegovo učenje i pokoravahu se njegovim rečima. I imajući blaženoga pred svojim očima kao angela Božja i povezavši se sa njim svezom ljubavi, oni slagahu u srcu svom njegovo sveto učenje.
Pošto oni poverovaše, blaženi provede među njima godinu dana, poučavajući ih dan i noć reči Božjoj. I videvši njihovu ljubav k Bogu i čvrstu veru, on namisli da ih ostavi: jer njihova ljubav prema njemu beše ogromna i poštovanje veliko, pa se bojaše da mu se um ne priveže za nešto zemaljsko i on ne pokoleba u svojim monaškim podvizima. I ustavši jednom noću on se ovako pomoli Bogu: Jedini Bezgrešni, Jedini Sveti koji u svetima počivaš, Jedini Čovekoljupče i milosrdni Vladiko, Ti si prosvetio oči misli ovih ljudi i oslobodio ih od idolske obmane i darovao im poznanje Tebe, zaštiti ih i sačuvaj do kraja, Vladatelju, i brani ovo dobro stado Tvoje, koje si stekao velikim čovekoljubljem Svojim; ogradi ih ogradom blagodati Tvoje, i neprestano prosvećuj srca njihova, da bi, ugodivši Tebi, udostojili se Nebesnog Carstva Tvog. Zaštiti i mene nemoćnog i nedostojnog, i ne upiši mi ovo u greh, jer Ti, Sveznajući, znaš da Te ljubim i za Tobom čeznem.ju svom dođoše k crkvi, i ištući svetitelja ne nađoše ga; i čudeći se hođahu kao izgubljene ovce; i sa suzama prizivajući po imenu svoga pastira, iskahu ga. I pošto ga svuda tražiše, i ne obretoše, oni se silno ožalostiše, i odmah otidoše k episkopu i ispričaše mu sve. Čuvši to, episkop se rastuži i hitno posla mnoge na sve strane da traže blaženoga, osobito zbog suza i molbi stada njegovog; i poslanici ga tražahu kao skupocen dragi kamen, ali ga ne nađoše. Tada episkop sa klirom ode u selo, i videvši da su svi utvrđeni u veri i ljubavi Hristovoj, izabra iz njihove sredine dostojne, postavi ih za prezvitere i đakone, pa pošto ih blagoslovi otide.
Čuvši sve to, blaženi Avramije se obradova od sve duše, proslavi Boga i reče: Čime ću ti uzvratiti, Vladiko moj blagi, za sve što si mi dao? Klanjam se i proslavljam Tvoje promišljanje! – Pomolivši se tako, on radujući se ode u svoju pređašnju keliju. A načini pored nje još jednu malu keliju, i radujući se o Bogu Spasu svome on se zatvori u njoj. Međutim đavo, gledajući na podvige Avramijeve, pucaše od mržnje i staraše se na sve moguće načine da satre dobrog vojnika Hristovog. Želeći da ga uvuče u gordost, on jednom dođe k njemu sa slavopojkama: jer kada blaženi stajaše u ponoći na molitvi, iznenada zasija sunčana svetlost u keliji njegovoj, i ču se glas kao od Boga: Avramije, blažen si ti, blažen, jer niko među ljudima ne ispuni volju moju kao ti.
No blaženi odmah poznade đavolju obmanu, i podigavši glas svoj reče: O, ispunjeni obmane i pogibli! Neka zloća tvoja zajedno s tobom pogine! Ja sam čovek grešan, ali imam nadu u blagodat i pomoć Boga mog, i ne bojim se tebe, niti će me uplašiti tvoji prividi. Moja je nepobediva tvrđava ime Spasa moga Isusa Hrista, koga zavoleh, i čijim ti imenom zabranjujem, psu nečisti, da to činiš. – I tog trenutka đavo iščeze kao dim.
Posle nekoliko dana, kada se blaženi moljaše noću, opet dođe Satana sa sekirom u rukama, i stade razvaljivati keliju njegovu. I kada razvaljivanje odmače, đavo gromkim glasom povika k drugim đavolima: Pohitajte, prijatelji moji, pohitajte brzo, da uđemo i da ga udavimo! – A blaženi reče: Svi me narodi opkoliše, ali ih imenom Gospodnjim razbih (Ps. 117, 10). – I Satana odmah iščeze, i kelija ostade čitava.
I opet nakon nekoliko dana, moleći se u ponoći, blaženi vide gde rogoža na kojoj stajaše gori, strahovitim plamenom.
Nastupivši na plamen on reče: Na aspidu i na guju nastupiću i zgaziću lava i zmaja[3] i svu silu vražiju, radi imena Boga mog Isusa Hrista koji mi pomaže. – Satana pobeže vičući gromkim glasom: Ja ću te pobediti, zloliki, jer sam izmislio novo lukavstvo protiv tebe.
Jednom kada blaženi jeđaše, đavo opet uđe u njegovu keliju, u vidu mladića, i približivši se htede da mu prevrne na zemlju posudu iz koje jeđaše. Primetivši to, blaženi pro duži držati posudu i jeđaše ništa se ne bojeći, a đavo stajaše pred njim. Zatim đavo postavi svetnjak sa zapaljenom svećom na njemu i stade gromkim glasom pevati: Blaženi su oni kojima je put čist, koji hode u zakonu Gospodnjem (Ps. 118, 1). I đavo do kraja ispeva taj psalam. Svetitelj pak ništa mu ne odgovaraše dok ne završi sa obedom. Po završenom obedu on se prekrsti i reče đavolu: Psino nečista, i trikleta, i nemoćna, i plašljiva! Kada znaš da su blaženi oni kojima je put čist, zašto ih onda uznemiravaš? Jer blaženi su i preblaženi svi koji se nadaju na Boga i ljube Ga od sveg srca. – Đavo odgovori: Ja ih uznemiravam, da bi ih pobedio; i priređivaću im sablazni, da bi ih odvratio od svakog dobrog dela. – Blaženi mu reče: Prokleti! ne bilo ti uspeha, da ti savladaš i sablazniš koga od onih što se boje Boga. Ti odnosiš pobedu nad sebi sličnima, koji su odstupili od Boga po svojoj volji: ti njih prelašćuješ i pobećuješ, pošto nema Boga u njima; a od onih koji ljube Boga ti iščezavaš kao dim od vetra: jer sama molitva njihova tebe progoni kao što vetar razgoni prašinu. Živ je Gospod moj, blagosloven vavek, slava i pohvala moja; i ja se ne bojim tebe, makar ti stajao ovde čitavu godinu ili više; niti ću išta učiniti po tvojoj volji, psu nečisti. Ja te ne smatram iizašta, kao neku precrklu psinu. – Kada blaženi to izgovori, đavo tog časa iščeze.
Nakon pet dana, kada blaženi završavaše Polunoćnicu, opet vrag dođe k njemu, praćen tobož velikom gomilom naroda, i baciše kobajagi konopac na njegovu keliju i vukući je dovikivahu jedan drugome: Vrgnimo je u jamu! – Videvši ih blaženi reče: Opkoliše me kao pčela saće, i ugasiše se kao ogai, u trnju, ali ih imenom Gospodnjim razbih (Ps. 117, 12). – Satana pak na to povika: Ta ja već ne znam šta da radim. Eto, ti si me u svemu pobedio i satro si silu moju ne smatrajući me nizašta. Ali ja te neću ostaviti dok te ne savladam i ne ukrotim. – Blaženi mu odgovori: Da si proklet ti i sva dela tvoja, Nečisti! a slava i poklonjenje Vladici našem, Jedinome Svetome Bogu, koji čini te tebe satiremo i ismevamo mi koji Njega ljubimo. Saznaj sada, bedniče i bestidniče, da se mi ne bojimo ni tebe ni tvojih privida.
Tako đavo dugo vremena vođaše borbu sa svetiteljem, hoteći da ga raznim prividima uplaši, ali ne uzmože pobediti jakoga umom; naprotiv, svetitelj ga stalno pobeđivaše. Zavolevši Boga od sve duše, blaženi napredovaše u velikim podvizima i u ljubavi k Bogu, i provodeći takav život, on se udostoji blagodati Božije, te ga zbog toga đavo ne mogade pobediti. Za sve vreme njegovog monaštva njemu ne prođe nijedan dan bez suza, niti se on kad nasmeja, niti se zejtin dotače njegovih usta, niti on umi lice svoje, nego tako življaše kao da svaki dan umiraše.
Blaženi Avramije imađaše rođenog brata, u koga beše jedinica kćer. Kada joj umre otac, devojčica ostade siroče. Poznanici je onda uzeše i dovedoše njenom stricu, blaženome Avramiju, a njoj beše sedam godina. Blaženi odredi da ona boravi u spoljnoj keliji, a sam prebivaše zatvoren u unutarnjoj. Izmeću ovih kelija behu mala vratanca, kroz koja on svoju bratanicu obučavaše Psaltiru i ostalim knjigama. I inokovaše s njim devojčica, podvizavajući se u postu i molitvama i u svima inočkim podvizima i vrlinama. Blaženi se mnogo puta sa suzama moljaše Bogu za nju, da oia zavoli Gospoda i da se ne priveže za sujetu zemaljsku. Jer otac joj beše ostavio dosta imanja, za koje svetitelj naredi da se odmah razda sirotinji čim devojčicu dovedoše k njemu. A ona moljaše svoga čiku govoreći: Oče, moli se Bogu za mene, da se izbavim od svih raznovrsnih zamki đavolskih.
U inočkom životu svom ona se U svemu ugledaše na svoga strica; i starac se radovaše gledajući njene dobre podvige, suze i smirenoumlje, molitveno tihovanje, krotost i ljubav k Bogu. I tako ona dvadeset godina inokova s njim, kao čista ovčica, kao prečista golubica. No pri kraju dvadesete godine đavo joj namesti zamku da je ulovi, te da bar na taj način ožalosti blaženog Avramija i um njegov odvoji od Boga.
U to vreme bejaše neki monah, koji samo imađaše ime monaško ali ne i podvige. On dolažaše k svetom Avramiju, tobož želeći dobiti pouke od njega. Videći blaženu Mariju kroz vratanca, on se zapali nečistom strašću prema njoj; i žuđaše da razgovara s njom, jer mu se srce kao požar razbukta od lude ljubavi prema njoj. Tako njega razdiraše ta luda pohota čitavu godinu, dok on najzad, pomognut Satanom, ne otvori vrata njene kelije, i ušavši k njoj zavede je i obeščasti. No posle učinjenog greha, dušu joj spopade užas, i ona razderavši haljine svoje bijaše sebe po licu, i od muke hoćaše da oduzme sebi život. Jer ona ovako rasuđivaše u sebi: Eto, ja umreh dušom i upropastih život svoj; monaški trud moj, i uzdržanje moje, i suze moje odoše niušta, jer ja Boga prognjevih, i samu sebe pogubih, i prepodobnog strica mog u gorku muku vrgoh. Ismejana sam đavolom, rašta onda da dalje živim ja bednica? O, teško meni! šta učinih! O, teško meni! U šta padoh! Ja i ne primetih kako se pomrači razum moj, i kako pogiboh! Nekakav tamni mrak pokri srce moje, i ja ne znam šta da uradim i gde da se sakrijem. Kuda da idem, u kakvu provaliju da se bacim? Gde je učenje strica mog prepodobnog, i gde poučenje prijatelja njegovog Jefrema.[4] Jer oni mi govorahu: „Pazi na sebe, i čuvaj dušu svoju neoskrvljenom za Besmrtnog Ženika, jer je Ženik tvoj svet i svečist“. I ja odsada neću se usuditi pogledati na nebo, jer sam umrla Bogu i ljudima. Ostati pak ovde takođe ne mogu, jer kako ću ja, puna nečistote grešnica, opet početi razgovarati sa svetim ocem ovim? A ako se drznem, onda će oganj, suknuvši kroz ova vratanca, sažeći mene. Bolje mi je da otputujem u neku drugu zemlju, gde me niko ne poznaje, jer pošto sam već umrla, to meni već nema više nade na spasenje.
I Marija tog časa krenu na put i otputova u drugi grad; i izmenivši svoj spoljašnji izgled odsede u gostoprimnici. A dok se to događaše s njom, blaženom Avramiju bi ovakvo viđenje. Vide on strašnu i užasno veliku zmiju, odvratnu po izgledu, strahovito razjarenu, gde se privuče do njegove kelije, i našavši golubicu proguta je, pa se opet vrati na svoje mesto. – Prenuvši se iz sna, blaženog obuze silna tuga, i plačući gorko on govoraše sebi: Eda li Satana podiže gonjenje na svetu Crkvu i mnoge odvrati od vere, ili će nastati razdor u Crkvi? Pomolivši se Gospodu on reče: Čovekoljupče i Sveznalče Gospode Ti jedini razumeš ovo viđenje.
Posle dva dana blaženi Avramije po drugi put vide u viđenju onu istu zmiju: ona iziđe iz svoga legla, dopuzi k njemu u keliju, i podvukavši glavu svoju pod noge njegove prepuče; i u utrobi njenoj obrste se ona golubica, on pruži ruku svoju i uze je živu i nepovređenu. – I probudivši, se, blaženi odmah nekoliko puta viknu kroz vratanca samonahujuću s njim devicu, govoreći: Zašto si se evo već drugi dan razlenjila i ne otvaraš usta svoja na slavoslovlje Bogu? – Ali odgovora ne bi. Blaženi otvori vrataica, i ne našavši svoju bratanicu razumede da se viđenje koje on vide odnosi na nju, zaplaka i reče: O, teško meni! vuk dograbi ovčicu moju, i čedo je moje u ropstvu. – I sa suzama on gromkim glasom govoraše: Spasitelju celoga sveta, vrati ovčicu Tvoju Mariju u tor života, da ne bi starost moja sišla s tugom u ad. Gospode. ne prezri moljenje moje, nego pošlji blagodat Svoju brzo, da je otme iz usta zmije.
Dva dana po odlasku Marije blaženi vide ovo viđenje: i dve godine provede Marija bez svoga strica. A on se dan i noć moljaše Bogu za nju. I nakon dve godine izvestiše ga neki gde se Marija nalazi i kako živi.[5] Svetitelj umoli jednoga svog poznanika da otputuje u to mesto i tačno se obavesti o njoj. Poslani otputovavši obavesti se o Mariji, i vide je, pa se vrati i ispriča blaženom Avramiju. Saslušavši njegovo kazivanje blaženi se preobuče u vojnika, metnu na svoju glavu veliku i vrlo visoku šubaru, da bi mu prikrila lice, uze jedan dukat sa sobom, pa usevši na konja, krenu na put. A kada stiže u gostoprimnicu gde prebivaše Marija, on osmehujući se reče gostioničaru: Čuo sam, prijatelju, da ti ovde imaš vrlo lepu devojku, pokaži mi je da je se sa slašću nagledam. – A gostioničar, videći sede vlasi njegove, nasmeja se u sebi, jer je smatrao da on pita za nju sa ciljem bluda, i odgovori mu: Stvarno ja imam takvu devojku, i ona je neobično lepa. – I zaista Marija beše veoma lepa. Tada starac vesela lica reče gostioničaru: Dozovi mi je, da se danas proveselim.
Marija bi pozvana i dođe k starcu. Kada je svetitelj ugleda bludnički nagizdanu, dođe mu da zarida. Ali se uzdrža da ga ona ne bi poznala i pobegla od njega. A kada seđahu i pijahu, poče je ovaj čudesni muž zadirkivati, ona pak ustavši zagrli ga i stade mu ljubiti vrat. No dok ga ljubljaše, ona oseti divan miris koji izlažaše iz njegovog čistog i mnogim podvizima umrtvljenog tela. Tada, opomenuvši se prvih dana svoga uzdržanja, ona uzdahnu, zaplaka se i reče: O, teško meni! – Gostioničar je upita: Marija, već je druga godina otkako si ovde s nama, i ja nikada ne čuh od tebe takvu reč i uzdisanje. A sada šta to s tobom bi? – Ona odgovori: Da sam pre dve godine umrla, bila bih blažena. – Tada blaženi Avramije, da ga Marija ne bi poznala, reče joj grubim glasom: Ti se sada opomenu svojih grehova kada si došla k meni. – I izvadivši dukat dade ga gostioničaru i reče: Prijatelju, spremi nam dobru večeru, da se ove noći proveselimo sa ovom devicom. Ja sam radi nje došao iz daleka.
O, koliko bogomudrosti u svetom starcu! koliko duhovnog razuma! koliko smirene snishodljivosti! On, koji u toku pedeset godina monaštva svog nikada nije hleba jeo do sita niti vode pio do mile volje, sada jede meso i pije vino, da bi spasao propalu dušu. Takome rasuđenju ovog blaženog oca, i velikodušnosti, i mudroj snishodljivosti divljahu se činovi svetih Anđela na nebesima. On jeđaše meso i pijaše vino, da bi propalu dušu izbavio od grehovne prljavštine. O, premudrost premudrih! O, razum razumnih!
Po završetku večere i veselja, Marija mu reče: Gospodine, hajdmo u sobu da tamo spavamo. – On odgovori: Hajdmo! – A kad uđoše u sobu, Avramije vide širok krevet, raskošno namešten, sede na njega i reče Mariji: Zaključaj vrata, pa dođi i izuj me. – Ona zaključa vrata, i priđe mu. On joj reče: Priđi mi bliže. – A kad ona to učini, on je uhvati, steže je čvrsto da ne pobegne, i poljubi je. Pa skide s glave svoju vojničku šubaru, rasplaka se i reče joj: Čedo moje Marija, zar me ne poznaješ? Nisam li te ja vaspitao? Šta se to dogodi s tobom, čedo moje? Ko te pogubi? Gde je tvoj angelski obraz koji si dobila od mene, čedo moje? Gde je uzdržanje tvoje i suzni plač tvoj? Gde je tvoje molitveno bdenje i na zemlji ležanje? Ti kao da si sa nebeske visine sišla u provaliju! O, čedo moje, zašto mi nisi kazala kada si sagrešila, da bih ja uzeo na sebe pokajanje za tebe, zajedno sa milim mi Jefremom? Zašto si tako postupila, i zašto si me ucvelila i u tako užasnu tugu bacila? Ko je bez greha sem Boga jedinoga?
Slušajući to, Marija bejaše u njegovim rukama kao bezdahni kamen, u isto vreme i bojeći se i stideći se. A blaženi produži govoriti: Ti mi ne odgovaraš, čedo moje Marija? meni li ne odgovaraš, srce moje? Nisam li zbog tebe došao ovamo, o, čedo moje? Ja ću odgovarati za tebe u dan Suda. Ja ću uzeti na sebe pokajanje za grehe tvoje.
Tako je on do ponoći plačući moljaše i savetovaše. A ona, umirivši se malo, reče mu plačući: Od stida ne mogu da pogledam u tebe; i kako se mogu moliti Bogu kada sam oskrnavljena nečistim delima? – A on joj na to reče: Neka greh tvoj bude na meni, čedo; neka Bog ište greh tvoj od ruku mojih, samo me ti poslušaj, i hajde da idemo, i ti se ponovo zatvori u svojoj keliji. Za tebe moli Boga i Jefrem. O, čedo moje, smiluj se na starost moju, preklinjem te, živote moj, hajde sa mnom. – Ona mu odgovori: Ako si uveren da se ja mogu pokajati i da će Bog primiti moju molitvu, onda ću ja poći, i pripašću tvome prepodobiju, i celivaću stope svetih nogu tvojih što si se tako sažalio na mene, i došao ovamo sa ciljem da me izvedeš iz ove pogane prljavštine. – I položivši glavu svoju na noge njegove, ona svu noć plakaše i govoraše: Čime ću ti uzvratiti za sve ovo? – A kada svanu, on joj reče: Čedo, ustani da idemo – Marija mu na to reče: Ja ovde imam malo zlata i haljina; šta ćeš uraditi sa tim? – Blaženi odgovori: Sve to ostavi ovde, jer je to nepoštena imovina.
I ustavši oni krenuše odmah. Posadivši Mariju na konja, prepodobni Avramije iđaše napred vodeći konja. On iđaše radujući se; kao pastir kada nađe zalutalu ovcu i s radošću je digne na rame svoje (sr. Lk. 15, 4-5), tako i blaženi Avramije iđaše radosna srca. A kada stiže u svoje obitalište, on zatvori Mariju u unutrašnjoj keliji u kojoj se on ranije podvizavaše, a sam se nastani u spoljašnjoj keliji. Marija, u gruboj vlasenici, sa smirenjem i plačem, uzdržanjem i krotošću monahujući usrdno i prizivajući Boga u pomoć, kajaše se sa velikom revnošću. A pokajanje njeno i molitva njena behu takvi, da naše pokajanje prema njenom pokajanju nije drugo do senka, i naša molitva prema njenoj molitvi ne prestavlja ništa. I milosrdni Bog, koji ne želi da iko pogine nego da svi dođu u pokajanje, smilova se na istinski pokajavšu se sluškinju svoju i oprosti joj grehe njene. U znak toga oproštenja On joj darova blagodat da isceljuje dolaznike.
Blaženi pak Avramije požive još deset godina; i gledajući Marijino veliko pokajanje, i suze, i postove, i trudove, i usrdne k Bogu molitve, utešavaše se i slavljaše Boga. Potom okonča o Gospodu, i to kada mu beše sedamdeset godina.[6] U čas pak njegovog prestavljenja sabra se maltene sav grad, i svaki s usrđem pristupaše k česnom telu njegovom, a bolesnici dobijahu isceljenje.
Hristova pak ovčica Marija, posle prestavljenja svoga strica, požive pet godina U velikom uzdržanju, dan i noć moleći Boga sa suzama. I žitelji tamošnji, prolazeći tuda noću, mnogo puta čujahu njen plač i bezmerno ridanje, i zaustavljajući se divljahu se i proslavljahu Boga. Na taj način pokajavši se istinski, i ugodivši Bogu, blažena se Marija prestavi u miru. I sada, posle usrdnih plakanja, ona se sa svetima radosno veseli o Gospodu, kome slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AVRAMIJA ROSTOVSKOG
 
PREPODOBNI otac Avramije beše sin blagočestivih roditelja. U mladosti svojoj on ostavi svoje roditelje i sav svetski metež, uze krst svoj i posledova Hristu koga od sveg srca zavole. Postavši monah, on načini od sebe čisto obitalište Svetoga Duha: jer telo svoje on potčini duhu, i umrtvivši ga mnogim trudovima savlada strasti, i budući u telu on vođaše život sličan životu bestelesnih angela. Zbog toga on postade starešina monasima i svetlost svetu koji obogati svojim čudesima, jer blagodaću Hristovom on isceljavaše telesne i duševne neisceljive bolesti i strasti.
U njegovo vreme u Rostovu[7] još ne behu svi primili sveto krštenje i ostajahu neznabošci: Čudski kraj grada klanjao se kamenom idolu Velesu.[8] Nečisti duh koji obitavaše u idolu navođaše strah na sve, i hrišćani se bojahu da prolaze u blizini idola. Prepodobni Avramije goraše od revnosti da u Rostovu iskoreni ostatke neznaboštva. On moljaše Boga da mu podari silu i blagodat Svetoga Duha da razbije idola; ali molitva njegova ne bi dugo uslišena.
Jednom prepodobni Avramije, u tuzi i nedoumici, seđaše u blizini idola. I odjednom ugleda on blagoljepnog starca gde ide k njemu. Avramije ustade i pohita mu u susret. Pošto se pozdraviše i blagosloviše, prepodobni upita starca: Otkuda ideš, oče; iz koje si zemlje? – Ja sam, oče, rodom iz Carigrada; u vašoj zemlji sam došljak i bogomoljni putnik. No reci mi, oče, zašto sediš u tuzi blizu tog idola Velesa? – Molim Gospoda Boga, odgovori Avramije, da mi da sile da razbijem idola, ali Gospod ne gleda moje molitve, i evo ja sedim tužan. – Ako hoćeš, oče, da dobiješ što želiš, reče Avramiju starac, onda idi u Carigrad, pronađi dom Jovana Bogoslova, i biće ti želja ispunjena. – Prepodobni Avramije se ožalosti zbog dalekog puta, ali mu starac reče: Gospod Bog skratiće tvoj put.
Blaženi Avramije, ispunivši se Svetoga Duha, uze blagoslov od starca i krenu na put zaboravivši na njegovu daljinu. A kada prepodobni Avramije izađe iz grada i pređe reku Ipšu,[9] njega srete nepoznati čovek koji svojim izgledom ulivaše strah, skoro sasvim bez kose na glavi, sa velikom okruglom bradom, lica blagog i svetlog, sav prekrasan; u ruci imađaše trsku. Blaženi Avramije mu se pokloni. Nepoznati upita: Kuda ideš, starče? – Idem da pronađem dom Jovana Bogoslova, odgovori Avramije. – Nepoznati reče: Priđi starče, uzmi ovu moju trsku, pa se vrati natrag, otidi k idolu Velesu, udari ga trskom u ime Jovana Bogoslova, i bednik će se srušiti u prah. – Sa tim rečima nepoznati postade nevidljiv.
Blaženom Avramiju bi jasno da je to bio sveti Jovan Bogoslov. Obuzet strahom i radošću on se vrati natrag, priđe idolu, udari ga trskom u ime Jovana Bogoslova, i idol se tog trenutka pretvori u prah.
Ha mestu gde prepodobni Avramije srete svetoga starca, on podiže crkvu u ime svetog Jovana Bogoslova,[10] a tako gde se nalazio idol Veles, prepodobni, sa blagoslovom episkopa, sagradi malu crkvu U ime Bogojavljenja Gospodnja, ustroji pored nje kelije, sabra monahe i osnova opštežiće.[11]
Mnoga zla pretrpe prepodobni Avramije od neznabožaca. Jednom htedoše oni da razruše svetinju i da spale manastir, ali im Bog ne dopusti to zbog molitava i trpljenja prepodobnoga. Ipak posle ne mnogo vremena prepodobni Avramije svojim učenjem i trpljenjem privede sve neznabošce Hristu: krsti ih sve, od mala do velika, i stadoše hoditi k crkvi na službe Božije. Prepodobni Avramije utvrđivaše im srca u veri čiganjem iz sveštenih knjiga i duhovnim poukama. Mnogi mladići ostavljahu domove svojih roditelja, tajno dolažahu k prepodo bnome i primahu monaštvo. Tako se uvećavaše bratija, koju prepodobni poučavaše reči Božjoj. Tada prepodobni podiže veliku crkvu, ukrasi je divnim ikonama, snabde svetim knjigama, i zavede blagoljepno pjenije. I knezovi Rostovski zavoleše ugodnika Božjeg Avramija i bratiju njegovu, i stadoše davati mnoga imanja na izgradnju manastira i potrebu bratije.
Videći napredak i procvat manastira, episkop Rostovski u dogovoru sa knezovima proizvede prepodobnog Avramija za arhimandrita. Od toga vremena prepodobni se stade još usrdnije podvizavati, trud trudu dodavati, i sve vrline svoje pojačavati. On beše primer svima, odlikujući se smirenjem, i pokazujući nelicemernu ljubav prema svakome dolazniku.
Praiskonski nenavidnik dobra đavo, ne ostavi prepodobnoga na miru, okomi se na njega i činjaše mu pakosti dan i noć. Ali, ograđen Hristovom blagodaću i krsnim znakom, Avramije ga se ne bojaše. Međutim, jednom prilikom, kada prepodobni Avramije u svojoj keliji pred svetom liturgijom, pročitavši propisane Molitve za sveto Pričešće, htede umiti ruke pred odlazak u crkvu, đavo uđe u umivaonicu, da bi napakostio prepodobnome. Shvativši lukavstvo vražije, prepodobni uze časni krst, položi ga povrh sasuda, ogradi sasud krsnim znakom, i tako ostavi dugo vreme ne dotičući ga se. I đavo, paljen silom svetoga krsta, mučaše se i ne mogaše izaći iz sasuda. U to vreme knezovi Rostovski po običaju svom dođoše u manastir da se pomole Bogu i uzmu blagoslov od prepodobnog Avramija, i uđoše u keliju prepodobnoga. Ali svetoga starca ne beše u keliji. U to vreme on perijaše vlasenice svoje bratije. Čuvši za dolazak knezova, prepodobni pohita u svoju keliju da ih blagoslovi. Međutim knezovi, očekujući u keliji prepodobnoga, primetiše sasud sa časnim krstom povrh njega i behu u nedoumici šta to može da znači. Jedan od knezova uze krst sa sasuda da sebe blagoslovi njime, i tog trenutka đavo iziđe iz sasuda, kao crn i smrdljiv dim, te se svi prisutni uplašiše. Kada se prepodobni približi keliji, nečisti duh ga srete i stade ga ružiti i pretiti mu: Bedniče, ti si učinio da ja budem mučen silom nevidljivog Boga i paljen silom krsta, ali ću ti i ja uskoro prirediti muku i pobediti te: baciću klevetu na tebe, predaću te na muke i porugu: bićeš posađen na šarenu magaricu bez sedla i obuven u ženske crvene cipelice. I mnogo štošta drugo pretrpećeš kao što i ja pretrpeh od tebe. – Prepodobni se prekrsti, i đavo tog trenutka iščeze. Ušavši u keliju, prepodobni udostoji knezove blagoslova, pouči ih i otpusti s mirom.
Posle nekog vremena, želeći da se osveti prepodobnome, đavo se pretvori u vojnika, ode k velikome knezu u Vladimir i stade strašno optuživati Avramija. Gospodaru, govoraše đavo velikome knezu, u tvojoj državi, u gradu Rostovu, ima neki monah Avramije, volh, koji se pravi smiren i svet, a ustvari vara ljude. On pronađe u zemlji silno blago, ogroman bakarni sud, i u njemu mnoštvo zlata, zlatnih pojaseva i lanaca, i vrlo mnogo srebra i drugih dragocenosti. Vrednost toga blaga se prosto ne može oceniti. Tim blagom on manastir podiže, veliku crkvu sagradi, a tebe ne obavesti, iako sve to blago pripada tvome veličanstvu.
Veliki knez se zapali gnjevom na prepodobnog i posla po njega jednog opakog vojnika, naredivši mu da Avramija, ne govoreći mu ni reči, odmah dovede onakvog kakvog ga zatekne. U to vreme prepodobni Avramije stajaše na molitvi u keliji samo u vlasenici i bez obuće. Opaki vojnik iznenada banu k njemu, i bez ikakve milosti dohvati ga, ne davši ni da se obuče, ni da se odene, posadi na konja i jurnu ka gradu Vladimiru. Shvativši da je posredi vražija osveta, prepodobni se ne uplaši nego blagodaraše Boga. Na drugoj strani Rostovskog jezera oni nabasaše na čoveka koji je orao sa šarenom magaricom i držao u ruci crvene ženske cipele. Vojnik posadi prepodobnoga na magaricu, navuče mu na noge ženske cipele, i na najbrži način predade ga takvog velikome knezu.
Veliki knez naredi da i onog vojnika tužioca dovedu pred njega. Tobožnji vojnik, a ustvari prerušeni đavo, ponavljaše one iste reči optužbe protiv prepodobnoga odnosno pronađenog blaga. Prepodobni, čuvši to, podiže ruke k nebu i zapreti duhu zlome silom Gospoda našeg Isusa Hrista, govoreći: Zaprećujem ti imenom Gospoda našeg Isusa Hrista, kaži mi ko si ti što me tako klevetaš? – Đavo uzdrhta i reče: Ja sam đavo, koji od iskoni mrzim dobro u rodu ljudskom, naročito u monaha koji se boje Boga. Vidiš li, starče, da sam učinio ono što sam ti rekao, zato što si me mučio u ubogom sasudu tvom. – Rekavši to, đavo momentalno iščeze.
Veliki knez, videći đavolju prelest, i poruganog svetog oca pred sobom, strahovito se uplaši kao i svi prisutni. I stade knez moliti prepodobnoga za oproštaj i kroz suze govoraše: Oče, ja sam vinovnik tvog prinudnog dolaska ovde; ja sam te ljuto uvredio. Oprosti mi, oče, sve čime sam te razgnjevio. Vrag pomrači srce moje, oče, i izazva u meni jarost protiv tebe i vrgnu me u greh. – Starac reče: Gospod neka ti oprosti, gospodaru, jer je to delo drevnoga vraga, đavola; pa se stoga, gospodaru, nemoj čuditi ovome: odiskoni ratujući protiv ljudi, on je osobito navikao da pakosti onima koji se boje Boga.
Knez, videći smirenost prepodobnoga i njegove tihe i krotke reči, kao da starca nije snašlo nikakvo zlo, odade mu veliku počast i pokloni njegovom manastiru mnoga imanja, pa ga otpusti s mirom.
Prepodobni požive mnogo godina u svome manastiru u velikoj smirenosti, dodajući trud na trud, pa s mirom otide ka Gospodu, koga iz mlada zavole.[12]
 
ŽITIJE PREPODOBNE MATERE NAŠE
ANE,
koja se podvizavala pod muškim imenom
JEFIMIJAN
 
PREPODOBNA Ana rodi se u Vizantiji;[13] otac joj beše blagočestivi đakon Vlahernske crkve Presvete Bogorodice, Ostavši rano bez roditelja, nju siroče odgaji njena baba. Kada Ana odraste, baba se postara i udade je, premda Ana to želela nije. U to vreme sa gore Olimpa[14] dođe rođak njenoga oca monah, vrlo veliki isposnik i prozorljivac, kome Lav Ikonoborac[15] beše odrezao jezik, ali bez obzira na to ovaj govoraše slobodno i bez smetnje. A kad ugleda svoju rođaku Anu, on zažali što je udata i reče:
Zašto ste udali Anu koja je određena za isposničke podvige i trudove? – I rekavši to on je blagoslovi, i otputova.
Posle nešto godina skonča bezakoni car Lav, i na carski presto stupiše pravoslavni i blagočestivi carevi Konstantin i Irina.[16] Oni poželeše da vide spomenutog podvižnika s Olimpa, da bi od njega dobili blagoslov i potrebne savete.[17] Za vreme ovog boravka svog u Carigradu on se ponovo vide sa svojom rođakom Anom, i reče joj: Budi hrabra i junačna, čedo, jer su mnoge nevolje pravednima; znaj i to, da će muž tvoj umreti skoro, ali pošto budeš rodila dete.
Proročanstvo prepodobnoga se ispuni: Ana rodi dete, i dok ono beše još vrlo malo muž njen zanemože. U to vreme Ana beše na putu da rodi i drugo dete. No nakon šest meseci od začeća drugog deteta umre joj muž. Oplakavši muža i sahranivši ga, Ana dade prvo dete svoje, koje već beše odojila, jednom rođaku svom, da se stara o njemu; a sama se predade velikim tajnim podvizima, i moljaše se po raznim crkvama. Provodeći takav život ona rodi drugo dete. U to vreme dođe opet u Carigrad onaj prozorljivi Olimpijski podvižnik. Videvši ga Ana pripade k nogama njegovim i zamoli za blagoslov. Starac je blagoslovi, i reče joj: Jačaj u Gospodu! – Zatim je upita: A gde ti je dete? – Ana odgovori: Jedno je kod brata tvog i u Bogu dobrotvora mog, a drugo je kod mene. – Rekavši to, Ana stade jecati i žaliti se na tegobe svoga života. – I s gorkim plačem govoraše mu: Pomoli se, česni oče, za decu moju. – Na to starac reče: Njima nisu potrebne molitve. – Ove reči teško padoše Ani, i ona uzdahnuvši iz dna duše reče: O, teško meni grepšici, šta li se sve ima desiti sa mnom? – Starac joj reče: He rekoh li ti ranije, čedo, da su mnoge nevolje pravednima. Treba biti hrabar i trpeti, jer ako ne pretrpimo nevolje i iskušenja, ne možemo se spasti. Tako je ugodno Bogu. – Ana onda upita: Da li bi, gospodaru moj, bilo ugodno Gospodu Hristu da dečicu moju malu uzme u nebeski život? – Starac odgovori: Dobro si rekla, čedo; Gospod će ih zaista brzo uzeti k sebi.
Tada Ana, zablagodarivši Bogu kako valja, pripade k nogama svetoga starca, dobi od njega molitvu i blagoslov, i ode od njega umirena. Ubrzo zatim ispuni se predskazanje Olimpijskog starca: oba deteta Anina otidoše ka Gospodu; i Ana pro li mnogo suza za njima. Onda sve imanje svoje razdade sirotinji, i obilažaše crkve moleći se usrdno, pripaljujući kandila pred svetim ikonama i celivajući ih. Najzad srevši jednog dobrog monaha – starca sa Olimpa, ona na jednom skrivenom mestu primi od njega monaški postrig i postade monahinja, ali obuče na se mušku monašku odeću, i krišom da niko ne zna ode na Olimp. Stigavši tamo do jednog opštežićnog manastira, ona stade moliti vratara da je pusti do igumana. Vratar obavesti igumana, i ovaj je pozva k sebi. Ana se baci pred noge njegove i zamoli ga za uobičajeni blagoslov. Pošto je blagoslovi, iguman je podiže i upita: Zašto si došao k nama, brate? (iguman je držao da pred sobom ima evnuha); i kako ti je ime? – Ana odgovori: Došao sam ovde, sveti oče, zbog mnoštva grehova mojih, da u molitvenom podvižničkom tihovanju i čistoti provedem ostalo vreme života svoga, eda bih i ja posve nedostojan našao milost u Boga na dan suda. Ime mi je Jefimijan, a bejah evnuh na carskom dvoru. – Iguman joj reče: Čedo, ako ti stvarno imaš takvu misao u srcu svom i želiš spasenje duši svojoj, onda begaj od govorljivosti i strasti, jer je priroda evnuha sklona strasnim pomislima.
Rekavši to starac satvori uobičajenu molitvu i pričisli Anu bratiji opštežića. Od tada blažena Ana se stade usrdno podvizavati u svima vrlinama, naročito u smirenosti, i toliko mnogo napredovaše, da postade obrazac i primer svake vrline za sve monahe u opštežiću.
Međutim služitelj prepodobne Ane, koga ona beše ostavila da konačno uredi njene domaće poslove, pošto to uradi, krete da pronađe svoju gospođu. I srevši onoga monaha što postriže blaženu Anu, on ga stade raspitivati da li zna gde se nalazi njegova gospođa, koja ostavi sve zemaljsko i ište nebesko. Monah odgovori: Što mi je poznato o njoj, neću sakriti: ona od mene primi monaški postrig, i obuče se u muško monaško odelo; ali gde se sada nalazi, ne znam. Međutim načuo sam da je primljena u bratstvo jednog od Olimpijskih manastira. Stoga hajdmo zajedno do tog manastira da se raspitamo za tvoju gospođu.
Došavši do tog manastira, oni raspitaše vratara, i saznadoše od njega da se prepodobna nalazi tu, u manastiru. I zamoliše ga da joj javi da je oni traže. Kada prepodobna ču, ona izađe k njima. Tada monah što je postriže, ukazujući na njenog služitelja, reče joj: Evo vernog sluge tvog koji je mnogo propatio tražeći te. Nego ako hoćeš, hajdmo u naš manastir. – Prepodobna čuvši to, ode k igumanu i zamoli od njega blagoslov i od ostale bratije, i dobivši blagoslov, ona ode u drugi manastir sa monahom i svojim slugom. Tu se ona dugo vreme neumorno truđaše i podvizavaše. I Bog je udostoji dara čudotvorstva. I sveta podvižnica činjaše bezbrojna čudesa. Glas o njenim čudesima raznese se na sve strane, i mnogi svetovnjaci Dolažahu u manastir da postanu monasi, ali manastir beše teskoban da primi tolike želatelje. Zato iguman manastira, podstaknut Bogom, obavesti pismom tadašnjeg patrijarha Carigradskog, svetog Tarasija,[18] o čudesima monaha Jeftimijana, javljajući mu da ta čudesa privlače u manastir ogromno mnoštvo ljudi koji hoće da se monaše i da monahuju u manastiru, ali manastir je mali i teskoban da ih smesti. Patrijarh oseti božansku nameru igumanovu, i podari mu prostrano mesto sa naređenjem da na njemu podigne veliki i prostran manastir. Takav manastir bi ubrzo iz temelja podignut. Blažena se Ana nastani u njemu i produži svoje bogougodne podvige na spasenje mnogih. A slava njena brujaše sve više i više. Ali i u toj slavi blaženu Anu ne mimoiđoše nevolje. Nju snađe velika nevolja od jednog po izgledu monaha, ali po delima prijatelja zluradog đavola. On obljubi jednu devojku, a razglasi da je taj greh učinio Jeftimijan. Sveta Ana mirno podnošaše ovu klevetu, niušta je ne smatrajući. No u odbranu svete Ane stupi jedna bogoljubiva žena. Čuvši za gadnu klevetu besramnog monaha, ona mu reče: Pazi, brate, da se ovaj evnuh koga ti klevetaš ne pokaže sveta devstvenica, i ti nastradaš za grehe svoje, jer si dostojan ognja paklenoga što sramotiš ovu nevinu bestrasnicu.
No pokvareni monah i dalje klevetaše prepodobnu Anu, dok se, po volji Božjoj, ne obelodani, da se pod vidom monaha Jevtimijana podvizava blažena žena. A nesrećni klevetnik – monah, otišavši u svoj zavičaj bi osuđen na smrt i obešen za ubistvo koje je bio izvršio pre no što je postao monah.
Sveta pak Ana, ne želeći da tajna njena bude poznata mnogima, pobeže odatle sa dva monaha, Evstatijem i Neofitom, u jednu pustinju. Našavši tamo jednu zapuštenu crkvu, ona se nastani tu sa ova dva monaha. Odatle blažena Ana pređe u krajeve Isagmatske,[19] gde se ona i nadalje revnosno podvizavaše, dajući svima isceljenje i čineći čudesa, dok je Gospod ne pozva u nebeske obitelji. Tako, provevši život sveto i bogougodno, ona otide k Bogu, koga iz mladosti zavole.[20]
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
MELITINE
 
SBETA Melitina, pošto beše hrišćanka, bi izvedena pred oblasnog kneza. Najpre je tukoše po licu; zatim je potpuno skidoše nagu, i tako ismevana radi Hrista ona stajaše kao pobednica usred sudnice mnogo časova. Tako stojeći naga, ona se naruga knezu i svima idolima njegovim, jer blažena mučenica beščešće koje primaše radi Hrista, smatraše za čast. Zatim bi stavljena na raznovrsne muke, ali blagodaću Božjom ostade nepovređena. Najzad bi izbodena mačevima, i tako predade dušu svoju u ruke Božije.
 
SPOMEH SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
TIMOTEJA ESFIGMENSKOG
 
SVETI prepodobnomučenik Timotej beše seljanin iz sela Kisani, u Trakiji. Prvo njegovo ime, koje on dobi na svetom krštenju, beše Trandafil. Kada postade zreo čovek on stupi u brak, i u braku dobi dve kćeri. Bogougodan i miran život ove srećne porodice izazva zavist u zlobnog vraga i on skroji plan da razori ovaj složni brak. U tom cilju on zapali sladostrašćem srce jednog muslimana prema Trandafilovoj ženi, te je ovaj nasilu ote od Trandafila, prevede je u muslimansku veru, i smesti u svoj harem.
Skrhan bolom zbog pogibli svoje žene, lišene večnih blaga, dobri Trandafil se stade usrdno moliti svevišnjem Tvorcu, da poginulu dušu obrati k svetlosti doznanja istine. U isto vreme Trandafil se bojaše za svoje kćeri da i njih ne snađe što i njihovu majku, pa ih zato smesti kod svojih srodnika. Tuga za voljenom ženom pritiskivaše jadnog Trandafila, i on se reši da svoju ženu na svaki način iščupa iz ruku vraga. Zato on, pored usrdne molitve Gospodu, stade preko drugih tajno savetovati svoju ženu da napusti muslimansku veru, jer joj za otpadništvo od pravoslavne vere predstoje večne muke. Svesrdne molitve Trandafilove biše uslišene Bogom, i On stavi u srce otpadnice misao blagu, te ona uskoro oseti odvratnost prema muslimanskoj veri, pokaja se za svoj pad i reši da se vrati hrišćanskoj veri. Ali znajući da je njoj samoj vrlo teško da se iščupa iz kandži otmičara, ona predloži Trandafilu da on pritvorno primi muslimansku veru, pa da onda nju preko suda traži od otmičara, jer joj je nemoguće da se ona na drugi način oslobodi iz harema. A kada ona bude oslobođena, oni su onda dužni ostaviti svet i otići: on u Svetu Goru, i tamo se zamonašiti i moliti Boga i iskati oproštaj za svoj nevoljni pad; a ona u ženski manastir, gde će, kao i on, pokajanjem vidati svoje rane.
Čuvši ovakav predlog svoje žene, Trandafil se reši da radi njenog spasenja od pogibli ispuni želju njenu, ugledajući se u tome na svetog apostola Pavla, koji je radi spasenja braće sam želeo biti odlučen od Hrista. I on, položivši nadu na Boga, ode u sudnicu, i tamo izjavi svoju želju da primi muslimansku veru, ali pod uslovom da mu bude vraćena njegova žena. Želja Trandafilova bi odmah ispunjena: Trandafila prevedoše u muslimansku veru, i posle izvršenog obrezanja nad njim, vratiše mu ženu.
Dobivši ženu, Trandafil se pravljaše kako tobož drži muhamedanski zakon, a ustvari on i njegova žena tajno ispovedahu hrišćansku veru i ispunjavahu sve crkvene trebe. No iako to oni dobro krijahu, ipak su ih Turci podozrevali i stali ih budno uhoditi. Trandafilu postade jasno da im je nemoguće nadalje ostati u muslimanskoj sredini, zato svoje kćeri poveri rođacima, pa oprostivši se s njima, on tajno sa ženom otputova u grad Enos; a odatle u Kidoniju gde svoju ženu ostavi u ženskom manastiru, a sam pođe U Svetu Goru Atonsku.
Po dolasku u Svetu Goru Trandafil stupi u bratstvo Lavre prepodobnog Atanasija. Tu se on s revnošću podvizavaše u monaškim podvizima, I tajno prolivaše gorke suze, proseći milosrdnog Gospoda da mu oprosti nevoljni greh. Iguman, videći njegovu revnost U upražnjavanju vrlina, postriže ga u monaštvo sa imenom Timotej. Primivši angelski lik, Timotej prilagaše trud trudu, i U lavrskom bratstvu beše kao anđeo. ukrašavajući sebe nezlobivošću i dubokom smirenošću. Nalagana mu poslušanja on vršaše sa osobitim usrđem. I tako provede on u Lavri oko sedam godina, idući iz sile u silu.
U to vreme dopre do Lavre vest, da je u Smirni sveti prepodobnomučenik Agatangel Esfigmenski blagopolučno završio mučenički podvig i da su se njegovom junačkom trpljenju divili čak i sami Turci. Ta vest, kao i to da je on za svoje odrečenje od Hrista prolio svoju krv i njome sprao sa sebe mrlju koju mu beše naneo svezlobni vrag, silno podejstvova na Timoteja. Njemu postade jasno: da je i on dužan, poput svetog Agatangela, da za svoje odrečenje od Hrista ispovedi pred muslimanima Hrista kao istinitog Boga i primi mučeničku smrt.
Ova misao o mučeništvu stade ga progoniti na svakom koraku. Ali, ne ispitavši svoje moći i bez saveta iskusnih staraca i naročite pripreme, on se ne rešavaše da privede u delo svoju nameru. Zato on s blagoslovom lavrskog igumana pređe u Esfigmensku obitelj. Tamo on poveri sebe rukovodstvu onog istog igumana koji je zajedno sa starcem Germanom učestvovao u pripremanju svetog Agatangela na stradalački podvig. Tu Timotej uskoro bi postrižen u veliki angelski lik, i pod rukovodstvom igumana poče spremati sebe na primanje muka za ime Gospoda Isusa Hrista.
Imajući svakodnevno pred svojim očima svete mošti novog prepodobnomučenika Agatangela, Timotej sa mnogo pobožnog strahopoštovanja i skrušenog usrđa moljaše svetog mučenika, da mu u svedarežljivog Gospoda izmoli blagodati: da postrada za sveto ime Njegovo. Očigledno sveti Agatangel s ljubavlju primi Timotejeve molitve, jer se Timotejevo srce toliko razgore ljubavlju ka Gospodu Hristu, da on sagorevaše od želje da što pre postrada za sladčajšega Isusa. Zato on i izloži svoju nameru igumanu, moleći ga da mu da blagoslov na mučenički podvig. Ali iguman, želeći da ispita Timoteja, i kao ne obraćajući pažnju na njegovu molbu, odbi da mu da blagoslov. No to ni najmanje ne zbuni Timoteja koji, po svojoj dubokoj smernosti i bezpogovornoj poslušnosti, primi reči igumana kao da dolaze od samoga Gospoda. I prođe dosta vremena, a Timotej bivaše sve jači u svojoj nameri, i često spominjaše i moljaše za blagoslov da ide na stradalački podvig.
Kada opitni rukovodilac, iguman, steče uverenje da je namera Timotejeva čvrsta i neizmenljiva, on pristade, dade svoj blagoslov Timoteju, i posla ga sa pismom u eparhiju Miriofigsku na obalama Propontide k jeromonahu Germanu, bivšem saputniku svetog Agatangela, koji se u to vreme crkvenim poslom nalazio u tim mestima, moleći ga da Timoteja pripremi na stradalački podvig.
Rastajući se sa igumanom, Timotej ga zamoli za blagoslov da svrati i oprosti se sa svojim kćerima, pošto je mesto u kome one žive na putu za Propontidu. Iguman to odbi, i naredi mu da najpre bude u starca Germana, i da radi ono što mu on bude savetovao. Dostojni učenik ispuni u potpunosti naređenje svoga nastavnika: prolazeći kroz selo u kome življahu njegove kćeri, Timotej od tuge zaplaka. Pri izlasku pak iz sela Timotej se srete sa jednim svojim poznanikom seljaninom, i ovaj ga zamoli da svrati kod njega. Timotej to odbi, pošto nema vremena. Međutim taj seljanin ode k Timotejevim kćerima i kaza im da je video njihovog oca, koji je prošao kroz selo i otišao dalje. Kćeri odmah potrčaše za ocem. A Timotej, osvrnuvši se i videvši decu svoju gde za njim trče, sam stade trkom bežati od njih. Tako, ni njihove molbe, ni njihove suze, ne mogahu zaustaviti revnosnog poslušnika, koji bežaše od njih sve dok se one ne vratiše natrag u selo. Na taj način Timotej radi poslušnosti prenebreže roditeljsku ljubav.
Stigavši u Propontidu, Timotej pronaće starca Germana i predade mu pismo Esfigmenskog igumana. Pročitavši pismo, German s radošću i bratskom ljubavlju primi Timoteja, kao budućeg mučenika, i primi ga za svog gosta. Pripremajući Timoteja na mučenički podvig, German se radovaše u duši što ga Gospod udostoji da spremi još jednog mučenika za ispovedanje svetog imena Njegovog. I videći Timotejevu nepokolebljivu nameru, on ga kroz nekoliko dana blagoslovi na mučenički podvig. Pri tome nađe se i sledbenik Timoteju jeromonah Jevtimije, koji, videći junačku odlučnost Timotejevu, i sam se raspali revnošću i izjavi želju da zajedno sa njim postrada sa Hrista i primi mučeničku smrt.
German proslavi Boga zbog ove nove žrtve, ukrepi obojicu poukama i naredi im da se preodenu u svetovnu odeću i da idu u selo Kisani, i da se tamo nađu sa hrišćanima koji su prešli u muslimansku veru i da pokušaju vratiti ih u hrišćansku veru. Saslušavši naređenje, Timotej zamoli starca da mu dozvoli da se oprosti sa svojim ćerkama. Ali starac, predviđajući da od sastanka može biti duhovne štete, ne dopusti to Timoteju i blago mu reče: Čedo, ne okreći se natrag, nego s blagodaću Božjom idi na mučenje, u čemu neka ti pomogne i neka te ukrepi Spasitelj sveta! Što se pak tiče tvojih kćeri, evo dajem ti reč, da ću ih ja sam posetiti po završetku mučeničkog podviga tvog.
Timotej, koji ljubav prema Gospodu Hristu stavljaše iznad svega, sa bolom uguši u sebi osećanje roditeljske ljubavi, i pristade da postupi po savetu Germana. I tako, snabdeveni blagoslovom i molitvom, Jevtimije i Timotej otputovaše u Kisani, gde svratiše u kuću jednome bivšem hrišćaninu, Timotejevom poznaniku, a sada otpadniku. Posle uobičajenog pozdrava, Timotej poče savetovati otpadniku da se vrati Hristu; pri tome mu ukazivaše na večne muke koje očekuju otpadnike od Hrista. No tvrdoglavi otpadnik, umesto da zahvali za dobre savete, ode i optuži ih sudiji, koji naredi da ih odmah dovedu u sudnicu.
Došavši u sudnicu i predstavši sudiji, mučenici neustrašivo ispovediše da su hrišćani, i izobličiše zabludu i laž muhamedanske vere. Slušajući hulu na svoju veru, sudija se razjari, pa naredi slugama da čvrsto svežu mučenicima ruke natraške, i tako ih uputi u Adrijanopolj, smatrajući da on nije nadležan da im sudi. Pri tome sluge pokazaše zversko usrđe: oni Timoteju tako čvrsto stegoše ruke, da mu se plećke gotovo sastaviše. Drugoga dana stradalci Hristovi stigoše u Ddrijanopolj. Tu oni doznadoše ovo: dan ranije dva podvižnika Hristova, jeromonah Nikolaj i monah Varnava, junački ispovediše Hristovu veru; posle kratkog savetovanja sudije ih vrgoše u razne tamnice, zabiše im noge u klade, i narediše da im u toku mesec dana udaraju po stopalima batine, dodajući svaki dan po dve batine, počevši sa 38 batina. Ova vest ukrepi Jevtimija i Timoteja, i oni s radošću očekivahu mučenja za Gospoda Hrista.
Kada mučenici Jevtimije i Timotej biše dovedeni u sudnicu, sudije im najpre savetovaše da se odreknu hrišćanske vere. No videći njihovu nepokolebljivost oni donesoše ovakvu odluku: jeromonaha Jevtimija zaključati u tamnicu i biti ga po tabanima kao Nikolaja i Varnavu, a Timoteja ostaviti bez kazne s tim, da se u roku mesec dana vrati u muslimansku veru; ne bude li to učinio, da se preda smrtnoj kazni.
Nakon dva dana doputova u Adrijanopolj Timotejev starac, German, On preko tajnog poslanika svog svetim mučenicima u tamnici, saznade da oni žele da se pričeste svetim Tajnama Hristovim. On odmah pođe u crkvu, uze tri parčeta nafore i posla po istom hrišćaninu svetim mučenicima u tamnici. Sutradan starac German, doznavši da u istu tamnicu, gde leže Jevtimije i Timotej, šalju i one koji nisu platili danak, zamoli jednoga hrišćanina da ide skupljaču danka i dostavi ga da nije platio danak. Skupljač danka pronađe Germana u gostionici gde je bio odseo, i potraži od njega da pokaže potvrdu o plaćenom danku. German izjavi da potvrde nema, jer još nije platio danak. Skupljač danka odmah uputi Germana u tamnicu. Kada učenici ugledaše u tamnici svoga učitelja, oni od uzbuđenja i radosti zaplakaše i suzama radosnicama lica svoja zališe. I svi sa radošću i suzama jedan drugoga celivahu. Svu noć tu oni provedoše u bdenju i molitvi, i mračna se tamnida pretvori u crkvu. Po završetku bdenija mučenici se Hristovi ispovediše kod svoga starca, pa se onda pričestiše svetim Hristovim Tajnama. A kada se razdani, blagočestivi hrišćani otkupiše Germana, i on bi pušten na slobodu.
Na posramljenje neprijatelja hrišćanskih, Gospod činjaše očigledno čudo: jer dok ispovednike svaki dan nemilosrdno batinahu po tabanima, oni se glasno radovahu i blagodarahu Gospoda za batine; dok dželati posle svakog batinanja malaksavahu, i od jeda škrgutahu zubima.
Najzad nastupi dan u koji promisao Božji pozva k sebi svetog mučenika Timoteja. Toga dana njega sudije pozvaše u sudnicu, i nagovorahu ga milom i silom da se vrati u muslimansku veru. Ali pošto on to odlučno odbi, oni donesoše presudu: da mu se glava odrubi i zajedno sa telom baci u reku. To i bi učinjeno 20. oktobra 1820. godine.
Međutim starac German mnogo tugovaše što neprijatelji Crkve Hristove lišiše hrišćane utehe i radosti: da imaju svete mošti stradalca Hristovot Timoteja. No da bi makar dobio okrvavljenu odeću svetog mučenika Hristovog, on dade dželatima veliku sumu novaca, te dobi od njih mučenikovu odeću. Sa tom dragocenošću on krenu u Svetu Goru. Prolazeći pak kroz selo gde življahu kćeri svetog Timoteja, on svrnu k njima i saopšti im radosnu vest o mučeničkoj končini njihovog oca, i dade im jedan deo od svetiteljeve odeće. A kad stiže u Svetu Goru, bratija Esfigmenske obitelji sretoše sa litijom odeću svetog prepodobnomučenika Timoteja, svečano je unesoše u crkvu i položiše u kovčegu sa odećom svetog mučenika Agatangela.
Posle posečenja svetog Timoteja, ispovednike Hristove; Jevtimija,[21] Nikolaja i Varnavu, pustiše iz tamnice i sa porugom proteraše iz grada.
Molitvama svetog prepodobnomučenika Timoteja, Hriste Bože, udostoj i nas dobiti večnu slavu na nebesima. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
SAVE STRATILATA
 
OVAJ sveti mučenik postrada proboden i s desne i s leve strane kopljem.[22]
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ATANASIJA
 
RODOM iz Sparte Atalijske; postradao za Hrista od Turaka u gradu Muntanu 1653. godile. Kanon mu napisao Meletije Sirigos, patrijarh.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sr. Ps. 112, 9; 91, 11.
  2. Tenije, blizu Lampsaka, znatnog grada Mizije, severozapadne oblasti Male Azije.
  3. Sr. Ps. 90, 13.
  4. Verovatno jedan od učenika prepodobnog Avramija.
  5. Ona se nalazila u gradu Asu, blizu Lampsaka.
  6. Prepodobni se prestavio oko 360 godine.
  7. Ovde se podrazumeva stari Rostov, koji se nazivao Velikim Rostovom.
  8. Neznabožački bog drevnih ruskih Slovena Veles, ili Volos, smatran je zaštitnikom stoke.
  9. Na pet kilometara od grada Rostova.
  10. Od toga vremena pa sve do danas postoji na tom mestu hram svetog Jovana Bogoslova.
  11. Bogojavljenski manastir, osnovan prepodobnim Avramijem, postoji i danas.
  12. Prepodobni Avramije sahranjen u svom manastiru. Svete mošti njegove počivaju u srebrnom kivotu u glavnom hramu Bogojavljenja Gospodnjeg.
  13. Tako se prvobitno nazivao Carigrad.
  14. Ta se gora nalazila u Maloj Aziji, na granici Frigije i Viginije. Na njoj je bilo mnogo manastira.
  15. Reč je o vizantijskom caru Lavu IV Hazaru, koji je carovao od775-780. godine.
  16. Car Konstantin VI Porfirorodni carovao od 780-797. g. Carica Irina, njegova majka, za maloletstva sina upravljala državom, a potom od 797. do 802. carovala sama.
  17. To je bilo u vreme većanja Vaseljenskog sabora 787. godine o ikonama. Podvižnik je svakako bio pozvan na saborska većanja.
  18. Sveti Tarasije bio Carigradski patrijarh od 784. do 806. godine.
  19. U Carigradu, nedaleko od Julijanskog pristaništa.
  20. Sveta Ana prestavila se 826. godine.
  21. On mirno skončao u Svetoj Gori, u manastiru Pantokratora, 1852. godine.
  22. Ovog Sv. Savu Stratilata treba razlikovati od druge istoimene dvojice koji se spominju 15. i 24. aprila.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *