NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
1. OKTOBAR
 
POKROV PRESVETE BOGORODICE
 
ODUVEK je Crkva proslavljala Presvetu Bogorodicu kao pokroviteljku i zaštitnicu roda hrišćanskoga, koja svojim posredničkim molitvama umilostivljava Boga prema nama grešnima. Bezbroj puta pokazala se očigledno pomoć Presvete Bogorodice kako pojedincima tako i narodima, kako u miru tako i u ratu, kako u monaškim pustinjama tako i u mnogoljudnim gradovima. Događaj koji Crkva danas spominje i praznuje dokazuje samo to postojano pokroviteljstvo Presvete Bogorodice nad rodom hrišćanskim. Prvog oktobra 911 godine u vreme cara Lava Mudroga bilo je svenoćno bdenje u Bogorodičinoj crkvi Vlaherne u Carigradu. Naroda je bila puna crkva. U pozadini crkve stajao je sveti Andrej Jurodivi sa svojim učenikom Epifanijem. U četvrti sat noći pojavi se Presveta Bogorodica iznad naroda sa rasprostrtim omoforom na rukama, kao da tom odećom pokrivaše narod. Beše obučena u zlatokrasnu porfiru i sva blistaše u neiskazanom sjaju, okružena apostolima, svetiteljima, mučenicima i devicama. Preklonivši kolena, Ona se dugo molila, zalivajući suzama svoje bogoliko i prečisto lice. Sveti Andrej videći to javljenje pokaza rukom Epifaniju blaženom, i upita ga: „Vidiš li, čedo, Gospođu i Caricu sveta, kako se moli za sav svet?“ Odgovori Epifanije: „Vidim, sveti oče, i užasavam se!“ Zbog toga se ustanovi ovo praznovanje, da nas podseti kako na taj događaj tako i na stalno pokroviteljstvo Presvete Bogorodice, kad god mi to pokroviteljstvo, taj pokrov njen molitveno ištemo u nevoljama.
 
REČ na POKROV PRESVETE BOGORODICE
 
U POSLEDNJA teška vremena, kada se sa umnoženjem grehova naših umnožiše nevolje naše, opasnosti naše, te se ispunjuju reči svetog apostola Pavla: opasnosti od razbojnika, opasnosti od rodbine, opasnosti od neznabožaca, opasnosti u gradovima, opasnosti u pustinji, opasnosti na moru, opasnosti među lažnom braćom (2 Kor. 11, 26); kada se ispunjuju reči samoga Gospoda, te ustaje narod na narod, i carstvo na carstvo, i bivaju gladi i pomori, i zemlja se trese po svetu (Mt. 24, 7); kada nas pritiskuju najezde tuđinaca, međusobni ratovi i smrtonosne bolesti, – Prečista i Preblagoslovena Djeva Marija, Mati Gospodnja daje nam u zaštitu pokrov svoj, da nas oslobodi od raznovrsnih opasnosti, da nas zaštiti od gladi, pomora i zemljotresa, da nas zakrili od rata i boleština, i da nas svojim pokrovom sačuva nepovređene. Potvrda ovoga bi data u carskom gradu Carigradu u slavnoj crkvi Presvete Bogorodice u Vlaherni,[1] za carovanja Lava Mudroga.[2] Tamo, za vreme svenoćnog bdenja uoči nedelje, 1 oktobra,[3] u četvrti sat noći, u prisustvu ogromno mnogo naroda, sveti Andrej, Hrista radi jurodivi,[4] podiže oči gore i ugleda Caricu Nebesku, pokroviteljku celoga sveta, Presvetu Djevu Bogorodicu, gde stoji u vazduhu i moli se, i sija kao sunce i pokriva ljude svojim česnim omoforom. Videći to sveti Andrej reče svome učeniku, blaženom Epifaniju: „Vidiš li, brate, Caricu i Gospođu svih kako se moli za sav svet?“ Epifanije odgovori: „Vidim, sveti oče, i užasavam se“.
Kao što nekada sveti Jovan Bogoslov vide na nebu veliko znamenje, ženu obučenu u sunce,[5] tako i sveti Andrej u Vlahernskoj crkvi, sličnoj nebu, ugleda Nevestu Nenevestnu, odevenu u sunčanu porfiru. Znamenje koje vide sveti Bogoslov praslikuje Premilostivu Pokroviteljku našu, pošto se to znamenje pokazalo u vreme kada je svetom tajnovidcu bila otkrivena pogibao koja preti svoj tvari: i biše, govori on, sevanja munja, i glasovi, i gromovi, i tresenje zemlje, i grad veliki: i znak veliki pokaza se na nebu: žena obučena u sunce (Otkr. 11, 19-12, 1).[6] Zašto se ovaj znak, koji praslikuje Prečistu Djevu, ne pokaza pre sevanja munja, gromova, glasova, zemljotresa i grada, kada sve stihije još behu mirne, nego za vreme strašne pometnje na nebu i na zemlji? Zato, da se pokaže da Preblaga Zaštitnica naša pritiče nam u pomoć u najteže vreme, kada nam preti pogibao, i zaštićuje nas od bleska obmanljive, kratko blistajuće svetske taštine, od glasova žitejske gordosti i sujete, od gromova iznenadnog napada vražijeg, od bure strasti, i od grada odozgo nailazeće na nas kazne za grehe. Jer kada nas sve te nevolje pritiskuju, tada se, kao veliki znak, pojavljuje Brza Pomoćnica rodu hrišćanskome, štiteći nas i zakriljujući nas nevidljivim zastupništvom. Ovaj znak dade Gospod onima koji Ga se boje, da uteknu od luka (Ps. 59, 6); jer u ovome svetu mi smo postavljeni kao meta za streljanje. Sa svih strana lete strele na nas: jedne od luka vidljivih neprijatelja, koji hitno zatežu luk svoj i u gordosti svojoj nipodaštavaju nas; druge iz luka nevidljivih neprijatelja, da bismo se žalili kako ne možemo da podnosimo demonsko streljanje; neke – od tela našeg koje vojuje protiv duha; neke – od luka pravednog gnjeva Božjeg i pretnje, kao što o tome govori prorok David: Ako se ne obratite, Bog oštri mač svoj, zateže luk svoj i naperuje ga; i zapinje smrtne strele, čini strele svoje da pale (Ps. 7, 13-14). Da nas sve te strele ne bi smrtno ranile i da bismo izbegli opasnost, nama se dade znak: pokrov Prečiste i Preblagoslovene Djeve. Zaštićavani njenim pokrovom kao štitom, mi ostajemo nepovređeni od strela. Jer naša Zaštitnica ima hiljade štitova za našu zaštitu, kao što joj o tome govori Duh Sveti: Vrat ti je kao kula Davidova; hiljade štitova vise na njoj, sve strele junačke (Pesma nad pesm. 4, 4).[7]
Nekada David sazida prekrasnu i previsoku kulu između Siona što stoji na visokoj gori niže Jerusalima koji se naziva kćerju Siona.[8] I bejaše ta kula između njih kao vrat između tela i glave, jer visinom svojom nadvišavaše Jerusalim i dosezaše do Siona. Na toj kuli behu obešeni štitovi i sva oružja, potrebna za rat i odbranu Jerusalima. Duh Sveti upoređuje Prečistu Djevu sa kulom Davidovom: jer Ona, kći Davidova, posreduje između Hrista, Glave Crkve, i vernih koji sačinjavaju telo Crkve, nadvišujući Crkvu pošto je vaistinu viša od svih članova njenih, a dosežući i do Hrista kao Ona koja My je dala telo. Ona posreduje i sada kada stoji na vazduhu između neba i zemlje, između Boga i čoveka, između podvigopoložnika Hrista i zemaljske Crkve, kao Davidova kula između Siona i Jerusalima, načičkana jakim štitovima. Pod štitovima pak razumem svemoćne molitve njene za nas Bogu, koje dostojni čuše u vreme viđenja česnog Pokrova njenog: jer se Ona moljaše sa umilenjem kao Mati Sinu svome i Tvorcu, izgovarajući u molitvi reči samilosne i svemilostive, i govoreći: Care Nebesni, primi svakog čoveka koji slavi Tebe i priziva presveto ime Tvoje na svakom mestu; – i gde se spominje ime Tvoje, to mesto osveti; proslavi one koji proslavljaju Tebe i s ljubavlju počituju mene, Mater Tvoju, primajući svaku molitvu njihovu i zavete, i izbavljajući ih od svih nevolja i zala.
Takve molitve Presvete Bogorodice nisu li štitovi koji štite Crkvu? Zaista su one nerazorivi štitovi. O njih možemo ugasiti sve raspaljene strele.
Sveti Amvrosije kaže za Davidovu kulu[9] da je bila sagrađena sa dva razloga: da se zaštiti grad i da se ukrasi. „David sagradi kulu, veli sveti Amvrosije, da bude i zaštita i ukras gradu: zaštita, jer se sa nje nadaleko mogao ugledati neprijatelji biti prognat od grada! a ukras, jer visinom svojom nadvišuje sve visoke zgrade Jerusalima“. – Stoga, nije bez razloga upoređena sa ovom kulom naša Pokroviteljka, koja nam je kula tvrđava pred licem neprijatelja, jer nas zaista štiti i ukrašava: štiti – kada daleko odgoni od nas vidljive i nevidljive neprijatelje, kada zarobljenike oslobađa od uza, kada mučene od nečistih duhova izbavlja, kada utešava žalosne, brani zlostavljane, hrani gladne, posećuje bolne, kada biva pristanište vitlanih burom; a ukrašava nas – pokrivajući pred Bogom sramnu golotinju duše naše svojim previsokim zaslugama kao najskupocenijom odećom, i obogaćujući našu ubogost prevelikom blagodaću kao nepotrošivim bogatstvom čini nas blagoprijatnima u očima Gospodnjim. Ukrašava nas Presveta Bogomajka – kada nas koji nemamo svadbeno ruho pokriva svojom rizom, te tako za Svevideće Oko čini kao nevidljivom sramnu golotinju duše naše, čega je odiskoni bila praslika zemlja bezoblična i neukrašena po, pokrivena vodama (1 Mojs. 1, 1-2). Jer zemlja neukrašena i pusta bejaše praslika grešne duše koja je pogubila svoju duhovnu krasotu, lišila sebe dobrih dela i postala tuđa blagodati Božje. Vode pak koje su pokrivale neukrašenu zemlju praslikovahu milosrđe Presvete Bogorodice, neiscrpno kao more, koje se bogato izliva na sve i pokriva sve. I kada se Duh Božji nosio nad vodama, nosio se i nad zemljom, pokrivenom vodama i neukrašenom, kao ne videći njenu nekrasotu. Ovo je tajanstveno praobrazovalo to da duša, pokrivana premilostivim pokrovom Djeve Bogorodice, ako i ne bude ukrašena vrlinama, neće biti lišena blagodati Svetoga Duha, jer pokrov Presvete Bogorodice pokriva njenu nekrasotu, kao što je voda pokrivala neukrašenu zemlju, i ukrasiće je blagoljepijem svoje blagodati i privući će k njoj Svetoga Duha. Prečista Djeva ukrašava nas kada grešne čini pravednima a nečiste čistima, kao što o tome govori Anastasije Sinait:[10] „Ona volhe čini apostolima i carinike evanđelistima, a bludnice – vrednosnijima od devojaka. Tako Mariju Egipćanku[11], nekadašnju bludnicu, Ona učini sada vrednosnijom od mnogah devojaka; i Marija, koja ranije beše tamna i nečista, sada sija kao sunce u Carstvu Hristovom – molitvenim posredovanjem Prečiste Djeve Marije, koja je pokrov i ukrašenje svima koji joj pribegavaju. Ukrašava Ona i sav duhovni Jerusalim, tojest Crkvu Hristovu, koja joj na današnji praznik ovako peva: O, Ti si čudesno ukrašenje svima vernima, ispunješe proroštava, slava apostola i krasota mučenika, pohvala devstva i predivni pokrov celome svetu.[12]
Na kuli Davidovoj sa štitovima behu sve strele zaštitnika zemlje; tako i Prečista Djeva, ta oduhovljena kula, ima pri sebi strele silnih, tojest molitve svetih koji se mole sa Njom. Jer se Ona javi u hramu stojeći u vazduhu ne sama nego sa anđelskim vojskama i sa mnoštvom Svetih, koji je u belim haljinama pobožno okružavahu. Svih tih Svetih molitve za nas k Bogu jesu kao strele silnih koje su u stanju prognati sve pukove demona. Zna Prečista Gospođa Bogorodica da je život naš na zemlji rat: jer protiv nas ratuje vrag sa svima svojima silama; on je krenuo na nas sve svoje pukove i opkolio nas svima svojim legionima, po reči psalmopevca: Opkoliše nas psi mnogi, čete zlikovaca kruže oko nas; razvališe na nas usta svoja, kao lav koji je gladan lova i riče (Ps. 21, 17. 14). Toga radi i Nebeska Carica, želeći nam pomoći, krenu protiv vraga našeg sve Nebeske Sile, pozva proroke i apostole, sabra mučenike i devstvenike, sakupi prepodobne i pravedne, i sa njima dođe da nam pomogne, da nas okruži silnom vojskom, i da nam da pobedu nad neprijateljima: Jer se njome odnose pobede, njome obaraju neprijatelji“.[13] Ona dođe sa anđelskim vojskama, jer je Ona lestvica koju Jakov unapred vide, koju okružuje mnoštvo anđela. Spominjući ovde Jakovljevu lestvicu, neko se može sa čuđenjem pitati: zašto anđeli na njoj ne stajahu mirno, nego neprestano uzlažahu i silažahu po njoj? No doznavši da je ta lestvica bila praslika Djeve Marije, po reči crkvene pesme: „raduj se moste koji na nebo prevodiš, i lestvice visoka koju Jakov vide“ – on će shvatiti zašto anđeli na njoj ne imađahu mira. Jer v molitvah neusipajuščaja Bogorodica[14] = u molitvama neuspavljiva Bogorodica naređuje anđelima da zajedno s njom neprestano pomažu ljudima: da uzlazeći k Bogu uznose molitve onih što se mole, a nizlazeći – da donose od Boga ljudima pomoć i darove. Ta Lestvica i sada nizvede sa sobom s neba mnoštvo anđela, donoseći nam odozgo pokroviteljstvo i zaštitu. Ona dođe sa anđelima, da im zapovedi da nas čuvaju na svima putevima našim; Ona dovede sa sobom i sabore svih svetih da, satvorivši za nas saborno moljenje, saborno uznese i naše grešne molitve k Sinu svom i Bogu našem. Među svima svetima koji se javiše u hramu sa Prečistom Djevom, behu dva najodabranija izabranika: sveti Jovan Preteča, od koga nijedan između rođenih od žena nije izišao veći (Mat. 11, 11), i sveti Jovan Bogoslov, koga ljubljaše Isus, koji i leže na prsi Isusove (Jn. 21, 20). Njih obojicu, kao one koji imaju veliku slobodu pred Bogom, naša Molitvenica pokrenu sa sobom na molitvu za nas, da bi s njima što pre privolela Boga na milost: jer molitva pravednoga mnogo može pomoći (Jak. 5, 20). I stade Prečista Djeva između dva devstvenika, kao između dva heruvima, kao presto Gospoda Savaota između serafima, kao Mojsije sa podignutim rukama između Aarona i Ora; tada pade adski Amalik sa svom tamnom vlašću i silom svojom.
Tako dakle mi praznujemo pokrov Presvete Bogarodice Djeve, sećajući se preslavnog javljanja njenog u Vlahernskoj crkvi, koje vide sveti Andrej i Epifanije. Mi praznujemo, blagodareći Pokroviteljki našoj za takvo preveliko milosrđe njeno, javljeno rodu hrišćanskom, i usrdno je moleći da i sada i svagda mislostivo zakriljuje nas koji ištemo njeno pokroviteljstvo. To činimo, jer bez njenog pokrova i zastupništva nemoguće je živeti nama koji stalno razgnevljujemo Boga. Grešeći mnogo, mi padamo pod mnoge kazne, po reči psalmopevca: Mnoge muke ima grešnik (Ps. 31, 10). I mi bismo već propali zbog bezakonja naših, da nas ne zakriljuje Premilostiva Vladičica: jer kada ova Zastupnica ne bi predstojala moleći, ko bi nas izbavio od tolikih beda? ko bi nas sačuvao do sada slobodne? Prorok Isaija savetuje: Prikrijte se za čas, dokle prođe gnjev Gospodnji (Is. 26, 20). No gde se možemo prikriti od gnjeva Gospodnjega? U vreme stradanja mi nigde ne obretosmo zaklona osim jedine Vladičice sveta, koja kroz usta Duha Svetoga govori o sebi: Ja kao magla pokrih zemlju (Sirah. 24, 3). Stvarno, mi se skrivamo pod pokrivalo One koja kao magla pokriva zemlju. No zašto, o Sveskupocena Djevo Bogorodice, upoređuješ sebe sa tako ništavnom stvari kao što je magla? Nema li Tebi sunca, meseca, zvezda za upoređenje, utoliko pre što je o Tebi sa divljenjem rekao Premudri: Ko je ona što se vidi kao zora, lepa kao mesec, čista kao sunce? (Pesma nad pesm. 6, 9). A magla kakvu ima lepotu, te se Ti ne gadiš uporediti se sa njom? No evo u čemu je tajna: magla kada se zgusne nad zemljom i pokrije je, onda su sve zveri zaštićene od lovaca, jer ih niko ne može loviti. Zato Prečista Djeva i naziva sebe maglom, jer nas skriva od lovaca. A mi grešni, mi smo, po rasuđivanju svetog Zlatousta,[15] zbog svoje nečovečnosti – stoka i zverovi: ugađamo stomaku kao medvedi, utovljujemo telo kao mazge, zlopamtljivi smo kao kamile, otimamo kao vuci, ljutimo se kao zmije, ujedamo kao skorpije, lukavi smo kao lisica, otrov zlobe nosimo u sebi kao aspida. Takve zverove kakvi smo mi sustižu razni lovci: sustiže nas pravedni gnjev Božji, kažnjavajući nas za rđava dela naša, po reči Svetoga Pisma: Bog je Gospod osvete (Ps. 93, 1). Postižu nas i bezakonja naša, te svaki od nas može reći: Sustigoše me bezakonja moja, i ne mogoh gledati (Ps. 39, 13). Sustiže nas i nevidljivi vrag: Posta mi kao medved u zasedi, kao lav u potaji (Plač Jerem. 3, 10). Sustiže nas i vidljivi vrag. On govori: Teraću, stignuću, ubiću mačem svojim, ruka će moja gospodariti (2 Mojs. 15, 9). – Ali, ne bojmo se: mi imamo mislenu maglu koja nas pokriva – Prečistu Djevu Mariju. U nju se mi uzdamo, k njoj pribegavamo; pod pokrivalom njenim ni dlaka s glave naše neće poginuti, samo s umiljenjem zavapimo k njoj: pokrij nas pokrovom tvojim, Pokroviteljko naša, Presveta Djevo: U zlo doba zakrili nas (Ps. 26, 5). Svi dani života našeg jadni su, kao što nekada reče patrijarh Jakov: Malo je dana života moga i zli su bili (1 Mojs. 47, 9). Naročito su jadni oni naši dani u koje vidimo zlo, i oni u koje sami činimo mnogo zla, sabirajući sebi gnjev za dan gnjeva (Rm. 5, 2). Stoga svi ovi dani naši jadni, O Presveta Djevo, potrebuju tvoj milostivi pokrov. Pokrivaj nas, zakriljuj nas u sve dane života našeg, a naročito u ljuti dan kada se duša bude razlučivala od tela. Dođi nam u pomoć i zakrili nas od vazdušnih duhova zla podnebesnog; a u dan Strašnoga suda sakrij nas u tajnom skrovištu Pokrova tvoga! Amin.
 
STRADANJE SVETOG APOSTOLA
ANANIJE
 
SVETI apostol Ananija, jedan od Sedamdesetorice, bejaše episkop u gradu Damasku.[16] Poznat i po tome što je krstio apostola Pavla. Jer njemu se javi Gospod u viđenju i reče: Ananija, ustani i idi u ulicu koja se zove Prava, i traži u domu Judinom po imenu Savla Taršanina; jer, gle, on se moli Bogu. – No Ananija se odupiraše tome, znajući kolika je zla počinio Savle jerusalimskim hrišćanima, i da je i u Damask došao sa namerom da veže sve koji ispovedaju ime Gospoda Isusa Hrista. A Gospod usavetova Ananiju, govoreći mu: Idi, jer Savle je izabranik moj, da iznese ime moje pred narode i careve i sinove Izrailjeve; i ja ću mu pokazati koliko mu valja postradati za ime moje. – Ananija odmah postupi po reči Gospodnjoj: otide k Savlu, i metnuvši ruke na njega reče: Savle brate, Gospod Isus, koji ti se javi na putu, posla me da progledaš i da se napuniš Duha Svetoga. – Savle odmah progleda, i Ananija ga pokrsti (D. A. 9, 10-18).
Nakon izvesnog vremena, kada se Jevreji dogovoriše da ubiju Pavla što od gonitelja postade propovednik imena Hristova, Ananija ga, sa ostalim učenicima Gospodnjim, spusti u kotarici preko gradskog zida (D. A. 9, 23-25). Sam pak Ananija odlažaše u zbornice jevrejske i smelo propovedaše ime Gospodnje. I ne samo Jevrejima, nego i neznabošcima blagovešćaše veru Hristovu. Iz Damaska on ode u Elevteropolj,[17] i tamo, pokazujući ljudima put spasenja i isceljujući bolesnike, on mnoge privede veri Hristovoj.
U te dane u Elevteropolju beše oblasnim upraviteljem Lukijan, koji se klanjao tvari a ne Tvorcu. Njega đavo podstače protiv hrišćana i došanu mu da po celoj oblasti svojoj razašlje ovakvu naredbu: „Ko se nađe da prizna Hrista i klanja se Raspetome, takvoga naređujemo staviti na ljute muke; a ko se odrekne Hrista, i prinese žrtvu besmrtnim bogovima, taj će biti udostojen od nas darova i počasti“.
Kada ovakva zla i lukava naredba bi izdata, sveti Ananija prohođaše ovu oblast prosvećujući ljude Evanđeljem i isceljujući svaku bolest po ljudima: jer sa njim bejaše Gospod, čineći mnoga čudesa rukama njegovim. Idolopoklonici uhvatiše svetog Ananiju i dovedoše pred igemona Lukijana. Igemon ga na razne načine primoravaše da prinese žrtvu idolima. No sveti Ananija ga ne hte poslušati, i govoreći: Neću se pokloniti lažnim bogovima; ja se klanjam jedinom istinitom Bogu mom, Isusu Hristu: Njega sam očima svojim video i lice u lice s Njim razgovarao – ne samo dok On življaše kao čovek na zemlji, nego i po vaznesenju Njegovom na nebo. Jer kada sam se nahodio u Damasku, On mi se javi sam i posla me da iscelim Savla, koga On divnom Svojom premudrošću i silom obrati k poznanju istine. On nas sve izbavi iz ruku đavola i privede k Ocu Svome. Stoga se klanjam Njemu a ne demonima koji žele da pogube sav rod ljudski.
Tada upravitelj stade pretiti Ananiji mukama, ako ne izvrši naređenje; no on kao nepokolebljiv stub stajaše u ispovedanju Hrista, I podigavši ruke svoje k nebu reče: Gospode Isuse Hriste, Sine blagoslovenog Oca, počuj molitve moje i udostoj me udela blaženih apostola u budućem životu. Kao što si spasao Savla svetlošću istine, spasi i mene od ovog bezbožnika koji se protivi istini: neka se ne zbude volja njegova na meni, neka me ne ulovi zamkama lukavstva svoga; i Ti ne liši mene carstva nebeskog, pripremljenog svima koji ljube put istine Tvoje i drže zapovesti Tvoje.
Ho igemon, ne mogući više slušati reči svetog apostola Ananije, naredi da ga povale na zemlju i biju. I dok sluge snažno bijahu svetog apostola, birov vikaše: Poslušaj igemona, ne protivi se naredbi njegovoj, prinesi žrtvu bogovima kojima se klanja sav svet. – A kada predstadoše tući svetitelja, igemon mu reče: Bar sada požali sebe, i poslušavši me odreci se Raspetoga, da te ne bih stavio na još ljuće muke. – Na to sveti Ananija odgovori: Što ti rekoh u početku, to ne prestajem govoriti i sada: neću se odreći Boga moga, i neću se prekloniti bezdahnom kamenu i drvetu koje vi kao bogove počitujete.
Videći da je svetitelj uporan, upravitelj naredi da mu železnim noktima čupaju telo i svećama žegu rane. A svetitelj trpeći muke, podizaše oči svoje k nebu i usrdno se moljaše. Posle tih muka mučitelj mu reče: Dokle ćeš biti tvrdoglav? Zar se nećeš sažaliti na sebe i pokloniti se velikim bogovima? Zar ti je prijatnije podnositi uzalud ova stradanja za nekakvog Hrista, koga Jevreji raspeše, nego biti čitav i zdrav? Kunem se, neću te pustiti živa ako i nadalje budeš tako uporan. – Svetitelj odgovori: Čini što hoćeš, neprijatelju Božji i prijatelju đavolji. Ta ti si već mnogo puta čuo od mene da se neću pokloniti bogovima tvojim, nego ću se poklanjati samo Jedinome Bogu – Ocu i Sinu i Svetome Duhu, Tvorcu neba i zemlje i svega što je u njima. U Njega poverovah, i On mi dade silu da ceo dan čvrsto stojim pred tobom i junački trpim ove muke. Zašto toliko truda zadaješ sebi? Eto, ti si čuo da se ja neću pokoriti volji tvojoj; čini brzo što si namislio.
Razjarivši se silno, mučitelj naredi narodu da uzme svetog Ananiju, izvede ga iz grada, i zatrpa kamenjem. Bezakoni ljudi uzeše svetitelja, odvedoše na gubilište i zasipahu ga kamenjem kao drugoga Stefana. A on gromko kliknu: Gospode Isuse Hriste, u ruke Tvoje predajem duh svoj.
I tako skonča posle svih mučenja, i otide u nebeska naselja. A narod, videvši da je već mrtav, ostavi ga neukopana i raziđe se. U to vreme, dogodi se da tuda naiđoše neki hrišćani iz Damaska; oni uzeše sveto telo Hristava apostola, česno ga prenesoše u Damask i sahraniše u rodnom gradu.[18]
 
SPOMEN PREPODOBNOG
ROMANA SLATKOPOJCA
 
RODOM iz Sirije, vaspitan u gradu Emesi,[19] sveti Roman još izmalena poče ugađati Bogu živeći u devstvu i celomudriju. Spočetka on beše ponomar[20] u jednoj crkvi grada Berita;[21] zatim, za carovanja cara Anastasija,[22] pređe u Carigrad i služaše pri Kirovoj[23] crkvi Presvete Vladičice naše Bogorodice. Tu on vođaše vrlinski život u postu i molitvama, i mučeći telo svoje mnogobrojnim podvizima i svunoćnim bdenjima. S večeri on odlažaše u Vlahernu,[24] i tamo svu noć stajaše na molitvi, pa se opet vraćaše u Kirovu crkvu. Zatim on bi postavljen za ponomara u crkvi svete Sofije.[25] Sveti Roman ne beše pismen, ali bejaše iskusan u dobrim delima, kojima prevazilažaše premudre književnike; i razumom svojim on težaše Bogu daleko više od onih koji ištu mudrost ovoga veka. Jer on bejaše od onih za koje reče apostol: Što je ludo pred svetom, to izabra Bog da posrami mudre (1 Kar. 1, 27). Zbog vrlinskog života njegovog, njega ljubljaše patrijarh Jevtimije,[26] i videći kako se trudi u hramu i sa kakvim usrđem vrši svoje poslušanje, on mu davaše jednaku nagradu kao i kliricima.[27] Zbog toga klirici roptahu na patrijarha, govoreći: Neznalicu si izjednačio s nama!
Klirici mrzijahu Romana, i činjahu mu pakosti. Jednom, na Badnji dan, kada u crkvu dođe car, i Roman raspoređivaše svećnjake po crkvi, klirici ga dohvatiše i odvukoše na amvon, govoreći: Ti dobijaš podjednaku nagradu s nama, – zato pevaj kao i mi na amvonu pohvalnu pesmu Bogu.
Oni to uradiše iz zavisti, da bi ga posramili, znajući da on ne zna Pismo i ne može to obaviti. A Roman, doživevši takvo poniženje od klirika u prisustvu cara i tolikog naroda, silno se postide i plakaše gorko. Ho po završetku službe, kada svi izađoše iz crkve, on pade ničice pred ikonom Presvete Bogorodice gorko ridajući i moleći se. I pošto je dugo plakao i molio se, Roman ustade i ode domu svom, i od tuge ne okusivši ništa, zaspa. I gle, njemu se u snu javi Presveta Vladičica naša Bogorodica, uteha svih ojađenih, držeći u ru-
ci mali svitak knjižni,[28] i reče Romanu tihim glasom: Otvori usta! – A kada Roman otvori usta svoja, Vladičica mu metnu u njih svitak, govoreći mu: Pojedi to! – Roman proguta hartiju, i odmah se probudi, ali nikoga ne vide pred sobom, jer javivša se Presveta postade nevidljiva. Srce pak njegovo napuni se neiskazane sladosti i duhovne radosti, i on stade razmišljati o viđenju. I oseti u umu svom da razume knjigu, jer mu Djeva Bogorodica, kao nekada Sin Njen apostolima, otvori um da razume Pismo. I napuni se srce njegovo velike mudrosti, i on stade sa suzama uznositi blagodarnost Učiteljici svojoj što mu Ona za kratko vreme podari takva znanja, kakva on ne bi mogao steći u toku mnogo godina. A kada dođe čas svenoćnog bdenja, sveti Roman pođe u crkvu radujući se i veseleći se zbog blagodati, darovane mu od Bogoblagodatne Djevice.
Kada nastade vreme da se peva u čast praznika pesma, zvana kondak1 sveti Roman uziđe na amvon,[29] i slatkim glasom otpeva svoj kondak koji on u umu svom smisli: Djeva dnes Presuščestvenago raždaet… = Djeva danas rađa Prevečnoga, i zemlja Nepristupnome podnosi pećinu; Anđeli sa pastirima slavoslove, a mudraci putuju sa zvezdom: jer se nas radi Prevečni Bog rodi kao dete.[30]
Svi koji ovo gledahu i slušahu, udiviše se, i sa slašću uživahu u pojanju, udubljujući se u smisao pevanih reči. A kada sveti Roman završi pesmu, patrijarh ga upita, otkuda mu takva mudrost. On ne sakri čudo Presvete Bogorodice, nego objavi njenu blagodat i proslavi Nebesku Učiteljicu koja ga umudri. Klirici pak koji ga behu uvredili postideše se, i pokajavši se padoše k nogama Romanovim moleći ga za oproštaj. A patrijarh odmah postavi svetog Romana za đakona, i iz usta njegovih tecijaše mudrost kao reka. Oni pak koji ga ranije vređahu zbog prostote i neznanja, stadoše se učiti u njega. Sveti Roman sastavi mnoštvo kondaka[31] za praznike Gospodnje, Bogorodičine i znamenitih Svetitelja, tako da njegovih kondaka ima preko hiljadu.[32] I on beše od sviju veoma voljen i poštavan. Provevši vreme svoga života bogougodno i pravedno, sveti Roman se preseli u večna naselja; i sada sa horovima anđela peva Bogu trisvetu pesmu.[33] Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA DOMNINA
 
SVETI Domnin beše iz Soluna. Kada car Maksimijan[34] zidaše sebi dvorac u Solunu, sveti Domnin bi uhvaćen kao hrišćanin i propovednik pobožnosti i priveden caru na sud. Car mu sa gnjevom reče: Kako se usuđuješ da ispovedaš drugog Boga, dok car čestvuje i ispoveda drevne bogove predaka svojih? Ako dakle želiš da živiš, prinesi bogovima žrtvu. – No pošto svetitelj to odbi, car tiranin naredi da mu čupaju telo. I dok mučenik trpljaše to mučenje, on ismevaše cara. Zbog toga neznabožni car naredi da mučenika izvedu van grada i odseku mu noge. I pošto mučeniku odsekoše noge, on još čitavih sedam dana ostade živ, iako za to vreme ne okusi ništa. I uznoseći blagodarnost Gospodu, blaženi mučenik My predade dušu svoju.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA KUKUZELJA
 
BLAŽENI Jovan rodio se u Draču; poreklom Slovenin, no obrazovanje dobio u Carigradu grčko, pošto|zbog prekrasnog glasa i izuzetnog muzičkog dara bi uzet na muzičku školu u Carigradu. Njegovo prezime Kukuzelj ukazuje na njegovo slovensko poreklo. Kada su ga na carskom dvoru, gde se zbog divnog glasa vaspitavao sa drugom decom, drugovi pitali, šta je jeo, on je, ne znajući još dobro grčki jezik, odgovarao: Kukuzelje. Grčka reč (štamparska greška u originalu – prim. Svetosavlje.org) znači bob, pasulj; a zelje je srpska reč. I zato ga drugovi u šali prozvahu Kukuzelj; i taj šaljivi nadimak ostade mu zauvek kao prezime.
Neobična umetnost u pevanju učinila je da je Jovan postao načelnik dvorskih pevača i ljubimac samoga cara[35] i velikaša. Postao je slavan i zbog mnogih dela koja je napisao o crkvenom pojanju. Ceneći njegove darove i vrlinski život, car se spremao da ga orodi sa nekim od svojih velikaša. Ali mladi devstvenik nije želeo da se ženi; srce ga je vuklo na suprotnu stranu: ka pustinjačkom molitvenom životu i tajanstvenim radostima i anđelskim ushićenjima manaškog pobožnog tihovanja. I Bog, videći čistotu i iskrenost njegove namere, ubrzo mu ispuni želju.
U to vreme dogodi se da iguman Svetogorske Lavre svetog Atanasija dođe u dvor caru radi svojih manastirskih poslova. Mladi Jovan se srete sa njim, otkri mu čežnju srca svoga, i oni se sprijateljiše. Starac iguman blagoslovi njegovu nameru. Neko vreme po odlasku igumana, Jovan tajno napusti dvor, sa štapom u ruci i odeven u poderane haljine. I tako stiže u Svetu Goru, pred kapiju svete Lavre. Na vratarevo pitanje, ko je, odakle je i šta traži, Jovan odgovori da je on seljak, pastir i želi da bude monah. Vratar mu na to reče: Još on mlad. – Dobro je u mladosti uzeti na sebe jaram Gospodnji, skromno odgovori Jovan i svesrdno moljaše vratara da ga prijavi igumanu. Vratar obavesti igumana i bratiju o nepoznatom došljaku. Oni mu se obradovaše, jer im je bio potreban pastir za čuvanje stoke. Jovan bi primljen u bratstvo: postrigoše ga i odrediše da na planinskim pašnjacima čuva manastirsko stado. Ova dužnost, potpuno nova, veoma obradova pobožnog pojca: on se sa svojim stadom otisnu u dubinu svetogorskih pustinja, i omiljeno mu zanimanje bejaše bogorazmišljanje i molitva.
Međutim, car, doznavši za bekstvo svoga ljubimca, silno se ožalosti i posla čak i u neka najudaljenija mesta ljude da traže Jovana. Ali Jovan, pokriven Bogom, ne bi pronađen od carevih izaslanika, iako su bili i u Svetoj Gori, pa štaviše i u samoj lavri svetog Atanasija. U strogom pustinjačkom životu Jovanu tiho i spokojno prolažahu dani i godine; i on prosto nije mogao da se dovoljno naraduje svom novom položaju. Jednom, sedeći kraj svoga stada koje je mirno paslo, on utonu u potresno i duboko razmišljanje: misao ga nošaše pučinom njegove prošlosti, i srce mu treperaše od uzbudljive molitvene zahvalnosti Gospodu Hristu i Njegovoj Presvetoj Bogomajci za Njihovo promišljanje o njemu. Držeći da nikoga nema u pustinji i da ga niko čuti neće, Jovan stade pevati svoje božanstvene himne. Njegov anđelski glas razlivao se dalekim ehom i zamirao svojim slatkim zvucima na pustinjskim visinama Atona. Dugo i u slast je pevao razneženi Jovan, ne videći i ne znajući da ga prikriveni pustinjak sluša iz jedne divlje pukotine blizu njega. Divno pastirevo pevanje potrese strogog pustinjaka, ganu ga do suza i učini blagodatni utisak na njegovu razdraganu dušu. Dok je Jovan pevao, pustinjak ne skidaše oči svoje s njega, ne shvatajući otkuda u pustinji takav anđelski glas, takav besprimeran pevač. Zaprepašćenje pustinjakovo dostiže vrhunac kada primeti da i same koze ne pasu zanesene milozvučnim pesmama pastirevim: one, okruživši svoga pastira, stajahu nepomično oko njega kao bez daha, očarane njegovim anđelskim glasom. Pustinjak onda ode u lavru i izvesti igumana o divnom pastiru i njegovom dirljivom pevanju. Jovan bi pozvan u lavru i, primoran zakletvom, otkri igumanu da je on načelnik dvorskih pevača Jovan. Gledajući suvo ispošćeno lice Jovanovo, iguman jedva raspoznade u Jovanu carevog ljubimca, s kojim se on beše zbližio u Carigradu, i koji tada beše u punoj snazi i rumenih obraza. Na suznu molbu smirenog Jovana, iguman ga ostavi na istom poslušanju: da čuva koze. No iguman, bojeći se da car ne sazna gde se nalazi njegov ljubimac, sam otputova u Carigrad da lično obavesti cara o tome. Oprosti, gospodaru, sluzi tvome! – reče starac caru. Preklinjem te Bogom koji svima i svakome od nas želi spasenja, roditeljski saslušaj molbu i ispuni je, da i Bog ispuni na dobro želje tvoje. – Dirnut dubokim smirenjem starca, car ga blago upita: Šta ti, oče, želiš od mene? – Oprosti, gospodaru, ako budem suviše smeo pred tvojim veličanstvom. Molba je moja ništavna, i tebi je lako ispuniti je, samo je potrebna jedna reč tvoja. Ispunjenje pak moje molbe biće radost za anđele na nebu i bogatstvo za moju lavru. – Kaži šta želiš, i ja ću sve učiniti, blago prozbori car. – Carska je reč svetinja, smerno primeti iguman; ona je nepromenljiva. – Tako je, oče! reče car, ganut starčevom prostotom: šta dakle želiš? – Podari nam jednog od tvojih podanika koji ište večnoga spasenja sebi i moli se za državu tvoju; to želim, i ništa više, reče iguman i ućuta. – Neka bude po tvojoj volji! veselo odgovori car, pa upita: A ko je to, i gde je? – On je kod nas, i već je u anđelskom monaškom činu, bojažljivo izgovori starac: ime mu je Jovan Kukuzelj … – Kukuzelj? iznenađeno reče car, i suze mu grunuše iz očiju. – Tada iguman podrobno ispriča caru o Jovanu. Car je pažljivo slušao, i na kraju od srca uskliknuo: Žao mi je jedinstvenog pevača! Žao mi je moga Jovana! No pošto se već postrigao, – nema se kud! Spasenje duše je iznad svega: neka se moli za spasenje moje i carstva moga.
Starac blagosiljaše Gospoda i milostivog gospodara, i vrati se radostan u svoju lavru. Od toga doba Jovan ostade spokojan i slobodan; izabra sebi pozadi manastira usamljeno mesto, sagradi sebi keliju i crkvu u ime svetih Arhangela, tu provođaše usamljenički po šest dana, a nedeljom i praznikom odlažaše u sabornu crkvu i pevaše za desnom pevnicom sa ostalim pojcima. Taj njegov trud i revnost u svetom pojanju biše nagrađeni nebeskom utehom. Jedne subote, propojavši Akatist, posle bdenija on sede u stasidiju, sedište, prema ikoni Bogomatere, pred kojom se čitao Akatist, i onako umornog uhvati ga laki san. „Raduj se, Jovane!“ ču on odjednom blagi glas. I on vide: blistajući nebeskom svetlošću stoji pred njim Bogomati; i govori mu: „Pevaj, i ne prestaj pevati; ja te zbog toga neću ostaviti“. – Pri tim rečima Bogomati metnu Jovanu u ruku zlatnik, i postade nevidljiva.
Potresen osećanjem neiskazane radosti, Jovan se probudi i stvarno ugleda zlatnik u svojoj desnoj ruci. Suze iskrene zahvalnosti potekoše iz očiju hristočežnjivog pojca, i on zaplaka pun radosti zbog neizrecive prema njemu milosti i blagoslova Carice Nebeske. Zlatnik bi privešan k ikoni Bogomatere, pred kojom je Jovan pevao i udostojio se nebeskog viđenja. I bivahu neobična čudesa od ikone i od samog zlatnika.
Od toga vremena Jovan usrdnije nego ranije vršaše svoje poslušanje za pevnicom. Ali, koliko od tajnih kelijskih podviga, toliko i od dugog stajanja u crkvi, njemu otekoše noge, otvoriše mu se rane na nogama i provreše crvima. Ali blaženi nije dugo stradao od toga. Njemu se, kao i ranije, u vreme lakog sna, javi Bogomati i tiho izgovori: „Budi odsada zdrav!“ – Rane nestadoše, i zahvalni Jovan ostatak dana svojih provede u vanrednim podvizima sozercateljnog života, i toliko se usavrši u duhovnom životu, da se udostoji provideti dan i čas svoje končine.
Pred smrt blaženi Jovan se umilno oprosti sa bratijom koji se behu stekli k njemu, i naredi im da mu telo sahrane u njegovoj crkvi svetih Arhangela. Sa rajskim osmehom na molitvenim usnama, on otide ka Gospodu. I sada na nebesima, zajedno sa anđelskim horovima, neućutno slavi Uvekslavljenoga, Kame i od nas neka je čast i slava i blagodarnost kroza sve vekove. Amin.[36]
 
SPOMEN ČUDOTVORNE IKONE
PRESVETE BOGORODICE „KUKUZELJICE“
 
IKONA u Lavri svetog Atanasija Atonskog, sa koje se Presveta Bogorodica javila svetom Jovanu Kukuzelju (o čemu se govori u njegovom žitiju pod današnjim datumom).
 
SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA
MIHAILA IGUMANA i sa njim 36 Monaha
 
OVI sveti prepodobnomučenici podvizavahu se u manastiru Zoviji blizu Sevastije,[37] za carovanja Konstantina i Irine.[38] Agarjanski emir Alim[39] napade na tu oblast i zauzme je. I primoravaše emir ove prepodobne oce da se odreknu vere Hristove. No iguman Mihail neustrašivo izobliči i ismeja emira Alima, a svoje monahe pobudi i ohrabri da junački podnesu smrt za Hrista. I ovi slavni monasi pokazaše veliku hrabost: prvi prekloniše glave svoje pod mač i biše posečeni. A posle njih i prepodobnom Mihailu bi glava odsečena mačem. I tako ovi blaženi otidoše ka Gospodu Hristu, za kojim žuđahu.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SAVE VIŠERSKOG
 
PREPODOBNI Sava rodio se u veoma cenjenoj plemićkoj porodici, od oca bojarina Ivana Vasiljeviča Borozde u gradu Kašinu u Tverskoj kneževini. Od ranog detinjstva Sava se odlikovao vrlinskim životom. Noseći svetovno odelo, on je podražavao monaške povdige, molio se i postao kao pravi monah, i usrdno odlazio u crkvu.
Ponesen ljubavlju k Bogu, Sava se zamonaši i stade provoditi strog monaški život u nekim Tverskim manastirima, bez ropota vršeći razna manastirska poslušanja: u kujni, u pekari i drugde. Pri tome on se odlikovao neobičnim smirenjem. Bratija Savinske pustinje,[40] gde se on ubrzo nastani, toliko zavoleše Savu, i toliko ga uvažavahu zbog podvižničkog života njegovog, da su gledali na njega kao na anđela Božjeg. Zato ga i izabraše za svog igumana. Bojari i svi žitelji toga kraja stadoše ga poštovati kao sveca, i glas o njegovom smirenju, uzdržanju i drugim vrlinama pronese se nadaleko. No ljudska slava teško je padala prepodobnome, zato on napusti svoj zavičaj i dugo vreme živeo je negde, ali niko nije znao gde. Željan viših monaških podviga, prepodobni Sava otputova na daleki Aton – Svetu Goru, proslavljenu svetim životom svojih podvižnika, i tamo se usavršavaše u duhovnom životu.
Nakon tri godine prepodobni se vrati sa Atona, dođe u Veliki Novgorod, ali nikome ne kaza ko je, i tuđinovaše kao uboga i nepoznati stranjik – bogomoljni poklonik. Rukovođen Bogom on dođe na reku Višeru,[41] pobode tu krst, načini malu kolibu, i stade provoditi pustinjski život. Imao je sa sobom ikonu Prečiste Bogomatere, pred kojom se neprestano molio. Jednom se dogodi da jedan Novgorođanin prolažaše mimo tog mesta. Bejaše Petroveki post i strašna vrućina. U to vreme prepodobni, pogružen u duboku molitvu, ni primetio nije da mu je roj komaraca tako pokrio lice, da se ono uopšte videlo nije. Zapanjen, Novgorođanin ispriča drugima šta vide, i po tome svi poznaše da je prepodobni zaista Božji čovek. Primetivši da su doznali za njega, prepodobni Sava se ukloni odatle i nastani u još usamljenijem mestu blizu reke Sosnice.[42] Tu on produži upražnjavati post i molitvu, provodeći život u još većoj oskudici.
No ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14). Glas o svetom životu prepodobnog Save raznese se po svoj okolini, i ljudi stadoše dolaziti k prepodobnome donoseći mu najnužnije namirnice. Dopre taj glas i do Novgorodskog arhiepiskopa, preosvećenog Jovana.[43] Arhiepiskop posla poverljivo lice, da vidi i ispita ko je taj podvižnik. Na primedbu poslanika, kako se smeo tu nastaniti bez blagoslova arhiepiskopa, prepodobni smireno odgovori: Živim ovde u pustinji, ne izbegavajući arhipastira već udaljujući se od sveta; molitve njegove i blagoslov ja svagda želim da su uvek sa mnom. – Posle toga sam arhiepiskop dođe i poseti prepodobnoga. I udivi se smirenju prepodobnoga, i s ljubavlju ga blagoslovi. I dugo razgovarahu u keliji prepodobnoga. Arhipastir je nekoliko sati poučavao prepodobnoga, da se svom dušom drži trpljenja i podviga. Onda se zajedno prihvatiše pustinjačke trpeze. – Vrativši se u Novgorod, arhiepiskop je hvalio visoko bogougodno življenje prepodobnoga starca, i od tada je veoma poštovao blaženog Savu, smatrajući ga velikim, i stalno mu slao sve što mu je bilo potrebno za njegov pustinjački život.
Prepodobni Sava namisli da u svojoj pustinji osnuje manastir, i stade svojim rukama graditi kelije za monašku bratiju koji su dolazili k njemu. Međutim, lukavi neprijatelj roda ljudskog došapnu nekim razbojnicima da prepodobnome nanesu zlo. Smatrajući da on ima neku imovinu, oni dođoše k njemu sa zlom namerom, i zatekoše ga gde gradi keliju. Sa lažnim smirenjem oni zatražiše od njega blagoslov. No prepodobni prozre njihovu zlu zamisao i to – da su oni razbojnici. I gle, on im se obrati sa sledećom molbom: Dečice, učinite mi ljubav, pomozite mi da ovu gredu dignem na zid. – Pri tome starac im reče da oni uhvate tanki kraj grede, a sam uhvati debeli. Razbojnici, iako svi zajedno, nikako nisu mogli da podignu svoj kraj grede, dok starac, Božjom pomoću, sam lako podiže gredu na zid. Zaprepašćeni time, razbojnici se zgledaše sa stidom i strahom, pa pohitaše da umaknu od prepodobnoga, bojeći se da ih zbog prepodobnoga ne snađe neko zlo.
Posle izvesnog vremena prepodobni posla svoje učenike u Novgorod i izdejstvova odobrenje za izgradnju manastira na reci Višeri. Ubrzo biše izgrađene kelije za bratiju i crkva u čast Vaznesenja Gospodnjeg.[44] Od toga vremena poče se silan svet sticati k prepodobnome Savi: jedni radi duhovne koristi i pouke, drugi radi monaškog života u njegovoj obitelji. On je s radošću primao sve.
Sa napredovanjem manastira prepodobni Sava je umnožavao svoje podvige. Tako on podiže sebi stolp (= kulu). Na stolpu je celu sedmicu do subote provodio u postu i molitvi; u subotu je silazio sa stolpa k bratiji, pričišćivao se Svetim Tajnama, bivao na službi u nedelju, učestvovao u zajedničkoj trpezi s bratijom, govorio bratiji dušekorisne pouke, pa se ponovo vraćao na stolp i podvizavao se na njemu do naredne subote.
Za vreme ovog velikog stolpničkog podviga, u manastir k prepodobnome Savi dođe iz Tvera njegov rođeni brat po telu da se vidi s njim, pošto ga odavno ne beše video. Međutim starac ne hte da se vidi i razgovara s njim. I pošto dugo vremena stajaše kod stolpa preklinjući starca da se makar samo vidi s njim, starac najzad siđe sa stolpa i blagaslovi brata, ali ni reči ne progovori s njim i odmah ponovo uziđe na stolp. Brat, pošto vide prepodobnoga, s radošću se vrati u Tver, proslavljajući Boga za divna znamenja Njegove blagodati.
Živeći na stolpu, iako podalje od manastira, prepodobni je ipak čuvao svoju obitelj molitvama svojim. Jednom se razbojnici privukoše manastiru da ga opljačkaju. Prepodobni, stojeći na stolpu na molitvi, još izdaleka ugleda razbojnike, i providevši njihovu zlu nameru, stade žezlom udarati pa zidu. Čuvši to udaranje, razbojnici se uplašiše i pobegoše: jer ih molitva prepodobnoga odgonjaše od obitelji. Od toga vremena razbojnici prestadoše prilaziti manastiru.
Međutim, k prepodobnom Savi i nadalje se sa svih strana sticahu monasi i svetovnjaci radi duhovne koristi koju dobijahu od njega, jer on, po reči apostola, svima beše sve (1 Kor. 9, 22): sve je poučavao, za sve je imao sažaljenja, i o svima se brinuo kao o duši svojoj, prema starcima se odnosio kao prema svojoj braći i vršnjacima, a prema mlađima kao prema deci. I u manastiru prepodobnoga Save ne beše ni vređanja ni uvredioca, jer ih je sveti Sava sve utešavao i smiravao.
Provodeći život u strogim podvizima i dobrovoljnoj surovoj oskudici, prepodobni Sava se u svojoj osamdesetoj godini teško razbole. Spremajući se na razlučenje od tela, prepodobni dozva k sebi svu bratiju i obrati im se s predsmrtnim poukama, naročito im preporučujući da čvrsto i nepokolebljivo stoje u Pravoslavlju i držanju monaških zaveta, prvenstveno smirenja. Na kraju starac reče: U kakvim podvizima mene videste, to i vi sami činite.
Posle toga prepodobni Sava, iako jak duhom, stade malaksavati telom. Pričestivši se Svetim Tajnama Hristovim, on mirno predade dušu svoju Gospodu 1. oktobra 1460. godine. Učenici oplakaše svoga oca i nastavnika, pa sa psalmopojanjem i pogrebnim pesmama pogreboše njegovo trudoljubivo i mnogonamučeno telo na mestu između crkve i stolpa, na kome, se on podvizavao u poslednje vreme svoga života.
Na grobu prepodobnoga Save počeše se zbivati razna čudesa. Bolesnici se isceljivahu; i svi koji sa verom priticahu i molitve prepodobnome prinošahu, dobijahu duhovne utehe u svojim nevoljama, tugama, žalostima. Prepodobni se mnogima i u snu javljao, i od bolesti isceljivao. Tako je iscelio i igumana Savinske obitelji Gelasija. Zbog svega toga Novgorodski arhiepiskop Jona[45] doputova u Savin Višerski manastir, odsluži molepstvije na grobu prepodobnoga Save, naredi da se izradi ikona prepodobnoga, da se u čast njegovu napiše služba i sastavi njegove žitije.
Česni grob prepodobnog oca našeg Save i danas daje isceljenja svima koji s verom pribegavaju pod okrilje divnog ugodnika Božjeg, koji ne prestaje moliti se pred prestolom Svevišnjega za sve koji s verom štuju svetu uspomenu njegovu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA DOMESTIKA
 
MONAH u lavri svetog Atanasija u Svetoj Gori. Takođe zasijao svojim podvižničkim životom, i bio čuven kao pojac. Jednom zbog divno otpevane pesme „O Tebje radujetsja“ …za vreme svete Liturgije, javila mu se u snu Presveta Bogomajka, dala mu zlatnik i rekla: „Primi nagradu za svoje pevanje. Mnogo ti blagodarim za tvoju pesmu u čast Moju“. – Ovaj zlatnik je odmah bio obešen na svetoj ikoni Bogorodice u svetoj lavri.
Prepodobni Grigorije Podvizavao se u 14. veku.
 
SPOMEN SABORA ČUDOTVORNE IKONE
PRESVETE BOGORODICE „SKOROPOSLUŠNICE“
 
U MANASTIRU Dohijaru u Svetoj Gori postoji još od vremena Svetih Neofita i Jeftimija, ktitora ovog manastira (iz 10-11. veka; njihov spomen 9. novembra), lik Bogorodice naslikan kao freska na spoljnjem zidu trpezarije. Godine 1664. Bogomati se sa ove ikone-freske javila monahu trpezarcu Nilu, koji zbog iznenadnog oslepljenja toplo Joj se moljaše, i Ona ga skoro usliši i isceli, te on opet progleda. Tom prilikom je sama Bogorodica nazvala sebe „Gorgoipikoos“, to jest Skoroposlušnica, brza poslušnica na naše molitve. Od toga vremena ova sveta Ikona učini bezbrojna druga čudesa, zbog čega joj u manastiru Dohijaru bi podignuta posebna crkva.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vlaherna – kraj u Carigradu u zapadnom delu grada. U vreme cvetanja Vizantijske carevine taj kraj bio je čuven sa svojih svetinja po celom Istoku. Naročito je Vlaherna bila poznata po Bogorodičnoj crkvi, podignutoj od cara Lava I Velikog (457 – 474 god.), za čije vladavine u njoj bi 474 godine položena riza Presvete Bogorodice, prenesena iz Palestine. Pored te rize, tu su u zlatom okovanom kovčegu čuvani omofor Presvete Bogorodice i deo njenog pojasa. Pod omoforom Presvete Bogorodice, ili tačnije maforijem (grčki: μαφοριον), podrazumeva se njen ubradač, veliko pokrivalo koje je Ona nosila na glavi.
  2. Lav VI Mudri – carovao od 886. do 912. godine.
  3. Ovo se dogodilo u prvoj polovini desetoga veka; pri kraju života svetog Andreja Jurodivog (†2. okt. 936). U Vlahernskoj crkvi nalazila se ikona Majke Božje onakva kako se Ona javila svetom Andreju.
  4. Spomen njegov praznuje se 2. oktobra.
  5. Žena obučena u sunce (Otkr. 12, 1) praslikuje Presvetu Bogorodicu.
  6. Pod ženom, obučenom u sunce, podrazumeva se i Crkva, a pod suncem – Gospod Isus Hristos.
  7. Kula Davidova, načičkana pobedonosnim oružjem i štitovima, praobrazovala je Presvetu Bogorodicu.
  8. Sion – jugozapadno brdašce, najveće i najšire od četiri brdašca, na kojima je izgrađen Jerusalim. Jevreji su Sion počitovali kao svetinju, i prvobitno im je služio kao verski centar i tvrđava Jerusalima. Zato Sveto Pismo često naziva Jerusalim kćerju Sionovom (Ps. 9, 15; Is. 1, 8; 67, 11; Jerem. 6, 23; Mt. 21, 5).
  9. U Besedi na Psal. 119. – Sveti Amvrosije Mediolanski (Milanski, u Italiji), znameniti otac Crkve i hrišćanski pisac († 397 g.). Spomen njegov Crkva praznuje 7. decembra.
  10. Prepodobni Anastasije, iguman Sinajske Gore († oko 685 god.): „Anagogička sozercanja“, knjiga 8. Spomen njegov Crkva praznuje 20. aprila.
  11. Spomen njen praznuje se 1. aprila.
  12. Služba Pokrovu Bogorodice, na Gosp. vozvah, stih. 3.
  13. Akatist, ikos 2.
  14. Uspenije Presvete Bogorodice, kondak.
  15. Beseda 3. Antiohijskom narodu.
  16. Damask – glavni, najbogatiji grad Sirije, jedan od najstarijih gradova u svetu; nalazi se na severoistoku od Palestine, na reci Baradi, u prekrasnoj i plodnoj ravnici, kraj istočnog podnožja Anti-Livana.
  17. Elevteropolj – grad u južnoj Palestini, na putu između Jerusalima i Gaze.
  18. Kasnije mošti svetog Ananije biše prenesene u Carigrad, gde ih je u početku trinaestog veka video ruski inok Antonije.
  19. Emesa – grad u Siriji na istoku od reke Oronte, koja se na severozapadu Sirije uliva u Sredozemno Mope.
  20. Ponomar, ili pravilnije paramonar – službenik za čuvanje hrama i sveštenih mesta i nadzora nad njihovom čistotom; po Crkvenom tipiku u njegovu je dužnost spadalo: zvoniti za bogosluženje, pripaljivati i gasiti bogoslužbene svetnjake, spremati i dodavati kadionicu.
  21. Berit, danas Bejrut, drevni grad Finikije na obali Sredozemnog Mora; u petom veku cvetao i slavio se svojom višom školom retorike, poetike i prava. Bejrut je danas prestonica države Libana.
  22. Anastasije I – vizantijski car od 491. do 518. godine.
  23. Kir – znameniti peonik i gradonačelnik prestonice za carovanja Teodosija Mlađeg; zatim episkop Smirenski i pesmopisac Pravoslavne crkve († 470. g.); podigao u prestonici veleljepni hram Bogomateri, koji je po njemu i dobio svoj naziv. Docnije pored ovog hrama nikao je Manastir.
  24. O Vlaherni – vidi str. 6.
  25. Glavna veleljepna saborna crkva u Carigradu – sveta Sofija, prvobitno podignuta od Konstantina Velikog. Docnije bila je veličanstveno obnovljena i proširena od Jusinijana Velikog 537. godine; godine pak 1453, po zauzeću Carigrada od strane Turaka, pretvorena u džamiju. Ova crkva danas je muzej, i predstavlja i sada najznamenitiji, najveličanstveniji spomenik hrišćanske arhitekture vizantijokog stila.
  26. Sveti Jevtimije – patrijarh Carigradski od 490. do 496. god.
  27. Pod kliricima razumeju se crkveni službenici, koje za to posvećuje arhijerej svojim blagoslovom kroz crkveni obred – hirotesiju: čteci i pojci. Očigledno da sveti Roman do toga vremena nije pripadao njima.
  28. Grčka reč κοντακιον znači: tanak svitak s obe strane ispisanog pergamenta; naročito su se tako nazivali svitkovi sa crkvenim pesmama ili službama.
  29. U to vreme beše običaj da jedan klirik peva kondak na amvonu.
  30. Kondak na Božić.
  31. Sveti Roman je prvi počeo pisati kondake, i Oci Crkve ga s pravom smatraju tvorcem kondaka. Sam naziv kandak podseća na njihovog tvorca, i na pergamentni svitak koji je sveti Roman progutao u snu po naređenju Presvete Bogorodice. Od toga vremena u Crkvi se pod imenom kondaka podrazumevaju kratke bogoslužbene pesme u čast Gospodnjih i Bogorodičinih praznika, a i u čast Svetitelja i u spomen preminulih. U kondacima se izlaže suština praznika.
  32. Sveti Roman je u istoriji hrišćanskog pesništva ostao sa imenom „Slatkopojac“ („Melod“), i s pravom se smatra jednim od najboljih pesnika, zbog bogatstva misli, dubine osećanja, pesničkog nadahnuća, lepote jezika. U svojim pesmama Crkva ga veliča kao miloglasnu frulu Svetoga Duha, kao sviralu crkvenu, kao slavuja božanstvenih pesama, itd. -Isto tako, Sveti Roman se smatra i tvorcem ikosa, koji su, po svedočanstvu svetog Marka Efeskog, „zajedno sa kondacima bili pevani u prekrasnim odajama (grčki: οικος – ikas = dom, kuća odaja), gde je sveti muž imao običaj provoditi noći u bdenju. Otuda su oni i dobili taj naziv. Ikosima se nazivaju u Crkvi poduže pesme u čast i spomen praznika ili u spomen preminulih. Po svojoj sadržini oni su slični kondacima. Ikos uvek dolazi iza kondaka, pošto predstavlja razrađivanje kondaka.
  33. Sveti Roman živeo i delao u drugoj polovini petoga i u početku šestoga veka; upokoji se 510. godine u Carigradu.
  34. Maksimijan Galerije – rimski car od 305. do 311. godine.
  35. To je bio vizantijski car Aleksije I Komnen (1081 -1118 g.).
  36. Prepodobni Jovan živeo i podvizavao se u 12. veku.
  37. Reč je o Sevastiji Jermenskoj, na severoistoku Male Azije.
  38. Konstantin VI Porfirorodni – vizantijski car od 780. do 797. god. Carica Irina njegova majka i supruga Lava VI, revnosna zašgitnica ikonopoštovanja, u toku 10 godina upravljala državom mesto sina, i posle njega carovala do 802. godine.
  39. Agarjani ili Saraceni – arabijski Beduini. Naziv Agarjani, koji je Hajppe označavao arapsko skitačko razbojničko pleme, kasnije su hrišćanski pisci proširili na sve Arabe, a zatim je počeo označavati muslimane uopšte. Arabijski Beduini nazivali su se Agarjani zato što su oni, po jevrejskom predanju, bili potomci Izmaila, sina Agare, robinje Avraamove. Emirima (arapska reč emir znači knez) su se nazivali svi nezavisni, tobožnji naslednici Muhameda po poreklu od njegove kćeri, koji su predvodili zasebna plemena i zasebne grupe Arabljana.
  40. Tverska Savina (Sretenjska) pustinja osnovana je prepodobnim Savom i Varsonufijem Tverskim, savremenicima prepodobnog Save Višerskog (njihov spomen praznuje se 2 marta), 1397. godine i nalazila se na dvaestak kilometara od Tvera.
  41. Višera – reka Novgorodoke gubernije, leva pritoka Volhove. Prepodobni Sava nastanio se na levoj obali Višere, na deset kilo metara severoistočno od Novgoroda. To ce dogodilo 1414. ili 1415. godine.
  42. Mala reka, naporedo sa Višerom, protiče kroz borovu šumu.
  43. Arhiepiskop Jovan upravljao Novgorodskom eparhijom od 1387. do 1415. godine.
  44. Crkva i kelije podignuti u obitelji prepodobnoga Save 1418. godine sa blagoslovom arhiepiokopa Novgorodskog svetog Simeona († 1421. godine). Spomen njegov praznuje se 10. februara i 15. juna.
  45. Novgorodski arhiepiskop sveti Jona upravljao Novgorodskom crkvom od 1458. godine do same končine svoje 1470. godine. Spomen njegov praznuje se 5. novembra. – Ovaj dolazak svetog arhiepiskopa u Savino-Višersku obitelj bio je 1461. godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *