NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
19. OKTOBAR
 
SPOMEN SVETOG PROROKA
JOILA
 
SVETI prorok Joil beše iz kolena Ruvimova, sin Vatuilov, iz sela Metomora. Drugi po redu iz manjih proroka. Živeo na 800 godina pre Hrista. Prorokovao bedu naroda Izrailjskog i ropstvo Vavilonsko za grehe koje počini pred Gospodom. Pozivao narod na post i sveštenike na pokajne plačne molitve, da bi se Bog umilostivio. „Trubite u trubu na Sionu, naredite post; saberite narod, osveštajte sabor, skupite starce, saberite decu i koja sisaju. Neka plaču sveštenici, sluge Gospodnje, i neka reku, prosti, Gospode, narodu svome, i ne daj nasledstva svoga pod sramotu“ (Joil. 2, 15.16.17). Prorekao je sveti Joil i silazak Svetoga Duha na apostole, i izlivanje blagodati Duha Božjega na sve hrišćane. Prorekao i opisao Strašni Sud Božji. Prorekao i slavu Crkve Božje svete. Tako on prorokuje u ime Božje: „I posle toga ću izliti Duha Svojega na svako telo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši videti utvare. I na sluge ću i na sluškinje u one dane izliti Duha Svojega. I učiniću čudesa na nebu i na zemlji, krv i oganj i pušenje dima. Sunce će se pretvoriti u tamu i mesec u krv pre nego što dođe veliki i strašni dan Gospodnji. I svaki koji prizove ime Gospodnje, spašće se, jer će na gori Sion i u Jerusalimu biti spasenje, kao što je rekao Gospod, i u ostatku koji pozove Gospod“ (Joil 2, 28-32 = 3, 1-4; D. Ap. 2, 17; Mat. 24, 29; Rm. 10, 13).
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
UARA (VARA) i s njim SEDAM UČITELJA HRIŠĆANSKIH,
i spomen blažene KLEOPATRE i sina joj JOVANA
 
ZA carovanja neznabožnog rimskog cara Maksimijana življaše u glavnom gradu Egipta Aleksandriji jedan hrabar vojnik po imenu Uar (ili Var), koji tajno služaše Nebesnome Caru. Iz straha od bezakonih idolopoklonika on za neko vreme skrivaše svoju veru u istinitoga Boga, koju zatim obelodani i zemlji i nebu kada on Hrista radi postade „gledanje i anđelima i ljudima“ (1 Kor. 4, 9).
U to vreme Maksimijan podiže gonjenje na hrišćane, i posla u sve zemlje svoga carstva naređenje da ubijaju hrišćane koji neće da prinesu bogovima žrtve. Takvo naređenje dođe i u Egipat, i hrišćanska se krv stade prolivati nemilice, jer svi koji služahu Tvorcu a ne tvari behu stavljani na raznovrsne muke. A potajni hrišćanin Uar obilažaše noću tamnice, u kojima tamnovahu verni za ispovedanje Hrista. On zlatom potkupljivaše stražare, te ga ovi puštahu k sužnjima; i on celivaše uze njihove, ispiraše im krv, vezivaše im rane, donošaše im hranu, i moljaše ih da mu izmoljuju milost u Gospoda.
Jednom biše uhvaćeni sedam učitelja hrišćanskih, koji se skrivahu po pustinjama, i dovedeni k carskom namesniku Egipta. A kad ih namesnik ispita i vide da su oni tvrdi u veri, on ih stavi na mnoge muke, pa ih okovane vrgnu u tamnicu. Saznavši za to, Uar po svome običaju pohita noću k tamnici u kojoj se nalažahu ovi sveti učitelji, dade mnogo zlata stražarima i uđe kod svetih sužanja. I skinuvši im okove sa ruku i klade s nogu, postavi pred njih hranu i umoli ih da jedu, jer oni već čitavih osam dana ne behu ništa jeli. I pripadajući k nogama njihovim, on im celivaše noge, i veličaše stradanja njihova govoreći: Blaženi ste vi, dobre i verne sluge Gospodnje, ući ćete u radost Gospoda svoga, jer stajaste za Njega „do krvi“ (Jevr. 12, 4).[1] Blaženi ste vi, divni podvižnici, vama se na nebu pletu venci rukom Svevišnjega, jer s trpljenjem trčite u bitku koja vam je određena (sr. Jevr. 12, 1), i sutra ćete, nasigurno znam, završiti svoja stradanja. Blaženi ste vi, stradalnici Hristovi, vama je otvoreno Nebesko Carstvo, jer vi stradate sa Hristom koji je postradao za nas; a kad stradate sa Njim, sa Njim ćete se i proslaviti (sr. Rm. 8, 17). Molim vas, sveti ugodnici Božji, pomolite se za mene Vladici Hristu da milostiv bude prema meni: jer bih i ja hteo da poetradam za Njega, ali nemam dovoljno snage za to: bojim se ljutih muka koje vidim na vama.
Sveti stradalnici odgovoriše: Niko, mili naš, koji se boji ne može dostignuti savršenstvo; niko neće požnjeti, ako ne poseje; niko ne dobija venac, ako ne postrada. Seti se reči iz Evanđelja: Ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim (Mt. 10, 33). Ako se bojiš privremenih muka, nećeš izbeći večne; ako se plašiš ispovedati Hrista na zemlji, nećeš se naslađivati gledanjem lica Njegova na nebu. Stoga hajde, brate, kreni s nama putem mučeništva ka Gospodu koji gleda podvige naše; postradaj zajedno s nama, jer ovakvu družinu nećeš skoro naći.
Dok sveti stradalci to govorahu, srce se Uarevo razgorevaše ljubavlju k Bogu, i on oseti u sebi silu da može pretrpeti svako stradanje za Gospoda Hrista. I svu tu noć on provede u tamnici sa svetim mučenicima, slušajući njihove pouke s nasladom. A kada svanu dan, dođoše namesnikove sluge u tamnicu da svete mučenike vode na sud, i među sužnjima obretoše Uara gde sedi s njima i s umilenjem sluša reči njihove. Začuđene, sluge rekoše Uaru: Šta ti ovde radiš, Uare? Da i ti nisi poludeo, obmanut basnama ovih zlih ljudi? Zar se ne bojiš, da ako neko izvesti o ovome namesnika i velikaše, ti ćeš izgubiti ne samo vojnički čin, nego ćeš i života biti lišen? – Uar odgovori: Ko će me od vas optužiti kod namesnika? Ta vi ste moji drugovi. A ako me i optužite, ja sam gotov umreti za Hrista zajedno sa hrišćanima.
Na te reči sluge ućutaše, uzeše šest mučenika, a sedmi, iznemogao od rana, ostade u tamnici, i skončavši otide ka Hristu, ustupajući svoje mesto Uaru, da on, popunivši njegovo mesto, dovrši njegovo stradanje.
Kada okovani sveti stradalnici biše dovedeni pred namesnika, koji gordo i osiono seđaše na sudijskom tronu, namesnik ih stade primoravati da idolima prinesu žrtvu. L pošto oni ne hteše to učiniti, njih obnažiše i bez milosti tukoše po pređašnjim ranama. Nove rane, zadavane na starim ranama, dodavahu bol na bol, no sveti stradalci trpljahu, govoreći samo ovo: Hrišćani smo.
Posle toga namesnik, pogledavši na njih, upita: He beše li ih sedmorica? sada ih je šest; a gde je sedmi? – Tek što namesnik to reče, sveti Uar koji beše došao tamo, ispunivši se božanske revnosti, stupi na sredinu i reče: Evo, ja sam sedmi; jer jedan već skonča svoj podvig i predstade Hristu, a mene ostavi iza sebe za naslednika njegovih stradanja. Stoga, šta ti je on dužan, ja sam gotov da platim za njega; ja hoću da mesto njega sa ovim divnim stradalcima postradam za Hrista, jer sam hrišćanin.
Namesnik, čuvši to, upita one što stajahu pred njim: Ko je ovaj? – Oni mu rekoše: Vojvik Uar, starešina Tianinske čete.[2] – Namesnik se začudi, i reče Uaru: Koji te đavo nahuška da srljaš u očiglednu pogibao? Ta izgubićeš vojničku čast, oduzeće ti se prinadležnosti, i život će tvoj biti podvrgnut tolikim zalima. – Blaženi Uar odgovori: Hleb koji siđe s neba, i Božanstvenu čašu sveskupocene Krvi Gospoda moga ja pretpostavljam tvojim počastima i prinadležnostima; meni ništa nije milije od Hrista moga. Bez Njega, meni nisu mili: ni čast vaša, ni čin moj, ni velike prinadležnosti, ni život. Jer čast je za mene = stradati za Hrista; dobitak je za mene = biti lišen svega radi Hrista; meni je život = umreti za Hrista.
Tada namesnik, pogledavši besno na šest mučenika, reče: To je vaše delo, bezbožne varalice! Vi zavedoste ovog carskog vojnika; vi ga zaludeste vašim vradžbinama. Evo, kunem se mojim velikim bogovima! vas ću pre pogubiti nego njega, i osvetiću vam se što hulite naše bogove; vi ste nedostojni da ostanete među živima, jer hulite besmrtne bogove i druge nekim zavodništvom navodite na to isto zlo. – Sveti mučenici odgovoriše: Mi ne zavedosmo Uara, nego ga izbavismo od zavedenosti; mi ga ne zaludismo, nego ga urazumismo. Bog mu dade snage i junaštva za podvig, da zajedno s nama pobedi vašu i vaših bogova nemoćnu silu. Pričekaj malo, pa ćeš videti njegovo junaštvo u služenju Hristu, jer ga mi uvrstismo u anđelsku vojsku. Ti se hvališ što ćeš nas pogubiti. A nama je baš to i potrebno: da glave svoje položimo za Gospoda svih ljudi i svih tvari.
Namesnik na to reče: Ovog časa ću tela vaša iskidati na komade, ako se ne poklonite bogovima Egipatskim. – Sveti stradalci odgovoriše: Bogovi, koji nisu stvorili nebo i zemlju, neka nestanu (Jerem. 10, 11). – A blaženi Uar, želeći da što više razgnjevi namesnika, reče mu: Što zamaraš svetitelje, govoreći im bezumne i nekorisne reči. Lud lude reči izgovara, kaže prorok Isaija (Is. 32, 6). Eto, tela njihova leže pred tobom prostrta; čini šta hoćeš.
Namesnik, razgnjevivši se, naredi da Uara obese naga na drvetu, da bi ga mučili. A svetim stradalcima reče: Sad ćemo videti ko će koga pobediti: ili vi nas primajući muke, ili mi vas zadajući vam muke. Kunem se, ako nas vi pobedite svojim trpljenjem, ja ću se odreći bogova svojih i počeću verovati u vašega Hrista. – Sveti odgovoriše: Isprobaj silu svoju na jednome od nas, pa ako jednoga pobediš, onda se možeš nadati da i ostale pobediš. – A Uar, počinjući stradati, reče svetim mučenicima: Sveti stradalci, blagoslovite mene, slugu vašeg, da se udostojim vašeg udela. Pomolite se za mene Gospodu Hristu, da mi podari trpljenje, jer On zna prirodu našu: duh je srčan, ali je telo slabo (Mt. 26, 41).
Sveti podigoše oči svoje k nebu i usrdno se moljahu za Uara, koga sluge u to vreme počeše po svemu telu tući štapovima i motkama. Dok tako bijahu svetog Uara, namesnik mu reče: Kaži sada, Uare, kakva ti je korist od Hrista tvoga? – Uar odgovori junački: Nesravnjivo veća nego tebi od tvojih demona. – A sveti mučenici u to vreme bodrahu Uara i dovikivahu mu: Budi hrabar, Uare, i budi čvrst, jer eto Hrista stoji kraj tebe i nevidljivo te ukrepljuje. Uar odgovori: Zaista osetih pomoć Gospoda mog, jer muke ne smatram nizašta.
Tada mučitelji stadoše železnim noktima strugati grudi njegove. Zatim ga glavačke obesiše, telo mu za drvo klincima prikovaše, pa mu kožu s leđa odraše, brijačima mu telo rezaše, a no stomaku ga čvornovatim štapom dotle biše dok mu se stomak ne rasede i sva mu utroba ispade na zemlju. A kad sveti mučenici videše kako mu se prosu utroba, oni zaplakaše. Mučitelj pak, ugledavši mučenike gde plaču, povika na sav glas: Eto, pobeđeni ste! eto, iznemogoste! eto, plačete bojeći se muka! I šta vam još treba da biste saznali, da vas Hristos ne može izbaviti iz naših ruku? Vama sada ne ostaje ništa drugo nego da se poklonite bogovima našim. – Sveti mučenici odgovoriše: Zveru, a ne čoveče! Mi nismo pobeđeni, već naprotiv, pobeđujemo Isusom koji nam pomaže. A zaplakasmo, ne što se bojimo muka nego iz ljubavi prema bratu našem koga ti nečovečno mučiš. U duši pak mi se radujemo videći da je divnome stradalcu venac već gotov.
Tada namesnik naredi da ih vode u tamnicu. A Uar, viseći na drvetu i mučen, ugledavši gde okovane svetitelje vuku u tamnicu, povika: Učitelji moji, pomolite se za mene poslednji put Hristu, jer već odlazim iz tela; a vama blagodarim što me privedoste večnome životu.
Pošto sveti Uar bi mučen oko pet sati, on u tim mukama predade česnu i svetu dušu svoju u ruke Gospodu.[3] A mučitelji, držeći da je on još živ, bijahu i mučahu mrtvo telo njegovo. No zatim primetivši da je već umro, skidoše ga sa drveta, i po naređenju namesnika odvukoše izvan grada i baciše gde leševe životinja bacahu, da bi ga psi pojeli.
Jedna pak pobožna udovica po imenu Kleopatra, rodom iz Palestine, kojoj muž vojskovođa u Egiptu umre i koja imađaše maloga sina Jovana, sa tugom posmatraše izdaleka stradanje svetoga Uara. I kada telo njegovo bi bačeno izvan grada, ona noću sa nekoliko slugu svojih uze mnogonamučeno telo svetoga Uara, odnese ga kući svojoj, iskopa grob u spavaonici svojoj pred posteljom svojom, i tamo ga položi.
Idućeg dana namesnik izvede iz tamnice ostale mučenike. I pošto ih je dugo mučio, on ih poseče mačem i baci izvan grada nepogrebene. Tela njihova, takođe noću neki potajni hrišćani uzeše i pogreboše. Kleopatra svaki dan paljaše sveće na grobu svetog Uara i kađaše, počitujući ga kao svog velikog zaštitnika i pred Bogom posrednika. A kad prođe nekoliko godina i gonjenje splasnu, Kleopatra namisli da se vrati u svoju postojbinu. I dugo razmišljaše na koji bi način odnela sa sobom mošti svetoga Uara. Najzad, spremivši skupocen poklon, ona se preko posrednika obrati namesniku sa ovakvom molbom: Moj muž beše vojskovođa, i umre ovde na carskoj službi; on još nije konačno sahranjen, jer je nemoguće u tuđini sahraniti kako dolikuje tako važnog vojskovođu; ja pak, ostavši udovica u tuđini, hoću da se vratim u svoje otačastvo kod svojih rođaka. Stoga mi dozvoli, gospodine moj, da sa sobom ponesem ostatke ljubljenog muža mog, te da ih s počastima sahranim u otačastvu mom, u grobnici predaka mojih, jer ne želim da se i po smrti odvajam od njega.
Ova žena tako postupi zato, što bi hrišćani, doznavši da ona odnosi iz njihovog grada mošti svetog mučenika, mogli da je spreče u tome i da joj oduzmu dragoceno blago. Namesnik, dobivši poklon, izađe u susret njenoj molbi. Međutim ona, umesto muževljevih telesnih ostataka uze mošti svetoga Uara, i prenese ih kao dragocenost iz Egipta u Palestinu, i sahrani ih pored svojih predaka u svome mestu, zvanom Edra, u blizini Tavora. I svaki dan ona izlažaše na grob svetog Uara, kađaše i sveće paljaše. A tamošnji hrišćani, videći to, stadoše s njom odlaziti na grob svetog mučenika i donositi svoje bolesnike, koji molitvama svetoga Uara dobijahu na grobu njegovom isceljenje. I raznese se glas po svima okolnim mestima, i svi hrišćani s verom priticahu ka grobu njegovom.
Kleopatra, videći da se hrišćani skupljahu na molitvu kod groba svetog mučenika Uara, donese odluku da podigne hram u ime njegovo. I stade svoju odluku privoditi u delo. U to vreme njen sin Jovan napuni sedamnaest godina, i Kleopatra se staraše da mu osigura mesto u carskoj vojsci;[4] i pomoću nekih posrednika ona izdejstvova kod cara počasnu dužnost u vojsci za svoga sina: on bi primljen u vojnu službu i dobi vojnički pojas, znak vojnog starešinstva. u vreme kada se otpoče zidanje crkve u ime svetog Uara. A Kleopatra tada reče: Moj sin neće stupiti na službu u carskoj vojsci dok se ne dovrši zidanje doma Božjeg, jer hoću da on zajedno sa mnom ponese odar svetog mučenika, pa posle toga neka izvrši carevo naređenje.
Kada se završi zidanje hrama, Kleopatra pozva episkope, sveštenike i monahe, i izvadivši iz groba česne mošti svetog mučenika, položi ih na skupoceni odar, a preko moštiju stavi pojas i vojničko odelo, koje je imao obući njen sin, da bi se osvetilo od svetih moštiju. I ona usrdno moli svetog mučenika, da bude pomoćnik njenome sinu, koga blagosloviše svi prisutni episkopi i sveštenici. A sleže se tu i ogromno mnoštvo hrišćana. I uzevši odar sa moštima, ponesoše ih u crkvu; nošaše mošti i Kleopatra sa sinom. I pošto crkva bi osvećena, položiše mošti svetiteljeve pod svetim prestolom, na kome se stade vršiti Božanstvena liturgija. A Kleopatra, pripavši k moštima svetoga Uara, moljaše se govoreći: Molim ti se, stradalče Hristov, izmoli mi od Boga ono što će biti ugodno Njemu i korisno meni i sinu mom jedincu: jer se ne usuđujem iskati više nego što sam Gospod hoće; On zna šta nam je potrebno, i neka se izvršuje na nama Njegova blaga i savršena volja.
Po okončanju svete službe Kleopatra priredi bogato ugošćenje prisutnima, i sama sa sinom služaše svoje goste za trpezom. A sin njen, služeći goste, iznenada se razbole, pa ode i leže na postelju svoju. Kada se gosti raziđoše, Kleopatra stade zvati svoga sina da zajedno s njom jede za trpezom od onoga što je preostalo, ali Jovan ne mogaše progovoriti ni reči, sav goreći od vatre u groznici. Videvši da joj se sin razboleo, majka reče: Tako mi Gospoda, neću ništa u usta metnuti, dok ne vidim šta će biti sinu mome. – I ustade oko sina svoga, trudeći se na sve moguće načine da mu skine vatru; i srce joj se kidaše od bola za jedincem sinom. Međutim mladić u ponoći umre, ostavivši svoju mater u neutešnom bolu. Ona gorko plačući odjuri u hram svetoga Uara, i pavši pred grob njegov vapijaše: O, ugodniče Božji! tako li mi uzvraćaš za toliki trud moj oko tebe? Takvu li pomoć ukazuješ meni, koja sam muža svog zanemarila zbog tebe, i svu nadu svoju polagala na tebe? Umorio si sina mog jedinca, pogubio si nadu moju, oduzeo si mi svetlost očiju mojih. Ko će me u starosti gledati? Ko će mi na samrti oči zatvoriti? Ko će telo moje sahraniti? Bolje da sam sama umrla, nego da milog sina mog gledam mrtva, kao cvet koji je pre vremena uvenuo. Stoga, ili mi vrati sina mog, kao nekada Jelisej Sunamićanki (sr. 4 Car. 4, 36), ili i mene odmah uzmi, jer ne mogu da živim od gorke žalosti moje.
Dok ona tako plakaše i kukaše kraj groba svetiteljeva, nju silno premorenu i veoma ucveljenu uhvati lak i kratak san. I u snu njoj se javi sveti Uar, držeći za ruku njenog sina: oni obojica sijahu jače od sunca i haljine im behu belje od snega; opasani behu zlatnim pojasima, a na glavama imađahu vence, neiskazane lepote. Ugledavši ih, blažena Kleopatra se baci k nogama njihovim, ali je sveti Uar podiže govoreći: O ženo, zašto se žališ na mene? Eda li sam zaboravio usluge koje si mi učinila u Egiptu i za vreme puta? Ili smatraš da nisam osećao kada si uzela telo moje usred leševa životinjskih i položila u spavaonici svojoj? Eda li ne pazim svagda na tvoje molitve? i ne molim li se za tebe Bogu? I pre svega ja umolih Boga za srodnike tvoje, kraj kojih si me položila u grobu, da im gresp budu otpušteni. Zatim uzeh sina tvog u vojsku Nebe skoga Cara. Nisi li me ti sama ovde molila, da izmolim tebi od Boga što će biti ugodno Njemu i korisno tebi i sinu tvome? I ja molih blagoga Boga, i On po neiskazanoj blagosti Svojoj blagoizvole primiti sina tvog u nebesku vojsku Svoju; i eto sin tvoj, kao što vidiš, sada je jedan od onih što predstoje prestolu Božiju. Ako hoćeš, uzmi ga natrag i pošlji na službu caru zemnome i vremenome, pošto nećeš da sin tvoj služi Caru Nebesnome i Večnome.
Međutim mladić zagrli svetog Uara i reče: He, gospodine moj! nemoj poslušati majku moju! ne daj me u svet, pun nepravde i svakog bezakonja, od koga se izbavih tvojim zauzimanjem; ne lišavaj me, oče, zajednice sa tobom i sa svetima. – Zatim, obraćajući se majci svojoj, reče: Što tako plačeš, majko? Ja sam uvršćen u vojsku Cara Hrista, i dano mi je da sa anđelima na nebu predstojim Njemu, a ti sada išteš da me iz carstva rineš u ubožjaštvo.
Blažena Kleopatra, videći da je sin njen obučen u anđelski čin, reče: Uzmite i mene sa sobom, da i ja budem sa vama, – No sveti Uar joj reče: I ovde, na zemlji ostajući, ti si sa nama. Idi dakle sada s mirom; a posle izvesnog vremena, kada Gospod naredi, doći ćemo da te uzmemo.
Rekavši to, oni postadoše nevidljivi. A ona, došavši sebi, nađe srce svoje prepuno neiskazane radosti i veselja, i ispriča o svome viđenju sveštenicima. I zajedno sa njima česno sahrani sina svoga kraj groba svetoga Uara, ne plačući više nego veseleći se o Gospodu. Posle toga ona razdade svoje imanje nevoljnima; a sama, odrekavši se sveta, življaše pri crkvi svetoga Uara, služeći Gospodu dan i noć u postu i molitvama. Svake pak nedelje njoj se u vreme molitve javljaše sveti Uar sa njenim sinom u velikoj slavi. Pošto u takim podvizima provede sedam godina, blažena Kleopatra se prestavi, ugodivši Bogu. Telo njeno bi položeno u crkvi svetoga Uara blizu sina njena Jovana, a sveta duša njena zajedno sa svetim Uarom i Jovanom u veselju predstoji na nebesima Bogu, kome slava kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PROHORA PČINJSKOG, mirotočivog Čudotvorca
 
PREPODOBNI otac naš Prohor, podvizavajući se podvigom dobrim u Nagoričanskoj i Kozjačkoj pustinji, bi javljen svetu kao svetilo za carovanja blagočestivog cara Diogena, koji je carovao od 1067 do 1071 godine. Roditelji svetoga Prohora Jovan i Ana pobožno življahu u selu Ovčepoljskog kraja Skopske oblasti. Behu to ljudi tužni, jer ne imađahu dece. Goreći od želje za decom, oni usrdno uznošahu tople molitve Bogu i mnoge milostinje davahu sirotinji i crkvama. I Gospod pogleda na njihove molitve i milostinje, i darova im utehu i veliku radost: Ana zače u starosti i rodi sina, koji na krštenju dobi ime Prohor. A kada Prohor napuni osam godina roditelji ga dadoše da uči knjigu. Prosvećivan Duhom Božjim, Prohor veoma napredovaše u učenju, i time mnogo radovaše svoje blagočestive roditelje.
Kada Prohor izuči knjižnu mudrost bolje od svojih vršnjaka i postade punoletan, roditelji namisliše da ožene svoga sina jedinca, da bi dobili naslednike. Ali prepodobni ne hte da sebe okiva okovima svetskim, jer mu se duša otimaše k nebu i srce njegovo ljubljaše Boga iznad svih krasota sveta i zemaljskih čari. Goreći plamenom ljubavlju prema Gospodu, on žuđaše da My danonoćno služi umom i srcem, duhom i telom. Zato je voleo crkvu i njena bogosluženja, i svaki dan odlazio u nju na molitvu. To beše najslađa hrana njegovoj pobožnoj duši. Slušajući reči Gospoda Hrista u Evanđelju: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji me ljubi, neka uzme krst svoj, i ide za mnom, – Prohor se, ukrepljavan i ozaravan Duhom Božjim, reši da ostavi svet i sve krasote sveta, i da se sav posveti Bogu. Izišavši iz crkve, gde slušaše ove reči Gospodnje, on sve svoje imanje razdade siromasima, i otide u pustinju, pevajući zajedno s prorokom Davidom: Žedna je duša moja Boga, Boga živoga. Kao što košuta traži potoke, tako duša moja traži tebe, Bože! (Ps. 41, 2, 1).
Došavši u pustinju Nagoričansku što je u Žegligovskom kraju, Prohor nađe u njoj malu pešteru i pokraj nje mali izvor vode, i tu se nastani. I stade se podvizavati podvigom divnim i spasonosnim, imajući uvek pred očima duše Boga Tvorca i Spasitelja. Hrana mu beše bilje i trava. Pa i to uzimaše samo jedanput u tri dana. Molitvom pak svagda hranjaše dušu svoju. Živeći na takav način, prepodobni provede u pustinji trideset dve godine, i za to vreme ne vide lica čovečija. A družaše se sa zverovima koji mu ponekad dolažahu.
Po promislu Božjem dogodi se ovo: Diogen, koji je imao postati car, dođe u lov u pustinju, gde se prepodobni podvizavao. I on ugledavši jednu srnu stade je goniti. Srna bežeći dotrča pećini prepodobnoga, koji ju je često hranio. Videći srnu silno uplašenu, prepodobni je upita: Zašto tako bežiš? – Utom pristiže i Diogen, pa ugledavši kosmatog starca, obučenog u poderanu haljinu, on se silno prepade pa udari natrag i naže bežati. A sveti pustinjak, providevši duhom da će Diogen uskoro postati car, stade ga zvati, govoreći: Diogene, vrati se! ne boj se! stani! ta i ja sam čovek. – Čuvši ove reči prepodobnoga, Diogen se vrati, i sa strahom pade pred noge čudnoga starca tražeći blagoslov od njega. Sveti starac ga blagoslovi i proročki mu reče: Diogene, idi odmah u Carigrad, jer će te Bog uzdići na carski presto. A tada ne zaboravi mene. Te pak haljine što su na tebi, ostavi u naročitoj odaji, i češće navraćaj da ih vidiš, opominjući se i mene starca koji živi u ovoj pustinji.
Diogen posluša starca i odmah otputova u Carigrad. I proročanstvo svetoga starca se ispuni: kroz neko vreme Diogen postade car. I postupi po nalogu svetog pustinjaka: svoje pređašnje haljine ostavi u naročitoj odaji. Ali ubrzo zaboravi na njih. Trideset godina posle toga prepodobni Prohor se javi Diogenu u snu i reče mu: Zašto, Diogene, zaboravi svoje pređašnje haljine i mene starca? Postaraj se da mi podigneš makar mali hram.
Probudivši se, cara obuze strah, i ode odmah da vidi svoje stare haljine; i opomenu se svega što mu reče prepodobni starac. I želeći da ispuni želju prepodobnoga, car krenu u pustinju, u kojoj beše pronašao svetog podvižnika goneći srnu. Došavši u Žegligovski kraj, car ne mogade pronaći svetoga starca. Jer pre toga, po promislu Božjem, starac pređe u planinu Kozjak. A to bi ovako: Anđeo Gospodnji javi se prepodobnom Prohoru i reče mu: Beži odavde duboko u pustinju, i nastani se u Kozjaku.
Sveti Prohor posluša glas anđela Gospodnjeg, i došavši u Kozjak obrete malu pećinu i nastani se u njoj. I tu življaše još trideset godina, podvizavajući se postom i molitvama, i ugađajući Bogu ispunjavanjem svetih zapovesti Njegovih. Takvim bogougodnim životom on steče veliki dar proroštva i čudotvorstva. I tada, već u dubokoj starosti, javi se u snu caru Diogenu. I car putujući nađe mesto podviga ugodnika Božjeg, i tu mu u Nagoričanu podiže hram. Ali car mnogo tugovaše što ne zna gde počivaju njegove mošti. Zato se usrdno moljaše svetome Prohoru, da mu otkrije svoje mošti. I sveti Prohor mu se javi u snu i reče mu da njegove mošti traži u Kozjačkoj pustinji. I car posla mnogo vojnika da traže svetiteljeve mošti. I tražahu ih mnogo dana, ali im trud bi uzalud. A starac jedan, stojeći na vrhu Kozjaka, odakle se mogao videti sav Kozjak uzduž i popreko, ugleda beloga orla gde se vije iznad pećine u kojoj behu svete mošti svetog pustinjaka Prohora. Tamo se uputiše sa carem Diogenom svi koji tragahu za moštima prepodobnoga, i nađoše u pećini svetiteljeve mošti netljene. Car i svi sa njima padoše ničice pred svetim moštima, pa ih sa velikim strahopoštovanjem i pobožnošću uzeše i ponesoše uz pojanje crkvenih pesama, pređoše reku Pčinju i dođoše u novopodignuti Nagoričanski hram, koji beše daleko od pećine u kojoj su pronađene svete mošti. A kada sutradan dođoše u hram, ne nađoše u njemu svete mošti, koje se same behu vratile u svoju pećinu. No oni ih ponovo donesoše, a one se ponovo vratiše. Tako bi tri puta. Tada car odluči da svetitelja odnese sa sobom u Carigrad: i natovariše sveto telo na mazgu. Ali mazga se ne hte maknuti s mesta. Car vide u tome želju svetoga oca Prohora, i on naredi te se podiže nova crkva na reci Pčinji, i u njoj dosada netljeno počivaju svete i čudotvorne mošti, iz kojih teče sveto i celebno miro.[5]
Novopodignuta crkva bi osvećena u prisustvu cara i mnogo naroda; a uz crkvu i manastir. Car uze levu ruku evetiteljevu i odnese sa sobom u Carigrad, a ostalo celo telo ostavi u novoj obitelji, koje neprekidno toči iz sebe celebno miro na utehu, pomoć i isceljenje svima koji sa verom i ljubavlju pristupaju svetom ugodniku Božjem, prepodobnom i bogonosnom ocu našem Prohoru Pčinjskom,[6] čijim molitvama neka i nas Gospod pomiluje i spase.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
SADOKA, EPISKOPA PERSIJSKOG, i sa njim 128 Mučenika[7]
 
SPOMEN SVETIH SVEŠTENOMUČENIKA
FILIKSA i JEVSEVIJA
 
SVETI Filiks beše prezviter, a sveti Jevsevije đakon; postradaše za Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETOG
LEONTIJA FILOSOFA
 
SBETI Leontije rođen u Carigradu; podvizavao se u lavri svetog Save Osvećenog, u Palestini; bio revnostan, silan i iskusan izobličitelj savremenih mu jeresi: nestorijanske, evtihijanske, monofizitske. Skončao u miru, ne kasnije od 624 godine. Poznat pod bogoslovskim imenom kao Leontije Jerusalimski (za razliku od Leontija Vizantijskog).
 
SPOMEN PRENOSA MOŠTIJU PREPODOBNOG
JOVANA RILSKOG
 
U NEKIM Sinaksarima se na ovaj dan vrši spomen prenosa moštiju Svetog Jovana Rilskog (zajedno sa spomenom Svetog Prohora Pčinjskog). Svete mošti ovog Svetog Jovana prenete iz Sofije u Trnovo 1238. godine. (Inače o Sv. Jovanu Rilskom videti opširnije pod 18. avgustom).
 
SPOMEN SVETOG I PRAVEDNOG OCA NAŠEG
JOVANA KRONŠTATSKOG,
novojavljenog Čudotvorca
 
NA ovaj dan se, posle crkvenog unošenja Sv. Jovana Kronštatskog u kalendar Svetih Ruske Crkve (19. oktobra 1964. godine), slavi njegov spomen zajedno sa spomenom njegovog svetog imenjaka Jovana Rilskog. Opširno Žitije Sv. Jovana Kronštatskog videti pod 20. decembrom, kada se vrši spomen njegovog blaženog prestavljenja.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tojest: proliste za Hrista krv svoju.
  2. Tačnije (sa grčkog): iz Tianske kohorte (kohorta – deo puka). Tiana = grad u Egiptu. Kohorte rimske nosile su imena gradova, od čijih su žitelja one sastavljene
  3. Sveti Uar postrada 307 godine.
  4. U tom uzrastu mladići su obično primani u vojnu službu
  5. To je današnji manastir svetog Prohora Pčinjskog: svete mošti svetog bogougodnika počivaju s desne strane svetog oltara, i toče sveto miro; i danas bivaju evanđelska čudesa od ovih svetih moštiju.
  6. Sveti Prohor se podvizavao u jedanaestom stoleću. – To je danas jedini mirotočac u zemlji Srpskoj.
  7. Njihov spomen 20. februara.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *