NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
21. OKTOBAR
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ILARIONA VELIKOG
 
PREPODOBNI Ilarion rodi se 291. godine u selu Tavati, blizu Gaze Palestinske. Roditelji njegovi behu neznabošci. Kao što ruža izraste na trnju, tako se ovaj veliki svetitelj rodi od roditelja neznabožačkih i javi kao Hristov miomir. Poslat od roditelja u Aleksandriju na školovanje, daroviti mladić brzo primi i svetsku učenost i duhovnu mudrost. Poznavši Gospoda Hrista i poverovavši u Njega on primi sveto krštenje; i često odlazeći u crkvu on svesrdno slušaše reč Božiju. Upražnjavajući vrline i srcem goreći ljubavlju k Bogu, on stade razmišljati o tome na koji bi način ugodio Bogu. I čuvši o svetom Antoniju Velikom, o čijem se vrlinskom životu slava širaše u to vreme svuda, Ilarion zažele da ga vidi, i krenu k njemu hitno. Stigavši do mesta njegovog boravka u pustinji, Ilarion ugleda svetolepo lice njegovo i ču njegove medotočive reči koje mu pokazivahu put što vodi savršenstvu. I provede Ilarion neko vreme pored svetog Antonija, posmatrajući njegov ravnoangelni život, usrdne i česte molitve, rukodelje i neprekidni trud, post i uzdržanje, ljubav k bližnjima i nesticanje, i druge podvige monaškoga usavršavanja.
Prepodobnom Antoniju dolažaše mnoštvo ljudi: jedni, da se isceljuju od svojih neduga; drugi, da dobiju od njega blagoslov; treći, da slušaju njegove bogonadahnute i dušekorisne pouke. Pošto zbog toga tamo ne beše savršene usamljenosti i tišine, Ilarion ne hte dugo ostati tamo, nego reši da potraži takvo mesto, gde bi mogao živeti nasamo s Bogom i daleko od svake vreve. Stoga, dobivši blagoslov od prepodobnog Antonija, on se vrati u svoju postojbinu. He zatekavši roditelje svoje među živima, on razdeli svoje imanje na dva dela: jedan deo dade srodnicima, a drugi sirotinji, ne ostavivši sebi ništa, „smatrajući sve za trice“ (Flb. 3, 8), odričući se i celoga sveta i sebe samoga, eda bi mogao postati učenik Hristov i podražavalac Njegovog siromaštva.
Ostavivši na taj način sve ništarije, Ilarion ode u pustinju što je na osam kilometara od Majume Gazke, i nastani se tamo između mora i jezera. U toj pak pustinji življahu razbojnici, i neki mu poznanici savetovahu da se ukloni odatle, da ne padne u ruke razbojnicima i bude ubijen. No prepodobni Ilarion se nije bojao smrti telesne, želeći da se izbavi od smrti duhovne. Treba, govoraše on, bežati od razbojnika koji ubijaju dušu, a razbojnika koji ubijaju telo ja se ne bojim: Gospod je prosvetljenje moje i Spasitelj moj; koga ću se bojati? Gospod je zaštitnik života mog; koga ću se plašiti? (Ps. 26, 1). – I življaše prepodobni u postu i neprekidnoj molitvi. Hrana mu beše petnaest smokvi na dan, i to po zalasku sunca; a odeća mu beše: vlasenica, i kožna mantijica koju mu dade prepodobni Antonije.
Nenavidnik svakoga dobra đavo, videći kako ga mladi monah pobeđuje, krenu u rat protiv njega. Želeći da duhovnog vojnika pobedi telesnom pohotom, on stade raspaljivati mlado telo njegovo i smućivati mu um nečistim pomislima. Osetivši nečistoga zmaja koji hoće da ga ujede žaokom, Ilarion istupi protiv njega još većim umrtvljavanjem tela i pobedi vraga, naoružavši se usrdnom molitvom k Bogu. On dodade post postu i trud trudu, ne okušajući hrane po tri, a ponekad i po četiri dana. I iznuravaše on telo svoje: nekada kopajući zemlju, nekada pletući korpe, i govoraše sebi apostolske reči: Ko neće da radi, neka i ne jede (2 Sol. 3, 10). Nečiste pak pomisli on izgonjaše iz srca bijući sebe u prsa, poput carinika, i uzdišući iz dubine srca. A telo svoje Ilarion nazivaše magarcem, i ovako mu govoraše: Magarče, ja ću ukrotiti tebe da ne besniš: hraniću te ne ječmom nego plevom; moriću te glađu i žeđu; natovariću te teškim tovarom, te da pomišljaš na hranu a ne na nečistotu. – Ove reči, govorene telu, on stvarno privođaše u delo: jer on toliko iznuri svoje telo, da od njega ostadoše samo kosti, pokrivene kožom.
Kada đavo vide da ovim ratovanjem ne postiže ništa, i ne samo ne pobedi prepodobnoga nego naprotiv sam bi pobeđen od njega, on namisli da ga utvarama i priviđenjima zaplaši. Tako, jedne noći sveti Ilarion stojeći na molitvi ču plakanje dece, kukanje žena, rikanje lavova i glasove drugih divljih zverova i životinja, vrevu i metež kao od velike bitke. Jer đavo naročito dovede puk svojih drugova koji vikahu na razne načine, da bi se Ilarion poplašio od same njihove vike i pobegao napustivši pustinju. Međutim sveti Ilarion, shvativši da su sve to samo đavolska zastrašivanja, oseni sebe krsnim znakom, i naoružavši se štitom vere, pade na kolena, još usrdnije moleći se Bogu da mu pruži pomoć odozgo. I ležeći rasprostrt ničice na molitvi, prepodobni pobeđivaše vraga koji je udarao na njega.[1] No podigavši se malo, želeći da očima vidi ono što ušima čuje (a noć beše veoma svetla, puna mesečine), kad gle! na njega sa velikom hukom jurahu ogromna kola sa strašnim i svirepim konjima, i on povika: Gospode Isuse Hriste, pomozi mi! – i tog trenutka se rasede zemlja i proguta svu đavolju silu. A prepodobni zapeva, kao slaveći pobedu nad faraonom: Pevaću Gospoda, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u more; pruži desnicu svoju, i proždre ih zemlja… Jedni na kolima, drugi na konjima, a mi ćemo prizvati ime Gospoda Boga našega. Oni posrću i padaju, a mi stojimo i ne kolebamo se (2 Mojs. 15, 1.12; Ps. 19, 8-9).
Međutim, pobeđeni vrag ne presta ustajati i vojevati protivu prepodobnoga, kušajući ga na razne načine. Tako, kada se svetitelj odmarao, kraj njega kao da su se nameštale i ležale nage žene ponašajući se bestidno; kada je bivao gladan ili žedan, đavoli su mu pokazivali razna slatka jela i pića; kada se molio, ponekad mu se javljao vuk i zavijao stojeći pred njim, ponekad skakala lisica, ponekad vojnici bitku vodili, od kojih bi poneki ubijen pripadao k nogama prepodobnog i molno da ga sahrani. Jednom stojeći na molitvi, prepodobni se zaboravi, i um njegov, pobeđen prirodnom nemoći, stade misliti o nečem, a đavo mu odmah skoči na leđa kao neki ratnik, i udarajući ga nogama po rebrima i bičem po leđima i po vratu, govoraše: Trči! trči! što spavaš! – i smejući se pitaše ga: Hoćeš li ječma?[2]
Sve ove đavolje zamke prepodobni Ilarion ni u šta ne smatraše, i odgonjaše ih od sebe krsnim znakom. A načini on sebi malu kelijicu u vidu groba, tako da se jedva mogao smestiti u njoj, i življaše u njoj, podvizavajući se u borbi protiv nevidljivih duhova. Jedne pak noći razbojnici namisliše da ga napadnu, sa nadom da će što naći u njega, i svu noć ga tražahu, ali ga ne nađoše. No kad ga izjutra nađoše i videše da on ništa nema, oni ga upitaše: Šta bi ti radio, kada bi te razbojnici napali! – On im odgovori: Golać se ne boji pohare. – Na to mu oni rekoše: Ali, oni te mogu ubiti. – Svetitelj im odgovori: Ja se ne bojim razbojnika, pošto sam uvek gotov umreti. – Zapanjeni takim junaštvom i verom, razbojnici priznadoše prepodobnom Ilarionu da su ga svu noć tražili, ali ga nisu mogli naći. I obećavši prepodobnome da će se popraviti, oni otidoše.
Pošto prepodobni Ilarion provede mnogo godina u toj pustinji, glas o svetosti života njegova pronese se po celoj Palestini, i k njemu počeše dolaziti ljudi, ištući pomoći od svetih molitava njegovih.[3] Prvo dođe neka žena iz Elevteropolja,[4] petnaest godina već u braku ali bezdetna. Prekoravana i vređana od muža što je nerotkinja, ona se usudi pribegnuti k svetitelju i pripasti k nogama njegovim. Ugledavši je, svetitelj se skloni od nje. A ona ga stade sa suzama moliti, govoreći: Zašto se sklanjaš od mene, slugo Božji, kada sam u žalosti? Zbog čega bežiš od mene, kada te s ridanjem molim? Pogledaj ne na ženu, već na bol srca njena i na suze! Smiluj se na mene, ugodniče Hristov! Seti se da je Spasitelj počastvovao naš pol, obukavši se od njega u telo ljudsko; a i tebe samog rodila je žena. Toga radi ne odbaci bez pomoći mene koja sam pribegla k tebi i od tvojih molitava očekujem oslobođenje od bezdetnosti moje, zbog koje me moj muž stalno kori i vređa.
Ove reči skloniše svetog Ilariona na milost, i on podiže oči svoje k nebu i pomoli se za nju. Zatim joj naredi da se vrati doma, i reče: Idi sa vedrom nadom, i Gospod će ispuniti molbu tvoju. – Žena se s radošću vrati kući svojoj, verujući rečima svetiteljevim. I Bog usliši molitvu sluge Svoga: žena ubrzo, po proročanstvu svetog Ilariona, zače i rodi sina. I naredne godine ona dođe k svetom ugodniku Božjem noseći u naručju detence, i reče: Evo ploda svetih molitava tvojih, ugodniče Božji. Zato blagoslovi moje čedo, koje si mi ti izmolio u Boga. – Svetitelj blagoslovi detence i mater njegovu, i otpusti ih s mirom. I žena ode, hvaleći Gospoda i proslavljajući ugodnika Njegovog po celom kraju onom.
Posle toga k prepodobnome dođe druga žena po imeiu Aristeneta, hrišćanka, supruga nekog velmože Elpidija. Tri sina njena u jedan dan se teško razboleše od neke zarazne bolesti, od koje ih nikakvi lekari ne mogoše izlečiti, i već behu blizu smrti. Čuvši za svetog Ilariona pustinjaka, ta žena pohita k njemu sa svojim robinjama i evnusima, i sa plačem pripade k nogama njegovim; i govoraše: Zaklinjem te Gospodom našim Isusom Hristom i časnim krstom Njegovim, dođi u Gazu i isceli od bolesti tri moja umiruća sina, da bi se i u neznabožačkom gradu proslavilo ime Gospodnje i posramio lažni bog Gazki Marnas,[5] koga neznabošci obožavaju.
Svetitelj se otkazivaše, govoreći da on nikada ne izlazi iz pustinje i ne približuje se ne samo ka gradu nego čak i k selima. No žena mu svojim suznim molbama dosađivaše sve dotle dok joj on ne obeća da će doći po zalasku sunca. I kasno noću svetitelj dođe u Gazu. I čim se dotače bolesnih dečaka prizivajući na njih ime Isusa Hrista, iz njih odmah potocima isteče silan znoj. I oni tog časa ustadoše zdravi; i potkrepivši se hranom, oni zablagodariše Bogu i celivaše svete ruke svoga lekara. Glas o tome pronese se po celoj Gazi; i od toga vremena raznovrsni bolesnici stadoše dolaziti u pustinju k prepodobnom Ilarionu, i molitvama njegovim dobijahu isceljenja, usled čega se mnoštvo neznabožaca obraćaše k veri u Gospoda našeg Isusa Hrista. Mnogi pak, želeći da podražavaju njegovo vrlinsko življenje, ostavljahu svet i življahu s njim u pustinji. I ubrzo se umnoži broj učenika njegovih; i sveti Ilarion postade prvi nastavnik monaha u Gazi i Palestini, kao sveti Antonije u Egiptu.
Jednom dovedoše k prepodobnome slepu ženu, koja u svojoj desetoj godini beše izgubila očni vid, i sve svoje imanje potrošila na lekare, ali bez ikakve koristi. Sveti Ilarion je isceli pljuvačkom, usličivši se u tome Gospodu:[6] jer on pljunu na njeno lice, i ona tog trenutka progleda; i svi proslaviše Boga.
Sluga kočijaš nekog velmože Gazkog, udaren besom za vreme vožnje, sav se ukoči, te se ne mogaše nijednim delom tela mrdnuti; jedino jezikom slobodno vladaše. Ovoga slugu donesoše k prepodobnome Ilarionu u pustinju. Ugledavši: ga svetitelj mu reče: Ti se ne možeš isceliti od svog neduga dok najpre ne poveruješ u Gospoda Hrista koji te može isceliti. – Bolesnik odgovori s usrđem: Verujem u Njega, samo neka me isceli. – Satvorivši molitvu, svetitelj ga isceli silom Hristovom; i pošto ga nauči veri, naloži mu te se krsti. I tako se sluga taj vrati doma slobodan od robovanja đavolu, i zdrav telom i dušom.
Drugi mladić iz okoline Jerusalima po imenu Marsit, beše veoma snažan, te je mogao podići i nositi petnaest merica pšenice, i nije mu bio potreban magarac za prenošenje tovara. I u njega tako snažnog uđe đavo i stade ga mučiti, goneći ga po pustinjama i poljima. A tamošnji žitelji, uhvativši ga, vezivahu mu ruke i noge okovima i lancima, zatvarahu u sigurne zatvore i budno stražarahu. Ali on im je odbegavao: lako je kidao okove i lance, razvaljivao vrata, poluge i katance, jer je raspolagao dvostrukom snagom, đavolskom i svojom, i premlaćivao ljude koje je sretao na putu: nekima je odgrizavao nos, uši i usne; nekima lomio ruke i noge; nekima vadio oči; neke je ubijao pregrizavši im grlo. I mnoga druga zverstva činio je on po tim mestima, i niko ga nije mogao ukrotiti. No jednom se sabra silan narod, uhvati ga, sveza mu celo telo gvozdenim lancima, pa ga odvuče k prepodobnom Ilarionu kao divljeg vola. Ugledavši besomučnika, prepodobni naredi da ga odreše, i on postade krotak kao jagnje. Pomolivši se usrdno za njega, svetitelj reče đavolu što beše u njemu: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista, naređujem ti, nečisti duše, iziđi iz ovog čoveka i udalji se u bezvodna mesta.
Tada đavo strese bolesnika i baci ga na zemlju, pa iziđe iz njega, i on tog trenutka ozdravi blagodaću Gospodnjom i molitvama svetiteljevim, i stade svesrdno slaviti prepodobnog Ilariona. A prepodobni zaireti njemu i svima prisutnima, govoreći: Ovo nije od naše sile nego od blagodati čovekoljubivog Spasitelja, koji bolesti naše ponese iz neizmerne milosti Svoje prema nama, slugama Svojim. Stoga smo dužni Njega neprestano slaviti, blagodariti i veličati.
Kada sveti Ilarion to govoraše, k njemu dovedoše drugoga muža po imenu Oriona, jednog od bogatih i znatnih građana grada Aile.[7] U njemu beše legion besova, i njega dovedoše vezana železnim lancima. Kada se približi k svetitelju, on se ote iz ruku ljudi koji ga vođahu, pa pritrčavši ostrag, dohvati prepodobnoga i podiže uvis iznad svoje glave. Svi povikaše od straha da ga ne baci o zemlju i polomi mu kosti, sasušene od dugoga posta. A svetitelj se osmehnu i reče: Ostavite moga protivnika da poratuje sa mnom. – Pa pruživši ruku svoju nazad, uhvati besomučnika za kosu, položi ga pred svoje noge, sveza mu ruke, i nastupivši mu na noge.. reče: Muči se, đavolski legione, muči se! – A đavoli koji behu u tom čoveku zavapiše na razne glasove, praveći viku kao ogromna gomila naroda. Tada se svetitelj poče moliti: Gospode Isuse Hriste, oslobodi ovog jadnika od legiona đavola, jer Ti možeš lako pobediti kako jednoga od njih tako i mnoge.
I đavoli tog časa izađoše iz čoveka sa strahovitom vikom, i on, izbavljen od njihove tiranije, ozdravi, i uznese blagodarnost Bogu i Njegovom ugodniku, svetom Ilarionu. A kroz neko vreme on ponovo dođe sa svojom ženom i prijateljima k svetom Ilarionu, donoseći svetitelju bogate darove za isceljenje. Ali svetitelj ne primi darove i reče: Zar nisi čuo kako postrada Gijezije[8] što primi nagradu od čoveka isceljenog od gube. Blagodat Gospodnja se ne prodaje. Nego idi, razdaj to siromasima u tvome gradu, a nama koji živimo u pustinji imovina ne služi na korist. – I tako ga vrati natrag sa njegovim darovima.
Posle toga donesoše k prepodobnome raslabljenog čoveka, kamenoresca iz grada Majume, po imenu Zanana, koji molitvama prepodobnoga odmah ozdravi.
Zatim bi dovedena k svetitelju besomučna devojka iz okoline Gaze. Bes beše ušao u nju sa sledećeg razloga. Jedan mladić zavole nju, i zažele da ima grešne odnose sa njom; ali ona ga odbijaše i ne pristajaše na to. Uvidevši da ni umiljatim rečima ni skupocenim poklonima ne može da dođe do onoga što želi, mladić ode u Egipatski grad Memfis[9] k tamošnjim vračima Eskulapovim[10] i ispriča im o svojoj ljubavnoj patnji za tom devojkom. Dobivši od njih nekakve volšebne reči, ispisane na bakarnoj pločici, on se vrati doma, i zakopa pločicu pod pragom kuće u kojoj življaše ta devojka: jer ga tako behu naučili vrači. I tog časa uđe đavo u devojku; i toliko je raspali bludnom pohotom, da ona poče bestidno vikati, dozivajući io imenu onoga mladića da joj zadovolji strast; i skidaše sa sebe haljine, i besramno se razgolićivaše, i mučaše se raspaljivana ognjem bludoljublja. Kada to videše njeni roditelji, oni razumeše da joj je ta napast od đavola, pa je uzeše i povedoše k prepodobnome u manastir. Jer U to vreme prepodobni beše sabrao mnoštvo bratije i ustrojio veliki manastir. Na putu ka prepodobnome, đavo u devojci vikaše i kukajući govoraše: Meni beše bolje kada bejah u Memfisu, zavodeći ljude snoviđenjima, nego li sada kada sam poslan ovamo. – A kada devojka bi privedena k svetitelju, đavo zavapi: Ja sam preko volje ušao u ovu devojku, i silom sam poslan u nju od moga gospodara. A cada se strahovito mučim i ne mogu da izađem, jer sam privezan za bakarnu pločicu i zakopan pod pragom. Zato neću izaći dok me ne razreši mladić koji me je privezao. – Osmehnuvši se malo, svetitelj reče: Tako li je velika tvoja sila, đavole, da su te končićem zavezali i nasilno te drže bakarnom pločom? Zašto nisi ušao u mladića koji te je zavezao? – Đavo odgovori: U njemu se već nalazi drug moj, đavo sladostrašća. – Pomolivši se, svetitelj izagna đavola iz devojke, i pouči je da se čuva vražjih zamki i da izbegava razgovore sa bestidnim mladićima.
Knez neki, u kome bejaše nečisti duh, dođe k svetitelju, i dobi isceljenje. Iz blagodarnosti za to on donese svom besplatnom lekaru, svetom Ilarionu, deset litri zlata, i moli ga da primi dar. Svetitelj mu pokaza svoj ječmeni hleb, i reče: Koji se hrane takim hlebom, gledaju na zlato kao na blato. – I ne primivši zlato, on otpusti kneza zdrava.
Prepodobni Antonije, slušajući o Ilarionu i o čudesima koja čini, radovaše se duhom i često mu pisaše. A onima koji iz Sirije dolažahu k njemu radi isceljenja, govoraše: Zašto se mučite prevaljujući toliki put do mene, kada blizu vas imate moga sina u Hristu, Ilariona, koji je dobio od Boga dar da isceljuje svaku bolest.
Blagoslovom svetoga Ilariona počeše po svoj Palestini nicati manastiri, i svi monasi dolažahu k njemu, željni njegovih pouka. I on ih nastavljaše na put spasenja. Jednom ga bratija, koji dolažahu k njemu, umoliše da pođe i poseti manastire koji se umnožiše njegovim molitvama i blagoslovom, i da ih utvrdi, i da im propiše ustav monaškog života. I kada krenu na put, sleže se k njemu mnoštvo bratije, oko tri hiljade njih, koji ga praćahu naslađujući se njegovim medotočivim poukama. Obilazeći manastire i posećujući bratiju, prepodobni satvori mnoga čudesa. Jedan gostoljubivi brat imađaše svoj vinograd, od koga je svake godine dobijao oko sto merica grožđa. On S ljubavlju primi svetog Ilariona i umoli bratiju da zađu u njegov vinograd i naberu sebi grožđa koliko ko hoće, jer beše već sazrelo. Tako, svaki nabra sebi koliko je hteo; a beše bratije, kao što je gore rečeno, oko tri hiljade. Videći takvu ljubav ovoga brata, prepodobni blagoslovi njegov vinograd, i te godine brat nabra od svog vinograda preko trista merica grožđa. Tako, blagoslov prepodobnoga umnoži vinogradni rod za gostoljublje prema bratiji. – Druga pak brat, tvrdica i nemilostiv, videći gde svetitelj sa svojim duhovnim stadom prolazi mimo, postavi stražara kraj svog vinograda, da ne bi ko otkinuo grozd; i bacaše se stražar kamenjem na bratiju, govoreći: He približavajte se vinogradu, jer je tuđ. I taj brat liši sebe svetiteljeva blagoslova; i nabra vrlo malo grožđa, pa i ono beše svo kiselo.
Jednom prepodobni krenu u pustinju Kadis,[11] da poseti svoga učenika. Na putu dogodi se svetom Ilarionu da prolažaše kroz neznabožački grad Elusu.[12] Tu on naiđe na demonski praznik, na koji se beše sleglo mnogo neznabožačkog sveta iz okolnih sela, koji se veseljahu prinoseći svoje pogane žrtve u hramu boginje Afrodite.[13] Čuvši da se sveti Ilarion približava, ovi neznabošci mu iziđoše sa ženama i decom na susret, pošto i do njih davno beše dopro glas da je on veliki čudotvorac. Ugledavši ga, oni prikloniše glave svoje i na sirijskom jeziku povikaše: Varah! Varah! – što znači: Blagoslovi! blagoslovi! – Onda privedoše k njemu mnoštvo bolesnih i besomučnih, i prepodobni ih isceli silom Hristovom. I naučivši neznabošce poznanju jedinog istinitog Boga, on ih sve privede k veri Hristovoj; i ne otide od njih dok oni ne srušiše idolski hram, porazbijaše idole, podigoše svetu crkvu, i krstiše se u ime Gospodnje. Utvrdivnš ih u veri i davši im blagoslov, svetitelj nastavi svoj put.
Prepodobni Klarion imađaše od Boga taku blagodat, da je po mirisu tela i po dodiru haljina i stvari poznavao ko od kakve strasti pati. Jednom brat neki, tvrdica i srebroljubac, posla prepodobnome povrće iz svoje gradine. Kada nastupi veče i svetitelj sede za trpezu, učenici mu iznesoše to povrće. Ugledavši povrće, svetitelj se okrenu od njega govoreći: Nosite to odavde, ne mogu da podnosim smrad što izlazi iz tog povrća. – A učenik njegov, blaženi Isihije, nuđaše ga da okusi i da blagoslovi ljubav bratnjevu, govoreći: He gnušaj se, oče, prinosa bratnjeva, jer on sa verom prinese tebi prvine iz svoje gradine. – Svetitelj odgovori: Zar ti ne osećaš kako ovo povrće smrdi na tvrdičluk? – Isihije upita: Kako može povrće, osim svog prirodnog mirisa, puštati iz sebe smrad koje bilo strasti? – Svetitelj odgovori: Ako ne veruješ meni, onda daj ovo povrće volovima, pa gledaj da li će jesti. – Isihije uze povrće, odnese ga i položi u jasle pred volove. Volovi onjušiše povrće i stadoše pomamno rikati, i ne mogući podnositi smrad povrća, oni se otkinuše od jasala i pobegoše.
U to vreme svetom Ilarionu beše već 63 godine. A pošto se oko njega beše sabralo vrlo mnogo bratije, to se javi potreba da se manastir proširi. No umnožene brige smetahu bezmolviju, molitvenom tihovanju prepodobnog oca. Pored toga k njemu dolažaše mnoštvo ljudi: jedni radi isceljenja, drugi radi blagoslova. A dolažahu k njemu i episkopi i sveštenici sa ostalim služiteljima Crkve; dolažahu knezovi i velmože iz mnogah gradova i oblasti, sa željom da od njega čuju reč Božiju i dobiju blagoslov. Ožalošćen što mu se ne daje da usamljenički molitveno tihuje, svetitelj plakaše opominjući se svoga molčanija prvih dana, kada on življaše sam u pustinji.
Videći ga gde stalno tuguje i plače, bratija ga pitahu: Zbog čega tako tuguješ i plačeš, oče? – A on im odgovaraše: Zbog toga tugujem i plačem što se ponovo vratih u svet i primih na zemlji nagradu svoju, jer me svi palestinski i susedni gradovi slave; a i vi me smatrate kao gospodara, i svi me u manastiru nazivate gospodinom.
Čuvši od prepodobnoga takve reči, bratija se dosetiše da on hoće krišom da ode od njih, zato stadoše budno motriti da ih ne ostavi. A starac tako tugovaše dve godine.
Jednom dođe k prepodobnome Aristeneta, žena eparha[14] Elpidija, kojoj nekada svetitelj isceli tri umiruća sina njena. Ona ga zamoli za blagoslov i molitve na put, pošto je nameravala da putuje u Egipat, da se pokloni prepodobnom Antoniju. Čuvši o Antoniju, sveti Ilarion uzdahnu i reče: O, kada bi i meni bilo moguće otići tamo i videti u telu svetog i ljubljenog oca mog Antonija. Ali me bratija silom drže ovde, i ja ne mogu ići k njemu. – Zatim poćutavši malo, on zaplaka gorko, i reče: Eto, već je drugi dan otkako sav svet tuguje zbog nestanka velikog svetilnika, jer prepodobni Antonije već iziđe iz svoga tela. – Čuvši to, žena i svi prisutni razumeše da prepodobnome Ilarionu bi otkriveno od Boga o prestavljenju prepodobnoga Antonija. Aristeneta se vrati kući svojoj; a kroz nekoliko dana stiže vest o upokojenju prepodobnog Antonija.
He podnoseći vrevu i počasti od ljudi, pritom otkrivanjem od Boga, znajući da je Bogu ugodno da se on udalji odande, sveti Ilarion pozva neke od svojih učenika i naloži im da idu sa njim. Oni dovedoše magarca, posadiše na njega prepodobnoga oca, pošto od starosti on već nije mogao pešačiti, i pridržavajući ga oni krenuše na put. Kada pak ostala bratija, a i žitelji okolnih sela i gradova, doznadoše da ih je prepodobni napustio, sabraše se oko deset hiljada ljudi, i pojurivši za njim sustigoše. I padajući pred njim sa plačem oni ga moljahu da ih ne ostavlja; i govorahu: Posle Boga mi tebe imamo u Palestini za oca, koji nas ukrepljuje i pomaže nam. Zato nas ne ostavljaj, da ne budemo kao ovce bez pastira. – A on savetujući ih govoraše im: Zašto mi, čeda moja, kidate srce? Neka vam bude znano, da ja ovo ne činim bez volje Gospodnje: jer ja se molih Gospodu, i On mi naredi da idem odavde, da ne vidim nevolje što će snaći Crkvu Božiju, i da ne gledam rušenje svetih hramova, uništavanje oltara, i prolivanje krvi čeda mojih. Zato me nemojte zadržavati, čeda moja. – A kada oni čuše da mu je otkriveno za nevolje koje će naići, oni ga još usrdnije stadoše moliti da ih ne ostavlja, nego da im molitvama svojim pomaže u nevoljama. Ogorčivši se, svetitelj udaraše štapom u zemlju, i govoraše: Neću ni jesti ni piti dok me ne otpustite. Ako pak hoćete da me vidite mrtva, vi me zadržavajte.
Oni čitavih sedam dana molbama svojim zadržavahu prepodobnoga, pa kad uvideše da je njegova namera nepokolebljiva, otpustiše ga s mirom. I svo mnoštvo naroda sa plačem ga praćaše daleko. A kad se približiše gradu Vetiliji,[15] svetitelj prekloni kolena i pomoli se sa svima, pa poverivši ih Gospodu otpusti ih njihovim kućama. Onda izabravši četrdesetoricu bratije, za koje znađaše da mogu izdržati putne teškoće, posteći se i uzimajući malo hrane jedino po zalasku sunca, on ih uze sa sobom. I posle petodnevnog putovanja svetitelj stiže u Pilusiju.[16] Posetivši bratiju koja življaše u obližnjoj pustinji, u mestu zvanom Aihnos, on otputova odatle i kroz tri dana dođe u grad Tavast. Tu se on vide sa episkopom Drakontijem ispovednikom, koji se tamo nalazio u zatočenju, i obojica se utešiše bogonadahnutim razgovorom.[17] I odatle putujući nekoliko dana sa velikim naporom, stiže u Vavilon, da poseti episkopa Filona[18] ispovednika. Ova dva muža beše prognao u ta mesta car Konstancije, pomažući zlovernim arijancima. Sastavši se sa blaženim Filonom i porazgovoravši s njim, prepodobni nastavi svoj put i dođe u grad Afroditopolj. Odatle posle trodnevnog putovanja kroz strašnu i surovu pustinju on stiže na visoku goru, gde je obitavao prepodobni Antonije. Tamo prepodobni Ilarion nađe dva učenika Antonijeva, Isaka i Pelusijana, koji se veoma obradovaše videvši svetog Ilariona. To mesto beše vrlo lepo, i svetitelj ga obiđe sa velikim usrđem. A Isak i Pelusijan pokazivahu prepodobnom Ilarionu sva mesta, osvećena podvizima prepodobnoga Antonija. – Na ovom je mestu pevao sveti otac naš Antonije, govorahu oni, ana onom se predavao molitvenom tihovanju i bogorazmišljanju; ovde se molio, a tamo sedeo i pleo korpe; ovde je imao običaj da se odmara od trudova, a tamo da spava; ovaj vinograd i ovo drveće on je sam zasadio, i ovo gumno on je rukama svojim načinio; ovaj bunar za zalivanje gradine on je sam iskopao, sa velikim trudom i znojem; evo i motika koju je svetitelj dugo vreme upotrebljavao za kopanje zemlje.
To i mnogo štošta drugo oni pokazivahu svetom Ilarionu. Došavši pak na mesto gde je sveti Antonije imao običaj da se odmara, prepodobni Ilarion sa strahom i radošću celiva to mesto i leže na njemu. A na vrhu te gore behu dve kamene kelije, u koje je prepodobni Antonije odlazio na bezmolvije, na usamljeničko molitveno tihovanje i bogorazmišljanje, krijući se od naroda koji mu je dolazio. Uzvevši tamo prepodobnog Ilariona po stepenicima, učenici mu pokazaše vinograd i pazne voćke, prepune roda, i govorahu: Sve to posadi sveti Antonije pre tri godine.
Odmorivši se tamo sa svojom bratijom, prepodobni Ilarion se ponovo vrati u Afroditopolj; i tu otpusti bratiju, naredivši im da se vrate u Palestinu u svoj manastir, a kod sebe ostavi samo dva brata. Sa njima on se udalji u pustinju, nedaleko od toga grada, i tamo se nastani; i življaše u bezmolviju, molitvenom usamljeničkom tihovanju, postu, molitvi, i u drugim podvizima tako velikim, kao da je tek sada počeo svoje monaško u Hristu življenje.
Posle prestavljenja prepodobnoga Antonija u toku tri godine ne pade kiša u tim mestima, te bi velika glad u toj oblasti, pošto zemlja izgore od žege kao od ognja, i ljudi govorahu: Zbog smrti prepodobnoga Antonija tuguju ne samo ljudi nego i zemlja, a nebo ne daje kiše. I umirahu od gladi i žeći i ljudi i domaće životinje. No čuvši da u njihovim mestima živi učenik Antonijev sveti Ilarion, sabra se veliko mnoštvo ljudi sa ženama i decom i uputi k njemu u pustinju. Došavši, oni ga usrdno moljahu, govoreći: Bog nam posla tebe namesto Antonija; smiluj se na nas, i pomoli se Gospodu, da po milosti Svojoj pošalje kišu našoj zemlji, sasušenoj od bezkišija.
Videći muku ovih ljudi, morenih glađu i žeđu, sveti Ilarion podiže oči i ruke k nebu, i sa suzama se pomoli. I odmah pade velika kiša, i napoji svu zemlju potpuno.[19] Od toga vremena stade narod dolaziti k prepodobnome, donoseći svoje bolesnike. A svetitelj, videći da mu i tu dosađuju i ne daju usamljenički molitveno tihovati, odluči da ide u pustinju Oasim.[20] I ustavši krenu sa svoja dva učenika. Prošavši Aleksandriju on dođe u Bruhiju, i tamo nađe neku poznatu bratiju, koji ga primiše s radošću. Provevši u njih nekoliko dana, on namisli da nastavi put. Ali bratija ne hoćahu da ga puste, moleći ga da ostane kod njih. Tada on odluči da noću krišom ode od njih. No kada učenici stadoše za prepodobnog spremati magarca, bratije primetiše, pa odoše k prepodobnome i legoše kod vrata, govoreći: Bolje je da umremo ležeći kraj tvojih nogu, nego da se tako brzo lišimo tebe. – A prepodobni ih moljaše, govoreći: Ustanite, čeda moja; korisnije je i za vas i za mene, da me brzo otpustite, jer mi Bog preko otkrivenja naredi da idem odavde. Ja zato i žurim da što pre otidem od vas, da vas zbog mene ne bi snašla neka žalost. Vi ćete vaistinu tek kasnije razumeti da ja uzalud ne hitam da napustim vaše obitalište.
Čuvši to, bratija ustadoše, a prepodobni satvori molitvu, oprosti se s njima, i otputova. I putovaše on kroz neprohodnu pustinju, čuvan blagodaću Božjom. U drugi pak dan po odlasku prepodobnoga iz Bruhije, u Bruhiju dođoše neznabošci iz Gaze sa dželatima, i pitahu gde je Ilarion. I doznavši da je otišao, oni rekoše jedan drugome: Vidi ti tog volšebnika: saznao je šta će ga snaći od nas, pa je pobegao. – Jer neznabožni žitelji Gaze od samog početka zaviđahu svetom Ilarionu što se narod, napustivši njihovog boga Marnasa, sticao k njemu. Zbog toga silno behu ljuti na prepodobnoga, naročito žreci Marnasovi. Oni se na sve moguće načine starahu da ga ubiju, ali nisu mogli, pošto svi okolni gradovi i sela veoma poštovahu svetitelja. A kada umre car Konstancije i na presto stupi zločestivi služitelj idola, Julijan Odstupnik, bezakonici nađoše da je vreme zgodno da oni ostvare svoju davnašnju zlu nameru. Tada neznabošci grada Gaze pristupiše bezbožnom caru, oklevetaše prepodobnoga Ilariona i njegove učenike, i izdejstvovaše od cara pismeno naređenje: da se poruše njegovi manastiri u blizini Gaze; da se njegovi učenici najpre izbiju, pa proteraju iz njihove oblasti; n da sam Ilarion i njegov pomoćnik Isihije budu ubijeni. Neznabošci tako i postupiše: manastire porušiše, i stado Hristovo razjuriše. A Isihije, najmiliji učenik blaženog Ilariona zbog svoje svesrdne poslušnosti, kojom on prevazilažaše ostale učenike, skrivaše se po pustinjama, bežeći od ruku bezakonika.
U to vreme prepodobni Ilarion, čuvan Bogom življaše u Oasimskoj pustinji. I pošto provede tamo oko godinu dana, k njemu dođe njegov učenik Adrijan i izvesti ga da je car Julijan ubijen. I pozivaše Adrijan prepodobnoga da se vrati u Palestinu na pređašnje mesto, pošto se u Crkvi mir već beše zacario. Ali svetitelj, voleći bezmolvije – voleći usamljeničko tihovanje, ne hte da se vrati u Palestinu. I videći da se ni u Oasimskoj pustinji ne može sakriti od ljudi, on krenu pustinjom u Libijske krajeve sa jednim učenikom svojim Zinonom, a Adrijan sa drugim učenikom vrati se u Palestinu.
Došavši u primorski grad Pareton,[21] prepodobni Ilarion se ukrca u lađu, i otplovi u Siciliju, da izbegne ljudsku slavu. Gazda pak od te lađe imađaše sina koga mučaše nečisti duh, koji povika iz njega: Slugo Božji Ilarione, zašto nam ni na moru ne daješ mira? Strpi se dok pristanemo uz obalu, da ne bih odavde otišao u bezdan. – Svetitelj odgovori: Ako Bog naređuje tebi da ostaneš u Njegovom stvorenju, ti ostani; ako te pak On izgoni, šta ja tu mogu: ja sam čovek grešan. – Čuvši to, otac bolesnoga dečaka i svi na lađi pripadoše k svetitelju moleći ga da se smiluje na dečaka i istera iz njega đavola. Ali svetitelj odbijaše, nazivajući sebe grešnikom. Najzad reče: Ako mi obećate da nikome nećete govoriti o meni u toj zemlji u koju plovimo, ja ću zamoliti Gospoda moga, da On istera zlog duha. – Oni sa zakletvom obećaše. Tada prepodobni, satvorivši molitvu, izagna đavola iz dečaka. I ovi slavljahu Boga.
Kada lađa pristade uz Sicilijsko predgorje Pihon, svetitelj ponudi za prevoz gospodaru od lađe Evanđelje, prepisano njegovom rukom još u mladosti: jer ništa drugo ne imađaše da mu da, pošto beše siromašan i duhom i imovinom. No gazda od lađe ne uze, iako prepodobni veoma nastojavaše da on uzme. Najzad gazda reče: Nikada to biti neće, da ja što uzmem od vas siromaha i koji ništa nemate.
Svetitelj pak radovaše se duhom, videći da je puki siromah i da nema ništa od ništarija. I otišavši od obale oko dvadeset potrkališta, on se nastani tamo sa svojim učenikom. Učenik svakog dana skupljaše naramak drva, odnošaše u obližnje selo, i za dobijeni novac kupovaše komad hleba; i time se obojica hranjahu blagodareći Boga. No ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14). Jer u Rimu u crkvi svetoga Petra jedan đavoiman čovek povika: Nedavno. je doputovao na Siciliju sluga Hristov Ilarioi; njega niko ne zna, i on smatra da se može utajiti; ali ja ću otići tamo, i obelodaniću ga.
Tako i bi. Toga čoveka odvedoše na Siciliju; u Pihonu on nađe svetog Ilariona, pade pred kelijom njegovom, i dobi isceljenje molitvama prepodobnoga. I od tog vremena on postade poznat u toj zemlji. I stadoše k njemu dolaziti mnogi i mnogi ljudi, ištući isceljenja od svojih bolesti, i nikad se nisu vraćali ne dobivši što su iskali. A spomenuti čovek iz Rima, što se isceli od đavoimanosti, donese bogate poklone prepodobnome iz blagodarnosti za isceljenje; ali ih on ne primi, govoreći: Pisano je: Zabadava ste dobili, zabadava dajite (Mt. 10, 8).
Dok je sveti Ilarion boravio na Siciliji, njegov omiljeni učenik blaženi Isihije čitave tri godine tražaše po celome svetu ljubljenog duhovnog oca svog, prepodobnog Ilariona; brižljivo proputova on mnoge zemlje, gore i pustinje, ali ga nigde ne nađe. Baveći se zatim u primorskom gradu Metonu, na Peloponezu,[22] ču on od nekog Jevrejina trgovca, da se na Siciliji pojavio neki hrišćanski prorok koji čini mnoga čudesa. – Kako se zove, i kakav izgleda? Upita ga Isihije. – Ja ga nisam video i ne znam mu ime, odgovori Jevrejin, samo sam slušao o njemu.
Isihije oseti da je to onaj koga on traži, pa sede na lađu i otplovi na Siciliju. Od svojih pak saputnika na lađi jedva saznade toliko, da je taj čudotvorac učinio mnoga čudesa i da ni od koga nije primio ni krišku hleba. I našavši u Pihonu svetog Ilariona, Isihije pripade k nogama njegovim, celivajući ih i suzama ih zalivajući. Starac jedva uzmože podići sa zemlje ovoga učenika koji je od radosti mnogo plakao, i uteši ga dušekorisnim razgovorom.
Nakon izvesnog vremena videvši mnoštvo onih koji dolažahu k njemu i slavljahu ga, starac reče svojim učenicima, Zinonu i Isihiju: Čeda moja, nama je nemoguće živeti ovde, nego hajdemo u drugu zemlju, gde niko ne bi znao za nas. – I krenuvši sa njima, on tajno otputova u dalmatski grad Epidavr,[23] kuda ga uputi Gospod radi dobra mnogima. I pošto provede nekoliko dana blizu Epidavra u jednom usamljenom i zabačenom mestu, žitelji tog kraja doznadoše da je k njima došao ugodnik Božji što je ranije bio na Siciliji. Jer Bog prokaza ljudima slugu Svoga i proslavi ga. I ljudi, slušajući jedan od drugoga o ugodniku Božjem, sabraše se i dođoše k njemu; i poklonivši mu se, stadoše ga moliti da im pomogne u velikoj nevolji njihovoj: jer u tim mestima življaše strašna zmija, tako ogromna da je proždirala volove i gutala ljude. I na taj način ona pogubi ogroman broj ljudi i stoke. Čuvši to, svetitelj naredi da se naberu drva i naloži veliki oganj, a sam, preklonivši kolena, pomoli se Gospodu da se smiluje na ljude Svoje i da ih u slavu svetog Imena Svog izbavi od pagubne zmije. Zatim on poče dozivati zmiju. I gle, zmija dođe kao vučena nekom silom na zaklanje. Svi to posmatrahu i užasavahu se. Svetitelj naredi zmiji da uđe u oganj; zmija ga odmah poeluša, uđe u oganj i izgore. Tada ljudi proslaviše Boga i zablagodariše svetom Ilarionu.
Od toga dana mnogi stadoše dolaziti k njemu za pomoć. To ožalošćavaše starca, i on razmišljaše gde da pronađe takvo mesto, u kome bi se mogao sakriti od ljudi i prebivati u bezmolviju, u usamljeničkom molitvenom tihovanju. U to vreme dogodi se veliki zemljotres, od kojega se more silno ustalasa, i izli preko svojih obala. Talasi se dizahu tako visoko, da pokrivahu visoka brda, i lađe nošene vodom ostajahu na visokim mestima. Žitelji primorskog grada Epidavra videći to, pomisliše da počinje drugi potop, i u užasu očekivahu propast cele zemlje i svoju smrt, i silno kukahu. No setivši se svetog Ilariona, potrčaše k njemu svi, veliki i mali, žene i deca, i s plačem ga moljahu da se pomoli za njih Bogu, da On odvrati od njih Svoj pravedni gnjev. Svetitelj ustade i pođe s njima ka njihovom gradu. I došavši stade između mora i grada; a more se podiže visoko u vazduh nad Epidavrom, da je izgledalo kao da dodiruje oblake, i već gotovo da potopi grad. Svetitelj pak nacrta na pesku tri krsta, i podigavši ruke k nebu moljaše se usrdno Čovekoljupcu Bogu da se smiluje na Svoje stvorenje. I kad se on tako moljaše, Bog pokaza Svoje čovekoljublje: more se po naređenju Božjem postepeno utiša i vrati u svoje obale, i zemljotresi prestadoše, i vetrovi smiriše. O ovoj velikoj sili Gospodnjoj i molitvenom posredovanju prepodobnog Ilariona u gradu Epidavru, očevi pričahu svojoj deci s kolena na koleno.
Međutim sveti Ilarion, izbegavajući slavu ljudsku, noću otputova odatle, i našavši lađu koja je plovila za Kipar, sede na nju sa svojim učenicima. No za vreme plovidbe njih napadoše razbojnici, i svi se na lađi silno uplašiše. Sveti Ilarian ih tešaše, govoreći: Eda li ih je više od Faraonove vojske, koju Bog potopi u moru? – A kad se razbojnici približiše lađi, da se moglo kamenom dobaciti, svetitelj s lađe dade im znak rukom i reče: Dosta vam je što ste doplovili do tog mesta. – I tog trenutka razbojničke lađe stadoše, ne mogući ploviti dalje i približiti se lađi na kojoj beše svetitelj. Razbojnici uložiše mnogo truda, uzalud veslajući, i sa stidom se vratiše, odbačeni Božjom silom od lađe.
Doplovivši na ostrvo Kipar[24] sveti Ilarion se nastani na pustom mestu, udaljenom dva kilometra od grada Pafa.[25] Ali se i tamo ne moga utajiti: jer đavoli koji življahu u ljudima obavestiše narod o njegovom dolasku. Po Božjem naređenju sabraše se iz cele te krajine oko dvesta đavoimanih, koje ljudi koje žena, i dođoše k svetom Ilarionu, i molitvama njegovim svi se oslobodiše od đavoimanosti. Provevši tamo dve godine, prepodobni reši da se udalji odatle, ištući pustinjsko mesto, gde bi mogao u usamljeničkom molitvenom tihovanju i miru završiti svoj život. I otišavši dvanaest kilometara od mora, on pronađe usamljeno, divlje mesto usred visokih gora. Oko njega beše mnogo voćki, (čiji rod on nijednom ne okusi), i divna voda planinskog potoka; tu beše i gradina, i zapušten idolski hram, u kome življaše mnoštvo demona. To ce mesto dopade svetitelju, jer beše veoma pustinjsko, i on provede tamo pet godina. A demoni i danju i noću pravljahu ratnu viku, eda bi uplašili svetitelja i oterali ga odatle. Ali on se boraše sa njima neprestanom molitvom, i bogočežnjivo tihujući uživaše mir, jer niko nije smeo dolaziti k njemu zato što beše veoma teško doći do tog mesta i što ono beše naseljeno mnoštvom demona.
Jednoga dana starac, izišavši iz svoje kolibe, ugleda uzetog čoveka gde leži pred kolibom i upita Isihija: Ko je taj čovek, i ko ga je doneo? – To je vlasnik ovoga mesta na kome mi živimo, odgovori Isihije. – Svetitelj se zaplaka, pruži ruku nad njim i reče: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista ustani i hodi! – I raslabljeni tog trenutka ustade potpuno zdrav, i poče hodati hvaleći Boga. Posle ovog čuda svi okolni žitelji počeše dolaziti k svetitelju, ne plašeći se više ni zlih duhova, ni teškog i opasnog puta.
Opomenuvši se one bratije u Palestini, prepodobni posla blaženog Isihija da ih poseti i da im odnese pozdrav od njega. Sam pak stade pomišljati da se i odatle ukloni, pošto mu i tu ljudi dosađivahu svojim dolaženjem, samo čekaše da se Isihije vrati s puta. U to vreme umre učenik njegov blaženi Zinon; a i njemu samom dođe vreme da završi svoje mučno zemaljsko življenje. A beše mu već osamdeset godina. Unapred obavešten o svom odlasku k Bogu, on svojom rukom napisa svoje zaveštanje o bratiji; pri tome on ostavi Isihiju Sveto Evanđelje, prepisano njegovom rukom, vlasenicu i kukuljaču. Posle toga on poče iznemogavati telom.
Kada žitelji grada Pafa čuše da je sveti Ilarion bolestan, blagočestivi ljudi odmah dođoše da ga posete. Sa njima dođe i neka bogougodna žena, po imenu Konstancija, čiju bolesnu kćer prepodobni isceli pomazavši je jelejem. I prepodobni, videći da ga Gospod poziva k Sebi, stade moliti svoje posetioce da oni, posle njegove smrti, bez odugovlačenja odmah sahrane telo njegovo u istom vrtu u kome je živeo. A umirući, prepodobni Ilarion svojim očišćenim umom posmatraše razlučenje duše od tela: Izađi, dušo moja, što se bojiš! Izađi, što se uznemiruješ! Osamdeset si godina služila Hristu, i bojiš se smrti? – I sa tim rečima on predade duh svoj Bogu.[26] A prisutni, plačući za njim kao za ocem i učiteljem, sahraniše ga na tom mestu, po zapovesti njegovoj.
Blaženi pak Isihije kada se vrati iz Palestine i ne nađe svoga nastavnika, ridaše nad grobom njegovim mnogo dana. I nameravaše da telo njegovo prenese u Palestinu k bratiji, ali ne mogaše, pošto svi okolni žitelji čuvahu telo, da neko ne odnese iz njihovog kraja takvo blago. Tada se Isihije napravi kao da hoće da ostane na tom mestu i tu živi, i reče: Neka i ja umrem i sahranjen budem ovde sa ocem mojim.
Ljudi mu poverovaše i ostaviše ga da živi na mestu gde beše sahranjen sveti Ilarion. A Isihije, po isteku deset meseci, otvori grob prepodobnoga, i ugleda sveto telo njegovo kao da je tog časa umrlo, licem svetlo i divno miriše. Isihije ga uze i krišom otputova u Palestinu. A palestinski monasi i mirjani, čuvši da je Isihije doneo mošti svetog Ilariona, sabraše se iz svih manastira i gradova sa svećama i kadionicama, i česno ih prateći položiše ih u Majumu, u prvom manastiru njegovom.
He treba prećutati i to što uradi gorespomenuta žena Konstancija. Budući dobrodeteljna i bogougodna, ona imađaše veliko usrće prema svetom Ilarionu i često dolažaše na njegov grob, i moljaše se po čitave noći, i kao sa živim razgovaraše, moleći ga da se moli za nju. A kada doznade da je svetiteljevo telo ukradeno, ona od žalosti pade i umre, i svojom smrću pokaza koliku je veru i ljubav imala prema prepodobnome.
Žitelji pak Kipra i Palestine prepirahu se među sobom, hvaleći se svetim Ilarionom. Žitelji Palestine govorahu: Kod nas je telo svetog Ilariona. – Kiprani uzvraćahu: A kod, nas je duh njegov. – Na obadva mesta: i na Kipru gde je bio sahranjen, i u Palestini kuda je prenesen, svetim molitvama njegovim bivahu mnoga čudesa i davahu se bezbrojna isceljenja u slavu Boga, Jednoga u Trojici, kome i od nas neka bude čast i blagodarenje i poklonjenje vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
DASIJA, GAJA i ZOTIKA,
postradalih u Nikomidiji
 
SVETI Dasije, Gaj i Zotik, nalazeći se u Nikomidiji zapališe se božanskom revnošću, uđoše u neznabožačko idolište, porušiše žrtvenike i porazbijaše idole. Zato ih staviše na sve moguće muke. Obesiše na drvetu, strugoše im tela konjskom češagijom, pa im rane trljaše surim i oštrim krpama vlasenim. Videći da muke ne smatraju niušta, i pritom smelo izobličavaju ništavnost idola i gromoglasno propovedaju Hrista Boga, jednosušnog sa Ocem i Svetim Duhom, neznabožni mučitelji im obesiše kamenje o vratu i baciše u more, gde oni skončaše, i primiše vence mučeništva.
 
SPOMEN PREPODOBNOG
VARNAVE MONAHA
 
ON došao iz Palestine na Kipar sa ostalih trista podvižnika (o kojima videti pod 1. julom). Podvizavajući se revnosno, Bogu ugodio.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ILARIONA,
episkopa Meglenskog
 
SLADAK je i ovaj sadašnji život, ali je onaj besmrtni slađi od svake sladosti, i on sam zna da čoveka privuče i prisvoji nekim čudnim načinom i da ga odašalje onom budućem veku. Zato, ako mi u ovom sadašnjem životu sačuvamo lepotu bogolikosti naše duše, onda ćemo za ovaj telesni život dobiti veću i bolju nagradu – večnomladi besmrtni život. Ali, jedino kada bismo imali nebeski jezik, onda bismo tek mogli dostojno opisati sa svakom sladošću ona buduća dobra, jer su ona neuporedivo bolja i slavnija od svih žitejskih stvari i dobara. No pošto se ja takoga nečega još ne udostojih, zato i govorim samo ono što telesno čuvstvo može shvatiti i razumeti. Jer je zaista ne mogu će propadljivim čulima govoriti o stvarima nepropadljivim i neiskazanim, koje se samo verom primaju i shvataju.
Ovim i ovakvim rečima započinje opisivanje i kazivanje života i podviga prepodobnog oca našeg Ilariona, episkopa Meglenskog, blaženi patrijarh Trnovski Jevtimije.[27] Pa zatim dodaje: Jedino bi sam sveti Ilarion bio u stanju da nam lako i tačno ispriča o onome čime se on sada i dušom i čuvstvom izobilno naslađuje.
Pošto ja to nisam u stanju, veli dalje blaženi patrijarh Jevtimije, zato i prizivam sada blagodat ovoga Svetoga da bih nekako ispričao, ako i ne po dostojanstvu, a ono makar prema mogućnostima, njegova sveta dela i življenje. Jer kao što je nemoguće izbrojati kapi kiše, tako je nemoguće iskazati i sva dela i podvige ovoga Svetoga. Zato, sakupivši i sabravši na jedno mesto ono što beše tu i tamo rasejano, nastojaću na neki način da sve to iznesem na videlo, verujući da će Sveti to s radošću primiti, kao otac čedoljubivi detinja nespretna zamuckivanja. Ako pak i izostanem negde daleko od onoga što njemu priliči i dolikuje, sveta i blažena duša njegova i svakim blaženstvom ispunjena oprostiće to nama kao deci oceljubivoj. Makar nas zbog usrđa neće pokarati, nego će nam i pomoć dati i podržaće nas i rukovoditi ka istinskom pripovedanju. Jer on zna, zaista zna da se raduje koristi bližnjega.
Roditelji ovoga blaženoga behu od vrlo istaknutih ljudi, i bogoljubivi behu kao retko ko drugi. Oni u svemu revnovahu u zapovestima Gospodnjim, dan i noć provodeći u molitvi. Behu pak bezdetni, i silno željahu da dobiju porod. Mati njegova, budući neplodna kao Ana Samuilova, neprestano se moljaše, no glas njen ne beše uslišavan. Videći sebe da joj nema tako napretka nabolje, ona se predade Bogomateri i često odlažaše u Njen sveti hram. Često sa molitvom u hramu uzdišući i tople suze prolivajući, ona Joj ovako vapijaše: Nemoj prezreti, o! Vladičice, sluškinju Tvoju, ne ostavi me da jedina budem bezdetna u rodu mome. Veoma me razjeda tuga i žalost, i ne mogu više podnositi sramotu bezdetnosti. Zato k Tebi jedinoj pritičem, jer mi Ti možeš razrešiti sveze neplodnosti.
To i tako moleći se u svako vreme i svaki čas, njoj se jedne noći u snu javi Presveta Bogorodica, i dotaknuvši je nogom, reče joj: Ustani, ženo, dobila si ono što si tražila, i više mi ne dosađuj. – Kada žena ču ove reči, sva se radošću ispuni, pa opet kao da ponovo ču reči: Rodićeš sina i on će mnoge obratiti od zablude na svetlost bogopoznanja. – Ispunivši se posle ovog javljanja velikom i čvrstom nadom, majka se vrlo radovaše i blagim nadama se veseljaše. I zaista posle ne mnogo vremena ona zače, i rodi ovog blaženog Ilariona. Kada pak detetu bi tri godine, ono iako još mucajući otpeva onu anđelsku pesmu koja se peva na visinama: Svjat, Svjat, Svjat – jedan je Bog! Čuvši ovu pesmu, mati njegova se sva ispuni radošću i nedoumicom, jer se divljaše tome čudu kako dete samo izgovori reči pesme.
Kada pak dete bi odgajeno, dadoše ga da se uči sveštenim knjigama. A kada napuni osamnaest godina, blaženi Ilarion napusti roditelje i svet i priteče monaškom životu. Otišavši u neki od tamošnjih manastira, on prikloni glavu svoju Gospoda radi pred igumanom toga manastira, i ostrigavši vlasi glave svoje, bi odeven u anđelski obraz, to jest u svetu odeću monaškoga lika. U monaštvu pak bi prepodobni Ilarion kao maslina plodna u domu Gospodnjem, kao neki drugi Isak, jep ce y svemu pokoravaše svome duhovnom ocu i do kraja odsecaše volju svoju. Sa svakim usrđem prohođaše on i ispunjavaše svako poslušanje, tako da tolikom vrlinom zasija, da su sva bratija samo o njemu govorila i njegovim se vrlinama hvalila. Videći sve to, njegov se duhovni otac njemu svakodnevno radovaše. Prozirući duhovnim očima i shvatajući blagodat koju će Bog dati ovom blaženom Ilarionu, iguman se toplo moljaše da prepodobni bude do kraja sačuvan od iskušenja. Kada pak prođe dovoljno vremena i iguman razumede svoj skori odlazak ka Gospodu, on zapovedi da se sva njegova bratija sakupe, i poučivši ih sve dovoljno, predade starešinstvo manastira prepodobnom Ilarionu. Potom poživevši još malo vremena, iguman predade duh svoj Gospodu.
Postavši tako naslednik blagodati i ujedno molitava svoga duhovnog oca, Ilarion se staraše da dobro čuva svoje povereno mu od Boga stado. On sebe smiravaše pred bratijom i svima sebe pokazivaše kao primer i ugled. Postom, bdenjem, i svenoćnim molitvenim stajanjima on sebe mučaše, a izobilno prolivaše i potoke suza svake noći. U svemu se staraše da podražava opštežiće onog svetog i velikog Teodosija, osnivača i načalnika opštežićkog monaškog života.[28]
Jedne godine nasta u manastiru velika nestašica žita i glad, tako da se bratija nalažaše u nemaštini i nedoumici i mnogo zbog toga stradaše. Tada se blaženi Ilarion sav preda de na molitvu i sa suzama preklinjaše Božije čovekoljublje da Im pomogne. I zaista, o! čuda, iznenada se žitnica manastirska ispuni žita, te se oblak žalosti, što beše pritiskao bratiju, ubrzo razveja. Jer je rečeno: Blizu je Gospod onih koji ga se boje, i molitve njihove uslišava (Ps. 84, 9). A učini prepodobni i mnoga druga dostojna kazivanja čudesa, koja kad bi sva podrobno hteli ispričati isuviše bi nam se reč odužila. Kada se pak na ovaj način svetitelj pokaza svojim učenicima kao druga žitodavac Josif, oni stekoše prema njemu još veće usrće i poverenje, i umnoži se od tada još većma broj bratije u manastiru. Jer iz svih onih okolnih mesta sticahu se k njemu mnogi i dobijahu od njega blagodat, a mnogi primahu od njega i monaški obraz, tako da se veličaše Bog u ovom svetitelju Svom. O svetom Ilarionu se raznese glas na sve strane, i ne beše kraja gde se ne bi čula dobra vest o njegovim podvizima i vrlinama. No prepodobni Ilarion se tome ne radovaše niti se time naslađivaše, nego sebe još većma odevaše u smirenje Hristovo i svagda govoraše: He nama, Gospode, nego imenu Tvome daj slavu (Ps. 113, 9).
Dok se sveti Ilarion dugo godina ovako podvizavaše i bogougodno rukovođaše monaške zborove, Gospod ne dopusti da se ovaj svetilnik Njegov dugo skriva pod sudom upravljajući samo monaškim zborovima, nego trebaše da i osirotelo stado Crkve svojom svetlošću prosvećuje i da sobom ukrašava crkveni arhijerejski presto. Toga radi javi se Presveta Bogorodica u svetlosnom viđenju tadašnjem preosvećenom arhiepiskopu Ohridskom, po imenu Evstatiju, i ovako mu reče za svetoga: He odlaži, arhiepiskope, nego postavi svetiljku na svećnjak. Ovo velim za Ilariona, starešinu opštežića, koga uzevši postavi ga za pastira narodu Meglenskome. Jer će on mnoge od zablude obratiti i izvesti na svetlost bogopoznanja. – Kada ovo ču arhijerej Božji, probudi se odmah iz sna i razmisli o značenju ovoga viđenja, pa onda razmišljaše kako da tu zapovest sprovede u delo. Iste te noći bi i blaženom Ilarionu neko umilno viđenje koje mu ovako govoraše: Evo, danas ću te izvesti nz sinova Izrailjevih; ja Gospod Bog prizvah te pravdom, i ruku ću tvoju podržati i ukrepiću te. I dadoh te u zavet rodu, za svetlost narodima, da otvoriš oči slepima, i izvedeš svezane iz okova i one što sede u tami iz doma tamničkoga (sr. Is. 42, 6 – 7). Kada se prepodobni probudi od sna i razmotri značenje ovog viđenja, shvati da je to viđenje od Boga i kakvo je njegovo značenje, pa se ražalosti zbog skorog razdvajanja od bratije. Ali se ne mogaše protiviti božanskom naređenju, nego mu bi smireno poslušan.
He prođe mnogo dana i prepodobni Ilarion bi hirotonisan za episkopa Meglenskog od spomenutog arhiepiskopa Ohridskog Evstatija.[29] Kada zatim svetitelj dođe u svoj grad i uđe u sabornu crkvu, on najpre usrdno celiva svete ikone i satvori usrdnu molitvu za stado svoje, davši mu zatim svoj mir i blagoslov, čime ispuni srca njihova veseljem i radošću. Zatim ih sve pastirski pouči: da se drže prave pravoslavne vere; da s ljubavlju izvršuju zapovesti Gospodnje; da sleduju samo za onim što je predano i zapoveđeno pravoslavnima, a da beže od svake jeresi i njihove sujetnosti i praznosti, kao što je rečeno u Svetom Pismu: Omrzoh, Gospode, na one koji Tebe mrze (Ps. 138, 31). Još ih pouči da uvek pritiču samo Sabornoj Katoličanskoj Crkvi i da se klone od svakog čoveka koji neuredno hodi. Da veruju samo u Oca i Sina i Svetoga Duha, u Svetu Trojicu nerazdeljivu, i takođe u ovaploćenje Hristovo, i u Životvorni Krst Njegov kao nepobedivo oružje na sve nevidljive neprijatelje. Da poštuju i svete mošti Svetitelja kao prisnih i bliskih Božjih ugodnika. Da se drže i svih uopšte predanja Crkve, a da proklinju sve jeretike: Arija i Evnomija, Savelija i Makedonija, Apolinarija i Origena i njihove spise, Teodora Mopsuestijskog i Nestorija učenika njegovog, Dioskora i Sevira i Evstatija i slične njima, i uz to još Manesa i Pavla Samosatskog, i da se svom dušom gnušaju njih i njihovog učenja. Slušajući ove pouke svoga pastira, stado se njegovo veoma radovaše i Bogu veliku blagodarnost odavaše što im darova takvog pastira i učitelja. Jeretici pak zbog svega ovoga zavišću i gnjevom se rastrzavahu. A sam blaženi Ilarion staraše se da umnoži talenat koji mu od Boga bi uručen.
Pošto prođe neko vreme od ovog događaja, za koje vreme sveti usrdno učaše i vaspitavaše poverene mu ljude, uvide blaženi episkop Ilarian da je veliki deo naroda zahvaćen manihejskom i jermenskom (monofizitskom) i bogumilskom jeresju. Ovi spomenuti jeretici nastojahu da svetitelju i njegovom vernom narodu spletu razne pagubne zamke i nanesu klevete, a starahu se i da u mraku ustrele one koji su pravi srcem, tako da razvrate i rasture pravoslavno stado, poput nekih divljih zverova. Gledajući da se ovo jeretičko zlo umnožava na svaki dan, svetitelj se ljutim bolom duše žalošćaše i Svemoćnome Bogu usrdno od srca uznošaše molitve: da sam Bog zagradi usta nezagrađena i odagna neprijatelje. Ljudima pak svojim on držaše česte pouke i utvrđivaše ih da se drže pravoslavne vere. Slušajući za ove njegove česte pouke, napred spomenuti jeretici se zbog toga raspaljivahu gnjevom na njega i kao divlje zveri zubima škrgutahu, tvoreći svetome razne pakosti, a tražahu i da sa njim vode prepirku i rasprave o verovanju.
Dobri pastir razumnih ovaca svojih, prepodobni Ilarion, položi sebi Višnjega za pribežište (sr. Ps. 90, 9), i zato sve njihove zamke i spletke razdiraše lako kao paučinu, čime pričinjavaše veliku radost vernoj punoći Crkve svoje. Jednoga pak dana pobornici ove nečiste manihejske jeresi (to jest Bogumili), kao vuci obučeni u ovčiju kožu, dođoše krotko svetom Ilarionu, kušajući ga kao fariseji Gospoda i želeći da ga uhvate u rečima. Ali, po rečenome, nepravda obmanu sebe, n u mrežu koju ispletoše sami upadoše, jer laž istinom bi izobličena.
Jeretici zapitaše prepodobnoga, govoreći: Zašto, dok mi smatramo da je dobri Bog tvorac neba, a drugi zli da je tvorac zemlje i onoga što je na njoj, vi se ne pokoravate istini nego joj se protivite? – Na to im božanstveni Ilarion odgovori: Čujte Hrista kako u Evanđelju govori: Moje učenje nije moje, nego Oca koji me je poslao (Jn. 7, 16). I ja vam isto neću od sebe govoriti, nego iz Evanđelja Hristovog, za koje vi smatrate da sebe njime utvrđujete, a takođe i iz svetog Apostola. Zato, ako ih hoćete saslušati, ostavite nastranu svaku gordost. Kako dakle vi govorite da je dobri Bog tvorac samo neba, a uvodite nekog drugog tvorca za zemlju i ono što je na njoj? Neki pak od vas i za samo nebo i ono što je na njemu kažu da je sve to stvorenje đavolje. Ako je dakle, po vašoj reči, i nebo delo lukavoga, kako onda dobri Bog počiva na nebu stvorenome od lukavoga? Kako onda Spas naš nauči nas i predade nam da se molimo onom strašnom molitvom: Oče naš, koji si na nebesima, neka bude volja Tvoja kako na nebu tako i na zemlji (Mt. 6, 9-10)? I opet: Ako opraštate ljudima sagrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski (Mt. 6, 14)? I opet: Ko izvrši volju Oca moga, koji je na nebesima, onaj je moj brat i sestra moja (Mk. 3, 35)? Šta dakle ima ko da kaže o ovome što nam Spas naš propoveda o nebeskome i o Ocu koji je na nebesima? Šta je pak jasnije od ovoga glasa, koji veli: Ispovedam Ti se, Oče, Gospode neba i zemlje (Mt. 11, 25)? Jer On ovde jasno kaže da je Gospod ne samo Gospod neba, nego je On isti i Gospod zemlje. Vidite li kako, smatrajući da sebe utvrđujete evanđelskim rečima, tim istim rečima sebe razobličavate? I šta opet veli Spasitelj Petru: Daću ti ključeve carstva nebeskoga… i ostale reči što za tim slede (Mt. 16, 19)? A čujte i ovo: I krstivši se, veli, Isus, iziđe iz vode, i odmah se otvoriše nebesa (Mt. 3, 16). Kako se dakle otvori stvorenje zloga i lukavoga dok se Sin dobroga Oca krštavaše? Radi čega se otvoršpe nebesa i zašto? Jer vide, veli, Duha Božijeg gde silazi kao golub (Mt. 3, 16). Ovo je već treće izobličenje vašeg nečestivog učenja u ovim malim i kratkim rečima. Jer kako to da Duh Božji uzme na sebe obličje stvorenja lukavoga i siđe na Gospoda? A pogledajte i četvrto izobličenje vaše bezbožnosti: I dođe glas sa neba: Ovaj je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji (Mt. 4, 17). Ko je to ovaj? To je Onaj koji se u vodi krštavao, kome se otvoriše nebesa, na koga Duh Očev u vidu Goluba siđe sa neba. Evo, dakle, mi jasno i javno pokazasmo istinu da je Bog tvorac neba i zemlje i sve tvari.
Vi pak, zapita ih sveti Ilarion, kako prečistu Bogorodicu nazivate višnjim Jerusalimom? Iz kog to Pisma, od kog Svetog ili Proroka ili Apostola? Ko vam je učitelj tog bezumlja da vi sebe rinuste u toliku propast zla? Zar ne govori jasno i razgovetno Evanđelist Matej: Isus Hristovo rođenje ovako bi: kad je Marija, mati njegova, bila obručena za Josifa, pre no što se oni sastadoše, nađe se da je ona začela od Duha Svetoga… i ostalo dalje (Mt. 1, 18). I govoreći Evanđelist nadalje detaljno o rođenju Hristovom, dođe i do dolaska mudraca, pa onda veli: I dođoše u kuću i videše dete s Marijom materom Njegovom, i pavši na kolena pokloniše My ce (Mt. 2, 11). Tako isto i Evanđelist Luka sasvim jasno i glasno govori o Gospodnjem rođenju po telu od Marije Bogorodice. A naći ćete i mnoga svedočanstva iz Evanđelja i iz Apostola, – koje dve knjige vi jedino primate i poštujete dok sve druge odbacujete, – da je prečista Bogorodica Marija rodila po telu Gospoda našeg Isusa Hrista.[30] Zbog toga i Spasitelj sebe na mnogo mesta u Evanđelju naziva Sinom Čovečijim. Evo vidite, mi i ovde pokazasmo istinu da blagovesnici nigde ne nazvaše svetu Bogorodicu višnjim Jerusalimom, kao što vi smatrate. Isto tako vas pitam: odakle vi izmisliste ono hulno i bogoprotivno učenje, za koje se i besi plaše da ga izgovore? Jer i oni nazvaše Hrista sinom Davidovim (sr. Mt. 9, 27), a vi se bestidno usuđujete da govorite da je On doneo telo sa neba. O, krajnjeg vašeg bezumlja! Ako bi telo Hristovo bilo nebesko, onda ono ne bi bilo podložno onim bezgrešnim ljudskim stradanjima, to jest gladi i žeđi, snu i umoru, žalosti i suzama, i ostalome sličnome. Ako je nebeski čovek bio onaj sa kojim ce po ipostasi sjedinio Logos, onda ne bi bio povredljiv i smrtan i zemaljski, jer su nebeski žitelji netruležni i nepropadljivi i besmrtni. Kakva je onda uopšte i bila potreba ovaploćenja od Djeve? Ali, Spasitelj je ne samo time, nego i posle vaskrsenja je potvrđivao Svojim učenicima da telo koje je od nas uzeo nije priviđenje niti fantazija, i zato je govorio: Vidite ruke moje i noge moje da sam to ja; opipajte me i vidite da duh tela i kostiju nema kao što vidite da ja imam (Lk. 24, 39). Ako je bio priviđenje, čija je rebra Toma opipao (Jn. 20, 27)? Čujte i velikoga Pavla gde govori Jevrejima: Pošto deca imađahu udela u telu i krvi, i On slično njima uze takođe udela u tome (Jevr. 2, 14). On takođe pobija i vaše mišljenje o nebeskom telu, jer veli: Jer ne uze udela od anđela, nego uze od semena Avramova, i zato je dužan da se u svemu upodobi braći (Jevr. 2, 16-17). Eto, vidite da je postalo jasno i očigledno da je Hristos uzeo telo telesno i propadljivo od prečiste Bogorodice Marije.
I opet vas ja pitam: Gde ste pronašli tu dušegubnu bolest da govorite da je starozavetni Zakon bio od lukavoga (tj. od đavola)? Probudite se, ljudi, i prenite se iz mraka kojim ste obuzeti. Otresite sa očiju svojih san neosetljivosti. Jer ako je stari Zakon bio od đavola, kako je Spasitelj, budući pitan o starom Zakonu, koja je od njegovih zapovesti prva i najveća, odgovorio: Prva je i najveća zapovest „Čuj Izrailju, Gospod Bog tvoj je Gospod jedini . .. i ostale reči o tome (Mr. 12, 29-30). I kada se na to složio onaj mladić što Ga je pitao, Spasitelj mu je odgovorio: Nisi daleko od Carstva Božijeg (Mr. 14, 34). Kako dakle, ako bi Mojsijev Zakon bio delo vražje, kako taj Zakon može imati i znati jednog i jedinog Gospoda i Boga? Ako Mojsije propoveda jednoga Boga Gospoda i govori da se osim Njemu nikome drugome ne služi niti se klanja, gde su onda oni koji uvode neko drugo zlo načelo i njemu pripisuJu to starozavetno zakonodavstvo? A da je stari Zakon božanski i da je delo Nebeskoga Boga, kliče nam Pavle, propovednik istine, i govori: Eda li je zakon greh? Bože sačuvaj (Rm. 7, 7). I opet: Znamo da je zakon duhovan, i saglasan sam sa zakonom Božijim po unutrašnjem čoveku (Rm. 7, 14. 22). I opet: Ali ja umom služim zakonu Božijem, a telom služim grehu… i ostalo (Rm. 7, 14. 18). I tako, zakon je svet, veli Apostol, i zapovest je sveta i pravedna i dobra (Rm. 7, 12).
Uza sve ove besmislene zablude, vi se Bogumili još usuđujete da hulite na časni Krst i da ga nazivate neprijateljem, niti se stideći svetog Apostola, niti u poznanje istine možete doći. Jer ako sledujete apostolskim predanjima, kao što sebe ubeđujete, zašto se ne klanjate Krstu, kada Apostol Pavle govori: A ja da se ne hvalim ničim drugim, nego samo Krstom Gospoda našeg Isusa Hrista, kojim se svet meni razape, i ja svetu (Gal. 6, 14). I opet: Reč Krstova je ludost onima koji ginu, a nama koji se spasavamo sila je Božja (1 Kor. 1, 18). Ako je dakle Krst sila Božja, kao što i jeste, zašto vi ne verujete sili Božjoj? Ako apostolskoj verujete propovedi koja govori: Verom Avram učini to i to (Jevr. 11, 8), a vera je stvar neispitljiva i neizreciva i jezikom se telesnim nikako ne može iskazati, verom pak se prima sve ono što su Sveti kroz veru iščekivali i dobili, onda i vi takvom istom verom poklonite se Krstu, to jest Sili Božijoj. Jer svako delo i čudo Hristovo je veliko i čudesno i božansko, ali je od svih čaoniji i uzvišeniji Životvorni Krst. Jer se ničim drugim nego Krstom uništi smrt, i bi satrt prvorodni greh, i ad bi razoren, i vaskrsenje se darova, i nama se darova moć da prezremo sve sadašnje pa i samu smrt. Kako inače mi postadosmo deca Božja i naslednici nego zahvaljujući Krstu Gospoda našeg Isusa Hrista? Jer se Krstom sve savršava. Mi koji se u Hrista krstismo, veli božanski Apostol, u Njegovu smrt se krstismo. I opet: koji se u Hrista krstismo, u Hrista se obukosmo. I: Hristos je Božija sila i Božija premudrost (Rm. 6, 3; Gal. 3, 27; 1 Kor. 1, 24). To je dakle smrt Hristova, to jest Krst, koji nas odeva ipostasnom silom i premudrošću Božjom. Sila pak Božija jeste reč Krstova, ili drugim rečima, sila Božija, to je pobeda nad smrću koja nam se javi kroz Krst. Ili opet: kao što Krst ima četiri kraka i oni se drže tesno sjedinjeni zbog onoga srednjeg spoja što ih spaja, tako se zbog sile Božje drže visina i dubina i dužina i širina, to jest drži se sva vidljiva i nevidljiva tvorevina Božja. Ovaj znak Krsta se nama dade i na lice, kao što se Izrailju dade obrezanje. Krstom se razlikujemo verni od nevernih i njime se od njih izdvajamo. On nam je štit i oružje i pobeda nad đavolom. Krst nam je pečat da nas ne dotakne onaj što pogubljuje. On je podizanje onima što leže, utvrđenje onima što stoje, potpora nemoćnima, žezal pastirima i ovcama, rukovoditelj onima koji se obraćaju, on je Drvo života večnog. Ovo dakle svečano Drvo, na kojem Hristos sebe za nas na žrtvu prinese, mi primamo dostojno i klanjamo mu se kao što mu i priliči, jer je to Drvo osvećeno dodirom svetog tela i krvi Njegove. Mi se pak klanjamo znaku časnoga Krsta i ako je načinjen i od neke druge materije (ne samo od drveta), ne kao da materiju poštujemo, Bože sačuvaj, nego poštujemo znak i lik Krsta kao sliku Hristovu. Jer On sam reče Svojim učenicima: Tada će se javiti znak Sina Čovečijega (Mt. 24, 30), to jest Krst. Takođe i ženama mironosicama govoraše Anđeo vaskrsenja: Znam da tražite Isusa Nazarećanina, raspetoga (Mt. 28, 5; Mr. 16, 6). I Apostol veli: Mi propovedamo Hrista raspetoga (1 Kor. 1, 23). Nije rekao probodenoga, nego raspetoga. Ovaj časni Krst imađaše kao svoj praobraz ono drvo života što beše nasađeno u raju. Jer kao što zbog drveta (poznanja dobra i zla) dođe smrt, tako trebaše opet da se zbog drveta da život i vaskrsenje. Jakov blagoslovi sinove Josifove stavivši na njih ruke krstoliko (1 Mojs. 48, 13-15); Mojsije žezlom načini znak Krsta nad vodom i razdvoji more (2 Mojs. 14, 16. 21); i prosto rečeno – Krstom se izvrši spasenje svega sveta.
Izgovorivši sve ovo i ovako, preosvećeni Ilarion time začepi usta svima u onom nečestivom skupu jeretika, i oni se svi ispuniše velikog stida, jer behu nemi kao ribe, i čuđahu se blagodati i sili koja izlažaše iz usta ovog istinitog pastira. Videći sebe da mu ne mogu ništa nasuprot odgovoriti, čak ni jednu reč prosloviti na ono što im svetitelj reče, oni u sebi smišljahu šta bi mogli učiniti. A Ilarion opet uze reč, pa im reče: Ako se Hristos samo prividno ovaplotio, kao što vi mislite, ili je pak s neba doneo telo, kako je onda u osmi dan bio obrezan prema starozavetnom zakonu? Sama već ova činjenica dovoljna je da zaustavi brbljanja nerazumnih, jer obrezano telo beše srodno našem telu. Prema tome, sasvim se jasno pokazuje da se Gospod istinski ovaplotio od čiste krvi devičanske. Avi, najdrskiji, odakle vam to da govorite daje Gospodnje telo od zloga načela? Ako još i govorite tako i usuđujete se telo pripisivati zlome i lukavome đavolu, objasnite mi onda kako se zlo sjedini sa Dobrim? I kako dobri Bog mogaše podneti da se zlim telom izvrši spasenje sveta? Ili kako ga posadi sa Sobom na presto Očev?
Dalje, ako je zakonodavac starozavetnog Zakona zli đavo, kako onda Hristos govori: Ispitajte Pisma, jer ćete u njima naći večni život (Jn. 5, 39)? A pod Pismima On podrazumeva spise Mojsijeve i svih ostalih Proroka, jer još ne behu knjige Nove Blagodati (tj. Novog Zaveta). Kako će se dakle naći večni život u onome što lukavi uzakonjuje i zapoveda? Kako o tim Pismima Hristos, koji je Istina, govori: Kad biste Mojsiju verovali, verovali biste i meni, jer on za mene pisa (Jn. 5, 36). Hristos nije rekao: Nekako biste verovali Mojsiju, nego je jednostavno potvrdio Mojsija kao istinitog i dostojnog poverenja. Ako je starozavetno načelo zlo, kako onda veliki Pavle počinjući svoju Poslanicu Rimljanima govori da je Bog unapred javio preko Proroka Svojih u Svetim Pismima o Sinu Svojemu, koji je po telu rođen od semena Davidova (Rm. 1, 2-3)? Ako su dakle Proroci Božji i Pisma sveta, preko kojih je Bog unapred javio o Sinu Svome, kako se onda Stari Zavet može pripisati zlom? A i Marko Evanđelist reče: Početak Evanđelja Isusa Hrista, Sina Božjeg, kao što je pisano kod Proroka (Mr. 1, 1). I uopšte na mnogo je mesta kod četvorice Evanđelista pisano: Da se zbude što je rečeno preko Proroka tog i tog. Ako se na kraju, po Apostolu Pavlu, pravda Božija javi posvedočena od Zakona i Proroka, kako se onda Zakon i proroci mogu smatrati da nisu po nadahnuću dobroga Boga i da nisu od Istine?
Eto vam dakle pokazah iz Evanđelja i iz Apostola da je Bog tvorac neba i zemlje i svake tvari, i da su stari i novi Zakon od Njega, i da je On uzeo na Sebe naše propadljivo i smrtno telo i oboživši ga uzneo ga na nebo i posadio s desne strane Oca, i da je od čiste i devičanske krvi uzeo to telo, i da je Hristos Krstom spasao vaseljenu, i da će se Njemu pokloniti svako koleno nebeskih i zemaljskih i preispodnjih i svaki će jezik ispovediti da je Isus Hristos Gospod, na slavu Boga Oca (sr. Flb. 2, 10-11). Zato, uvidite i shvatite tamu u kojoj se nalazite, napustite sujetu i laž, poznajte Istinu i obasjajte se njenom svetlošću. Gle, o vama Gospod danas govori: Da nisam došao i govorio im, ne bi imali greha; a sada izgovora nemaju za greh svoj (Jn. 15, 22). Pristupite zato Sabornoj (Pravoslavnoj) Crkvi i primite banju (tj. krštenje) Svetoga Duha za otpuštenje grehova. Evo se vama raduje Otac Nebeski i kolje tele ugojeno radi vašeg obraćenja, i prijatelje i susede poziva zbog vašeg obretenja i nalaženja (sr. Lk. 15, 23-24. 32). Kada pak prisutni jeretici čuše sve ovo od svetoga, srce im bi ganuto umilenjem i oni od sve duše pripadoše svetome ištući od njega dar svetoga krštenja, koje odmah i dobiše. Izobličivši veoma i popljuvavši sasvim svoju dotadašnju veru, oni pristupiše Sabornoj Crkvi i prisajediniše se izabranom stadu. Videći sve ovo, sabor naroda pravoslavnoga radovaše se neizrecivom radošću, i neprestano odavaše blagodarnost Bogu i svome arhijereju zbog dobitka tolikih duša.
Videći sve ovo, starešine nečiste i bogomrske jeresi jermenske (to jest monofiziti, i uz njih manihejci i bogumili), ispuniše se gnjevom i zavišću, pa stadoše uvredama i hulama napadati svetitelja, i nazivahu ga lažovom i prevarantom oni koji behu sinovi tame i prelesti. Božji pak arhijerej ne obzirući se na to, neprestano učaše i kazivaše reč istine, tako da veliki broj ljudi stalno pristupaše zboru pravoslavnih. Tada napred spomenuti jeretici Jermeni nagovoriše svoj mnogobrojni narod, koji se njima pokoravaše, da ubiju svetitelja. No Božji ugodnik, kao neko nezlobivo jagnje, hođaše između bezbožnih vukova i stalno na ustima imađaše one psalamske reči, ko je kažu: Ako pođem i posred senke smrtne, neću se bojati zla, jer si Ti sa mnom (Ps. 22, 4). Jeretici ovi često dolažahu k svetome, čineći to ne radi neke koristi, nego želeći da mu natovare neku krivicu. Međutim, videći sebe da uvek odlažahu bez uspeha, odgonjeni od njega kao nekom praćkom, oni se gnjevom većma raspaljivahu. Jednom pak, prepirući se sa njim i ne mogući protivstati premudrosti i rečima koje im on govoraše, jeretici se gnjevom pokrenuše i zgrabivši kamenje u ruke nemilostivo njime pretukoše svetitelja, kao nekada bezumni Jevreji Prvomučenika Stefana. Misleći da je pravednik mrtav, oni ga napustiše i pobegoše. Na ovaj se, dakle, način blaženi Ilarion pokaza kao mučenik, ako i ne krvlju, a ono dobrovoljnim podnošenjem. Kada pak sveti dođe k sebi i shvati da je to đavolja zloba i pakost, podiže se i radujući se ode u svoju keliju, jer mesto na kome ga kamenjem prebiše beše daleko i usamljeno van grada. Saznavši za ovo nedelo, zbor pravoslavnih ljudi jednodušno odluči da napadnu na jeretike i da ih do kraja istrebe. No Ilarion, kao učenik i podražatelj nezlobivoga Vladike svoga Hrista, zabrani im to, govoreći: He, deco moja, ne, nego se sećajte reči Gospodnjih rečenih Petru: Vrati nož svoj u nožnicu, jer svaki koji se maši za nož, od noža će poginuti (Mt. 26, 52). I sveti Apostoli, budući bijeni za ime Gospodnje, otidoše sa sinedriona radujući se (D. Ap. 5, 41). Ostavite ih, dakle, jer ne znaju šta čine. A onaj zli jeretički skup, koji beše gotov na prolivanje krvi, kad videše šta bi, u sebi se zbunjivahu i međusobno, kao nekada Jevreji za Gospoda, govorahu: jedni govorahu da je dobar, a drugi da nije nego da obmanjuje i vara ljude. Tako među njima nastade raznoglasnost, te se i sporahu i svađahu među sobom oko svetoga.
Drugi put opet neki od njih, opijeni bolešću svoje zablude, dođoše k blaženome i mnogo mu govoriše utvrđujući svoju jeres. Oni se prebacivahu u govoru i na jednu i na drugu stranu i hvališe se da pravoslavno misle i da drže sva crkvena predanja, a takođe i svete službe i postove i sve ostalo što je pravoslavno i što je predano Sabornoj Pravoslavnoj Crkvi. njima na to krotki srcem i još krotkiji mišljenjem Ilarion odgovori: Dobro je što već od samog početka spomenuste Sabornu Crkvu. Jer je Saborna Vaseljenska Crkva sve dobro primila od očevidaca Logosa Božjeg svetih Apostola i sve dobro ustanovljeno i predano ona nepokolebljivo drži do danas. To ste sve i vi Jermeni čvrsto i nepokolebljivo držali do Četvrtog Vaseljenskog Sabora u Halkidonu.[31] Od tada ste vi sebe odelili od Saborne Katoličanske (tj. Pravoslavne) Crkve idući za nekim Jehanijem, koji bi nazvan i Mantakunijem, i preko drugih zajedno sa njim nečistih jereja primili ste Evtihijevo i Dioskorovo zlo učenje; i umnoživši te bezbožne naredbe i učenja, održaste ih do danas. I vi govorite da Hristos nije uzeo na Sebe telo jednosuštno sa našim, nego neko netruležno i nestradalno i tanano i nesazdano i nebesko telo. Takvo hulno učenje Saborna Crkva niti je ikada primila niti ga je predavala. Jer, ako je telo Gospodnje bilo netruležno i nestradalno i nebesko, a nestradalno telo niti se umara niti spava, niti jede niti pije, niti se može rukama opipati, ko je onda spavao na lađi ako ne naša priroda? Ko je plakao nad gradom Jerusalimom? Ko je za Lazarom suze prolivao? Ko je sedeo u domu Simona gubavoga? Ko je učenicima noge oprao? Ko je predao svete tajne na Tajnoj Večeri? Ko je vezan bio odveden u dvor Kajafin? Ko je na Krstu bio razapet? Ko je bio u grob položen? Ko je po vaskrsenju rekao učenicima: Opipajte me i vidite da duh mesa i kostiju nema, kao što mene vidite da imam (Lk. 24, 39)? Eto, dakle, jasno vam pokazasmo da se Gospod odenu istinski u ovo naše ljudsko telo.
Jeretici pak, budući pritešnjeni istinitim rečima blaženoga, odgovoriše mu ovim hulnim rečima, i rekoše: To Gospodnje telo koje se javilo, ono je, sjedinivši se s Božanstvom, postalo jedna priroda Hristova. Na to im odgovori ova premudra duša: Ako je priroda Hristova jedna, i ta jedna priroda je sva Božanstvo, Hristova pak priroda je nerazdvojna od Oca, onda jasno izlazi da je i telo Hristovo u vreme stradanja, sjedinivši se s Hristovom prirodom, bilo nerazdvojno od Oca. Kako je onda to telo uopšte stradalo i dole na zemlji držano i ranjavano i probadano, i kako je istinski umrlo i u grobu mrtvo i nepokretno ležalo? Ako je dakle telo Hristovo postalo Božanstvo, kako je onda sam Hristos govorio: Bože, Bože moj, zašto si me ostavio (Mt. 27, 46)? Kako je i Mariji Magdalini govorio: Marija, ne dotiči me se, jer još ne uzađoh ka Ocu mojem (Jn. 20, 17)? Kako je i Apostolima po vaskrsenju govorio: Opipajte me i vidite da duh mesa i krvi nema, kao što mene vidite da imam (Lk. 24, 39)? Apostoli nam još navode i premnoga druga takva i slična svedočanstva o vaploćenju Hristovom, koja svedoče jasnije od glasne trube.
Uz to, reče dalje sveti Ilarion Jermenima, vi i u Trisvetu pesmu „Svjatij Bože“ dodajete na kraju, posle reči „Sveti Besmrtni“, one neumesnereči „koji si seraspeo za nas“, čime javno pokazujete svoje bezumlje i svoju bezbožnost. Jer, ako je telo Hristovo besmrtno i nepropadljivo i nebesko, kako se onda ono razape? A ako se razape, kako ga onda nazivate Božanstvom? Dalje, vi i na svetoj Službi (tj. Liturgiji) ne prinosite pravi kvasni hleb kao mi, nego pogaču, tj. testo bez kvasca, a takav beskvasni prinos je judejski običaj, a ne hrišćanski. Takođe, Apostol Pavle i Grigorije Bogoslov jasno govore: Staro je prošlo i evo sve je postalo novo (2 Kor. 5, 17); i sveti Zlatoust govori o Starozavetnom zakonu i o Novom: Tamo je slovo, ovde je duh; tamo je kivot, ovde je Djeva; tamo je žezal Aronov, ovde je Krst, tamo je jagnje, ovde je Hristos; tamo je bezkvasni, a ovde pravi hleb. Kada jeretici čuše sve ove reči svetoga, samo se čuđahu i, nemajući mu šta nasuprot odgovoriti, lica im se pokriše stidom. Ipak, posle nekog vremena, oni odgovoriše: Zar hleb koji je Hristos dao Apostolima nije bio bezkvasni a ne ovaj hleb? Jer se tada u to vreme samo to nađe, zato i mi beskvasni hleb prinosimo na žrtvu. Na to im blaženi Ilarion odgovori: Neka bude da je beskvasni hleb bio onaj koji je Hristos u ono vreme, zbog oskudice vremena, uzeo i prineo, da ne bi tajna Nove Večere ostala nama nepredata. Pošto je uskoro imao biti predan Judejima, kakav je hleb našao takav je i uzeo i prineo, da nas nekako ne bi lišio takvoga spasenja. Ali sami Učenici Njegovi i ostali po redu crkveni prvosveštenici i Sveti Oci, oni su na žrtvu prinosili savršeni hleb a ne beskvasni, i mi njima sledujući prinosima na žrtvu ovaj pravi hleb. Jer Hristos je i druge mnoge stvari drugačije predao, a Apostoli i njihovi naslednici učiniše da se te stvari vrše drugačije, ne kao da protivureče Hristu, – kako bi to mogli! – nego, pošto se vera širaše i rastijaše, i oni bez ikakvog straha raširivahu tajne Hristove, na slavu i veličanje Njegovo. Tako, na primer, kada se Hristos imao krstiti nije se okrenuo na zapad niti se jezikom odrekao satane, niti je izgovorio Simvol vere, niti je imao potrebe za molitvom krštavanja, niti se krstio u krstionici, niti je mirom pomazan, niti se odmah po krštenju pričestio Gospodnjim telom i krvlju, a mi sve to sada činimo. Ili opet, Hristos nije predao duhovnu službu tela i krvi Gospodnjeg po crkvama (tj. hramovima), nego u gornjoj zajedničkoj sobi i za opštom trpezom, i to najpre jevši druga jela i legavši, a nije bio obučen ni u svešteničke odežde, niti je izgovarao molitve našeg sveštenodejstva, sa psalmima i himnama i pesmama duhovnim, a mi i službe vršimo u hramovima, i pred duhovni žrtvenik, to jest pred svetu trapezu, dolazimo gladni, i pred njom stojimo obučeni u arhijerejsku odeždu, svakako ne zato što negiramo sve napred rečeno, nego što želimo da čin službe učinimo lepšim i prečasnijim. Jer su Apostoli, i posle njih istinski Pastiri i pravi Učitelji crkveni, svi rukovođeni Duhom Božjim i imajući Njegovo prosvetljenje, neke stvari ukinuli a neke su umnožili, jer su za to dobili blagodat s više, tako da su sve činili na korist i sve su bogoljubivo uredili i zapovedili.
Ali, ako pažljivo pogledamo videćemo da hleb koji je Hristos predao Učenicima Svojim nije bio bez kvasca. Jer zakon o Pashi jevrejskoj ovako govori: U četrnaesti dan prvoga meseca jedite s večera beskvasne hlebove do dana dvadeset prvoga uveče; sedam dana da se ne nađe kvasca u domovima vašim (2 Mojs. 12, 17-18). Takav je dakle bio zakon. Ali, Hristos je pre četrnaestoga dana, to jest u trinaesti dan svršio zakonsku Pashu i predao nam Tajnu Večeru, u koji dan svi još jeđahu kvasni hleb. A ako neko reče: Ako je tada svršavao zakonsku Pashu i jeo beskvasni hleb sa gorkim zeljem i On i učenici Njegovi, otkuda im tada beskvasni hleb? Mi ćemo na to reći: Otuda što je to trebalo tako pripremiti po zapovesti Spasovoj ili po predviđanju samoga domaćina onoga doma, jer i on beše verujući.
Dalje, zašto vi ne prinosite na sveštenoj službi vino pomešano sa vodom, nego samo vino bez vode, i zbog toga samo jednu prirodu Hristovu najavljujete? Dok Sveti Grigorije Bogoslov veli da krv i voda, što istekoše iz rebara Hristova, jedno javlja da je Hristos čovek, a drugo da je iznad čoveka, tj. da je Bog. Zato, kada neko pristupa žrtveniku i pričešćuje se krvi Hristove iz čaše, neka smatra da usta svoja stavlja na sama rebra Hristova i da iz rebara Njegovih pije. A iz rebara Hristovih nije istekla samo voda nego i krv, na potvrdu Njegovih obadveju priroda, kao što napred već rekosmo. A da je i u onoj čaši, iz koje je Hristos dao Apostolima da piju, bila pomešana i voda sa vinom, o tome svedoče Jakov brat Božji i Evanđelist Marko U svojim Liturgijama, jer obojica govore ovako: Uze čašu i uli vino i vodu i zablagodarivši blagoslovi i dade im, govoreći: pijte od nje svi, ovo je krv moja koja se za vas i za mnoge prolila. Svakako da je Bog, kao onaj koji ne laže i koji sve proviđa, onakvu predao krv s vodom Učenicima kakva se je imala istočiti iz rebra Njegovoga.
I još dalje, kada vi uzimate Krst, vi ga, bilo da je od kakve materije, ne poštujete pre nego što ga krstite kao čoveka i probodete gvozdeni ekser kroz sred njega i pomažete ga krvlju od žrtve. Međutim, čineći rukom znak krsta na čelu, i pri krštenju, i na sveštenim službama, i u mnogim drugim slučajevima, vi na taj način smatrate da sebe osvećujete. Ali, o! ljudi Jermenski, zar vama ne priliči reći one proročke reči: Primite nauk, da se ne bi nekada prognevio Gospod, i shvatite svoju zabludu i slepoću (sr. Ps. 2, 12). Jer ako krst koji se rukom izobražava osvećuje vas i one na koje ga stavljate, na primer na vodu krštenja, i na maslo, i na miro, i na lica verujućih ljudi, i na tajni hleb i sveštenu čašu, i uopšte na sve na šta ga stavljate, kako se onda i krst načinjen od bilo kakve materije smatra kod vas nečistim i mrskim i biva od vas osvećivan krštavanjem i probadanjem i krvlju? Jer kao što pre raspeća Hristova na njemu, krst beše oruđe smrti i kao takav proklet, tako da znak njegov beše gnusan i odvratan, tako posle raspinjanja Hrista na njemu on bi osvećen Vladičanskom krvlju i znak njegov postade osvećenje svima vernima. Najpre je, dakle, krst ljude ubijao, a sada ubija demone. Zato je i božanski Grigorije, prosvetitelj Velike Jermenije,[32] postavivši drvene krstove po nekim mestima, zapovedio da im se klanjaju i da im pritiču kao osvećenima i osvećujućima, i to onda dok još ne beše rukopoložen za arhijereja, niti ih beše osvetio nekim krštenjem ili krvlju ili nekom drugom stvari. Isto tako, pitam vas kako vi, praveći tri drvena krsta i sjedinjujući ih u jedno, smete onda nazivati ime Svete Trojice, ne bojeći se praviti sliku Blažene Trojice, jedine nestvorene i neizmerive i neispitljive i zato nezamislive?
I opet vas pitam: Radi čega postite vaš post zvani ardivurcijev? Na to mu Jermeni kao jednim ustima odgovoriše, i rekoše: Mi postimo takav post zbog nekog Sergija Jermenina, koji u našoj zemlji postrada. Odgovorivši svetitelj reče im: Vi koji ste nepravoslavni i zabludno verujete, kako možete pokazati da je taj Sergije bio pravoslavan i da je radi Hrista postradao? Jer mi vidimo da niti neki Prorok, ni Apostol, ni Mučenik, ni Prepodobni, pa ni sam sveti Grigorije Velike Jermenije nije vam predao taj post ili praznik. A oni, pritešnjeni time, rekoše da je to post Ninevićana kojima se nekada Ninevićani postiše i izbaviše se od one strašne pogibije (sr. Jona 3, 5-10). Svetitelj im odmah odgovori: Pošto vam niko od svetih Apostola, niti neki od Sabora Svetih Otaca nije spomenuo taj post niti ga predao, ko je onda taj što vam je zapovedio da postite post neznabožački koji je bio na mnogo vremena pre očovečenja Hristova? Ako je nama zabranjeno da postimo judejske postove, koji su od Boga bili zapoveđeni preko Mojsija, onda je to daleko, daleko više zabranjeno za postove nepriličnih mnogobožaca. Ovako pak javno izobličeni, Jermeni opet odgovoriše da je to post Adamov koji je postio kada je bio izagnan iz raja sladosti. Na to im blaženi Ilarion opet odgovori: Mojsije, koji napisa sve o postanku sveta i o svemu u vezi sa Adamom, ništa ne govori o tom postu, i kako vi možete reći da je to bio Adamov post? A oni, opet zapavši u nedoumicu, rekoše da je to post Velike Jermenije, koji postiše Jermeni kad su imali biti kršteni od svetog Grigorija. Sveti Ilarion im opet brzo odgovori: Nije tako, nego pošto ste bili gonjeni od besova pre krštenja vama je bilo zapoveđeno da postite šezdeset dana, a posle kada vas htede krstiti Grigorije vam zapovedi da se postite trideset dana, kao što stoji napisano u jermenskim knjigama, ali se nijedan od tih postova ne naziva arcivurcijev post. Jermeni se na to ispuniše velikim stidom i behu u nedoumici ne znajući šta da odgovore, pa se ipak nemajući šta drugo dosetiše i rekoše da je to bio post cara Konstantina Velikog, koji je on postio kad se imao krstiti. A svetitelj, sa strogim licem i smelom rečju, odgovori im: O, nerazumni i spori srcem da poverujete istini! Ispitajte spise da ako u njima nađete da nema nikakvoga u vaseljeni carskoga posta, niti ga iko spomenu u vezi sa Konstantinom Velikim, niti neki sveti Sabor, niti ko od Svetih Otaca činjaše spomen takvoga posta. Vi, govoreći na taj način svaki put drugačije, nesaglasno i protivurečno, sami pokazaste da je taj vaš post bezakon i mrzak, i zato je nedostojan svakog hrišćanskog slušanja. Ja ću vam pak, ako vi to i nećete, tačno reći za taj vaš post ono što i vi sami dobro znate.
Naime, neki Sergije, koji beše učitelj jermenske jeresi, imađaše psa kojega baš tako zvaše, to jest Arcivurcije, i taj pas beše glasnik ovome spomenutome Sergiju, jer pomagan demonskim dejstvom pas iđaše napred i nagoveštavaše mnogo puta dolazak Sergijev u neko mesto. Kada Sergije htede ići u neki grad ili selo ili naselje, u kojem življahu učenici i zajedničari njegove pagube, onda stanovnici toga mesta, videći ovog spomenutog psa, izlažahu na jedan dan ranije na neka polja u susret svome učitelju. Jednoga dana, kada pas bi poslan na takvu svoju prljavu službu, bi pojeđen od vukova. Sutradan ujutro pođe i Sergije tamo gde beše poslao svoga psa, pa kada ga niko tamo srete on se veoma uvredi i razljuti, i kada dođe kod njih i saznade da nije ni došao k njima njegov pas preteča, on odmah posla da ga traže. Kada pak tražitelji doznaše po kostima da su.psa pojeli vukovi, tada Sergije zapovedi svim Jermenima da poste zbog smrti ovoga psa i da tuguju i žale u određene dane u godini, zbog čega se taj post i nazva arcivurcijev post. Zato i vi, držeći se te naredbe, postite taj post, pa stideći se toga nećete da priznate istinu. Takav vaš post niko od Proroka, ni od Apostola ne predade Sabornoj Crkvi. Zato se prenite iz duboke prelesti i zablude koja vas je zahvatila, odbacite slepoću koja vam je prionula za oči i pristupite Sabornoj Crkvi Pravoslavnoj, pridružite se nama, da bismo svi mi, sastavivši Jedan hor, blagočestivo odali hvalu Bogu svih. Jer je veliko bezumlje kad neko zna istinu a neće da priđe k njoj.
Izobličivši ih ovim i ovakvim rečima i razobličivši sa svake strane njihovu jeres, sveti Ilarion učini da jeretici ostanu bez ikakve smelosti i kuraži. Jer njih obuze takav stid i sram, da do kraja ostadoše nemi kao zaliveni. Kada pak otidoše domovima svojim, među njima nastadoše sporovi i prepirke na svaki dan, jer su jedni hvalili govore i reči prepodobnoga, a. drugi su branili svoju jeres. Ova pak jeres beše se do tada toliko osilila da zamalo i kir Manojlo, car grčki,[33] ne otpade od naše blagočestive pravoslavne vere, da ga svojim dogmatskim poukama i rečima ne ukrepi i utvrdi ovaj blaženi Ilarion.
Ali ga svetitelj od tog iskušenja izbavi, jer nečastivo jeretičko učenje odagna daleko od srca njegovog, a seme pravoslavlja u njemu udvostruči. Kada to car shvati i nasladi se pravoslavnim učenjem svetiteljevim, kojim sebe čvrsto ogradi, on se ispuni neiskazane radosti i Bogu uznese blagodarne pesme, a Njegovom vernom arhijereju ukazivaše svaku poslušnost i poštovanje, šaljući mu i različne darove i ostalo što ovome potrebovaše. A napred rečeni Jermeni, stalno sporeći i svađajući se o svojoj veri, kao što rekosmo, najzad doBoše do poznanja svoje zablude i obmane, i veoma izobličivši i popljuvavši svoju jeres, usrdno pristupiše svetoj Sabornoj Pravoslavnoj Crkvi. Zato se s verom pričestiše svetog tela i krvi Gospodnje i prisajediniše se izabranom stadu, tako da od tada bi jedno stado ijedan pastir (sr. Jn. 10, 16).
Videći sve ovo što se tako dobro zbi, Božji arhijerej se sav ispuni radošću i veseljem duhovnim. Videći to i blagočestivi car, i on bi veoma obradovan, i svima javljaše vrline i dela novoga dobrog pastira. Car napisa prepodobnome i pismo u kome mu veli da se stara da i svu bogumilsku jeres do kraja očisti od stada hrišćanskoga, tako da svi oni koji se pokore dogmatima blagočešća, budu primljeni i pribrojani izabranom stadu, a oni koji se ne pokore nego ostanu u svojoj nečastivoj i mrskoj jeresi, da se negde daleko odagnaju od pravoslavnoga stada. Ovi pak jeretici, kada ovo čuše, pristupiše i oni Sabornoj Pravoslavnoj Crkvi i udostojiše se da prime božansko krštenje, popljuvavši do kraja svoju jeres. Tada se zaista moglo videti kako se pravoslavno mnoštvo vernih još više umnožava, a zbor nepravoslavnih se tamom bezboštva pomračava i umanjuje.
Hristov pak podražavalac Ilarion, na onome mestu gde se ranije okupljahu ovi napred spomenuti jeretici, koji sada postadoše njegova prisna čeda, sa svojim monasima podiže tu divnu crkvu u ime slavnih i svehvalnih Apostola, čija lepota mnoge zadivljuje i pobuđuje na slavoslovlje Boga. Sabravši u ovoj crkvi, tj. manastiru mnoštvo monaha i predavši im otačka pravila, on ih tada ostavi, ali im ipak često dolažaše i svagda ih upućivaše i poučavaše kako da se drže monaških podviga.
Videći sve ovo njegova još živa mati, koja svoga supruga i sažitelja već beše otpustila ka Gospodu, uznošaše Bogu za to česta blagodarenja. Zatim i ona još malo poživevši, otide ka Gospodu, a božanski je Ilarion česno isprati svim nadgrobnim pesmama i običajima, i u grob je položi. Sam pak on beše nadalje kao drvo zasađeno pri izvorima voda Duha, rastući i preuspevajući po Bogu u svim dogmatima blagočešća, učeći i savetujući sve ljude koji mu behu povereni da se svi drže blagočestivih nauka, i zapovesti i da beže i udaljuju se od bezbožnih jeresi. Na taj način se uznese rog pravoslavnih, a nečestivih do kraja utrnu. Svi oni koji od nekadašnjih vukova postadoše ovce, izmenivši sebe dobrom promenom, sledovahu za svojim pastirom kao nezlobivi jaganjci i u svemu mu se pokoravahu, dok svoju raniju zabludu izobličavahu i pljuvahu a njene vođe i načelnike izrugivahu i proklinjahu. Isto tako, i one poklonike nečastive i skverne bogumilske jeresi, koje Božji arhijerej vide da iskreno primaju seme blagočešća (tj. Pravoslavlja), i njih on pribroji k pravoslavnom stadu, a oni pak koje vide da ostaju nepokorni, takvi biše na razne načine isterani i proterani iz blagočestivog stada. Tako sveti Ilarion ukrašavaše svoj arhijerejski presto, i tako svoje napasaše stado da ono ne imađaše nikakve nečistote ili mrlje (sr. Ef. 5, 27). Zato mu i svi okolni donošahu darove, ištući i dobijajući od njega blagoslov i svaku duhovnu korist. Tako isto i onaj napred spomenuti monaški sabor, rukovođen dobro i upućivan dobrim pastirom, rastijaše i napredovaše na slavu Božiju.
A pošta prođe od tada još dosta vremena, i sveti prohođaše još mnoge i različite vrline, njemu bi dato da shvati i vreme svoga odlaska ka Gospodu. Sazvavši sve ono monaško mnoštvo, on ga s usrđem i ljubavlju pouči da prebivaju u pokornosti i otačkoj ljubavi i da u svakom poslu i službi budu prilježni, čvrsto se držeći predanog im pravila i starajući se usrdno o svakoj vrlini. Za starešinu im pak postavi Petra, muža naročitog i vrlinskog, krotkog i celomudrenog kao niko druga, jer njegove vrline behu poznate svima koji življahu u okolini, i jer on beše učenik kod blaženog Ilariona dugi niz godina i u svakom mu poslu i službi dugo posluži. Utvrdivši ih tako i dovoljno poučivši, svetitelj im svima dade mir svoj, kao i svemu stadu svome, pa zatim usnu blaženim snom u Gospodu.[34] Blagočestivo pak njegovo stado, okruživši sa svih strana njegove česne mošti, toplim ih suzama svi oblivahu, i psalmima i himnama i pesmama opevahu ga, a i kadionicama sa mirionim miomirima ga kađahu, pa ga onda česno i pobožno u grob pogreboše. A govorahu za njega i to da u mladosti svojoj punih trideset godina nije vina ni malo okusio.
Kada potom prođe neko vreme, neki od onih njegovih monaha koji življahu zajedno, počeše prenebregavati pravilo ustanovljeno od svetoga. Oni se usprotiviše spomenutom igumanu Petru i zavedoše neke razdore i jeresi. Kada ih iguman usrdno karaše i ispravljaše, oni ostadoše nepokorni i neumoljivi. Tada se sveti Ilarion, koji sa neba vide njihovo zlo i bezakono stremljenje, javi njima u snu i izobliči njihova bezakona dela, izgovorivši im mnoge reči negodovanja i čak neke od njih svojim žezlom nemilostivo izudara, a neke i smrti predade. Čuvši i shvativši pravi smisao ovog viđenja, spomenuti iguman Petar ga obznani javno svima monasima u obitelji. Oni pak koji u snu biše od bijenja izranavljeni, ostadoše bolesni dugo dana, a oni koje smrti predade oni zaista i ostadoše mrtvi. Ovo je sve bilo zato da ne bi i drugi monasi primili njihov smrtonosni jed i otrov. Kada to sve videše ostali monasi one obitelji, svi se strahom i trepetom ispuniše, tako da od tada nepovređeno držahu sav manastirski ustav i pravilo. A kada ovo strapšo čudo bi posvuda obznanjeno, tada svi unaokolo sa još većom verom i usrđem dolažahu ka svetome i toplo se moljahu pred njegovim česnim moštima.
A Bog preko Svoga ugodnika činjaše mnoga i različita znamenja i čudesa, te zato mnogi sa svih strana ka grobu njegovom priticahu i različita isceljenja dobivahu. Pošto njegov grob činjaše takva mnoga i bezbrojna čudesa, bi doneta carska i crkvena odluka da se njegove česne mošti izvade iz groba i da se u crkvu polože. A ono pak što se tom prilikom dogodi, to takođe ne treba da prećutimo zaboravom. Jer kada otkriše raku blaženoga, tada, o! čuda, nađoše da iz očiju njegovih kao iz dva izvora teče sveto i blagouhano miro. Kada to čudo vide ono mnoštvo njegovih učenika, ovi se ispuniše neizrecive radosti. A i svi okolni krajevi, kada to ušima svojim čuše, sa usrđem dolažahu ka raci prepodobnoga i dobijahu od njega različita isceljenja.
Kada potom, posle mnogo vremena, grčko se carstvo umanji, a bugarsko se carstvo veoma uveća, tada se zacari blagočestivi car bugarski Kalojovan.[35] On se tada hrabro boraše, i zauzev mnoge grčke zemlje, Trakiju velim i Makedoniju, Trivaliju i Dalmaciju, doznade za čudesa i znamenja koja Bog čini preko svetog Ilariona. Raspalivši se božanskom željom i želeći se nasladiti blagodaću ovoga svetoga, on sa mnogim usrđem i počastima posla svoje ljude u Meglen da uzmu mošti prepodobnog Ilariona i da ih sa kadionicama i blagouhanim mirisima prenesu u njegov slavni grad Trnovo. Tada i patrijarh sa svojim klirom iziđe na susret moštima svetiteljevim, presrete ih sa mnogim svećama i kadionicima i česno sa mnogim suzama celiva telo ovog svetog Hristovog arhijereja. Svete mošti prepodobnoga biše položene u česni hram svetih i slavnih Četrdeset Mučenika Hristovih,[36] i ležeći tamo darovahu isceljenja svima koji im sa verom i ljubavlju priticahu. Jer sveti Ilarion sve ljubi i svima sebe daje: kao da je živ svima beše na usluzi: ni mladića ne odbija, niti se starca gnuša, nego i starce kao starce voli, i mladiće kao mladiće grli, svima sve daje da sve kakogod pridobije.
Hodite zato da i mi prinesemo nešto dostojno raci moštiju njegovih, a TO je: svenoćno stajanje, oči bodre, usrće dobro, sluh poslušan. Podražavajmo ovome ocu, da i mi budemo slični ocu; uzrevnujmo žitiju njegovom, da dobijemo dostojnu nagradu. Jer njemu će to biti vrlo prijatno, ako budemo njegovi revnitelji i pođemo po njegovim stopama. Jer Bog se ničemu drugome tako ne raduje, kao kada nekoga vidi da se o vrlinama stara sve do same smrti. Zato i mi danas tim povodom sastavimo hor, obgrlimo raku, zapevajmo nad grobom svetoga, recimo sa Davidom: Česna je pred Gospodom smrt prepodobnoga (Ps. 115, 6). Česna je zaista smrt svetih i slavna, i svake je pohvale dostojna. Zato njih Bog i proslavi ne samo za života, nego i posle smrti ih proslavlja slavom neizrecivom. I ne samo da duše njihove upokojava u nebeskim svetlostima, nego i tela njihova na zemlji proslavlja, i daje im blagodat čudesa da sve sile demonske i njihova dejstva proganjaju i verne od njih izbavljaju.
No, o! sveto ime i biće Ilarione, pohvalo i ukrase arhijereja, ti koji imaš smelosti pred Bogom i sa visine gledaš na nas, jer si se sada razrešio od ogledala i zagonetke i čisto gledaš Svetu Trojicu, sačuvaj stado tvoje zaštićeno od svih zamki protivnoga; ogradi nas blagodaću danom ti od Pastire-načalnika i Spasa Hrista. Praćkom tvojih mudrih reči odagnaj vukove nečestija i jeresi; tvojim blagodatnim vetrom razvej napade protivnika kao plevu. Uputi i rukovodi vernu punoću Crkve Božje; sastradavaj sa tegobama našim. Znaš koliko je teško breme episkopa i predstatelja crkvenog, znaš opasnost i odgovornost arhijerejstva. No ti dobro znaš upravljati i rukovoditi nas, samo ako hoćeš, ka pristaništu Božije volje. Znaš sve ono što si iskusio, jer si sve tegobe radi Crkve Hristove podneo. Ugušio si ustanke jeresi, protivnike dogmata pobožnosti ti si mudrošću i veštinom duhovnom obratio na blagočešće i Pravoslavlje. Crkve si podigao Hristu Bogu našem, zabludele si obratio, besomučne si iscelio, jeretičke si zamke razorio. Podvigom si se dobrim podvizavao, tečenje svoje okončao si, i veru pravu sačuvao si. Zbog toga si i kao umrli ipak živ, jer po smrti živ prebivaš, i tvoje svete mošti izobilno izlivaju potoke mnogih i raznovrsnih isceljenja. Ti i naš ukrašavaš presto i na revnost nas pobuđuješ zbog mnogah podviga tvojih. Jer se nisi delimično podvizavao, nego svecelo i do krvi, jer si i bez krvi postao mučenik. Zato se sada i nastanjuješ sa anđelskim horovima, i nenasitno se naslađuješ onim što oko ne vide i uho ne ču i na srce čoveku ne dođe, u samom Hristu Gospodu našem, Kome slava i država, sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FILOTEJA SVETOGORCA
 
ZEMALJSKA postojbina blaženog Filoteja[37] bejaše grad Hrisopolj u Makedoniji. Roditelji njegovi behu iz grada Elatije u Maloj Aziji. Ali od zuluma turskog oni pređoše u Hrisopolj. Otac Filotejev umre u Hrisopolju, i tako Filotej i njegov brat ostaše siročići sa majkom udovicom. Majka im se mnogo mučaše, da bi ih ishranila. U to vreme Turci su mnogu hrišćansku decu otimali, i u islam milom ili silom prevodili. To ce dogodi i sa Filotejem i njegovim bratom. Od jadne majke udovice Turci oteše Filoteja i njegovog brata, i odvedoše k amiru. Ovaj ih baci u tamnicu. Nesrećna majka gorko plakaše za decom svojom. U toj njenoj ogromnoj materinskoj tuzi i patnji sva joj uteha beše nada u milost i zaštitu Presvete Bogomajke. Njoj se ona usrdno i istrajno moljaše sa mnogo plača i suza, poveravajući Njoj svoju decu i sebe, i preklinjući je da joj decu spase od satanskih zamki i izbavi od ropstva agarjanskog. Moleći se sa verom, ona bi uslišena: deca njena biše na čudesan način spasena i izvedena iz tamnice:
Jedne noći njima se u tamnici javi Bogomati, u vidu njihove majke, i reče: „Ustanite, deco moja mila, i hajdete sa mnom“. Deca skočiše od radosti; vrata se tamnička sama otvoriše, i Bogomati ih izvede odatle i prenese u jedan manastir, posvećen prečistom imenu Njenom, u Neapolisu Maloazijskom. To bi u vreme jutrenja. Naloživši im da ostanu u tom manastiru, Ona im savetova da slušaju igumana i bratiju; i naposletku im naredi da prime na sebe angelski lik monaški. Ja ću, produži tobožnja majka, posle izvesnog vremena doći k vama: napredujte, deco, u podvizima duhovnog života, i oprostite! – Pri tim rečima Ona ih blagoslovi i postade nevidljiva.
Posle jutrenja, primajući blagoslov od igumana, deca mu ispričaše sve što se dogodilo s njima, i igumanu, po nadahnuću odozgo, bi jasno da su deca spasena tamnice na čudesan način. Proslavljajući svemogućstvo Boga i milost Presvete Bogorodice, iguman poveri decu jednome od manastirskih staraca, da ih uči Svetome Pismu i pravilima monaškog života. Deca brzo pokazaše veliki uspeh u duhovnom obrazovanju, i saglasno težnji srca njihova i zahtevu duha njihova iguman ih postriže u monaštvo, i odredi im kao dužnost crkvenjaštvo. Njihova besprekorna poslušnost, njihov uzoran život i vidljivo napredovanje u svima vrlinama monaškim brzo skrenuše na njih pažnju cele obitelji; starci se radovahu zbog njih i proslavljahu Boga. Naročito Teofil, pri monašenju nazvan Filotej, odlikovaše se krotkom poslušnošću i divnom smirenošću.
Međutim njihova majka, nemajući nikakve vesti o svojoj otetoj i odvedenoj deci, odluči da i sama ostavi svet i da se posveti podvizima monaškog života. Zbog toga ona ostavi Elatiju, i po tajnom rukovodstvu Promisla otide u isti grad Neapolj Maloazijski, i tamo stupi u ženski manastir. I ubrzo ona primi postrig od istog starca koji i decu njenu beše postrigao, i dade joj na monašenju ime Evdokija. Iako behu na tako maloj razdaljini, majka i deca nisu znali jedno za drugo, i u toj neizvesnosti prođe neko vreme.
Jedne godine o hramovnom prazniku u manastiru, u kome se podvizavaše prepodobni Filotej sa bratom svojim, sa ostalim monahinjama iz ženskog manastira dođe i Evdokija. Po završetku božanstvene liturgije, mlađi sin Evdokijin, pri susretu sa bratom crkvenjakom, slučajno ga glasno oslovi njegovim svetovnim imenom. Čuvši ime Teofil, Evdokija uzdahnu, materinsko srce se uzbudi, i ona nehotično pogleda u lica dva brata. Zagledavši se u njih, ona ih obojicu oslovi po imenu; a oni, ugledavši u staračkom licu crte svoje nezaboravne majke, padoše joj u naručje, i slatko plakahu blagosiljajući Gospoda što ih je opet sastavio. Na majčino pitanje, kada su i na koji način oslobođeni iz ropstva, sinovi odgovoriše: Ti to sama bolje znaš; što nas pitaš? He izbavi li nas ti iz ruku Turaka i dovede ovde? I ne naredi li nam ti da živimo u ovoj obitelji, obećavši nam da ćeš doći?
Iz svakog odgovora, majci bi jasno da je njenu decu tajanstveno izbavila Presveta Bogomajka. I ona Joj uznese blagodarnost na milostivoj pomoći i čudesnom spasenju njene dece. Ovaj dirljiv sastanak majke sa decom, i njihove suze radosnice, privukoše svu bratiju. I kada čuše čudesan događaj, oni duhovno likovahu.
Od toga vremena Evdokija se stade još usrdnije podvizavati u svojoj obitelji, s velikom radošću služeći Bogu i slaveći čudesnu milost i posredovanje Presvete Bogorodice, koja izbavi decu njenu od Turaka; i mirno otide ka Gospodu. A i deca njena podvizavahu se besprekorno u svojoj obitelji, ostajući ugled za bratiju.
Međutim vrag, koji uvek zavidi podvižničkim uspesima svetih ljudi i nenavidi dobro, videći Filoteja na visini duhovnoga savršenstva, i nemajući sopstvene sile da mu naškodi, izabra za oruđe svoga vojevanja protiv njega jednu monahinju. Ta nesrećna monahinja, – Bog zna iz kakih je pobuda bila stupila u ženski manastir – imađaše slobodan pristup u manastir u kome se podvizavaše prepodobni Filotej, pošto joj iguman bejaše duhovnik. Ona susrećući prepodobnog Filoteja, zapali se telesnom pohotom prema njemu. I stade tražiti zgodnu priliku da svoju grešnu nameru privede u delo. Vrag sa svoje strane brzo udesi takvu priliku: i bestidna bednica otkri svoju strast celomudrenom Filoteju. On je usrdno savetova da se okane toga: da drži svete zavete angelskog zvanja monaškog, i da se seća strašnog suda Božjeg za narušenje tih zaveta. Ali ona ne hte da primi njegove savete. Naprotiv, videći da je nepokolebljiv u celomudrenosti svojoj, kao u starini Josif, ona potom stade još bestidnije napadati Filoteja, kao nova Egipćanka. Spočetka Filotej, nadajući se da će se ova nesrećnica popraviti, skrivaše od sviju njenu sramnu naklonost prema njemu. Ali docnije, videći njeno opasno stanje i nemajući poverenja u svoja sopstvena osećanja u vojevanju ovakve vrste, on sve to otkri igumanu. Pri tome još ga je jedan razlog rukovodio da postupi tako; i to ovaj: da ne bi koji drugi monah upao u kušalačke mreže ženske strasti i upropastio svoj podvižnički trud. Posledica ovoga bi to, što nesrećnicu otpraviše iz manastira kao izazivača sablazni.
Kada bratija saznade za celomudrije prepodobnoga Filoteja, divljahu se čvrstini njegovoj i slavljahu ga, kao novoga Josifa, koji se odupro zavodničkoj ubitačnoj strasti. No hristočežnjivi Filotej, znajući kakvu opasnost po čoveka predstavljaju ljudske pohvale i kako su opasne posledice toga, reši se da promeni manastir. Iguman se dugo protivljaše njegovoj nameri; no najzad uvidevši da je njegova odluka neizmenljiva, dade mu svoj pristanak i blagoslov. Tada Filotej, oprostivši se sa bratijom, i praćen blagoslovom i ljubavlju staraca, radosno krenu u Svetu Goru Atonsku, kao u tiho pristanište.
Došavši u Svetu Goru, prepodobni Filotej stupi u bratstvo Dionisijatskog manastira, i to kao početnik, i sve vrste poslušanja prohođaše sa savršenom gotovošću i usrđem, tako da se bratija i nastojatelj ne mogahu naradovati angelskom življenju njegovom, blagodareći Boga što im je padario takvoga brata. I tako prođe mnogo vremena. No Filotej, posle dugogodišnjih trudova u poslušanjima, osećajući veliku potrebu za bezmolvijem, za usamljeničkim molitvenim tihovanjem, reši se da se povuče u neku od susednih pustinja. I da pri ostvarenju te namere ne bi imao smetnje od strane manastira, on se napravi gluvonem. Zbog toga njemu dopustiše da radi što smatra da je najbolje za njega. Tada se on povuče iz manastira u pustinju, udaljenu šest stadija od manastira. I pogruzi se u nenarušivu tišinu pustinje; i posvetivši se isključivo molitvenim podvizima, on držaše strogi post; često po čitavu nedelju ništa okušao nije, a ako je što i jeo ponekad, jeo je samo hleb sa vodom.
Pri takim podvizima i strogom iznuravanju tela, kao i ranije, prepodobni Filotej ne moga izbeći uporno nasrtanje i iskušenja od strane zavidljivog Satane. Jer ovaj, ne nadajući se da prepodobnoga Filoteja uvuče u svoje paklene mreže običnim sredstvima svoga lukavstva, reši se da ga otvoreno gurne sa stene u provaliju, i na taj način učini kraj njegovim podvizima. Zbog toga Satana uze na sebe vid jadnoga čoveka koji je pretrpeo brodolom. Javivši se na jednoj od susednih primorskih stena, on tužno zapomagaše i preklinjaše prepodobnoga da siđe i pomogne njemu kukavnom. He sluteći da je posredi vražja zamka, prepodobni dirnut nesrećom tobožnjeg čoveka, spusti se k njemu da vidi šta on hoće. I tek što se približi k njemu na okomiti kraj stene, Satana ga gurnu u provaliju. Ali ne uspe u svome očekivanju, jer Bog sačuva slugu Svoga potpuno nepovređena.
Ubrzo posle toga na prepodobnoga napadoše Turci koji su razbojnikovali na moru. Ugledavši ih, učenici prepodobnoga, – bilo ih je trojica -, od straha pobegoše u šumu, a prepodobni, potpuno spokojan i miran, ostade u keliji, prekrsti se, i podigavši ruke k nebu moljaše Gospoda da spase od razbojnika i njega sa učenicima kao što je nekada spasao Izrailj od ruku Faraona. I tek što on završi svoju molitvu, more se razigra, i Turci videći da im se lađe mogu razbiti o obalske stene, udariše natrag i nestade ih.
Ponovo spasen na tako čudesan način od opasnosti, prepodobni Filotej se još usrdnije stade podvizavati sa učenicima svojim, i tako ugodi Bogu svojim strogim životom, da se naposletku udostoji dara prozorljivosti. Jednom u Vatopedu o prazniku, za vreme liturgije na Velikom Vhodu ugleda sveti Filotej gavrana gde kruži nad glavom jednog od služaščih jeromonaha. Iz toga on izvede zaključak, da nesrećni služitelj oltara nedostojno vrši svoje božanstveno služenje. Prepodobni krotko upozori jeromonaha na izuzetnu važnost jerejskog služenja, i najzad ga ubedi da ostavi sveštenodejstvo, što ovaj i učini sa smirenošću.
Stalno se penjući lestvicom podvižništva ka savršenstvu duhovnog života, blaženi Filotej dostiže duboku starost i mirno se upokoji u 84. godini života. A kada nasta čas pravedničke smrti, prepodobni strogo zabrani svojim učenicima da sahranjuju njegovo telo, i naredi im da ga s beščešćem bace u šumu, da ga raznesu i pojedu zveri i ptice. Učenici doslovno postupiše tako posle smrti njegove. Međutim Bog koji proslavlja svetitelje Svoje i uzvišuje smirene, ne dopusti da njegove mošti ostanu neznane i ponižene. Jedan starac, loveći ribu, ostade da prenoći na moru. No pred zoru on odjednom ugleda neobičnu svetlost u šumi. Smatrajući da je to obična svetlost od naložene vatre, on pođe tamo da se ogreje. No kako se on iznenadi kada mesto vatre nađe lobanju na suvim koStima, i iz nje izlazi čudesna svetlost i sijanjem svojim obasjava susedna mesta. Poražen čudom od isprva zadrhta i htede da se udalji odatle, ali se potom ohrabri, pade pred smrtnim ostacima nepoznatog ugodnika Božjeg, tako divno proslavljenog Bogom posle smrti, pa ih onda uze i odnese u svoju keliju s tim, da tako skupoceno blago sakrije kod sebe. Međutim to ne bi po volji Bogu. Jer naredne noći starac vide u snu prepodobnog Filoteja, koji mu s pretnjom naredi da smesta preda glavu učenicima njegovim. To starac odmah uradi, ispričavši učenicima o čudu koje vide. Učenici primiše glavu svoga svetog učitelja kao božanski dar, kao zalog starčevih molitava i blagoslova s neba, i proslavljajući Boga koji tako proslavlja sebe u svetima Svojim, moljahu od Boga pomoć da dostojno hode stopama divnoga starca.
Prepodobni Filotej prestavi se 21. oktobra, i sada, naslađujući se beskrajnim blaženstvom u svetlosti svetih, neućutno slavoslovi Svetu Trojicu, kojoj i od nas priliči slava i poklonjenje vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH NOVOMUČENIKA I ISPOVEDNIKA
VISARIONA SARAJA, SOFRONIJA i OPREA,
postradalih u Rumuniji
 
PREPODOBNI ispovednik i mučenik Hristov Visarion Saraj rođen je 1714. godine u mestu Majdan u Bosni, od roditelja Maksima i Marije. Kršteno mu je ime bilo Nikola. Još od detinjstva beše pobožan i naklonjen povučenom i molitvenom životu. U svojoj osamnaestoj godini otišao je U Svetu Zemlju da poseti Sveta Mesta. Tamo se u manastiru Svetog Save Osvećenog zamonašio i dobio monaško ime Visarion. Po povratku iz Svete Zemlje, posetio je manastire Svete Gore. Po povratku pak u svoju otadžbinu, stupio je u manastir Pakru u Slavoniji, gde je kao đakon služio sedam godina. Tu je bio rukopoložen i u čin sveštenika. Ovde se prepodobni Visarion pročuo po narodu po svom pobožnom i svetom životu, a takođe i po tome što je divno i slatkorečivo propovedao reč Božju.[38] Pokrenut ljubavlju prema onim mestima gde je živeo i propovedao Gospod njegov, prepodobni je zatim još jednom posetio Sveta Mesta, pa se vratio među svoj pravoslavni narod da svedoči i propoveda Hrista Raspetoga i Vaskrslog.
U to vreme pravoslavni narod na Balkanu, osobito na teritoriji Austrougarske monarhije, stradao je veoma od rimokatoličke unijatske propagande. Jer su Latini nastojali milom i silom da prinude pravoslavne da se odreknu svoje otačke vere i da umesto poslušnosti Hristu, Apostolima i Svetim Ocima, podčine se Rimskom papi. Ovaj pritisak na pravoslavne osobito je činjen u vre.me Marije Terezije (1741-1780 g.), i to naročito u Banatu, Erdelju i Transilvaniji (u Rumuniji). Pre toga, u ovim krajevima vršena je nad pravoslavnima kalvinistička (protestantska) propaganda i nasilje, no pravoslavni Srbi i Rumuni ostali su nepokolebljivi i nisu odustali od svoje svete vere.
Srpski patrijarh Arsenije IV Jovanović (1726-1748. g.), videći propovedničku i ispovedničku u veri sposobnost svetog Visariona, pošalje ga (posle godine 1742.) u Banat i Transilvaniju da tamo svojim propovedima i svetlim primerom podrži pravoslavne u odupiranju unijatskom nasilju. Jer neki pravoslavni hrišćani, pod raznovrsnim pritiscima crkvenih i državnih vlasti rimokatoličkih, bili su počeli da podležu uticaju i prelaze u zloglasnu uniju. Prepodobni Visarion je shvatio ovaj posao kao od Boga poverenu mu misiju i sa apostolskom revnošću je štitio pravoslavnu veru i narod u Erdelju i Transilvaniji. Putovao je iz mesta u mesto, iz sela u selo, i svuda propovedima podržavao pravoslavni živalj da ostanu verni veri otaca svojih. Narod je njegove propovedi osećao kao silne i spasonosne, ispunjene blagodaću Božjom, a njega kao poslanika došavšeg od Boga. Zato je u mnogim mestima bio dočekivan sa velikim narodnim litijama, sa upaljenim svećama, kadionicama i crkvenim zvonima.
No zavidljivac đavo, neprijatelj spasenja ljudskog i protivnik vere pravoslavne, ubrzo je preko svojih slugu, rimokatoličkih vlasti u Erdelju, učinio da svetog Visariona hazburgovci uhvate i zatvore u tamnicu. Prepodobni bi zatvoren najpre u grad Sibin (oko 1744. g.), gde bi ne malo mučen, a zatim prođe i kroz tamnice u Devi, Temišvaru i Raabu, pa naposletku bi bačen u stravičnu tamnicu Kufštajn u Tirolskim planinama (u Austriji). Iznuren raznim patnjama i mukama za Hrista i za Pravoslavlje, prepodobni u ovoj tamnici i umre, predavši mirno ispovedničku dušu svoju u ruke Gospoda svoga. Njegovo sveto ime i ispovedništvo bilo je poštovano od pravoslavnog naroda još za života, a no mučeničkoj končini njegovoj za Pravoslavlje., svi ga smatrahu za svetitelja. Zbog toga je Rumunski Sveti Sinod uneo prepodobnog Visariona u kalendar svojih Svetitelja (28. februara 1950. g.), a tako isto i Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve (14. juna 1962. g.). Prepodobni pak ispovednik Sofronije rodio se u selu Čoara, blizu Albe u Rumuniji, i zvao se Stan. Prešavši iz Erdelja u Vlašku zamonaši se sa imenom Sofronije, pa se opet vrati u svoj kraj i osnova mali skit (oko 1756. g.), u kome je mnogobrojne pravoslavne posetioce poučavao i ukrepljivao da ostanu verni svojoj pravoslavnoj veri i nipošto ne podlegnu tadašnjoj silnoj unijatskoj propagandi. Rimokatolici su mu zbog toga porušili skit i naterali ga da napusti to mesto. Zatim su ga devet puta zatvarali i proganjali, no blagodat Božja ga je štitila. On je tada išao po narodu i propovedao vernost otačkim predanjima, držao sabore sa narodom i sveštenicima, od kojih sabora najčuveniji je bio onaj iz 1761. godine u Alba Juliji. Na tom saboru su pravoslavni tražili od bečkog dvora da im ne sprečava da imaju svoje pravoslavne episkope, što su na kraju i dobili. Posle toga je prepodobni Sofronije otišao preko Karpata u manastir Arđeš, gde se zatim u miru i prestavio u Gospodu.
Sveti pak mučenik Oprea Miklauš rođen je u Salistea kod Sibina. Bio je seljak, zemljoradnik i čobanin, ali po životu i veri zaista pravednik. Imao je ženu i decu. Videći progone pravoslavnih u Erdelju, koji su zbog toga bežali preko Karpata u Vlašku, dok su oni koji su tu ostajali trpeli velike namete u porezama i razna druga nasilja, Oprea se podigne u odbranu pravoslavne vere i Crkve svoje. Išao je po narodu i krepio verne u Pravoslavlju, pa je se čak i kod vlasti zauzimao za mnoge zlostavljane pravoslavne siromahe. Godine pak 1748. išao je sa jednim vernikom čak i u Beč da traži tamo verske slobode za pravoslavne U Erdelju. Zbog toga je bio od rimokatolika zatvaran, a onda i osuđen na doživotnu robiju u tamnici Kufštajn u Tirolskim planinama. Tu je i završio svoj mučenički život, dobivši od Hrista venac mučeništva.
Molitvama ova tri sveta nova ispovednika i mučenika za Pravoslavlje, neka Gospod ukrepi i spase sve nas pravoslavne. Amin.
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
JOVANA MONEMVASIJSKOG
 
NOVOMUČENIK Jovan beše sa Peloponeza iz sela Geraki, iz predela Monemvasijskog, sin sveštenika. Kao sveštenički sin on dobro izuči svete knjige. Kada Jovanu bi petnaest godina, Arbanasi učiniše najezdu na Peloponez, 1770. godine, opljačkaše tamošnje hrišćane, od kojih mnoge pobiše; a ubiše i Jovanovog oca sveštenika. Jovana pak i njegovu majku Arbanasi odvedoše kao roblje.
U gradu Larisi ih prodadoše kao roblje, pa onda preprodadoše. Zatim odatle biše prodani jednom Solunskom Turčinu. Ovaj pošto ne imađaše dece mnogo zavole Jovana, kao i njegova žena. I stadoše nagovarati Jovana da se odrekne hrišćanske vere i primi njegovu muslimansku. Pri tome nekad upotrebljavahu milošte, laske, obećavajući razne blagodeti i položaje, a ponekad ga zaplašivahu i mučahu. No Jovan ostade čvrst i nepokolebljiv u svojoj hrišćanskoj veri, a sve obećavane blagodeti i položaje ne smatraše nizašta.
Jednoga dana Jovanov gazda stavi Jovana na teške muke, primoravajući ga da se odrekne svoje vere. A kad u tome ne uspe, on sa isukanom sabljom potera Jovana ispred sebe i odvede u dvorište džamije, gde se slegoše mnogi Agarjani. I svi oni prisiljavahu Jovana da se poturči, kidišući na njega sabljama, ritajući ga nogama, stavljajući mu pištolj na grudi. Ali im ove to beše uzalud, jer to ni najmanje ne uplaši hrabrog Jovana, i on neustrašivo govoraše Turcima: Nikada se poturčiti peću! Hrišćanin sam, i hrišćanin hoću da umrem.
Žena pak Jovanovog gospodara, sa svojim drugama Turkinjama, činjaše čini i mađije blaženome Jovanu, eda bi ga zaludila i srce mu zapalila pohotom prema ženi, i pomoću toga ga poturčila. Ali blagi Gospod Hristos blagodaću Svojom sačuva od svega toga Svoga mladog ispovednika i mučenika.
Kada nastupi Gospojinski petnaestodnevni post, hristoljubivi Jovan ne hte nipošto da mrsi i naruši sveti post. Zato ga gospodar njegov uze i zatvori u podrum, gde je držana stoka. I u toku svih tih petnaest dana on ga je nekad vešao i slamu ispod njega palio i dimom ga gušio, nekad ga sabljom po celom telu tukao, primoravajući ga da jede mrsna jela. I tako je postupao s njim svih tih petnaest dana i petnaest noći. Ali hrabri borac Hristov ne hte da okusi od mrsnih jela i time naruši božanski zakon o postu, nego prizivaše u pomoć Presvetu Vladičicu Bogorodicu, u čast koje se i drži ovaj post, i više voljaše da umre nego da naruši sveti post. A njegov gospodar, videći da ga ne može naterati da naruši post, ne dade mu ništa da jede. Majka pak Jovanova posmatraše izbliza sve to, i videći sina svog strahovito izmučenog i iznurenog od batina i od vešanja i od posta i od drugih zlopaćenja, moljaše ga da jede mrsno, i govoraše mu: Sine moj, jedi od ovih jela, da ne bi umro. A Bog i Presveta Bogomajka oprostiće ti, jer ti to nećeš učiniti po svojoj volji nego po nuždi. Sažali se i na mene, sirotu majku tvoju, i nemoj umreti kad ti vreme nije i mene ostaviti neutešnu u ovom ropstvu i tuđini. Jer kada pored sebe imam tebe živa, meni izgleda kao da se ne nalazim u ropstvu. – Mučenik pak, sokoleći majku svoju, reče joj: Zašto tako radiš, majko moja? Zašto se ne ugledaš na patrijarha Avraama, koji beše gotov da iz ljubavi prema Tvorcu prinese na žrtvu svoga sina jedinca? A ti samo kukaš i suze roniš zbog mene. Ja sam sveštenički sin, i treba da izvršujem zakone i običaje svete Crkve naše bolje nego drugi svetovnjaci. Jer ako ne izvršujemo ono što je malo, kako ćemo moći izvršiti ono što je veliko?
Najzad, kada gospodar Jovanov uvide da ne može Jovana nagovoriti, niti da napusti veru u Hrista, niti da ga omrsi u vreme posta, on se strahovito razgnjevi, pa poteže nož i zari ga Jovanu u srce. I tako posle dva dana slavni junak Hristov skonča i primi venac mučeništva.[39] Umirući, sveti mučenik zavešta majci, da mu telo odnese u postojbinu, kada se bude vratila tamo. I majka učini po zaveštanju svetog sina: i sada se česne mošti njegove nalaze u postojbini njegovoj, u selu njegovom, na pomoć i spasenje vernima, i na opomenu onim hrišćanima koji ne drže svete postove Crkve Hrista Boga našeg, kome slava i sila kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ANDREJA, STEFANA, PAVLA i PETRA
 
OVI sveti mučenici postradaše za Gospoda Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
ZAHARIJE
 
OVAJ sveti prepodobnomučenik bačen u more, i tako postrada za Hrista.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TEODOTIJE i SOKRATA PREZVITERA
 
SVETA Teodotija življaše u vreme cara Aleksandra Severa; ćerka visokorodnih roditelja, iz jednog mesta na obali Crnoga Mora. Ona se povuče u jednu isposnicu, i tamo se podvizavaše u molitvenom tihovanju. Kasnije nju kao hrišćanku knez Kapadokijski primoravaše da prinese žrtvu idolima; ona to odbi, izjavljujući odvažno da ona veruje u Hrista, jedinog istinitog Boga. Zato je obesiše i biše, pa u usijanu peć baciše. Ali čuvana blagodaću Hristovom, ona ostade nepovređena. Zatim je odvedoše u Ankiru, gde življaše prezviter Sokrat. O jednom neznabožačkom prazniku, kada svečano proslavljahu idole, božanstveni Sokrat se ispuni božanskom revnošću, pa ode i obori žrtvenik i žrtvu što beše na njemu. Zbog toga mu odmah odsekoše glavu, i blaženi dobi venac mučeništva. A kada svetu Teodotiju primoravahu da prinese žrtvu idolima, i ona to odlučno odbi, oni je mačem posekoše, i ona od Gospoda primi venac mučenički.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
EVKRATA
 
PREPODOBNOMUČENIK Evkrat postrada za Gospoda Hrista mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
AZISA
 
OVAJ sveti junak Hristov postrada za Gospoda spaljen u ognju.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VARUHA
PRESTAVIO se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
TEOFILA i JAKOVA OMUČSKIH
 
S POČETKA se podvizavali na ostrvu Konevci; zatim osnovali manastir Uspenski na reci Omuči, u kojoj se obojica i upokojili oko 1412. godine. Svete mošti njihove pokoje se u crkvi njihovog manastira.
 
SPOMEN PRENOSA MOŠTIJU PREPODOBNOG
HRISTODULA PATMOSKOG
 
OVOGA dana vrši se spomen prenosa njegovih česnih moštiju iz Evripa sa ostrva Evije u njegov manastir na ostrvo Patmos (u 11. veku). O njemu pak opširnije videti pod 16. martom.
 


 
NAPOMENE:

  1. Drevni hrišćani su u molitvi padali na zemlju, prostirući se ničice u obliku krsta.
  2. Očigledno ovde đavo cilja na ono što je sveti Ilarion govorio nazivajući svoje telo magarcem.
  3. To je počelo posle 22 godine pustinjskih podviga njegovih, i to od 328. godine.
  4. Grad u Južnoj Palestini, na putu između Jerusalima i Gaze. U sadašnje vreme tu je jedno selo, a y blizini njegovoj leže razvaline drevnoga grada.
  5. Neznabošci su smatrali Marnasa bogom grada Gaze i gospodarem kiša; u vreme suše pravljene su svečane litije. Hram Marnasov u Gazi porušen je tek 401. godine.
  6. Sr. Jov. 9, 6.
  7. Aila – grad na krajnjem jugu Palestine, u zalivu Crvenoga Mora.
  8. Vidi: 4 Car. 5, 20-27.
  9. Memfis – drevna moćna prestonica Egipta, na Nilu. Od sjajne prestonice drevnoga Egipta danas postoje samo bedni ostaci ruševina pokraj sela Metrasana i Moganana.
  10. Eskulap ili Asklipije – grčkorimski bog lekarske nauke i isceljivanja od svih neduga Obožavanje ovoga boga prešlo kasnije i u Egipat.
  11. Kadis ili Kades – pustinja na jugu Palestine.
  12. Elusa, sada El-Kalusa: grad na jugu Palestine, severno od pustinje Kadis, blizu Arabijske granice na jugozapadu od Mrtvoga Mora.
  13. Afrodita – grčka boginja ljubavi i lepote. Praznici u njenu čast, praćeni su bili krajnjom razuzdanošću i razvratom.
  14. Eparh – gradonačelnik; upravnik grada, oblasti.
  15. Vetilija ili Vetulija – grad u Palestini, na jugu od Gaze.
  16. Pilusija ili Peluza, kao i dalje spomenuti: Lihnos, Tavast, Vavilon (Egipatski; sada deo Kaira), Afroditopolj i Bruhija – jesu gradovi i mestanca u severnom Egiptu.
  17. Dragontije – episkop Ermopoljski, u Egiptu, učenik prep. Pamva.
  18. Filon – episkop Kirinejski; Kirineja – oblast gornje Libije, na zapadu od Egipta.
  19. To je bilo 359. godine.
  20. Oasim, ili Velika Libijska Oaza – na jugu od pustinje Tivaide; drevna grčka kolonija, služila i kao mesto progonstva. Tako, tamo je bio prognan jeretik Nestorije.
  21. Pareton – primorski grad severnog Egipta.
  22. Peloponez – južni deo Grčke.
  23. Epidavr – grad na obali Jadranskog Mora; razrušen u šestom veku. Sada – Dubrovnik.
  24. Oko septembra 365. godine.
  25. Paf – primorski grad na Kipru. U njemu propovedao Evanđelje sveti apostol Pavle (D. A 13, 4-13).
  26. Sveti Ilarion se upokojio 21. oktobra 371. ili 372. godine.
  27. Sveti Ilarion Meglenski bio je Sloven i živeo je i podvizavao se u prvoj polovini 12. veka (upokojio se 1164. godine), u vreme grčkih careva Jovana i Manojla Komnena (1118-1143 -1180. g.). Postojalo je više kraćih proloških Žitija njegovih (sačuvano je jedno na čistom starosrpskom jeziku), koja je Bugarski patrijarh Jevtimije u 14. veku sakupio i prema njima i ostalim podacima napisao ovo opširnije Žitije (tekst u originalu objavio B. Daničić u „Starinama“ u Zagrebu 1869, I, str. 66-86) Blaženi patrijarh Trnovski Jevtimije (1375-1418. g.) nedavno je unet u kalendar svetitelja Bugarske Crkve.
  28. Spomen Sv. Teodosija Velikog praznuje se II. Januara.
  29. Ovo rukopoloženje Sv. Ilariona za episkopa Meglenskog bi 1134. godine.
  30. Jeretici Manihejci i Bogumili odbacivali su celo Sveto Pismo Staroga Zaveta, kao tobože delo đavolje. Bogumili pak su priznavali samo Evanđelje i Apostol, ali su ih tumačili prema svome jeretičkom shvatanju. Tako su poricali evanđelsko otkrivenje o istinskom rođenju Hristovom po telu od Bogorodice, nego su govorili da je Marija ustvari „nebeski Jerusalim“ iz Kojeg je Sin Božji sišao na zemlju, ali je samo prividno bio u telu, jer se nije istinski ovaplotio, nego je imao samo neko „nebesko telo“, tj. prividno je izgledao da je u ljudskom telu.
  31. Sv. Četvrti Vaseljenski Sabor održan je 451. godine u Halkidonu, na kome je osuđena monofizitska jeres Evtihija i Dioskora, tj. jeres koja je učila da Hristos ima samo Jednu prirodu (božansku), te da nije istiniti čovek. Ovo učenje je prihvatila i Jermenska Crkva, naročito posle katolikosa Jovana Mantakunija (478-490. g.), i time se otcepila od Pravoslavne Crkve. Jermeni su kasnije usvojili i jeretičko učenje Julijana Alikarnaskog (u 6. veku) po kome je Hristos uzeo na Sebe jedno nepropadljivo i nestradalno telo, zbog čega je jepec i nazvana „aftartodoketska“. Jermenija se inače nalazi u dubini Male Azije, između gornjeg toga reke Eufrata i planine Kavkaza.
  32. Sv. Grigorije, prosvetitelj Velike Jermenije (iz 3. i 4. veka) slavi se 30. septembra.
  33. Vizantijski car Manojlo I Komnen (1143-1180. g.) zaista je nastojao da pridobiJe Jermene da se prisajedine Pravoslavnoj Crkvi i zato je bio sa njima uspostavio neke veze i vodio pregovore.
  34. Sveti Ilarion Meglenski upokojio se 1164. godine u gradu Meglenu.
  35. Bugarski car Kalojan vladao u drugom Bugarskom obnovljenom carstvu od 1197. do 1207. godine.
  36. Ovaj prenos moštiju Sv. Ilariona iz Meglena u Trnovo bi 1204. ili 1206. godine. Kasnije su njegove svete mošti prenete u Carigrad.
  37. Svetovno ime Filotejevo, koje dobi na svetom krštenju, beše Teofil. Živeo i podvizavao ce y 14. i 15. veku.
  38. Postoji svojeručni potpis Sv. Visariona Saraja iz 1736. godine na jednoj knjizi za patrijarha Arsenija IV Jovanovića.
  39. Postradao 21. oktobra 1773. godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *