NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
18. OKTOBAR
 
ŽITIJE SVETOG APOSTOLA I EVANĐELISTA
LUKE
 
SVETI Evanđelist Luka beše rodom iz Antiohije Sirijske. U mladosti on dobro izuči grčku filosofiju, medicinu i živopis. On odlično znađaše egipatski i grčki jezik. U vreme delatnosti Gospoda Isusa na zemlji Luka dođe iz Antiohije u Jerusalim. Živeći kao čovek među ljudima, Gospod Isus sejaše božansko seme spaoonosnog učenja svog, a Lukino srce bi dobra zemlja za to nebesko seme. I ono proklija u njemu, niče i donese stostruki plod. Jer Luka, gledajući Spasitelja licem u lice i slušajući Njegovu božansku nauku, ispuni se božanske mudrosti i božanskog znanja, koje mu ne dadoše ni jelinske ni egipatske škole: on poznade istinitog Boga, verova u Njega, i bi uvršćen u Sedamdeset apostola, i poslat na propoved. O tome on sam govori u Evanđelju svom: Izabra Gospod i drugih Sedamdesetoricu, i poana ih po dva i dva pred licem svojim u svaki grad i mesto kuda šćaše sam doći (Lk. 10, 1). I sveti Luka, naoružan od Gospoda silom i vlašću da propoveda Evanđelje i čini čudesa, hođaše „pred licem“ Gospoda Isusa Hrista, svetom propoveđu pripremajući put Gospodu i ubeđujući ljude da je na svet došao očekivani Mesija.
U poslednje dane zemaljskog života Spasiteljevog, kada Božanski Pastir bi udaren i ovce se Njegove od straha razbegoše, sveti Luka se nalažaše u Jerusalimu, tugujući i plačući za Gospodom svojim, koji blagovoli dobrovoljno postradati za spasenje naše. Ali se njegova žalost ubrzo okrenu na radost: jer vaskrsli Gospod, u sami dan Vaskrsenja Svog javi se njemu kada je s Kleopom išao u Emaus, i večnom radošću ispuni srce njegovo, o čemu on sam podrobno govori u Evanđelju svom (Lk. 24, 13-35).
Po silasku Svetoga Duha na apostole, sveti Luka ostade neko vreme sa ostalim apostolima u Jerusalimu, pa krenu u Antiohiju, gde je već bilo dosta hrišćana. Na tom putu on se zadrža u Sevastiji,[1] propovedajući Evanđelje spasenja. U Sevastiji su počivale netljene mošti svetoga Jovana Preteče. Polazeći iz Sevastije, sveti Luka je hteo da te svete mošti uzme i prenese u Antiohiju, ali tamošnji hrišćani ne dozvoliše da ostanu bez tako dragocene svetinje. Oni dopustiše, te sveti Luka uze desnu ruku svetoga Krstitelja, pod koju je Gospod pri krštenju Svom od Jovana preklonio Svoju Božansku Glavu. Sa tako skupocenim blagom sveti Luka sgimse u svoj zavičaj, na veliku radost antiohijskih hrišćana. Iz Antiohije sveti Luka otputova tek kada postade saradnik i saputnik svetog apostola Pavla. To se dogodilo u vreme Drugog putovanja svetoga Pavla.[2] Tada sveti Luka otputova sa apostolom Pavlom u Grčku na propoved Evanđelja. Sveti Pavle ostavi svetoga Luku u Makedonskom gradu Filibi, da tu utvrdi i uredi Crkvu. Od toga vremena sveti Luka ostade nekoliko godina u Makedoniji,[3] propovedajući i šireći hrišćanstvo.
Kada sveti Pavle pri kraju svog Trećeg apostolskog putovanja ponovo poseti Filibu, on posla svetog Luku u Korint radi skupljanja milostinje za siromašne hrišćane u Palestini. Skupivši milostinju sveti Luka sa svetim apostolom krenu u Palestinu, posećujući usput Crkve, koje su se nalazile na ostrvima Arhipelaga, na obalama Male Azije, u Finikiji i Judeji. A kada apostol Pavle bi stavljen pod stražu u Palestinskom gradu Kesariji, sveti Luka ostade pored njega. He napusti on apostola Pavla ni onda, kada ovaj bi upućen u Rim, na sud ćesaru. On je zajedno sa apostolom Pavlom podnosio sve teškoće putovanja po moru, podvrgavajući se velikim opasnostima (sr. D. A. 27 i 28 glava).
Došavši u Rim, sveti Luka se takođe nalazio pored apostola Pavla, i zajedno sa Markom, Aristarhom i nekim drugim saputnicima velikog apostola naroda, propovedao Hrista u toj prestonici staroga sveta.[4] U Rimu je sveti Luka napisao svoje Evanđelje i Dela Svetih Apostola.[5] U Evanđelju on opisuje život i rad Gospoda Isusa Hrista ne samo na osnovu onoga što je sam video i čuo, nego imajući u vidu sve ono što predaše „prvi očevidci i sluge reči“ (Lk. 1, 2). U ovom svetom poslu svetog Luku rukovođaše sveti apostol Pavle, i zatim odobri sveto Evanđelje napisano svetim Lukom. Isto tako i Dela Svetih Apostola sveti Luka je, kako kaže crkveno predanje, napisao po nalogu svetog apostola Pavla.[6]
Posle dvogodišnjeg zatvora u uzama rimskim, sveti apostol Pavle bi pušten na slobodu, i ostavivši Rim on poseti neke Crkve koje je bio osnovao ranije. Na ovome putu sveti Luka ga je pratio. He prođe mnogo vremena a car Neron podiže u Rimu žestoko gonjenje hrišćana. U to vreme apostol Pavle po druga put doputova u Rim, da bi svojom rečju i primerom obodrio i podržao gonjenu Crkvu. No neznabošci ga uhvatiše i u okove baciše. Sveti Luka i u ovo teško vreme nalažaše se neodstupno pored svog učitelja. Sveti apostol Pavle piše o sebi kao o žrtvi koja je već na žrtveniku. Ja već postajem žrtva, piše u to vreme sveti apostol svome učeniku Timoteju, i vreme moga odlaska nasta. Postaraj se da dođeš brzo k meni: jer me Dimas ostavi, omilevši mu sadašnji svet, i otide u Solun; Kriskent u Galatiju, Tit u Dalmaciju; Luka je sam kod mene (2 Tm. 4, 6.10).
Vrlo je verovatno da je sveti Luka bio očevidac i mučeničke končine svetog apostola Pavla u Rimu. Posle mučeničke končine apostola Pavla sveti Luka je propovedao Gospoda Hrista u Italiji, Dalmaciji, Galiji, a naročito u Makedoniji, u kojoj se i ranije trudio nekoliko godina. Pored toga blagovestio je Gospoda Hrista u Ahaji.[7]
U starosti svojoj sveti Luka otputova u Egipat radi propovedi Evanđelja. Tamo on blagovesteći Hrista pretrpe mnoge muke i izvrši mnoge podvige. I udaljenu Tivaidu on prosveti večnom svetlošću Hristova Evanđelja. U gradu Aleksandriji on rukopoloži za episkopa Avilija na mesto Aniana, rukopoloženog svetim Evanđelistom Markom. Vrativši se u Grčku, sveti Luka ustroji Crkve naročito u Beotiji,[8] rukopoloži sveštenike i đakone, isceli bolesne telom i dušom.
Svetom Luki beše osamdeset četiri godina, kada ga zlobni idolopoklonici udariše na muke Hrista radi i obesiše o jednoj maslini u gradu Tivi (= Tebi) Beotijskoj. Česno telo njegovo bi pogrebeno u Tivi, glavnom gradu Beotije, gde od njega bivahu mnoga čudesa. Tu su se ove svete čudotvorne mošti nalazile do druge polovine četvrtoga veka, kada biše prenesene u Carigrad, u vreme cara Konstancija, sina Konstantinovog.
U četvrtom veku naročito se proču mesto gde su počivale česne mošti svetoga Luke, zbog isceljivanja koja su se zbivala od njih. Osobito isceljivanje od bolesti očiju. Saznavši o tome car Konstancije posla upravitelja Egipta Artemija[9] da mošti svetoga Luke prenese u prestonicu, što i bi učinjeno veoma svečano.[10] U vreme prenošenja ovih svetih moštiju od obale morske u sveti hram, dogodi se ovakvo čudo. Neki evnuh Anatolije, na službi u carskom dvoru, beše dugo bolestan od neizlečive bolesti. On mnogo novaca utroši na lekare, ali isceljenja ne dobi. A kada ču da se u grad unose svete mošti svetoga Luke, on se od sveg srca stade moliti svetom apostolu i evangelistu za isceljenje. Jedva ustavši sa postelje on naredi da ga vode u susret kovčegu sa moštima svetoga Luke. A kada ga dovedoše do kovčega, on se pokloni svetim moštima i s verom se dotače kivota, i tog časa dobi potpuno isceljenje i postade savršeno zdrav. I odmah sam podmetnu svoja ramena ispod kovčega sa svetim moštima, te ga sa ostalim ljudima nosaše, i unesoše u hram svetih Apostola, gde mošti svetoga Luke biše položene pod svetim prestolom, pored moštiju svetih apostola: Andreja i Timoteja.
Stari crkveni pisci kazuju, da je sveti Luka, odazivajući se pobožnoj želji ondašnjih hrišćana, prvi živopisao ikonu Presvete Bogorodice sa Bogomladencem Gospodom Isusom na njenim rukama, i to ne jednu nego tri, i doneo ih na uvid Bogomateri. Razgledavši ih, ona je rekla: Blagodat Rođenog od mene, i moja, neka budu sa ovim ikonama.
Sveti Luka je isto tako živopisao na daskama i ikone svetih prvovrhovnih apostola Petra i Pavla. I tako sveti apostol i evanđelist Luka postavi početak divnom i bogougodnom delu – živopisanju svetih ikona, u slavu Božiju, Bogomatere i svih Svetih, a na blagoljepije svetih crkava, i na spasenje vernih koji pobožno počituju svete ikone. Amin.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
PETRA PRVOG,
Mitropolita Cetinjskog, Čudotvorca
 
SVEMOGUĆI Bog, Otac i Sin i Duh Sveti, daje svakom narodu proroke i apostole i svete ljude, da ga vode i rukovode putevima spasenja, i izvode iz tame neverja i zla na svetlost vere i bogopoznanja, da mu daruju razumnu nadu besmrtnog življenja u ljubavi Božjoj i zajednici Duha Svetoga. Zapalivši tako u ona drevna vremena i svećnjak Srpske Crkve i zasadivši blaženim ocima našim Simeonom i Savom, kao drvo maslinovo, i Srpski narod u duhovni raj Hristov, slao mu je anđele čuvare duše njegove i blagovesnike, da ga uče pokajanju i paze da se ne bi digao svećnjak njegov sa mesta njegova (sr. Otkr. 2, 5). I da ne bi ponovo postao divlja maslina i besplodna smokva. Tako i u ova poslednja vremena, kada poče da se hladi ljubav i bogoljublje mnogih, i kada pohodi pravedni Gospod narod svoj zbog grehova njegovih čovekoljubivom kaznom svojom, predavši telo njegovo kao Jova u ruke neprijateljske, posla milostivi Bog narodu tom još jednog čudesnog apostola i proroka, mučenika i pustinjaka, zvanog Petra Prvog, Cetinjskog čudotvorca, tog uistini duhovnog kamena i tvrđave i prosvetitelja novog.
He zna se tačna godina rođenja ovog krstonosnog svetitelja Cetinjskog, ovog novog Mojsija, zakonodavca i mirotvorca. Najverovatnije je da se rodio septembra meseca 1748. leta Gospodnjeg.[11] Rodio se u mestu zvanom Njeguši, od pobožnih roditelja Marka Damjanova (Petrovića) i Marije (rođene Martinović). Njegov deda Damjan beše rođeni brat čuvenog mitropolita Crnogorskog Danila.[12] Prozrevši u desetogodišnjem dečaku bogomudrog pastira stada Hristava i narodnog vođu, tadašnji mitropolit Skenderijski i Crnogorski Sava, izabra ga između četiri sina svoga sinovca Marka, za svoga naslednika. Prizvavši ga k sebi reče mu: „Doći, čedo, kod mene, blagodat Svevišnjega neka počine na tebi, kako bi mogao biti narodu svome na korist. Zajedno sa mnom otsada i narod naš polaže nadu na tebe. Preblagi Bog neka ti pomogne da budeš krin ukrašeni Crne Gore i svetilo naroda tvoga“. Tako ovaj mladi izabranik i budući čudotvorac, dođe u Cetinjski manastir da se uči knjizi. Budući obdaren osobitim darovima Božjim i trudoljubivošću, Petar je veoma brzo napredovao u nauci, uz pomoć tihog vladike Save i monaha Danila, koga mu ovaj odredi za učitelja. U 12 godini on bi obučen u anđelski lik monaškog čina, dobivši ime Petar (njegovo svetovno ime nije nam ostalo zapisano), a y sedamnaestoj godini bi rukopoložen za jerođakona.
U to vreme vladika Sava imađaše za pomoćnika mitropolita Vasilija, veoma darovitog i sposobnog muža, koji krenuvši po treći put (1765. g.) radi narodnih i crkvenih poslova u jednovernu i jednoplemenu Ruoiju, povede sa sobom i mladog jerođakona Petra radi daljeg obrazovanja njegovog. No njegovo školovanje u Rusiji ne potraja dugo: 10. marta 1766. godine upokoji se u Petrogradu rečeni mitropolit Vasilije, što primora jerođakona Petra da se vrati u Crnu Goru. Otada on boravljaše sa mitropolitom Savom, koji ga rukopoloži za jeromonaha, davši mu uskoro i čin arhimandrita. Živeći tako u manastiru Stanjevićima i Cetinjskom manastiru uz tihoga vladiku Savu, mladi arhimandrit uzrastaše duhovno, trudeći se neprestano na svom svestranom obrazovašu. Dok ga je snažna i energična ličnost mitropolita Vasilija nadahnula smelošću i odlučnošću, neiskusni za svetovne stvari i povučeni mitropolit Sava, i manastirski život, navodnjavali su njegovu mladu dušu nebeskom rosom molitvenosti, smirenja i posta. Njegov um od detinjstva beše upućen i utvrđen u celomudrenosti, koja beše koren njegove potonje svete smelosti pred Bogom i ljudima i njegovog bogonosnog zdravoumlja. Jednom probuđena žeđ za Bogom i za poznanjem tajni Njime stvorene prirode, u krilu koje je rastao, sve se više razbuktavala u duši mladog monaha. Sve je zanimalo ovu devstvenu dušu, od mladih nogu prinesenu na dar nebozemnom Devstveniku Hristu Bogočoveku. Interesovalo ga je bogoslovlje i prirodne nauke, istorija i geografija, učio je jezike i sakupljao medonosne knjige. Suočen od mladićstva sa surovom stvarnošću vremena u kome je živeo, vrlo rano postade svestan demonske sile zla, koje i spolja i iznutra preti čoveku i koje je razaralo organizam njegova naroda, shvativši, Bogom naučen, da se ono može pobediti samo ognjenom revnošću proroka i bezazlenošću goluba. Video je kako nad glavom pravoslavnog naroda ovih gora visi oštri agarjanski mač, kao nekad faraonov nad glavom izabranog naroda Jevrejskog; njegovom bogomudrom oku nije mogao izmaći ni onaj još opasniji neprijatelj, unutrašnji: plemenska zakrvljenost, krvna osveta, razni poroci koji su harali narodnu dušu, siromaštvo, otimačine, pomori, ubistva. Narod je tužio u svojoj nevolji, kao nekad prorok Jeremija: „Postasmo sirote, bez oca, matere naše kao udovice.. . Na vratu nam je jaram, i gone nas; umoreni nemamo odmora.. . Oci naši zgriješiše, i nema ih, a mi nosimo bezakonja njihova“ (Plač, 5, 2-5). Saveti smernoga Save, s kojim je Petar živeo, i mirotvorni sudovi glavara bili su nemoćni da pobede zlu krv i neslogu braće, koja se još više umnožila posle smrti odlučnog mitropolita Vasilija, potpomagana uz to i agarjanskim podmićivanjima.
U to smutno vreme pojavi se u Crnoj Gori neki čudni samozvanac, lažni car Šćepan Mali, koji se prestavi namučenom i razbratimljenom narodu kao Božji poslanik, umiritelj, i kao ruski car Petar III. Prostodušni narod, umoran od zla i nesloge, istinski primi ovu i do danas zagonetnu ličnost, kao izbavitelja. On stalno isticaše da ga je Božje nadahnuće dovelo u Crnu Goru. „Čujte Crnogorci, govoraše on, glas Gospoda Boga i slavu svetoga Jerusalima, ja nisam ovde došao, no sam poslan od Boga čiji glas čuh: ustani, pođi, trudi se, i ja ću ti pomoći“. Turci, videći da njegova pojava unosi nemir u balkansku raju i bojeći se bune, tražahu na sve načine da ga ubiju. Na evropskim dvorovima se raspravljaše o njemu, a on, zadobivši poverenje naroda, tražaše od njega da živi u miru sa svima, mireći zavađene i proteruJući lopove i ubice. Ovaj lažni car ljubljaše Pravoslavlje, pa i pored svoga samozvanstva bi od koristi narodu. No da bi mogao da ima za sebe svetovnu vlast, on postavi za zamenika povučenog mitropolita Save njegovog sujetnog sestrića Arsenija Plamenca, koga narod ne ljubljaše. Kada pak ovaj čudni vladar bi ubijen od strane njegovog sluge, potplaćenog od Turaka (1773 g.), ponovo se razbuktaše u narodu surovost i strasti, a seme razdora donošaše strašne plodove.
U to teško vreme mladi arhimandrit Petar beše još nepoznat i nepriznat, a drugoga nikoga nije bilo da zavede mir i slogu u zemlji, među glavarima i narodom. Šćepan Mali beše ojačao ovetovnu vlast guvernera iz kuće Radonjića a umanjio ugled vladičanskog doma Petrovića oko koga su se dugo vremena okupljala crnogorska plemena. Videći te teške nevolje i opasnosti, kojima beše izložen narod, ovaj blagorodni Petar, pun ljubavi prema braći svojoj, odluči se da pomoću Božjom ugasi razbuktale spoljašnje i unutrašnje zle stihije, koje su pretile da unište slovesno stado Hristovo. Uzevši tako blagoslov od sedog mitropolita Save, krenu sa još nekoliko pratilaca po drugi put u Rusiju (1777. g.), da traži pomoć od jednoverne braće Rusa i da nađe u njihovom samodršcu moćnog zaštitnika za njegov mali i siroti narod. No njegovo dugo putovanje bi uzaludno. Carica ruska Ekaterina II ne htede da ga primi, a on i njegovi pratioci biše primorani da napuste Petrograd i da se vrate doma bez ikakvog uspeha u delu. Tako isto i moćna Bečka carevina, u koju na povratku svratiše tražeći zaštitu i pomoć, ostade gluva za njihove molbe.
Kada se godine 1781. upokoji stogodišnji mitropolit Sava, postavi se pitanje izbora njegovog naslednika. Iako je većina naroda bila za mladog arhimandrita Petra, ipak bi izabran dotadašnji Savin pomoćnik i sestrić Arsenije Plamenac, koga narod nije voleo. Trebalo je da se po Božjem promislu duša mladoga Petra još isproba, kao zlato u ognju, kako bi, kad za to dođe povoljan čas, što lepše zasijala svima željnima pravde i mira Božjega.
Ha kraju, i protiv svoje volje, primoran narodnim poverenjem i ljubavlju, snabdeven preporukama glavara i gubernatora Radonjića, krenu se ovaj budući svetitelj u Beč da od Austrijskog cara izmoli dozvolu da ga rukopoloži za arhijereja neki od pravoslavnih episkopa, koji su živeli u Austrijskoj državi. U međuvremenu umre i mitropolit Arsenije (1784. g.), tako da oči celoga naroda biše okrenute arhimandritu Petru. Preporučen od glavara i guvernadura i celog naroda kao bogoljubiv i blagonaravan, on dobi dozvolu od austrijskog dvora da ga rukopoloži karlovački mitropolit Mojsije Putnik. No na putu od Beča za Sremske Karlovce dogodi se svetome još jedno iskušenje, ili „Božja poseta“, kako to sam on nazivaše. Dogodi mu se, naime, da ispadne iz kola i slomi desnu ruku.[13] Kao da je lukavi time hteo da spreči da njegova desnica bude desnica koja nosi mir, slogu i blagoslov; ali to bi ipak uzalud. Posle šestomesečnog bolovanja, Bog svetome povrati zdravlje i on bi svečano rukopoložen trojicom episkopa u sabornom hramu u Sremskim Karlovcima, za arhijereja Crnogorskog, Skenderijskog i Primorskog (13. oktobra 1784. godine).
U svojoj prvoj arhipastirskoj pouci, novi arhijerej nazivaše sebe „nedostojnim slugom i robom Isusa Hrista“; izražavaše svoju radost zbog čina, a preko njega i njegova pastva, koja je saizvolela, kako govoraše pun smirenja, da i protiv njegove volje bude izabran za njenog duhovnog arhipastira. Izražavao je dalje uverenje da neće izneveriti nade svoje pastve već da će one biti ispunjene. On koji je došao dosta tužan i žalostan, govorio je, sada se vraća pun radosti, primivši rukopoloženje i videvši ustrojstvo tamošnjih Crkava Božjih. Obećavao je vraćajući se „u dane mu predele sudbine njegove“, da sve to u njegovom umu duboko zapisano propoveda i da potstiče svoj narod, „zajedno sa samim sobom“, na vršenje svih Bogom zadatih izuzetnih vrlina. Molio je na kraju mitropolita Mojsija i arhijereje da njegovu pastvu drže u milosti, ljubavi i nezaboravnom molitvenom sećanju, dajući i sam ovo obećanje: „A ja zajedno sa mojom pastvom, koja iako se daleko nalazi pritiskana od svuda različitim bijedama, u istinskom savezu vjere, ljubavi i nade s vama do kraja života potrudiću se prebiti i biću“.
Novi pak mitropolit crnogorski beše, kako nam saopštava jedan od prisutnih na njegovom rukopoloženju, čovek visokog stasa, finih crta lica, plavih očiju. Sjajna kosa i dugačka brada, povećavali su dostojanstvo njegovog zvanja, „a načinom ophođenja sa ljudima ličio je na pravog plemića“.
Dobivši gramatu o rukopoloženju od mitropolita Mojsija Putnika, u kojoj se kaže da je posvećen po želji crnogorskog naroda i njegovih predstavnika, novi arhijerej Hristov krenu ponovo, „zbog narodnijeh potreba“, preko Beča u Rusiju. Prvo ode, odazivajući se pozivu, kod svoga prijatelja srpskoga roda generala Zorića u mesto zvano Šklov. No, budući da ovoga ne nađe, produži u Petrograd. On beše još iz Beča pisao moćnome knezu Potemkinu da mu izradi prijem kod carice Ekaterine II, izražavajući spremnost da prolije poslednju kap krvi u službi jednoverne braće. To beše onaj isti knez koji ga već jednom otpusti praznih ruku i bez pomoći. Tako i sada, po osionosti svojoj ili zavisti i na klevetu zlih ljudi, Potemkin naredi da blaženi bude proteran nasilno iz Petrograda, tri dana posle njegova prispeća. Ovaj knez, pisaše kasnije sa tugom sveti Petar, kao da se trudio da u poštenim ljudima ugasi plamen ljubavi prema pravoslavnom narodu zemlje svoje. I zaista, i pored njegovih protesta, policija ga nasilno strpa u kola, i gonjahu ga dan i noć bez počinka, preko Polocka i Poločina, dokle ga ne proteraše preko granice, tobož zato što je varalica a ne arhijerej, – jer, kako može biti arhijerej bez dopuštenja ruskog Sinoda? govorili su njegovi gonitelji. „Zaista“, pisao je o tom nemilom postupku mitropolit Petar, „meni se čini čudnovatim i bezakonim kazniti čovjeka pa poslije ispitivati njegovo djelo“. I pitao se svetitelj, čudeći se: zar oni ne znaju da vlast ruskog Sinoda ne izlazi izvan granica Ruske države? – ostavljajući da pravednost njegovu presudi Bog i savest svakog čoveka, koji nije pomračen nepravdama. „Kao Hrista od Iroda do Pilata, tako je i mene zvijer zvijeru predavala na trzanje k većemu mome oskorbljenju i poruganju“, žalio se ovaj nezlobivi arhijerej, rastužen nepravdom učinjenom njemu i njegovoj ni od koga sem Boga zaštićenoj pastvi. Čuvši carica ruska za ovo, pozivaše ga da se vrati, ali on ne htede više nikad otići u Rusiju. Koliko pak beše nezlobiv i nezlopamtljiv pokazuje ljubav koju je gajio kod svoje pastve prema jednovernoj braći, nazivajući neprestano ruskog cara za svoga i svoga naroda zaštitnika. Čak u svom testamentu prokle svakoga onoga koji bi se „našao da pomisli odstupiti od pokroviteljstva i nade na jedinorodnu i jedinovjernu našu Rusiju“; koji bi to pokušao „da Bog Jaki da te od njega živoga meso otpadalo i svako dobro vremenito i vječno odstupilo“.
Dok je Vladika još bio na putu i podnosio poniženja, kucajući na vrata gluvih, da bi pomogao svome narodu, dotle je Skadarski vezir Mahmud-paša Bušatlija, to oličenje zloga duha, pustošio zemlju njegovu a pastvu mu na krst golgotskog stradanja prikivao. Bezbožni paša beše počeo još od ranije da okiva narod u gvožđa i da ga seče, puneći skadarsku tamnicu sužnjima, a sve radi toga da bi ga zastrašio. Naučen uz to satanskom silom, neke od njih zavađaše između sebe, neke opet potkupljivaše, da bi ih lakše pokorio, budući da se spremaše da ognjem i mačem pregazi Crnu Goru. Na kraju udari sa 18.000 vojnika, većinom latinskih hrišćana Arbanasa, da pokori iln pobije one koji se behu zakleli na Cetinju, da će braniti „ognjišta, vjeru i nejač“. No, avaj, sili njegovoj oni ne mogoše odoljeti. On neke od njih poseče, neke zarobi, zemlju i svetinju Cetinjskog manastira popali. Na vratima silnik obesi jednog monaha, koji se tu beše zadesio, da bi zastrašio ostale, a sirotinju i nejač rastera po gorama. Oskrnavivši Cetinjsku svetinju, paša se spusti preko Njeguša pa na veru prevari, razori i opustoši i Paštroviće. Ko tada ne pogibe od ljutoga mača i ne bi zarobljen, taj je umirao od gladi, razdora i bolesti, a kad dođe zima mnogi pomreše i od hladnoće. Tada umre od gladi oko 700 ljudi, žena i dece. Mnogi življahu po kolibama na brzu ruku napravljenim i po pećinama, jeđahu koru od drveta i kuvahu travu žućenicu i korenje.
To je bila uteha i dobrodošlica mladome Vladici, koji je dolazio na zgarišta i pustoš i donosio svojoj pastvi na mesto pomoći ljuto poniženje moćnika ovoga sveta. Došavši i videvši nevolju naroda svoga, Sveti gorke suze prolivaše i uzdisaše kao prorok Jeremija na razvalinama Jerusalima. Sgotine očajnika sađoše iz pećina da ga dočekaju na zgarištu razorenog Cetinjskog manastira. Svi su upirali oči u njega i tražili spas; a on gledaše u Boga, jedino utočište i njihovo i njegovo. Poljubivši nagoreli prag manastirski, Mitropolit blagoslovi narod, izvadi iz torbe samo ono što je imao: nekoliko dvopeka i dade deci, pa pozva glavare na dogovor. Jedino što beše doneo svome napaćenom narodu iz Evrope, bila je vreća krompira, koju dobi u Trstu da zasadi u Crnoj Gori. Ta blagoslovena biljka beše do tada nepoznata u ovim krajevima, a po tada, po zapisu Vuka Karadžića, mnoge spase da ne umru od gladi.
Najteže rana na duši pastve njegove koja čekaše iscelitelja beše krvna osveta. Razlozi za međusobno ubijanje i krvoprolića bili su često bezazleni. Sitne uvrede, pohare stoke, oštra reč, bili su dovoljni da raspire zlu krv i da puste u dejstvo Lamehov zakon: „Ubiću čovjeka za ranu svoju i mladića za masnicu svoju“ (1 Mojs. 4, 23). To je bilo dovoljno da se pokrene krvavo kolo osvete, uzimanje glave za glavu među bratstvima, selima, porodicama, plemenima. Iza svakog grma čekala je puška osvetnica da naplati nenaplaćenu ranu i neosvećenu glavu. Majke su krile tek prohodalu decu, jer je meta osvete bila svaka muška glava dotične porodice ili bratstva, a orač je orao njivu s puškom na ramenu. Bilo ih je koji su od osvete bežali u Tursku zemlju, neki se čak i turčili, gubeći dušu svoju.
Novodošavši svetitelj, znajući da je to koren i mnogih drugih zala, poče svoj pastirski rad sa prizivom na uzajamno praštanje, slogu i poslušnost. Pošto obnovi spaljeni Cetinjski manastir, krenuo je od nahije do nahije, od plemena do plemena, ulazio u svaku kuću i molio, preklinjao, savetovao, pretio prokletstvom, da bi izmirio stare mržnje i zbratimio, silom Hristove ljubavi, razbratimljeni narod, i iscelio demonskom neslogom zatrovane duše. Posećivao je sad jedno sad drugo zakrvavljeno bratstvo i pleme, utvrđujući dan zajedničkog sastanka i izmirenja. Kad ne bi uspeo prvi put, ponovo se vraćao i ostajao među zavađenima sve dok se ne pomire. Osobito je za to koristio presveti i predragoceni dar milosti Božje: tajnu kumstva imenom Božjim i svetim Jovanom. Nekima je sam odlazio, nekima slao svoj krst po drugome, kao znak Božjeg i svoga prisustva, nekima opet pisao pisma i poslanice. Nije bio redak slučaj da stane među zakrvljena bratstva i plemena, sa krstom u ruci i raširenih ruku, da bi sprečio prolivanje krvi koje je svakog momenta moglo da počne ili je već bilo u toku. Zaklinjao bi tada zavađenu braću strašnim imenom Boga Svedržitelja i svetim Jovanom, suzama i preklinjanjima, a kad to ne bi pomagalo onda i prokletstvima.
Ko bi bio u stanju da nabroji čudna dela i raspeća ovoga novoga proroka i apostola, mučenika i podvižnika! On je uistinu dušu svoju položio za bližnjega svoga, po reči Gospodnjoj (sr. Jn. 15, 13). Zajedno sa apostolom je govorio svaki dan: „Ko oslabi, i ja da ne oslabim? Ko se sablazni, i ja da se ne raspalim?“ (2 Kor. 11, 29). A i ono drugo: „Slabima bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga“ (1 Kor. 9, 22). Osobito se sveti brinuo o sirotinji. Tako čitamo iz njegovih poslanica kako brani nekog siromaha Petra Popadića da ga Uskoci ne „razure“, jer je on hranio ne samo svoju porodicu nego i siročad svoga brata. I sam još mime da je svagda branio sirotinju, stare i nejake, i to ništa manje one van Crne Gore od onih u Crnoj Gori. A kad je trebalo da nekoga izmiri, nije žalio truda ni vremena. Evo samo jednog primera za to: išao je 14 puta u toku jedne godine u Riječku nahiju da izmiri Ceklinjane i Dobrnjane. Hodio je na obadve strane, saopštava nam sam Sveti, i molio toliko, da bi se dosadilo već i na najviša veselja hoditi. Ali opet, dodaje on, „kad pomislim, na onu ljubav koju sam iz moje mladosti s Riječkom nahijom imao, sve bih prve trude zaboravio, a nanovo započeo trud i muku postavljati, samo kad bih znao da će mojom trudi koliko gođ zla ustaviti, koje bi bilo da ne bude. I ništa više ne žalim, nego što je Riječka nahija sebe pod zakletvom postavila i zlo početak učinila i što će Bogu odgovarati za svoje kletvoprestuplenije i za hudi izgled (= primer) koji je ostalom narodu dala“. Kao što je potsećao Ceklinjane i Ljubotinjane: „Spomenite se, o Ceklinjani, da su Ljubotinjani vama braća, a vi ljubotinjanima, i da njihovo zlo ne može vama nikakvoga dobra ni poštenja donijeti, ni vaše Ljubotinjanima“, – to isto je govorio i tome učio sva druga bratstva i plemena i sve ljude, tražeći čak da se ni Turcima zlo ne radi, jer su nam svima zajednički praroditelji Adam i Eva, i svi smo deca jednoga Oca. Svima je govorio da žive u miru i slozi među sobom, koliko do njih stoji. Lažnu svetost je izobličavao a klevetu progonio kao bogoprotivno zlo. Tako, kad je neko oklevetao devojku Obradovića iz mesta Kamenoga, da bi joj izgubio sreću i poštenje, Sveti piše u to mesto da su to bogomrske stvari, jer osuđuju bližnjega svoga i ubijaju poštenje, pa ih zaklinje: svaka takva bogoprotivna zborenja da prestanu. Trudio se još da iskoreni krađu i pljačku u narodu i svako samovoljstvo, ne štedeći, kako govoraše sam Svetitelj Cetinjski, nn života ni imanja svoga, neprestane i neopisane trude i troškove podnoseći, radeći za opštenarodnu slogu i za opšte narodno dobro. Jedina uteha mu je bila i nagrada za to, ne blagodarnost onih kojima je činio dobro, nego što je ispunjavao dug „istinoga sina i ljubitelja otečestva“.
Kad bi sveti Petar čuo da je negde zavladala sloga i mir, gde je ranije harala mržnja i prolivala se bratska krv, srdačno je blagodario i zahvaljivao, kao da je njemu lično neko neizmerno dobro učinjeno, moleći se Bogu da takvima „i u naprijed daruje bratsku slogu i mir i poslušanje za njihovo i svega naroda vječno dobro i blagopolučije“. Ove slučajeve je isticao vazda za primer drugima. Tako je svuda isticao primer Bura Tomova iz Donjeg Dola i blagosiljao njegove zemne ostatke. Njega beše ranio u svađi drugi Crnogorac. Rana je bila teška, i ako umre od nje, to će biti povod za krvavo kolo osvete. Kad su pak došli umirnici u kuću Burovu i zapitali ga: „Umireš li od rane?“ – Buro je odgovorio: „ne umirem od rane no od bolesti, tako mi puta na koji idem“. Tako je, mirno izdahnuvši, ovaj velikodušni čovek prekinuo kolo osvete i zaslužio blagoslov Boga i njegova svetitelja. Ako bi se opet našao neko neposlušan i ostao uporan u zlu i neposlušanju, takvoga je sveti Petar ostavljao pod najstrašnijim prokletstvom: „da ga sila Božja nemilostivo porazi i da mu pogane svaka sreća i napredak i dom njegov da ostane pust“. Ili još strašnijim rečima: „Ko me ne posluša, Bog veliki neka skoli na njegovu kuću tešku bolest i prokletstvo i neka mu vazda snijeva i u svako jelo neka mu kaplje krv koju je prolio“. On nije imao druge sile i drugog oružja da prinudi na poslušanje, izvan Boga i svoje reči, molitve, saveta, kletve i zakletve. Zato pisaše austrijskim vlastima u Kotoru i Zadru, povodom njihovih žalbi na Crnogorce, ovako: „Vaše gospodstvo ima gradove, tamnice, sindžire i silu vojnu i pandure i svaku potrebnu jačinu i snagu i sa svijem tim ne možete zle i neposlušne ljude ustrašit i privesti u poslušnost, premda oni ne žive dva dana hoda raspršani po gorama kao Crnogorci, nego blizu po gradovima… A u mene ništa od takove sile i jakosti ne ima i mene ništa narod ne daje … Ja, ne imajući izvan pera i jezika jakosti nikakve, ne mogu prinuditi silom na poslušanje nikoga“. I ne samo što nije imao tamnice i sindžire, nego, čuvajući evanđelsku slobodu poverenih mu ljudi i znajući da je dobro delo samo onda dobro kad je dobrovoljno učinjeno, ne hoćaše nikome ni da zapoveda, nego je svakoga molio da, ako hoće, izvršava zakon Božji i ima njega za svoga dobroželatelja.
Kao što se trudio da narod izvede na put sloge i ljubavi, tako se prvenstveno brinuo za sveštenike i monahe, učeći ih i savetujući da žive po zakonu Božjem i budu primer drugima. Bogobojažljive i poslupše među njima blagosiljao je, a one ko ji su gazili zapovesti evanđelske izobličavao, ponekad i odsecao od zdravog tela Crkve, kao bolesni ud. Tako izobliči, kao drugi Jovan Krstitelj, nekog bogohulnog popa Gavrila, koji za mito venča za drugoga kćer Mata Markova pri živu mužu, a nekog Bijelića sa njegovom rođenom snahom; Gavrila svetitelj liši čina a hrišćanima zabrani pod pretnjom prokletstva, da ga niko ne sme zvati ni za kakav crkveni obred. Jer, pisaše on o tom bezakonom svešteniku Ceklinjanima, venčati snahu sa deverom, isto je kao da se venča s njegovom rodnom sestrom, budući da je snaha, za rodnijem bratom venčana, svakome kao rođena sestra. Zašto je sveti Jovan Krstitelj od prokleta cara Iroda posečen bio, ako ne zato što mu ne davaše da uzme ženu brata svojega Filipa? I tri puta je glava Jovanova u zemlju zakopavana bila i sva tri puta iz zemlje izlazila i svaki put isto govorila: He valja ti, bezakoni Irode, uzeti ženu brata tvojega Filipa! Sad promislite, napominjaše im na kraju sveti Petar, kakvo je to bezakonje i kakva je strašna i nigda neproštena grehota uzeti snahu za ženu!
Tako je svetitelj izobličio i samozvanog kaluđera i lažnog sveca Avakuma, koji je mutio u narodu i bunio ga, pa je zbog tog Avakuma opominjao hrišćane da se čuvaju od laži i obećanja njegovih i da ne budu bezumni i lakoverni. Stefana pak Vučetića, koga je sam svetitelj podigao na čin arhimandrita, pa ovaj, na krilima visokoumlja nošen, postao neblagodarni smutljivac narodni i kletvoprestupnik, lišava svešteničkog čina, obaveštavajući sav narod da se od višepomenutog rastriženika Vučetića uklanjaju kao od zlonaravnog smutljivca, koji ne misli drugo nego kako da sa lažima utvrdi svoju sreću, vrh nesreće i sramote svega naroda. Kada bi se opet dogodilo da se sukobe ljudi sveštenoga čina i monaškoga, savetovao im je kao dobri pastir da se klone toga jer, govorio im je bogomudri pastir: „kaluđer protiv popa, pop protiv kaluđera, stidno je čut“. Od kaluđera je tražio da se ne skitaju nego da žive u manastirima svojim, jer je znao da je često premeštanje iz mesta u mesto izvor svakoga zla za monaha.
Trudio se blagorazumni ovaj muž i da iskoreni svako sujeverje u narodu i da nasadi zdravu veru u njemu, vaspitavajući ga u pravoj pobožnosti i svakoj vrlini hrišćanskoj. Protiv sujeverja se borio kao protiv „čudne sljepote i čudna bezumlja i zlih shvatanja“. Želeo je svetitelj da izagna svetlošću Hristovom iz narodne duše strah od veštica, vampira i vjedogonja, koji narodnu dušu pomračavaše i ubijaše u njoj pravo blagočešće i strah Božji, kao jedini izvor spasenja i mudrosti. Tražio je da se u ovoj revnosti, a i u svakom trudu, i svi ostali pastiri ugledaju na njega, kao on na Hrista, kako bi se i preko njih useljavala svetlost evanđelska i mir Božji u ljudska srca. „Ja, pisao je prepodobni Otac popu Marku Lekoviću a preko njega i svemu sveštenstvu, radio sam i radim da se ne prosiplje krv hristijanska, a i vi sveštenici dužni ste isto činit i svaki čojek koji zna za Boga i za dušu“. Ako 6i opet neki hrišćanin vršio nedela i bio uporan u svome neposlušanju, sveti je tražio od sveštenika pod pretnjom lišenja čina, da takvima ne vrše crkvene obrede, starajući se kao drevni Oci da i strogošću isceli duhovne neduge poverenog mu naroda.
Beše ušao u ta vremena još jedan rđav običaj u narod. Naime, kad bi slavili krsno ime, mnogi bi ga slavili i po nedelju dana, kao da se slavljenje krsnog imena sastoji u preteranom jelu i piću i raskalašnosti, a ne u molitvenom slavljenju i čestvovanju Boga i Njegovih ugodnika. Tako se dešavalo da gosti pojedu sve i onako siromašnoj sirotinji i ostave iza sebe gladnu decu i prazne domove. Videći tu nedobru stvar, sveti Petar izađe jednom pred Crnogorce sa krstom u rukama, pa podigavši posle besede obe ruke k nebu, glasno reče: Čujte me, Crnogorci, i neka me čuje Bog i ove planine: Ko od sada bude slavio svoje krsno ime kao do sada, dabogda ga s krvlju svojom slavio! Ova svečana i strašna molitva svetog Petra tako podejstvova na sve Crnogorce, da otada kao nekim čudom nestade ovaj rđavi običaj među njima.
Ovaj divni mirotvorac Cetinjski, želeo je da sa svima ljudima živi u miru, pa je i sve Crnogorce i Brđane, tj. sav od Boga povereni mu narod, molio i Bogom Svedržiteljem zaklinjao da se čuvaju rata i svađe i da sa svima u miru stoje. Samo onda kad je trebalo dušu svoju polagati za bližnje svoje u odbrani ognjišta, vere pravoslavne i naroda od nasilja agarjanskog i njemu sličnog, tada je i sam išao pred narodom svojim kao nekad Mojsije bogovidac i Isus Navin, poražavajući neprijatelje svoje desnicom Višnjega. Tako, kada su Agarjani objavili rat Rusiji (1787. g.), koja beše u savezu sa Austrijom, hrišćanski saveznici polagahu nadu i na pomoć hrišćana koji su stenjali pod turskim igom, osobito na Crnogorce, velike ljubitelje slobode. Vladika Petar, pun sastradalne ljubavi prema svima poniženim i porobljenim hrišćanima, pomagaše ovu borbu hrišćanskih saveznika. No kad dođe do mira između velikih carevina (179.1. g), njega i njegov narod niko ne spomenu, ostavljajući ih na milost i nemilost Agarjana. A bezbožni onaj i verolomni skadarski vezir, Mahmud paša Bušatlija, koji beše u sukobu i sa sultanom kao buntovan, stalno je tražio zgodnu priliku da ponovo pokori i ponizi narod Crne Gore i Brda, koji sveti Vladika okupljaše i zakriljavaše svojim blagoslovenim skutom. Mitropolit Petar, mrzitelj svakog krvoprolića, moljaše i preklinjaše nadmenog silnika i pisaše mu da ostavi sirotinju na miru, da se prava krv ne prolijeva. „A ako li nećeš“, pisao je Sveti paši, „hvala da je Bogu, a mi ćemo se od tvoje sile i napasti s pomoću Božjom braniti dokle jedan teče“. Videći pak da nasilnik nema nameru da odustane od svog paklenog plana, truđaše se danju i noću, kako bi ujedinio sve Crnogorce protiv zajedničkog neprijagelja. Taj njegov trud ne ostade besplodan. Na zboru glavara na Cetinju (1. jula 1796. g.) bi donesena odluka svih, zvana „Stega“, u kojoj se narodni prvaci obavezuju da će braniti svoja ognjišta do poslednje kapi krvi „i proliti krv svoju za hrišćansku pravu vjeru“. Oni tu zadadoše jedan drugome veru tvrdu da će se uzajamno pomagati, da će svakoga izdajnika prokleti, da „on i rod njegov ostane u vječnu sramotu i bezčest kao izdajnik vjere i zakona i hulitelj imena Božjega, kao krvnik svega naroda“. Pred samu borbu vladika Petar izdade proglas narodu u kome ga poziva „da svaki vjerni sin otečestva na odbranu prave vjere i predrage naše slobode i na osvetu sinu Muhamedovu za učinjeno vjerolomstvo s napregnutim oružjem u rukama, bude hitno spreman“.
I dok je krvoločni Bušatlija hitao sa neuporedivo većom vojskom protiv vladike Petra i njegovog hristoimenog naroda, Svetitelj Cetinjski, sabravši takođe svoje junake, stiže sa njima početkom jula 1796. godine u selo zvano Slatine u Bjelopavliće. Otsluživši tu liturgiju u svetom hramu, on pričesti svoju vojsku kao nekad velikomučenik Lazar u crkvi Samodreži na Kosovu, pa hrabreći ih svojom krepkom besedom, reče im: „Ja molih neprijatelja da odustane od prolivanja krvi nevine i ne htede. Velika je njegova vojska ali je jadna i čemerna, jer nije pobeda u mnoštvu nego u Gospodu. Vi branite vjeru svoju, svoja ognjišta, svoj obraz pred svijetom; vi ste, dragi sinovi, slobodan narod, vi nemate druge nagrade za vašu svetu borbu do svoje voljnosti (slobode), ali znate da je nagrada slobodnog junaka: odbrana slobode i milog otečestva, jer ko se za drugu nagradu bori, ono nije plemeniti junak, već najmljeni rob, čije viteštvo nema cijene, koji junačkoga ponosa i svoje slobode nema“. Potom Sveti blagoslovi vojnike i pokropi ih svetom vodicom, pa preporuči i sebe i njih milostivome Bogu „koji sve vidi i pravedno rukovodi“, tvrdo uveren da će pogledati i na pravdu njegovu. I zaista, Gospod ne izneveri njegova nadanja. Iako je agarjanska sila bila više nego trostruko veća, Bog dade pobedu Crnogorcima, kao nekad Izrailju protiv Amalika, na mestu zvanom Martinići (11. jula 1796. g.). Sam Bušatlija bi ranjen u boju, a ono malo njegove vojske što preostade od ljutoga mača, pobeže u velikome strahu u Podgoricu. Bojište krvavo bejaše ispunjeno mrtvih telesa agarjanskih, i mnoštvom plena i oružja. Pričali su potom neki hrišćani iz Crmnice, koji se behu namerili u turskoj vojsci, a to i sam Cetinjski svetitelj posvedočava u svom pismu kotorskom providuru, da „to je možemo reći čudo od samoga Gospoda Boga učinjeno, kojemu slavu i hvalu prinosimo“.
Sujetnom i osionom Mahmud paši ne bi dovoljan ovaj znak od Boga da ga smiri i urazumi. On pripremaše u bezumlju svom brzu osvetu i ponovo napade na Crnu Goru u septembru iste godine. Vladika Petar mu i ovom prilikom iziđe u susret sa svojim junacima, sad sa još većom hrabrošću, posle prve Bogom im darovane pobede. I ovom prilikom sokoljaše on svoje vojnike rečima: „Ustremite se na neprijatelje naše vjere, našeg predragog imena Srpskog i naše dražajše voljnosti (slobode) .. . Budite složni sad više nego igda i učinite ono što vam dostojno vašem imenu odgovara .. .“. Pa prizvavši Boga za pomoćnika i blagoslovivši vojsku, stupi u ljuti boj na mestu zvanom Krusi u Lješanskoj nahiji, koji boj potraja od osam sati ujutru do mrkle noći (22. septembra 1796. g.). Tu agarjanska vojska bi do nogu potučena a njen vođa Mahmud paša ubijen i posečen, dobivši tako nagradu prema delima svojim. Mahmuda poseče dotada nepoznati junak Bogdan Vukov iz Zalaza, porazivši oholost ovoga silnika kao nekad David Golijatovu.[14]
Ovom Bogom darovanom pobedom, mala Crna Gora uđe u novo doba svoje istorije, dobivši Bjelopavliće i Pipere i učvrstivši svoje jedinstvo, molitvama i podvizima svetoga Petra. Narod pak uveri se na delu da uistinu desnica Višnjega čuva Cetinjskog svetitelja, zato ga još više poštovahu i pribegavahu njegovoj pomoći i savetu. Sav hrišćanski svet se i naslađivaše a i čuđaše tolikoj slavi, mudrosti i hrabrosti ovog Vladike i junaštvu njegovog naroda, a oni koji behu i dalje pod agarjanskim igom, gledahu na svetog Petra kao na jedino utočište.
Starajući se za pravoslavne ljude i van njegove oblasti, mitropolit Petar siđe, posle pada Mletačke republike (1797. god.), u primorska mesta Brajiće, Pobore, Majine i grad Budvu, u želji da uzme pod svoje okrilje vekovima ugnjetavani od latinske jeresi pravoslavni narod ovoga kraja, a y nadi da će izaći na more i time pomoći svoj siromašni narod, koji često ni soli nije imao. No po odluci silnih ovoga sveta, za koje sirotinjske suze i stradanja ne ziače mnogo, ti krajevi pripadoše moćnoj Austrijskoj carevini, a sveti Petar imađaše i dalje samo duhovnu vlast nad ovim primorskim krajevima kao i njegovi prethodnici. Ali kada, posle prvog austrijskog guvernera, zvanog Rukavina, dođe za vojnog načelnika u Boku Kotorsku general Bradi, ovaj tražaše da se Mitropolitu i ta vlast oduzme, da se nad pravoslavnima u Boki postavi drugi vladika. Tražio je on da mu se preda i pravoslavni manastir Majine, kako bi ga pretvorio u vojnu kasarnu. He želeći da pravoslavna svetinja bude porugana, Vladika se odupiraše tome bezbožnome nasilju, pa pošto sazva narodni Zbor, svi napisaše da „neće dopustiti porugu da se od njihovih bogomolja grade vojnički stanovi, nego će prije svi izginuti“. Tako ova svetinja i bi spašena, ali time ne prestadoše mnoge nevolje pravoslavnih i Svetoga u ovim krajevima.
Dok je Vladika bio u ljubavi sa ruskim carem Pavlom I, dobivši od njega pomoć i orden sv. Aleksandra Nevskog, dotle je Evropom vladao strah od nove sile Francuske na čelu sa Napoleonom. Napoleonova vojska je stigla i u Dalmaciju, spremna za nova osvajanja, Budući da je posle ubistva cara Pavla I njegov naslednik na ruskom prestolu Aleksandar zanemario Crnu Goru, koja beše u stalnom sukobu sa Austrijom, Crnogorci su morali da dođu u dodir sa Francuzima, ostajući uvek verni jednovernoj Rusiji. No to dade povoda nekima da ponovo oklevetaju svetoga Petra na ruskom dvoru i da skuju zaveru protiv njega. Car Aleksandar pošalje tada u Crnu Goru grofa Ivelića i nekadašnjeg poslanika Vladičinog pri ruskom dvoru arhimandrita Stefana Vučetića, koji beše ustao protiv svoga dobrotvora u nameri da mu uzme vladičanski presto, da bi ova dvojica otkrila Crnogorcima njihove tobožnje „domaće neprijatelje“, misleći pri tom na samog svetitelja Cetinjskog i njegovog sekretara Dolčija. I Sveti Sinod Ruske Crkve optuživao je u svome pismu svetog Petra kao nemarnog i lenjivog. Tvrdili su tadašnji arhijereji ruski u Sinodu da je Vladika učinio smrtni greh kada je, da bi spasao narod od gladi, bio založio neke crkvene stvari kod trgovaca u Boki. Optuživali su ga još da je svoj narod ostavio bez zakona, da retko kad odlazi u crkvu, da su mu manastiri opusteli, deca se na krštenju ne pomazuju svetim Mirom, a crkvene knjige, poslane iz Rusije, uopšte se ne čitaju. Dodavali su da takve žalosne pojave donose veliku opasnost hrišćanskoj veri u Crnoj Gori i Brdima, i nazivali Svetoga učiteljem zla i razvrata. Zato je Sinod tražio od njega da se opravda pred sudom ili pokaje. U slučaju pak da ne iziđe na njegov sud u Rusiju, Sinod mu preti da će ga odlučiti od Crkve i pozvati pravoslavni crnogorski i brdski narod da sebi izabere dostojnijeg pastira.
Čuvši za ove optužbe, crnogorski glavari i sav narod uzeše u zaštitu svoga arhijereja, ne primajući carske izaslanike, koji su stigavši u Boku rovarili protiv svetog Petra u narodu, u nameri da ga na prevaru lađom prebace do Petrograda, kako bi bio strpan u zatvor i proteran u Sibir na večno zatočenje. Braneći svoga arhipastira, glavari uputiše sa Skupštine, koja se sabra na Cetinje 1. maja 18(M. godine, pismo ruskom caru gde mu govorahu ovako: „Naš arhijerej nije zaslužio da bi u njegovoj kući i sopstvenoj nezavisnosti mogao iko s njim tako tiranski postupati, jer dok smo mi živi nikakva sila ljudska nije u stanju njemu sličnu nepriliku učiniti. Naš mitropolit nikada nije bio pod zapovijedi ruskog Sinoda, nego samo pod pokroviteljstvom Vašeg imperatorskog veličanstva, a i to pod moralnim, i tako dosad nijesmo bili ni od koga branjeni; mjesto silne odbrane počinjemo trpjeti silno gonjenje“. Tražili su glavari još od cara da pošalje savesnijeg poslanika, i to rođenog Rusa, koji će se uveriti u neosnovanost svih navedenih optužbi. Nešto docnije Skupština šalje i otpozdrav na pismo ruskom Sinodu, izjavljujući u njemu da su srećni što njihovom zemljom vlada takav čovek kao što je vladika Petar I Petrović, koji je optužen na osnovu lažnih dostava, a koji je međutim oslobodio narod od njegovih neprijatelja, što je poznato celome svetu. U svom pismu glavari kažu još i ovo: „Sveti oci optužuju našega vladiku zbog lenjosti i misle da on ima onu veličinu kao oni u Rusiji, koji se vozaju na pozlaćenim kočijama i imaju vremena da se u svetom služenju upražnjavaju. Toga nema kod nas: naš vladika obilazi svoju pastvu pješice po besputnim krajevima i s krvavim znojem“. Tako je narod odbranio vernošću svojom i ljubavlju svoga pastira. Posle toga došlo je do boljih odnosa sa jednovernom i jednoplemenom Rusijom zahvaljujući dolasku novog ruskog poslanika u Boku Mauzerskog. No ova nečista igra ipak nije ostala bez žrtve: Vladičin sekretar opat Dolči, starinom Hercegovac, koji iako rimskog zakona beše veoma odan i veran Vladici, bi zatim, i pored sveg nastojanja Vladike da ga spase kao nevinog, osuđen na smrt vešanjem a potom osuda bi promenjena na večno tamnovanje, te on uskoro umre u tamnici. Njega, naime, behu optužili da je francuski čovek i izdajnik.
U to vreme zavlada Napoleonova vojska Dalmacijom, pa shodno miru u Tilzitu njemu trebaše da preda Austrija i Boku. Sveti Petar se junački borio sa Francuzima, nekad zajedno sa Rusima od Boke do Dubrovnika, a nekad opet sam sa svojim Crnogorcima, i pobeđivaše silnog Napoleona. Ovo je trajalo tako sve dok Napoleon ne bi poražen od saveznika i proteran na ostrvo svete Jelene. Vladika se i sastajao nekoliko puta sa francuskim komandantima maršalom Marmonom, Gotjeom i Bertranom, i oni se divljahu Vladičinom dostojanstvu i razboritosti, čvrstini karaktera i jačini duha. U to vreme pravoslavni u Boki pretrpeše mnoga stradanja, čak na predlog rečenog maršala Marmona (1808. g.) Vladici bi oduzeta i duhovna vlast u Boki i na njegovo mesto Francuzi postaviše Benedikta Kraljevića. No narod mu se i dalje tajno obraćaše i „gotovo svi pravoslavni“, po priznanju samog Kraljevića, „a osobito sveštenici pristaju uza nj“. Kad su na kraju Englezi i Crnogorci oduzeli Boku od Francuza i Englezi je ostavili vladici Petru, dođe do kratkotrajnog jedinstva Boke i Crne Gore, izglasanog na Skupštini u Dobroti (1813), ali po odluci velikih sila Boka bi ponovo posednuta Austrijom, na veliku žalost Vladičinu.
Vladika Petar koji je uzalud maštao o stvaranju „slavenoserbske države“, radovao se ustanku srpskog pravoslavnog roblja pod vođstvom Karageorgija i imao stalne veze sa njim, a kada je čuo za njegovu smrt sa suzama je pisao o stidu i poruganju koje pada zbog njegovog ubistva na celu naciju, „a suviše gnjev Božji, koji se izliva za takovo strašno zlodjejstvo i krvoprolitije“, oplakujući tu „neiscijeljenu ranu, ne samo sadašnjim, nego i budućim od roda našega čestitim i dobromislenim ljudem…“ Nadajući se oslobođenju od agarjanskog iga svih porobljenih pravoslavnih naroda, obaveštavao je sa oduševljenjem svoj narod o ustanku jednoverne braće Grka, blagodareći Boga što hrišćanska vojska „ide srećno naprijed i svaki dan sve više raste i umnožava se“. U to vreme, uz njegovu pomoć, oslobodiše se od turskog iga Morača i Rovci sa divnom zadužbinom Nemanjića manastirom Moračkim, i biše pripojeni Crnoj Gori (1820. g.).
Trudeći se tako da zaštiti dušu i telo naroda svog od neprijatelja koji ga behu odasvuda opkolili, mnogo se staraše Sveti istovremeno i o unutrašnjem poretku Bogom mu poverenog naroda. U tu svrhu je osnovao Narodnu kancelariju sa sekretarom koji je obavljao pisarske i sudske poslove. Vladika nije imao nikakav prinudni organ svoje uprave, i ne zna se da je izvršio ni jednu smrtnu presudu. „Ja nemam“, pisao je on u jednom pismu, „ni koca ni konopca da ikoga prinudim nego samo ovo jezika i pera pa ako me ko posluša“. Znajući, međutim, da anarhija i bezvlašće, iz kojih su se rađala mnoga zla u narodu i tolika bratska krv prolivala, ne mogu biti otklonjeni bez zakona i opšteg poretka, nastojao je da narodu svom da pisani zakon po kome bi se svi upravljali. Do tada se narod upravljao po običajima svojim obraćajući se u težim slučajevima Vladici za pomoć. On im je sam išao ili slao svoje poslanike, najčešće sveštenike ili sekretare, pozivao se na odluke njihovih plemenskih zborova, savetovao ih i zaklinjao da žive u miru i slozi.
Prvi zakonik koji je primila Skupština glavara bila je zvana „Stega“ od šest članova, doneta „u ime Presvete, jedinosuštne i jedinoslavne večnopoklanjajeme i nerazdeljive u tri ipostasi životvorne Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha“. U njoj glavari i starešine i sav zbor crnogorski, prizivajući presveto ime Gospoda Boga Svedržitelja u pomoć sebi, – „drug drugu, pleme plemenu, nahija nahiji tvrdu i čistu vjeru i riječ od česti i poštenja dadoše da se izdati i prevariti među sobom neće“, nego da će crkve svete i manastire i domove svoje, žene i decu svoju s pomoću Svesilnago u Trojici slavimago Boga oružjem svojim braniti, predajući svakoga izdajnika večnom prokletstvu. No, ovo je bila samo priprema za pravi zakonik, zvani „Zakonik svetog Petra I“, donet i primljen u dva maha: prvi njegov deo do člana šesnaestog donet je 18. oktobra 1798. godine na Skupštini u manastiru Stanjevićima, a druga na cetinjskoj Skupštini održanoj 17. avgusta 1803. godine. Počinjući Zakonik „Vo Imja Gospoda Spasa Našega Isusa Hrista“ i razdelivši ga na 33 člana, na onoliko članova, dakle, koliko Gospod naš Isus Hristos požive godina među nama na zemlji, radi našeg spasenja, svi ga jedinoglasno i saborno primiše, zaklevši se na kraju da će sve što je u njemu napisano čuvati i držati, i potvrdivši zakletvu celivom časnog i životvornog Krsta i svetog Evangelija, a uz to i svetih moštiju velikomučenika Pantelejmona. Prizivajući velikoga Boga u pomoć i odbranu, Zbor najpre potvrđuje Jednim glasom“ Stegu, a potom određuje kako treba postupati sa ubicama nevinih ljudi i kako ih treba kažnjavati, budući da bez kazne zloga i samovoljnoga čoveka Jedinstvo, mir, tišinu i svaki dobri poredak nije moguće uzdržati“. Zakonik određuje dalje kako treba postupati sa onima koji nanose povrede drugima, koji otimaju tuđu ženu ili devojku i sa sveštenikom koji takve venčava; određuje kazne za kradljivce i krađe, pošto je najviše zla i krvoprolića u zemlji bivalo zbog lupeža, a zato su po Zakoniku „najviše roditelji krivi, koji ispočetka ne hoćahu svoju djecu s dobrim djelom vaspitati i ni u strahu Božijemu soderžavati“; govori o dugovima, kupoprodaji imanja, miru sa Primorcima i svađama na pazarima i oko crkava, „ot čega ne samo pazari ostaju u smutnji i narod žalostno vraća se natrag bez svojega udovoljstvija, nego crkva Božija nahodi se porugana i obesčašćena“; dalje se određuje porez da bi mogao od njega da se održava sud zakoniti i dobra vlast, i navodi primer Mitropolita Petra, koji prvi daje za to ceo prihod od svih zemalja Cetinjskog manastira u Sinačkom čitluku. Zakon dalje zabranjuje megdane i opominje sudije: kad sedu da sude, da se „spomenu, što oni glasom naroda po volji Božijej za sudce postavljeni jesu, a ne kako najamnici, no kako otci pravi i ljubitelji otečestva“; da se mole Bogu da im dade prosvećenje razuma, silu mudrosti da poznaju šta je pravedno, sveto i bogougodno; da paze na svoje obećanje i zakletvu da ne prestupe i da ne sude pristrasno, nego po pravdi malome i velikome, Jerbo sud Boži jest“; da slušaju strpljivo razloge i jedne i druge strane i da ne primaju mito; a narod da poštuje, voli i sluša sudce poštene i dobre, dobrovoljno izabrane i postavljene. Zabranjujući na kraju svako nasilje i prizivajući na vernost otečestvu Zakonik, bolje rečeno sveti Petar preko ovoga, jer je zakon njegovo delo, – obavezuje sveštenike za vreme praznika u crkvama, a isto tako i knezove i plemenske starešine, da svakoga domaćina od kuće pouče i svakome da govore „da mirno u ljubavi sa svakim žive, da se Boga boje i da zlo govoriti i činiti prestanu“; i da se sećaju i zapamte kazne određene za svakoga zločin, „i to neka svaki domaćin od kuće zapamti i svojoj djeci i čeljadi kaže“.
Donevši tako saborno ovaj bogomudri zakon, sveti Petar se celog života trudio da uveri i nauči narod da ga se pridržava, za njegovo dobro, pretrpevši mnoga stradanja zbog toga, jer su ga često gazili čak i oni koji su ga potpisali, pretpostavljajući slozi i miru svoju samovolju i razuzdanost. Znajući pak Svetitelj od kolike je koristi škola za vaspitanje mladeži, i usađivanje blagih običaja i zakona u narodnu dušu, želeo je da osnuje školu pa i štampariju, ali se ta želja Svetome nije ispunila, zbog siromaštine i nemirnog stanja u zemlji, a i zbog toga što mu niko nije hteo dati traženu pomoć. Zato je on sam postao učitelj njihov: okupljao je decu oko sebe, učio ih pismenosti i pravoslavnoj veri, a sposobnije slao da se uče u Rusiju i Austriju. U želji da što bolje prosveti narod svetlošću Evanđelja, vodio je razgovore sa nekim ruskim arhijerejima i o prevodu Svetog i božanstvenog Pisma na narodni jezik. Učio je narod i kako da se čuva i od bolesti, osobito od kuge i kolere, koje su nekoliko puta ostavile pustoš iza sebe u Crnoj Gori za vreme njegovog arhijerejstva.
A što se bolesti tiče i gladi, oni su bili česti gosti ovom narodu stešnjenom „među zmijama i skorpijama“ u brda kamena i potpuno odvojenom od ostalog sveta, čemu su osobito doprinosile međusobne zavade i stalno ratovanje sa svojim susedima. Izuzetno teške godine nastupiše posle ratova sa Francuzima. Susedni Austrijanci u Boki Kotorskoj često su zatvarali pazare Crnogorcima a od Rusije nije stizala obećavana pomoć, i pored svih molbi svetoga Vladike. Uz to popušti Bog nerodne godine i nastupi glad kakvu ljudi ne zapamtiše. Narod je cvilio što od gladi što od Agarjana. Svi se obraćahu u nevolji bespomoćnom Vladici i tražahu od njega pomoći. Sirotinja Lukovačka mu pisaše tražeći hleba i utehe i dodavaše: „ljubimo ti ruku i skut i stopu đe čeplješ …“ Iz Drobnjaka mu „plačnu knjigu pisahu“ očekujući napad Agarjana i od njega spasa ištući, glavari pak obadve Morače, na čelu sa Minom vojvodom, poručivahu mu u pismu: „Donosimo veliki plač obje Morače i uskokah, da nikako nije već moguće ovamo živovati ni u naša ova mjesta stajati …“ zbog gladne godine i napadanja jačeg na nejačega. Sam sveti Vladika zapisa u te dane da „narod u mjesec dana nije jedanput jeo hljeba, nako samo korijen i trave svakojakog roda“. Te gladne 1817. godine ni sam Vladika nije imao zašto soli kupiti i bojao se: „održat nikoga živa nećemo, nego sebe izgubit a narodu ne pomoći“. „No, evo moje velike žalosti“, pisao je on u jednom pismu, „što ja, videći da ovaj narod nema o čemu živjeti, ne vidim nikakve duševne ni tjelesne polze da se umnožava, nako da od gladi umire ili po pričini velike tjeskote i nestašice da jedan drugoga bije i ćera, sljedstveno po mojem plačevnom rasuždeniju bolje je da djeca od krastah po polučeniji svjatago krešćenija umiru, nego li kad narastu da budu glađu i nestašicom prinuđeni tuđe imuće (= imanje) grabiti i svoju braću biti i ćerati“.
Glad je iznova razbuktavala dugim naporima smirene strasti krvne osvete i pljačke, uz to iz Hercegovine prebegoše mnogi uskoci sa porodicama tražeći spasa od turske osvete u Crnoj Gori, koja se i sama davila u nemaštini. Da zlo i nevolja bude veća, u pograničnim krajevima se pojavi kuga, a Austrijanci zatvoriše pazare da bi sprečili epidemiju. A svetitelj Cetinjski krstonosni? – On je plakao sa onima koji su plakali, sirotovao sa sirotima, sa svima delio sve što je imao, hrabrio, verom nadahnjivao, tešio, molio da se čuvaju od bolesti, zalagao svoje i manastirske stvari, da bi u gladne godine žita nabavio za sirotinju, a y ratnim prilikama oružje, prah i olovo, „Kad crnogorska kuća prokisuje“, govorio je ovaj novi milostivi Samarjanin, „čini mi se da meni kaplje za vrat“. Kakvo je i koliko njegovo bogatstvo bilo, vidi se iz pisma ovog milostivog Vladike Cetinjskog od 22. decembra 1820. godine, u kome se tuži jednom prijatelju: „Moji troškovi, prevashode moje dohotke, jerbo za narodne posle trošim, a od naroda ništa ne polučavam (= dobijam) nako svakodnevno bespokojstvije i glavobolju. Ja sam i moje najdraže vešči založio i u dug panuo“.
Vladika nije voleo da se njegov narod raseljava u tuđe zemlje i da ide da drugima služi. Zato je sprečavao odlazak Crnogoraca u vojnu službu bečkoga dvora, kad su ih za to u svoje vreme vrbovali austrijski poslanici. Ustavljao je i Trebjesane kod Nikšića, kojima su Turci posle njihove bune razorili i spalili domove, pa oni lutali dvadeset godina po moračkim planinama i na kraju se odlučili da nađu spasa u Rusiji. Tada se ipak otselilo u Rusiju 98 stanovnika iz plemena Trebjesa (1804. godine). Docnije mu je Karađorđe obećavao da će primiti kod sebe u Srbiju one koji zbog nemaštine žele da se presele, a sad je i sam Vladika uvideo da je seoba za mnoge spas od propasti. Prvo je 80 stanovnika sela Humci krenulo po njegovoj preporuci u Rusiju, što je podstaklo mnoge da se odluče na seobu. Vladika se povodom toga obraćao caru i lično i preko drugih, ali nije dobijao nikakvog odgovora. Slušajući svakodnevne molbe gladnih i očajnih, on odluči da i bez prethodne dozvole pošalje 800 Crnogoraca brodovima u Rusiju. Istovremeno je pisao ruskom caru: „Pogledajte, najmilostiviji Gospodaru, na sedamdesetljetnju sjedinu moju, dajte pomoć mojejem trudovima!“ Pa je dodavao hvaleći krv naroda ovoga: „Krv je naroda crnogorskoga tako čista kao što mu je i duša vedra, i tuđi ljekar za njega i od njegovog življenja dalek je i njegovo je povjerenje otlučeno od tuđijeh vrata“.
Narod ovaj, prodavši sve što je imao, stiže na tri iznajmljene lađe do Carigrada. Ruski poslanik u Carigradu Stroganov sažali se na njih, dade im jelo i lekove, ali odloži za dve nedelje njihov odlazak u Odesu budući da od ruske vlade nije dobijao nikakvog odgovora. Turska vlada čuvši za njih, zahtevala je da joj se oni predaju, smatrajući ih za svoje podanike. Na kraju poslanik ih ukrca u tri ruska broda i naredi da se vrate u Boku. Putujući četrdeset dana, neki se od njih razboleše, neki umreše od gladi i biše bačeni u more, a oni koji stigoše na Rose bolni i nevoljni, pisahu rukom „na ovi svijet“ nesrećnog popa Toša Šorovića, preporučujući se Bogu i Vlalici da za ostatak misli. Vladika im napisa u karantin, u kome su bili zbog bolesti, utepšo pismo, zalivajući ga suzama sastradanja, ali im ništa pomoći ne mogaše jer behu prodali drugima svoja imanja. A oni kad izađoše iz karantina, mnogog opljačkaše i ubiše tražeći hrane da održe goli život. Jedan od njih ostavi sledeći tužni zapis o tom žalosnom povratku iz Carigrada stotina gladnih porodica: „Mi otolen boni i gladni te u Crnu Goru, pa od nas bi i mrtvijeh od gladi i poturčenikah, i oprosismo svu zemlju i mnogo zla i nevolje bi od toga naroda … I dođosmo opet na Cetinje, ljuto boni i bez nikad ništa – bez haljina, bez kuća, bez pokućstva, bez prava, bez svačega što treba za život čovjeku …“ Izgladnele čete ovih patnika su lutale i pretile čak i manastiru, dodajući nove rane na mnogobrojne stare ovog Cetinjskog mučenika.
Starost mu je dolazila, noge poboljevale od velikog truda i podviga a nevolje i brige se umnožavale i smenjivale jedna drugu. Kada je kuga prošla, molio je ćesareve vlasti da otvore gradove da narod ne umre od gladi, i čekao novu glad koja se dogodila 1822. godine i za koju sam Svetitelj piše: „Ja sam mnogo gladnijeh godina zapazio, no ovakvih nije bilo nigda u moje vrijeme“. I poslednja godina njegovog mnogostradalnog zemaljskog života bila je gladna godina. „Danas treći dan narod ne ima hljeba“, piše on žalopojku Jeremiji Gagaću. A njemu pišu Grahovljani, iste te 1830. godine: Obaveštavamo vas, da se nalazimo još koji dan u životu s pomoću Božjom i vašom“, a u našoj velikoj i mučnoj misli od Turaka i Crne Gore i gladni…“
Najteže je bilo svetom Vladici što su zbog svega ovoga krvna osveta i drugi poroci ponovo hvatala maha, što Praviteljstvo niko nije hteo poštovati, a on više nije imao snage da svuda stigne kao nekad. Ipak i dalje se trudio da očuva jedinstvo i povrati red i mir koji je nekad vladao. Znao je dobro da samo stalnim bdenjem, svojim autoritetom i rečju može spasti zemlju od propasti. Gorke su mu bile poslednje godine njegovog zemnoga života i mučeničke, ali i ljubav njegova i samopožrtvovanje ogromni i vera u Svemogućeg Boga neizmerna. Iako više nije mogao zbog starosti i bolesti da sam ide po zemlji da bi mirio i tešio narod, slao je druge umesto sebe, svoj krst i mnogobrojna pisma, prateći ih tajnim molitvama svudaprisutnom Bogu, da ne bi trud ostao prazan. Svima se obraćao kao brat i učitelj, sapatnik ali i kao strogi otac. Kad je trebalo molio je i blagosiljao, drugi put opet opominjao, zaklinjao i kletve slao. Želeći dobrosusedske odnose sa Austrijancima, radi nesmetane trgovine sa Bokeljima, trudio se da urazumi Crnogorce da ne uiadaju u Boku radi krađe i pljačke, pa je pisao Njegušima da je dobar sused najbolji prijatelj i zemlja najbolja ona koja je kući najbliža, i molio ih da ne nanose sramotu celome narodu. U Bjelopavliće je poslao svoga brata, bojeći se da zbog samovolje ne izgube slobodu, pa videvši da ne žele da ga poslušaju strogo im pisaše: „Za to, dakle, kad mene ne ljubite i nauke moje ne slušate, ja već nemam s vama posla nikakva, nego mi pošljite brata i te ostale Crnogorce neka idu doma, a vi pošto ne možete bez turskoga jarma, eto vi ga. ..“ U Katunsku nahiju, u kojoj se vodio mali rat među zavađenim plemenima, po kaluđeru Stefanu Lazareviću sveti Vladika ovako poručivaše: „Ja s velikom žalošću i sa suzama vidim, da svi vaši neprijatelji i svi đavoli od svijeta ne bi vam mogli, toliko zla, toliko štete ni sramote učiniti, koliko vi sami sebi činite. A šta je fajda žalit i plakat, kad više ljubite zlo, nego li dobro, i sramotu nego li poštenje i kad ne slušate, što ve ja učim i savjetujem i što ve molim i zaklinjam.“ Tužio se na njih i izobličavao ih da su „od Boga odstupili i straha Božija izgubili, grehotu i sramotu zaboravili“, i da čine ono što znaju ali ne znaju šta čine, jer, pisao im je.
„Vi nikoga ne slušate ko za dobro vaše radi i govori, a neka dođe koji lažac među vama, svi će te mu vjerovati…“
Saraspinjao se tako Cetinjski stradalnik Gospodu svome i Njegovoj bezgraničnoj ljubavi prema svima, sve dajući, i dušu svoju, a ništa ne tražeći i ne dobijajući. Žrtvujući se, do kraja se žrtvovao. „Ostara sam“, pisao je poslednjih godina života na zemlji, „više od zla i neposluha crnogorskoga, nego li od mojijeh danah“, nemoćan više zbog starosti i obolelih nogu da svud stigne i svima lično pomogne, kao što je vazda hodio i o miru radio. One koje Bog poveri njegovoj ljubavi, do kraja ljubljaše, kao Gospod njegov učenike svoje: voleo ih je i kad ih je blagosiljao, i kad ih je prekorevao i kad ih je kleo i zaklinjao „silnijem Bogom Svedržiteljem i čestnijem Krstom i svetom Gospođom i svijem arhangelima i angelima i svetiteljima, koji su od vijeka Bogu ugodili“, i njihovim zdravljem i srećom i napretkom, i to „u tri puta i u tri hiljade putah!“ Voleo ih je i onda kad im je pisao, prepun getsimanske tuge i žalosti: „Ja sam odavno vidio da ovdje živjeti ne mogu i evo dođe vrijeme, da od sile cetinjske pod starost bježim iz Cetinja“. Pa i kad im je prekorno napominjao kako je njegovo „serdce od vašega zločinstva uvehlo i starost moja oskorbljena, da nočivala i radosti nigda nema.“ Znao je ipak Vladika da ga je narod duboko poštovao i reči se njegove i suze bojao kao groma, pa je otuda i imao smelosti U Bogu da im tako strogo piše, koristeći i sedine svoje i stradanja svoja za njih pretrpena, samo da bi ih naveo na mir i bratsku slogu, postidevši ih starošću svojom i nesebičnom ljubavlju svojom prema njima.
Osećajući Sveti da se primiče kraj njegovom zemaljskom stranstvovanju, i mnogim trudovima i brigama za poverene mu Bogom duše, nađe za bogougodno da u licu Đorđija, sina njegovog mlađeg brata Sava, pripremi sebe naslednika. Zato ga posla u Rusiju u petrogradsku duhovnu Akademiju da se dostojno pripremi za uzvišenu službu. No ovaj, imajući više sklonosti za vojni nego za duhovni poziv, zatraži od njega da mu dozvoli da stupi u vojnu službu. Vladika ga razreši obaveze stupanja u duhovni čin, pa pozva k sebi drugoga sinovca Radivoja – Rada, sina svoga najmlađega brata Toma, providevši u njemu dostojnog naslednika, mnogostruko obdarenog. Kad je Rade stigao na Cetinje, pred manastirom ga je sačekao, naslonjen na svoju srebrnu štaku, jedan visok skroman starac u crnim dugačkim haljinama. Njegova duga brada i kosa, po opisu koji je prema kazivanju savremenika zabeležio ljuba Nenadović, nisu se razlikovali od povesma bele svile; koža na licu i rukama bila je žuta kao voskom pomazana. Oko njega su stajali gologlavi Crnogorci: stajali su oko sveca koji još po zemlji hodi. To je bio Vladika sveti, koji je uticao na budućeg velikog pesnika više nego iko drugi, svojim likom, rečju, delom i primerom. Jer i sam beše darovit pisac i pesnik, a uz to mudar narodni vođa i sasud Duha Svetoga.
Sveti Petar I prestavio se u Cetinjskom manastiru na dan sv. Evanđelista Luke 18. oktobra 1830. godine, pun truda, briga i godina, u četrdeset i šestoj godini ovoga arhipastirskog služenja. Uoči samog Lučindana, predosetivši sveti Vladika da mu se bliži kraj, pozva svog sekretara Simu Milutinovića u svoju ćeliju i saopšti mu u pero svoje poslednje zaveštanje i volju. Ističući u zaveštanju da je čuvao narod i sirotinju kao svoju dušu, sveti Mitropolit moli svakoga Crnogorca i Brđanina maloga i velikoga, kome je što sagrešio ili kakvu žalost učinio, da mu svak oprosti, od sveg srca i duše, opraštajući i sam svakome, ko mu je ma šta sagrešio: u>a je svakome vavek prosto i na Strašnom Božjem sudu za vreme drugog Hristovog dolaska. Zatim moli sav narod i zaklinje samosilnim Bogom svega sveta Tvorcem i svom silom nebesnom, da ga s mirom u tišini i ljubavi opštenarodnoj krotko ukopaju i ožale, i da se zakunu na njegove mrtve prsi da do Đurđeva dana niko nikoga ne dira i da se krv ne proliva. Pored toga svakoga moli i zaklinje istinskijem Bogom Svedržiteljem i ostavlja im u amanet da ne diraju u crkvena imanja, da sve sveštenoslužitelje poštuju i paze, određujući za svoga naslednika Rada Tomova, za kojega se nada „da će biti čovjek od posla i razuma“. Na kraju, blagosiljajući sve dobre, verne i poslušne, ostavlja im za opštenarodne potrebe novac koji je dobio kao pomoć od ruskog cara i zbog koga su ga neki klevetali i zaklinje ih da se drže jedinoverne i jedinorodne Rusije.[15]
Toga dana kada će se upokojiti, sedeo je ovaj smireni Božji ugodnik, kao obično, u prostranoj manastirskoj kujni pokraj vatre. Naokolo su sedeli neki od glavara crnogorskih, koji su bili k njemu došli. On ih je savetovao i davao im poslednja uputstva, rekavši im da mu se bliži kraj. O svemu im je govorio i za svašta naručivao, kao brižljivi domaćin kada polazi na daleki put. Usred toga govora njegova nastupi velika slabost: on iznemogne i celom snagom. Glavari ga pridignu i odvedu u njegovu malu jednoprozornu ćeliju, u kojoj je kao pravi isposnik i pustinjak svoj život provodio, gde ga spuste na postelju. I tu, moleći se Bogu i blagosiljajući Crnu Goru i sav narod i „razgovarajući s okolo stojećima“, tiho predade duh svoj Bogu, bez ikakvih bolova i samrtnih muka.
Čuvši o njegovom upokojenju, cela Crna Gora je plakala za njim; svi hrišćani u Primorju i pod agarjanskim igom, uzdahnuli su teško, izgubivši svoga utešitelja i pribežište i molitvenika pred Bogom. Jedan revnosni apostol Hristove vere, propovednik bratske ljubavi, sloge i slobode, ostavio je zemlju sirotom. Pogreben je u manastirskoj crkvi. A pre pogreba, na Veljem gumnu ispred manastira, ukrstivši puške iznad mrtvog i svetog tela Vladičinog, rasplakani glavari su se zakleli i uhvatili veru: da će živeti u ljubavi, da će držati slogu i mir i slušati Rada Tomova. Postojala je bojazan, kako nam saopštava naslednik mu Petar II, oplakujući ovoga „vjesnika volje Svevišnjega“ i našega zajedničkog oca i krotkoga učitelja, da dođe do pokolja na grobu, „ali slava vsevišnjemu Tvorcu i vseh blag Ocu, vnušio je u njihovo srce mirnoga angela“, pa „kako se Testament pročita, svak se zaplače i njegovi najviši dušmani.. ne uzdrže se od suza, svi plačući se zakunu slušat njegov Testament.“ Isti ovaj Rade Tomov, pun žalosti za izgubljenim strinem i učiteljem, primajući njegovo teško breme na svoja nejaka pleća, pisao je ovako 22. oktobra 1830. godine: „U svu našu državu nije čojeka koji ne plače za njim i sami su se zlotvori njegovi do toga čuvstva goresti (= žalosti) uznijeli, pa možete misliti kako je nama njegovijem domaćijema“.
Kada je četiri godine posle njegovog upokojenja, isto na dan svetog Evanđelista Luke (1834.), njegov grob bio otvoren, mošti Vladike svetog biše nađene cele i netljene. Tu sveradosnu vest, da je Bog proslavio svoga ugodnika, objavi Petar II istoga dana proglasom svemu narodu, sa željom da svi budu učesnici „radosti i veselja opštega našega Pravoslavija“. U svojoj radosnoj poslanici ovaj umni naslednik svetoga strica pisaše ovako: „Na znanje vi dajemo, blagočestivi narode, kako smo 18 ovoga mjeseca, na Lučindan, otvorili grob blaženo i svetopočivšega pretka mojega i arhipastira vašega Petra i, pošto smo otvorili grob, našli smo cjelokupno i sveto tijelo dobroga i svetoga arhipastira našega. Zato, blagočestivi naro de, mi vama radosno i objavljujemo o tome srećnome događaju, jerbo znamo da ćete blagodariti Svemogućega Tvorca, koji vi vašega dobroga oca, krepkoga pastira Crkve i stada Hristova, vašega obranitelja i izbavitelja, posla među vama u svetome tijelu, da, kako je bio u smrtnome životu gotov za vas dati dušu i tijelo, tako da mu se molimo da on i sada, kako (= kao) svetitelj i ugodnik Božji, bude molitvenik Svemogućemu Bogu za nas kako za svoje sinove. Ja mislim, blagočestivi hrišćani, da pamtite vi riječi svetoga Petra koje je vama govorio „da živite u sloga, miru i jedinstvu“. Ove svete i božanstvene riječi ja mislim da je svaki od vas držao na srcu i doklen se nije ovi ugodnik Božji bio među vama javio. A sada nadam se da će te ih dobro držati, jerbo vidite onoga koji vi (= vama) ih je govorio među vama sveta i cjelokupna. I vi ste uvjereni, ja mislim, da koji Crnogorac neće držati slogu, mir i jedinstvo, biće mu sveti Petar sapernik i na tome i na ovome svijetu, nego, koji što ima među sobom nemira, složite se i mirite, i tada će te biti Bogu povoljni i vašemu svetitelju Petru. Za drugo vas Bogu preporučujući i njegovom ugodniku novoobjavljenomu svetitelju, ostajem svakom dobroželatelj.“
Narod, koji je svoga arhipastira još za života smatrao za sveca i uvek ga nazivao „Vladika sveti“, čuvši ovu rado snu vest, pohita sa svih strana na Cetinje da celiva njegove svete mošti. Stizao je narod iz Crne Gore, Brda i Boke Kotorske, slaveći Boga na daru Njegovom. Dolazili su preko gudura i bespuća čak i starci od 90 godina na poklonjenje novojavljenom ugodniku Božjem i stubu pravoslavne vere svoga otečestva. Po proceni Vuka Karadžića, koji se tada beše našao na Cetinju, sabralo se oko njegovog svetog tela do 15 000 duša. Iako je bilo zlonamernika i zavidljivaca, lažnim razumom pomračenih, koji ne ostavljahu na miru ni svete mošti ovog istinskog pastira, kao što ga i za života nisu na miru ostavljali od svojih zlobnih kleveta, i koji pokušavahu da spreče da mu narod dolazi na poklonjenje, osobito iz Boke, ipak ništa nije moglo zaustaviti reku narodne ljubavi i poštovanja prema njemu. Nikome od smrtnih, kaže Ljuba Nenadović, što se sada rađaju neće više ni jedan hrišćanekih narod takvo poštovanje ukazivati: da se njegovim imenom zaklinju, da ga u pomoć prizivaju, da u tuzi i bolesti njegovom mrtvom telu dolaze radi utehe i isceljenja!
Koliko su se Crnogorci bojali njegovih čudotvornih reči i njegove kletve dok je bio u životu, toliko više sada su se čuvali da štogod ne učine što njemu nije milo i što je on prokleo, jer, znali su: on je sada bliže Bogu. On gleda i zna i vazda će gledati da li narod njegov živi u veri i ljubavi, u slozi i poštenju, i da će dobrima kao i za života pomoćnik biti, a zlima nakazatelj i protivnik. Pamtilo se dugo i danas se pamti svako njegovo prokletstvo i svaki njegov blagoslov: što je blagoslovio ostalo je blagosloveno, što je prokleo, nikad nije imalo napretka. Narod za njega veli: „Onaj sveti Petar što je u Rimu, tri puta se odrekao Hrista; a naš sveti Petar što je na Cetinju, nije ni jedanput“! Zato često kažu: „Pomozi sveti Petre!“ – jer je kost od njihove kosti, zastupnik sigurni pred Bogom i pohvala cele Crkve Božje. Narodu nije ostalo nepoznato da je on čitavog svog života, i pored raznovrsnih svetovnih obaveza, bio veliki isposnik i molitvenik, da je do smrti živeo u jednoj polumračnoj ćeliji uz crkvu Cetinjskog manastira, koja je po svemu ličila na ćeliju pustinožitelja. Malo ga je ko video da se smejao ili daje mnogo govorio; obično je ćutao, uduben u bogoumlje i molitvu ili u brige o svojoj pastvi. Kome god bi bolesniku nad glavom molitvu čitao, retko bi ostajao neko da nije prebolio i ozdravio.
Posle pribrojenja Vladike bogonosnog liku Svetih i proslavljenja njegovog tela silom Duha Svetoga i čudesima, u njegovu čast biše podignuti mnogi hramovi, od kojih prvi podiže bogorazumni Petar II na Lovćenskom vrhu, njemu u čast a i za počinak svoga praha (1844. g.).[16] Ho y ova poslednja vremena, kad nesta straha Božjega i ohladnje vera mnogih i ljubav prema Svetome i njegovim raspinjanjima za narod do smrti i posle smrti, nesta i svete crkvice sa Lovćena. Ali večnostradajući Vladika, koji je i u svojoj starosti pisao: „da među Turcima živim, ne bih toliki zulum trpio, koliko trpim od Crnogoracah“, – ponovo nađe utočišta u Boki koju toliko ljubljaše. U Prčanju kod Kotora pobožni narod mu zida novi hram, podoban onome Lovćenskom, koji se vazeese tamo gde i njegova sveta duša. Tako i u gradu Dortmundu u dalekoj Nemačkoj rasejana čeda njegova, posvetiše mu nedavno skromnu kapelicu, njemu i Bogu njegovom u čast, a sebi na spas. Njemu pripadamo i mi svegrešni sa molitvenim vapajem: Svetitelju oče Petre, Cetinjski Čudotvorče, moli Presvetu Trojicu, Trosunčanog Boga našeg, da prosveti tamu našu. Amin!
 
ZAVEŠTANJE I POUKE SVETOG PETRA
 
Bogomudri Svetitelj Cetinjski bio je darovit pisac. Ali sve što je pisao, nikad nije pisao radi razonode ili radi pohvale ljudske, ili sa željom da stvara neku „svoju“ filosofiju i nauku. Njegove poslanice su po duhu najbliže poslanicama sv. Apostola Pavla, kao što je i život njih dvojice bio sličan. Svako slovo koje je izašlo ispod njegovog pera, okađeno je miomirom dvojedne ljubavi: ljubavi prema Bogu i prema poverenom mu narodu, i samopožrtvovanjem. Sve što je pisao sa Golgotskog krsta je pisao: zato je tako prosto ipuno trezvenog zdravoumlja. Veći broj njegovih poslanica prvi je objavio Dušan Vuksan (Poslanice mitropolita Crnogorskog Petra I, Cetinje 1935.). Mi ovde donosimo njegov Testament i dušekorisne od lomke iz Poslanica, na osnovu ovoga i jednog novijeg izdanja, koje je priredio Čedo Vuković pod naslovom: Petar Prvi Petrović, Freske na kamenu (izd. Biblioteka „Luča“, Titograd, 1965. g.). Donosimo i odlomak iz njegove jedne poučne pesme. Sveti Vladika je napisao i jednu nedovršenu „Kratku istoriju Crne Gore“, kao što je pisao i pesme (izdao ih je Trifun Đukić, izd. „Narodne knjige“, Cetinje, 1961.).
 
TESTAMENT SVETOG PETRA
 
Od nas Vladike Petra
Blagorodnoj gospodi duhovnog i mirskog čina, glavarima i starešinama i svemu narodu crnogorskom i brdskom sresrdno o(vo) najpogonje pozdravlje.
 
Svatko znade i vidi kako sam ja od davnoga vremena oronuo i panuo, te ne mogu već nikuđ, nešto od starosti, a najviše od svakojake muke i truda, koje sam u velji moj vijek za narod crnogorski i brdski podnosio i za slobodu hrišćanske vjere i našeg otačastva pretrpio, čuvajući narod i sirotinju kao svoju dušu. No to i sam videći i poznavajući svoju slabost i bolest neizlečivu i da mi se smrt približava, napisao sam neka potrebita pisma i knjige i naredio ih sve, đe sam imao što posilati da se pošlje po mojoj smrti, tako i vama i svemu narodu crnogorskom i brdskom napisah i ostavih ovu knjigu, koju svi da čujete i dobro razumijete prijed nego me ukopate. Molim svakoga Crnogorca i Brđanina maloga i velikoga, kojemu sam što sagriješio ili kakvu žalost učinio, da mi svak oprosti, od svega srca i duše, i tako ja opraštam svakojega maloga i velikoga, koji mi je gođ što sagriješio, prosto da je od mene svakomu zadovijek i na strašni Božiji Sud o vtoromu Hristu Boga prišestviju.
Pak najprvi svemu narodu činim amanet i samosilnijem Bogom svega svijeta Tvorcem i svom silam nebesnom zaklinjem svekoliko da me s mirom u tišini i ljubavi opštenarodnoj krotko ukopate i ožalite, da ne bi ni krvnik krvniku tader progovorio ni gorke riječi. Drugu vas molbu molim i strašnijem i svemogućnijem Bogom zaklinjam, da na moje prsi vjeru zadate i utvrdite kroz svu našu zemlju i eparhiju, kroza sve nahije, sela i plemena, da niko nikoga ni za što ne tiče do Đurđeva dne i dotader nadam se u Gospoda i Spasa našega da će vam način življenja biti zanago učinjen i sud u ovu zemlju carski postavljen, koje sam ja u našega svagdašnjega pokrovitelja i branitelja isprosio i isplakao, i to sam vama i prijed govorio nekijema – da ja za vas i za opštenarodno blagopolučenije i dobro življenje i brižim rabotam, kako i Bog znade i koko ćete i vi svikolici do malo vremena znati i vidjeti.
Izvan toga najviše vas svakojega molim i sve ietinskijem Bogom Svedržiteljem zaklinjem i vazdašnji amanet činim i ostavljam, da crkovno dobro i imuće, gdje god je kakvo, ne tiče niko nikada za vaših svih i za svaku vašu sreću i poštenje, i da mi svako crkovno čeljade, kaluđere, kako služitelje moje i vaše pazite i držite, kako sam ih i ja isti vazda pazio i držao. A ja na moje mjesto nasljednikom i upraviteljem od svega mojega, narodskoga i crkvenoga činim i ostavljam sinovca mojega Rada Tomova, u kojega se nadam da će biti čovjek od posla i od razuma, koliko je preblaga Otac Nebesni blagovolio podariti, i kojega Bogu i Caru našemu i svemu narodu crnogorskom i brdskom na vijeki preporučavam svijem srcem i ovom dušom.
Najposlijed još nešto da vam kažem i izbistrim, o braćo i narode crnogorski i brdski! No čujte i za vazda znajte od mene, koji vas nijesam nikada lukavio i na zlu sreću nikoga navodio. Pri smrti mojoj objavljujem vam novu Božju istinu: kako je teško lakomi na lafu (= novac) moskovsku, i ne zaslužujući je, mislio i zborio, da ja izjedoh sve i braći podijelih štogođ novca iz Rusije od cara narodu dohodi, ema se svaki vara i griješi u to, i ja vas vijerno i pošteno ovijem putem, na koji ću zadovijek, svakoga uvjeravam da od ove lafe moskovske, kako se govori, ništa nikuć destregao (= potrošio) nijesam, no eto je ova u gotovu i na gomilu, i da je ona od cara meni na obraz i na raspoloženje po mojim molbama došla, i na polzu svega naroda orpskoga, nego da te novce ni ja bez velike preše i najveće nužde ne trošim, kako i nijesam nikuđ ni dinara, do što sam na kuduk (= sud), dokle ga opeta silni i bezumni ljudi ne razvrgoše, za koje ja čist ostajem ired ljudima i pred Bogom. Pak sam i ja za te novce našemu caru i pokrovitelju pisao da učini on za te njegove aspre kakvu hoće naredbu i odgovorio mi je da će svojega oficijala ovamo poslati, koji će i te aopre primiti i harčiti na sud, koji će on postaviti u našu zemlju. I moja je najveća rana na srcu, koju ću i u grob ponijeti, što i to još ne dočekah za moga života.
Ako bi se ko našao u narodu našem da ne primi ove moje potonje riječi i preporuke za istinite ili ako ne bi sve tako poslušao, kako ova knjiga izgovara, nego bi kakvu smutnju i razdor među narodom usudio se činiti slovom ili djelom, toga svakoga, koji gođ on bio, mirski ili duhovni, ja na smrtni čas moj vječnome proklestvu i anatemi predajem, kako njega, tako i njegov rod i porod, da mu se trag i dom iskopa i utre! Isto tako da Bog dade i onome koji bi vas od vjernosti k blagočestivoj i hristoljubivoj Rusiji odlučiti poiskao i svakojemu, ako bi se koji iz vas Crnogoracah i Brđanah našao da pomisli odstupiti od pokroviteljstva i nade na jedinorodnu i jedinovjernu našu Rusiju da Bog da jaki te od njega živoga meso otpadalo i svako dobro vremenito i vječno odstupilo.
Svijema pak dobrijema, vijernijema i koji gođ ovo moje potonje pismo posluša i izvrši, da bude moje najusrdnije, otačasko i arhipastirsko blagoslavenije od roda u rod i va vijeki vjekova – amin.
 
Cetinje, 18. oktobra 1830.
 
POUKE IZ POSLANICA SV. PETRA
Brđanima
Petar, Božijeju milostiju,
pravoslavni mitropolit i kavaler rosijski
 
Znate, kako sam vama i svijema Crnogorcima vazda i na svako mjesto govorio, moleći svakoga i zaklinjajući da u mir i slogu među sobom živite. I koliko sam truda i muke od početka do sada pretrpio, to samo jedini Bog znade; i sve radeći za obšte narodno dobro i slobodu bez nikakve hile i lukavstva, nako s pravijem i čistijem srcem, želeći vidjeti vas i ostalu moju braću ot neprijateljskog jarma i zuluma oslobođene. Nijesam iskao moje sobstvene koristi i tečenja (= sticanja), nego sam ostavio crkve i manastire i sve crkovne i manastirske i domaće poslove. Zaboravio sam i moju dušu i moje zdravlje, a prijenuo za vas i za drugu braću Crnogorce, da ne izgubite, nego da uzdržite svoje poštenje i slavu i da utvrdite vašu predragu voljnost i slobodu, koju vi je Bog darovao mimo svakoga naroda u svijetu, da vi tuđin ne gospodari i ne zapovijeda i da nije gospodar od vašijeh života, žena i đece i ot vašega imuća i domovah, no vi sami da postavite sebe iz dogovora uredbe i zakone ot vašega vladanja i suda, po kojemu možete zloga čojka i neposlušnoga kastigati, pak se u slobodi dičiti i živjeti među sobom kako braća mirno, pošteno, bez inada i svake mrzosti. Ali evo žalosti i nesreće velike, što ja ne vidim da vi ovo svoje dobro ljubite, niti vašu voljnost i slobodu poznati hoćete, koju ako jedanput izgubite ot svojega neposluha i zločinstva, onda ćete spominjati moje riječi i viđega jesam li pravo govorio i jesam li za opšte narodno dobro vaše i svega naroda našega radio; ali će to biti u nevrijeme, ka(d) vi neće pamet ništa valjati. Ovo ja ne govorim samo vama Brćanima, nego i svima Crnogorcima jednako, jer znam što je sloboda i što je temelj ot svakoga dobra na ovome svijetu, a znadem i što je robstvo i nevolja ili sužanstvo i jaram tuđi onomu koji ga nosi… Druge vi ne ostaje, nego da od zla prestanete i da se pomirite, kako najskorije i najbolje znate, pak da ne ćerate svoju braću Hristijane koji su pod tursko kopito i da im povratite njiove pljenove, koje ste im nepravedno ugrabili, da ve sirotinja ne kune i da zlo od Boga na sebe ne dočekate. A eto šiljem tamo gospodu glavare i sudce da se s vama vide i razgovore i da očiste smutnje i zađevice, koje nađu U vaša mjesta, i da potvrde stegu i jedinstvo među svijem narodom. Toga radi svakoga molim i strašnijem imenom Božijim zaklinjam, promislite za svoje dobro i poslušajte što vi sud i vaši glavari reku i osude, kako iz svoje duše poznadu.
Najposlije pravično, ne nosite zlomu i pakosnomu čojku hajter i ne činite kako je milo, no takve globite i kastigajte, da se zlo ne čini. A što je do sad bilo, to radite smirit, i koga vidite da je zlo bez nevolje učinio ot sile i ot svoje opačine, toga i kastigom pokarajte i budite svi suprotivu onoga koji posluh i slogu razmeće. Ja želim da vazda naša braća iz našega naroda budu u našu zemlju sudci i da oni, koji budu na to mjesto iz dogovora obštega postavljeni, vladaju narodom i upravljaju po načinu razumno i da sveđer više slava, čest i sloboda i blagopolučje vaše obćeno u mir i u slogu vašu srećno i čestito raste i da ovo djeci vašoj nakon sebe ostavite, neka ona imena vaša u vijeki hvale i prevoznose i neka mogu radostnim glasom govoriti: „O blaženi otci! O slavni roditelji naši, veliki vitezi i čestiti junaci! blažena i preblažena viteška djela vaša, blažene utrobe koje su vas rodile i dojke koje su vas dojile! Vi ste ugasili međusobnu rat i krvoproliće, vi ste postavili mir i tišinu u svoja mjesta, vi ste ukrijepili slogu i jedinstvo među narodom i vi ste nam dohranili i ostavili dražajšu voljnost i slobodu, a mi ćemo predrago ime vaše u pameti u srcima našim s najvećim blagodarenijem do groba nositi i sinovom našim od roda u rod ostavljati, neka ime i slava vaša bude bezsmrtna!“
Evo, moji dragi junaci, što ja želim! Evo zašto se trudim neprestano i zašto moju dušu i zdravlje polažem! Evo zašto sam dobio neizbrojene neprijatelje i evo, poznajete u čemu vaša sreća i vječno dobro i blagopolučije stoji! Sad, ako nećete ovo ljubiti, milovati i držati i za ovo svijem srdcem i voljom i sa svom jakosti prijenuti, vi ćete biti sami sebe i svojoj djeci samovoljni krvnici i vječni zlotvori i mučitelji; a ja u to, kako pred Bogom tako i pred cijelim svijetom, ne hoću imati dijela, koji ostajem vaš dobroželatelj,
 
Vladika Petar.
Februara 23. god. 1800, na Stanjeviće.
 
*
No kao što blagorodne duše čovjek, sve što na viši stepen u gospodstvo i u vlasti izlazi i koliko se u višemu bogatstvu i sreći nahodi, tolikođer on sve veće ište prilične njegovome blagorodstvu načine za potvrditi svoje dostojinstvo blagodejanijem, milostiju i krotkim življenjem, a najpače blagodarnim srdcem k svojemu blagodjetelju, tako i neblagorodni čojek, kad se vidi iz niskoga bića uzdignut đe se nije nadao, zaboravi i Boga i dušu, kamo li neće zaboravit svoga blagodjetelja, pa na krilima visokoumlja ili, ljepše reći, prebezumne gordosti, bezobrazno leteći .., paklenim i otrovnim duhom iz njegove utrobe diše.
 
(Iz poslanice Bokeljima, 1804. g.)
 
*
 
Narod mi ne daje ništa i ne ištem da mi dade ikakve stvari, nako samo da prekrati meždusobno krvoproliće i ostala bezakona djela i da u miru i u ljubavi hristijanski žive …
I ne čudite se, moj dragi oče arhimandrite. Mi smo Srbi takovi, ne znademo niti hoćemo znati drugo, nako jedan drugoga goniti i u nesreću i bezčest postavljati, i što koji više radi za dobro opštenarodnje, to se više zavist protiv njega vooružava, koja (= jer) u srpskom narodu, kako i u grečeskom, gordost caruje.
 
(Iz poslanice arhim. Arseniju Gagoviću, 1804. g.)
 
*
 
Svakoga Crnogorca … molim i zaklinjam neka svaki stoji s mirom i neka trpi kako i ja trpim, zašto znam da će naše trpjenije bolje za nas biti, nego li ikakva naša osveta.
 
(Iz poslanice Katunjanima, 1805. g.)
 
*
 
Mi ćemo svi, ljubezna braćo moja, umrijeti i teško nama ako jedan drugoga na ovome svijetu živleći ne ljubimo, ako se ne smirimo s našijem supernicima na koje žalost imamo, i ako jedan drugome uvređaje ne prostimo, nećemo na onome svijetu vječnoga pokoja i blaženstva imati i neće nam Otac nebesni naša sagrešenija prostiti.
Dakle, radi Boga, koji je jedino i vječno naše dobro i radi vječnoga veselija i radosti, kojega je Bog ugotovio svijem poslušnim u rajske sladosti vjekovječno uživati i naslaždati se Njegova božestvenoga licezrenija, i opet vas molim da poslušate kako (= ono što) vi pišem, tako bili od Boga blagosloveni i tako vi Bog darovao na ovomu svijetu svaku dobru sreću i dobri napredak u svemu, a na onom vječnu radost, koju vam i svim hristijanom od svega srdca želim i ostajem, uzdajući se da ćete moje molbe poslušati, vaš dobroželatelj.
 
(Iz poslanice Radulovićima, 1805. g.)
 
*
 
A ja ne bih rad ni Turčinu, koji je dobar i pošten čojek, nikakva zla koliko ni dobrome ni poštenome Hrisćaninu, zašto znam što mi Bog zapovijeda …
 
(Iz poslanice Drobnjacima, 1809.G.)
 
*
 
… Vidim da vi svaki dan više u svoje samovoljstvo i bezakonije napredujete, i da vi je milije zlo i sramota, nego li dobro i poštenje, i neka vi bude po želaniju vašemu. Ja se od svega zla i dobra ličim i po danas niti me u vaše posle prizivajte, niti ću se u njih miješati, nego ostajem jošt zaludu vaš dobroželatelj, nesrećni …
 
Vladika Petar.
(Iz poslanice Crnogorcima i Brđanima, 1812. g.)
 
*
 
Ljudi valja da zlo dočekaju ovoga i onoga svijeta, koji svako zlo samovoljno čine i nikoga ne slušaju, ako im za dobro govori.
 
(Iz poslanice Drobnjacima i Župljanima, 1817. g.)
 
*
 
Izvjesno je vam i svemu crnogorskomu i brdskomu narodu da u sve vrijeme mojega vladičestvovanja nijesam ja prestavao radeći za obšte narodno dobro i poštenje, za koje niti sam štedio mojega truda, ni mojega imenija, nego i život moj i dušu postavljao na polzu i slobodu mojega otečestva. Ovo znadu i ostali, najpače nam susjedstveni narodi; i ako biste vi ovo zaboravili ostaju oni, koji će ovu istinu pred cijelijem svijetom sjedočiti; ostaje mene za utješenije moja čista sovjest, koja će me svagda veseliti, što sam ja neprestano ispunjao moje dužnosti, kako istiniti i pravi sin i sluga otečestva; ostajete i vi po neposlušaniju i samovoljstvu sami sebe pred Bogom i pred svijetom krivci za sve nesreće, koje su se među vama dogodile i koje će se unaprijed dogoditi.
 
(Iz poslanice Katunjanima, 1818. g.)
 
*
 
Nijesu zakoni za dobre, nego za zle ljude postavljeni; budući oni ne poznaju od Boga ulivenk u srdca njihova naraveki zakon, zato je potrebno bilo zakone postavit da svakoga reda zlodjeji budu kastigani, jer inako (= inače) valjalo bi da svi narodi u svijetu budu nesrećni, kako i jesu oni gdje takvijeh zakonah nema i gdje se dobri ljudi ne počituju, a zli ne kastigaju (= kažnjavaju).
 
(Iz poslanice Katunjanima, 1818. g.)
 
*
 
Nego dobro razsudite i spomenite se, ljubezna braćo, da sada stoji sreća ili nesreća u vaše ruke. Ako vi budete među sobom složni i poslušni, sve će dobro i lijepo bit i to će vam pohvalu i poštenje donijeti; ako li onako (ne) učinite, sva će krivica na vas ostati i vi ćete sami sebe postiđeti i svoje poštenje uvrijediti. Toga radi vas molim i strašnijem Bogom Vsedržiteljem zaklinjem da svi u slogu i u soglasije radite za obšte narodnje dobro. Ako li se nađe koji među vama da započne činiti što poradi mita i hajtera, takvoga imate svikolici isćerat između sebe, jer mu nije mjesta među vama i da vašu slogu ne razmeće.
 
(Iz poslanice Kmetovima, 1818. g.)
 
*
 
Ljudi, koji putom Božijem idu da Boga služe i ugode, ne misle ni za kakvo zlo, nako vazda za dobro i ne govore sami sebe da su sveti, nego da su grešni i okajani. A ta(j) je kalaš (= kaluđer) do skora bio u Šumadiju (radi se o kaluđeru skitnici Avakumu) hajduk i razbojnik; pak i sada čini hajdučka i razbojnička djela, nagovarajući budale na zlo, da se ljucka krv prolijeva; i jošt ima drznovenije govoriti da je svetinjak i Božji poslanik! Nije, dakle, dosta što je on krvomutnik, nego i suviše hulitelj preblagoga Boga i porutatelj čina kaluđerskoga. Zašto (= jer) Bog u svoje zapovijedi zabranjuje najžestočajšim načinom svako zločinstvo i bezakonije, a pravi kaluđer valja da bude dobri i smireni čojek i da zapovijedi Božje sluša i ne učini djelom ni pomišljenijem ništa, što bi volji Božijoj protivno bilo.
Čojek, koji Boga služi i hoće da bude spasen, neće ni zvijera ubiti, ni reći da ga ubiju, a kamoli čelovjeka podobnoga sebe; jer on ne želi nikomu zla, nako svakomu dobra, pomišljajući da (su) svi ljudi od jednoga oca Adama i od jedne matere Eve proizašli i da je Bog svakoga sotvorio i zapovjedio da jedni drugim dobro činimo i dobra a ne zla radimo.
Sad razsudite, može li krvomutnik biti svetinjak u isto doba kad čini da ljudi ginu i jedni druge kolju. He stoji svetinja u to što on ide, da bolje narod vara, gologlav, bos i odrpan, nego svetinja stoji u pravu vjeru i u dobra djela, kako Bog zapovijeda.
He budite, dakle, bezumni i ne dajte da vas rečeni kalaš prevari i da njegovim lažem vjerujete, pak da se poslijed kajete, nego ga išćerajte da ga među vama nije …
 
(Iz poslanice Kučima i dr., 1819. g.)
 
Spomenite se, dakle, molim vas, i obratite vaše postupke i vaše misli na put poslušanija i sloge, po kojemu možete izbavit sebe od svake nesreće i zla, koje samovaljstvo o (=ili) neposluhu donosi. I pomislite na svoje biće i sostojanije (= stanje) i ne zaboravljajte onu poslovicu, koja vas uči govoreći: koga je moliti, nije ga srditi.
 
(Iz poslanice Njegušima, 1822. g.)
 
*
 
Među mnoge duhovne neurednosti nahodi se veoma hudi i neprilični običaj od davnih vremena ukorijenjen, da popovi od ove eparhije idu oružani jednako ka i mirski ljudi i da ne imadu na sebe ni jednoga svešteničeskoga znaka, po kojemu bi se mogli poznavati u svešteničeski čin. Ja sam vazda želio i nastojao, što bi ovo neprilično i porugateljno djelo bilo iztrebljeno, i što bi duhovni ljudi u blagopristojni način bili privedeni. No budući primorski narod pri vladanju bivše republike Mletačke na zlodjejanije raspušten, ne manje nego li crnogorski, koji je u voljnosti i u samovoljstvu sveđer živio, nijesam imao jakosti za ispunit moje želanije za prekratit takvo zloupotrebljenije .. , Toga radi vam arhipastirski poveljevam: da (po) polučeniji ovoga mojega objavljenija ne imade ni jedan sveštenik oružije i crvene kape nositi, ili bradu brivati, nego u blagopristojni čin pastirskoga smirenija, krotosti i bogoljubija hoditi i slovesnoje stado Hristovih ovec na put spasenija nastavljati i učiti… Ako li se koji sveštenik među vama nađe ovomu mojemu objavljeniju neposlušan, da ne hoće oružije ostavit i kapicu od svite ljubičastoga cvijeta nositi, također i bradu pustiti, takvi neka ostavi epitrahilj i sveštenstvo …
 
(Iz poslanice Bokokotorskom sveštenstvu, 1808. g.)
 
Dajem vi na znanje kako dođe ka mene pokazatelj ovoga pisma čestni jeromonah Sofronij, postrižnik Peckoga patrijaršeskoga manastira, budući soborno od igumena i bratije poslat iskati od blagočestivih Hristijan milostinju na vospomoščestvovanije one svete crkve, na koju su Turci veliki danak i globu postavili, prijeteći, ako ne bi ono blago dali, da će i crkvu i manastir razuriti i sveštenike posjeći i povješati, kako što su mnoge manastire razurili i sveštenike pobili.
Ja znam vaše biće i sostojanije i vašu uboštinu i oiromaštinu u koju se nahodite, ali je ono srpska Crkva svega slavenosrpskoga naroda k mati svijeh srpskijeh crkavah, u koju su patrijari naši stojali i koju su cari naši ogradili. Toga radi, ljubezna braćo, ne odrecite se po svojoj jakosti, koliko je komu moguće milostinje i pomoći u onu svetuju obitelj priložit, da je otkupite i sohranite od razorenija, da i vas Bog sohrani od svakoga zla i od svake bijede i napasti.
 
(Iz poslanice Crnogorcima i Brđanima, 1822. g.)
 
*
 
Da je proklet svaki oni, koji nepravedno na siromahe i na sirotinju nameće krivicu.
 
(Iz poslanice Bjelopavlićima, 1823. g.)
 
*
 
Pitali su jednoga mudroga i prosvijećenoga čelovjeka: koji je prijatelj najbolji i koja zemlja jest najbolja? Ovi je odgovorio da je dobar susjed najbolji prijatelj i zemlja da jest najbolja, koja se najbliže kuće nahodi. Ja mislim da je pogodio … Vaši susjedi biće vam dobri i najbolji prijatelji i vi ćete uživati njihovu ljubav i prijateljstvo, ako od svoje strane budete ravnim načinom sootvjestvovali i učinili se dostojni susjedske ljubavi i prijateljstva.
 
(Iz poslanice Njegušima, 1823. g.)
 
*
 
Blagorodna gospodo glavari i narode crnogorski i brdski,
 
Evo su već prošloga proljeća, aprila mjeseca, pasale trideset i osam godištah, otkada sam ja postao među vama Vladikom.
Trudi moji jesu bili najprvo i želanije moje, od svakoga želanija najviše, za pokraćenje vaše domaće rati i krvoprolića, radeći vas sastaviti u slogu i jedinstvo, dok se izbavite od ljutoga jarma paše skadarskoga, pod kojim bjeste u vrijeme mojega u tuđe zemlje putovanja po nesoglasiju vašemu sebe podložili.
Vi moje nauke primiste, poslušaste, i svoje oružje viteški u rukama prifatiste i Bog dade vama sreću ne samo da svoju slobodu opet k sebe povratite, nego i suviše da svojega neprijatelja u dva žestoka boja pobijedite i da njegovu glavu odsiječete i državu skadarsku uplašite, od koje mira i počivala ne imaste.
Ova je pobjeda ime vaše u svijet proslavila i učinila da svi evropejski narodi za vas znadu i da ve počituju za narod slavni, narod pošteni, hrabri i uzdani, koji svoju slobodu poznaje i svojijem oružjem brani.
Ja srdcem i dušom željah da se i više pred svijetom proslavite i da vašu slobodu jače i bolje utvrdite. Molih vas da sud i praviteljstvo postavite, na zakonah obštim soglasijem sočinjenih, da praviteljstvo narodom vlada i da narodna djela upravlja, a kuluk da zle ljude fata i na sud dovodi, kako što se u cijeli svijet čini, jer bez toga ne mogaše bit ni slava ni sloboda vaša utvrđena, ni dugovjeka. I vi tako učiniste; kuluk i praviteljstvo postaviste, da zakonik carstvuje i da je svakoji zakoniku podložen. Nastade, dakle, zakonik među vama, nastade sud i pravda, mir i tišina, vrijeme srećnje i blaženo, radost i veselje za dobre i bogobojazne ljude i za nejaku siromaš i sirotinju, prestade samovoljstvo, prestade domaća rat i krvoproliće.
Zakonik, carstvujući kastigom, strapšo prijećaše, praviteljstvo sud i pravdu činjaše, kuluk s mjesta na mjesto iđaše i svaki zlodjej od straha trepetaše. He bješe već domaće rati ni boja, ne bješe pokliči: ko je vitez; ni viteza na domaći boj, ne čujaše se koleža ni tužbanje, ne viđaše se lica muškoga ni ženskoga ogrebotinah krvava i nagrćena, ni glave crnom kapom, ni crnom mahramom pokrivene, ni perčina muškoga ni ženske kose ostrižene, ne oblivaše se zemlja, drvo i kamen krvlju vaše braće i ne kipjaše bratska krv iz ustah vašijeh, ne kukahu majke za svojijem sinovima, ni sestre za svojom braćom ošišane, ni sirote udovice za svojijem muževima ogrebene, ni žalostna dječica za svojijem roditeljima suzam oblivena.
Putnik mirno putovaše, trgovac slobodno trgovaše, rabotnik svoju rabotu veselo rabotaše i čoban svoju stoku bez straha pasijaše i Bogom blagoslovena tišina na sve strane prebivaše.
No budući vam milije zlo nego dobro, ne mogaste praviteljstvo među sobom trpjeti, želeći da se opet na obična vaša zla i samovoljna djela povratite i da jedan drugom krv pijete.
He bi vam ugodno da ve ljudi od svijeta počituju dobrim i poštenim narodom, kako sam pređe reka, da vi budu tuđi gradovi i pazari otvoreni i da imate stimu (= uvaženje) kako i ostali narodi evropejski, nego je vam draže i milije da ve nazivaju zlim, bezakonim i samovoljnim narodom, da stime i pristupišta nigđe nemate i da ve ćeraju kako hajduke i razbojnike.
Vi ste od svakoga cara i kralja voljni i slobodni, da vi nitko ne zapovijeda, no nijeste jedan od drugoga; vi slobodu svoju ne poznajete i poznati je ne hoćete; vama je protivno sve što je Bogu i poštenima ljudima ugodno; vi ste od Boga odstupili i sasvijem strah Božjn izgubili; vi ne nahodite dobra i poštenja ni u čem, nako u svoje zlo i bezakono samovoljstvo; vi ne imate višijeh zlotvorah od samijeh sebe i vama niko ništa ne čini bez vaše zađevice.
Ja vas zaludu u sve vrijeme mojega među vama vladičestvovanja učih i nastavljah na sve ono, što mogaše služit za vašu korist i poštenje i zaludu se u toliko sile vremena trudih, ne štedeći ni života ni imjenija mojega za vaše opšte narodno dobro. Da sam to činio za koji drago ostali narod od svijeta, on bi blagodario i ja bih među njim srećno i veselo živio i moje bi ime u ljubavi onoga naroda vječno ostanulo, a među vama je moje srdde od vašega zločinstva uvehlo i starost moja oskorbljena, da počivala i radosti nigda nemam. He mogu već ni o sebe raditi, a kamo li vaše posle opravljati i za vaša djela ćesarokraljevskomu guverenu odgovarati, nego eto vi, Gospodo Glavari, vladajte se kako znate i dogovarajte se kako ćete s narodom upravljat i za narod đe potreba bude odgovarat, da se crne kape u to ne miješaju. Samo vas molim da mi na pismo vaše misli date kako ću rečenomu guvernu na ovu knjigu odgovorit, koja će vi bit s ovijem listom danas prikazana, da je dobro čujete i razumijete. Međutijem ostajem vaš dobroželatelj i sluga,
 
Vladika Petar.
(Poslanica Crnogorcima i Brđanima, 1826. g.)
 
… Zato ja najprvo one, kojijema je najviše zlo i najviša šteta učinjena, pak i svakoga velikoga i maloga u sve tri plemena molim i svijeh Bogom Vsedržiteljem, Tvorcem neba i zemlje i čestnim Krstom i presvetom Bogorodicom i svom silom arhangelskom i angelskom i svetijem Evangelijem i svijema svetijema, i vašim napretkom, u tri puta i u tri hiljadeh putah zaklinjem da pomislite na svoje i ostaloga naroda žalosno življeše i da poslušate rečenu gospodu glavare, da zlo i krvoproliće prekratite i da se za sve i posve umirite i podmirite. Takođe molim i zaklinjem nstijem načinom svakoga glavara da svi jedinodušno rade, kako će vas umiriti, da ne bi koji po hajteru ili po mitu ili po drugomu ikakvomu nepravednomu načinu potezao krivicu na koju stranu i činio među družinom smutnju. Koji li se nađe od strane glavarske, oli od kojega plemena i bratstva toliko zloga i okamenjenoga srdca da se od Boga ne uboji i da smutnju učini i na mir ne pristane, takvi od Gospoda Boga Vsedržitelja da budet proklet i da mu Bog smuti srdce i mozak, da pogine od pravednoga suda Božija kako zli i bezakoni krvomutnik, i dom njegov da ostane pust, a pravim i bogobojaznim da budet Bog u pomoć, kojemu svakoga dobroga i poslušnoga preporučavam i ostajem vaš dobroželatelj.
 
(Iz poslanice Čevljanima, Cucima i Bjelicama, 1826. g.)
 
*
 
He mogu ja perom opisat i jezikom izgovorit, koliko mi je milo i radostno čuti od glavarah, koji su među vama šest neđeljah danas stojali, kako ste ih lijepo držali i njihove molbe i mene poslušali i umirili se za sva zla, koja se bjehu u vaše pleme dogodila. Ovo će i svakoga poštena čojka u ovu Crnu Goru i u sva Brda oveseliti i svaki će vam za takova bogougodna i poštena djela hristijanska blagodariti, kako što vi i ja iz svega srdca blagodarim i preblagoga Gospoda Boga Vsedržitelja teplejše molim da on blagoslovi one, koji su se za svoje sinove i za svoju braću umirili i svakoga ko je o miru vašega plemena radio, i da im Bog daruje mir i zdravlje i svako dobro ovoga svijeta, a onoga, duševno spasenije i vječitu radost u carstvo nebesno …
Domaća rat i velika carstva razura i u nesreću obraća, kamo li neće jedno pleme, oli jednu nahiju u naša uboga i siromašna mjesta razuriti; također sloga i poslušanije čine da jedan mali narod postane velikim i silnim narodom. Spo menite se, dakle, svojega dobra i svoje slave i poštenja, da se vaši zlotvori ne vesele.
Ja vas svijeh molim i silnijem Bogom Vsedržiteljem u tri puta i u trista putah zaklinjam da učinite sami sebe način kako ćete živjeti, to jest da zbor i dogovor na jedno sastavite, da slogu i jedinstvo među sobom nepokolebljivo utvrdite, da zlomu čojku ruku ne držite, nego da globite i pokorite kako bude zaslužio i da svoje starešine i glavare ljubite, počitujete i slušate. Također i glavare na isti način molim i svom silom nebesnom zaklinjam da ostave inad i nenavist, da čistosrdačno u ljubavi žive i da se mirno i lijepo dogovaraju, kako će pleme u mir i u slogu držati i svakomu jednako bez hajtera i bez mita sud i pravdu činiti, kako što su i vaši roditelji i praroditelji činili…
 
(Iz poslanice Njegušima, 1827. g.)
 
*
 
Ja sam mnozimi omrznuo, zašto žalim nejaku sirotinju od napasti i samovoljstva i zašto govorim pravo, ali Bog pravdu ljubi, pred kojim sva sila čelovječeska svega svijeta bila bi ništa, kad bi ona protivu volje Božje išla. I teško ono mu čelovjeku, koji govori da js svjetlost tmina, a tmina da je svjetlost. To hoće reći: ko ne hoće govorit ono što je pravo, nego po mitu, ali po hajteru, oli po kojemu drugomu lukavomu načiiu, govori i čini ono što je bezakono, i nepravedno … niti se bojim uroka, govoriti ću pravo, dok god srce u mene kuca.
 
(Iz poslanice Njegušima, 1827. g.)
 
*
 
Danas s velikim mojim oskorbljenijela razumjeh zla i prokleta djela, koja izlaze od nekakva prokletoga đetića, sina nekojega popa iz Vranja, iz Zete, i od njegove družine … koji za .. . (pro)kletu korist da pare uzimaju varaju bezazleni narod i kažuju nekakve vještice, … i ostale laži svakojako prosipaju među narodom, koji bez svakoga razmišljanja njihove laži vjeruje i topi u vodu, … siromašice žene muči i trza, govoreći da su vještice izjele toga i toga mladića, a toga i toga, koji je u boj poginuo, s lijeve strane zapahnule i za to da je poginuo. O Bože moj, čudne sljepote, čudna bezumija i čudna sujevjerija i zloga pomišljenija! Kako mogu ljudi takve proklete bajalice vjerovati, te li ne vide da ih oni za izmamiti koju paru varaju i da im laži za gotove pare prodaju. Kako li može koja žena koga zaklati, kad ga ni su čim ne takne i kad mu ništa otrovno ne dade jesti ili popiti?! Kako li ga izjesti može, kad mu tijelo javno u grob polaže cijelo! Vi govorite da vještice po noći lete, a kako mogu lećeti, kad njihovo tijelo u odar leži? Vi odgovarate da njihov duh leti, no ja vam govorim i Bogom se zaklinjam da to biti ne može da duh iz čeljadeta po noći ili po dnevi iz tijela izide, niti da se opet u tijelo povrati, jer tijelo bez duha ostaje mrtvo, a mrtve niko voskresiti ne može, nako sam Tvorac neba i zemlji, Bog, Njegovom silom i blagovoljenjem.
Ja sam po svijetu u neka mjesta hodio i nekoliko knjigah čitao i nigđe ne naćoh, niti mi ko kaza, da ima vješticah i vjedogonjah, nako među slijepim i žalostnim Srbskim narodom, a zašto nego zato što je slijep i zašto više laži vjeruje, nego li Jevangelije Hristovo i Hristove nauke i zapovjedi.
Toga radi svijeh vas, o Crmničani, velikoga i maloga, muževskoga i ženskoga pola i vozrasta, silnijem i strašnijem Bogom Vsedržiteljem i čestnijem krstom i presvetom Bogorodicom i svom silom nebesnom u tri puta i u trista putah zaklinjam da se od toga zloga k prebezakonoga djela prođete, da te proklete bajalice ne slušate, da k njima ne idete, da ih među vama ne puštajete, da im ništa ne vjerujete i da pravu čeljad ne mučite. A vama svijema sveštenicima u sva sela i plemena pišem i vlastiju nam od Boga danoju najžestočajše zaprepaštavam (= zabranjujem) i govorim da ni jednomu, koji ne bi ovo pismo poslušao, nemate nikakva posla crkovnoga opravljati, nego oni i njihovi domovi neka ostaju pod žestokim prokletstvom otlučeni; tako i oni sveštenik, koji bi preko ovoga moga pisma prestupio, a prave i dobre Bogu preporučavam i ostajem vaš dobroželatelj,
 
Vladika Petar.
(Poslanica Crmničanima, 1830. g.)
 
*
 
Kaluđeri imaju gledati svoje crkvene i manastirske posle i ne miješati se u djela mirskijeh sveštenika, a mirski sveštenici ostaju u dužnosti vjenčavati i svaki svoju inoriju (= parohiju) paziti, za koju imade samomu Bogu otvjet na Strašni Sud vtoroga prišestvija Hristova dati. Sveštenici valja da su svjetilo i ogledalo narodu, pastiri i učitelji, voždi i nastavnici slovesnoga stada Hristova, koji vode i nastavljaju Hristijane na put spasenija, dajući im izgled (= primjer) od svojega dobroga i bogougodnoga življenja. No kad sveštenici truju i pogane narod, a najpače radi kojega skvrnoga pribitka i lakomosti, – od koga će se dobru naučiti, oli dobri izgled i nastavlenije primiti? I kako narod može biti spasen?…
 
(Iz poslanice Rišnjanima, 1808. g.)
 
POUČENJE U STIHOVIMA
 
Nu poslušaj, dragi pabratime,
Ili brate, preljubezno ime,
Jere ću ti istinu kazati,
No zapazi, nećeš se kajati,
Što su davno rekli i kazali
Mudri ljudi, koji su poznali:
Da u Turske i u ljute zmije
Hrišćanskoga prijatelja nije,
Ni razuma bistra u pjanice,
Ni u laži tvrde uzdanice,
Ni vjernoga druga u strašljivca,
Ni poštena čojka u svadljivca.
He uzdaj se, brate, u lakomca
Odstupiće i od Boga Tvorca,
Od zakona i od svoje vjere,
Neće pazit oca ni matere,
Otačastva, roda, ni plemena,
Jer ne ljubi časti ni poštenja,
Nako blago, da se obogati,
I zato će svakoga prodati!
Ovo velim samo za lakomca,
Za lakomca, ljuckoga trgovca,
Koji ljubi blago preko mjere,
A prodaje vjeru u nevjere,
Vjeru dragu otačastva svoga,
Najposlije i sebe samoga!
Pak ostaje taka izdajica
Kako tužna, lakoma lisica,
Kad na mamu bude prevarena
I u lomna gvožđa uhvaćena;
Da se trže, sama sebe glođe,
Dokle lovac iznenada dođe,
Pa je drvljem i kamenjem tuče,
Najposlije i kožu joj svuče.
Svakome se tako dogodilo,
Kome opšte dobro nije milo,
I koji će biti izdajica
Da ga Božja sakruši desnica!
A ti, brate, zdrav i vesel budi,
Za potrebu nemoj žalit trudi!
Slušaj mudre, a malo besjedi
I hrišćanskim putem sebe vodi.
Koji mlogo zbori bez razloga,
Kajaće se od govora svoga;
Kad što rečeš i kad riječ daješ,
Pazi dobro, da se ne pokaješ:
Sramota je sade riječ reći,
Obećati pa se pokajati;
Konop veže konje i volove
A poštena riječ vitezove.
Drži slogu, a moli se Bogu,
ljubi dobro i dragu slobodu;
Dobro rekoh, a ne samovoljstvo,
Ni laživo kleto licemjerstvo;
Pazi ovo moje govorenje,
Biće tebi radost i poštenje,
A y tuđe poštenje ne tiči,
No se raduj, veseli i diči,
I kad vidiš poštena glavara,
Vojevodu, suđu, al’ serdara,
Dobra čojka, al’ razumna kneza,
U narodu junaka viteza,
Ili častna, mudra sveštenika,
Što je dobro, to je opšta dika.
U narodu što je od potrebe:
Poštovati starije od sebe,
Mudre ljude prave savjetnike
I vojnike, hrabre načelnike.
Ako hoćeš biti mnogoljetan,
A na ovaj svijet puno – srećan:
A ti poštuj drage roditelje
I duhovne oce, učitelje,
Da blagoslov od Boga polučiš,
A i vječno blaženstvo dobiješ,
Da nam Bog da svijem pravoslavnim,
Ja iz svega moga srca želim …
 
Na kraju donosimo jednu propoved Vladike Svetog, kako ju je zabeležio Simo Matavulj, poznati književnik. Propoved je izgovorena pred glavarima i narodom na Cetinju, koji se behu sabrali radi umira krvno zavađenih. Matavulj kaže:
„Najprije im čestita Novu godinu i poželi da u nju uđu po zakonu Božijemu, praštajući, zaričući se na mir i slogu i ljubav bratsku, jer ih inače čeka poslednja pogibija. Ispriča im priču iz Svetoga Pisma o Kajinu i Avelju … Govorio im je dugo, tako od srca prosto, očinski, njihovijem jezikom. Kad, vidje gvozdene i samovoljne gorštake ukroćene i zaplašene kao djecu, Vladika se odjednom preobrazi i od blaga oca postade oštar, neumitan sudija, reče im da toga dana hoće umir bez pogovora, da se utvrdi sud i sve što se dotle dva puta pokušavalo: „Tako vam ovoga životvorjaščeg i časnoga krsta, tako vam on uvijek pomogao, tako ga se ne odrekli, tako vas ne pomamio, tako vas ne zatro Bog, sveti Jovan i sveti Vasilije i svi sveci i ugodnici Božji, tako vam trag po tragu ne poginuo, tako se ne razgubali, tako vam šljeme i sjeme ne poginulo, tako ne ispogibali sramotno, pokorite se odlukama koje ćete sami danas učiniti i donijeti. Ko im se ne pokori, ko ih bude hotimično prestupio, da Bog da postigle ga kletve koje izgovorih. Recite svi u ime svoje i svojih po tri puta: Amin“. Svi užasnuti povikaše tri puta: Amin. – Onda stade dijeliti naforu i opet bješe blag. Glavari mu ljubljahu ruku, a on svakoga u čelo“.
 
Molitvama Čudotvorca Cetinjskog Petra, Gospode Isuse Hriste Bože naš, pomiluj nas. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JULIJANA PUSTINJAKA
 
PREPODOBNI Julijan rodio se od neznatnih i nebogatih roditelja. U mladosti on ne dobi školsko obrazovanje, ali steče istinsko poznanje Hristove vere. Kada postade punoletan, Julijan se ukloni iz sveta i nastani u jednoj pešteri, u Partanskoj pustinji.[17] Tu se on truđaše da obuzda sve svoje žitejske želje i da se uzdigne iznad svega prolaznoga i truležnoga. Toga radi on samo jedanput nedeljno uzimaše hleb sa solju i vodom. Njegova radost i duhovna hrana behu psalmi svetog proroka i cara Davida, i neprekidno razmišljanje, i molitveni razgovor sa Bogom.
Kao što svetionik, postavljen na vrhu gore, ne može biti sakriven, tako se i pravedni život svetiteljev ne mogade sakriti od ljudi. Glas o svetom podvižniku brzo stiže do ušiju ljudskih, i oko prepodobnog Julijana uskoro se sabra mnogo ljudi, sa željom da svoj život provode pod rukovodstvom i po primeru svetiteljeva življenja. Izmolivši dozvolu od svetoga oca, oni načiniše sebi kolibe oko njegove peštere, nastaniše ce y njima, i stadoše se podvizavati pod rukovodstvom bogomudrog nastavnika. No sveti Julijan ne ostade dugo sa njima. Žudeći za životom u potpunoj osami i molitvi, on ostavi bratiju i povuče se za pedeset pet kilometara u dubinu pustinje. I tamo vođaše život u potpunom usamljeničkom molitvenom tihovanju, i samo ponekad posećivaše bratiju radi pouke.
Jednom, posle jedne take posete bratiji, prepodobnog oca Julijana stade moliti junoša Asterije da ga povede sa sobom u pustinju. Ova Asterijeva žudnja za podvižničkim životom u dubokoj pustinji prevazilažaše njegove sile, pošto beše odgajen u nezi. Prepodobni Julijan isprva odvraćaše junošu Asterija od teškog putovanja u pustinju, gde čak ni vode nema. Ali na usrdnu i upornu molbu Asterijevu starac pristade i povede ga sa sobom. S radošću iđaše Asterije za starcem. Ali posle tri dana on oslabi i stade malaksavati. Najzad, sav iznemogao, on moljaše svetoga starca da se sažali na njega i olakša mu muke. Starac mu dade blagoslov da se vrati natrag, ali Asterije beše toliko iznemogao da već nije imao snage da hoda; pored toga junoša nije znao ni kako da se vrati k pešteri. Tada čovek Božji, tronut stradanjem svoga saputnika, prekloni kolena, i tako se usrdno moljaše Bogu za spasenje junoše, da suzama orosi zemlju. Molitva svetog bogougodnika bi uslišena: iz zemlje, orošene suzama njegovim, izbi izvor studene vode.
Treba spomenuti i krotost ovog ugodnika Božjeg. Jednom, ovaj isti učenik svetog Julijana Asterije, koji sa vremenom i sam postade podvižnik i rukovodilac drugih, a koji je često posećivao svoga ljubljenog učitelja, krvnu u posetu njemu. U znak ljubavi on mu donese na poklon veliku vreću smokava, veoma tešku, koju je on čitavih sedam dana nosio pustinjskim putem. Smućen i ožalošćen što da se drugi toliko muči za njega, sveti Julijan odbi da primi taj dar. Ali kada Asterije stade uveravati starca da neće sa svojih leđa skinuti tovar dok on ne pristane da primi poklon, prepodobni pristade, iako teška srca, da upotrebi hranu, stečenu trudom drugoga. On primi tu uslugu, jer ga dirnu iskrena ljubav njegovog učenika. I on reče svome učeniku: Ispuniću tvoj zahtev, samo što pre skini sa sebe taj teret.
Za vreme rata cara Julijana Odstupnika sa Persijancima, mnogi hrišćani moljahu prepodobnog oca Julijana, kao vernog slugu Božjeg, da se moli Bogu da ukloni ovog neprijatelja hrišćanskog. Prepodobni se deset dana moljaše Bogu da oslobodi hrišćane od ovog zlog mučitelja, i najzad on ču glas s neba: Nečista i odvratna životinja pogibe. – Završivši molitvu, prepodobni se s radošću vrati k bratiji. Upitan što je tako radostan, prepodobni Julijan odgovori: Braćo, sad je vreme blagodušnosti i radosti, jer nestade bezbožnika: ustao je protiv Gospoda, ali ga postiže zaslužena kazna. Radujem se što vidim da Crkva koju je on gonio trijumfuje, i što on ne dobi pomoći od demona kojima je služio.[18]
He malo truda uloži sveti Julijan u borbi protiv arijanske jeresi. Radi toga je on ljubitelj pustinjskog molitvenog tihovanja, napustio pustinju, da bi svedočio o Istini. Arijanci, da bi dobili što više pristalica, behu proturili glas po Antiohiji, da se prepodobni Julijan drži njihovog učenja. Obavešteni o tome, učenici svetog Julijana Akakije i Asterije pohitaše k svome svetom učitelju da ga zovu u pomoć pravoslavnima. Oni mu ispričaše šta sve pravoslavni trpe od arijanaca.[19] Čuvši to, sveti starac odmah krenu u Antiohiju. Na putu ka Antiohiji on se radi odmora zadrža u jednom selu u domu neke pobožne žene, koja imađaše sedmogodišnjeg sina. Za vreme večere sin njen neprimetno izađe iz kuće, i nepažnjom pade u bunar. Pobožna žena, čuvši za to, ni najmanje se ne uznemiri, već naredi da se bunar zatvori, a ona produži dvoriti svetitelja za trpezom. Jer njena vera beše velika: da se u njenom domu ne može desiti nesreća kada se u njemu nalazi čuveni molitvenik i čudotvorac. I Gospod joj učini po njenoj veri. Kada sveti starac upita za njeno dete, ona odgovori: Nešto mu nije dobro, i eno ga leži. – Svetitelj zatraži da dete dođe k njemu za blagoslov. Tada domaćica ispriča šta se dogodilo. Svetitelj smesta izađe, skide poklopac sa bunara, i ugledavši dete povrh vode potpuno zdravo, naredi jednome čoveku te izvadi dete iz bunara. A kad stadoše raspitivati dete šta je s njim bilo u bunaru, ono odgovori: Ništa rđavo mi se ne desi, pošto me sveti starac držaše povrh vode ne dopuštajući da potonem.
Odatle prepodobni otputova u Antiohiju, i nastani se u pešteri, u kojoj se nekada skrivao sveti apostol Pavle. Silan svet se sleže oko peštere da dobije blagoslov od svetoga starca, ali njega beše uhvatila groznica, i on ležaše u nesvesti. No, došavši k sebi on se pomoli Gospodu za sebe, i tog trenutka bolest ga ostavi. Tada on izađe pred narod okupljeni i smireno reče: Ako vam je moj blagoslov od koristi, Bog neka vam ga da!
Boraveći tu, sveti podvižnik isceljivaše verne od raznih bolesti telesnih, a rečju svojom isceljivaše od duhovnih bolesti; i tako klevetnici – jeretici biše izobličeni i posramljeni, i privrženici Istini – utešeni i obradovani. Jednom neki bolesnik samo se dotače kraja od odeće svetiteljeve, i tog časa ustade i pođe za njim, kao isceljeni hromi za Petrom i Jovanom (sr. D. A. 3, 1-11). Usto, prepodobni darova ovome i duševno zdravlje: utvrdi ga u pravoslavnoj veri.
Posle toga prepodobni se vrati u svoju pustinju, i poživevši tamo do duboke starosti, on mirno otide ka Gospodu.[20]
 
SPOMEN SVEGOG MUČENIKA
MARINA STARCA
 
STARAC Marin postrada za Hrista u Anazarvu Kilikijskom u vreme cara Dioklecijana. On bi nemilosrdno mučen: motkama bijen, ognjem paljen, u tamnicu zatvaran, najzad mačem posečen.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DAVIDA
 
UČENIK prepodobnog Pafnutija Borovskog,[21] i osnivač Voznesenske Davidove pustinje, u Moskovskoj eparhiji. Prestavio se 1520. godine. Svete mošti njegove počivaju u njegovom manastiru.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ČETRDESETORO DECE
 
OBA sveta deca postradaše za Gospoda Hrista mačem posečena.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
GAVRILA i KERMIDOLA (KREMIDOM)
 
OVI sveti mučenici postradaše za veru Hristovu u Egiptu, u vreme sultana Sulejmana, 1522. godine. Behu rodom iz Egipta i obojica življahu u pobožnosti. Oklevetani od muslimana egipatskih da ruže džamije, biše uhvaćeni i prinuđavani da se odreknu svoje hrišćanske vere. No oni se ni malo ne pokolebaše i zato biše pogubljeni: Kermidol (ili Kremidol) bi mačem proboden u grudi, oslepljen i kamenom presečen na dvoje; Gavrilu pak probodoše mačem ramena i zatim mu odsekoše glavu. (Stradanje im napisano opširnije u „Neon Eklogion“. Postoji im i Služba u Patrijaršijskoj biblioteci u Aleksandriji, rukopis br. 379).
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
MNASONA,
episkopa Kiparskog
 
SVETI Mnason beše episkop Kiparski; postrada za Gospoda mačem posečen.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
SIMEONA i TEODORA
i prepodobne EFROSINIJE
 
SVETI Simeon i Teodor biše ktitori divnog manastira „Mega Spileon“ (= Velika Pećina) kod mesta Kalavrite na Peloponezu. Prepodobno poživevši, počinuše u miru u ranijim vekovima. Prepodobna pak Efrosinija beše ona koja nađe ikonu Presvete Bogorodice, koja se do danas čuva u manastiru Velike Pećine, a koju je ikonopisao Sv. Apostol Luka. (Služba im štampana u Veneciji 1706. godine, i u Agini 1840. i 1911. godine).
 


 
NAPOMENE:

  1. Sevastija – glavni grad Samarije u Palestini. To putovanje svetog apostola Pavla trajalo je od 52. do 55. godine posle Hrista.
  2. Vidi: D. Ap. 20, 6.
  3. Vidi: D. Ap. 20, 6.
  4. To ce jasno vidi iz Poslanice Kološanima i Poslanice Filimonu, koje je u to vreme sveti apostol napisao.
  5. Sudeći po tesnoj vezi koja postoji između ovog Evanđelja i Dela Apostolskih (sr. Lk. 1, 1-4; D. A. 1, 1), koja su napisana posle Evanđelja u Rimu oko 63. godine, mora se smatrati da je razmak između pisanja Evanđelja i Dela Apostolskih bio vrlo kratak, i da se Evanđelje pojavilo takođe u Rimu oko 61. ili 62. godine.
  6. U Delima Apostolskim sveti Luka je opisao silazak Svetoga Duha na apostole i podvige njihove u širenju hrišćanske vere u Judeji i drugim zemljama. „Tu je sveti Luka, veli sveti Zlatoust, prvenstveno opisao dela svetog apostola Pavla, kojega je on bio omiljeni učenik i najbliži saradnik“.
  7. Ahaja – oblast na jugu Grčke, na Peloponezu.
  8. Beotija – oblast srednje Grčke.
  9. Ovaj Artemije skončao kao mučenik u vreme cara Julijana Odstupnika; spomen njegov 20. okgobra.
  10. Prenos moštiju svetoga Luke Crkva praznuje 22. aprila i 20. juna. Deo moštiju Sv. Apostola Luke preneo je u 15. veku u Srbiju iz Epira despot Đurađ Branković i one su počivale u crkvi Uspenja (na smederevskom groblju).
  11. Neki kažu da se Sveti Petar rodio aprila 1747. g., drugi opet da je to bilo godinu ili dve kasnije.
  12. Sa Vladikom Danilom tron Crnogorske i Skenderijske mitropolije postaje nasledan u kući Petrovića, prelazeći uglavnom sa strica na sinovca: Danila je nasledio Sava i Vasilije, a njih Petar I i Petar II, koji su teokratski upravljali Crnom Gorom.
  13. B. Mihailović (u knjizi „Mitropolit Petar I – Sveti“, Cetinje 1973, str. 5) kaže da je svetitelj slomio nogu, dok u najnovijoj „Istoriji Crne Gore (knj. III, tom I, 1975., str. 415-416) govori se o lomljenju ruke.
  14. Glavu Mahmudovu Crnogorci su odneli na Cetinje, gde se i danas čuva u manastirskoj riznici.
  15. Po nekima Vladika je diktirao Testament na Lučindan pre podne, a po Ljubi Nenadoviću – posle ulaska u ćeliju, pred samo upokojenje, što je manje verovatno.
  16. Njegove svete mošti se nalaze od samog početka u crkvi Cetinjskog manastira. Tropar i kondak biše mu napieani odmah po proslavljenju. Službu i kratko žitije napisao mu je Beogradski mitropolit Mihailo (štampana posebno u Moskvi, 1895. godine).
  17. Ta pustinja prostirala se od Partanske oblasti do obala reke Eufrata.
  18. Julijan Odstupnik poginuo 363. godine.
  19. Položaj pravoslavnih je bio težak naročito stoga što su u to vreme na carskom prestolu nalazio arijanac Valent (364-378), koji je nasilničkim merama širio arijanstvo.
  20. Prepodobni Julijan se upokojio krajem četvrtog veka.
  21. Spomen njegov Crkva praznuje 1. maja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *