NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
24. OKTOBAR
 
STRADANJE SVETOG VELIKOMUČENIKA
ARETE, i onih s njim
 
KADA u Grčkoj zemlji carovaše Justin,[1] a y Etiopiji Elezvoj,[2] carevi pravoverni i dobri, tada u zemlji Omiritskoj[3] stupi na presto bezakoni car, po imenu Dunaan, Jevrejin po rođenju i po veri, hulitelj hrišćana. Svi savetnici njegovi, i sluge, i vojnici behu ili Jevreji, ili neznabošci koji se klanjahu suncu, mesecu i idolima. On se staraše da sve hrišćane istera iz svoje zemlje i da u njoj potpuno iskoreni i samo ime Hristovo. On strahovito gonjaše Crkvu Božiju, mučeći i ubijajući verne koji se ne pokoravahu njegovim naređenjima i ne hoćahu da žive po jevrejskom zakonu.
Čuvši da je Dunaan u svojoj zemlji digao gonjenje na hrišćane, car etiopski Elezvoj se silno razljuti, pa skupi vojsku i krenu u rat protiv njega. Posle mnogih bitki Elezvoj pobedi Dunaana, i načini svojim vazalom, pa se vrati u svoju zemlju. No posle kratkog vremena Dunaan ustade protiv Elezvoja, pogazi ugovor, i skupivši vojsku svoju pobi sve odrede Elezvojeve vojske, ostavljene radi čuvanja gradova, pa se još kivnije okomi na hrišćane. On izdade po svima mestima zapovest: da hrišćani, ili prime jevrejsku veru, ili da bez milosrđa budu poubijani. I već u carstvu njegovom ne ostade niko koji bi se usudio da ispoveda Hrista; jedino se u velikom i mnogoljudnom gradu Nagranu[4] slavljaše ime Hristovo. A u tom gradu zasija sveta vera od onoga vremena kada Konstancije, sin Konstantina Velikog, šiljaše svoje izaslanike k Savejima, koji se sada zovu Omiriti,[5] a vode poreklo od Heture, robinje Avraamove. Došavši tamo, bogomudri i dobrodeteljni izaslanici oraspoložiše cara te zemlje prema Konstanciju, naučiše žitelje njene veri u Hrista Isusa i podigoše crkve. I od toga vremena u Nagrani cvetaše pobožnost, rastijaše hrišćansko učenje, uveličavaše se broj monaha, ustrojavahu se manastiri, negovaše se celomudrije u svima staležima, i napredovahu verni i usavršavahu se u vrlinama. I ne dopuštahu oni da među njima živi nijedan inoverac: ni Jelin,[6] ni Jevrejin, ni jeretik,[7] nego samo oni, kao deca jedne majke, Saborne Apostolske Crkve, prebivahu u svakoj pobožnosti i čistoti.
Zavideći tako velikoj pobožnosti ovoga grada, đavo naoruža protiv njega Dunaana Jevrejina. Čuvši da se žitelji grada Nagrana ne potčinjavaju njegovoj zapovesgi i neće da žive po jevrejskom zakonu, Dunaan krenu na njih sa ovom vojskom, imajući pred sobom dvostruki cilj: da istera hrišćane u svoj zemlji svojoj, i da tim istrebljenjem ucveli Elezvoja, cara Etiopskog. Došavši do grada, on ga opsede mnoštvom vojnika, i načini opkope oko njega, i hvaljaše se da će ga uskoro zauzeti i njegove žitelje nemilosrdno istrebiti. I govoraše građanima: Ako hoćete da dobijete od mene milost i ostanete živi, onda pobacajte dole prokleta znamenja (tako bednik nazivaše svete krstove), koja ste postavili na vrhovima visokih crkava, i odrecite se Raspetoga, izobraženoga na tim znamenjima.
U to isto vreme carevi oružjenosci hođahu oko grada i vikahu: Pokorite se caru, pa ćete ostati živi i dobićete od njega darove; u protivnom, izginućete od ognja i mača. – Sam pak Dunaan svojim bogohulnim jezikom ovako huljaše na Hrišćane: Koliko ja hrišćana pogubih! koliko njihovih sveštenika i monaha ubih! koliko ognjem spalih! I ni jednoga od njih ne izbavi Hristos iz ruku mojih. Ta i sam On ne mogaše izbaviti sebe iz ruku onih što su Ga raspinjali. I evo, ja sam došao k vama, žitelji Nagrana, da vas ili od Hrista odvojim ili konačno istrebim. – A građani mu odgovorahu: Care, ti suviše drsko govoriš o svemoćnom Bogu. Sličan si Rapsaku, vojvodi Senaherimovom, koji s radošću govoraše Jezekiji: „Neka te ne uzveliča Gospod Bog tvoj, na koga se ti nadaš!“ Ali takva hula ne ostade bez kazne. Ti znaš, koliko hiljada vojnika pogibe za jedan čas zbog takve hule.[8] Pazi dakle, da se to isto ne desi tebi što huliš na Gospoda našega Isusa Hrista, Sina Božijeg, svesilnog i svemoćnog, koji je strašan i oduzima hrabrost knezovima. Gospod može i tebe satrti, i u prah obratiti tvoju nadmenu i bogohulnu gordost. Ti se hvališ da nas, ili od Hrista odvratiš ili konačno istrebiš. Zaista, ti nas pre možeš istrebiti nego od Hrista Spasa Hauler odvratiti, za koga smo svi mi gotovi umreti.
He podnoseći takve reči, car se raspaljivaše još većim gnjevom i svim silama pritešnjavaše grad. I mišljaše: ako ga ne uzme na juriš, oida će ga iznuriti glađu držeći ga dugo vreme u opsadi. Nađe on u okolini grada, po selima i pustinjama, ne malo hrišćana, pohvata ih, i pa razne načine pogubi, a neke prodade kao roblje. Pokušavaše on da grad zauzme na juriš, ali bez uspeha: jer građani junački štiteći sebe sa bedema, pobeđivahu bezbožnike. I dugo se car mučaše sa svojom vojskom, ali ne mogaše uzeti grad, niti ga glađu iznuriti, pošto se građani behu obezbedili hranom za mnogo godina. Izgubivši nadu, bezakoni car pribeže lukavstvu, tananom i oštrom kao naoštreni brijač, i uputi u grad izaslanike sa ovakom porukom, potkreplenom zakletvom: „Ja vam neću učiniti nepravdu, niti vas od vere vaše odvraćati; jedino tražim od vas uobičajeni danak, koji ste mi dužni davati kao svome caru. Stoga mi otvorite kapiju grada, da uđem i vidil1 ga, i uzmem od vas običan danak. A kunem se Bogom i zakonom da vam neću učiniti nikakvo zlo, ni veliko ni malo, nego ću vas ostaviti da živite mirno pri vašoj veri“. – Građani odgovoriše: Mi smo hrišćani naučili iz Svetoga Pisma da se povinjavamo caru i pokoravamo vlastima. Stoga, ako postupiš tako kako nam sa zakletvom obećavaš, da nas nećeš odvraćati od Gospo da našeg Isusa Hrista, mi ćemo ti otvoriti kapiju grada. I ti kao car ući u grad, i uzmi od nas uobičajeni danak. Ako nam pak učiniš kakvo zlo, onda će ti Bog, koji čuje tvoje zakletve, odmazditi uskoro. A mi nećemo odstupiti od Hrista Spasa našega, pa makar nas lišili ne samo imanja nego i samoga života.
Car se opet najozbiljnije zakle da im neće učiniti ni najmanje zlo. Oni mu poverovaše, otvoriše grad i pokloniše se nevaljalcu, podnoseći mu darove. Car uđe u grad sa svom vojskom svojom, kao vuk u ovčijoj koži u tor, zauze bedeme i kapiju gradsku, i opsede ih svojom vojskom. Videvši lepotu grada i mnoštvo ljudi u njemu, on se vrlo ljubazno ophođaše s njima, skrivajući na neko vreme otrov svoj u srcu. I pošto se odmori malo u gradu, on ponovo ode među svoje pukove. I želeći da počne bezbožni posao koji beše smislio, on naredi da dođu k njemu svi ugledni ljudi i vlasti gradske. I dođoše k njemu svi: česni starci i načelnici, ugledni ljudi i bogati. Usred njih nalažaše se blaženi Areta, najveći po razumu, zvanju i čestitosti, i najstariji po godinama: imađaše devedeset tri godine. On beše knez i vojvoda; njemu beše povereno celokupno gradsko blagoustrojstvo. Blagodareći njegovim mudrim savetima i pametnom upravljanju, građani su dugo i hrabro odolevali svojim neprijateljima. Javivši se bezakonome caru s Aretom na čelu, građani mu učiniše dužno poklonjenje i zahvališe mu što ispuni svoje obećanje i zakletvu, te im ne nanese nikakvu nepravdu. Jer oni još ne znađahu njegovu prepredenost. No on ne mogade dugo skrivati u sebi otrov svoj, i obelodani zlobu koju je lukavo tajio u sebi: zakletvu koju beše dao građanima, on smatraše kao dečju šalu, i naredi da sve građane zajedno sa svetim Aretom okuju u lance i čuvaju pod stražom u tamnici. Zatim posla po kućama njihovim, te razgrabi imovinu njihovu. A raspitivaše, gde je episkop njihov Pavle. I kada saznade da se episkop prestavio pre dve godine, on naredi da se raekopa grob njegov, pa uzevši telo umrloga sažeže ga u ognju, i pepeo razveja po vazduhu. Posle toga naloživši ogromnu vatru, on sabra mnoštvo sveštenika, klirike, monahe, monahinje i devojke posvećene Bogu, njih četiri stotine dvadeset sedam na broju, pobaca ih u oganj i spali, govoreći: Oni su vinovnici pogibije drugih, pošto su savetovali da Raspetoga počituju kao Boga. – Osim toga on naredi birovima da krstareći po gradu objavljuju građanima da se svi moraju odreći Hrista i živeti po jevrejskom zakonu, kao i car.
Posle toga car naredi te mu iz tamnice dovedoše prvake gradske, na čelu sa Aretom. I stade im govoriti, naročito Areti: Kakvo je bezumlje vaše – verovati u Raspetoga kao u Boga! Eda li može stradati Bog ne imajući tela? Eda li može umreti Besmrtni? Nema li i među vama takvih, koji poput Nestorija počituju Hrista ne kao Boga nego kao proroka? Ja vas ne podstičem da se klanjate suncu, ili mesecu, ili nekoj drugoj tvari; ja vas primoravam da prinesete žrtve ne neznabožačkim bogovima već samome Bogu, Stvoritelju svake tvari.
Na te reči sveti Areta odgovori u ime svih: Mi znamo da Božanstvo ne može stradati, nego za nas postrada čovečanska priroda koju Isus Hristos primi od Prečiste Djeve, kao što o tome svedoče proroci, takođe i tebi poznati: Božanstvo pak Svoje Gospod Hristos projavi čudesima neiskazanim. No kakva je potreba upuštati se u duga izlaganja? Mi ispovedamo da je On Bog i Sin Božji; i u ime svih građana izjavljujemo, da nema muke koju mi nismo gotovi podneti radi Isusa Hrista, Boga našega. A šta je nama stalo do Nestorija, osuđenog od Svetih otaca? Mi ne razdeljujemo u Hristu lica, nego verujemo da je Njegovo čovečanstvo sjedinjeno sa Božanstvom u jedno Božansko Lice. A tebe, koji govoriš hulne reči na Gospoda našeg, brzo će postići kazna Božja za tu hulu i za prekršenje zakletve.
Mučitelj strpljivo sasluša ove reči, jer se stiđaše mudrosti Aretine i čestitosti ostalih građana, pa stade blagim rečima umekšavati srca njihova, obećavajući im darove i počasti. Tim načinom on je želeo da njihovu pobožnost i revnost za Hrista pridobije za svoje bezakonje. Ali oni, podižući oči svoje k nebu, kao jednim ustima vikahu govoreći: Mi se nećemo odreći Tebe, Jedini Logose Božji, Isuse Hriste! niti ćemo se sablazniti o presveto rođenje Tvoje od Prečiste Djeve! niti ćemo se narugati časnom Krstu Tvom!
Videći nepokolebljivost svetih muževa u veri, car odloži na neko vreme njihovo mučenje, i naredi da ih okovane drže u tamnici, a ustremi se na narod, nemilosrdno ubijajući mnoge. Jer on izdade naredbu da dovedu žene i decu onih svetih mučenika, koje sa Aretom držahu okovane u tamnici. Sa tim česnim ženama dođe veliko mnoštvo drugih žena, i udovica, i devojaka, i monahinja. Sve njih car najpre laskama mamljaše, a zatim mukama im prećaše da se odreknu Hrista. A one ne samo ne pristajahu na to, nego i ponižavahu cara rugajući mu se. Naročito monahinje vikahu na njega koreći ga zbog bezbožja. A on, ne podnoseći uvrede, naredi vojnicima da ih sve poseku mačem. I one pođoše u smrt kao na veselje. Pri tome nastade među njima neobična raspra, jer monahinje želeći da prve umru, govorahu ostalim ženama: Vi znate da smo u Crkvi Hristovoj mi više poštovane od drugih. Setite se da smo svuda zauzimale prvo mesto: prve smo ulazile u hram Gospodnji; prve smo pristupale Prečistim Tajnama; na prvom mestu smo stajale i sedele u hramu. Zato treba i ovde da prve primimo čast mučeništva; mi zahtevamo da prve umremo i pođemo pre vas i pre vaših muževa k Ženiku našem Isusu Hristu. – Preticahu i žene jedna drugu, priklanjajući pod mač glave svoje. Isto tako i mala deca gurahu se između svojih majki, žureći se da umru, i svako dete iz sveg grla vikaše: Mene posecite! mene posecite! – Njihovo usrđe da za Hrista umru beše tako veliko, da silno zaprepasti nečestivog Jevrejina Dunaana i sve njegove velmože. I govoraše bezakoni car: O, kako je Galilejac mogao tako zaneti ljude, da oni ni u šta ne smatraju smrt, i radi Njega pogubljuju duše i tela svoja!
U tom gradu Nagranu življaše neka udovica Sinklitikija, visokorodna i vrlinasta, lepa licem, no još lepša dušom; bogata imanjima, no još bogatija vrlinama. Ostavši udovica u mladim godinama, ona sa svoje dve kćeri provođaše vreme u postu i molitvi. He hte se ona ponovo udavati, nego se unevesti Hristu, i služaše My dan i noć. Iako mlada po godinama, ona beše stara po razumu; čak i razumnija od staraca zbog vršenja zapovesti Gospodnjih. Čuvši za nju, skverni Jevrejin Dunaan naredi da mu sa počašću dovedu Sinklitikiju i obe njene kćeri. A kada je dovedoše, car umiljato pogleda u nju i stade joj krotko govoriti: Mi čusmo za tebe, uvaženo ženo, da si ti blagorodna, celomudrena i pametna. Tvoje lice i sama pojava tvoja svedoče da je istina što se o tebi govori. Zato nemoj se ugledati na one bezumne žene koje pogubih zbog njihovog bezumlja; i nemoj nazivatn Bogom onog, koji bi raspet na krst, jer je On bio proždrljivac i pijanica, prijatelj carinika i grešnika, protivnik zakona otačkih. No ti postupi kao što dolikuje tvom visokorodnom poreklu; odreci se Nazarećanina, i budi jedne misli s nama. I bićeš zajedno sa caricom u carskim palatama, poštovana od svih, i poživećeš u zadovoljstvu, slobodna od svih nevolja, vezanih sa udovištvom. Do nas dođe slava tvoja, a i sama stvarnost potvrđuje to. Zaista, ti imaš velika bogatstva, mnoga imanja, robove i robinje, uvažavana od sviju, mlada i lepa, pa ipak se, pri takom blagostanju, nisi htela po drugi put udati. Još govore za tebe da si vrlinasta i blagorazumna. Stoga, postupi i sada mudro: budi blagorazumna do kraja; poslušaj moj zdravi savet, i nemoj poželeti da takvu lepotu i mladost svoju, a i čednost dece svoje, predaš u ruke mučitelja, koji nanose više stida i beščešća nego muka. Prestani slaviti Raspetoga, i potčinivši se zakonima našim izaberi što je korisno tebi i tvojoj deci.
Međutim ta blažena i česna žena odgovori caru ovako: Trebalo bi, care, da počituješ onoga koji ti dade vlast, i tu porfiru, i tu krunu; i više od toga: koji ti dade život i postojanje. To je Sin Božji i Bog. A ti si, eto, nezahvalan za toliko dobročinstvo Njegovo, i drskim jezikom svojim ružiti Dobrotvora svoga. Zar se ne bojiš, da te grom sa visine ne porazi? Ti hoćeš da me udostojiš velikih počasti; ali vaše počasti ja smatram sramotom za sebe, i neću da mene hvali onaj jezik koji huli Boga mog, niti ću biti toliko bezumna da sa neprijateljima Božjim živim u naseljima grešnika.
Čuvši ovo, car se ispuni gnjeva, i obraćajući se velikašima svojim reče: Gledajte, kako nas bestidno grdi ova pogana žena. – I naredi on da skinu pokrivalo sa Sinklitikije i sa glava kćeri njenih, i da ih tako gologlave i raspletenih kosa vode po gradu, podvrgavajući ih porugama i sramoćenju. I kada je s takim beščešćem vođahu po ulicama gradskim, ugleda ona kako mnoge žene plaču zbog sramote i stida koji joj se nanose, i obrativši im se ona im reče: Znam, drage moje, da zbog mene tugujete, gledajući mene i moje kćeri, izložene ovakom beščešću. Ali, ne tugujte kada se ja radujem, i ne plačite kada se ja veselim. Današnji dan za mene je radosniji od svadbenog dana, jer stradam radi Ženika[9] moga, za koga besprekornim sačuvah moje udovištvo. Za Njega besprekornim sačuvah i devstvo milih kćeri mojih. I radujem se sada, jer Gospod moj vidi porugu moju, čuje ispovedanje moje i zna usrće moje; ja ne poželeh ni počasti, ni bogatstava, pa neću čak ni ovaj vremeni život. Samo jednu želju imam: da Hrista obretem, da Njemu predstanem u liku svetih mučenica, privodeći My plod utrobe moje, ove kćeri moje. Zato vas molim, sestre moje, ne plačite zbog mene, nego se radujte sa mnom, jer idem k besmrtnom mom Ženiku Nebeskom.
Posle toga nju opet dovedoše pred cara. I reče joj car: Odreci se Hrista, i ostaćeš živa – Svetiteljka odgovori: Ako se odreknem Hrista radi vremenog života ovog, ko će me onda izbaviti od večne smrti i ognja neugasivog? – Pa podigavši oči k nebu ona reče: O, Besmrtni Care! neka se ne desi meni da se odrečem Tebe, Jedinorodnog Sina Božijeg, i poslušam hulitelja i kletvoprestupnika, koji prevarom uze grad naš i goni Crkvu Tvoju svetu. – Silno razjaren, car povika. O, pogana ženo! odmah ću telo tvoje zdrobiti, utrobu tvoju pokidati, i psima te baciti da te pojedu, pa ću videti da li će te izbaviti iz mojih ruku Nazarećanin, u koga se nadaš!
He podnoseći takve mučiteljeve reči, starija Sinklitikijna kći, kojoj beše dvanaest godina, pljunu cara u lice. I odmah joj prisutne sluge careve odsekoše glavu; a zajedno s njom i mlađu sestru njenu mačem ubiše. I obe kćeri padoše mrtve pred očima sjajne majke svoje. Tada naredi car da pokupe njihovu krv i da prinesu ustima majke njihove da pije. A ona, okusivši krv, reče: Hvalim Te, Gospode Bože moj, što si me udostojio da okusim od čiste žrtve ubogih kćeri mojih. Tebi, Hriste Gospode, prinosim ovu žrtvu moju; Tebi predlažem ove mučenice, čiste device, plod utrobe moje; prisajedinivši i mene njima, uvedi u dvore Svoje, i kao što govori David: Po kaži majku koja se raduje zbog dece svoje (Ps. 112, 9).
Tada mučitelj naredi da joj mačem odseku glavu. I tako se majka sa kćerima svojim preseli u naselja večnoga blaženstva. A mučitelj sa zakletvom tvrđaše: U životu svom ne videh tako lepu ženu i tako divne device, kao ove, koje ne poštedeše ni lepotu, ni život ovoj.
Sutradan car sede na visokom mestu, i dovedoše preda nj Aretu i svu družinu njegovu, njih trista četrdeset ljudi na broju. Obraćajući se Areti kao najstarijem, car reče: Ti, odvratna glavo, ustao si na vlast našu, podigao si sav grad protiv nas, i naredio si da nam daju otpor. Ti si primorao građa ne, te reči tvoje slušaju kao zakon, a naše zakone i naredbe odbacuju. Ti si naučio narod da počituje Raspetoga kao Boga i da smatra pomoćnikom Onoga koji sam sebi ne pomože kada Ga raspinjahu. Zašto ne ideš stopama oca svoga, koji upravljajući Nagranom, beše poslušan ondašnjim carevima? Zaista si zaslužio mučenje i ti i svi koji ti sleduju, kao oni muževi i žene koje smo već predali smrti, kojima Sin Marijin i drvodeljin ne mogade ukazati nikakvu pomoć.
Starac stajaše zadubljen u mislima, teško pateći od gordih reči bogomrskog cara. Zatim uzdahnuvši iz dna duše, reče: Care, nisi ti kriv za sve ovo što se zbiva, nego su krivi naši građani koji ne poslušaše moj savet: jer ja im savetovah da ne otvaraju gradske kapije tebi, čoveku lukavom i varalici, već da se junački bore s tobom. Ali oni ne poslušaše reči moje. Ja htedoh da sa malom družinom svojom izađem protiv cele vojske tvoje, kao nekada Gedeon protiv Madijanaca,[10] jer sam se nadao na Hrista moga, koga ti sada huliš: On bi mi pomogao da te nadvladam, i da pobedim i da uništim tebe, bezbožnog kletvoprestupnika koji zaboravi ugovor sklopljen između nas, prema kome si ti i zakletvom obećao da sačuvaš i grad i građane.
Jedan od onih što seđahu sa carem reče svetitelju: Tako li vas uči zakon Mojsijev, da ružite pomazanika Gospodnja? On zapoveda: Starešini naroda svoga ne govori ružno (2Mojs. 22, 28). No i vaše Pisanije uči poštovati cara, ne samo dobrog i krotkog nego i surovog. – Svetitelj mu odgovori: Nisi li čuo šta je prorok Ilija rekao caru Ahavu kada Ahav upita Iliju: Jesi li ti onaj što nesreću donosiš na Izrailj? Ilija mu tada reče: He donosim ja nesreće na Izrailj, nego ti i dom oca tvoga (3 Car. 18, 17-18).[11] Pogledaj: prorok izobliči i ukori ne samo Ahava nego i sav dom njegov; pa ipak ne naruši zakon. I svaki uopšte, koji pobožno štuje Boga, ne narušava zakon kada izobličava bezakonog cara za njegovo bezbožje, cara koji se ne poboja huliti Boga i ružiti Sazdatelja. Nego vidim da vi ne marite za dugotrpljenje Božije i nastojavate da i mi činimo što i vi. A ti, care nepravedni, bezbožni i beščovečni! da li postupi s nama kas što si obećao? Takva li pravda priliči caru? Takvi li behu carevi koji pre tebe upravljahu? Vaistinu oni ne behu takvi, nego behu dobri i krotki, milosrdni i pravični, držali su datu reč i milostivo se ophodili sa svojim narodom. A ti, kletvoprestupniče, ne možeš da se nasitiš ljudske krvi. Znaj dakle, tebe će sveznajući Bog skoro zbaciti s carskog prestola, i daće ga čoveku verujućem i dobrom, a utvrdiće i uzvisiće hrišćanski rod, i sazidaće crkvu koju si ti ognjem spalio i sa zemljom sravnio. Što se mene tiče, ja se osećam blažen što u dubokoj starosti, sa svojih devedeset pet godina, pošto sam video sinove sinova mojih i ćerke kćeri mojih, primam mučeničku smrt i zavičajni grad moj privodi.m sa sobom na žrtvu Bogu.
Obrativši se zatim narodu i svojim sastradalcima, on stade govoriti ovako: Građani, prijatelji i znanci, mi se prevarismo poverovavši zakletvi i lukavim rečima ovog bezbožnog cara, a sada vidimo nepravdu njegovu i čujemo bogohulne reči njegove. Mi bismo divno uradili da smo mu se oduprli u ratu i čvrsto do kraja stojali. Nama bi Bog pomogao da ga pobedimo. Ali pošto drukčije ispade, nama sada predstoji: ili da se pokorimo neprijatelju i bedno proživimo ovaj privremeni život, ili da se ne pokorimo neprijatelju i primimo blaženu končinu. Zato, postarajmo se da stradanjem nasledimo besmrtnu slavu. Jer, šta je slavnije od mučeništva i šta dragocenije od stradanja za Hrista! Odavno imam misao i želju da pretrpim muke za Hrista. A sada, dobivši što želim i našavši što tražim, ja se radujem, i evo gotov sam da odmah umrem. Vi pak, braćo, nemojte biti plašljivi i malodušni, i priljubljeni uz privremeni život, da ne biste radi privremenog života lišili sebe večnoga života. Isto tako i mučitelj će se hvaliti, ako koga bilo od nas uplaši svojom pretnjom i otrgne od svete vere; i poneće se gordošću svojom kao da je pobedio sve, i još više će umnožiti svoje hule na Sina Božija. A ako među nama ima takvoga koji se boji smrti i pomišlja da se odrekne Hrista, Večnoga Života, taj neka smesta izađe iz naše sredine, i neka se odvoji od jednodušne i jednomislene družine naše, i neka ne nosi uzalud ime hrišćanin. Svaki koji se odreče Tebe, Hriste, Reči Božja, radi privremenog života, neka bude lišen njega! Ako pak neko od mojih srodnika i od mojih bliskih, obuzet željom za privremenim blagom, ostavi Tebe Stvoritelja i pođe za poganim carem, onda ne daj takvome, o Hriste Care, da se naslađuje onim što smatra za blago, nego neka ga postigne sve što je suprotno tome!
Kada svetitelj govoraše ovo, svi hrišćani bez izuzetka prolivahu tople suze, i onda rekoše: Budi spokojan, vođo i učitelju naš! niko tebe ostaviti neće, niko se iz družine naše odvojiti neće. Evo, svi smo gotovi da pre tebe umremo za Hrista i primijmo blaženu smrt. – Svetitelj im na to reče: Ja ću poći ispred vas; neka ja umrem prvi, i biću vam predvodnik: jer kao što mi u gradu poveriste predvodništvo, tako mi i ovde dajte da prvi izađem pred Hrista. – Zatim svetitelj dodade: Ako ko od mojih sinova ostane živ u svetoj veri, on neka bude naslednik mojih imanja. Od njih tri sela dajem svetoj Crkvi, koja će uskoro biti vaspostavljena. Jer ovaj bezakoni mučitelj ubrzo će poginuti, a Crkva Hristova u ovom gradu utvrdiće se i procvetaće kao crven cvet, obagren krvlju tolikih slugu Hristovih.
Rekavši to, svetitelj blagoslovi narod; pa podigavši ruke k nebu i uperivši oči na nebo, uskliknu: Hvala Ti, Gospode, za sve ovo! – Zatim se obrati caru i reče: Blagodarim ti, care, što si mmao strpljenja i nisi prekidao reči moje, nego si mi dao vremena da porazgovaram sa prijateljima svojim. Sada ne oklevaj više, nego čini što hoćeš, jer ti vidiš našu rešenost; saznao si naše mišljenje i ubeđenje, da ne može biti da se mi odreknemo Hrista i sledujemo tvome bezbožju.
Videvši da su nesavitljivi, car ih sve osudi na smrt. I povedoše svete ka jednom potoku, zvanom Odias, da im tamo odseku glave. I kada stigoše na označeio mesto, sveti pripadoše usrdnoj molitvi, govoreći: Gospode, Gospode, silo spasenja našeg! Ti si osenio glave naše u dan borbe; a sada nas izvedi u život večni, jer ništa ne zavolesmo više od Tebe; ni otadžbinu, ni srodnike, ni bogatsgva, nego sve to ostavismo Tebe radi. Čak n sam život svoj prezresmo, i postasmo kao ovde koje su za klanje. Smireno Te molimo: osveti krv slugu Tvojih, podigni ruku Svoju na oholost poganog cara, primi pod Svoju zaštitu decu ljudi koji umiru za Tebe, obezbedi grad koji se hvali Tvojom česnom krvlju, krstom i stradanjem. Ti vidiš šta s njim uradiše neprijatelji Tvoji: oni razoriše blagoljepije njegovo, oskvrnaviše svetinju Tvoju, sažegoše sveti hram Tvoj. Podigni ga opet i daj skiptar carevima hrišćanskim.
Dok se sveti mučenici tako moljahu, vojnici ih počeše ubijati. Najpre odsekoše glavu svetom i velikom Areti, kao predvodniku hrišćana; zatim i svima ostalim svetim mučenicima. Na taj način primiše blaženu končinu trista četrdeset ljudi.
Tu se nalažaše jedna verujuća žena, žiteljka toga grada. Sa njom beše njen sinčić, malo dete od pet godina. Videći posečenje mačem svetih mučenika, ona pritrča k njima, uze malo od njihove krai, i pomaza sebe i svoga sinčića. Pa ispunivši se revnosti, ona proklinjaše cara i gromko vikaše: Snaći će toga Jevrejina što i faraona. – Vojnici je dohvatiše, privedoše caru, i sve mu ispričaše šta je ona rekla. He davši joj da progovori reč, i ništa je ne pitajući, car naredi da je odmah spale u ognju. I kad bi naložen veliki oganj, i mučitelji počeše vezivati tu blaženu ženu, da bi je bacili u oganj, sinčić njen stade plakati. No ugledavši cara gde sedi, mališan pritrča k njemu, zagrli mu noge, i sa očicama punim suza moljaše ga kako je umeo za svoju majku. Car uze u svoje krilo ovo lepo i slatkorečivo dete, i upita ga: Koga više voliš: mene ili majku? – Mališan odgovori: Volim majku, zbog toga i dođoh. Molim te, naredi da je odvežu: neka i mene uzme sa sobom na mučenje, o kome mi često ona pouke davaše. – Car ga upita: Šta je mučenje, šta veliš? – Mališan, ispunjen blagodati Božje koja dejstvovaše u njemu, odgovori caru: Mučenje je: umreti za Hrista, i opet s Njim živeti. – Car upita: A ko je taj Hristos? – Mališan odgovori: Hajde sa mnom u crkvu, i ja ću ti Ga pokazati. – Zatim, pogledavši opet na majku, mališan kroz plač reče caru: Pusti me da idem kod majke. – Car mu odgovori: Zašto si došao k meni ostavivši majku? Nemoj ići kod nje; bolje ostani s nama, i ja ću ti dati jabuke, orahe i drugo divno voće.
Tako car vođaše razgovor s njim kao sa običnim detetom, pretpostavljajući da je u njega obična pamet. Ali mališan pameću beše daleko iznad svoga uzrasta, i vrlo smišljeno odgovori caru, govoreći: Neću da ostanem s vama, već hoću k majci. Ja sam mislio da si ti hrišćanin, i dođoh da te molim za moju majku. No ti si Jevrejin; zato neću da ostanem kod tebe, niti ću što primiti iz tvojih ruku. Ja samo hoću da me pustiš kod majke.
Car se divljaše takvoj pameti ovoga mališana. A kad mališan ugleda gde mu majku baciše u oganj, on silno ujede cara. Osetivši strahovit bol, car ga odgurnu od sebe, i naredi jednome od prisutnih velmoža da ga uzme i vaspita u jevrejskom zakonu i u mržnji prema Hristu. Velmoža uze mališana, i diveći se njegovoj pameti povede ga u svoj šator. Putem on se srete sa nekim prijateljem, zastade i stade mu pričati o ovom mališanu. A stajahu oni nedaleko od ognja, u koji beše bačena sveta majka mališanova. I dok oni razgovarahu, mališan se istrže iz ruku velmože koji ga voćaše, i potrčavši brzo skoči u oganj, zagrli majku koja je gorela, i izgore zajedno sa njom. Tako majka sa sinčićem postade miomirisna žrtva paljenica pred Bogom. – Hvala Gospodu koji umudri tako malo dete, te se na njemu ispuniše reči proročke: Gospode, iz usta male dece i koja sisaju načinio si sebi hvalu, nasuprot neprijateljima svojim, da bi učinio da zamukne neprijatelj i nemirnik (Ps. 8, 3).
Kada se sve ovo zbivaše, knezovi i vojvode bezakonog cara sažališe se zbog tako velikog prolivanja krvi hrišćanske, pa pristupiše caru i moliše ga da obustavi krvoproliće i da ne uništava grad koji mu svake godine daje veliki danak. Bezakonik izađe u susret njihovoj molbi i prestade prolivati krv nevinu. Ipak, on izabra mnogo hiljada mališana i devojčica iz grada Nagrana i cele njegove okoline, i jedne uze kao roblje sebi, a druge razdade velmožama i vojnicima. I sav grad koji ranije slobodno služaše Presvetoj Trojici on potčini teškome ropstvu, pa krenu u svoju prestonicu. No kada se ovaj bogomrski Jevrejin nalažaše na povratnom putu, pojavi se oganj na nebu i svu noć osvetljavaše vazduh. Pojava ovoga ognja strahovito uplaši Dunaana i svu njegovu vojsku. I stade padati oganj na zemlju u vidu kiše, i mnoge povredi. A ovo bi znak gnjeva Božjeg i početak odmazde za prolivenu krv. Međutim novi faraon ne hte da se popravi, i ne smiri se pod jaku ruku Božiju. Naprotiv, on se toliko razbesni od jarosti na hrišćane, da namisli istrebiti hrišćane ne samo u svojoj zemlji nego i u drugim zemlja.ma i carevinama. Tako, on posla izaslanike caru persijskom,[12] moleći ga da i on isto uradi: da pobije sve hrišćane u svojoj carevini, ako želi da mu milostivo bude sunce i otac sunca – Bog jevrejski. Peroijanci počitovahu sunce kao boga. Stoga i Dunaan, želeći da Persijance naoruža protiv hrišćana, nazivaše jevrejskog Boga ocem sunca. Pisa on i saracenskome caru Alamundaru, obećavajući mu mnogo zlata ako istrebi podvlasne mu hrišćane.
Čuvši za sve to, blagočestivi grčki car Justin se veoma ožalosti, i pateći srcem zbog gonjenja hrišćana on posla pismo aleksandrijskom arhiepiskopu Asteriju, moleći ga da etiopskog cara Elezvoja potstakne na rat protiv poganog Jevrejina i odmazdi za prolivenu krv hrišćansku. Osim toga i sam on napisa caru Elezvoju o svemu što uradi Dunaan sa hrišćanima u Omiritskoj zemlji, naročito u gradu Nagranu, i kako je slao izaslanike caru persijskom i caru saracenskom, podstičući ih molbama i mitom protiv hrišćana. Pri tome Justin moljaše u pismu Elezvoja, kao suseda Dunaanovog, da krene u rat protiv ovog bogohulnika, žednog krvi hrišćanske. Arhiepiskop Asterije pobuđivaše Elezvoja na rat, a sam se usrdno moljaše Bogu da pomogne hrišćanima i razveje neprijatelje njihove. – Poruči on i svima monasima u Nitriji i po skitovima da se mole. Etiopski pak car Elezvoj saznade o ovemu što se dogodilo u Omiritskoj zemlji, ne samo od cara Justina i arhiepiskopa Asterija, već pre njih, pošto njegovi vojnici koji čuvahu pogranične gradove behu poubijani. Goreći revnošću po Bogu i pateći srcem za hrišćane, on htede odmah da zarati protiv Dunaana, ali ne mogade pošto beše zima; i čekaše on leto, pripremajući sve potrebno za rat. A kad prođe zima on skupi svoje vojnike, i vojnike što mu dođoše u pomoć iz drugih naroda, njih sto dvadeset hiljada ljudi. U toku zime on naoruža sedamdeset indijskih lađa; a kupi šezdeset lađa od persijskih i etiopskih trgovaca koji behu došli radi trgovine; i popravi mnoge stare lađe. A kad granu proleće on krenu sa svojom vojskom u rat. Jedan deo vojske on posla suvim na Omiritsku zemlju, a sam sa ostalom vojskom ukrca se u lađe i krenu morem, da bi i sa suva i s mora ušao u Omiritsku zemlju, i tako sa svih strana opkolio cara Jevrejina. Međutim Bog koji sve premudro uređuje, i postupa ne po ljudskoj volji nego po neispitanim sudovima Svojim, znajući što je korisno, omete plan blaženog cara Elezvoja: jer vojska njegova što krenu suvim, zaluta u pustinjama i gorama, u neprolaznim i bezvodnim mestima, te ne mogaše ni do Omiritske zemlje stići, niti se natrag vratiti. Lutajući mnogo dana, vojnici iznemogoše od žeđi i padahu mrtvi. Malo ko osta živ, i vraćajući se natrag donese neutešnu vest. Isto tako i car na moru sa lađama ne imađaše sreće. Pristavši kod grada Dakela,[13] car izađe iz la đe i pođe k crkvi što beše na obali morskoj. Pred crkvom on skide sa sebe carski venac i porfiru, i sve carske ukrase i oznake, ostavi ih pri ulazu kod vrata, i u ubogoj odeći uđe u crkvu, i dugo se pred oltarom moljaše sa umilenjem. Setivši se pak u molitvi čudesa koja Bog učini u Egiptu u pustinji neblagodarnim Jevrejima, car govoraše: Neblagodarni biše Jevreji Tebi, Dobrotvoru svom; i to ne samo oni koje Ti izvede iz Egipta, nego i deca njihova, i sve potomstvo njihovo do današnjega dana. Ti znaš, Gospode, kakvo zlo oni prirediše Tvome gradu Nagranu, u kome na prevaru ljude Tvoje uzeše. Oni bezakono veće načiniše protiv svetih Tvojih, i teže da sa lica zemlje potpuno istrebe i ostale hrišćane. Ako se sve to zbiva zbog grehova naših, onda molim Tvoju dobrotu: nemoj nas predavati u ruke njihove, nego nas Ti sam kazni po Svojoj volji, jer je Tebi svojstvena kako veličina tako i milost! He daj nas neprijateljima našim, da ne reknu: Gde je njihov Hristos, na koga se oni nadaju? i gde je Krst njihov, kojim se oni hvale?
Pomolivši se tako sa suzama, car iziđe iz crkve, i iz grada. I tamo on ču da nekm sveti monah, po imenu Zinon, nedaleko od grada bezizlazno prebiva u dobrovoljnom zatvoreništvu četrdeset pet godina, i da je on za vrlinski život svoj dobio od Boga dar prorokovanja i dar proviđenja budućnosti. Car pođe k ovome monahu obučen kao prost vojnik, a ponese mu tamjan u sudu, sakrivši zlato ispod tamjana, u nadi da će starac iz neznanja zajedno sa tamjanom primiti i zlato. Došavši k starcu, car mu se pokloni, i predajući mu prineseni dar moljaše ga da se pomoli za njega. Pri tome ga upita, da li će im Bog pomoći u ratu protiv Dunaana Jevrejina, na koga oni idu da osvete krv hrišćansku.
Starac, budući prozorljiv, poznade da je to car, a isto tako doznade da je ispod tamjana sakriveno zlato. I ne primi starac zlato; i reče caru: Zar nisi čuo šta govori Gospod: Moja je osveta, ja ću vratiti? (Rm. 12, 19). Ti si krenuo u rat na pogibao svoju. Tebi će se oduzeti carstvo, i mnogi će zajedno s tobom izgubiti život.
Čuvši to, car se silno uplaši, i sa plačem i tugom ode od svetoga starca. Nalazeći se u velikoj tuzi i nevolji, on svu noć razmišljaše, u nedoumici, šta da radi. Najzad odluči da beži. Ali kada svanu, on opet ode k onome monahu. A ovaj mu reče: Nema na zemlji grada, gde bi ti mogao uteći od smrti. No ako hoćeš da ostaneš živ i da pobediš bezbožnog cara, obećaj da ćeš potom preći u monaški život. – Elezvoj obeća sa zakletvom govoreći: Ako mi Bog da pobedu nad Dunaanom, odmah ću ostaviti carstvo i postaću monah. Čuvši ove reči od cara, i videći suze njegove, starac se pomoli za njega Bogu, i blagoslovi ga, kao nekada Saul Davida protiv Golijata (1 Car 17, 37), i reče: Neka Bog bude s Tobom! Idi, naoružan žrtvama mučenika, i molitvama arhiepiskopa Asterija i svetih otaca pustinjaka koji se mole za tebe, kao i suzama blaženoga cara Justina, ti ćeš pobediti Dunaana i osvetićeš nevinu krv. – Car se uteši u svojoj tuzi, uze blagoslov i ode svojoj vojsci radujući se i slaveći Boga.
U to vreme omiritski car Dunaan, čuvši da etiopski car Elezvoj ide na njega morem i kopnom, skupi i sam veliku vojsku, silno je naoruža, i rasporedi je duž granica svoje zemlje, očekujući najezdu Elezvojevu. A kada još ču da je Elezvojeva vojska što je išla kopnom propala po pustinjama, Dunaan se obradova, i prestade se bojati sa kopna već se samo čuvaše s mora. No i tu ne beše opasnosti. Između Etiopije i Omiritske zemlje postoji morski plićak i tesnac, širok nešto manje od dve stadije. U njemu beše na mnogim mestima mnogo krupnog i oštrog kamenja, jedva pokrivenog vodom. Zbog toga to mesto beše veoma teško za plovidbu lađa. Tome Dunaan dodade još jednu prepreku: preko tog plićaka proteže debelo i ogromno železno uže i pregradi ga, da ne samo brojno kamenje nego i železno uže prepreči put Elezvoju i onemogući njegovim lađama prolaz na drugu stranu. Ali Bog, „čijem razumu nema mere“ (Psal. 146, 5), pogubi mudrost veštog Jevrejina: jer čudesnom silom Svojom On na tom neprohodnom mestu načini udoban put za hrišćane.
Kada Elezvoj otplovi od grada Dakela sa dobrom nadom, dunu povoljan vetar, i podigavši jedra oni plovljahu vrlo brzo i za nekoliko dana stigoše do granica Omiritske zemlje. A kada doploviše do tesnog morskog plićaka i još ništa ne znajući, car naredi da najpre preplove deset lađa, pa za njima drugih dvadeset lađa, na kojima se nalažaše on sam, posmatrajući sa visokog mesta taj prelaz. Ostalo pak mnoštvo lađa zaustaviše se daleko pozadi, i čekahu dok preplove prednje. No tek što krenuše prvih deset lađa, tog časa Gospod Bog, kojega su putevi morski, priteče u pomoć vernima Svojim, i gde je trebalo da lađe propadnu, tamo Gospod svrh svakog očekivanja usgrojgg spasenje. Jer neočekivano nastade na moru velika bura i valovi se ggodizahu visoko kao gore, i poduhvatajući lađe oni ih prenošahu preko tog opasnog mesta. Samo se jedna lađa zaustavi na železnoj pregradi i izgledaše kao da stoji na kameiu, ali se silom Božijom voda podiže visoko i prenese je. Tako se ispuni reč proroka Davida: Koji plove po moru na lađama, oni videše dela Gospodnja, i čudesa njegova u dubini (Psal. 106, 24), Jer krepka ruka Božija učini ovakvo čudo: ona ne samo prednje lađe prenese pomoću valova preko neprolaznog, kamenjem i železnim užem pregrađenog mesta, nego i samu železnu pregradu iskida burom i valima, te načini za ostale lađe udoban prelaz.
Prenevši preko opasnog mesta deset prednjih lađa, valovi ih postaviše pored obale, na dvesta stadija od onog mesta gde se nalažaše car Dunaan sa svojom omiritskom vojskom. Dvadeset pak lađa, na kojima bejaše i car Elezvoj, premda preploviše morski tesnac, no ometani vetrom ne sustigoše prednje lađe, nego biše valima razbacane po moru. A Dunaan, saznavši za lađe pristale uz obalu, odmah posla na konjima trideset hiljada naoružanih vojnika, da ne dadu hrišćanima da se sa lađa iskrcaju na kopno. Lađe pak što behu razbacane po moru doploviše do deset prednjih lađi tek pošto se utiša bura, ali ljudi sa njih ne mogahu izići na zemlju, jer ih silno tučahu sa obale Dunaanovi vojnici. A ostale mnogobrojne lađe tek trećega dana preploviše ono opasno mesto i zaustaviše se nedaleko od obale, i ne mogahu se pridružiti prednjim lađama, i tako daleko usidreni jedni od drugih, oni ne znađahu jedni za druge.
Misleći da se etiopski car nalazi onde gde bejaše mnoštvo lađa, Dunaan pođe tamo sa svojom vojskom i rasporedi je u blizini obale, sprečavajući neprijatelja da se iskrcava na kopno. I tako stajahu oni dugo vreme, i obe strane behu u velikoj nevolji: jer Etiopljanima na lađama poče nedostajati hleba i vode, a Omiritima na obali zadavaše muku žega. Zatim Dunaan posla jednoga kneza, svoga srodnika, sa dvadeset hiljada konjanika u pomoć onim trideset hiljada vojnika koji čuvahu prednje lađe, ne dajući hrišćanima da se iskrcaju na kopno. Sa tim knezom pođe i jedan carski evnuh koji nosaše pet zlatnih kopalja.[14] Mnogo dana vođahu oni borbu sa hrišćanima, koji se u grupama iskrcavahu na kopno i urovljavahu na obali. Jednom Dunaanov knez uze sa sobom evnuha, koji nošaše zlatna koplja, i nekoliko slugu, iziđe iz svoga logora u lov i zanoći tamo. Te iste noći, neki od Elezvojevih vojnika što behu na obali, mučeni glađu, dogovoriše se da beže; i ukravši konje, oni usedoše na njih i pobegoše. No slučajno, ili bolje – po promislu Božjem, oni nabasaše na omiritskoga kneza i na carskoga evnuha, koji u zasedi čekahu zverinje, i stupiše u borbu s njima. Savladavši ih, oni uhvatiše kneza, carevog srodnika, i evnuha s kopljima, a ostale isekoše mačvvima, pa se onda vratiše k svojim lađama, vodeći žive zarobljenike k svome caru i noseći zlatna koplja. Car se veoma obradova i uznese blagodarnost Bogu što je počeo predavati u njegove ruke neprijatelje svetog Krsta, a zlatna koplja obeća dati hramu Božjem na ukrašenje oltara. I rano zorom, pripremivši vojnike za borbu, car ih posadi u male lađe. I iskrcavši se na kopno, oni prizvaše Gospoda u pomoć i zapodenuše veliku bitku sa Omiritima. Ostavši bez svoga predvoditelja kneza, Omiriti se pometoše, pa okrenuvši leđa dadoše se u bekstvo. A hrišćani, goneći ih, secijahu ih kao granje. I Bog im pomože, te nijedan od protivnika ne uteče, nego svi padoše od mača hrišćanskoga, i ne ostade niko da obavesti cara Jevrejina o pogibiji njegove vojske. A hrišćani sa svojim carem uznesoše blagodarne molitve Bagu za darovanu im pobedu.
No radost hrišćana ne beše još potpuna. Veliki deo Elezvojeve vojske koji se nalazio u zadnjim lađama bejaše u velikoj nevolji sa dva razloga: prvo, oskudevahu u hrani i piću, i drugo, ne znađahu gde se nalazi njihov car sa prednjim lađama. Elezvoj pak, imajući kod sebe kao zarobljenike carevog srodnika i evnuha, pođe ka prestonom gradu Omiritske zemlje, zvanom Farom, u kome se nalazio dvorac cara Dunaana. I našavši grad bez straže, Elezvoj ga zauze bez teškoće. Zatim on uđe u carske palate i sede na presto Dunaanov; zahvati sva bogatstva njegova, a caricu sa njenim dvorom uze u plen. A neki što utekoše iz grada, odjuriše k svome caru Dunaanu, koji vođaše borbu sa Elezvojevim lađama, i obavestiše ga o svemu, kako Elezvoj pobedi vojsku i zauze prestoni grad i caricu.
Čuvši to, Dunaan se strahovito uplaši, i od straha ne znađaše šta da radi. Gospod mu oduze pamet, i otpoče odmazda za nevinu krv hrišćansku. Bezakoni Dunaan se poče plašiti ne samo Elezvoja nego i svojih velmoža i srodnika. Nemajući poverenje u njih, i bojeći se da ga ne izdadu i Elezvoju predadu, on ih sve i sebe okova u zlatne lance, i sede u logoru svom očekujući poslednju kaznu. Tako se izbezumi bedni car, jer ga spopade strah, kao nekada vladare Edomske, Moavske i Hananske, za koje se u Svetom Pismu kaže: Pometoše se vladari Edomski i knezovi Moavski, spopade ih drhat; uplašiše se svi koji žive u Hananu, spopade ih strah i trepet (2 Mojs. 15, 15.16).
Međutim hrišćani što behu na mnogobrojnim lađama u pozadini ništa ne znađahu, i nalazeći se u velikoj zabuni. i tuzi bez svoga cara, pribegoše usrdnoj molitvi. I odsluživši Božanstvenu liturgiju na lađama, svi se oni pričestiše Božanstvenim Tajnama, i jednoglasno zavapiše k Bogu ištući pomoć. I tog časa ču se glas s neba koji govoraše: Gavril, Gavril, Gavril.
Čuvši ovaj glas, verni se okrepiše duhom, i naoruživši se za borbu krenuše na malim lađama ka obali. I među njima se pojavi neki vojnik, koji u ruci držaše gvozden štap, na čijem vrhu beše krst, a čiji druga kraj beše oštar kao koplje. Sa tim oružjem vojnik pre svih ustrča na obalu, i odmah stupi u borbu sa naoružanim konjanikom, i probode i njega i njegovog konja. A kada konj i konjanik padoše, svi se neprijatelji poplašiše i sa obale pobegoše. Hrišćani pak, zauzevši obalu, pođoše u bojnim redovima protiv bezbožnika. I nastade velika bitka. Gospod pomete Jevreje i neznabošce, i oni se ne mogoše odupreti hrišćanima. I pade tada sva vojska bogomrskog cara Dunaana, kao trava kosom pokošena. A kada hrišćani stigoše do careva šatora, oni obretoše cara i njegove knezove i srodnike okovane u zlatne lance gde kao bezumni sede. I svi se začudiše tom neobičnom prizoru. He preduzimajući ništa protiv njih, hrišćanski ih vojnici čuvahu pod stražom kao zarobljenike, dok ne saznadoše da je njihov car, blaženi Elezvoj, zauzeo neprijateljsku prestonicu. Tada poslaše svome caru izveštaj o bogodanoj pobedi nad mrskim Jevrejima. A car Elezvoj, ostavivši grad i u njemu jedan deo svoje vojske kao posadu, pohita k svojim hrišćanima. I našavši Dunaana sa njegovom svitom gde sedi u zlatnim lancima, Elezvoj svojom rukom poseče njega i sve koji behu s njim. I nastade veliko slavlje među hrišćanima i neiskazana radost, po reči Svetoga Pisma: Obradovaće se pravednik kad vidi osvetu (Psal. 57, 11).
Vrativši se u grad, Elezvoj poseče sve nevernike što behu u carskim palatama s caricom, i potpuno istrebi sve neprijatelje Hristove. Zatim posla glasnike caru Justinu i arhiepiskopu Aleksandrijskom, izveštavajući ih da je Gospod izlio ogromnu milost Svoju na njih, položivši pod noge njihove neprijatelje njihove i osvetivši krv hrišćansku. I svi uznesoše blagodarnost Bogu. Arhiepiskop pak odmah posla u Omirit episkope i sveštenike, da nauče veri i da krste preostale ljude. A Elezvoj stade zidati po gradovima crkve i širiti slavu imena Hristova. Kada pak dođe u mučenički grad Nagran, on podiže crkvu koju pogani Dunaan beše spalio, i veoma ukrasi rake svetih mučenika, i sve hrišćane obodri i slobodu im podari. A sina svetoga Arete, koji beše ostao u životu, on postavi za kneza u gradu, i svu Omiritsku crkvu za kratko vreme očisti od bezbožnog neznaboštva i prosveti svetom verom. Zatim on postavi za cara jednog pobožnog i vrlinskog čoveka po imenu Avramija, propisa i zavede hrišćanske zakone crkvene i građanske, pa se sa svojom vojskom vrati u svoju zemlju, slaveći Boga. A vrati se sa velikim bogatstvima, pošto njegova vojska beše zaplenila veliki plen.
Došavši u svoju zemlju, Elezvoj uznese blagodarnost Bogu za sve, i posla u Jerusalim svoju carsku krunu, a sam nakon nekoliko dana, poverivši Bogu Etiopsko carstvo i sebe samoga, ostavi sve. Jer on noću iziđe iz carskih palata i iz grada u hudoj odeći, ne kao car već kao neki prosjak, i zatvori se u obližnjem manastiru tamošnjem, u keliji, iz koje ie izlažaše sve do smrti svoje, služeći Bogu dan i noć. Hrana mu beše: jedna lepinjica na tri dana; a ponekad je okušao smokve i urme. U keliji pak svojoj on ne imađaše ništa drugo sem gubera, drvenog vedra i korpe. Vina i ulja on nikada ne okušaše. Tako se on odreče celoga sveta i slave njegove, a sav um obrati k Bogu, i Njemu Jedinome živeći, provede petnaest godina u monaštvu, i prestavi se u miru. Za sve to Bogu našem slava svagda, sada i uvek, i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG
ELEZVOJA,
cara Etiopskog[15]
 
RACPALJEH revnošću za veru Hristovu i ljubavlju evanđelskom za bližnje, ovaj blagočestivi car diže vojsku protiv cara Dunaana, opakog mučitelja hrišćana u zemlji Omiritskoj. Ho y početku rata nemaše uspeha, i mnoga njegova vojska propade u bezvodnoj pustinji. Tada on gorko plakaše pred Bogom, i obeća zamonašiti se, ako mu Bog pomogne pobediti krvnika hrišćanskog. Pobedivši Dunaana Elezvoj se vrati u Etiopiju, i odmah napusti carski dvor i stupi u manastir, u kome se strogo podvizavaše kao istiniti monah punih petnaest godina. Bog mu darova blagodat čudotvorstva pre i posle smrti. Upokoji se 555. godine.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
SEVASTIJANE
 
OVA sveta mučenica, učenica svetog apostola Pavla, postrada u vreme cara Dometijana, 82. godine. Došavši iz svog rodnog grada Iraklije u grad Markijanopolis, ona propovedaše Hrista. Zato bi optužena igemonu Sergiju kao hrišćanka. Izvedena pred njega ona smelo izjavi: da veruje u Hrista; da je toj veri naučena, i krštena od apostola Pavla; i da je gotova umreti za Hrista. Zbog toga je po celom telu biše olovnim štapovima, pa je u tamnicu vrgoše. Tamo joj se javi apostol Pavle i reče joj: Raduj se i ne tuguj, jer ćeš odavde okovana otići u svoj grad, da ispovediš veru u Hrista!
Nakon sedam dana igemon izvede iz tamnice svetu mučenicu; i pošto strahovito užeže jednu peć, naredi da mučenicu bace u nju. Bačena u peć, ona dugo vremena stajaše usred ognja, i ostade nepovređena. A kad je izvedoše napolje, ona udivi sve i zaprepasti. Zatim se ona pomoli Bogu, i nastade strahovita oluja, grmljavina i sevanje munja, i pade silan grad koji ugasi peć. Od straha pobeže sam igemon i oni što behu s njim.
Posle toga igemon upita svetu mučenicu: Ko si ti? Šta se to zbiva oko tebe? Iz kog si mesta? – No mučenica mu ne odgovori ništa. Igemon pak, doznavši od prisutnih da je ona iz grada Iraklije, posla je svezanu tamošnjem igemanu. Tada joj se javi Anđeo Gospodnji i reče joj: Budi hrabra, kćeri! jer kada budeš izvedena pred igemona, ja ću biti s tobom. – Stigavši u Irakliju, sveta mučenica bi izvedena pred igemona. Ovaj je obesi na mučilišnom drvetu: puna tri sata mučenici rezahu i kidahu telo; parčad mesa što padahu s nje pušgahu iz sebe divan miris; a sveta mučenica ćutaše i moljaše se Gospodu, tako da svi prisutni govorahu da njeno telo ne oseća bol, kao da u njemu nema duše. Zatim je skinuše sa mučilišnog drveta i baciše zverovima da je pojedu. A kada pustiše na nju jednog ogromnog lava, on priđe svetiteljki, i stade govoriti ljudskim glasom: slaveći i veličajući Hristovu mučenicu, a izobličavajući i osuđujući nevernike i bezakonike. Onda pustiše lavicu; prišavši svetoj mučenici, ona stade s druge strane njene; i tako s desne i s leve strane svetiteljke stajahu lav i lavica kao dva bezazlena jagnjeta.
Igemon, zbunjen i ne znajući šta da radi, naredi da mučenici odseku glavu izvan grada. A kada svetiteljki odsekoše glavu, mesto krvi iz njenog tela isteče mleko. Bezbožni igemon naredi da telo i glavu mučenice metnu u vreću i da u istu vreću stave trista litri olova, pa zavežu vreću, i tako bace u more. No anđeo Gospodnji razdra vreću i iznese mošti u mesto Risiston, gde ih primi neka žena senatorska po imenu Amija, i česno ih sahrani. Mošti svete mučenice behu mirotočive i celebne.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ARETE PEČERSKOG
 
ZAISTA je dostojno i pravedno svagda blagodariti Bora, ne samo za dobra nego i za nedaće: jer nedaće ne samo pravedniku uvećavaju blagodat, kao što to bi sa Jovanom, nego i velikog grešnika preobražavaju u savršenog svetitelja. Primer toga je ovaj prepodobni Areta, o kome očevidac prepodobnoga, blaženi episkop Simon,[16] tako svedoči:
U pečerskom manastiru bejaše neki monah po imenu Areta, rodom iz grada Polocka.[17] U svojoj keliji on krišom čuvaše veliko bogatstvo, ali beše strahovita tvrdica, tako da nikada ne dade prosjaku milostinju ni pet para, niti na svoje potrebe utroši što. No jedne noći naiđoše lupeži i ukradoše mu ovu imovinu. Tada on od velike tuge i muke umalo ne izvrši samoubistvo. U traganju za ukradenim blagom on stade napadati nevine, a mnoge i mučiti bezrazložno. Sva bratija moljahu ga da se mane takvog traganja, i tešahu ga govoreći: Brate, baci na Gospoda brigu svoju, i On će te potkrepiti (Psal. 54, 23).
Posle nekoliko dana monah Areta se teško razbole, i beše skoro na samrti; ali ni tada ne prestade sa roptanjem i grđenjem. Međutim čovekoljubivi Gospod, koji hoće da se svi ljudi spasu (1 Tm. 2, 4), pokaza na njemu divnu milost Svoju. Bolesni Areta, ležeći u postelji kao mrtav, posle mnogih dana ćutanja odjednom poče na glas zapomagati: Gospode, pomiluj! Gospode, oprosti! Gospode, sagreših! Sve je Tvoje; i ja ne žalim za izgubljenim.
I odmah zatim ustavši sa bolesničkog odra on objasni bratiji razlog svoga zapomaganja, i ispriča im o ovakvom viđenju svome: Ja videh gde dođoše k meni anđeli i gomila đavola, i počeše se prepirati o ukradenom bogatstvu mom. Đavoli govorahu: On ne odade hvalu Bogu za to već pohuli; stoga je on naš, i treba da bude predat nama. – Anđeli pak rekoše meni: O, nesrećni čoveče! da si ti uzneo blagodarnost Bogu za ukradenu ti imovinu, to bi ti se uračunalo u milostinju, kao Jovu; jer veliku zaslugu ima pred Bogom ko čini milostinju po svojoj dobroj volji. A ako neko nasilnu otimačinu podnosi s blagodarnošću, koja zamenjuje dobru volju, taj biva kušan od đavola. Jer đavo nanosi štetu čoveku, želeći da čoveka izazove na huljenje. Međutim blagodarni čovek sve prepušta Bogu, te u takom slučaju i gubitak postaje ravan milostinji. Kada mi anđeli rekoše to, ja zavapih: Gospode, oprosti! Gospode, sagreših! Sve je Tvoje; ja ne žalim za ukradenim! – Tada đavoli odmah iščezoše. A anđeli se obradovaše, i uračunavši mi ukradeno srebro u milostinju, otidoše.
Čuvši to, bratija proslaviše Boga koji upućuje grešnike na put pokajanja, i koji im otkri veliku silu blagodarnosti. Blaženi pak Areta, urazumljen Bogom, od tog vremena se potpuno izmeni na bolje i umom i naravi, tako da se svi divljahu i primenjivahu na njega apostolove reči: Gde se umnoži greh, onde se još većma umnoži blagodat (Rim. 5, 20). Jer on, koga ranije niko ne mogaše odvratiti od huljenja, ne prestajaše uznositi hvalu, u sve dane slaveći i blagodareći Boga rečima pravednoga Jova: Gospod dade, Gospod uze; kako Gospod htede, tako i bi; neka je blagosloveno ime Gospodnje (Jov. 1, 21). Isto tako Areta se usrdno kajaše i za ostala sagrešenja svoja, pokazujući revnost u nelicemernom sirotovanju, u poslušnosti ne samo pred očima ljudskim, u čistoti spoljašnjoj i unutrašnjoj. On se podvizavaše neprestanim moljenjem, bezmernim pošćenjem, i mnogim drugam vrlinama telesnim i duševnim, na koje ga pobudi vrlina blagodarnosti. Bogateći se vrlinama i samim Bogom, a ne zlatom i srebrom, on se posle mnogih trudova preseli u večni pokoj.[18] I česno bi sahranjen u pešteri, gde čudotvornom neraspadljivošću svojih moštiju svedoči o svome blaženstvu, ravno blaženstvu milostivih, koji su, po reči Gospodnjoj, pomilovani (Mt. 5, 7). Svetim molitvama njegovim neka budemo pomilovani i mi, koji živimo s blagodarnošću, i neka se udostojimo zajedno s njim u carstvu nebeskom blagodariti Boga u Svetoj Trojici, u beskonačne vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETE IKONE
PRESVETE BOGORODICE „SVIH ŽALOSNIH RADOST“
 
TAKO se naziva jedna čudotvorna ikona Presvete Bogorodice. Praznuje se naročito povodom čudesnog isceljenja Efimije, sestre patrijarha Joakima, 1688. godine u Moskvi. Imala Efimija tešku ranu na boku, pa kako je lekari bezuspešno lečiše, ona s plačem pripadne moliti se Presvetoj Bogorodici.
I ču glas: „Efimija, idi u hram Preobraženja Sina moga; tamo je ikona „Svih žalosnih radost“; neka se pomoli sveštenik pred tom ikonom, i ozdravićeš“. Efimija učini tako, i odmah posta potpuno zdrava.
Molitvama Presvete Bogomatere neka Gospod i nas isceli od svih žalosti i neka nam daruje večnu radost Svoju.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MARKA, SOTIRIHA i VALENTINA
 
SBETI mučenici ovi postradaše za Hrista, izdahnuvši vučeni po zemlji.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
AKAKIJA PREZVITERA
 
SVETI Akakije prezviter postrada za Hrista mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
NERDONA
 
SVETI mučenik Nerdon postrada za Hrista spaljen u ognju.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
PAPA,
episkopa Hitre na Kipru
 
EPISKOPOVAO u mestu Hitri (danas Kitreja) na Kipru; učestvovao u hirotoniji Sv. Epifanija Kiparskog (12. maj). Ispovednički se podvizavao. (Kao episkopa spominje ga Maheras u „Kiparskoj Hronici“).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA,
zatvornika Pskovsko-Pečerskog
 
PODVIZAVAO se dvadeset dve godine u gradskom bedemu; i u miru se prestavio 1616. godine,
 
SPOMEN SVETE
MAJKE I NJENOG DETENCETA
 
SVETO detence Božje, videvši gde mu majku zbog vere u Hrista baciše u oganj, poneseno i samo ljubavlju ka Gospodu, otrže se iz ruku mučitelja i skoči za majkom u oganj, i izgore zajedno sa njom.[19]
 


 
NAPOMENE:

  1. Car Justin carovao od 518. do 527. godine.
  2. Etiopija – u Africi, odgovara današnjoj Abisiniji. Njena prestonica Avksumi. U prve vekove hrišćanstva Etiopija bila moćna carevina. Njeni hrišćanski prosvetitelji: Edesije i Frumentije. Od 727. god. Koptska jerarhija. – Spomen Sv. cara Elezvoja takođe 24. oktobra.
  3. Omiriti – žitelji južne Arabije (Jemen). U to vreme Arabiju naseljavalo mnogo plemena; od njih samo Omiriti i Saveji bili hrišćani; ostala plemena većim delom držala se jevrejske vere. Omirite prosvetio hrišćanskom verom Teofil Indijski. U VI veku u njih bila tri znamenita episkopa: Pavle, Jovan i sveti Grigorije.
  4. Nagran, ili Anagran, grad kod Arabijskog zaliva.
  5. Saveji i Omiriti, živeli kao susedi na Arabijskom primorju; srodni po poreklu, jeziku i veri; u VI veku slivaju se u jedno pleme, i često se nazivaju čas Jednim čas drugim imenom.
  6. Jelinima su se do Hrista nazivali Grci: a y Svetom Pismu Jelinima se nazivaju neznabošci uopšte, kako Grci tako i drugi narodi (sr. D. A 11, 20; 16, 1-3; Rm. 1, 16; 2, 9-11 itd.).
  7. Jeretik je čovek koji pogrešno uči o osnovnim istinama vere, dogmatima, proizvoljno izopačuje, unakažuje hrišćansku istinu, huli na put istine (2 Petr. 2, 1; Tit. 3, 10-11).
  8. Rapsak, vojvoda cara Asirskog Senaherima, bi poslan sa ogromnom vojskom da pokori Judeju za vreme cara Jezekije. No vojska Asirska za jednu noć bi poražena Angelom (185 hiljada), a ostaci se sa stidom vratiše u svoju zemlju (4 Car. 18, 13-37; Is. 36, 1-37, 38).
  9. Pod Ženikom podrazumeva se Gospod Hristos, Ženik Crkve Svoje i svake duše hrišćanske (Pesma nad pesm. 4, 9; Jn. 3, 29; Mt. 25, 1-13).
  10. Gedeon – sudija Izrailjski (1246. god. pre Hrista). Pobedio Madijance sa 300 vojnika (Sud. 7, 1-25).
  11. Ahav – sin Amvrijev, car Izrailjski (924-903. pre Hrista). On zaveo u Izrailju služenje neznabožačkim bogovima: Vaalu i Astarti. Prorok Ilija neustrašivo ga izobličavao (3 Car. gl. 17-19).
  12. Persija graniči sa Arabijom na severoistoku. Ovde je reč o caru Hozroju Nuginrvanu, savremeniku grčkog cara Justina.
  13. Grad Dakel ili Okilis – na ulazu u Arabijski zaliv, služio kao pristanište za trgovce s Indijom.
  14. Zlatna koplja su bili oznaka prvog oružjenosca carevog.
  15. Opširnije o njemu vidi pod istim datumom: Stradanje svetog mučenika Arete.
  16. Simon najpre bio monah Kijevo-Pečerskog manastira 1215. godine postao episkop Vladimirski i Suzdaljski; skončao 1226. godine. U poslednjim godinama pisao o životu svetih monaha Kijevo-Pečerskog manastira. Spomen svetog Simona Crkva praznuje 10. maja.
  17. Glavni grad ondašnje Polocke kneževine: sada sresko mesto.
  18. Sveti Areta se upokojio oko 1190. godine.
  19. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svetog velikomučenika Arete.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *