NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
20. OKTOBAR
 
STRADANJE SVETOG VELIKOMUČENIKA
ARTEMIJA
 
SVETI velikomučenik Artemije beše roćen u znatnoj porodici Rimskoj; imađaše zvanje senatora; i za carovanja Konstancija beše upravnik celokupne careve imovine; a postrada za Hrista pod carem Julijanom Odstupnikom.
Artemije poče svoju službu pod carem Konstantinom Velikim; u vojsci ovog blagočestivog vladara. A kada se Konstantinu javi čudesno znamenje svetoga krsta na nebu, to znamenje očima svojim vide i Artemije, i utvrdi se u hrišćanskoj veri, i moćnom silom krsta pobeđivaše neprijatelje. Posle smrti Konstantina Velikog on sve vreme bejaše pored sina njegovog cara Konstancija,[1] kao najbolji prijatelj njegov, i svršavaše caru najvažnije i najpoverljivije poslove. Tako, kada Konstancije saznade od jednog episkopa da su tela svetih apostola Andreja i Luke sahranjena u Ahaji,[2] on poveri Artemiju da izvrši prenos ovih skupocenih riznica u Carigrad. Izvršujući carevo naređenje, Artemije sa velikim počastima prenese česne mošti svetih apostola u carski grad. Zato ga car nagradi visokim zvanjem, koje je on potpuno zasluživao: proizvede ga za duksa i avgustalija[3] Egipta. I življaše tamo Artemije bogougodno. Raznoseći čast i slavu imena Gospoda Isusa Hrista, on mnoge idole u Egiptu obori i uništi.
Kada car Konstancije skonča, car nad celom Rimskom carevinom postade bezakoni Julijan Odstupnik.[4] Stupivši na presto, on se javno odreče Gospoda našeg Isusa Hrista i stade se otvoreno klanjati idolima. On razasla po svima krajevima svoga carstva naređenje da se svi hramovi, koje su hrišćani za carovanja Konstantina Velikog oduzeli od neznabožaca i pretvorili u crkve, ponovo vrate neznabošcima, i da se u tim hramovima ponovo postave idoli i prinose žrtve bogovima. Ta ko, ovaj bezbožni car obnovi mnogoboštvo koje beše palo za vreme svetog cara Konstantina, a hrišćane podvrže silnim nasiljima, goneći strahovito Crkvu Hristovu, mučeći i ubijajući verne, otimajući im imanja, i rigajući pismene i usmene hule na sveto ime Isusa Hrista.
Da bi omalovažio hrišćanstvo i njegove svetinje, neznabožni Julijan izvadi iz kivota kosti svetog proroka Jeliseja i mošti svetog Jovana Krstitelja, osim česne glave njegove i desne ruke, koje ležahu u Sevastiji, pomeša ih sa kostima životinja i nečestivih ljudi, pa ih spali, i pepeo razveja po vazduhu. Međutim hrišćani skupiše taj pepeo i ostatke od spaljenih kostiju, i česno ih pogreboše.
Zatim skverni car Julijan saznade da se u gradu Paneadi[5] nalazi statua Hrista Spasitelja, podignuta od strane žene krvotočive, što se isceli dohvativši se skuta od haljine Hristove (sr. Mt. 9, 20). Ovu statuu, oko koje je raslo lekovito bilje, hristoborni Julijan obori i naredi te je vukoše po trgu dok se sva ne razbi; samo glavu ove statue jedan hrišćanin dohvati i sačuva. Na mestu pak gde je stajala ta statua, car naredi da se postavi njegova statua. Ho y ovu statuu udari grom i svu je razbi.
Skupivši veliku vojsku, bezbožni Julijan krenu u rat protiv Persijanaca. Pri ovome pohodu on dođe u Antiohiju, i po svome običaju stade tu goniti Crkvu Hristovu, ubijajući verne. U to vreme k njemu dovedoše dva Antiohijska prezvitera: Evgenija i Makarija,[6] ljude učene. Sa njima se Julijan dugo prepiraše o bogovima, potkrepljujući svoja mišljenja navodima iz dela neznabožačkih pisaca, ali ne mogaše nadgovoriti bogorečita usta mudrih staraca, niti im odgovoriti; i bi od njih poražen, posramljen i izobličen zbog svog zloverja. He budući u stanju da podnese ovu sramotu, car naredi da ove svete prezvitere obnaže i nemilice biju: Ezgeniju udariše pet stotina batina, a Makariju – ni broja se ne zna.
Za vreme kada ove svete sveštenike mučahu, dogodi se da tu beše i veliki Artemije. Jer on, čuvši da se Julijan zacario i da je pošao u rat protiv Persijanaca, i dobivši od Julijana naređenje da mu se sa svojom vojskom pridruži u Antiohiji, čestiti vojvoda i avgustalije Artemije doputova sa svojom vojskom, odade Julijanu dužno poštovanje kao caru, podnevši mu i poklone, i stajaše pored cara kada mučahu svete ispovednike, Evgenija i Makarija. Posmatrajući mučenje svetih ljudi i slušajući kako bogomrski car huli na Gospoda Isusa Hrista, Artemije se ispuni revnosti, pristupi caru i reče: Zašto, care, tako nečovečno mučiš nevine i Bogu posvećene muževe, i zašto ih prisiljavaš da se otkažu od vere pravoslavne? Znaj da si i ti čovek, od iste čovečanske prirode; jer iako te je Bog postavio za cara, ipak i ti možeš biti podvrgnut iskušenju od đavola. Ja smatram da je prvi vinovnik zla lukavi i zlobni đavo. I kao što on nekada izmoli od Boga dozvolu Da kuša Jova i dobi je, tako i tebe on diže protiv nas i natutka na nas, da tobom istrebi Hristovu pšenicu i poseje svoj kukolj. No uzalud su njegova naprezanja i ništavna je njegova sila; jer otkako Gospod Hristos dođe i poboden bi krst, na koji se podiže Gospod, pade đavolska gordost i satrvena bi đavolova sila. Zato, ne varaj sebe, care, i ne predaj sebe đavolima, goneći Bogom čuvani rod hrišćanski. Znaj, Hristova jačina i sila su nepobedivi i nesavladljivi.
Čuvši to, Julijan se zapali gnjevom i povika gromkim glasom: Ko je i otkuda je ovaj nesrećnik, koji drsko nasrnu na nas i usuđuje se da nas u lice grdi? – Prisutni odgovoriše: Care, to je duks i avgustalije Aleksandrijski. – A, je li to, upita car, mrski mi Artemije, koji je učestvovao u ubistvu moga brata Gala? – Da, moćni care, to je on, odgovoriše prisutni. – Car onda reče: Dužan sam uzneti blagodarnost besmrtnim bogovima, naročito Dafniskom Apolonu, što mi predadoše u ruke ovog neprijatelja koji sam dođe ovamo. Neka dakle odmah bude stavljen na muke; a sutra, ako bude volja bogova, izređi ću mu presudu za ubistvo moga brata. Osvetiću na njemu nevinu krv, i pogubiću ga ne jednom već hiljadama smrti, jer je prolio krv ne prostoga čoveka nego carsku.
Kada car to izgovori, mačenosci odmah dohvatiše Artemija, oduzeše mu pojas i druge znake čina, svukoše mu haljine, pa ga nagog predadoše mučiteljima. Ovi mu svezaše i ruke i noge, i rastegoše na četiri strane, pa ga toliko bijahu volovskim žilama po leđima i stomaku, da se četiri para mučitelja izmeniše od zamora. No sveti stradalac pokaza zaista nadčovečansko trpljenje, i kao da ništa ne oseća: on ne pusti glasa od sebe, niti uzdahnu, niti se mrdnu telom, niti pokaza ikakav znak koji je svojstven ljudima koje muče. Zemlja se krvlju njegovom natapaše, a on nepromenljiv prebivaše, tako da se svi divljahu, pa čak i sam bezbožni Julijan.
Zatim naredi car da prestanu tući Artemija i da ga odvedu u tamnicu. Vođeni u tamnicu, stradalci: Artemije, Evgenije i Makarije, pevahu putem: Ti si nas okušao, Bože, pretopio si nas, kao srebro što se pretapa. Uveo si nas u mrežu; metnuo si breme na leđa naša; dao si nas u jaram čoveku; prođosmo kroz oganj i vodu; ali si nas izveo na odmor (Ps. 65, 10-12). Ostalo nam je još, da prođemo kroz oganj i vodu, pa da nas izvedeš na odmor. – Završivši pevanje, Artemije govoraše sam sebi: „Artemije, eto rane Hristove su urezane na tvome telu; ostaje ti još da dušu svoju daš za Hrista sa preostalom u tebi krvlju“. I opomenuvši se proročkih reči: Leđa svoja podmetah onima koji me bijahu i obraze svoje onima koji me udarahu (Is. 50, 6), on govoraše sebi: „No zar sam ja nedostojni pretrpeo više nego Gospod moj? Njemu svo telo beše pokriveno ranama; od nogu do grla ne beše na njemu mesta čitava; glava My beše izbodena trnjem; ruke i noge prikovane na krstu za grehe moje, iako On greha ne pozna, niti usta Njegova izgovoriše ijednu nepravednu reč. O, kako su velika, u poređenju sa mojim, stradanja Gospoda moga, i kako sam ja bednik daleko od Njegova trpljenja i nevinosti! Radujem se i veselim se prosvećivan stradanjima Gospoda moga, koja mi ublažavaju moje patnje. Blagodarim Ti, Gospode, što si me ovenčao stradanjima Tvojim. Molim Te, dovedi me do kraja puta ispovedništva; ne dopusti da se pokažem nedostojan ovog mučeničkog pothvata: jer svu nadu svoju položih na milosrđe Tvoje, preblaga Gospode Čovekoljupče!
Tako govoreći sebi, i moleći se, sveti stradalac stiže do tamnice. I svu noć provede u njoj zajedno sa svetim Evgenijem i Makarijem slavosloveći Boga.
A kad osvanu dan, Julijan Odstupnik naredi da mučevici ponovo predstanu na sudištu. Tu ih on ne podvgrnu ispitivanju, nego ih razdvoji: Artemija ostavi kod sebe, a Evgenija i Makarija posla na zatočenje u Oasim Arabijski.[7] To je kraj sasvim nezdrav: tamo duvaju ubitačni vetrovi, i niko od poslatih tamo ne može da živi više od jedne godine, pošto se svaki teško razboli, i umre. Tako i sveti Evgenije i Makarije, poslani tamo, skončaše posle nekog vremena blaženom smrću.
Sveti pak Artemije pretrpe mnoga stradanja. Isprva, zlotvorni vuk Julijan odenu na sebe ovčiju kožu i stade krotko govoriti Artemiju, bajagi sažaljevajući ga: Svojom nerazumnom drskošću, Artemije, ti si me primorao da nanesem sramotu tvojoj starosti i da povredim tvoje zdravlje, zbog čega veoma žalim. A sada te molim, pristupi i prinesi žrtvu bogovima, pre svega Dafniskom Apolonu, mome divnom bogu, koga ja veoma volim. Ako to učiniš, ja ću ti oprostiti krivicu zbog ubistva moga brata, i nagradiću te još većim i slavnijim činom: postaviću te za vrhovnog žreca[8] velikih bogova i za starešinu nad žrecima cele vaseljene; a nazvaću te i ocem svojim, i ti ćeš biti druga ličnost iza mene u vascelom carstvu mom. Ti i sam znaš, Artemije, da je moj brat Gal ubijen nevin od Konstancija, prosto iz zavisti. Jer na presto imao je više prava naš rod nego rod Konstantina, pošto se otac moj Konstancije rodio u mog dede Konstancija od Maksimijanove kćeri, a Konstantin se rodio od Jelene, žene prostoga porekla.[9] Usto, deda moj ne beše ćesar kada se u njega rodi od Jelene sin Konstantin, a otac moj se rodi u njega kada je već bio stupio na presto. Međutim Konstantin bezočno prigrabi sebi carsku vlast. Sin pak njegov Konstancije ubi oca moga i braću njegovu, a nedavno ubi i brata moga Gala. Hteo je on ubiti i mene, ali me iz ruku njegovih spasoše bogovi, u koje uzdajući se ja se odrekoh hrišćanstva i priklonih mnogobožačkoj veri, dobro znajući da je jelinska i rimska vera vrlo stara, a hrišćanska se javila od juče; nju Konstantin, kao neznalica i nerazumnik primi, odbacivši drevne i dobre zakone rimske. Zbog toga ga bogovi omrznuše kao svepoganog i nedostojnog njihovog poverenja. i odbaciše ga od sebe, i njegovo bezbožno potomstvo zatrše.[10] He govorim li ja istinu, Artemije? Ti si čovek star i pametan; rasudi, nije li sve tako? Dakle, priznaj istinu i budi naš, jer ja hoću da mi ti budeš prijatelj i pomoćnik u upravljanju carstvom.
Čuvši sve to, sveti Artemije poćuta malo, pa stade govoriti ovako: Najpre, odnosno tvoga brata, care, izjavljujem da sam nevin u njegovoj smrti: ja se nikada ne ogreših o njega ni delom, ni rečju, niti čim bilo drugim. Istražuj koliko hoćeš, ti nećeš naći nikakvog dokaza da sam ja kriv za njegovu smrt. Ja sam ga znao kao pravog hrišćanina, pobožnog i poslušnog zakonu Hristovom. Neka znaju nebo i zemlja, i sav lik svetih anđela, i Gospod moj Isus Hristos, kome služim, da sam nevin u ubistvu tvoga brata, i da ničim nisam sarađivao sa njegovim ubicama. Ja nisam bio sa carem Konstancijem u vreme kada se većalo o tvome bratu, nego sam sve do ove godine proveo u Egiptu. A što se tiče tvoga predloga, da se odreknem Hrista Spasa moga, na to ti odgovaram rečima Tri Mladića što behu pri Navuhodonosoru: Znaj, care, da bogovima tvojim služiti neću, niti ću se ikada pokloniti zlatnome kipu tvoga miloga Apolona (sr. Dan. 3, 18). Ti si omalovažio blaženog Konstantina i njegov rod, nazvavši ga neprijateljem bogova i čovekom bezumnim. Na to evo moga odgovora: On se obrati ka istinitome Bogu Isusu Hristu preko naročitog priziva s neba. O tome saslušaj mene kao očevidca toga događaja: Kada mi iđasmo u rat protiv ljutog mučitelja i nenasitog krvoloka Maksencija,[11] u podne javi se na nebu krst koji je sijao jače od sunca, . i na krstu zvezdama ispisane latinske reči koje su obećavale Konstantinu pobedu tim znamenjem. Svi mi videsmo taj krst koji se javi na nebu i pročitasmo što beše napisano na njemu. I danas ima u vojsci još mnogo starih vojnika koji se dobro sećaju onoga što jasno videše svojim očima. Raspitaj se, ako hoćeš, i uverićeš se da istinu govorim: No zašto govorim o tome? Hrista na mnogo godina pre Njegovog dolaska predskazaše proroci, kao što to i sam dobro znaš. Mnogobrojna su svedočanstva o tome da je on stvarno došao na zemlju; pa su čak i sami bogovi vaši često proricali o dolasku Hrista, a govorile i knjige Sibila i Virgalija.[12]
I još govoraše sveti ispovednik kako su često đavoli, koji življahu u idolima, primorani Božjom silom, i protiv svoje volje ispovedali Hrista kao istinitog Boga. Međutim Julijan, ne podnoseći ubedljive reči svetog Artemija, naredi da mučenika obnaže, i da mu usijanim šilima probadaju grudi, i da mu leđa stružu oštrim trozupcima. Mučen tako, sveti Artemije i sada, kao i ranije, ne pusti glasa od sebe, niti uzdahnu, kao da ne oseća nikakav bol, i pokaza se nepobediv u trpljenju.
Posle tih mučenja Julijan ga ponovo posla u tamnicu, naredivši da svetitelja more glađu i žeđu, a sam ode u predgrađe Antiohije Dafnu, da prinese žrtve bogu svome Apolonu, pitajući ga o ishodu svoga ratnog pohoda protiv Persijanaca. I zadrža se on tamo mnogo dana, prinoseći poganome Apolonu svaki dan na žrtvu ogromno mnoštvo životinja, ali ne dobi željeni odgovor. Jer đavo, koji je obitavao u idolu Apolonovom i davao odgovore ljudima, umuče od onoga vremena kada u Dafnu biše prenesene mošti svetog Vavila, episkopa i mučenika Antiohijskog, zajedno sa moštima triju deteta, postradalih sa svetim Vavilom.[13] I tako, Apolon ne odgovori ništa Julijanu. A kada se car marljivo raspita i saznade da je Apolon onemeo zato što su nedaleko od njega položene mošti svetoga Vavile, on odmah naredi hrišćanima da uzmu mošti odatle. Ali čim svete mošti uzeše sa njihovoga mesta, pade s neba oganj na hram Apolonov i sagore ga zajedno sa idolom koji se nalazio u njemu.
Artemije pak, nalazeći se u tamnici, bi posećen samim Gospodom i svetim anđelima Njegovim. Jer kada se Artemije moljaše, njemu se javi Hristos i reče mu: Budi hrabar, Artemije! Ja sam s tobom, izbavljajući te od svakog bola i pripremajući ti venac slave. Jer kao što ti ispovedaš mene pred ljudima na zemlji, tako ću i ja ispovediti tebe pred Ocem svojim nebeskim. Budi dakle hrabar i raduj se: ti ćeš biti sa mnom u Carstvu mome.
Čuvši to od Gospoda, mučenik se tog časa isceli od rana, tako da ni traga ne ostade od njih na svetom telu njegovom, i duša mu se ispuni Božanske utehe, i on pevaše i blagosiljaše Boga. Međutim, on, otkako bi bačen u tamnicu, ne okusi ništa od hrane niti što pi, i sve tako do same končine svoje. I njemu bi rukom Anđela donošena nebeska hrana, hleb koji ga ukrepljavaše.
Vrativši se sa stidom od svojih žrtvoprinošenja, Julijan baci na hrišćane krivicu zbog sagorenja Apolonovog hrama, govoreći da su ga hrišćani zapalili noću. I oduzevši hrišćanima svete crkve, on ih pretvori u idolske hramove, i stade strahovito tlačiti hrišćane. Zatim naredi da Artemija dovedu iz tamnice k njemu, i reče Artemiju: Svakako si čuo šta se dogodilo u Dafni, da su bezbožni hrišćani zapalili hram velikog boga Apolona i uništili predivni kip njegov. Ali neka se ne raduju tome bezakonici, neka nam se ne podsmevaju, jer ću im uzvratiti za to sedam puta sedamdeset, kao što se kaže u vas.[14] – Sveti Artemije odgovori: Čuo sam da je po dopuštenju razgnevljenog Boga sišao oganj s neba, uništio tvoga boga i sagoreo njegov hram. No ako je tvoj Apolon bio bog, zašto onda ne izbavi sebe od ognja? – Car na to reče: I ti se, bedniče, podsmevaš i raduješ sagorenju Apolona? – Artemije odgovori: Podsmevam se bezumlju vašem, što služite takvome bogu, koji ne mogade sebe sama izbaviti od ognja. Kako vas onda on može izbaviti od ognja večnoga? mene teši pad njegov, i radujem se svemu što Hristos moj čudotvorno čini. A što se tiče tvoga hvalisanja da ćeš nevinim hrišćanima, koji ti nikakvo zlo učinili nisu, uzvratiti sedam puta sedamdeset, znaj da će odmazda doći na tebe, kada budeš bačen u neugasivi oganj i večne muke; a to će s tobom biti skoro. Jer je potibao tvoja već blizu, i spomen tvoj nestaće s bukom.
Razgnjevivši se, mučitelj naredi kamenorescima da raseku jedan ogroman kamen, pa da na jedan deo polože Artemija, a drugi deo metnu preko Artemija. Kada to bi učinjeno, i teški kamen pritisnu svetog Artemija, njemu se sve kosti zdrobiše, iznutrice prosuše, oči ispadoše, i sve telo spljošti kao daska. I, o prevelikog čuda! iako tako spljošten između dva kamena, sveti mučenik ostade živ, i prizivaše Boga, svoga Pomoćnika, i govoraše Davidske reči: Na kamen si me podigao, Gospode; uputio si me, jer si ti utočište moje, tvrdi zaklon od neprijatelja (Ps. 60, 3-4). Postavio si na kamen noge moje, i utvrdio si stope moje (Ps. 39, 3). Stoga, Jedinorodni, primi duh moj, jer Ti znaš muku moju, i nemoj me ostaviti u rukama neprijateljskim.
I tako spljošten između dva kamena, svetitelj provede dan i noć. Zatim Julijan naredi da skinu kamen, držeći da je mučenik već mrtav; no sveti mučenik, na opšte zaprepašćenje, pokaza se živ i ustavši hođaše. I svima beše strašno gledati: pred njima je stajao čovek nag, spljošten kao daska, razmrskanih kostiju, prosutih iznutrica, ispalih očiju, smrvljenog lica, a duša još u njemu, i noge još mogu da hode, i jezik sposoban da jasno govori. – Sam mučitelj, ugledavši takvo čudo, zaprepasti se, i reče svojima: Šta je ovo, čovek ili priviđenje? Nije li ovaj volšebnik opčinio naše oči? Jer pred našim očima je prizor strašan i prevazilazi granice ljudske prirode. Ko je očekivao da je on još živ? Eto, premda su mu iznutrice ispale i svi zglobovi razmrskani i raslabljeni, on se ipak kreće, hoda i govori. No očigledno, bogovi ga naši očuvaše živa na urazumljenje drugima, da on, koji ne hte da se pokloni moći njihovoj, bude užasno strašilo za one koji ga gledaju.
I reče Julijan mučeniku: Eto, bedniče, već si lišen očiju i svi ti udovi potpuno ruinisani; kakvu onda nadu možeš još imati u onoga u koga si se dosad uzalud nadao? Zato išti milosti od milosrdnih bogova, da se smiluju na tebe i da te ne predadu paklenim mukama. – A Hristov mučenik, čuvši o mukama, osmehnu se i reče caru: Tvoji li će me bogovi predati mukama? Oni i sami ne mogu izbeći spremljene im muke, a c njima ćeš i ti, predat beskonačnome ognju, biti večito mučen, jer si se Sina Božjega odrekao i krv Njegovu svetu, za nas prolivenu, nogama zgazio, i blagodati se Duha Svetoga narugao, slušajući ubitačne demone. A ja za malo patnje, nanesene mi tobom, nadam se u Gospoda moga, za koga stradam, dobiću večni pokoj u Njegovim nebeskim dvorima.
Julijan, čuvši to, izreče mučeniku ovakvu presudu: Artemija, koji je hulio bogove, pogazio Rimske i naše zakone, objavio sebe hrišćaninom a ne Rimljaninom, mesto duksom i avgustalijem nazvao sebe galilejaninom, – predajemo na smrt, i naređujemo njegovu poganu glavu odseći mačem.
Posle ovakve presude sveti Artemije bi poveden na gubilište, i on iđaše tamo sa neiskazanom radošću, želeći „otići i sa Hristom biti“ (Flb. 1, 23). Došavši pak na gybilište, gde je imao biti pose.čen, on izmoli sebi vreme za molitvu; i okrenuvši se istoku, on triput prekloni kolena, i dugo provede u molitvi; i ču glas s neba koji govoraše: Hodi, da sa svetima primiš spremljenu ti nagradu.
I tog časa blaženi velikomučenik prikloni pod mač glavu svoju, i bi posečen od jednoga vojnika u dvadeseti dan meseca oktobra; a taj dan u koji on završi svoj mučenički podvig beše petak. Česno pak i sveto telo njegovo jedna žena po imenu Arista, đakonisa Antiohijske crkve, izmoli od mučitelja, i pomazavši ga skupocenim mirisima metnu ga u kovčeg i posla u Carigrad, gde ono bi česno pogrebeno. I od ovih moštiju svetog velikomučenika Artemija bivahu mnoga i neiskazana čudesa i davahu se bolesnicima razna isceljenja, koja i sada daje sveti Artemije svima koji mu s verom pristupaju.
Ubrzo po končini svetog Artemija zbi se proroštvo koje on izreče u oči Julijanu o njegovoj smrti: tvoja pogibija je blizu, i za kratko vreme spomen tvoj nestaće s bukom. – Jer Julijan, pogubivši svetog Artemija, krenu sa svojom vojskom iz Antiohije u pohod na Persiju. A kada stiže do grada Ktezifona,[15] on se srete sa jednim Persijancem, čovekom starim, uglednim i vrlo pametnim. On obeća Julijanu da mu bez muke preda Persijsko carstvo, i bezakoni car ga uze sebi i svojoj vojsci za provodnika u Persijsku zemlju. Ali to ne bi na korist zlom krvopiji, jer ga taj Persijanac obmanu, i praveći se da ga vodi putem kojim treba, on ga zavede u Karmanitsku pustinju,[16] u mesta neprohodna, bezvodna i pusta, gde se vojnici silno iznuriše od gladi i žeći, a konji i kamile uginuše. Posle toga provodnik priznade da je namerno zaveo Rimljane u tako pusta i strašna mesta, da bi oslabio njihovu silu. Ja ovo uradih, izjavi on, da neprijatelji ne opustoše moje otačastvo; i bolje je da ja jedan ovde poginem od vaših ruku, nego celo moje otačastvo.
Posle ovakvog priznanja, vojnici smesta isekoše na komade ovog Persijanaca. I lutajući dugo po pustinji, Grci i Rimljani se i protiv svoje volje sukobiše sa Persijskom vojskom, i za vreme bitke mnogi Julijanovi vojnici padoše. A odmazda Božija sustiže i samoga Julijana: jer on bi nevidljivom rukom odozgo i nevidljivim mačem proboden u slabinu, koji mu prođe ispod stomaka. I on zajauka gorko i strašno, pa dohvativši rukom krv svoju baci je u vazduh i vikne: Pobedio si, Hriste! Nasiti se Galilejanine!
I tu, u strašnim mukama izvrže Julijan svoju zločinačku i poganu dušu i pogibe s bukom, po proročanstvu svetog Artemija.[17] Vojska rimska, po smrti Julijana, postavi za cara Jovijana, koji beše hrišćanin. On zaključi s Persijancima mir i vrati se natrag. I tako, Julijan se muči u paklu sa Judom, a Artemije se veseli na nebu sa svetiteljima, predstojeći Bogu Jednome u Trojici, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG PRAVEDNOG DEČAKA
ARTEMIJA,
Verkoljskog čudotvorca
 
SVETI pravedni Artemije, Verkoljski čudotvorac, rodio se 1532. godine u selu Verkolju, u Dvinskom kraju, kraj reke Pinjege, na dve vrste uzvodno od Kevrole.[18] Roditelji njegovi, Kozma i Apolinarija, behu seljaci. Oni vaspitavahu sina svoga u strahu Božjem i pobožnosti hrišćanskoj. Još od pete godine on se poče tuđiti uobičajenih dečjih navika: nije voleo dečje igre; bio je tih, krotak, bogobojažljiv, poslušan roditeljima; usrdno je pomagao ocu svome u njegovim seljačkim poslovima, koliko je mogao prema svome uzrastu.
Jednom, kada mu beše trinaest godina, on rađaše sa ocem svojim u polju, drljaše zemlju. Neočekivano naiđoše crni oblaci, smrče se kao noću, nastade oluja sa provalom oblaka, nad glavom preplašenog Artemija puče strahovit grom, i blaženi dečak pade mrtav.[19] – Tako milosrdni i premudri Gospod blagovoli primiti u Svoje nebeske obitelji dušu sluge Svog.
Međutim Artemijevi seljaci, po glupavosti svojoj i po sujeverju svom, smatrahu ovakvu smrt blaženoga dečaka kao kaznu Božiju za neke tajne grehe njegove. Telo blaženog dečaka ostade neopojano i nesahranjeno; samo bi preneseno u gustu šumu, položeno na zemlju, pokriveno granjem, lišćem i brezovinom, i mesto ograćeno drvenom ogradom. I tako proleža ono trideset dve godine, zaboravljeno od sviju.
Jednom leti Agatonik, pojac crkve svetog Nikolaja Čudotvorca u selu Verkolju, tumarajući po toj šumi radi pečuraka, ugleda svetlost nad mestom gde počivaše blaženi dečak, priđe i nađe njegovo neraspadnuto i netljeno telo. On odmah obavesti o tome Verkoljske seljane. A oni, ne shvatajući stvar, prosto prenesoše Artemijevo telo, bez ikakvih počasti u svoju parohijsku crkvu, položiše ga u paperti i pokriše brezovinom.[20]
No Gospodu bi ugodno, te proslavi mladog ugodnika Svog u pokrajini Kevrolskoj: od njegovih moštiju počeše se izlivati obilna isceljenja bolesnicima. Te godine u Dvinskoj oblasti beše ubitačna rednja opake groznice. Mnogi umirahu od opake boljke, naročito žene i deca. Razbole se od nje i sin Verkoljskog seljaka Kalinika, i beše na samrti. Kalinik u silnoj tuzi ode u crkvu, pomoli se pravednom Artemiju, pa uzevši od brezovine kojom behu pokrivene njegove netljene mošti, sa verom je metnu na grudi umirućeg sina. I sin mu ozdravi. Obradovan, Kalinik ispriča to svojim seljanima. Oni se s radošću sabraše u crkvi svetitelja Nikolaja, odslužiše Molebne i odsvetkovaše spomen pravednog dečaka Artemija. I Gospod se smilova na sluge Svoje: opaka rednja ubrzo prestade u tom kraju
Od toga vremena čudesa svetog Artemija stadoše se umnožavati. Jednome čoveku Pavlu od teške bolesti tako se iskrivi vrat, da mu se lice okrenu na potiljak, i oči mu se zatvoriše. U takvoj nevolji svojoj Pavle se plamenom molitvom obrati Bogu i pravednom Artemiju, – i glava mu dođe na svoje mesto, i oči mu se otvoriše. Isceljeni Pavle pohita i svima u svome selu ispriča o svome isceljenju. Posle toga Verkoljci načiniše pri crkvi svetog Nikolaja posebnu malu crkvicu i u nju prenesoše iz paperte mošti svetog Artemija, pošto ih prethodno položiše u novi kivot. To uradiše 1584. godine.
K prenesenim moštima blaženog dečaka dođe žena sa raslabljenim detencetom, zamoli te se odsluži Moleban, pa detence položi kraj Artemijevog kivota, i ono odmah ozdravi. Oko tog vremena seljanin Andrej i seljanka Irina, koji paćahu od očiju, potpuno ozdraviše čim se dotakoše kivota novojavljenog čudotvorca. Jedna žena po imenu Marija, koja četrdeset godina bolovaše tako teško od stomaka, da je od strašnih bolova često obamirala na po dva ili tri sata, čuvši za čudesa što bivaju od moštiju svetog Artemija, obrati mu se molitvom i brzo dobi isceljenje.
Videći kako se množe isceljenja od svetih moštiju svetoga dečaka, dva sveštenika, Jovan i Toma, narediše te na daskama staroga kivota živopisaše nekoliko ikona pravednoga Artemija. Od tih dasaka ostadoše strugotine. Jerej Jovan brižljivo pokupi te strugotine i ostavi ih da se čuvaju pri crkvi. A blagočestivi poštovaoci pravednoga Artemija, koji sa verom uzimahu te strugotine, dobijahu isceljenja od svojih neduga.
Jedan čovek sa Pinjega po imenu Pankratije, prolazeći 1601. godine kroz Verkolj, donese u Veliki Ustjug jednu od takvih ikona svetoga Artemija, i od ikone mnogi dobiše tada isceljenje.
Godine 1619. dođe u Verkolj Ilarion Artemijev, žitelj grada Holmogora, i ispriča o sebi ovo: Dugo sam bolovao od očiju, ništa video nisam, i toliko sam zbog toga patio, da sam u očajanju pokušao da se udavim, samo me susedi, koji to brzo primetiše, ometoše u tome. I ja čuvši za čudesa koja bivaju od moštiju pravednoga Artemija, obratih se njemu sa usrdnom molitvom da me isceli. I tog časa ja progledah, i ugledah svetog Artemija u belim haljinama sa štapićem u levoj ruci i sa krstom u desnoj. On me oseni krstom i reče: „Čoveče! što ti patiš? Ustani: isceljuje te Hristos preko mene, sluge Svoga. Idi u Verkolj, pokloni se mome grobu, i ispričaj ovo svešteniku i svim seljanima“. Pri tim rečima pravedni dečak uze me za ruku, i kao primoravaše me na to, pa zatim postade nevidljiv. A ja, probudivši se, osetih se potpuno zdrav, kao da nikad ni bolovao nisam. I evo, došao sam ovamo da se poklonim svetim moštima njegovim.
Vrlo je neobično čudo koje se dogodilo Patrikiju Ignjatjevu, iz sela Kivokurija, sreza Ustjužskog. Od detinjstva on je teško patio od kile. Čuvši za čudesa pravednog Artimija, on se sa verom pomoli njemu, dade zavet da će se pokloniti njegovom grobu, i ozdravi. Ali zatim zaboravi na svoj zavet. No posle nekoliko godina njemu se povrati stara bolest, i stade ga još jače mučiti nego ranije. Patricije se opet obrati s molitvom pravednom Artemiju, i opomenu se svoga neispunjenog zaveta. Molitva bi uslišena, ali Patricije opet zaboravi na svoj zavet. Tada ga spopade tuga, i neprozirna tama pokri mu oči. Nesrećnik se opet opomenu svog neispunjenog zaveta, gorko se pokaja, i obeća da neizostavno ispuni svoju dužnost. Pravedni Artemije izbavi Patrikija od neduga. I isceljeni Patrikije s radošću pohita u Verkolj na grob svetog Artemija, odsluži mu Moleban, sa suzama celiva njegov mnogocelebni grob, ispriča pred svima o čudu i svojoj grešnoj zaboravnosti.
Marta meseca 1636. godine, na putu za Kevrol, zadrža se u Verkolju vojvoda Atanasije Paškov, ali ne poseti mošti pravednog Artemija, niti mu odsluži blagodarni Moleban. Međutim, u Kevrolu se sin njegov teško razbole i već beše blizu smrti. Tada se otac opomenu da nije odslužio Moleban pravednome Artemiju, i dade zavet da će otići na bogomolju u Verkolj. I gle, sin njegov koji je dotle ležao u teškom zanosu, iznenada se sam podiže sa postelje, i držeći se za prozorče stade raspitivati svoga oca kojim će putem ići k pravednome Artemiju. Čudeći se tome, otac odveze sina u Verkolj, odsluži Moleban, uze brezovine sa groba Čudotvorčeva, da je sin nosi na prsima zajedno sa krstom, i dečak ozdravi. Blagodarni otac podiže u Verkolju hram na mestu obretenja moštiju pravednog Artemija, i to u čast svetog mučenika Artemija.
Nakon nekog vremena izgore u Verkolju hram, a ogoreše i mošti pravednoga Artemija. Mesni sveštenik Lavrentije i parohijani sela Verkolja, da bi od sličnih nesrećnih slučajeva sačuvali mošti svetog Artemija, podigoše nad moštima zasebnu kapelu, položiše svete mošti u novi kivot i pokriše novim pokrovom.
Posle toga od kivota svetoga čudotvorca stadoše se izlivati nova čudesa. Tako, nekog Simeona Kazarinova pravedni Artemije spase na moru od potopljenja. Posle Ilijindana plovljaše on na lađi zajedno sa svojim drugovima po Severnom Ledenom Okeanu iz Mangazeje u Arhangelsk. Odjednom nastade strahovita bura, i lađa beše u opasnosti da potone. Sve na lađi obuze užas i očajanje. He videći ni s koje strane nadu na spasenje, oni se stadoše spremati za smrt i praštati između sebe. I pribravši se malo, oni se stadoše sa suzama moliti Bogu i pravednom Artemiju da ih spasu, obećavajući da će odslužiti blagodarni Moleban ugodniku Božjem. I na molitvu njihovu more se umiri, i oni se spasoše sigurne pošbli.
Godine 1648. u Kevrol stiže gramata cara Alekoija Mihajloviča na ime tamošnjeg vojvode Aničkova, u kojoj se naređuje: da se mošti pravednoga Artemija polože u novi kivot, i da se podigne manastir na mestu gde su bile pronađene njegove mošti. – To bi urađeno, i mošti svetog Artemija biše prenesene tamo naredne godine, i položene u crkvi svetog mučenika Artemija, podignutoj još vojvodam Paškovim. Pri tome od svetih moštiju bivahu raznovrsna isceljenja svima koji im sa verom prnbegavahu.
Docnije, svete mošti pravednog Artemija, zbot požara, behu triputa iznošene iz manastirskoga hrama, dok najposle ne bi 1793. godine podigaut u manastiru hram od kamena, osvećen u čast pravednoga Artemija, u kome mošti njegove i biše položene.[21]
 
SPOMEN PRENOSA MOŠTIJU PREPODOBNOG
GERASIMA NOVOG, KEFALONIJSKOG
 
PREPODOBNI Gerasim beše iz mesta Trikale na Peloggonezu, od roditelja Dimitrija i Kalije, iz familije Notaras. Rođen 1509. godine; u mladosti izučio svete knjige. Kao punoletan, napustio postojbinu i podvizavao se u raznim mestima. Podvizavao se u Svetoj Gori na Atonu; tamo je „kao pčela pokupio od tamošnjih podvižnika otaca najlepše cveće vrlina“. Podvizavao se u Palestini, gde je postio četrdeset dana ugledajući se na Gospoda. Potom se nastanio na ostrvu Kefaloniji u Jonskom moru, gde je osnovao i jedan ženski manastir. Molitvom nizvodio kišu, isceljivao bolesnike i prozirao u budućnost. Doživeo duboku starost. Predskazao dan svoje smrti. Upokojio se u Gospodu 15. avgusta 1579. godine.[22] Dvadesetog oktobra otkrivene su njegove svete mošti pogaguno zdrave i čitave, i veoma mirisave. I od njih bivaju čudesa mnogobrojna, svima koji im sa verom pristupaju. Ooobito isceljuje Sv. Gerasim besomučnike. Po nagovoru demona Latini su mu spaljivali sveto telo, ali nisu uspeli. Zato Sveti Gerasim spaljuje sada demone. Demoni iz besomučnika ga zato zovu „Kapsalis“, tojest: Opaljivani i Opaljujući. Na njegove dane dolazi u njegov manastir na Kefaloniji ogromna masa vernih.
Evo sada opširnije izloženog njegovog žitija, podviga i čudesa, na osnovu drevnih Žitija njegovih (jednog opširnog i dva kraća sinaksarska) i na osnovu istinitih zapiea očevidaca iz njegovog manastira na Kefaloniji.
 
*
 
Ovaj veliki podvižnik i čudotvorac, koji dostiže duhovni uzrast i savršenstvo drevnih otaca Božjih ugodnika, dokaz je svetao kao sunce da je svako vreme pogodno za vršenje zapovesti i zadobijanje savršenstva u Bogu.
Sjajna ova zvezda na nebu Crkve svete, bi prizvana u život rođenjem od pobožnih pravoslavnih roditelja Dimitrija i Kale, koji življahu na Peloponezu, u mestu zvanom Trikala. Porodica Notaras kojoj pripadaše bila je u srodstvu sa poslednjim vizantijskim carem Konstantinom Paleologom. Posle pada Carigrada (1453. g.), ona se doseli u Trikala, da bi tu u njoj iznikao ovaj divni izdanak, leta Gospodnjeg 1507. Roditelji njegovi behu veoma imućni, ali najveće bogatstvo koje predadoše čedu svome, i koje ono zavole, beše pobožnost njihova i strah Gospodnji. Čim dete malo poodraste, roditelji ga predadoše učenju sveštenog nauka. Budući da dete beše po prirodi obdareno, brzo shvati i nauči sve ono što je dovoljno da bi shvatio prolaznost ovoga sveta, i da zadobije slobodu od materijalnog bogatstva svojih roditelja. Iako imađaše sve uslove da postane ugledan i slavan čovek svoga kraja, on, drugu slavu ištući, ostavi otačastvo svoje i otputova na ostrvo zvano Zakintos, radi daljeg učenja i duhovnog usavršavanja. Posle izvesnog vremena krenu se na dalji put, proputova svu Jeladu, stiže u Tesaliju, Trakiju, pa odatle u Pont i Carigrad, svuda tražeći dušekorisne stvari. Iz Carigrada otputova do Halkidona n poseti druga okolna mesta, osvećena suzama i molitvama mnogih podvižnika. No mladićka žeđ njegova ne bi time zasićena. Iz Carigrada se povrati natrag, prema svetoimenoj Gori Atonskoj, čije su zore privlačile i pre i posle njega mnoge duše ranjene milim strelama božanske ljubavi i svetlosti. Tu na tom čudnom ognjištu vrlina grejao se i učio nauci monaškog življenja.
Koliko je i gde boravio sveti Gerasim u Svetoj Gori, nije sa sigurnošću poznato. Po nekima, najviše je boravio u manastiru Ivironu, gde je i primio monaški čin anđelskog obraza, podvizavajući se u mestu zvanom Kapsala, po kome su ga i demo ni kasnije raspoznavali.
Iz Svete Gore otputova prepodobni da se pokloni svetim mestima u kojima požive Gospod i Spas naš. Posetivši tako sveti grad Jerusalim i sve krajeve osvećene nogama Gospodnjim, izađe potom i na sveštenu Goru Oinajsku, poseti Aleksandriju, Antiohiju, Damask, ceo Egapat i Libiju, jednom rečju skoro ceo Istok. Otuda se ponovo vrati u Jerusalim, gde godinu dana vršaše dužnost kandilovžigatelja-crkvenjaka na Grobu Gospodnjem. Videći njegov pobožni i sveti život, tadašnji blaženi patrijarh Jerusalimski German, zavole prepodobnoga, i položivši ruke na glavu njegovu, rukopoloži ga za ipođakona, pa onda đakona i na kraju za prezvitera. Primivši blagodat sveštenstva prepodobni ostade na Grobu Gospodnjem, služeći Gospodu svome i pomažući blaženom patrijarhu Germanu (koji beše rodom iz Arahove, verovatno i sam poreklom Notaras), punih dvanaest godina. Dok je tako boravio u Jerusalimu, jednom se povuče prepodobni na reku Jordan, i održa četrdesetodnevni post, ništa ne jedući, na mestu gde se postio i Gospod njegov, pa se onda ponovo vrati u Jerusalim. Pobedivši tako Satanu i sve zamke njegove, dobi silu protiv demona kao i pre njega prepodobni Gerasim Jordanski, čije je ime nosio.
Posle dvanaestogodišnjeg boravka na Grobu Gospodnjem prepodobni zatraži blagoslov od Patrijarha da ide kud ga Bog nauči, u potražnji za stranstvovanjem i molitvenim tihovanjem. Dobivši blagoslov, otputova na ostrvo Krit, a odatle ponovo na Zakint (oko 1550. g.), gde provede pet godina u postu i molitvi. Njegova poseta Kritu nije ostala neprimećena od pobožnog naroda. Tamo i danas postoje, u kraju zvanom Hanja, nekoliko pećina u kojima se po predanju podvizavao prepodobni Gerasim. Dve od njih su danas i u hram pretvorene a treća, u selu Hanjski Vrtovi, služila mu je za boravak i za mesto gde se skupljao narod da čuje njegove pouke. I na Zakintu je živeo u jednoj svetoj pećini, potpuno usamljen, provodeći svoje dane kao anđeo u telu, božanskom silom okrepljavan. U toku tih pet godina, pola nedelja je proveo hraneći se neslanim tikvama a drugu polovinu sočivom, i to bez hleba, raskvašenim. Na Zakintu i danas pokazuju posetiocu dva sveta mesta gde je boravio prepodobni: mala pećinica u Svetom Nikoli Gerakariju, koju narod zove „Kura sv. Gerasima“ i „Pećina sv. Gerasima“ blizu manastira Krimii, na mestu strmom i kamenitom. Služio je po predanju u hramu sv. Lazara.
Sa Zakinta pređe prepodobni, vođen Duhom Svetim, na susedno ostrvo Kefaloniju i nastani se u jednoj pećini severozapadno od Argostolija naspram Zakinta, gde provede pet godina i jedanaest meseci. Ostrvo Kefalonija, kao i Zakint i sva Jonska ostrva, behu tada pod upravom Venecije. To je vešto koristila Rimska crkva, pokušavajući da pravoslavne ovih mesta potčini papskoj vlasti. Često bi latinski sveštenici, osobito jezuiti, upadali u pravoslavne hramove, i izgonili sveštenike da bi oni služili; lakoverne su obmanjivali obećanjima a pravoslavnu decu slali u svoje škole, da bi ih time pridobili za svoju jeres. Zato je dolazak prepodobnog na Kefaloniju bio od neobičnog značaja za učvršćenje Pravoslavlja u raslabljenoj narodnoj duši i za narodno prosvetljivanje neiskvarenom evanđelskom svetlošću.
Na kraju prepodobni napusti i ovo mesto svoga podviga, po zlobi ljudskoj ili radi traženja mirnijeg mesta za molitvu, pošto se njegovo ime proču i što je tu mnogi narod dolazio k njemu za savet, i preseli se u mesto zvano Omala, na istom ostrvu. Tu, pored sela Valsamata nalazio se jedan stari hram posvećen Uspenju Bogorodice. To mesto koje narod nazivaše „Sveti Jerusalim“ i gde je verovatno i ranije bio manastir, beše obnovio sveštenik Georgije Valsamos uz pomoć blagočestivih hrišćana. Rečeni sveštenik predade prepodobnom Gerasimu ovo sveto mesto, sa svim pokretnim i nepokretnim stvarima, „da radi sa njim što on hoće, radi obnove i slave Božje, da ga pretvori u muški ili ženski manastir, kako se njemu učini bolje, u slavu Božju a na pohvalu i spomen onih koji su ga obnovili i svih Hrišćana“. Prepodobni obnovi ovo mesto, nazvavši ga „Novi Jerusalim“ i tu se podvizavaše. Oko njega se ubrzo okupiše pobožne hrišćanke, izabravši ga za svoga učitelja i duhovnog oca, tako da Novi Jerusalim postade (1561. g.) i do danas ostade ženski opštežiteljni manastir. Svetitelj je želeo da do kraja život provodi u molitvenoj tišini i usamljenosti, ali bi primoran pobožnim ćerkama istaknutih ljudi na Kefaloniji i njihovim očevima, da se prihvati da ih uči duhovnom životu i ravnoangelskom monaškom življenju.
Okupi se oko njega oko 25 djeva Hristovih. A on produžavaše i dalje svoj strogi život, zlopaćenje tela i svenoćna bdenja. Oko trideset godina prepodobni Gerasim ne okusi hleba. Gamo u manastiru imađaše svoju isposnicu pod zemljom, u koju se silazi niz stepenice (na zapadnom delu današnje crkve Uspenja Bogorodice). Očistivši tako sebe, i opravši suzama dušu svoju i srce, on primi od Boga dar čudotvorenja, postavši obitalište Duha Svetoga. Tako, na molitvu njegovu u vreme suše, pade obilna kiša; dobi i dar lečenja đavoimanih, tj. duševno obolelih i drugih bolesnika.
Za osnivanje manastira Novog Jerusalima prepodobni zatraži prvo blagoslov od episkopa Kefalonijskog kir Pahomija Makrija; a potom zatraži od Patrijarha da to bude stavropigijalni manastir, tj. da samo Patrijarh ima vlast nad njim, što i dobi. Dobivši blagoslov, on sazida kućice i ćelije za monahinje, ali se najviše staraše da sazida duhovni dom duša njihovih i da ih pripremi za gornji Jerusalim. Danonoćno ih učaše, ali najviše svojim primerom i ravnoanđelskim življenjem. Postavivši zdrave duhovne temelje manastiru, prepodobni učini da on, blagoslovom Božjim i njegovim suzama, postane neiscrpni izvor sa koga utoljuju svoju duhovnu žeđ hiljade duša do dana današnjega.
Prepodobni ne samo što beše učitelj djeva Hristovih oko njega okupljenih u duhovnom i ravnoangelskom življenju, nego i svih poklonika i svih onih KOJI življahu u tom mestu. Zato i dobi naziv „učitelj“ od mnogih, koji su se hvalili da su bili učenici tako divnoga učitelja.
Kada prepodobni oseti da se bliži kraj njegovog zemaljskog života, on sazva sestre monahinje, pouči ih poslednji put, zatraži oproštaj od svih, pa, blagoslovivši ih i davši ovima hrišćanima oproštaj, pomoli se i predade duh svoj Bogu (1579. g.). To ce dogodi 15. avgusta, na dan Uspenja Presvete Bogorodice, posle božanske Liturgije. Poslednje reči prepodobnoga su bile: „Gospode Isuse Hriste, Sine i Slove Božji, pomiluj me i primi duh moj!“. Požive sveti u Novom Jerusalimu devetnaest godina, a želja mu beše da se upokoji upravo na taj dan. Njegovo sveto telo bi pogrebeno sa južne strane hrama, uz učešće episkopa kir Filoteja Loverdosa i sveštenstva i uz plač njegove duhovne dece.
No Gospod, koji je nagrada pravednicima (Prem. Solom. 5, 16), proslavi sasud Svoj Gerasima i otkri celome svetu velike plodove vrlina njegovih, posle razlučenja duše njegove od tela. Njegovo blagodatno prisustvo na mestu podviga njegovih, gde počivahu mošti njegove, bivaše iz dana u dan sve očiglednije. Mnoštvo hrišćana dolažahu na grob njegov, tražeći utehe i zastupništva pred Bogom. Ono što osobito zadivi sve, beše slučaj jedne đavoimane žene, koja beše došla u manastir radi molitava u pratnji srodnika. Ta žena iskoči noću iz svoje sobe i gonjena demonom, skoči u manastirski bunar. Istog momenta igumanija Lavrentija i druge monahinje čuju glas prepodobnoga, njima dobro poznati, koji im govoraše da potrče da spasu bolesnicu jer joj je život u opasnosti. Potražiše je u sobi, ali uzalud, pa vođene Duhom Svetim, odoše na bunar, gde je ugledaše kako se drži iznad vode. Bacivši konop, izvuku je napolje i to, na divljenje svih, potpuno zdravu. Ona im ispriča, kako je demon gurnuo u bunar i kako ce y tom momentu pojavio prepodobni Gerasim, koji je držao nad vodom i oslobodio od demona.
Ovo divno čudo i mnoga druga, uveriše monahinje i duhovnika kir Joanikija, koji beše u manastiru još za života svetog kao njegov učenik, da treba otvoriti grob prepodobnoga i izvršiti prenos svetih moštiju. Uz blagoslov patrijarhovog egzarha mitropolita Filadelfijskog Gavrila i pri njegovom prisustvu, otvoriše grob 20. oktobra 1581. godine, i nađe se telo prepodobnoga celo, netruležno i puno miomira. Svi se ovome veoma obradovaše. O ovom čudnom znamenju proču se po celom ostrvu i mnogi dolažahu da se poklone njegovim svetim moštima. To se, međutim, ne dopade latinima, koji vladahu ostrvom, i koji proturahu vest da pravoslavni hrišćani ne mogu imati svetih, tobož zbog toga što ne priznaju papsku gordost. Zato razni misionari Rimske crkve klevetahu pravoslavne da su otvorili grob pre nego što su se napunile tri godine od sahrane jeromonaha Gerasima, i tražahu od političke vlasti da naredi da mu telo bude ponovo zakopano da bi moglo satrunuti. To izazva veliki nemir na ostrvu. Egzarh patrijarhov mira radi i u sporazumu sa svetovnom vlašću, odluči da mošti svetog budu ponovo sahranjene, da bi se navršile tri godine njegovog boravka u zemlji. Trebalo je čekati samo nekoliko meseci, da bi sjaj svetosti prepodobnoga bio još divniji i očevidniji. I zaista, kada se navrši određeno vreme i grob bi ponovo otvoren, svete mošti se nađoše u istom stanju, izvor divnog miomira i čudesa, na radost pravoslavnih i posramljenje zloumnih. To beše bolja od svih propovedi propoved o istinitosti Pravoslavlja, koja učini postepeno da se ono potpuno učvrsti na ostrvu a latinstvo da izčezne skoro bez ostataka. Time se još jednom pokaza da je sila i snaga Pravoslavlja u sili Božjoj, a ne u prolaznoj sili ovoga sveta. Otuda s pravom pesnik peva o prepodobnom i naziva ga „čelnikom Pravoslavlja“ i „zaštitnikom Pravoslavnih“. Prenos njegovih moštiju bi izvršen 20. oktobra, otuda taj dan bi određen kao glavni dan njegovog praznovanja. Verni ga slave i 16. avgusta, drugi dan po upokojenju. Do tog prenošenja je došlo zbog praznika Uspenija Majke Božje, da bi i njegov dan mogao biti svečanije i sa litijama proslavljen.
Kako je vreme prolazilo, glas o prepodobnome i njegovim čudima se ove više širio i sve više poklonika je dolazilo iz raznih krajeva na njegov grob, da celiva njegove svete mošti isceljujući se od različitih neduga. Budući očevidac svega toga, episkop Jeremija, koji je bio i duhovnik u manastiru posle kir Joanikija, zajedno sa episkopom Kefalonijskim Pahomijem i drugim narodnim predstavnicima, zatražiše od patrijarha da prepodobnoga pribroji i zvanično k liku svetih, pošto on to već jeste dejstvom sile Božje, njegovim vrlinskim življenjem i narodnim poštovanjem. Tadašnji patrijarh carigradski Kirilo, sa saborom arhijereja oko sebe, to i učini, izdavši povodom toga i Patrijaraški tom jula meseca 1622. godine, obrazložujući to time što je Bog blagoizvoleo da učini od božanstvenog Gerasima „obrazac Hristovog življenja i oličenje božanske vrline“, proslavivši ga čudesima. Tada bi napisana i prva njegova Služba.
A beše prepodobni, saglasno njegovom prvom životopiscu Mitrofanu, sličan po telesnom izgledu prepodobnom Teodosiju Kinoviarhu, izuzev žućkaste brade, po kojoj se odlikovaše. Njegove svete mošti se i danas čuvaju u posrebrenom drvenom ćivotu, koji se nalazi u jednom većem, srebrom okovanom i ukrašenom ikonom njegovog usnuća. Ovaj mali ćivot se za vreme praznika uspravlja zajedno sa moštima prepodobnog i tako u uspravnom stanju biva obnošen u litaniji oko hrama. Uoči 16. avgusta i 20. oktobra, kao i na Veliku Subotu, mošti bivaju postavljene u uspravnom stavu pored južnih oltarskih dveri, radi celivanja, i tako ostaju do odanija praznika, odnosno do Tomine nedelje. Divan je to prizor koji se ponavlja svake godine, na radost bezbrojnih poklonika: mrtve mošti kao žive blagosiljaju narod, koji hita sa svih strana Jelade i van nje, iz dana u dan već četiri stotine godina, da celiva svetu ruku ovog čudnog ugodnika Božjeg, tražeći više od njega pomoći, nego od svih živih na ostrvu prisutnih! Zaista je divan Bog u svetima Svojim!
Čudesa prepodobnog su bezbrojna, kako ona vidljiva, projavljena preko isceljenja neke bolesti, duševne ili telesne, tako i još više ona nevidljiva, koja se vekovima odigravaju kroz preobražaj nebrojenih duša, njihovim ugledanjem na vrlinsko življenje prepodobnoga, i njegovim i njegovih moštiju blagodatnim posmrtnim dejstvom na njih. Pored čuda učvršćenja Pravoslavlja njegovim molitvama i prisustvom na ostrvu, da navedemo još neka čudna dela, koja učini Bog da proslavi onoga koji Njega proslavi živeći u telu. Kada su 1570. godine Agarjani vršili strašne napade na ostrvo Kefaloniju da ga zauzmu, svi su bili čvrsto uvereni, da su molitve prepodobnog spasle ostrvo od sigurnog ropstva. Ali da ostavimo stara vremena, i čudna dela Božja preko svetih Njegovih ostvarena u njima, i da se obratimo našem malovernom veku, koga ipak ne zaboravlja dobrota Božja, nego se i dalje projavljuje kroz prijatelje svoje i ugodnike, radi učvršćenja vere i očuvanja razumne nade u ljudskim srcima.
Godine 1918. dođoše u manastir sv. Gerasima tri posetioca, koji se prestaviše da su lordovi. Uđoše u hram da se poklone prepodobnom. Međutim, to ne behu ni lordovi ni poklonici već lopovi, koji su hteli da pokradu svetiteljev ćivot. Prenoćivši u manastiru, idućeg dana, kad ne beše nikoga u crkvi, jedan od njih ode da razbije sv. ćivot a druga dva čuvahu stražu. No pošto se ovaj dugo ne vraćaše, ode jedan sa straže da vidi šta je sa njim i da mu pomogne. Ali na njegovo zaprepašćenje nađe dotičnog kako leži pored ćivota kao mrtav! Na njegovu viku i traženje pomoći, dotrča igumanija i nađe lopova sa uzdignutom rukom i pesnicom stegnutom. On beše razbio staklo pesnicom na ćivotu, ali u tom momentu, kako sam ispovedi došavši uz njihovu pomoć sebi, uhvati ga ruka svetitelja i sa silinom baci na zemlju, gde se on od velikog straha onesvesti. Sva trojica zatražiše oproštaj, i napustiše manastir posramljeni i poučeni.
Godine 1923. dođe u Kefaloniju grupa policajaca radi gonjenja odmetnutih lopova. Svi oni pristupiše svetitelju i pokloniše se njegovim moštima, samo desetar Nikola Behati ne htede, rugajući se i ne želeći da primi od igumanije blagoslov sa moštiju. On je podrugljivo govorio: „Da vidimo ko će da nastrada, ja ili vi što uzimate te krpe. Uzeo sam učešća u tolikim bitkama i ništa mi se nije desilo“. Nisu ga mogli urazumiti ni saveti oficira. Napustivši manastir, zaustaviše se posle izvesnog vremena da se odmore u maslinjaku na Kranejskom polju. Dok su tu čistili oružje po naredbi pretpostavljenog, najednom se ču pucanj. Šta se dogodilo? Dok je desetar Nikola čistio pušku, ona opali i probije mu levo rame, ali metak na mesto da produži normalni put i da rani druge, koji su sedeli blizu njega, povrati se i udari u obližnju maslinu. Ranjenog desetara preiese Kosmet Valsamaki hitno u bolnicu, ali i pored truda lekara on ubrzo umre od zadobijene rane. Njegov tragični slučaj bi opomena svima onima koji se izruguju svetinji Božjoj.
Godine 1924. razbole se duševno mladić G. M. iz Liksurija na Kefaloniji. Rođaci ga odmah dovedu u manastir sv. Gerasima, vezanog u okove, jer beše postao strah i trepet za ljude i nalazio se u užasnom stanju. Ostadoše prilično u manastiru, moleći se za njegovo ozdravljenje. Mladić je stalno pretio da će izvršiti samoubistvo. Jednog dana im se iskrade, pope ce na visoku zvonaru i gonjen demonom, skoči odatle da se ubije. Svi užasnuti pritrčaše, smatrajući da mu je smrt neminovna, ali na njihovo divljenje, ne samo što se ne beše povredio, nego ga nađoše potpuno zdravog od posednutosti demonom. Blagodareći Boga i njegovog ugodnika Gerasima oni odoše domu svome sa ozdravelim mladićem.
Isto tako i Ekaterinu G, iz sela V. poče ljuto da muči demon godine 1932. Njen muž sav utučen odmah je povede u manastir kod sveca i tu ostade zajedno sa njom prilično vremena, sa molitvom i velikim strpljenjem. Bolesnica je vikala, udarala, menjao joj se lik, postala je pravo strašilo, tako da je niko ne mogaše poznati. Psovala je svetitelja, jela svaku nečistoću, škrgutala zubima i pretila svecu da će ga uništiti. Posle dugog posta i molitve njenih rođaka i dugog boravka u manastiru, sveti učini svoje čudo silom Božjom: bolesnica potpuno ozdravi i svi se vratiše doma, slaveći i hvaleći Boga.
Iz mesta Etolika Akarnanijskog dovedoše 1930. godine roditelji i rođaci u manastir Mariju Zervulji, koja beše posednuta ljutim demonom. Postili su i molili se svetitelju da se smiluje na nesrećnicu. Ona je vikala, psovala najpogrdnijim rečima i bestidnošću pred samim moštima. „Kapsali Gerasime, vikala je, goriš me, pobeći ću, goriš me kao oganj, dosta mi je zraka koji izviru iz tebe!“ Na kraju bolesnica zaista ozdravi i svi se vratiše radosni doma, svima pripovedajući šta im učini Bog preko ugodnika svog.
Godine 1931, donesoše iz Trojanata u manastir đavoimanu E. P. Ona je prosto urlala i otkrivala skrivene stvari raznim licima. Ljudi su se bojali nje, zbog njene vike i zbog toga što mnogima otkrivaše tajne neispoveđene grehe. Svetitelja je psovala najpogrdnijim rečima i vikala: „Kapsali (= „Spalioče“, ili po Kapsali u Sv. Gori gde se prepodobni u mladosti podvizavao) neću odavde pobeći, ma koliko ti Boga tvoga molio. Ovde ću ostati. He napuštam, nikad se neću vratiti gde sam ranije bio. Ostajem ovde da ti se osvetim, za svu tvoju borbu protiv mene dok si bio živ. Ni za momenat ne uspeh da te pobedim. Bio si kao stub ognjeii. Boriću se protiv tvoga manastira, uništiću te zato što skupljaš toliko naroda čudima svojim, što nas biješ i spaljuješ! Vidite li ga? Dolazi sa svojim štapom da me udari. Gde da se sakrijem! Teško meni. Beži, Kapsali Gerasime! Beži iz moje blizine, sve sile si uperio protiv nas demona da bi nas proterao, toliko si se umorio u tvom životu. Teško nama, neću moći ostati, ali ako pobegnem, razbiću ti srednje kandilo. Učiniću znak i onda tek pobeći. Neću ga razbiti? Razbiću ga. He bežim bez znaka“. Pa najednom povika: „Naređuješ mi da idem? Da. Odlazim! Bežim!“ I kad reče: „bežim“, kandilo poskoči visoko sa velikim fijukom, a Jelena ostade da leži kao mrtva. Kada pak dođe sebi, kao od teškog sna, svi proslaviše Boga i prepodobnoga, zbog čudesnog dara isceljenja.
Godine 1936. dovedoše u manastir iz Patrasa roditelji svoju ćerku Zoi koja ljuto stradaše od zlog demona. Ona se dugo previjaše i vikaše: „Pobeći ću, izaći ću Kapsali, ali ću ti slomiti platan (drvo koje posadi sam prepodobni pored hrama i koje i danas postoji), kada litanija bude na bunaru!“. Tako je vikala ceo mesec dana, dok dođe praznik prepodobnoga. Na dan samog praznika, kada je litanija stigla na bunar, bolesnica poče da viče: „Pobeći ću! Pobeći ću!“ U tom momentu, dok sakupljeni narod beše ispunio sav prostor oko platana, jedan veliki telegrafski stub pade na platan i na narod, ali tako da niko ne pretrpe nikakvu povredu. Žena postade potpuno zdrava, a narod sa suzama radosnicama blagodaraše Boga, divnoga u svetim Svojim.
Iste te godine doneše roditelji bolesnu ćerku Vasiliku iz mesta Etolika u manastir. Ona beše paralizovana, nošahu je uvijenu u ćebe i unakaženu dejstvom demonske sile. Roditelji očajni govorahu monahinjama: Da li je moguće da od ovog unakaženog stvorenja ikad postane čovek?! Njihova kćer je vikala, vrečala kao koza, kose svoje na divljački način čupala, plazila jezik kao bezumna, strašno je bilo pogledati. Behu joj vezali lancima i noge i ruke. Vikala je: „Kapsali, tražila sam zgodnu priliku da te raskinem. No nisam u stanju da to uradim, jer nas goriš kad nas doneseš ovde. Ali ako uspem uništiću te, da te nemaju više ove u crno obučene koje skupljaš ovde. No nemoćan sam. Naređuje mi se da odlazim. Sav si se pretvorio u oganj postom i molitvom, strah me je da te gledam“. Tako ova sirota osta da još neko vreme, teško se pateći. Na kraju joj se smilova Bog i dariva joj ozdravljenje, tako da je otišla doma sa roditeljima, potpuno drugi čovek, ni nalik na onu unakaženu nesrećnicu.
Spiridon Rasjas, jedanaestogodišnji dečak, razbole se duševno. Njegovi pobožni roditelji ga dovedu kod svetitelja radi isceljenja. Dete je govorilo strane jezike, iako ih nikad nije učilo, psovalo sveca rečima njemu kao malom potpuio nepoznatim. Pljuvalo je na njega, i druge stvari radilo da ih je teško ispričati. Jednog dana oktobra meseca za vreme Molebna svetitelju, mali ustade, stade pred svetitelja i stajaše pažljivo sve do kraja Molebna. Na kraju Molebna reče: „Odlazim, Kapsali!“ i pade na zemlju onesvešćeno. Roditelji ga prenesoše u manastirsku zgradu za goste. Dete ostade u takvom stanju punih trideset i šest sati. Kad dođe sebi, reče: „Gde se to nalazim?“ Beše ozdravilo. Spiridon je i danas živ, nalazi se u Americi.
Dve sestre, Teta i Panajota, dovedoše 1946. godine brata Panajota u manastir. Brat im je patio od velikog uznemirenja i bolova. Za vreme napada nije znao šta radi? udarao je oko sebe, raskidao lance kojima je bio svezan, pokušavao da sruši zid sobe u kojoj su ga držali. Sestre su dan i noć molile svetitelja i postile se tražeći od Boga leka za svoga brata. Jedne noći jedna od sestara vide u snu prepodobnoga koji joj reče: „Uzmi brata svoga, vodi ga na kliniku u Atinu, da mu izvrše operaciju na glavi. On nema nečistog duha. Ima tumor na mozgu i kad mu ga izvade ozdraviće“. Ona mu reče: „Kaluđeru, da ga vodimo u Atinu? Ali mi nemamo novca“. Odgovori joj: „Idi, tvoj brat će biti izlečen od bolesti, a ja ću se za sve pobrinuti“. Ona ga opet upita: „Ko si ti kaluđeru, ne poznajem te?“ – „Ja sam Gerasim, boraviš u mojoj kući i vidiš me svaki dan. Kako me ne poznaješ?“. Uplašena, devojka se probudi i ispriča šta je videla. I zaista, novac se odmah nađe za putovanje u Atinu, operacija bi izvršena bez naplate, lekar izvadi tumor i bolesnik ozdravi. Brat se vrati zdrav u manastir sa sestrama da zablagodari svetitelju.
Kada je izbio rat između Italijana i Nemaca 1943. godine, dojučerašnjih saveznika, nemački avioni nadletahu ostrvo Kefaloniju radi bombardovanja italijanskih utvrđenja. Blizu manastira Sv. Gerasima Italijani su imali magacine sa oružjem i hranom i avioni nadletahu iznad manastira u nameri da ih unište, naravno zajedno sa samim manastirom. Monahinje i poklonici koji behu u manastiru, klečahu u strahu pred moštima svetitelja, moleći se za svoje spasenje. Iz časa u čas su očekivali sigurnu smrt. Međutim, iako su avioni dugo vremena nadletali manastir, do bombardovanja ne dođe, nego se avioni na kraju povukoše. Posle nekoliko dana, kada Nemci uđoše u Kefaloniju kao pobednici, dođe u manastir jedan nemački oficir aviatičar i razmatraše manastir sa osobitom radoznalošću. Posle ispriča nastojateljici preko tumača sa divljenjem, sledeće: „Imao sam naredbu, da bombardujem italijanske magazine, zajedno sa manastirom, u kome smo računali da ima Italijana. Međutim, kada sam stigao iznad manastira, nisam uspevao da utvrdim cilj, jer je jedan crni oblak pokrivao ceo kraj i jedan kaluđer iz njega odgonio nas. To ce ponovilo nekoliko puta, i pošto ne mogosmo ništa da uradimo vratili smo ce y našu bazu, bez ostvarenja zadatka“. Posle toga oficir uđe u hram, i kad mu otvoriše svete mošti, on prepoznade kalućera koga je video u oblaku. I dok je god boravio u Kefaloniji, dolazio je sa dubokim poštovanjem u manastir i tu se molio.
Marta meseca 1973. godine Uprava manastira primi jedno pismo iz Ugande iz Afrike. Pismo nije dolazilo od nekog kefalonjanina, nego od jedne uganđanke koja beše zajedno sa mužem i sedmoro dece primila Pravoslavlje. O svetom Gerasimu behu saznali iz jednog engleskog časopisa i zadivljeni netruležnošću njegovog tela, uzeli su ga za zaštitnika njihovog doma. U pismu je pisalo: „Poštovana Igumanijo, molim vas sa uvaženjem, da primite ove reči koje vam pišem iz daleke moje domovine Ugande. Ja sam jedna žena, koja mnogo voli našu pravoslavnu veru. Život svetog Gerasima, osnivača Vašeg manasti, brižljivo sam proučila, i on je na mene ostavio neizbrisivi utisak. Toliko samo zavolela svetog Gerasima, da sam jednom svom detetu dala ime Gerasim i izabrali smo svetitelja za zaštitnika našega doma … Želja mi je da posetim vaš manastir i da vidim mošti svetog Gerasima…“ Bog je udostoji da dođe u manastir 1974. godine i da se pokloni Svetitelju. Svi prisutni u manastiru bili su duboko dirnuti pobožnošću ove uganđanke i poučeni njenom verom. Jedan od njenih sinova koji sada studira medicinu u Solunu, napisa nedavno pismo – zahvalnu molitvu svetitelju. „Veoma sam radostan“, piše on samom svetitelju, „što ti pišem ovo pismo. Zahvaljujem ti na tvojim molitvama za Narod moj, preko kojih nam pomažeš, jer nam je neophodia vera u Svemogućeg Boga. Ceo svet, osobito daleke zemlje, kao što je napr. Afrika, Latinska Amerika, Australija, Rusija, imaju potrebu da se blagodatno utvrde u Gospodu, pa im je nužna osobita pomoć i blagoslov …“ Tako, eto, blagodatnog dejstva svetog usamljenika kefalonijskog, koji je hteo da se sakrije od ljudi, a Bog ga postavio na visoku goru da svetli, stiže i do daleke Ugande, čudotvoreći u ljudskim dušama i preobražavajući ih verom u Boga i Spasa našega Isusa Hrista i ljubavlju prema Njemu.
Navedosmo samo neka od svakodnevnih čudesa koja se dešavaju na moštima prepodobnog Gerasima, da obradujemo verne duše, utvrđenja njihovog radi u saznanju, da je Bog naš večno živ u svetima Svojima. Ono što je sveti Vasilije Ostroški čudotvorac za naše krajeve, to. je prepodobni Gerasim za ostrvo Kefaloniju i celu Grčku. Koliko ga vole na Kefaloniji vidi se iz toga što se svaki treći kefalonjanin zove Gerasim, a mnogi od njih, kao poznati moreplovci, daju imena svojim brodovima i čamcima po svetom Gerasimu. Neka bi dao Hristos Spas, da ugodnik Njegov kefalonijski Čudotvorac, čudotvori i u dušama svih pravoslavnih Srba, koji budu čitali ovaj njegov životopis. A TO je i molitvena želja sadašnjeg veoma blagočestivog kefalonijskog mitropolita kir Prokopija: da manastir Novi Jerusalim postane mesto gde će se molitveno sabirati pravoslavni svih plemena i rasa, oko moštiju ovog uistini vaseljenskog svetitelja i prosvetitelja.[23] Zato mu episkop na ovom trećem velikom ostrvu u Jonskom moru (posle Krfa i Zakinta), podiže velelepni hram, pored onog hrama Presvete Bogorodice u kome se danas čuvaju njegove mošti, da bi veliko mnoštvo naroda, koje iz dana u dan sve više pristiže u manastir, imalo gde da se smesti.
Molitvama prepodobnog oca našeg Gerasima, Gospode Isuse Hriste, pomiluj i prosveti nas, amin.
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG NOVOG PREPODOBNOMUČENIKA
IGNJATIJA IVIRONSKOG[24]
 
MESTO rođenja svetog prepodobnomučenika Ignjatija beše Eski-Zagora u Trnovskoj oblasti u Bugarskoj. Njegovi roditelji Georgije i Marija, pravoslavni hrišćani, docnije se preseliše u Filipopolj, i tamo dadoše Ignjatija, kome kršteno ime beše Jovan, da uči knjigu. Po prirodi sposoban, Jovan za kratko vreše izuči svoj slovenski jezik; a za dalje usavršavanje u naukama on ode u Rilski manastir. Tu on pod rukovodstvom jednog učenog starca šest godina izučavaše razne nauke, i u isto vreme podnošaše razne muke od starca koji beše plahovite naravi. Jednom prilikom starac se toliko naljuti na Jovana, da njegova ljutina poče prelaziti granice. Jovan oseti da mu je život u opasnosti, pa bojeći se težih posledica ode iz manastira kući svojih roditelja.
U to vreme Turska zarati protiv Srbije. Sakupljajući vojsku, Turci predložiše Jovanovom ocu, koji beše krupan, naočit i hrabar, da stupi u njihovu vojsku, obećavajući mu visoki čin. Ali blagočestivi Georgije odlučno odbi njihov predlog, govoreći: He mogu ja da idem protiv mojih hrišćana. – Zbog toga bi tog časa proboden mačem, a potom obezglavljen. Ženu pak njegovu i dve kćeri Turci raznim pretnjama primoraše te se odrekoše Hrista i primiše muslimansku veru. Jovan, videći takvu nesreću svoje majke i sestara, preobuče se i sakri u kući jedne pobožne starice. A Turci zlotvori, doznavši gde se Jovan skriva, poslaše nekoliko vojnika da ga uhvate. No Jovan, čuvan promislom Božjim, umače goniocima, i pobeže u Vlašku. Kada dođe u Bukurešt, on se upozna sa svetim prepodobnomučenikom Jevtimijem, i tako se sprijatelji s njim, da postadoše kao jedna duša u dva tela. Međutim slobodan život u Bukureštu poče uticati na Jovanovo mlado srce, i on, osećajući opasnost od greha, odluči da otputuje u Svetu Goru Atonsku.
Na putu za Svetu Goru Jovan se u Šumli srete sa svojim prijateljem svetim Jevtimijem,[25] koji malo ranije beše napustio Bukurešt, i tu se u Šumli odrekao Hrista. Videći prijatelja svog u takvom stanju, Jovanu ga beše veoma žao, ali se nije mogao zadržavati zbog ratnog stanja, i hteo je da što pre otputuje. Utom nekoliko turskih vojnika upadoše u kuću gde je Jovan bio na stanu i stadoše pljačkati. Ugledavši Jovana oni ga stadoše primoravati da se odrekne Hrista. Uplašen, nesrećni Jovan pristade da se odrekne hrišćanske vere i imena Gospoda našeg Isusa Hrista. Poverovavši Jovanu Turci ga ostaviše na miru i produžiše sa prekinutom pljačkom. Međutim Jovan, ulučivši zgodan trenutak, izađe iz kuće, umaknu odmah iz Šumle, i putujući žurno dan i noć stiže u svoj zavičaj EskiZagoru. Odatle sa proigumanom Grigorijatskog manastira svetogorskog otputova u Svetu Goru, i tamo stupi u taj manastir. Posle nekog vremena on iz Grigorijatskog manastira pređe u skit svete Ane.
Jednom, za vreme svog boravka manastirskim poslom u Solunu, Jovan vide svetog prepodobnomučenika Davida gde obešen za ispovedanje hrišćanske vere visi na drvetu. Podvig ovog hrabrog mučenika toliko raspali u Jovanovom srcu oganj božanske ljubavi, da se kod njega pojavi čežnja da sam postrada za ime Hristovo i primi mučeničku smrt. Ali, očigledno, još je bilo rano za to. U to vreme nalažaše se u Solunu jedan svetogorski starac koji odvrati Jovana od njegove namere, savetova mu da se vrati natrag u Svetu Goru, da ojača sebe duhovnim podvizima, pa posle toga, ako bude volja Božja, da pristupi mučeničkom podvigu.
Poslušavši savet dobroga sgarca, Jovan se zajedno sa starcem vrati u Svetu Goru, u skit svete Ane, gde dobri starac ubrzo zanemože i upokoji se u Goepodu. Posle njegove smrti Jovan se premesti u Kapsokalivski skit. Tu on saznade da je njegov prijatelj prepodobpomučenik Jevtimije primio mučeničku smrt za Hrista. Obradovan bogougodnom končinom svoga prijatelja, on od sveg srca uznese blagodarnost Nebeskom Ocu, koji zabludelu ovcu ote od krvožednog vuka – đavola, pa i sam se reši da ide stopama prepodobnomučenika Jevtimija. Zato se istoga časa uputi u skit svetoga Preteče k duhovniku Nikiforu (ocu i duhovniku Jevtimijevom), i stade ga usrdno moliti da ga primi pod svoje duhovno rukovodstvo. U toku razgovora Nikifor saznade u pojedinostima prošli život Jovanov, i pristade da ga primi za učenika.
Pod rukovodstvom iskusnog duhovnika Nikifora, Jovan iz dana u dan napredovaše sve više i više u vrlinama: molitva, bdenija i kolenopreklonjenja sačinjavahu mu utehu, a ime Isusovo, koje stalno carovaše u srcu njegovom, postade životom njegovim. Pored toga on je svakodnevno pročitavao odeljke Svetog Evanđelja, i nekoliko puta na dan uznosio Bogomateri kratku molitvu, proseći Nebesku Posrednicu da ga udostoji mučeničke končine. Hrana pak njegova sastojala se iz hleba i vode, koje je upotrebljavao sa uzdržanjem.
Vodeći tako strog život, Jovan nije slabio duhom, niti padao u uninije, nego je stalno bio veseo. Pri tome, želeći da postrada za veru Hristovu, on se starao da u svemu podražava svoga prijatelja, svetog prepodobnomučenika Jevtimija. Zato se on često obraćao svome prijatelju molitvom: da i njemu pomogne stupiti u veliki podvig mučeništva i junački primiti smrt za Hrista.
Takvi Jovanovi podvizi i čežnje naoružaše protiv njega starodrevnog vraga đavola, te ovaj povede rat protiv njega, i staraše se na sve moguće načine da mu ohladi srce za vrlinski život. Zlobni vrag otpoče rat protiv njega time, što mu stade našaptavati razna svetska uživanja. Tako, jednom prilikom Jovanovo iznureno telo vrag toliko raspali bludnom strašću, da od plamena tog Jovan pade na zemlju i dugo ležaše, kao polumrtav. A kada se strast unekoliko stiša i Jovan dođe sebi, on onda ispriča svome starcu sve što se s njim dogodilo. Dobri starac ga uspokoji, i savetova mu da ga ne dovode u zabunu lukavstva vraga, koji ne može učiniti ništa protiv naše želje. Na taj način ukrepivši Jovana božanstvenim rečima, on ga otpusti s mirom.
Izlazeći od starca, blaženi podvižnik svrati u crkvu i stade se sa suzama moliti pred ikonom Bogomatere, proseći Bogonevestu da mu pomogne i da ga zaštiti u bludnom iskušenju koje je đavo naveo na njega. Posle molitve on oeeti neki mir; i od tog časa, blagodareći pomoći Carice Nebeske, bludna strast ga potpuno napusti.
Najzad se približi vreme željnog dobrovoljnog mučeništva za Hrista, i Jovan sada jače nego ranije goraše čežnjom da umre za preslatkog Gospoda svog Isusa Hrista. Zato stade uporno moliti svoga starca za blagoslov da krene u mučenički podvig, ali starac ne pristajaše i na sve moguće načine ga odvraćaše od te namere. To ožalosti Jovana, i on dotada uvek veseo postade tužan. Iskusni starac, videći svoga učenika u tuzi po Bogu i čvrsto rešenog da umre za ispovedanje hrišćanske vere, poznade u tome volju Božju, i postriže Jovana u anđelski lik monaški, davši mu ime Ignjatije, blagoslovi ga na mučeničko stradanje, i dade mu za saputnika Grigorija, koji je pratio na mučeništvo i prijatelja Ignjatijevog, svetog prepodobnomučenika Jevtimija.
Ubrzo posle toga Grigorije i Ignjatije krenuše u Carigrad. Putem oni svratiše u Iverski manastir, poklonivši se čudotvornoj ikoni Bogomatere, izmolivši od tamošnjih otaca molitve za sebe, pa odoše u Lavru. Iz Lavre otploviše na lađi za Carigrad 20. septembra. Stigavši u Carigrad, Grigorije potraži onog istog hristoljupca Jovana koji u svoje vreme mnogo posluži svetom Jevtimiju. Ovaj blagočestivi muž primi ič s bratskom ljubavlju u svoj dom, i Ignjatiju stavi svoje usluge na raspoloženje.
Kada svanu dan u koji je Ignjatije imao predati sebe na zčučenje, svi se oni pričesgiše svetim Tajnama Hristovim. Onda obukoše Ignjatija u tursko odelo; i posle kratke molitve uputiše u Otomansku Portu. No Porta tog dana nije imala zasedanje, i Ignjatije je morao da čeka nekoliko dana na zasedanje.
U tom međuvremenu on je nekoliko puta navraćao i raspitivao se o zasedanju, ali se stalno vraćao doma tužan što nema zasedanja. U goj tuzi on se jednom u ponoći obrati Bogomateri sa suznom molitvom: preklonivši kolena pred svetom ikonom Njenom, on svom dušom moljaše svoju Pokroviteljku da mu udesi put ka mučeništvu. I gle, u taj tihi ponoćni čas bi nekakav pgum, i od ikone Božje Matere odvoji se svetli venac i sam sebe metnu na Ignjatijevu glavu.
Sutradan posle tog viđenja Ignjatije ode u Portu. Ovoga puta Porta je zasedavala. Ignjatije uđe u sudnicu, priđe sudiji i reče: Sudijo, još kao dečak ja sam, pritešnjen pretnjama od strane vaših Turaka da se odreknem Hrista, dao pristanak da napustim hrišćansku veru, A sada sam evo došao da tu reč svoju uzmem natrag i da pred vama ispovedim svoju veru u istinitog Boga i Tvorca svega vidljivoga i nevidljivoga: Gospoda moga Isusa Hrista.
Rekavši to, on skide sa svoje glave zelenu čalmu i baci je na zemlju. Zapanjen takvom smelošću, sudija gnjevno upita svetitelja: Šta si ti, čoveče: monah ili svetovnjak? I ko te dovede ovamo? – Mučenik odgovori: Sam sad došao ovamo, a putovođa mi je Hristos moj. Da je tako, evo ti dokaza očiglednog i ubedljivog; gledaj! – Rekavši to, Ignjatije izvuče iz svojih nedara malu ikonu Gospoda našeg Isusa Hrista, koju je zajedno sa krstom nosio na grudima, i pokaza je sudiji. – Sudija podviknu: Ostavi glupe reči svoje i osvesti se! Unapred znaj da ćeš me nepokornošću svojom prisiliti da te osudim na teške muke, a zatim na sramnu smrt. U protivnom pak slučaju, mi ćemo tebe bogato nagraditi, daćemo hi položaj i čin, da bi i ti zajedno s nama uživao u slastima života. – Mučenik odgovori: Gnušam se tvojih darova i počasti, jer su privremeni; a tvojih pretnji se ni najmanje ne plašim, pošto sam ja i došao ovamo: da umrem za Hrista mog, koji je večan i besmrtni Bog. Međutim vaš lažni prorok je učitelj pogabli: on sam pogibe, pa i vas uvuče u pogibao; i vi, njegovi sledbenici, zajedno ćete se mučiti s njim, ako ne poverujete u Hrista istinitog Boga.
Videći smelog mladoga izobličitelja njihove vere, sudija uzavre gnjevom, i ne rekavši ni reči dade prisutnima znak da mučenika izvedu napolje. Jedan od slugu dohvati mučenika i silom ga povuče, ali ga mučenik odgurnu, pa priđe sudiji, kleče pred njim i opet poče izobličavati veru njihovu; pritom moljaše razgnevljenog sudiju da mu odseče glavu. Tada sluge silom zgrabiše mučeiika, zabiše mu noge u klade, i baciše u tamnicu. Za to vreme mučitelji ismevahu veru u Hrista i primoravahu stradalca da poveruje u Muhameda. Hrabri podvižnik Hristov blagodušno podnošaše ismevanje i uvrede, i poput svetih apostola radovaše se što strada za sveto ime Gospoda svog.
Po završetku zasedanja sudija naredi te mu dovedoše mučenika. Sudija ga upita: Kaži mi, ko te dovede ovamo? – Gospod moj Isus Hristos, odgovori mučenik. Sudija mu na to reče: Sine moj, dođi k sebi! Nemoj biti tako uporan i gord; inače ću biti prinuđen da te predam na takve muke, kakve niko ni čuo nije. Osim toga, ti i ne pomišljaj da ću ti odseći glavu, pa će hrišćani uzeti tvoju krv kao svetinju! He, ja ću narediti da te obese! – Obezglavio ti mene ili obesio, odgovori mučenik, učinićeš mi podjednako dobročinstvo; i ja ću za preslatkog Isusa mog s radošću primiti smrt, ma kakva ona bila.
Videći mučenikovu nepokolebljivost, sudija naredi da mučenika vrgnu u jednu tajnu tamnicu. U toj mračnoj tamnici bezdušni mučitelji čitava dva dana neprestano mučiše svetoga stradalca; ali sjajni mučenik, krepljen Gospodom Hristom, i na sablažnjiva obećanja ostade nepokolebljiv. Trećega dana sudija opet naredi da mučenika dovedu preda nj. I kada vide da on i nadalje ostaje nepokolebljiv u veri svojoj u Isusa Hrista, on izreče svoju konačnu odluku: da mučenik bude udavljen.
Sluge odmah uzeše mučenika, i kao bezazleno jagnje povedoše na smrt. Kada stigoše do mesta Parmak-kapi, tu mučitelji udaviše dobrovoljnog mučenika i obesiše na drvetu. To bi u četvrtak, osmog oktobra 1814. godine. I tako njegova čista i devstvena duša odlete u nebeska naselja.
Kada Grigorije saznade za končinu svetog Ignjatija, on odmah ode na mesto pogubljenja i izdaleka se pokloni svetom mučeniku kao živome; a kroz tri dana kupi njegove mošti od dželata. Potom uze mošti i ranije postradalog svetog prepodobnomučenika Jevtimija, koje behu sahranjene na ostrvu Proti, 13. oktobra otputova iz Carigrada, a 20. oktobra srećno stiže u Svetu Goru sa skupocenim tovarom. Mošti obojice mučenika biše položene u novopodignutom hramu, kraj kelije duhovnika Nikifora.
He treba prećutati ni čudesa, učinjena od svetog mučenika Ignjatija. Da pomenemo dva. U Galati Carigradskoj. behu dva jednaka bolesnika: jedan umno poremećen, drugi oduzet; i kad im na glavu metnuše skufiju svetog mučenika, prvo jednome pa onda drugome, prizivajući ime prepodobnomučenika Ignjatija, oba bolesnika tog časa ozdraviše.
Česna glava svetog prepodobnomučenika Ignjatija nalazi se sada u Ruskom manastiru na Atonu svetog velikomučenika Pantelejmona. Spomen njegov vrši se i 1. maja, zajedno sa svetim prepodobnomučenicima Jevtimijem i Akakijem.
Bogu našemu slava, koji proslavi svetitelje Svoje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
MATRONE HIOSKE
 
PREPODOBNA Matrona rodila se na ostrvu Hiosu u mestu Volisu, od vrlo pobožnih i bogatih roditelja. Iz ljubavi prema Gospodu, sve imanje nasleđeno od roditelja razdala sirotinji i crkvama. Zidajući crkvu u ime Gospoda Hrista, pronašla mnogo zlata pri kopanju njenih temelja. Da ne bi ovo zlato đavo upotrebio na njenu sablazan, ona se pomoli Gospodu, i Gospod pretvori zlato u ugalj.
Prepodobna toliko postom sasuši svoje telo, da je izgledala skoro bestelesna. Glavno joj delanje beše: molitva i prolivanje suza. Um joj sav beše na nebu, sav ustremljen k Bogu, i sav ozaravan i obasjavan Bogom. Ukrašena takvim vrlinama, prepodobna Matrona bi udostojena od Boga takvog dara čudotvorstva, da je jednom i mrtvaca vaskrsla svojom molitvom.
Sijajući vrlinama i blagodatnim darovima, prepodobna predade u miru blaženu dušu svoju u ruke Božje.[26] A posle smrti ostavi svete mošti svoje, taj neiscrpni izvor čudesa na ostrvu Hiosu za sve koji im sa verom i ljubavlju pristupaju.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ZEVINA, GERMANA, NIKIFORA i ANTONIJA
 
OVI sveti mučenici postradaše za Gospoda Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
MANATE
 
OVA sveta mučenica za Gospoda Hrista u ognju spaljena.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
EVORA i EHOJA
 
UČENICI svetog sveštenomučenika Mila, episkopa Persijskog;[27] postradali za Hrista u Persiji, za vreme cara Sapora II, 341. godine. Postradali – zatrpani kamenjem.
 


 
NAPOMENE:

  1. Konstancije carovao od 337. do 361. godine.
  2. Pokrajina u Grčkoj, na Peloponezu.
  3. Duks = vojvoda, vojenačalnik; avgustalije = mali avgust, mali car.
  4. Julijan = nećak Konstantina Velikog; još za života cara Konstancija bio ovome savladar, upravljajući zapadnim pokrajinama Rimske carevine.
  5. Grad na severu Palestine, – inače Kesarija Filipova.
  6. Spomen njihov praznuje se 19. februara.
  7. Oasim = oaza u Arabijskoj pustinji.
  8. Koliko je važna bila dužnost vrhovnog žreca, vidi se iz toga što je naziv „vrhovni žrec“ bila jedna od titula rimskoga cara. Vrhovni žrec imao je pravo da neposlušne njemu žrece kažnjava smrću. Stanovao je y starom carskom dvorcu Numi.
  9. Car zapadnog carstva Maksimijan Herkul carovao od 284. do 305. godine. Njegov naslednik Konstancije, prozvan Hlor, bio je najpre oženjen Jelenom (= svetom ravnoapostolnom Jelenom); zatim se na zahtev cara Dioklecijana razveo s njom i oženio Teodorom, ćerkom Maksimijana Herkula. Konstantin Veliki, kao najstariji sin Hlorov, ipak je nasledio carski presto.
  10. Konstantin Veliki imao je tri sina: Konstantina, Konstancija i Konstansa. Konstantin vladao Galijom, Britanijom, Germanijom i Španijom; Konstans: Južnom Galijom, Italijom, Ilirijom i Afrikom: Konstancije: Istokom i Egiptom. Konstantin uskoro pogibe u ratu, a Konstansa ubi Magnencije u lovu.
  11. Ovaj vojni pohod protiv rimskog cara Maksencija učinjen je 312. godine.
  12. Sibile su bile kod Rimljana proricačice. Njihova proricanja su bila sabrana u tri knjige, koje su čuvane u Jupiterovom hramu na Kapitolu, a zatim u Apolonovom hramu na Palatinskom brežuljku. – Virgilije Maron bio je znamenit rimski pisac.
  13. Spomen svetog sveštenomučenika Vavile praznuje se 4. septembra.
  14. Julijan izvrće smisao evanđelskog teksta (Mt. 18, 21-22). Tu je reč ne o odmazdi i kazni, već o opraštanju bratu koji greši.
  15. Persijski grad na levoj obali reke Tigra.
  16. Sadašnja u Persiji oblast Kerman: severni deo – besplodna pustinja, južni – veoma peskovit.
  17. Julijan poginuo 363. godine.
  18. Pinjega = reka Vologodske i Arhangelske gubernije; pritoka Severne Dvine. Kevrol = glavno mesto istoimene oblasti. To ce dogodilo 23. juna 1545. godine.
  19. To ce dogodilo 23. juna 1545. godine.
  20. Mošti pravednog Artemija nađene 1577. godine.
  21. Spomen pravednog Artemija, Verkoljskog čudotvorca, praznuje se 23. juna i 20. oktobra.
  22. Sveti Gerasim se, zbog praznika Uspenja Presvete Bogorodice 15. avgusta, tog dana samo spominje, a praznuje se inače ili 16. avgusta ili danas, 20. oktobra, kada mu je spomen prenosa česnih moštiju.
  23. Tri Službe prep. Gerasima, napisane u razna vremena, izdao je protoprezviter Konstantinos Gelis, u Atini, 1967. godine. Ovo Žitije je napisano na osnovu najstarijeg biografa prepodobnoga, Mitrofanisa Navplijskog, zatim kratkog Žitija episkopa Jeremije Majnisa, i nedavno objavljene knjige protoprezvitera Konstantina Gelisa „O Agios Gerasimos Kefallinias“, Atina 1911 g. Stara Žitija sv. Gerasima sadržana su u Službama, nedavno izdatim Manastir sv. Gerasima na Kefaloniji bio je jedno vreme idioritamski, a sada je ponovo postao opštežiteljni, trudom rečenog mitropolita Kefalonijskog kir Prokopija, koji je veliki ljubitelj monaštva i poštovalac prepodobnog Gerasima.
  24. Spomen ovog svetog Novomučenika vrši se negde 8. oktobra. Prvoga pak maja vrši se zajednički spomen njegov sa svetim Novomučenikom Jevtimijem (spomen mu 22. marta) i Akakijem Ivironskim. Žitije, stradanje i službu njima napisao je Iverski monah Onufrije.
  25. Spomen njegov Crkva praznuje 22. marta.
  26. Prepodobna se upokojila 1462. godine.
  27. Spomen njegov praznuje se 10. novembra.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *