NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
2. OKTOBAR
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANDREJA,
Hrista radi jurodivog
 
Za carovanja Lava Mudrog,[1] sina cara Vasilija Makedonca, neki velikaš Teognost kupi mnogo roblja. Među robljem se nalažaše i ovaj Andrej, Slovenin po poreklu. Andrej beše krasan mladić telom i dušom. Teognost ga zavole više nego druge robove, i odredi ga za svog najpoverljivijeg slugu. I dade ga u školu da se uči svetim knjigama. Bistar i vredan, Andrej brzo izuči Sveto Pismo, i pokaza se tako pismen i mudar, da ga gospodar njegov uze za svog pisara. Dobre duše, Andrej beše mio svima: voljahu ga i gospodar i sve sluge njegove. Pobožan, Andrej se usrdno Bogu moljaše, i s ljubavlju crkvene službe pohađaše, i svete knjige čitaše. Naročito je voleo čitati žitija svetih Otaca i mučeništva svetih Mučenika. I srce mu se zapali željom i ljubavlju da se ugleda na njih i da ih podražava.
 
POČECI PODVIZAVANJA PREPODOBNOG ANDREJA
 
Jedne noći kada Andrej stajaše na molitvi, prepredeni neprijatelj naš đavo, pun zlobe stade silno lupati na vrata njegove sobe. Andrej se prepade od straha, ostavi molitvu, leže u postelju i dobro se pokri. Videvši to, Satana se obradova i reče jednome đavolu: Vidiš li ovog žutokljunca, čak se i on naoružava protiv nas! – Rekavši to, Satana iščeze. A blaženi Andrej od straha tvrdo zaspa. I u snu imade ovakvo viđenje: vide sebe gde stoji na nekom ogromnom gledalištu: na jednoj strani gledališta stajaše mnoštvo svetih ljudi u belim haljinama, a na drugoj neizbrojno mnoštvo crnih demona. Između njih se vodila neka prepirka i borba. Demoni su imali u svojoj sredini jednog crnog ispolina i razmetljivo predlagali suprotnoj strani da iz svoje sredine pošalje borca da se pobije sa njihovim junakom, starešinom njihovog neizbrojnog legiona. Andrej je stajao i pažljivo motrio ko će istupiti u borbu sa ovim strašnim protivnikom. Utom on ugleda predivnog mladića gde se spusti s neba i u ruci drži tri venca: jedan ukrašen čistim zlatom i dragim kamenjem, drugi – divnim biserjem, treći – sav ispleten od neuvenljivog raznovrsnog cveća iz raja Božjeg. Ovi venci behu tako čudesno lepi, da to um ljudski shvatiti ne može, niti jezik ljudski opisati. Gledajući vence Andrej razmišljaše na koji bi način mogao dobiti bar jedan od njih. I pristupivši divnome mladiću reče mu: Tako ti Hrista, kaži mi, da li prodaješ te vence? Iako ih sam kupiti ne mogu, molim te pričekaj malo dok otidem i obavestim moga gospodara, on će ti platiti te vence koliko hoćeš. – A mladić, osmehujući se, reče mu: Veruj mi, dragi moj, makar mi doneo zlato celoga sveta, ja ni jedan cvetić iz ovih venaca ne bih dao ni tebi, ni kome drugome, jer su ovi venci iz nebeskih riznica Hristovih a ne iz ovog tašteg sveta, i njima se uvenčavaju oni koji pobeđuju one crne demone. Stoga, ako hoćeš da dobiješ ne samo jedan nego sva tri venca, ti stupi u borbu sa onim crnim džinom, pa ako ga pobediš, dobićeš od mene vence koje vidiš, i još mnoge druge koje ti srce uzaželi. – Čuvši to, blaženi Andrej se osmeli i reče mladiću: Veruj mi, gospodine, ja ću učiniti po reči tvojoj, i samo me nauči kako da se borim sa crnim džinom. – Mladić mu reče: Znaj ovo: demoni su strašni i grozni, ali su nemoćni i slabi. Stoga se ne boj njegovog ogromnog rasta i strašnog izgleda: on je besilan i truo kao sasušena trava. – Okrepivši Andreja ovim rečima, predivni mladić ga stade učiti kako da se bori sa demonom. Najzad mu šapnu na uvo: Kada te demon dohvati i počne se boriti s tobom, ti se nemoj uplašiti, nego poleti na njega krstoliko, raširenih ruku, uhvati se u koštac, pa ćeš videti pomoć Božiju. – Blaženi Andrej odmah krenu prema crnom džinu i gromko kliknu: Hodi crni ništavko i nevaljalče, da se borimo! – Crni demon brzo iziđe, strahovito preteći i besno urlajući, pa dohvati Andreja i prevrtaše ga čas na jednu čas na drugu stranu. Demoni stadoše od radosti pljeskati, a svetoliki belorizci kao da pobledeše bojeći se da crni džin ne tresne Andreja o zemlju. Otrgnuvši se jednoga trenutka, Andrej krstoliko polete na crnoga džina, dohvati ga i tresnu o zemlju, tako da ovaj ostade bezdahan ležeći na zemlji. Belorizci se silno obradovaše tome, pa podigavši Andreja na svoje ruke celivahu ga slaveći pobedu nad crnim džinom. Demoni pak sa velikim stidom dadoše se u bekstvo. A predivni mladić onaj predade Andreju vence, i zagrlivši ga reče mu: Od sada si naš prijatelj i brat; idi na podvig vrline: budi nag i jurodiv – σαλός – Mene radi,[2] pa ću te učiniti zajedničarem mnogah blaga u mome Carstvu.
Čuvši to od onog prekrasnog mladića, blaženi Andrej se probudi od sna i divljaše se neobičnom snoviđenju. I od toga časa on postade lud Hrista radi. I naredne noći ustavši u ponoći on se pomoli Bogu, uze nož i ode na bunar, iscepa na sebi odelo i iseče nožem, praveći se lud. Rano zorom kuvar ode na bunar za vodu, i videvši Andreja u onakvom stanju, ode i obavesti gospodara svoga. Gospodar Teognost odmah pohita na bunar i zateče Andreja gde sam sa sobom razgovara, i govori neke nerazumne reči. To ga veoma ožalosti. I držeći da je Andrej postao besomučan, on ga sputa u lance i posla u crkvu svete Anastasije Uzorešitelnice, da mu se čitaju molitve. No tamo se Andrej danju pravio lud, a noću se molio Bogu i svetoj Anastasiji. I razmišljaše Andrej u srcu svom, da li je njegov pothvat prijatan Bogu ili ne. I veoma željaše da to sazna; i moljaše svetu mučenicu Anastasiju da mu to otkrije. I gle, njemu bi ovo viđenje: dođoše tamo pet svetlih žena i sa njima jedan starac sav blistav; oni obilažahu bolesnike i isceljivahu; priđoše i Andreju, i starac upita najsvetliju ženu: Gospođo Anastasija, zašto ne isceliš i njega? – Ona mu odgovori: Učitelju, njega isceli Onaj koji mu reče: „Budi jurodiv Mene radi, pa ću te učiniti zajedničarem mnogih blaga u mome Carstvu“. Njemu nije potrebno drugo isceljenje, jer on izuči nauku koja ga neće napustiti do poslednjeg daha njegovog; i on će postati Hristu izabrani, sveti sasud, mio u Duhu. – Rekavši to, oni uđoše u crkvu radi molitve, i ne iziđoše otuda, iako je Andrej motrio sve dok nije klepalo za jutrenje.
Po ovom viđenju blaženi Andrej razumede da je njegov podvig ugodan Bogu, i uznese blagodarnost Bogu i svetoj mučenici Anastasiji koja mu tako brzo priteče u pomoć. I pošto ceo taj dan provede u lancima i ne okusivši ništa, Andrej zađe u noć moleći se Gospodu. I kad bi oko ponoći i on iz sveg srca uznošaše molitve Gospodu, k njemu otvoreno naočigled dođe đavo sa mnoštvom demona: neki od njih držahu sekire u rukama, neki mačeve, neki motke, batine, neki jatagane i kame, neki konopce. Pojavi se i onaj demon džin sa kojim se Andrej borio, i još izdaleka ričući protiv njega, ustremi se na njega sa sekirom u rukama da ga iskasapi. Za njim poleteše i ostali demoni. A blaženi Andrej, podigavši ruke svoje, sa suzama zavapi ka Gospodu, govoreći: „Gospode, nemoj predati zverovima dušu koja slavi Tebe!“ Potom ponovo zavapi: „Sveti apostole i Evanđeliste Jovane Bogoslove, pomozi mi!“ – I odmah zagrme grom, i gle, pojavi se jedan blagoliki starac, lice mu kao sunce, i sa njim vrlo mnogo naroda. Načinivši krsni znak u vazduhu, starac reče svojima: Zatvorite vrata, da nijedan od ovih ne pobegne! – Vrata odmah biše zatvorena, i svi demoni pohvatani. I vikahu demoni između sebe: Proklet čas u koji se sablaznismo! jer Jovan je opasan i mučiće nas strahovito. – Sveti pak Jovan naredi svojim ljudima da sa blaženog Andreja skinu lance. Zatim stade kod vrata na izlazu i reče: Dovedite mi demone po jednog. – Dovedoše prvoga demona i povališe na zemlju Sveti apostol utrostruči lanac i svojim rukama dade demonu sto udaraca. A demon kao čovek zapomagaše: „Smiluj se na mene! smiluj se na mene! smiluj se na mene!“ Posle ovoga povališe drugoga demona, i on isto tako dobi sto udaraca; i tako svi demoni redom biše kažnjeni na isti način. Posmatrajući ovo batinanje demona i njihovo zapomaganje, blaženi Aandrej se smešio, i osećao svim bićem kako je sve to istinski stvarno. Sve batine kojima Gospod podvrže demone behu za njihovu prirodu stvarne, ne prividne. Pošto tako izbi sve demone, sveti apostol Jovan im reče: Idite i pokažite svome ocu, Satani, zadate vam rane, – biće mu prijatno!
Pošto demoni iščezoše, blagoliki starac sveti Jovan Bogoslov priđe sluzi Božjem Andreju, metnu lance na njega, i reče mu: Ti vidiš kako sam ti pohitao u pomoć: jer se veoma staram o tebi, pošto me je Bog odredio da promišljam o tvome spasenju brinući se o onome što je korisno po tebe. Potrpi dakle: uskoro ćeš biti pušten, i moći ćeš se kretati po svojoj volji, kuda ti oči žele. – A ko si ti, gospodine? upita ga Andrej. – Ja sam onaj koji leže na životvorne prsi Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. – Rekavši to on postade kao munja, i nestade ga iz očiju njegovih. A blaženi Andrej proslavi Boga što mu posla u pomoć svog omiljenog učenika, te ga oslobodi zlih i mračnih demona.
Zahvaljujući tako Gospodu i moleći My se, Andrej zaspa, i u snu vide sebe u carskim palatama, a na prestolu u velikoj slavi sedi Car koji pozva Andreja k sebi i upita ga: Želiš li da mi svom dušom služiš, i ja ću te učiniti velikašem u carstvu mom? – Želim, Gospode! odgovori Andrej. – Ako želiš, reče Car, onda primi osećanje carstva mog.[3] – Pri ovim rečima Car mu dade nešto gorko da pojede, i reče mu: „Takav je tesan i mučan put što vodi u život“ (Mt. 7, 14). – Pojevši to, Andrej reče: Ovo je tako gorko, Gospode, da jedući ovo niko ne može služiti Tebi. – Tada Gospod dade Andreju nešto belje od snega i slađe od meda; i kad Andrej pojede, beše mu toliko slatko, da to um ljudski ni zamisliti ne može. I reče mu Car: Takva je hrana u mene za one koji Meni služe i junački do kraja pretrpe. I ti junački izvrši svoj podvig, pa će sve moje biti tvoje, i ja ću te učiniti naslednikom u carstvu mome. – Rekavši mu to, Car ode; a Andrej se probudi od sna, i bi mu jasno da gorka hrana označava trpljenje Gospoda radi u ovom svetu, a slatka – život večni u Carstvu nebeskom.
Posle toga blaženi Andrej ostade pri hramu svete mučenice Anastasije četiri meseca kao bolesnik radi lečenja. I kada sveštenstvo vide da mu zdravlje ne ide na bolje nego na gore, oni ga poslaše natrag njegovom gospodaru Teognostu. Teognost, smatrajući Andreja za neizlečivog umobolnika, skide lance sa njega i pusti na slobodu. Praveći se lud, Andrej stade trčati i igrati po ulicama i trgovima gradskim. I hoćaše po gradu bedan, u ritama, puki siromašak, dobrovoljno se mučeći bez krova nad glavom i ne posedujući ništa od stvari ovoga sveta. Neki ga ismevahu kao ludaka, neki ga odgonjahu od sebe gadeći ga se kao smrdljivog psa, neki ga smatrahu za đavoimanog, dečurlija ga zadirkivahu i bijahu. A blaženi Andrej sve to trpljaše sa potajnom radošću i moljaše se za one koji ga vređaju i zlostavljaju.
Kada bi koji žalostivi siromaholjubac dao Andreju milostinju, on je primao, ali ju je davao drugim prosjacima. I to tako da niko ne zna da on daje milostinju: srdeći se na prosjake i suludo nalećući na njih kao da hoće da ih bije, on im je bacao novac u lice, i prosjaci su ga skupljali. Ponekad on po tri dana nije okušao hleba; ponekad pak gladovao je i po čitavu nedelju, a ako mu neko ne bi pružio parče hleba, onda je on i drugu nedelju provodio bez hrane. Sva odeća njegova sastojala se od jedne poderane rubine, koja je jedva pokrivala njegovu nagotu. Ugledajući se u svemu na svetog Simeona, Hrista radi jurodivog,[4] on je danju trčao po ulicama a noć provodio u molitvi. Živeći u tako ogromnom i mnogoljudnom gradu, on nije imao gde glave skloniti. Prosjaci su ga odgonili od svojih šupa i koliba, a bogataši ga nisu puštali u svoja dvorišta. Kada mu je bilo potrebno da odspava i malo odmori svoje izmučeno telo, on je odlazio na đubrišta, među pse, i tamo nalazio sebi odmorište. No često puta i psi nisu pripuštali k sebi slugu Božjeg: ujedali ga, ili sami bežali od njega. Nikada on nije zaspao pod krovom već svagda na mrazu ili žegi, valjajući se na smetlištu i blatu, gažen od ljudi i životinja. Kada bi noć proveo među psima, on je ujutru govorio sebi: Eto, ništavni Andreja, kao pas proveo si noć sa sličnim sebi psima; trudi se i muči da pobegneš, jer se smrt približuje. He varaj se, u času onom nema ti ko pomoći: jer svaki čovek u času odlaska iz tela poneće sa sobom trud dela svojih. Zato, trči neumorno, nipodaštavan od ovoga sveta, da bi te hvalom i slavom nagradio Nebeski Car naš, Gospod Isus Hristos. – Govoreći sebi tako, on se stalno sezao za onim što je napred, i trčao k daru gornjega zvanja u Hristu Isusu (sr. Flb. 3, 13-14), imajući u srcu neprekidnu i bogougodnu molitvu. Zbog svih tih hristočežnjivih podviga, u njega se bogato useli blagodat Svetoga Duha, i on dobi dar prozorljivosti, te stade pronicati u pomisli ljudske i čitati duše ljudske.
 
GROBOKRADICA I PREPODOBNI ANDREJ
 
Jednoga dana u Carigradu umre ćerka jednog visokog carskog velikodostojnika, koja je provela život u devstvenoj čistoti i uzornoj pobožnosti. Umirući, ona ostavi ocu svome zaveštanje da je sahrani na sirotinjskom groblju koje se nalazilo izvan grada na njegovom imanju. Kada ona skonča i njena pratnja krenu ka tom sirotinjskom groblju, jedan grobokradica iđaše za pratnjom, da vidi gde će je sahraniti, da bi naredne noći došao, otkopao grob i ukrao sa mrtve devojke skupocene haljine i ostale dragocenosti. Dogodi se da tuda prolažaše sveti Andrej, obavljajući Hrista radi svoje uobičajene sulude podvige. No primetivši grobokradicu, on duhovnim očima vide njegovu zlu nameru. I želeći da ga odvrati od toga, i da ga spase kazne koja bi ga našla zbog toga, on mu priđe, mrko ga pogleda u lice, i reče: Tako govori Duh Sveti koji sudi onima što kradu odelo onih koji leže u grobovima: nećeš više videti sunca, nećeš više videti dana, nećeš više videti lica čovečijega; zatvoriće se vrata doma tvoga, i nikada se više neće otvoriti; smrknuće ti se dan, i nikada više zabeleti. – Čuvši to, grobokradica ne razumede o čemu govori pravednik, i krenu ne poklanjajući nikakvu pažnju njegovim rečima. A svetac, ponovo pogledavši na njega, reče mu: Lakoumniče, ti odlaziš da ukradeš? Ako to uradiš, tako mi Isusa, nećeš nikada videti sunca. – Razumevši da svetac govori njemu, grobokradica se začudi otkuda ovaj zna njegovu nameru, i podrugljivo reče pravedniku: Ti besomučniče, zacelo po došapnuću demona govoriš o nepoznatom i tajnom. No ja ću namerno otići tamo, da vidim da li će se ispuniti tvoje reči. – Na to svetitelj produži svoj put suludo podskakujući.
Kada pade noć, onaj nesrećnik se dovuče do groba devojčina, odvali kamen od groba, uđe u grob, i skinu sa pokojnice najpre gornju haljinu i sve nakite, koji behu skupoceni. Uradivši to, on htede da se udalji, ali mu neki unutrašnji demonski glas došapnu da sa pokojnice skine i košulju, koja je lepa, i da ostavi nago telo. On to i učini. I taman htede da krene i iziđe iz grobnice, mrtva devojka, po zapovesti Božjoj, podiže svoju desnu ruku i udari grobokradicu po licu, i on tog trenutka oslepi. Preneražen, nesrećni kradljivac se toliko prepade, da mu od neopisanog straha stadoše zubi škljocati, kolena klecati i sve kosti pucati. A mrtva devojka otvori usta svoja i ovako mu zboraše: Bedniče i nesretniče, ti se nisi pobojao Boga, ni svetih Anđela Njegovih, niti si se kao čovek postideo nagote ženskog tela. Trebalo je da se zadovoljiš onim što si najpre uzeo, i da bar košulju ostaviš nagom telu mom. No ti si nemilosrdno i svirepo postupio sa mnom, i hteo si da me načiniš smešnom pred svima svetim devojkama u dan drugog dolaska Gospodnjeg. I evo ja ću sada tako postupiti s tobom, da više nikada ne kradeš, i da saznaš da je živ Bog Isus Hristos, i da postoji sud posle smrti, i nagrada, i kazna. – Rekavši to, devojka ustade, uze svoju košulju, obuče je, zatim odenu i ostale svoje haljine, stavi na sebe svoje nakite, pa leže i reče: Ja mirno ležem i spavam; jer mi Ti, Gospode, daješ bezbednost i pokoj (Ps. 4, 9). – I tako ona usnu s mirom. A onaj nesrećnik jedva imađaše snage da izađe iz grobnice i dohvati se zida grobljanskog. Držeći se zida on s mukom izađe na put i dođe do gradske kapije. Onima pak koji ga pitahu zbog čega je oslepio, on objašnjavaše na sasvim drugi način, a ne kako je stvarno bilo. No docnije on kaza svu istinu o tome jednom prijatelju svom. I od toga vremena on stade prositi milostinju i tako se hraniti. I često je govorio sam sebi: Prokleto budi grlo moje, jer zbog tebe i zbog ugađanja stomaku ja izgubih oči! – A opominjaše se on i svetog Andreja, i divljaše se, jer se ispuni sve što mu on provide i proreče.
 
PRATNJA JEDNOGA VELIKAŠA
 
Jednoga dana, hodeći po gradu i upražnjavajući svoj podvig, sveti Andrej srete pratnju nekog velikaša veoma bogatog. Za kovčegom je išao silan svet sa svećama i kadionicama. Klirici su pevali uobičajene pogrebne pesme, a pokojnikovi srodnici i bližnji plakali i naricali. Videći svojim prozorljivim očima šta se zbiva sa pokojnikom, sveti Andrej se zaustavi i stade posmatrati. I gle, on prosto zaneme od čuda, jer vide ovakav prizor: iza mnogobrojnih ogromnih svećnjaka crkvenih ide mnoštvo crnih demona i strahovito viču: „Teško njemu! teško njemu!“ Neki od njih drže u rukama mehove i rasipaju pepeo na one što su oko mrtvaca; neki pak igraju i smeju se kao bestidne i razvratne bludnice; neki laju kao psi; neki grokću kao svinje, jer im pokojnik služi na radost i veselje; neki kruže oko kovčega i krope mrtvačevo lice smrdljivom vodom; neki lete u vazduhu nad odrom na kome leži mrtvac; iz tela pak njegovog i iz odra bije zagušljivi smrad; neki demoni bacaju pogan na mrtvačevo lice; neki idući za mrtvacem bestidno igraju, pljeskaju rukama, užasno topću nogama, smeju se i rugaju crkvenim pojcima i govore: Nijedan od vas ne video svetlosti, bedni hrišćani! jer nad psom pevate: „so svjatimi upokoj dušu jego = sa svetima upokoj dušu njegovu“, i nazivate slugom Božjim njega koji je činio svako zlo. – Posmatrajući i nadalje ovaj strašni prizor, Andrej ugleda gde jedan od demonskih knezova, sa plamenim očima, držeći u rukama oganj, smolu i sumpor, hita da sažeže telo nesrećnog mrtvaca čim ga ukopaju. A kada se završi obred pogrebenja, sveti Andrej ugleda anđela u obličju divnoga mladića kako ide i gorko pregorko plače. Pomislivši da je ovaj mladić neki bliski rođak pokojnikov, sveti Andrej mu priđe i reče mu: Tako ti Boga neba i zemlje, kaži mi zašto tako gorko plačeš, jer nikada nisam video nikoga da tako gorko plače za pokojnikom kao ti. – Anđeo mu odgovori: Evo zbog čega plačem: ja sam bio određen za čuvara pokojniku, čiju si ti pratnju video. Ali njega uze đavo sebi. To je razlog moga plača i moje ucveljenosti. – Na to mu blaženi reče: Sada znam ko si. Molim te, sveti Anđele, ispričaj mi kakvi behu pokojnikovi gresi, zbog kojih ga đavo uze u svoje ruke. – Anđeo mu odgovori: Pošto si ti izabranik Božji Andrej, i želiš da to saznaš, ja ću ti ispričati ne skrivajući ništa. Vidim ja krasotu tvoje svete duše koja se blista i sija kao čisto zlato; i ugledavši te ja se uteših u svojoj tuzi. Ovaj dakle čovek beše jedan od visokodostojnika carevih. No za života svog on beše strašan grešnik i veoma rđav čovek. Beše on i bludnik i preljubočinac i muželožnik i tvrdica i nemilosrdnik i razmetljivac i gordeljivac i lažov i zlopamtilo i čovekomrzac i mitoprimac i krivokletnik. Svoje jadne sluge morio je glađu i žeđu i batinama i nagotovanjem, ostavljajući ih zimi bez odela i obuće. Štaviše, pobio je mnoge sluge i zakopao ih u štalama svojim. Gadno i strahovito pohotljiv, on je bludočinstvom oskvrnavio oko trista duša. No i njemu dođe kraj, i smrt ga zateče nepokajana i sa premnogim neiskazanim gresima. Dušu mu uzeše demoni, a obesvećeno i oskvrnavljeno telo njegovo, i sam si video, zli dusi podvrgoše strašnom ruglu. Eto, zbog čega ja, sveta i bogoljubiva dušo, tugujem; i u dubokoj tuzi gorko plačem, jer moj štićenik postade sada igračka demona i odvratno obitalište zlosmradija. – Na ove reči Anđela Božjeg svetitelj reče: Molim te, prijatelju, prestani sa plačem: pokojnik je uporno činio zlo, zato je bez pokajanja i umro; što je zaslužio, to je i dobio. Ti pak, plamenoliki, ispunjeni svake vrline, slugo Gospoda Savaota Svedržitelja, naslađivaćeš se dobrima Božjim od sada i vavek.
Posle ovih reči Anđeo uzlete od Andreja na nebo. A prolaznici, pošto behu nedostojni, ne mogahu videti Anđela, i smatrajući da Andrej razgovara sam sa sobom, govorahu jedan drugome: Pogledajte ovog jurodivog kako se zabavlja besmisleno se razgovarajući sa zidom. – Pri tome ga gurahu i odgonjahu, govoreći: Šta ti je, ludo, te razgovaraš sa zidom? – Sveti Andrej se ćutke udalji, i zavukavši se u jedno skriveno mesto u gradu on gorko oplaka propast onog nesrećnog pokojnika, prolivajući potoke suza. A zatim uznese Gospodu tople molitve za njega; naročito se moleći da mu se đavo potpuno ne naruga spalivši mu mrtvo telo u sumporu i smoli. I dok se blaženi tako moljaše, na njega siđe neka božanska svetlost, i postavši izvan sebe – εν εκσταόει γενομενος, on vide sebe u grobnici onog jadnika. I gle: Anđeo Gospodnji siđe kao munja sa ognjenim štapom u ruci, i stade razgoniti nečiste duhove, koji za tili čas pobegoše, te tako ne bi dopušteno da telo pokojnikovo bu de završno porugano spaljivanjem u smoli i sumporu. – Videvši to, sveti Andrej uznese blagodarnost Bogu što mu usliši molitvu. I došavši k sebi od viđenja, on oseni sebe krsnim znakom, i svu noć provede u molitvi
 
PREPODOBNI ANDREJ – OGNJENI STUB
 
Jednom sveti Andrej hođaše po mnogoljudnom trgu blizu spomen-stuba, koji postavi car Konstantin Veliki.[5] A žena neka po imenu Varvara, prosvećena Duhom Svetim, postade izvan sebe – εν εκσταόει εγενετο, i vide blaženog Andreja gde usred mnoštva ljudi hodi kao ognjeni stub, iz koga buktaše plamen na sve strane. Pri tome, neki mu šamare zadavahu, neki ga po vratu udarahu, a neki govorahu: Ovaj čovek je lud, pogubi um svoj. O, neka to ne snađe ni neprijatelje naše! – A demoni u obličju crnaca idući za svetim Andrejem, govorahu: O, da ne da Bog još ovakvog jednog na zemlji! jer niko nije takav tiranin prema nama kao ovaj. Niko tako ne izranjavi i ne popali srca naša kao ovaj podmukli i neumorni nasilnik, jer, ne želeći da se pokori svome gospodaru i tvori njegova dela, on se pravi lud i izigrava ceo svet. – I vide ta žena da demoni označavaju one koji biju svetitelja, i govorahu među sobom: Nama je prijatno što ga ovi nepravedno biju, jer će oni zbog ove krivice njihove, što bez razloga biju ugodnika Božjeg, biti osuđeni u času smrti njihove, kada se budemo prepirali sa anđelima Božjim oko dela njihovih. – Čuvši ovo Duhom Božjim, prepodobni Andrej se kao plamen ustremi na demone, uništi oznake njihove, i osuđujući ih govoraše: Vi ne smete označavati one koji me biju, jer se ja molim Gospodu mome Hristu da im ne upiše u greh to što se sablažnjavaju o mene i biju me. Oni to čine iz neznanja, i zato će dobiti oproštaj.
Kada svetitelj govoraše to, gle, iznenada se otvori nebo kao vrata, i otuda slete nad svetitelja mnoštvo divnih lasta radosno cvrkućući, a usred njih beo kao sneg ogroman golub koji u kljunu svom držaše zlatan maslinov list. I golub čovečijim glasom reče svetitelju: Primi ovaj list koji ti posla iz raja Otac svetlosti, Svedržitelj i Gospod milosti, kao znak svoga blagovolenja prema tebi, jer si milostiv i sažaljiv i čovekoljubiv kao što je i sam On milostiv; i uzvisiće te kroz vrlinsko življenje tvoje, i proslaviće te, jer one koji te biju, muče i vređaju ti praštaš, i milostiv si prema njima i moliš se za njih. – Rekavši to, golub se spusti na glavu prepodobno ga. Posmatrajući sve to, blagočestiva žena se divljaše, i došavši k sebi posle viđenja reče: Koliko svetila ima Bog na zemlji, a mi ih bednici ne znamo! – I mnogo puta je ona htela da ispriča svoje viđenje drugima, ali je sila Božja sprečavaše. Jednoga dana nju srete na ulici sveti Andrej i reče joj: Čuvaj moju tajnu, Varvara, i nikome ne pričaj što si videla, dok me Gospod Svedržitelj ne pozove iz ovoga sveta u divna naselja Svoja na nebu. – Varvara mu odgovori: Skupoceni svetilniče i sveče Božji, iako bi htela da kome ispričam viđenje svoje, ne mogu, jer me nevidljiva sila Božija sprečava.
 
JEDAN VELIKAŠ PLJUJE NA PREPODOBNOG ANDREJA
 
Jednoga dana blaženi Andrej po svome običaju ludiraše se na Ipodromu; ljudi ga posmatrahu, a neki ga gurkahu, neki grđahu, neki govorahu da je u njemu đavo. Utom naiđe jašući jedan velikaš, pogleda na Andreja , zgadi se i pljunu na njega. Sluga Božji uperi pogled u njega, i dugo ga posmatraše, pa pročitavši svu njegovu dušu i sav njegov život, reče mu: Prepredenjače, bludniče, hulitelju Crkve, ti pod izgovorom da ideš u crkvu, u ponoći ustaješ i ideš te bludničiš. Ali, evo dođe vreme da primiš po delima svojim! Ili varaš sebe misleći da ćeš se sakriti od strašnog i svevidećeg oka Božjeg? – Čuvši to, velikaš obode konja i ode, da ne bi još više bio postiđen. Nakon pak nekoliko dana ovog velikaša snađe teška bolest, i on se stade sušiti. Njegovi su ga nosili od crkve do crkve, i od lekara do lekara, ali mu ne bi nikakve vajde od toga. Jedne noći prepodobni Andrej ugleda blizu velikaševe kuće anđela Gospodnjeg koji dođe od istoka. Anđeo beše sav kao plamen ognjeni, i u ruci držaše plameni štap. A kada priđe bolesniku, njemu bi glas s neba koji govoraše: Bij toga hulitelja, sodomca, bludnika, preljubočinca, pokvarenjaka i zločinca! A kad ga biješ, ti ovako govori: Hoćeš li još bludničiti, preljubočinstvovati? đavolu i anđelima njegovim bdenija služiti? sodomski greh činiti? – I anđeo ga stade biti i što mu je naređeno govoriti. I čujaše se glas anđelov i udarci, ali se anđeo ne viđaše. I tako mučen, ovaj bednik ispusti dušu.
 
SREBROLJUBIVI MONAH I PREPODOBNI ANDREJ
 
Jednom prepodobni Andrej dođe na trg kod Krsta,[6] i tu srete jednoga monaha, slavljenog zbog njegove pobožnosti. Zaista, on se dobro podvizavao, kao što i dolikuje monasima; samo je u jednome grešio: bio je srebroljubac i tvrdica. Neki žitelji grada, ispovedajući mu svoje grehe, davali su mu mnogo zlata, da bi razdavao siromasima i prosjacima za spasenje njihovih duša. Ali on, ovladan strašću srebroljublja, nikome ništa udeljivao nije, već je sve slagao u svoj ćemer, i radovao se gledajući kako se umnožava novac. A blaženi Andrej, ukrašen darom prozorljivosti, ugleda strašnu troglavu zmiju, obavijenu oko vrata ovoga srebroljupca, a pep joj dopiraše do njegovih stopala. Prišavši bliže monahu, on posmatraše zmiju. A monah, misleći da je Andrej prosjak i da stoji čekajući milostinju, reče mu: Neka se Bog smiluje na tebe, brate, ja ti nemam šta dati. – A prepodobni, odmaknuvši se malo od njega, vide oko njega u vazduhu napisano mračnim slovima ovo: „Zmija srebroljublja je koren sviju bezakonja“. – Zatim okrenuvši se, svetitelj ugleda dva mladića koji se prepirahu oko monaha: jedan od njih beše crn, sa mračnim očima, a drugi svetao i blistaše jače od sunca. Crni mladić beše đavo, a svetao – anđeo Božji. Crni je govorio: Monah je moj, jer izvršuje moju volju. On je nemilosrdan i srebroljubiv, zato nema udela s Bogom, i služi meni kao idolopoklonik. – He, on je moj, protivrečio je anđeo đavolu, jer on i posti, i moli se, i nezlobiv je, i krotak, i smiren, i tih. – Tako se oni prepirahu, i nikako ne mogahu da se slože. I dođe glas s neba svetozarnom anđelu: Nema tebi udela u tome monahu; ostavi ga, jer on služi ne Bogu nego mamonu. – Posle toga anđeo Gospodnji odstupi od monaha, i duh tame dobi prevlasti nad njim.
Videvši to, blaženi Andrej se čuđaše kako to da zli duh odnese pobedu u sporu sa svetlim anđelom. I posle toga on se sa suzama molio za nesrećnog monaha. I kada jednom prilikom srete na ulici istoga monaha, on ga uze za desnu ruku i reče mu: Slugo Božji, molim te, strpljivo saslušaj mene, slugu tvoga, i milostivo primi uboge reči moje, jer je tuga moja zbog tebe ogromna, i ja više ne mogu da je podnosim. Zbog čega ti, nekadašnji prijatelj Božji, postade i ostade prijatelj i sluga đavolu? Imao si krila kao serafim; zašto si ih predao Satani da ih sa korenom iščupa? Lik ti je blistao kao munja; zašto si postao tamolik? Avaj meni! ti si imao vid kao mnogooka bića; zašto te zmija oslepi? Bio si kao sunce, ali si zašao u noć mračnu i zlu. Zašto, brate, ti dušu svoju umrtvi? Zašto si se sprijateljio sa demonom srebroljublja? Zašto na tebi njegovo obličje? Zar ne znaš kakav treba da je monah? Našto će ti zlato? Radi čega ga gomilaš? Šta će ti ono, kada će posle tvoje smrti postati tuđa svojina, možda čak svojina neprijatelja tvojih? Eda li si ga svojim znojem zaradio? Zašto držiš tuđe grehe i hoćeš sebe da udaviš svojim tvrdičlukom? Dok drugi gladuju, i žeđuju, i umiru od zime, ti se veseliš zureći u gomilu zlata. Takvi li su putevi pokajanja? To li je monaški čin, to – monaški obet siromaštva, to – monaško udaljenje od sujetnog života? Tako li si se odrekao sveta i svega što je u svetu? Tako li podražavaš Gospoda? Tako li si se raspeo svetu i željama njegovim? Nisi li čuo Gospoda gde govori: He stičite zlata, ni srebra, ni medi, ni dve haljine (Mt. 10, 9, 10). Čudi me kako si mogao zaboraviti ove zapovesti. Danas ili sutra završiće se život naš, a što si pripravio čije će biti? (Lk. 12, 20). Zar ti ne znaš da anđeo Gospodnji koji te čuva, sa plačem odstupi daleko od tebe, a đavo stoji pored tebe i drži dušu tvoju pod svojom vlašću? O brate, evo zla zmija srebroljublja obavila se oko tvoga vrata, i slatko se odmara u tebi, a ti je i ne vidiš. Istinu ti govorim ja ništavni: prolazeći ja čuh glas Gospoda Boga koji se odriče tebe. Stoga te molim, poslušaj me: razdaj imanje nevoljnima, siročadi, udovicama, prosjacima i strancima koji nemaju gde glave skloniti, i trudi se da ponovo postaneš prijatelj Božji dobrovoljnim sirotovanjem i dobrotvorenjem, jer je odlika monaškog poziva: ništa nemati u ovom životu uopšte. Pazi, ako me ne poslušaš, tako mi Isusa, predaću te Satani na mučenje tela.
I okrenuvši se pokaza mu đavola. I monahu se tog časa otvoriše duhovne oči, i on ugleda đavola, crnog kao crnac; iz očiju mu je sukao plamen; strašnih razjapljenih čeljusti, on je stajao podaleko, i zbog svetog Andreja, nije se smeo približiti monahu. Tada monah reče svetitelju: Vidim ga, slugo Božji, i užasan strah me hvata; molim te, kaži mi šta je potrebno za spasenje duše moje. – Prepodobni mu ponovo reče: Ako me ne poslušaš, ja ću mu narediti da te tako strahovito muči, da će za tvoju sramotu čuti ne samo u ovoj carevini, već na sve četiri strane sveta. Stoga pazi, i kao što ti govorim uradi.
Čuvši to, monah se silno uplaši, i obeća da će učiniti sve što mu sluga Božji naređuje. I odmah sveti Andrej vide gde sa istoka dođe moćni duh kao ognjena munja, i dodirnu zmiju uništavajući njenu silu; a zmija, ne mogući podnositi te strahovite muke, pretvori se u gavrana i iščeze. Tako postrada i đavo crnac. I odmah anđeo Božji ponovo uze vlast nad tim monahom. A prepodobni, rastajući se od monaha, zapovedi mu: Pazi, nikome ništa ne govori o meni. Postupiš li tako, ja ću te, iako sam grešan, dan i noć spominjati u molitvama svojim, da te Gospod Bog vodi dobrim putem.
Monah čvrsto obeća prepodobnom da će tako uraditi. I zaista on ode i razdade siromasima svo zlato. I posle toga on bi još većma proslavljen od Boga i od ljudi; i mnogi mu donošahu zlato da ga za njih razdeljuje siromasima. Međutim on je donosiocima naređivao da ga svojim rukama razdaju. Jer se sećao saveta prepodobnog Andreja, i govorio: Kakva mi je korist raspolagati tuđim trnjem?
I ovaj monah živeći kao što dolikuje monahu, njemu se u snu javi sveti Andrej sa osmehom na licu, pokaza mu u jednoj ravnici svetlo drvo, puno cveta, i reče mu: Zahvali Bogu, oče, što te istrže iz čeljusti zmije, i učini tvoju dušu nalik na cvetonosno drvo. Zato se potrudi da taj cvet svojim dobrodelanjem[7] pretvoriš u što slađi plod. Jer ano divno drvo koje vidiš predstavlja tvoju dušu, od onoga dana kada si me video n zlato razdao. – Probudivši se, monah se još više utvrdi i osnaži za duhovno delanje, i svakodnevno uznošaše blagodarnost Bogu i Njegovom ugodniku koji ga izvede na put spasenja.
 
PREPODOBNI ANDREJ UZNESEN DO TREĆEGA NEBA
 
Jedne godine beše strahovito ljuta zima, i u Carigradu čitave dve nedelje vladaše opaka ciča. Silan vetar je lomio drveće, nosio đeramide sa krovova; sve beše zavejano snegom; ptice su od mraza i gladi padale na zemlju mrtve. Sva svratišta i skloništa behu takođe zavejana snegom. I svi se prosjaci nađoše u velikoj nevolji i muci: drhteći od zime, oni su plakali, cvilili, i umirali od gladi i hladnoće. Tada se i blaženi Andrej mnogo izmuči, nemajući ni odela, ni hleba, ni skloništa. Kada je pokušavao da se zavuče negde među prosjake, oni su ga štapovima odgonili od sebe kao psa, vičući na njega: Vuci se odatle, psino! – Nemajući nigde skloništa, i smatrajući da mu je došao kraj kao i mnogoj sabraći njegovoj prosjacima, on reče sebi: Blagosloven Gospod Bog! Ako i umrem od ove zime, neka umrem iz ljubavi prema Njemu, i uračunaće mi se u mučeništvo. Ali, Bog je moćan da mi podari trpljenje da izdržim ovu zimu. – I zašavši u jednu uličicu, on ugleda jednog psa gde leži u uglu, i želeći da se malo zagreje leže pored njega. Ali pas ugledavši ga, diže se i ode. Andrej onda reče sebi: O bedniče, vidiš li koliko si grešan, da te i psi preziru i beže od tebe! i ne primaju te kao njima sličnog psa! ljudi se odvraćaju od tebe kao od zlog demona, saprosjaci te progone, šta ti onda ostaje da radiš! Umri, rasipniče! umri! nema ti spasenja!
Dok on tako sa velikim bolom govoraše ležeći i drhćući od strašne hladnoće i vetra, i telo mu već beše premrzlo i pomodrelo, on pomisli da je već na izdisaju, i stade se moliti da Gospod primi s mirom dušu njegovu. Utom on iznenada oseti u sebi neku toplotu, pa otvorivši oči ugleda nekakvog prekrasnog mladića, čije lice sijaše kao sunce. Mladić je držao u ruci zlatnu granu, procvetalu u raznovrsne cvetove neiskazane lepote. Pogledavši na Andreja mladić ga upita: Andreja, gde si? – Andrej mu odgovori: U tami i senci smrti (Ps. 87, 7). Tada mladić dodirnu rascvetanom granam Andrejevo lice, i reče: Primi oživljenje telu svome. – Sveti Andrej pomirisa to cveće, i miris mu se odmah razli po srcu, i sve mu se telo namah zagreja i ožive. Zatim on ču glas koji govoraše: Dovedite ga da se ovde uteši i odmori za dve nedelje, pa će se ponovo vratiti, jer želim da se on još podvizava. – Pri tim rečima Andreja zahvati dubok sladak san, i on vide neiskazana otkrivenja Božja, o kojima sam on ispriča svešteniku Nikiforu ovo:
„Šta se sa mnom zbi, ja ne znam. Po Božjem blagovolenju, ja provedoh dve nedelje u slatkom viđenju, slično čoveku koji svu noć slatko spava, pa se ujutru probudi. Ja dakle videh sebe u divnom i čudesnom raju; i diveći se ja sam se pitao: „šta ovo znači? ja znam da živim u Carigradu, a kako se ovde obretoh, ne znam“. I ja nisam shvatao, da li sam u telu ili osim tela, Bog zna (sr. 2 Kor. 12, 2). Ali ja videh sebe obučena u svetle, kao od munja izatkane, haljine; na glavi mi bejaše venac, ispleten od raznovrsnog predivnog cveća; bejah opasan carskim pojasom. I lepoti svega toga silno sam se radovao. Umom i srcem divio sam se neiskazanim divotama raja Božjega i uživao hodeći po njemu. Vazduh u raju blistao je nekom neizrecivom svetlošću, a behu tamo mnoge i mnoge bašte, prepune najraznovrsnijeg čudesnog i miomirisnog cveća i divnog visokog drveća. Drveće je lahorilo i iz sebe razlivalo opojne mirise na sve strane. Neko je drveće neprestano cvetalo; neko je bilo ukrašeno zlatastim lišćem; neko je imalo rod neiskazano lep. I ovo se drveće po lepoti ne može uporediti ni sa kakvim drvećem na zemlji, jer ga je zasadila ruka Božija a ne čovečija. U baštama bejaše bezbroj ptica sa zlatnim, belim i raznobojnim krilima. One su sedele na granama rajskog drveća i tako divno predivno pevale, da sam ja od lepote njihovog pevanja prosto bio van sebe i smatrao da se njihovo pevanje čuje do nakraj neba. I ko će opisati neopisive i neizmerne lepote svega onoga što se tamo vidi? Te čarobne bašte stajahu poređane jedna prema drugoj kao postrojeni puk prema puku. Kada ja s ushićenom radošću hođah među njima, ugledah veliku reku gde protiče posred raja i natapa prekrasne bašte one. A c obe strane reke pružio se vinograd, sa lozama koje krasi zlatno lišće i zlatasti grozdovi. Tamo su sa sve četiri strane ćarlijali blagi i mirisavi vetrovi, od čijeg su se ćarlijanja lelujale bašte i svojim lišćem stvarale divan lahor.
„Posle toga spopade me neki zanos,[8] i meni se učini da stojim iznad nebeskog svoda, a preda mnom ide nekakav mladić, ogrnut purpurnim plaštom, lice mu sija kao sunce. Pomislih da je to onaj što mi zlatnom granom dodirnu lice. Idući za njim ja ugledah veliki i divan krst koji je ličio na dugu, a oko njega stoje divni plamenoliki pevači, svetli i blistavi, i pevaju neku milozvučnu pesmu, slaveći nekada raspetoga na Krstu Gospoda. Mladić što je išao preda mnom priđe Krstu, celiva ga, pa i meni dade znak da i ja to učinim. Ja pripadoh k svetome Krstu sa strahom i velikom radošću, i svesrdno ga celivah. Celivajući ga ja se ispunih neiskazane duhovne slasti i miomira, kakve ni u raju osetio nisam. Prošavši pored krsta ja pogledah dole i videh pod sobom kao morsku pučinu. Izgledalo mi je kao da idem po vazduhu; uplašivši se, ja povikah k mome putovođi: Gospodine, bojim se da se ne omaknem i padnem u more. – On se okrenu i reče mi: He boj se, valja nam uzići još više. – Govoreći to on mi pruži ruku, i mi se obretosmo iznad drugog nebeskog svoda. Svod ovaj beše beo kao sneg. Tamo ugledah dva Krsta, slična onom donjem, i kraj njih isto bogosluženje. Mi celivasmo i ove časne Krstove sa bogočežnjivom ljubavlju; iz njih izlažaše neiskazani miomir, kao miomir Božji, mirisniji i jači od onog donjeg. Vazduh bejaše purpurno plamen; i tamo videh divne ljude; njihovo blaženstvo i praznična radost, ne mogu se iskazati ljudskim jezikom. Posle toga mi zađosmo u nekakav čudesni plamen koji nas nije opaljivao već samo obasjavao. Mene spopade strah, i ja opet pozvah u pomoć moga putovođu. On se okrenu, pruži mi ruku i reče: Valja nam uzići još više. – I pri ovim rečima mi bismo uzdignuti, i obretosmo se iznad trećega neba. I tamo ugledasmo tri Krsta, daleko veća i stravičnija od ona dva i od onog jednog; oni blistahu kao munje. Moj vođa me ohrabri i uvede usred ognja, i mi se poklonismo časnim Krstovima. Mnoštvo Nebeskih Sila je pevalo i slavilo Gospoda. Mi stigosmo pred nekakvu zavesu koja je blistala kao munja; pred njom i svuda stajahu bezbrojna mnoštva svetih ognjenih Anđela, legioni i legioni, i nema im broja; lica im sijaju jače od sunca. Gledajući to, ja stajah sa strahom i trepetom. A moj vođa mi reče: Kada se trgne zavesa, videćeš Gospoda Hrista; i ti padni i pokloni My se; i svom dušom pazi, i slušaj šta će ti On reći.
„Čuvši to, ja sam se radovao i drhtao, jer me zahvati užas i neiskazana radost. Stajao sam i posmatrao, čekajući da se digne zavesa. I gle, nekakva plamena ruka otvori zavesu, i ja, kao nekada prorok Isaija, videh Gospoda našeg Isusa Hrista gde sedi na prestolu visoku i uzdignutu, i serafimi stajahu oko njega (sr. Is. 6, 1-2). Na Njemu haljina porfirna, blistava i sjajna, lice My prelepo i presvetlo, a oči kao dva blaga sunca s ljubavlju milo gledaju na mene: Bogočovečanska lepota Njegova neiskazana, nikako da se pogledom sva uhvati i sagleda. Ja padoh ničice pred Gospodom klanjajući My se; triputa padah i ustajah, sav uzbuđen, sav radostan, sav blažen, sav preplašen. Od gledanja lica Njegova mene obuze takva radost, da se to nikakvim rečima iskazati ne može. Čak i sada, pri sećanju na to viđenje, ja se sav ispunim neiskazanom radošću. Ležeći ničice pred Gospodom, ja sam se sav potresen divio tolikom milosrđu Njegovom, što je dopustio meni, nečistom i grešnom čoveku, da dođem pred Njega i vidim Božansku lepotu Njegovu. Svestan svoje nedostojnosti i veličine Gospoda moga, ja sam govorio i ponavljao u sebi reči proroka Isaije: O ja bedni! iako sam čovek nečistih usana, udostojih se videti Gospoda očima svojim (sr. Is. 6, 7). Tada čuh svemilostivog Gospoda mog gde mi svojim prečistim i preslatkim ustima blago izgovori tri medne i slatke reči, koje mi dušu zasladiše kao niko i ništa do tada. Malo zatim Gospod mi reče druge tri reči, i one mi Božanskom radošću ispuniše srce. Posle toga preslatki Gospod mi reče još tri reči, koje me svega ispuniše takvim blaženstvom i zapališe takvom ljubavlju, da sam se od duhovne topline i miline sav topio kao vosak, i na meni se ispuni reč proroka Davida: srce moje posta kao vosak, i rastopi se u meni (Ps. 21, 16). Utom sve nebeske vojske Anđela zapevaše predivnu i neiskazanu pesmu, a ja se, ne znam kako, ponovo obretoh u raju. I hodeći po raju ja razmišljah o tome što ne videh Prečistu Gospođu Bogorodicu. I gle, ugledah čoveka: blistav kao munja, obučen u svetao oblak, nosi Krst, prilazi mi i govori: Hteo si da vidiš svesvetlu Gospođu i Caricu Nebeskih Sila, Bogorodicu. Nije ovde, otišla je u jadni svet zemaljski, da pomaže ljudima i da ih utešava. Ja bih ti pokazao njeno svesvetlo, svedivno i neiskazano obitalište, ali se nema vremena; jer treba da se vratiš otkuda si došao, pošto tako naređuje Gospod.
„Kada mi on to govoraše, meni se učini kao da slatko zaspah; zatim probudivši se, ja se obretoh na istom mestu gde sam se ranije nalazio: ležim u uglu. I ja se divljah gde sam bio za vreme viđenja, i šta se udostojih videti. I srce svoje nađoh prepuno neiskazane radosti; i uznesoh blagodarnost Gospodu mome što je izvoleo pokazati mi toliku blagodat“.
Ovo viđenje sveti Andrej ispriča pred smrt svome prijatelju Nikiforu, i zakle ga da to nikome ne priča dok se ne razreši od tela. A Nikifor, pisac ovog svetiteljevog žitija, povodom ovoga piše: „Dok mi blaženi Andrej pričaše ovo, dušu moju zahvati ekstaza, zanos, ushićenje. I ja videh ovo: oko nas puno krinova, ruža i drugog raznovrsnog cveća, i ono tako zanosno miriše, da meni izgleda da se oko nas nalaze sveti Anđeli koji nevidljivo kade za vreme božanskog kazivanja pravednikovog. I ja mnogo moljah blaženoga da mi kaže makar jednu reč od onih koje mu Gospod reče, ali on ne hte nipošto.
 
EPIFANIJE POSTAGE DUHOVNO ČEDO PREPODOBNOG ANDREJA
 
Jednoga dana tri čestita mladića ugledaše na ulici prepodobnog Andreja. Jedan od njih reče: Ja držim da je ona luda pravi sluga Božji. – Drugi na to dodade: Hajde da se na neki način sastanemo s njim. – Prvi to prihvati i reče: Ako hoćete, ja ću to udesiti. – Odvoji se od njih, priđe prepodobnome i reče mu: Brate, ja i ona moja dva druga veoma želimo da sa nama posediš i da porazgovaramo. – Prepodobni se osmehnu i reče mladiću: Ti si Epifanije, i od ovoga časa moj prijatelj i moje duhovno čedo. – I oni se zagrliše, jer prepodobni provide i tog trenutka reče Epifaniju da će biti patrijarh u prestonici, Carigradu, i da će postati duhovni otac mnogima. I držeći se za ruke oni priđoše onoj dvojici mladića. Epifanije im odmah ispriča kako ga prepodobni oslovi po imenu. Onda nađoše jedno sklonito mesto, sedoše i porazgovaraše o duhovnim stvarima, pa se rastadoše. Pošto mladići odoše, prepodobni se osvrnu tamo-amo, pa videvši da nikoga nema, podiže ruke i stade se moliti za te mladiće. Za vreme molitve on se podiže sa zemlje u vazduh, i stojeći u vazduhu moljaše se. Po završenoj molitvi on ode među gomile ljudi i po svom običaju izigravaše ludu.
 
KAKO CE PREPODOBNI ANDREJ PODVIZAVAO
 
Dobrovoljni mučenik, prepodobni Andrej je dnevno jeo po pola peksimita. Tako je radio i kada je imao i više na raspoloženju da pojede. Vina nikada pio nije. Dešavalo se da po dva, tri dana, pa i po čitavu sedmicu ništa ne okusi, ako mu ljudi ne bi pružili što da pojede. Često moren žeđu, on bi na trgu, primetivši blatnjavu lokvicu vode, kleknuo, krstoliko se sagnuo, tri puta srknuo, i tako utolio svoju žeđ. To je ponekad ljutilo mrzovoljne gledaoce, te su ga neki bili, neki mu govorili: Tako ti treba, ludo, da piješ pomije! – U takvim slučajevima on nije ništa odgovarao, nego se krotko uklanjao. Noći je provodio radosno u molitvi i naslađujući se dobrima Božjim, a ujutru je izlazio na ulicu i upražnjavao svoje podvige ludirajući se. Ustvari, ludiranjem Hrista radi on je zle duhove ismejavao i nadmudrivao. Provodeći ceo dan u vrevi gradskoj, on se neprestano molio tajno u sebi, i tako prekaljivao sebe kao u ognju Ponekad se pravio pijan, gurao se i gurali ga; pri tome su ga neki tukli, neki ritali, neki bezočno batinali; neki su ga za kosu vukli, neki mu bradu čupali; neki ga na zemlju povaljivali i nogama gazili. Katkad su ga deca ismejavala, zadirkivala, tukla, štapovima udarala, za bradu vukla, lice mu mastilom mazala. Hristoljubivi pak ljudi su ga sažaljevali i davali mu: neki obol,[9] neki dva, neki hleba, neki sira, neki voća. I sve to on je odmah razdavao sebi sličnim prosjacima. Ponekad su mu milosrdniji ljudi davali odelo. Neki bestidniji prosjaci su mu to noću oduzimali i ostavljali ga golog.
 
PREPODOBNI ANDREJ MEĐU BLUDNICAMA
 
Jednom prilikom prepodobni Andrej prolazeći pored javnih kuća i igrajući, jedna od tamošnjih bestidnih žena vide ga, a smatrajući ga za suluda, dohvati ga za rubinu i uvuče u bludilište. Odmah se slegoše druge bestidnice, i stadoše zadirkivati i zapitkivati Božjeg čoveka. No on se samo osmehivao, ne odgovarajući ništa. Šta svi nisu te bestidnice radile da ga navedu na blud. Ali im sve beše uzalud. I one stadoše govoriti između sebe: Mante ga! ta on je mrtav, ili je kamen, ili drvo! – Utom će jedna od njih reći: Čudim se našoj nerazumnosti: Ovaj suludi čovek ima u sebi demona, on gladuje, žeđuje, nagotuje, i nema gde glave skloniti; a mi hoćemo da on u sebi ima pohote! pustite ga neka ide svojim putem. – Dok se to događalo, sveti Andrej je posmatrao demona bluda koji se nalazio usred tih žena: bio je sav crn, na glavi nije imao kose već pogan pomešanu sa pepelom, oči su mu bile kao u lisice, iz njega je izlazio strahovito odvratan smrad, tako da ugodnik Božji zapuši nos i neprestano pljuvaše u demona. Gledajući svetitelja kako se gadi bluda, demon govoraše: Mene ljudi kao med drže u srcima svojim, a ovaj me s prezirom pljuje? Nije se ovaj radi nekog dobra napravio lud, nego da se potpuno oslobodi od robovanja telesnosti. – Blaženi je očima svojim posmatrao đavola, a žene su samo čule glas njegov, ali ga nisu videle. Pošto se bestidne žene narugaše Božjem čoveku zbog njegove stidljivosti i čednosti, one ga najuriše iz svoga bludilišta.
 
O DUŠI: ODAKLE JE, ŠTA JE, KAKVA IZGLEDA
 
Jednom Epifanije zamoli blaženoga Andreja da mu objasni, odakle je duša čovekova, šta je, i kakva izgleda. Blaženi mu ovako objasni: Duša je život i sila, i takoreći Bog. Duši je Bog dao silu: da oživotvoruje telo, da upravlja njime, da ga zagreva i okrepljuje, jer je telo bez duše blato i pepeo i prah. Suština duše je razumni duh, koji je lak, mudar, razborit, divotan, blag, sladak, tih, krotak, prelep i prijatan, takmiči se s Anđelima. U početku duša svakoga čoveka blista jače od sunca; ali ukoliko čovek raste i prolazi godine, duša se njegova menja prema delima njegovim i sve više liči na dela njegova; i kakva su dela njegova, takav je i izgled duše njegove. Ako se čovek trudi u Evanđelskim vrlinama, duša mu postaje čista i svetla; ako pak živi u gresima, duša mu postaje mračna i tamna. No i oni koji žive u vrlinama, duše im nisu istoga sjaja: jer svakome duša sija prema trudu koji on ulaže podvizavajući se u božanskim vrlinama. Neke duše sijaju jače od sunca, neke kao sunce, neke kao mesec, neke kao svetlost, neke kao munja, neke kao ćilibar, neke kao ljubičica, neke kao vuna, neke kao čisto zlato. Jednom rečju: kako se ko podvizava, onako i sija. Ukoliko se kroz podvige približava Bogu, utoliko jače i sija, i postaje Bog po blagodati zajedničarenjem u Svetome Duhu-και γινεται Θεος κατα παριν τη μεθεξει του Παναγιου Πνετρατος. Ukoliko neko trpi nevolje i muke radi Gospoda, utoliko postaju bliže Bogu. Kao što crno gvožđe, kada se metne u oganj, sija i svo postaje oganj, tako i ljudi. Duh Sveti je oganj, a mi smo crno gvožđe. Ukoliko upražnjavamo post, bdenje, svunoćno stajanje, molitvu, uzdržanje – vrline, propisane nam od Duha Svetoga, utoliko ćemo sijati očišćeni, prosvetljeni, ozareni. – Tako isto, samo u obratnom pravcu, treba rasuđivati i o onima koji duše svoje prljaju gresima. Jer u početku Bog, stvorivši čoveka, dune mu u lice duh životni, i posta čovek duša živa (1 Mojs. 2, 7). Tako su duše ljudske stvorene čiste, čistije od svetlosti. I deca dok su u utrobi majčinoj, duše su im čiste. A kasnije, u životu, kada počnu činiti greh, duše im se pomračuju; i ukoliko dublje zalaze u greh, utoliko mračnije i postaju. Mnoge duše, kada se razluče od tela, izgledaju izranavljene; neke izgledaju izgladnele i kao u rite obučene; neke su skroz gubave; neke crne kao katran; neke ispečene kao crni ćumur, duše zlopamtila su kao demoni; duše krivovernika kao najdublji mrak; duše muželožnika i idolopoklonika su crnje od najcrnjeg mraka.
Epifanije upita prepodobnog Andreja: Jesu li đavoli slični anđelima ili nisu? – Prepodobni odgovori: Čedo, nisu. Oni su stvoreni isti po suštini, ali su pomračeni. Međutim, sveti anđeli su neoskvrnjeni i čisti, te sijaju jače od sunca.
 
PREPODOBNI ANDREJ STOJI U VAZDUHU ZA VREME MOLITVE
 
Prepodobni Andrej imao je običaj da u gluvo doba noći, da ga niko ne bi primetio, odlazi crkvama i moli se Bogu. Tako jedne noći on krenu crkvi Svete Bogorodice na trgu Konstantinovom. U to doba na trgu nije bilo nikoga. Kada prepodobni stiže do crkvenih vrata, pruži desnu ruku, zakrsti vrata krsnim znakom, i ona se sama otvoriše, i on uđe u crkvu i stade na molitvu. No to vide jedan mladić koji je stajao u senci, te ga prepodobni ni primetio nije. Preneražen onim što vide, on reče u sebi: Gle, kakve potajne sluge ima Gospod u ovom prestonom gradu! – I polako prišavši vratima, on oprezno zaviri u crkvu i ugleda ovakav prizor: prepodobni sav u plamenu stoji u vazduhu pred amvonom i moli se; iz njega na sve strane izbija plamen i neki besprimerno divan miris koji se osećao do samih vrata, kraj kojih je stajao mladić. Užasnut prizorom i sav pretrnuo od straha, mladić se povuče i prikri da sačeka izlazak prepodobnog. Pošto svrši molitvu, prepodobni iziđe iz crkve, opet oseni vrata krsnim znakom i ona se sama zatvoriše. I tada prepodobnome bi Duhom Svetim otkriveno da je onaj mladić video sve šta je on uradio u ovo gluvo doba noći. Prepodobnoga to ožalosti. No njemu bi Duhom i ovo naloženo: da naredi mladiću da nikome ne govori šta je video. I on okrenuvši se pođe, priđe mladiću koji je stajao u senci i reče mu: Čedo, pazi, nikome ne kazuj što si video, i milost Gospodnja biće s tobom. Ako pak jednu reč izustiš o onome što si video, ja ću narediti nečistom duhu da te kazni. A znaj i ovo: tako mi Isusa, ni tvoj Anđeo hranitelj neće ti dopustiti da to obelodaniš! Evo i njemu nalažem da tako postupi, te ću ja biti bez brige i spokojan. – Gledajući prepodobnog i slušajući šta mu govori, mladić, sav pretrnuo od straha, reče: Gospodine, neću nikome kazati.
Vraćajući se kući ovaj mladić govoraše sebi: O, kakvog sveca mi imamo, a mi bezumnici to i ne znamo! O, čuda! o, tajne Božje! Što sam u Žitijama Svetih čitao, to sam noćas svojim rođenim očima video! – Došavši kući, on u ushićenju i u uzbuđenju htede da ispriča svojima šta je sve ove noći video, te da bi i njih obradovao. Ali, čim htede da otvori usta, on ugleda pred sobom plamenog mladića koji je blistao kao munja i koji mu preteći reče: Ni reči da nisi rekao, nesrećniče! Inače ćeš odmah biti predat nečistom duhu i postaćeš igračka demona. – Mladić se strahovito uplaši i poče drhtati; i taman htede da vikne od straha, a plameni mladić mu svojom desnom rukom zapuši usta, govoreći: Umukni! – I rekavši to, plameni mladić nestade iz očiju njegovih. A prestravljeni mladić toliko drhtaše od straha, da se umalo ne sruši na zemlju. I sve što je te noći video, ostade mu u živom sećanju, ali, hteo ne hteo, nikome nije smeo ni reči reći o tome.
 
OGNJENI KRST VODI PREPODOBNOG ANDREJA
 
Jedne noći, hodeći po svom običaju ulicama Carigrada i upražnjavajući svoje podvige, prepodobni Andrej se obrete nedaleko od crkve svetih apostola Petra i Pavla. Noć beše bez mesečine, oblačna i mračna, a na putu izlokana duboka jama, puna blata i vode. Prepodobni naiđe na nju. Utom se, po dopuštenju Božjem, pojavi Satana sav crn, saplete prepodobnog nogom i rinu u jamu. Tonući u mulju, prepodobni zavapi: Apostoli Hristovi, vi ognjenim učenjem svojim spasavate svet, priteknite u pomoć ništavnom sluzi vašem i izvadite me iz ove duboke jame. – I tog časa se u pravcu crkve svetih Apostola po javi u vazduhu krst koji je plamteo kao oganj i slao svoje zrake prepodobnome u jami. Ugledavši krst, prepodobni povika: Neka se pokaže na nama sjaj lica Tvoga, Gospode! – I odmah se pojaviše u vazduhu dva svetla predivna čoveka: jedan s jedne a drugi s druge strane krsta koji je stajao i svetlio. Tada se ta dva čoveka spustiše k prepodobnome u jamu, pa ga uhvatiše jedan desnom a drugi levom rukom, izvadiše iz mulja, postaviše na put, i odmah postadoše nevidljivi. Čudesni pak krst iđaše vazduhom ispred prepodobnog obasjavajući mu put, dok ga ne dovede na trg. I tek ga onda nestade. Stojeći na trgu i gledajući ka crkvi svetih Apostola prepodobni imade ovo viđenje: crkva svetih Apostola izmeni se u neiskazano lepšu i nepodražljivo veleljepniju; u sredini crkve Gospod Hristos sedi na prestolu, a oko Njega Heruvimi i Serafimi sa svom vojskom Nebeskih Sila predstoje My ca strahom i trepetom. – Prepodobni, pruživši ruke ka Gospodu, povika: Pomeni me, Gospode, u Carstvu svome!
 
LICE PREPODOBNOG ANDREJA SIJA KAO SUNCE
 
Jednoga jutra Epifanije uđe u crkvu Svete Bogorodice. U crkvi je stajao na molitvi prepodobni Andrej. Epifanije zastade u paperti, i njemu se otvoriše unutrašnje oči, te on vide ovo: prepodobni Andrej čas plamti kao plamen ognjeni, čas blista kao sneg, a lice mu sija kao sunce. – Ovo viđenje potraja dugo. Kada se ono završi, Epifanije se osvrnu na sve strane, pa pošto vide da nema nikoga, on sav radostan i veseo priđe svome omiljenom ocu i učitelju, pade mu pred noge, govoreći: Blagoslovi, oče, svoje duhovno čedo. – A prepodobni, neiskazano smiren, pogledavši Epifanija, sam pade pred noge njegove, i govoraše: Moli se za mene, gospodine, i ti blagoslovi mene, jer to više priliči tebi, pošto te danas vidim proslavljenog blagodaću Božjom. Vidim blagodat i sjaj na licu tvom; ti stojiš u svetoj crkvi Božjoj, a ruka Gospoda Svedržitelja oblači te s neba u arhijerejske odežde i omofor, i poverava ti krmu Crkve svoje, da paseš ovce Njegove. Sa tog razloga ti dvostruko blagoslovi mene i moli se za mene ništavnog.
Pošto celivaše jedan drugoga svetim celivom, oni sedoše u paperti u skrovitom mestu. I stade prepodobni poučavati Epifanija, kako da živi i kako da se podvizava. I govoraše mu: Znam, čedo moje, da ti radiš na svome spasenju, jer izvršuješ zapovesti Gospodnje. No iako je tako, ja te molim, primi i od mene ovu pouku. Pazi, čedo, da sa što više suza čistiš dušu svoju i telo, pa će ti pravda biti veoma mila i milostinja veoma slatka. Ispuni srce svoje krotošću; budi svet i bezazlen; budi svetlost. Neguj u sebi mudrost, smernost, dobrotu, molitvu neprekidnu, ljubav nelicemernu, celomudrije. Pored toga, budi samilostiv, siromaholjubiv, monaholjubiv, bogoljubiv, vrlinoljubiv. Upražnjavaj ćutanje, uzdržanje, trpljenje u nevoljama, blagodušnost, neosuđivanje, negrđenje, neogovaranje. Stiči negnjevljivost, nesujetnost, skromnost, neoholjivost, da bi te Gospod uzveličao pred svima Svetiteljima i bezbrojnim Nebeskim Silama. Svom dušom prioni izvršivanju evanđelskih vrlina, da bi te Gospod uzvisio, i proslavio, i nagradio. Drži sve to, i Bog će biti s tobom.
Još govoraše blaženi Andrej Epifaniju: Đavo ima običaj da iz ljudi najpre odagna blagodat Božju, pa onda nesmetano ulazi u njih. To ne znači da se blagodat plaši đavola; ne, nego se ona gadi i mrzi smrad greha.[10] Đavo ne može silom da natera na greh; čovek samo po svojoj slobodnoj volji ide u greh, a đavo ga podstrekava, golica i podseća na greh. Čovek koji nema hrabrosti u duši i čvrstine u vršenju vrlina, podaje se tom podstrekavanju, i oklizne se u greh. I đavo s pravom okrivljuje takvoga čoveka za greh, jer takav čovek greši po svojoj vlastitoj slobodnoj volji.[11] Zbog toga onda i odstupa blagodat Božja od takvoga čoveka.
Epifanije upita prepodobnog Andreja: Otkuda đavo zna šta je koji čovek učinio od detinjstva pa sve do starosti? – Prepodobni odgovori: Zar ne znaš da se kraj hrišćana neodstupno nalaze đavoli? Pošto je to tako, jasno je da oni i dela naša znaju.
Dok ova dva ugodnika Božja seđahu i razgovarahu, đavo koji je nedaleko stajao, baci zamku na Epifanija. To samo sveti Andrej vide, i reče đavolu: Nevaljalče i prljavko, odstupi odavde. – Đavo mu na to odvrati: U ovom gradu ne postoji veći nevaljalac od tebe. Ali će doći vreme, kada ću ja dignuti ruke od svoga zanata, jer će ljudi postati gori od nas đavola. – Svetitelj ga upita: Otkuda ti to znaš? – Đavo odgovori: Vrlo je iskusan naš otac; sedi u paklu, i gatajući uči nas, pošto naša priroda apsolutno ništa ne zna.[12] – Prepodobni ga upita: A kakvim se gresima ljudskim vi đavoli najviše radujete? – Đavo odgovori: Idolopoklonstvu, mađijama, trovanjima, a naročito ubistvima, zlopamćenju, zlobi, sodomskom grehu i bludu. – Svetitelj ga upita: A kad se neko odrekne svojih strasti i grehova, i kroz pokajanje pristupi Gospodu Bogu našem, šta vi onda radite, kako se držite? – Đavo odgovori: Mi takvoga mrzimo i ljuti smo na njega, ali tako da on to ne zna. No ipak se nadamo da će nam se vratiti. Jer ima mnogo takvih, koji nas se odreknu, pa nam se opet vrate. – Čuvši to, svetitelj dunu na đavola, i on tog trenutka nestade.
 
EPIFANIJEVO ISKUŠENJE I PREPODOBNI ANDREJ
 
Jedno vreme demon bluda stade silovito napadati Epifanija. Jadni mladić se sneveseli i uplaši da dušu svoju ne ukalja muljem greha. I otpoče surovo postiti i noći provoditi u molitvenom bdenju; i sa suzama prizivaše Boga da mu pomogne i ne dopusti da padne u takvu propast. A prokleti demon ga sve jače i jače napadaše: ubacivaše mu u dušu nečiste pomisli da mu pomoću njih raspali telo, te tako uvali u blato bluda divnu dušu njegovu. Pored toga demon ga i u snu iskušavaše. Često pomišljajući da neće moći izdržati oganj iskušenja, Epifanije je ustajao na molitvu: dugo i dugo pravio metanija, udarao sebe u grudi, – sve tako dok ga snaga ne bi izdala. Jednom, posle takve naporne molitve, on pojede tri uncije soli, i telo mu se zapali od strahovite žeći. On to učini, da bi telesnom žeći ugasio duhovni oganj. I zaista on oseti neko olakšanje u iskušenju. I na javi vide demona bluda: kaljav kao svinja stoji i brekće. Epifaniju se zgadi, i on pljunu u lice odvratnom demonu.
Nekoliko dana posle toga Epifanija srete na trgu blaženi Andrej; pogleda u Epifanija i osmehnuvši se reče mu: Ovca sam tvoga duhovnog stada, i volim so i jedem so. – Čuvši to, Epifanije se veoma udivi i reče prepodobnome: I to ti je poznato, oče? Ox! a zašto si me onda na cedilu ostavio? Eto, muči me zli demon, srce mi pojede. – Prepodobni mu odgovori: Gde će vojnik pokazati svoje junaštvo ako ne u ratu? I kako bi Bog znao da Ga ti ljubiš, ako ne vidi kako se držiš u ratu sa đavolom, i kako ga pobeđuješ? Kako ćeš zaslužiti nagradu ako ne pretrpiš nevolju i iskušenje, i napadaje taštih demona? Jer Carstvo nebesko dobijaju oni koji se pobožno podvizavaju, bore, i trpe nevolje, iskušenja, muke, zlostavljanja, oskudicu. Ovaj svet je dim i pepeo i san. Ljudi ovoga sveta ne brinu se o svom unutrašnjem čoveku; oni uživaju, jedu i piju; oni složno ispunjuju đavolove želje, a on im kao prijateljima i slugama svojim u zamenu za to daje tašte radosti i uživanja ovoga sveta. Ti pak, čedo, muke si podneo i o kojima govoriš, postaće ti slatke, kad za svaku od njih budeš primio po nagradu. Stoga, nemoj to potcenjivati, nego budi istrajan u tome, da bi dobio nagradu i nasledio Carstvo nebesko. He zaboravljaj rečeno u Svetom Pismu: Mnoge nevolje ima pravednik, ali ga od svih izbavlja Gospod (Ps. 33, 20). He znaš li da nam je Bog dane ovoga života dao kao hrvališta, da se hrvemo, da se borimo sa demonima; da dan i noć bdimo u molitvi, boreći se, podvizavajući se, ispunjavajući zapovesti Božje. Čedo moje, čovek koji ne preljubočinstvuje, ne bludniči – tamjan je pred Gospodom; a čovek preljubočinac, čovek bludnik – kao pogan će biti dani života njegova. Mudar čovek, koji prosvećen darom Svetoga Duha zna dubine Svetoga Pisma, postane li bludnik, njegovo znanje neće imati nikakve vrednosti pred Bogom, ako on ispovešću i suzama ne spere prljavštinu grehova svojih. Zato, nemoj se stideti što te đavo napada, iskušava, ratuje s tobom; radije se raduj i veseli, znajući da ako se ne prekuvamo u iskušenjima, ne možemo postati sladak hleb Bogu.
Rekavši to Epifaniju, prepodobni ga celiva svetim celivom, pa se Epifanije vrati domu svom.
 
KAKVE IZGLEDAJU DUŠE PRAVEDNIKA I GREŠNIKA NA ZEMLJI
 
Jedne godine na Uskrs blaženi Andrej stajaše na molitvi u crkvi Svete Sofije, i to pri samom ulazu. I Gospod mu otkri kako su pojedini ljudi proveli minule dane svetog Velikog Posta, pokazavši mu kako izgledaju njihove duše. Posmatrajući ljude koji su izlazili iz crkve, on Duhom Svetim vide i saznade svačiju dušu, i u njoj njenu vrlinu i njen porok.
Tako, on vide mnoge ljude: lica im bela i čista kao sneg; nekima lica sijaju kao sunce, a glava im pomazana jelejem i mirom, na glavama im zlatni venci, miomir izlazi iz njih kao iz ruža i ljubičica, na njima su haljine carske, predivni mladići im ukazuju poštovanje i proslavljaju ih. To su oni što bogougodno provedoše svetu Četrdesetnicu služeći Gospodu postom i molitvom i svakom vrlinom, i dobiše početne nagrade Nebeskog carstva i nevidljivo ih nose. Gledajući ih, blaženi Andrej se radovao i blagodario Gospodu za njihov napredak.
Vide on i druge: beli su kao sneg, lica im sijaju kao sunčani zraci, a na njima počiva Sveti Duh, jer su čisti i puni vrlina, uzdržavali su se od preljube, od bluda, od zlobe, od praznoslovlja, i pričešćivali se često Svetim Tajnama.
Vide opet i ovakve: obučeni u zlatne kabanice, puni su svetlosti i sjaja, beli golubovi lete iznad njihovih glava, iz njih se lije skupoceno miro i miomir tamjana, a ispred njih anđeli Božji kao duhovni golubovi. To su oni što siromahe hlebom hrane, što roblje otkupljuju i oslobađaju uza, što dugove tuđe isplaćuju, što sirotinju pomažu, što prosjake odevaju, što svetitelje praznuju, što se od poroka čuvaju.
Onda vide neke ovakve: obučeni u skupocene haljine, lica im zrače miljem, prati ih neka prelepa devojka sa maslinovim vencem oko glave; ona im mirom lica pomazuje. To su oni što tamnice posećuju i sužnje teše i pomažu, što bolesne pohode i vidaju, što reč Gospodnju vole iznad svega, što izbegavaju huljenje i ogovaranje, što svakim dobrodelanjem blistaju.
Posle toga vide i ovakve: lica im počađavela; nekima je lice premazano smrdljivim gnojem, mačke i psi idu ispred njih, zmije im vise o udovima i sišu im tela, a žabe im po nogama. To su rasputni ljudi, muželožnici, bludnici, onanisti, srebroljupci; oni su sve udove svoje predali đavolu, i zarobljenici su njegove volje. Zmije pak i aspide i ostale raznovrsne životinje nisu drugo do demoni. Oni uživaju i vesele se kad neko od ljudi ispunjuje njihovu volju.
Zatim vide neke: goli telom, crni i mračni, oči im plamte, lica im crna kao na tiganju pečena. Demoni im zamotali konopce oko vratova i vuku ih kao mazge, pritom drže oštre mačeve u rukama. Neki pak demoni nose ognjene batine, i strahovito ih biju da što brže idu. A iznad njih stoji napisano: vračari, bajači, čarobnjaci.
Potom vide ovakve: ljudi goli, crni kao đavoli, krvave im kame u rukama, a na glavi svakoga od njih guje gnjeva i ljutine; i guja dotle raspaljuje svakoga od njih dok ne izvrši njenu volju A oni se ponašaju kao pomahnitali i neuračunljivi. To su ubice, grabljivci i gadni rasipnici.
Onda prepodobni vide: neki bednici u rite odeveni, i mnoštvo žena idu sa njima isto tako odevene; tela im bodljama i trnjem načičkana; oko njih najodvratniji gmizavci, žabe, pacovi, kornjače, i druge gadine. To cy jarosnici i gnjevljivci, rđavi i surovi, koji sluge svoje strahovito muče i zlostavljaju.
Vide prepodobni i ovakve: tela im od glave do nogu premazana čađu, lica im namrgođena i puna otrova; zmije i aspide im zapušile uši i zatvorile oči, da ne vide sunca, niti čuju Sveto Pismo koje se po svetim crkvama čita. A iznad njih u vazduhu stoji napisano ovo: Zloća[13] – prva đavolova kći. Iz nozdrva joj curi otrov aspida i zmija i skorpija i gadina, i ispunjuje ubitačnom gorčinom i vazduh i duše ljudske. To cy oni što ljude dovode u opasnosti i smrti, zlopamtila,[14] neprijatelji, gordeljivci, psovači,[15] vređači, opadači, oni koji tuđe grehe osuđuju i presuđuju.
 
JAVLJENJE PRESVETE BOGORODICE U CRKVI VLAHERNI
 
Godine 911. prvog oktobra za vreme svenoćnog bdenja u Bogorodičinoj crkvi Vlaherne u Carigradu blaženi Andrej stajaše na dnu crkve sa svojim učenikom Epifanijem i moljaše se. U četvrti sat noći vide blaženi Andrej zaštitnicu i pomoćnicu svih hrišćana Presvetu Bogorodicu gde se pojavi u crkvi iznad naroda sa rasprostrtim omoforom na rukama, kao da tom odećom pokrivaše narod. Beše obučena u zlatotkanu porfiru i sva blistaše u neiskazanom sjaju, okružena apostolima, svetiteljima, mučenicima i devicama. Preklonivši kolena, Ona se dugo molila, zalivajući suzama svoje bogoliko i Prečisto lice. Sveti Andrej videći to javljenje pokaza rukom Epifaniju, i upita ga: „Vidiš li, čedo, Gospođu i Caricu sveta, kako se moli za sav svet? Epifanije odgovori: „Vidim, sveti oče, i užasavam se“.
 
KAKO ANĐELI NEVIDLJIVO KADE LJUDE
 
Jednom prilikom prepodobni Andrej i Epifanije seđahu i čitahu Besedu svetog Vasilija Velikog o krštenju. Dok je Epifanije čitao, oni obojica iznenada osetiše divan miomir. Epifanije se silno začudi otkuda tako izvrstan miris. Prepodobni pak Andrej je video otkuda dolazi miomir, i ko je taj što ga nevidljivo širi. Dok je Epifanije čitao, prepodobni mu nije hteo otkriti tu tajnu. A kad Epifanije završi sa čitanjem Besede, odmah i miris nestade. Začuđen time, Epifanije upita prepodobnoga: Molim te, časni oče, kaži mi otkuda onaj miomir za sve vreme dok sam čitao? – Prepodobni mu odgovori: Anđeo Gospodnji beše ovde, ne jedan nego mnogo njih, dok se ovo čitalo. Jedan od njih, veličajući reči Svetoga Duha, sav radostan kađaše bogodolično. – Epifanije ga na to upita: Anđeli su neveštastvena bića, gde onda nalaze tamjan i kadionicu i žar? – Prepodobni iznenađeno pogleda u Epifanija i reče: Čudne stvari govoriš, čoveče! Ta ko ti je kazao da Anđeli Božji poseduju veštastvene kadionice, ili da upotrebljavaju žar zemaljskog sveta? Duhovna bića poseduju duhovne, a veštastvena bića veštastvene stvari. Kada Anđeli hoće da kade svetitelje ili onaj nadumni presto božanski, oni ničim drugim ne kade do onim predivnim miomirom što izlazi iz čudesnog i nepristupnog Božanstva. Stojeći pred strašnim presto lom Svedržitelja, Anđeli primaju miomir koji se otuda munjevito izliva, i zato stalno mirišu na neiskazani miomir Božanstva.[16] Mirišu oni i na rajsko cveće koje donose, i na nevidljiv način podnose to nevidljivo cveće čoveku, te se duša njegova ispunjuje slašću i miljem tog rajskog miomira. Anđeli nevidljivo kade ljude u sledećim prilikama: prvo, kada se čitaju svete knjige Anđeli nevidljivo okružuju one koji čitaju, želeći da čuju bogonadahnute reči Presvetoga Duha; drugo, kada se neko moli Bogu, Anđeli sa velikom ljubavlju stoje oko njega i zajedno se sa njim mole; i treće, kada se čovek iz ljubavi prema Bogu trudi, ili strada, ili se neustrašivo bori. Tako, Anđeli kade one koji se bore za veru, da bi ih okrepili i ohrabrili na podvige.
 
PRESTAVLJENJE BLAŽENOG ANDREJA
 
Jednoga dana prepodobni Andrej i Epifanije seđahu i razgovarahu. Utom prepodobni podiže oči k nebu i dugo gledajući gore zalivaše suzama svoje bogoliko lice.[17] Epifanije ga upita: Časni oče, reci čedu svom, zašto roniš tolike suze? – Prepodobni mu odgovori: Čedo moje, evo došao je kraj zemaljskom životu mom, i mi ćemo se telom rastati. Ali ti nemoj tugovati, jer odlazim u neprolazni život. – Na ove reči prepodobnoga Epifanije se veoma snuždi. Zato mu prepodobni reče: Nemoj, čedo moje, tugovati zbog preseljenja mog. Ta blaženstvo je otići iz ovoga sveta. Jer šta imamo mi sa ovim taštim svetom? Mi nismo stvoreni da zauvek ostanemo u ovom svetu, nego da se u njemu bogougodno podvizavamo, pa da onda idemo u svoju nebesku postojbinu. Jer ovde ništa nije naše. Ovaj svet je gorak: pun je zlih demona koji druguju sa ljudima koji dragovoljno čine zlo, pa onda takve odvlače u pakao. A onaj svet, svet Heruvima i Serafima, ka kome ja odlazim, pun je večne svetlosti i slave Presvete Trojice. Evo, ovo je moj poslednji razgovor s tobom. Pazi šta ti na rastanku kažem, i sećaj se ovih reči mojih. Ti ćeš postati monah; blagodaću i milosrđem Jedinorodnog Sina Božjeg vodićeš bogougodni život. Gospod će te u svoje vreme podići na episkopski presto ove prestonice, da budeš svetilo i pastir. Zaklinjem te Presvetom Trojicom i Prečistom Vladičicom Bogorodicom, kada budeš postao patrijarh, nemoj proslavljati spomen moj, niti mi hram podizati, niti spomenik, niti mi ma kakvu počast ljudsku ukazivati. He poslušaš li me u ovome, veruj zapašćeš u iskušenje, jer sam molio Boga da me ne proslavlja na zemlji. Ti pak, čedo moje, imaj straha Božjeg u duši svojoj, i ljubi Boga svim srcem svojim; svetitelje praznuj; moli se za sve: za one koji nas vole i za one koji nas mrze, za zarobljenike, i za sve što su u nevoljama i opasnostima. I ja, ako obretem slobodu pred Hristom Bogom, biću duhom neprestano s tobom. A o danu i času u koji će te Bog prevesti iz ovog u onaj svet, ja ću te, izvestiti. U večnoj slavi i radosti bićemo zajedno obojica, kao što mi to otkri Gospod. Pazi čedo, kao arhijerej nemoj nikoga rukopolagati iz pristrasnosti, ili iz prijateljstva, ili na zauzimanje prijatelja, ili iz koristoljublja, nego od svakoga traži vrlinu i veru i istinu i pravednost. Spominji me u svetim molitvama svojim, naročito na svetoj liturgiji. Jer ništa tako ne umilostivljava svevišnjeg Boga prema grešnicima kao sveta liturgijska žrtva. O, čedo moje, zapiši reči moje na tablici srca svoga: staraj se o sirotinji, štiti udovice i siročad, zbrinjavaj putnike, posećuj bolesne, pohodi sužnje. Drži se svega toga, i Gospod će saarhipastirstvovati s tobom i rukovoditi te, i ljubav Oca i Sina i Svetoga Duha biće s tobom.
Rekavši to, prepodobni predloži Epifaniju da zajedno preklone kolena i pomole se Gospodu. Preklonivši kolena, prepodobni se moljaše ovako: Oče, Sine i Sveti Duše, Svebožanstvena Trojice, preklinjemo Te mi prosjaci i putnici, mi ubogi i goli i nevoljni, koji nemamo gde glave skloniti u ovome svetu, i molimo Te svemilostivi Gospode, oprosti nam po velikoj milosti svojoj sve što sagrešismo rečju ili delom ili mišlju Svim srcem Te molim, Gospode, za ovog slugu Tvog Epifanija: prosveti oči njegove blagom munjom Božanstva svoga; prožmi milosrđem sva unutrašnja čula njegova; obasjaj misli duše njegove neiskazanim miomirom večnožive blagodati Tvoje; udahni u njega duh mudrosti, duh jačine, duh razumnosti, duh bogotvoreće ljubavi,[18] duh samilosti i mira, duh krotosti, duh životvornih suza, da vođen i rukovođen Tvojom svedržiteljskom desnicom čini ono što je ugodno Tebi.
Kad prepodobni završi molitvu, iznenada sinu pred njima silna svetlost i razli se divan miomir od raznovrsnih mirisa, i Epifanije pade na zemlju. Prepodobni ga podiže rukom, zakrsti mu čelo krsnim znakom, i govoraše: Neka nas ime Nevidljive Svetlosti oseni! Neka nam Bog Heruvima bude u pomoći! Neka molitve Serafima, Prestola, Gospodstava, Vlasti i bezbrojnog mnoštva Nebeskih Sila, Apostola, Mučenika, Evanđelista, Proroka, Ispovednika, Isposnika štite slugu Tvoga! Neka molitve ugodnika Tvojih po gorama, po pešterama, po pustinjama, i molitve onih što Ti služe u opštežićima, po selima i gradovima, budu u pomoć sluzi Tvome! Molim Te, Gospode preblagi, i preklinjem: spasi čedo moje Epifanija; čuvaj ga u svetosti Tvojoj, u sili Tvojoj, u ljubavi Tvojoj, i u volji Tvojoj, da bi provodeći život bogougodno s mirom stigao u predverje Carstva Tvoga!
Pošto tako blagoslovi svoje duhovno čedo Epifanija, prepodobni Andrej ga celiva u oči, u lice, u prsa, u ruke, pa ode? a Epifanije ostade tužan i ožalošćen.
Prepodobni Andrej, rastavši se sa Epifanijem, ode na Ipodrom, nađe jedno skrovito mesto, i tu provede svu noć na molitvi. A moljaše se: za sve što su u opasnostima, u nevoljama, u nuždama, u ropstvu, i za sav svet. I dok se on tako moljaše, k njemu dođoše sveti Anđeli i bezbrojni Svetitelji, i on gledajući ih kao prijatelje i osmehujući se, ispusti dušu. I tog trenutka se raširi po tom mestu divotan miomir, od raznovrsnih mirisa i kađenja.
Taj miomir, divniji od svakog mirisa, oseti i jedna sirotica, čija kućica beše nedaleko od mesta gde se blaženi Andrej prestavi. Ona po tragu tog mirisa dođe do tela preminulog svetitelja. I tu tek ona oseti u svoj jačini gde iz njegovog tela izbija božanski miris, sa kojim se nikakav zemaljski miris ne može uporediti. Zapanjena i uzbuđena, žena otrča da obavesti susede o neobičnom čudu. I mnogi dotrčaše do mesta gde se prepodobni prestavio, koje je i nadalje mirisalo opojno i neobično, ali samo telo ne nađoše, jer ga Gospod beše preneo nekuda.
Te noći zorom rano stojeći na molitvi, Epifanije vide dušu svetog Andreja kako ona, svetlija od sunca, ide na nebo, vođena i praćena svetim Anđelima i Svetiteljima, dok se čudesno i čarobno pevanje razlegalo na sve strane. Ushićen krasotom i veličanstvenošću prizora, Epifanije pruži ruku k nebu i svetitelju i kliknu: Pomeni me, sveče Božji, u pripremljenom ti Carstvu, jer danas vidim čudesa koja prevazilaze svaki um.
I pisac Žitija svetoga Andreja, sveštenik Nikifor pri crkvi Svete Sofije u Carigradu, lični prijatelj svetoga Andreja, i jedini čovek kome je prepodobni poveravao tajne svoga jurodivog življenja, – koje je delimično poveravao i Epifaniju -, ovako završava neobično Žitije neobičnog ugodnika Božjeg svetog Andreja: „Tako se prestavi nekada prikriveno sunce i ognjeni stub nebozemni, sveti Andrej, Gospoda radi prosjak i luda i stranac i prezrenik i ništavnik i poniženik, a sada sin Božji po blagodati – υιος Θεου κατα χαριν i naslednik Carstva nebeskog. Prestavi se 28. maja,[19] pošto se šezdeset šest godina podvizavao tajno služeći Bogu. A ja Nikifor, milošću Božjom prezviter Velike crkve carskoga grada, zvane Sveta Sofija, opisah čudesa i slavni život česnog i svetog oca Andreja onako kako sam ih svojim sopstvenim očima video i kako sam o tome saznao od slavnog Epifanija, kasnijeg arhiepiskopa ovdašnjeg, – blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom neka je slava sada i uvek i kroza sve vekove. Amin“.[20]
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
KIPRIJANA[21]
I SVETE MUČENICE
JUSTINE DEVICE
 
U VREME cara Dekija življaše u Antiohiji Sirijskoj neki Kiprijan, filosof i čuveni volhv.[22] On beše rodom iz Kartagine, od roditelja neznabožaca, koji ga od detinjstva predadoše na službu svome neznabožačkom poganom bogu Apolonu. U sedmoj godini svojoj Kiprijan bi poveren volhvima da izuči veštinu volhvovanja[23] i demonsku mudrost. A kad napuni deset godina, roditelji poslaše Kiprijana na goru Olimp, da se usavrši u žrečestvu,[24] jer ovu goru neznabošci nazivahu obitalištem bogova, pošto se na njoj nalažaše ogromno mnoštvo idola, u kojima življaše bezbroj demona. Na toj gari Kiprijan izuči đavolju nauku do savršenstva: jer upoznade razna demonska utvaranja, nauči da izaziva promene u vazduhu, da pušta gromove i kišu, da uzburkava talase morske, da pravi štete po voćnjacima, gradinama i poljima, da navodi na ljude nedaće i bolesti; jednom rečju, on izuči svepagubno mudrovanje i svezlo delovanje đavolovo. I vide on tamo bezbrojne vojske demona sa Knezom tame, kome jedni demoni predstojahu, drugi služahu, treći klicahu, veličajući svoga kneza; a neke demone šiljahu po celom svetu da varaju ljude. Vide on tamo sve neznabožačke bogove i boginje, i raznovrsne utvare i priviđenja po zalasku sunca, i to ne hleb ili neko drugo jestivo već jedino hrastov žir. A kad mu bi petnaest godina, Kiprijan dobi za učitelje sedam velikih žrečeva koji služahu sedmorim planetama. I od ovih žrečeva od doznade mnoge demonske tajne. Zatim otputova u grad Agre, gde neko vreme posluži boginji Iri, i od tamošnjeg žreca nauči mnoga lukavstva. Izvesno vreme Kiprijan provede i u Tavropolju, služeći Artemidi. Odatle otputova u Lakedemoniju, i nauči kakvim se vradžbinama i utvaranjima može činiti to da mrtvaci govore iz grobova.
U svojoj dvadesetoj godini Kiprijan otputova u Egipat, i U gradu Memfisu učaše se velikim zalima i vradžbinama. U svojoj pak tridesetoj godini on ode kod Haldejaca,[25] i izučivši zvezdoslovlje on završi svoje školovanje, i otputova u Antiohiju savršen u svakom zlu: volhv, i vračar, i dušegubac, veliki prijatelj i verni sluga Kneza paklenoga, sa kojim govori lice u lice, i od koga se udostoji velike časti. O tome on sam govoraše ovako: Verujte mi, ja samog đavola videh, jer ga žrtvama umolih, i celivah, i razgovarah s njim i sa doglavnicima njegovim; i on me zavole, i pohvali moju pamet, i pred svima reče: „Evo novog Amvrija; brz nam je na poslušanje, dostojan je našeg udela“. I obeća mi da će me po izlasku mom iz tela postaviti za kneza, i da će me za života na zemlji u svemu pomagati; i dade mi puk demona da mi služe. A kad odlažah od njega, on viknu k meni: „Budi hrabar, revnosni Kiprijane!“ I ustavši isprati me, tako da se svi doglavnici njegovi začudiše. Zato i svi knezovi njegovi, videvši kakvu mi počast on ukazuje, behu vrlo uslužni prema meni. A lice njegovo beše kao cvet travni; na glavi imađaše raskošni venac od zlata i blistavog kamenja, koje obasjavaše celo polje ono; i odelo njegovo beše čudesno. Kada se pak okretaše tamo ili ovamo, svo se ono mesto tresijaše; i kraj prestola njegovog stajahu u velikoj pokornosti mnogobrojni zli dusi raznih činova; tada i ja predadoh njemu celoga sebe, pokoravajući se svakoj zapovesti njegovoj.
To sam o sebi kazivaše Kiprijan posle svog obraćenja Hristu. Iz toga se jasno vidi kakav je bio čovek: prijatelj demonima, čija sva dela činjaše, pakosteći ljudima i obmanjujući ih. Jer, boraveći u Antiohiji, on mnoge ljude navede na svakovrsna gadna bezakonja, mnoge ubi otrovima i čaranjem, mladiće i devojke prinošaše na žrtvu demonima; i vrlo mnoge nauči svom volhvovanju zlom; on učini da jedni po vazduhu lete, drugi – po oblacima u lađama plove, treći – po vodama hode. I od svih paganaca on beše poštovan i slavljen kao najvrhovniji žrec i najmudriji sluga njihovih bogova svegadnih. I mnoga pribegavahu k njemu u nevoljama svojim; i on im pomagaše demonskom silom koje beše pun: jednima pomagaše u bludočinstvu, drugima u gnevu, u neprijateljstvu i osveti, trećima u zavisti. I već sav beše na dnu pakla i u ustima đavola, sin geene, zajedničar demona i večne pogibli njihove.
No Gospod, koji ne želi smrti grešnika, po neiskazanoj dobroti Svojoj i po milosrđu Svom koje gresi ljudski ne mogu iobediti, izvoli potražiti ovog propalog čoveka, i njega, potonulog u dubine pakla, izvući iz ponora i spasti, i na taj način svima ljudima pokazati Svoje čovekoljublje. Jer nema greha koji pobeđuje Njegovo čovekoljublje. A Gospod spase Kiprijana od njegove pogibli na ovaj način:
U to vreme življaše u Antiohiji neka devojčica, po imenu Justina. Ona se rodi od neznabožnih roditelja: od oca Edesija, žreca idolopokloničkog, i od matere Kleodonije. Ova devica Justina, kada postade punoletna, seđaše jednom kod kuće kraj prozora. Tom prilikom ona ču reč spasenja iz usta nekog đakona Prailija koji je tuda prolazio i govorio o očovečenju Gospoda našeg Isusa Hrista, kako se rodi od prečiste Djeve, i satvorivši mnoga čudesa blagovoli postradati radi našeg spasenja, pa vaskrse iz mrtvih sa slavom, uznese se na nebo, sede s desne strane Oca, i caruje večito. Ova đakonova propoved pade na dobru zemlju u srcu Justine, i ubrzo stade donositi plod i iskorenjivati u njoj svako trnje neverja. Zažele Justina da je taj đakon nauči više i potpunije, ali joj devojački stid ne dopusti da ga potraži. Ipak ona tajno odlažaše u crkvu Hristovu, i često slušajući reč Božju, delanjem Duha Svetog u srcu njenom, ona poverova u Hrista, Uskoro zatim ona i mater svoju privede Hristovoj veri. Potom ona i svog starog oca privede veri. On, videći pamet svoje kćeri, i slušajući mudre reči njene, razmišljaše u sebi: idoli su načinjeni rukama ljudskim, i kako mogu biti bogovi kada nemaju ni duše ni daha? Dok on tako razmišljaše, vide noću u. snu neko neobično božanstveno viđenje: vide on veliku vojsku svetlonosnih Anđela, a usred njih beše Spasitelj sveta – Gospod Hristos, i ču gde mu Spasitelj govori: Hodite k meni, i daću vam Carstvo nebesko.
Trgnuvši se iz sna, Edesije odmah pođe sa ženom i ćerkom k episkopu hrišćanskom Optatu, moleći ga da ih nauči Hristovoj veri i da im podari sveto krštenje. I još mu ispriča reči svoje kćeri, i o svome viđenju Anđela. Čuvpš to, episkop se obradova njihovom obraćenju. I pošto im mnogo govori o veri, on krsti Edesija, i ženu njegovu Kleodoniju, i kćer Justinu. I pričestivši ih Svetim Tajnama, on ih otpusti s mirom. A kada se Edesije utvrdi u veri Hristovoj, tada episkop, videći pobožnost njegovu, rukopoloži ga za prezvitera. I Edesije požive vrlinski u strahu Božjem godinu i šest meseci, i tako u svetoj veri skonča život svoj. Justina pak dobro se podvizavaše u zapovestima Gospodnjim ljubeći ženika svog – Hrista, i služeći My y molitvama usrdnim, u devstvu i celomudriju, u postu i u uzdržanju velikom. A đavo, koji mrzi rod ljudski, videći takvo življenje njeno, pozavide vrlinama njenim, i stade joj pakostiti, navodeći na nju razne bede i nevolje.
U to vreme bejaše u Antiohiji jedan mladić, po imenu Aglaid, sholastik,[26] sin bogatih i znamenitih roditelja. On sav život svoj provođaše u slastima i sujeti ovoga sveta. Jednom prilikom on ugleda devicu Justinu koja je išla crkvi, i začudi se njenoj lepoti. I đavo mu ubaci u srce rđavu misao o njoj; i raspalivši se požudom prema njoj, Aglaid se stade na sve moguće načine paštiti da se upozna sa njom i zadobije ljubav njenu, pa da onda čisto jagnje Hristovo uvali u svoju nečistotu.
Sa tim ciljem on sačekivaše devicu na mestima gde je ona obično prolazila, dobacivaše joj laskave i sablažnjive reči, hvaljaše i veličaše njenu lepotu, i izjavljivaše joj ljubav, loveći je na taj način zavodljivim mrežama na bludočinstvo. Devica se sklanjaše od njega i begaše, gnušajući ga se, i nije htela ni da čuje njegove laskave i lukave reči. No mladić, ne prestajući da požudno čezne za njenom lepotom, posla k njoj molbu, da li bi htela da mu bude supruga. Ona mu odgovori: Ja imam ženika – Hrista; Njemu služim, i čistotu svoju čuvam; On i dušu i telo moje čuva od svake nečistote.
Čuvši takav odgovor celomudrene device, Aglaid još jače žuđaše za njom, raspaljivan đavolom. I pošto je nikako ne mogaše prelastiti, on namisli da je na silu otme. I skupivši sebi u pomoć razuzdane mladiće, on vrebaše devicu na putu, kojim je ona obično išla u crkvu na molitvu. Ugledavši je, on je dohvati i silom je vučaše kući svojoj. A ona stade silno vikati, udarajući ga po ustima i pljujući ga. Čuvši njeno zapomaganje, ljudi istrčaše iz svojih kuća, i neporočno jagnje – svetu Justinu oteše iz ruku pokvarenog mladića kao iz čeljusti vuka. Razuzdani se mladići razbegoše, i Aglaid ode postiđen kući svojoj. He znajući šta više da čini jer je zla požuda rasla u njemu, Aglaid se reši na još jedno zlo: ode velikome volhvu i čarobnjaku Kiprijanu, idolopokloničkom žrecu, ispriča mu svoju muku, i zamoli njegovu pomoć, obećavajući mu mnogo srebra i zlata. Čuvšisve to od Aglaida, Kiprijan ga tešaše, obećavajući mu da će mu svu želju ispuniti. Ja ću učiniti to, reče on Aglaidu, da će sama devica iskati ljubav tvoju, i žudeće za tobom više nego ti za njom. Utešivši ga tako Kiprijan ga otpusti punog nade.
Onda se Kiprijan dade na posao: otvori svoje knjige, i prizva jednog od nečistih duhova za koga saznade da može brzo srce Justine raspaliti prljavom požudom prema onom mladiću. Đavo mu obeća da će to hitno učiniti, i sa gordošću reče: To je laka stvar za mene, pošto sam mnogo puta gradove zemljotresom potresao, bedeme razvaljivao, domove razdeljivao, krvoprolića i oceubistva ustrojavao, velika neprijateljstva i ljutnje među braću k supruge ubacivao, mnoge željne devstvovanja u nečistotu uvalio; monahe koji su po gorama živeli, teške postove držali, nikada o telu pomišljali, ja sam bludnom požudom raspaljivao, i naučio ih da služe telesnim strastima; neke pokajnike, koji su se bili odrekli svega, ja sam opet k prvim zlim delima vratio; mnoge sam celomudrenike u bludočinstvo uvalio, -: pa zar da tu jednu devicu ne privolim na ljubav prema Aglaidu? Ali, zašto više govoriti? Ja ću uskoro samim delom silu svoju pokazati, samo uzmi ovu lekariju, (- pruži mu neku punu posudu -), i podaj je onome mladiću da pokropi Justininu kuću, pa ćeš videti šta će biti.
Rekavši to, on ode. Kiprijan pozva Aglaida i posla ga da tajno pokropi Justininu kuću iz đavolove posude. Kad ovaj to učini, tamo uđe demon bluda sa raspaljenim strelama telesne požude, da devojčino srce rani bludnoćom, a telo njeno raspali prljavom požudom. Justina pak imađaše običaj da svake noći uznosi molitve svoje Gospodu. I kada se ona, po običaju svom, u devet sati noću moljaše Bogu, ona iznenada oseti u telu svom neko lahorenje, pa onda zlu oluju telesne požude i zapaljenost ognja paklenoga. I dugo ona bi u toj napasti i unutrašnjoj oluji: i dođe joj na pamet onaj mladić Aglaid, i pojaviše se u njoj rđave misli. No devica se čuđaše i same sebe stiđaše, osetivši gde joj krv vri kao u nekom vrelom kazanu, i mišljaše o onome čega se svagda gnušala kao neke gadosti. Ali, budući blagorazumna, Justina poznade da ova oluja u njoj nastade od đavola, pa se odmah lati oružja – krsnog znaka, i pribeže k Bogu toplom molitvom, i zavapi iz dna duše ka Hristu, ženiku svom, govoreći: Gospode Bože moj, Isuse Hriste! eto neprijatelji moji ustaše na me, zamku spremiše nogama mojim i poniziše dušu moju, a ja se opomenuh imena Tvog u noći, i obradovah se. I kada mi oni dosađuju, ja pribegavam k Tebi, i nadam se da se neprijatelj moj neće obradovati zbog mene. Ti znaš, Gospode Bože moj, da sam ja sluškinja Tvoja, i čistotu tela svog Tebi sačuvah, i dušu svoju Tebi uručih. Stoga sačuvaj ovcu Svoju, Pastiru Dobri; nemoj me predati u plen zveru koji traži da me proguta; daruj mi pobedu nad zlom požudom tela mog!
I tako sveta devojka, dugo i trpeljivo stojeći na molitvi, posrami vraga. Jer on, pobeđen njenom molitvom, pobeže od nje sa stidom. I Justini se povrati spokojstvo u telo i u srce, i ugasi se plamen požude, i prestade borba, i umiri se ključanje krvi. I Justina dade slavu Bogu, pevajući pobedničku pesmu. A đavo se vrati Kiprijanu sa rđavom vešću o potpunom neuspehu. Kiprijan ga onda upita: Zbog čega nisi mogao pobediti devicu? A on, i ne hoteći, reče istinu, govoreći: Zbog toga što videh na njoj neki znak, koga se uplaših, i ne mogoh je pobediti.
Kiprijan onda prizva najopakijeg besa, i posla ga da kuša Justinu. Otišav k Justini, ovaj bes se okomi na nju strašnije od onog prvog, jer je napade sa velikom silom. No devica se naoruža svesrdnom molitvom, i pokaza veliki podvig: obuče se u kostret, i umrtvljivaše telo svoje molitvom i postom, uzimajući samo hleb i vodu. I tako ukrotivši strasti tela svog, ona progna đavola posramljenog, koji se, kao i prvi, vrati Kiprijanu bez ikakvog uspeha.
Tada Kiprijan prizva jednog od knezova demonskih, i ispriča mu o nemoći šiljanih besova, kako ne behu u stanju pobediti jednu devojku, i moljaše od njega pomoć. Ovaj surovo ukori šiljane besove što nisu bili dovoljno vični tome poslu, i što nisu znali na koji način da srcu devojčinom omile blud. Pritom on obodri Kiprijana nadom, obećavši mu da će on sam na drugi način sablazniti devojku. I otišavši od Kiprijana, ovaj se demonski knez pretvori u žensko, i tako uđe kod Justine. Pošto sedoše, on stade razgovarati s njom o Svetom Pismu, kao da želi da sledi njenom životu i čistoti, i raspitivaše je, kakva je nagrada za takav strogi život i čistotu. Justina mu odgovori: Velika je i neiskazana nagrada onima koji žive u čistoti, i veliko je čudo što ljudi ni najmanje ne obraćaju pažnju na tako veliku riznicu kao što je čistota anđelska. – Tada đavo, obelodanivši svoju bestidnost, stade je vešto kušati, govoreći: Na koji bi onda način svet mogao opstati? I kako bi se ljudi rađali? Da je Eva sačuvala čistotu – devstvenost, otkuda bi se onda umnožio rod ljudski? Nema sumnje, supružanstvo je dobro; njega ustanovi sam Bog; i Sveto Pismo ga hvali, govoreći: Ženidbu da drže svi u časti, i postelja ženidbena da bude čista (Jevr. 13, 4). I mnogi svetitelji Božji, zar ne behu u braku, koji Bog dade na utehu čoveku, da bi se, gledajući decu svoju, veselio i slavio Boga?
Slušajući ovakve reči, Justina raspoznade svelukavog zavodnika đavola, i pobedi ga bolje nego Eva: jer ne zalazeći s njim u veliki razgovor, ona brzo pribeže k pristaništu krsta Hristova: stavi na lice svoje česni znak krsta, i srce svoje uzdiže ka Bogu, Ženiku svome, i đavo odmah iščeze još većma posramljen nego dva prethodna demona. I on, gordi knez demonski, dođe kod Kiprijana smućen. I Kiprijan, poznavši da i on ništa nije uspeo, reče đavolu: Zar i ti ne mogade pobediti devicu, ti – moćni knez, iskusniji od drugih u takvim stvarima? Ta ko onda od vas može išta učiniti tom nepobedivom srcu devičanskom? Reci mi, dakle, kakvim se to oružjem ona suprotstavlja vama? I na koji način ona vašu ogromnu silu pretvara u nemoć? – Tada đavo, prinuđen silom Božjom, priznade i protiv volje, i reče: Mi ne možemo da gledamo u krsni znak, već bežimo od njega, jer nas on kao oganj opaljuje i daleko progoni.
Kiprijan se onda veoma razljuti na đavola što mu sramotu nanese, i svađaše se s njim, govoreći: Takva li je vaša sila, da vas slaba devojka pobeđuje? – Tada đavo, želeći da uteši Kiprijana, reši se da učini ovo: pretvori se u Justinu, i pođe kod Aglaida, da bi Aglaid, misleći da je to Justina glavom, ispunio svoju želju, te tako ne bi bila obelodanjena njihova nemoć đavolska, niti bi Kiprijan bio posramljen. I kada đavo u obliku Justine uđe kod Aglaida, Aglaid skoči od neiskazane radosti, i pritrčavši zagrli je i ljubljaše, govoreći: Dobro mi došla, divna Justino! – No čim Aglaid izgovori reč „Justino“, đavo odmah iščeze, ne budući u stanju ni ime Justinino čuti.
Aglaid se silno prepade od toga, pa odjuri kod Kiprijana i obavesti ga o svemu. Kiprijan onda volhvovanjem svojim metnu na njega ptičije obličje i, davši mu silu da leti po vazduhu, posla ga k Justininoj kući da kroz prozor uleti u njenu odaju. I on, u obliku ptice leteći po vazduhu, nošen đavolom dolete nad Justininu kuću, i željaše da se spusti na nju. No desi se da Justina baš tada pogleda kroz prozor kuće svoje, i đavo, čim je ugleda, ostavi Aglaida i pobeže; u tom nestade sa Aglaida i privid ptičji u kome se on nalažaše, te se umalo ne razbi leteći naniže; no rukama se uhvati za strehu Justinine kuće, i tako visaše; i da ga molitva svete Justine ne skinu odatle, on bi kukavac sigurno pao i razbio se.
I tako, doživevši potpun neuspeh, Aglaid se vrati Kiprijanu, i ispriča mu svoju muku. Kiprijan se veoma snuždi, videći sebe posramljena. I uzdajući se u svoju čarobnjačku silu, njemu se prohte da sam otide k Justini. Stoga se najpre pretvori u ženu, pa zatim u pticu. Ali, on se još ne beše ni približio kapiji Justinine kuće, a c njega već odbegoše privid i lažno obličje žene i ptice; i on se vrnu utučen.
Posle toga, da bi se osvetio za svoj sramni poraz, Kiprijan volhvovanjem svojim navede napasti na Justininu kuću, i na kuće svih njenih srodnika, suseda i poznanika, kao nekada đavo na pravednog Jova: moraše im stoku, zlostavljaše im sluge, a njih same uvaljivaše u neizmernu brigu. Samu pak Justinu on udari bolešću, te ona leže u postelju, i mati joj plakaše oko nje. A ona tešaše svoju mater, davidski govoreći: Neću umreti, nego ću živa biti, i kazivati dela Gospodnja (Ps. 117, 17). No silno posramljeni Kiprijan, u neukrotivoj jarosti svojoj navede nedaće, po popuštenju Božjem, ne samo na Justinu i na srodnike njene, nego i na sav grad. Nastade pomor među stokom, i velika boleština među ljudima. I po dejstvu đavola, pronese se po celome gradu glas, da veliki žrec Kiprijan kažnjava grad zbog Justine, pošto mu se ona protivi. I ne mali broj uglednih građana skupiše se, odoše kod Justine, i sa gnevom joj savetovahu da više ne ogorčuje Kiprijana, već da se uda za Aglaida, kako ih zbog nje ne bi snašla još neka strašnija beda. A ona ih tešaše, uveravajući ih da će uskoro nestati sve te nedaće, koje im Kiprijan nanosi preko demona. Tako i bi. Jer kada se sveta Justina usrdno pomoli Bogu, odmah pogibe sva sila demonska, i svi se od rana isceliše i od bolesti ozdraviše. Tada ljudi, izmenivši se, stadoše proslavljati Hrista a rugati se Kiprijanu i njegovoj čarobnjačkoj veštini, tako da se Kiprijan od velikog stida ni među ljudima ne pojavljivaše, ni sa poznanicima sretaše.
Ubedivši se jasno, da krsnom znaku i Hristovom imenu ništa odoleti ne može, Kiprijan dođe k sebi i reče đavolu: Pagubniče i obmanjivaču svih, riznico svake nečistote i gadosti, sada se uverih u tvoju nemoć. Jer kada se senke krstove bojiš, i od imena Hristova drhćeš, šta li ćeš učiniti kada sam Hristos dođe protiv tebe? Kada nisi u stanju da pobediš sne što se krstom krste, kako ćeš onda ikoga oteti iz ruku Hristovih? Sada razumeh kako si ti – ništa, i ništa ne možeš, i nemaš sile za osvetu. Prevarih se ja kukavac poslušavši te i poverovavši tvojoj obmani. Zato, odstupi od mene, prokleti! odstupi! jer mi valja moliti hrišćane da se smiluju na me. Valja mi pribegnuti k blagočestivima, da me izbave i pobrinu se oko mog spasenja. Odlazi! odlazi, bezakoniče, neprijatelju istine, protivniče i mrzitelju svakog dobra!
Čuvši ovo, đavo polete na Kiprijana da ga ubije. I zgrabivši ga, stade ga biti i daviti. A Kiprijan, nemajući ni s koje strane pomoći, i ne znajući kako da se spomogne, i već jedva živ, seti se svetog krsnog znaka, kojim Justina protivstajaše svoj sili đavolskoj, i reče: Bože Justinin, pomozi mi! – pa podigavši ruku prekrsti se, i đavo odmah odskoči od njega kao zapeta strela. Kiprijan onda odahnuvši, ispuni se smelosti, i prizivajući ime Hristovo on stavljaše na sebe krsni znak i muški se protivljaše đavolu, proklinjući ga i grdeći ga. A đavo, stojeći daleko od njega i ne smejući da mu se približi zbog krsnog znaka i zbog imena Hristovog, grozno mu prećaše, govoreći: Neće te Hristos iščupati iz mojih ruku! – I silno razjaren na Kiprijana, đavo riknu kao lav, i otide.
Kiprijan onda pokupi sve knjige volhvovanja svog, pa pohita k episkopu hrišćanskom Antimu, i pavši na noge njegove moljaše ga da se smiluje na njega i da mu podari sveto krštenje. A episkop, znajući da je on veliki i svima strašan volhv, smatraše da je on došao k njemu da ga obmane, pa ga zato odbijaše govoreći: Mnoga zla činiš među pagancima, nemoj ih još činiti među hrišćanima, da ne bi ubrzo poginuo. – Kiprijan onda sve po redu ispriča sa plačem episkopu, i dade mu u ruke knjige svoje da ih spali. Videći njegovo smirenje, episkop ga posavetova i nauči svetoj veri, i naloži mu da pripremi sebe za krštenje. Knjige pak njegove on spali pred svima gradskim hrišćanima.
Otišavši, Kiprijan sa skrušenim srcem oplakivaše grehe svoje; i posipajući pepelom glavu svoju on tvoraše pokajanje i vapijaše ka istinitom Bogu za očišćenje bezakonja svojih. Sutradan izjutra on ode u crkvu, i s radosnom utehom slušaše reč Božju stojeći među vernima. Tada đakon naredi oglašenima da iziđu napolje, govoreći: Vi koji ste oglašeni, iziđite! – I dok drugi izlažahu, Kiprijan ne hte izaći nego reče đakonu: Sluga sam Hristov, nemoj me izgoniti odavde. A đakon mu reče: Pošto još nisi savršen u svetom krštenju, ti moraš izaći. Na to mu Kiprijan odgovori: Živ je Hristos Bog moj, koji me sačuva od đavola i pomilova, koji i devicu Justinu očuva čistom, nećeš me isterati iz crkve dok ne postanem potpun hrišćanin. – Đakon onda izvesti episkopa o tome. A episkop, videvši Kiprijanovo usrće i zagrejanost srca za veru Hristovu, pozva ga k sebi i odmah krsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Doznavši za to, sveta Justina uznese veliku blagodarnost Bogu, i mnoge milostinje dade ubogima, i darove crkvi podari. A episkop proizvede Kiprijana u osmi dan za čteca, u dvadeseti za ipođakona, u trideseti za đakona; na godinu pak rukopoloži ga za jereja. Izmenivši način svoga života, Kiprijan iz dana u dan prohođaše tesni put svoga života, svagda plačući zbog pređašnjih zlih dela svojih, i napredovaše iz sile u silu, i iz vrline u vrlinu. Uskoro zatim on bi postavljen za episkopa. I u tome zvanju on pokaza takvo življenje, da se izjednači sa mnogim velikim svetiteljima, i mudro pasaše stado Hristovo. Svetu pak Justinu episkop postavi za đakonisu, uruči joj devički manastir, i proizvede je za igumaniju nad drugim hrišćanskim devicama. I igumanija Justina svojim životom i poukama obrati mnoge neznabošce od idolosluženja i privede i prisajedini Crkvi Hristovoj. I nestajaše služenje idolima, a slava Hristova se umnožavaše.
Videći takvo življenje svetog Kiprijana i takvo staranje njegovo o Hristovoj veri i o spasenju duša ljudskih, đavo škrgutaše zubima na njega, i podstače neznabošce da ga optuže pred vladarem istočnih pokrajina kako on bogove njihove nipodaštava i mnoge ljude od njih odvraća, a slavi Hrista koji je protivnik bogova. I sabraše se neznabošci, i odoše k tadašnjem vladaru istočnih pokrajina Evtolmiju, i oklevetaše Kiprijana ujedno i Justinu, okrivljujući ih za mnoge stvari, kako su i protiv bogova i protiv cara i protiv svih vlasti, i kako smućuju narod obmanjujući ga i privodeći veri u Hrista raspetog. I moliše vladara da kazni smrću oboje, i Kiprijana i Justinu.
Čuvši to, vladar Evtolmije naredi da Kiprijana i Justinu uhvate i u tamnicu posade. Polazeći pak za Damask, Evtolmije naredi da ih povedu za njim, pošto je želeo da im tamo sudi. Stigavši u Damask, Evtolmije sede na sudištu, i pred njega izvedoše sužnje Hristove, Kiprijana i Justinu. I on upita Kiprijana: Zašto si promenio svoju prvu slavu, jer si najpre bio znameniti služitelj starih bogova i mnoge im ljude privodio? Sveti Kiprijan mu onda ispriča sve po redu: kako uvide nemoć i laž demonsku i poznade silu Hrista Boga, koga se svi demoni boje i drhću, i kako demoni iščezavaju od česnog krsnog znaka, i kako on bi obraćen ka Hristu, za koga je gotov odmah umreti.
Mučitelj ne uze za ozbiljno reči svetog Kiprijana. I pošto ne beše u stanju da odgovori na Kiprijanove reči, on naredi da svetitelja obese i stružu telo njegovo, a da svetu Justinu biju po ustima i očima. Dugo mučeni na takav način, oni neprestano ispovedahu Hrista, i sa blagodarnošću trpljahu sve. Zatim ih mučitelj vrže u tamnicu. Onda pokuša da ih laskama pridobije za idolopoklonstvo. A kada u tome ne uspe, on naredi da ih bace u vreo kazan; no ključajući kazan im ni najmanje ne naškodi, i oni kao u hladu slavljahu Boga. Videći to, neki idolski žrec po imenu Atanasije izjavi: I ja ću isto tako u ime boga Asklipija ući u taj oganj i posramiti ove volhve. – No čim se dotače ognja, on odmah umre.
Videći to, mučitelj se uplaši, pa ne želeći da im dalje sudi, posla ih k caru Klaudiju u Nikomidiju sa podrobnim pismenim izveštajem o njima. Car ih osudi na posečenje mačem. A kad ih dovedoše na gubilište, Kiprijan izmoli sebi vreme za molitvu. To učini radi toga, da bi Justina bila pogubljena pre njega: jer se bojaše da se Justina ne uplaši videći smrt njegovu. A Justina veselo prikloni pod mač glavu svoju, i otide k ženiku svom – Hristu. Neki pak Teoktist koji stajaše tamo i posmatraše smrt ovih nevinih bića ljudskih, veoma se sažali na njih, pa razgorevši se duhom k Bogu, pripade k svetom Kiprijanu, celivajući ga i izjavljujući za sebe da je hrišćanin. I odmah bi Teoktist osuđen na posečenje mačem sa Kiprijanom. I tako posečeni, oni predadoše duše svoje u ruke Božje, a tela njihova ležahu šest dana nesahranjena.[27] Neki pak stranci koji tamo behu, tajno uzeše tela njihova, i u Rim odvezoše. U Rimu ih predadoše nekoj čeonoj i svetoj ženi Rufini, srodnici ćesara Klaudija. Ona česno sahrani tela svetih mučenika Hristovih: Kiprijana, Justine i Teoktista. Na grobu njihovom bivahu mnoga isceljenja onima koji im pribegavahu. Molitvama ovih svetih mučenika neka Gospod isceli i naše bolesti telesne i duševne. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEOKTISTA
 
POSTRADAO sa Sv. Kiprijanom i Justinom (čiji je spomen pod današnjim datumom).
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
DAVIDA i KONSTANTINA
 
BEHU to kneževi hrišćanski iz Argventa. Na smrt osuđeni za Hrista u Imeretiji od kalifa Emil-el-Mumenina i potopljeni u reci 730 godine. Pred smrt se molili Bogu, da Bog oprosti grehe svima onima koji budu njih prizivali u molitvi na pomoć. Po svršenoj molitvi puče grom i ču se glas s neba, da im je molitva uslišena. Mošti im počivaju u Gruziji, u manastiru Mocameti.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEOFILA ISPOVEDNIKA
 
PREPODOBNI Teofil beše monah za carovanja Lava Isavrijana.[28] Gledajući bezbožnost ovoga tiranina i rat koji vodi protiv svetih ikona, bogoljubivi monah Teofil stupi pred njega i neustrašivo ga izobliči, nazivajući ga bezbožnikom i bezakonikom i pretečom Antihrista. Razjaren time, nasilnik naredi te neustrašivog monaha strahovito tukoše, pa u tamnicu vrgoše i glađu moriše. I dosta vremena on provede u tamnici mučen glađu i žeđu. Zatim bi poslan u zatočenje. I tamo, uznoseći blagodarnost on otide Gospodu.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
HADŽI-GEORGIJA
 
GEORGIJE beše iz Filadelfije u Maloj Aziji; sin hrišćanskih roditelja; po zanimanju abadžija. Imao radnju u selu Karacasu. Poturčio se iz nepromišljenosti. Ali nakon malo dana pokaja se i stade gorko oplakivati svoj strahoviti greh. U tom pokajničkom raspoloženju pobeže iz sela i otputova u Svetu Goru. Tamo ocima ispovedi svoj greh, dobi potrebnu epitimiju da ga otkaje, ponovo bi vraćen u hrišćansku veru. I mnogo se godina podvizavaše, eda bi umilostivio Gospoda da mu oprosti užasni greh. No savest su mu pekle Spasiteljeve reči: Koji se odrekne mene pred ljudima, ja ću ga se odreći pred Ocem svojim. – I on oseti svom dušom: da svoj greh odrečenja od Hrista može izgladiti ako ispovedi Hrista pred onima pred kojima Ga se odrekao.I donese odluku da tako postupi. Tu svoju odluku on saopšti nekim ocima, moleći ih da se mole Bogu da mu da snage da izdrži mučeništvo za Gospoda Hrista. Onda otputova u selo Karacas. Turci ga odmah prepoznaše i pred sudiju odvedoše, optužujući ga da se u svoje vreme odrekao Hrista i primio njihovu veru, a sada nosi hrišćansko odelo. Sudija ga upita je li to istina. On veoma smelo izjavi: Istina je. U svoje vreme ja se iz nepromišljenosti odrekoh svoje hrišćanske vere, i primih vašu. No putujući mnogo ja se uverih da je vaša vera lažna, i evo došao sam da vam je vratim. Moja hrišćanska vera je čisto zlato, a vaša je tantuz. Izjavljujem pred vama: Opet sam hrišćanin, zovem se Georgije, i iz ljubavi prema Hristu gotov sam proliti krv svoju. To je moja odluka, čuo si je. A sada čini sa mnom šta hoćeš. Ja se Hrista moga odreći neću.
Sudija pokuša da na razne načine ubedi Georgija da se predomisli. Ali Georgije ostade odlučan i nepokolebljiv. Sudija onda naredi da ga bace u tamnicu, i tamo na razne načine sve dotle muče, dok se ne odrekne vere u Hrista. I osam dana mučiše Hristova ispovednika neprekidno raznovrsnim mukama. Pri tome mu glavu tako stezahu kvrgama, da mu oči ispadoše iz očne duplje. No hrabri Hristov vojnik uzviknu: Ma šta sa mnom radili, neću se više nikada odreći svoje vere. Hrišćanin sam se rodio, hrišćanin sam, i hrišćanin hoću da umrem. – Posle toga sudija donese odluku da se mučeniku odseče glava na gubilištu. Izveden na gubilište, slavni junak Hristov bi obezglavljen 2. oktobra 1794. godine.
Tako blaženi dobi venac mučeništva od podvigopoložnika Hrista Boga našeg, kome priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Ocem Njegovim i Presvetim i blagim i životvornim Duhom Njegovim kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETE
DAMARE
 
OVA sveta žena prva poverova u Hrista u gradu Atini, zajedno sa Sv. Dionisijem Areopagitom (spomen njegov 3. oktobra), posle tamošnje propovedi Sv. Apostola Pavla na Areopagu (D. Ap. 17, 34).
 
SPOMEN SVETOG VELIKOMUČENIKA
TEODORA GAVRASA
 
POREKLOM iz sela Atra u Haldejskoj oblasti vizantijskog carstva (blizu Trapezunta). Bio istaknuti vojskovođa u borbi hrišćana protiv Agarjana. Mučenički postradao od Seldžučkog emira u gradu Teodosiupolju, u vreme grčkog cara Aleksija I Komnena, oko 1090. godine. Sveta glava mu zatim preneta u Trapezunt, gde i hram bi podignut njemu posvećen.
 
SPOMEN BLAŽENOG
KIPRIJANA,
Suzdaljskog čudotvorca
 
BLAŽENI Kiprijan podvizavao se na malenom ostrvu pri ušću reke Uvote, u Vladimirskoj guberniji, i prestavio se 1662 godine. Grob njegov nalazi se u crkvi sela Voskresenskog, u Kovrovskom srezu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Lav VI Mudri – vizantijski car od 886. do 912. godine; njegov pak otac, Vasilije Makedonac, carovao od 867. do 886. godine.
  2. Grčka reč σαλός znači: lud, sulud, luckast, mahnit, sumanut. Biti lud Hrista radi, – to je evanđelski podvig o kome blagovesti sveti apostol Pavle (1 Kor. 3, 18-21; 1, 27). Ta „ludost“ Hrista radi ustvari je podvig svakog hrišćanina: jer hrišćanin, nasuprot ovome svetu, ima nebesko, božansko shvatanje i čoveka i života i sveta i Boga. Zato je pravi hrišćanin za ljude ovoga sveta – lud, sulud, luckast. Jurodivi Hrista radi su ovaj podvig doveli do savršenstva. Za sredinu u kojoj žive oni su „ludi“; a za Boga – mudri nebeskom, večnom, bogočovečnom mudrošću. Ova vrsta podvižništva je najteža. Ona je dobrovoljno, neprekidno mučeništvo, samomučeništvo; dobrovoljno, neprekidno raspinjanje sebe, samoraspinjanje.
  3. Δεξαι της εμης βασιλειας την αισθησιν.
  4. Spomen svetog Simeona Jurodivog Crkva pražuje 21. jula.
  5. Očigledno, ovde je reč o čuvenom rimskom spomen-stubu, koji je car Konstantin Veliki podigao u Rimu posle svoje pobede silom časnoga Krsta nad Maksencijem, pa ga docnije preneo u Carigrad.
  6. Taj trg u Carigradu nalazio se u blizini crkve svete Četrdesetorice Mučenika.
  7. …δι αγαθοεργιας = činjenjem dobra, dobrodetelju, vrlinovanjem, podvizavanjem, dobrotvorenjem.
  8. … εκστοσις μου επεπεσε = naiđe na me ushićenje, vansebnost; snađe me neki zanos.
  9. Obol – novac, predstavljao šestinu drahme, otprilike groš.
  10. Την δοςωδιαν της αμαρτιας = zlosmradije greha; smrdljivost greha; bažđenje greha.
  11. ιδιοπροαιρετως
  12. Επει η ϕυσις ημων ουδολως τι επισταται.
  13. μνησικακια = zlopamćenje, zloba; mržnja; zluradost.
  14. οι μνησικακοι = zlobnici, pakosnici; mrzitelji, nenavidnici.
  15. οι αισχρολογοι = koji govore sramne, ružne, rđave reči.
  16. Και αδιαλειπτως εκτοτε μνριςουσαν απορρητω ενωδια της Θεοτητος.
  17. το θεοειδες αυτου προσωπον.
  18. Πνευρια ερωτος θεουργικου.
  19. Oko 936. godine.
  20. Ovo Žitije svetog Andreja je prevod njegovog Žitija na grčkom. I to: Βιος και Πολιτεια του θσιου τ.η. Ανδρεου του δια Χριστον σαλον, napisano od Nikifora, sveštenika sv. velike Crkve zvane Božja Sofija; iz Sinajskog rukopisa 17. veka izdao po prvi put Avgustin monah (Jordanit), u Jerusalimu 1912, štamparija bratstva Presvetoga Groba (na grčkom).
  21. Ovoga sv. sveštenomučenika Kiprijana iz Antiohije ne treba mešati sa sv. sveštenomučenikom Kiprijanom, episkopom Kartagenskim, čiji je spomen 31. avgusta.
  22. Volhv – ο ϕασμακός = onaj koji sprema otvore: vračar, čarobnjak, mađioničar. U starini podrazumevali su se ljudi mudri, koji poseduju znanje o tajnim silama prirode, o svetilima nebeskim; tumači snova, pretskazivači budućnosti.
  23. Volhovanje – η ϕαρμακία = pravljenje i upotrebljavanje lekova, otrova; predokazivanje, proricanje, gatanje, čaranje, vračanje; čarolije, mađije.
  24. Žrečestvo = zvanje, dužnost žreca, neznabožačkog sveštenika.
  25. Haldejci su bili, po mišljenju blaženog Jeronima, astrolozi = zvezdoslovi, koji su sudbinu čoveka predskazivali prema danu u koji se rodio i izučavanjem uticaja zvezda na sudbu čovekovu. Nazivaju se Haldejcima verovatno zato što je Haldeja (Vavilon) bila otadžbina ove nauke.
  26. Sholastih – σκολαστικός = učen čovek; učitelj krasnorečivosti; retor, advokat.
  27. Ovi sveti mučenici postradaše krajem trećega stoleća ili početkom četvrtoga, u vreme Dioklecijana. Pohvalno slovo Sv. Kiprijanu održao je Sv. Grigorije Bogoslov.
  28. Lav III Isavrijanac – vizantijski car od 717. do 741. god.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *