NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
17. OKTOBAR
 
SPOMEN SVETOG PROROKA
OSIJE
 
SVETI prorok Osija beše sin Veirijin iz plemena Isaharova.[1] Živeo je ovaj bogomoćni prorok i prorokovao na preko 800 godina pre Hristova Rođenja. Reči njegove bogonadahnute nalaze se u knjizi njegovoj, koja sadrži 14 glava. Ukoravao je mnogo Izrailj i Judu zbog idolopoklonstva, proricao kaznu Božiju za grehe, propast Samarije i Izrailja zbog bogoodstupništva, ali i milost Božiju kolenu Judinu. Proricao ukidanje i prestanak starozavetne žrtve i ukidanje subote (umesto koje je Hristos ustanovio nedelju), i dolazak Gospoda, i bogatstvo darova, koje će On doneti Sobom na zemlju. Tako u njegovoj knjizi piše za starozavetnu sinagogu jevrejsku: „I ukinuću svaku radost njezinu, svetkovine njezine, mladine njezine i subote njezine i sve praznike njezine“ (Os. 2, II).[2] Živeo do u duboku starost,[3] i mirno se upokojio.
 
STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
ANDREJA KRITSKOG
 
PROĐE dosta vremena otkako prestadoše mnogobrojna žestoka gonjenja Crkve Hristove od strane neznabožnih i nepobožnih careva i knezova. Po prestanku gonjenja Crkva Božija, kao na plodonosnoj zemlji, napojena česnom krvlju slugu Božjih, raširi se po svima krajevima zemlje. I u domu Gospodnjem nastade mir i jedinstvo vere, cvetaše pobožnost, učvršćivahu se u ljudima dobre naravi, izvršivahu se zapovesti Gospodnje, i verni živeći u vrlinama napredovahu iz sile u silu. Tada đavo, zavideći tome, stade tražiti nove načine da odvrati ljude od Hrista. I on smisli: da ljude odvraća od Hrista, ne otvoreno, nego prikriveno, vešto pod vidom revnosti po Bogu. Zato i izazva ikonoborstvo: da bi ljudi, odbacujući ikonu Hristovu, ustvari odbacivali samoga Hrista, jer sve što biva ikoni odnosi se na onoga čiji je lik izobražen na ikoni. U tom smeru, nenavidnik spasenja ljudskog đavo nahuška na gonjenje svetih ikona cara Konstantina, ne onog ravnoapostolnog koji prosveti svet verom Hristovom, nego drugog, zvanog Kopronim, tojest Poganoimeni.[4] A bi nazvan tako zato što pri krštenju svom opogani kupelj svojom pogani, a potom k Crkvu Hristovu oskvrnavi svojom bezbožnom jeresju ikonoborskom. Njega đavo podstače, te bezumni car stade govoriti: da hrišćanima ne priliči klanjati se ikonama i poštovati ih, jer je to neznabožačko idolopoklonstvo. Bezumnik nije shvatao da, ako je neka stvar rđava i štetna po dušu, onda je i njena slika rđava i štetna po dušu, i treba je zabraniti; a ako je stvar dobra i korisna po dušu, onda je i slika dotične stvari dobra i korisna po dušu. Neznabožački bogovi su zlo i štetni po dušu, zato je i zabranjeno poštovati ih. Isto tako i slike njihove, izobraženja njihova su stvar zla i štetna po dušu, zato Zakon Božji i zabranjuje poštovati ih. Svet je Goepod Bog naš Isus Hristos, svete su i sluge Njegove, i veoma korisni po duše naše, kao što i David reče: Meni veoma dragoceni biše prijatelji tvoji, Bože (Ps. 138, 17). Zato su i izobraženja, ikone Gospoda i dragocenih prijatelja Njegovih – kojima On veli: Vi ste prijatelji moji (Jn. 15, 14) – svete i veoma korisne po duše naše, i lš smo dužni poštovati ih, znajući da poštovanje, ukazivano ikonama, prelazi na onoga koji je izobražen na njima.
He shvatajući to, bezumni i bezakoni car Kopronim, posla u sve krajeve svoga carstva naređenje: da se ikone izbace iz domova Gospodnjih, i da se niko ne drzne držati ikone u domu svom. Pri tome car prećaše strašnim mukama i smrću ovima koji se ne bucu pokorili njegovom naređenju. I nastade u Crkvi Božjoj velika nevolja, tuga i seta. Mnogi od vernih, bojeći se strašne pretnje careve, begahu i skrivahu se: gradovi opusteše, ljudi se razbežaše po pustinjama; a od onih koji ostadoše: neki se potčinjavahu carevom naređenju i prestadoše se klanjati svetim ikonama, a drugi, čvrsto držeći predanja Svetih Otaca, neustrašivo se suproćahu ikonoborcima, i zato ih stavljahu na razne muke. Svi zatvori, tamnice i duboke jame behu puni tada ne razbojnika, ne lopova, ne zločinaca, nego episkopa, sveštenika i drugih pobožnih ljudi.
U to vreme na ostrvu Kritu bejaše jedan blagočestiv i bogobojažljiv čovek, po imenu Andrej. On se beše odrekao sveta i slave njegove i prezreo sve radosti sveta: i uzevši krst svoj on iđaše tesnim putem koji vodi k nebu, i mnoge privođaše takvom bogougodnom životu. Čuvši da u Carigradu bezakoni Kopronim, radi novog jeretičkog bogohulnog ikonoboračkog učenja, drži po zatvorima mnoge svete, Andrej se raspali revnošću vere i ljubavi ka Hristu i otputova u Carigrad. Tamo on, ničega se ne bojeći, junački i veoma neustrašivo poučavaše narod otvoreno da se ne da zavesti carevim rečima i jeretičkim učenjem. One pak koji behu čvrsti u veri Andrej sokoljaše i podsticaše na istinsko ispovedanje vere i trpljenje muka.
Kada Andrej vide kako ispovednike Hristove zbog poštovanja svetih ikona ikonoborci, po carevom naređenju, neke ljuto biju žilama, neke ognjem žegu, nekima oči vade, nekima ruke i noge odsecaju – bi veoma potresen. I ne mogući to više podnositi Andrej hitno ode k crkvi svetog mučenika Mamanta, gde se u to vreme nalazio car sa mnoštvom svojih velmoža i dvorjana. I proguravši se kroz silan svet u crkvi on dođe do samoga cara, neustrašivo stade pred njega, i gromkim glasom viknu: Zašto se ti, care, nazivaš hrišćanin i sluga Hristov, a ikone Hristove gaziš i mnoga zla slugama Njegovim činiš?
Andrej htede da produži reč svoju, ali car naredi da ga uhvate. I sluge odmah poleteše na Andreja, i jedni ga uhvatiše za glavu, drugi za ruke, a treći za ramena i odeću, i bacivši ga na zemlju, oni ga stadoše tući, po zemlji vući i nogama gaziti. Car pak, želeći da se pokaže tobož milosrdan, naredi da prestanu tući Andreja; i izišavši iz crkve, dozva ga k sebi, i stade sam govoriti s njim. Otkuda tebi, upita ga car, tolika smelost, te si bestidno došao da me u lice grdiš? Je li to iz bezumlja, ili sa nekim planom? Ili radi toga, da bi postao poznat meni? – Andrej odgovori: Ja ovo činim ne iz bezumlja, niti sa nekim planom, niti iz kakve sujetne slave da bih postao poznat tebi, jer sve to što ti imaš u svetu, ja prezirem kao ništariju i smatram kao dim. Nego ja čuh za tvoje pagubno učenje, kojim ti odričeš poštovanje svetih ikona, i goniš pravoslavnu Crkvu Božiju. Zbog toga, revnost za dom Božji pojede me (sr. Ps. 68. 10), i ja dođoh ovde izdaleka, da ili usavetujem tebe ili umrem za Hrista mog. I kada je On, Gospod moj, umro za mene, onda ja, lik Njegov, nisam li dužan umreti za lik Njegov = za ikonu Njegovu? – Car na to reče Andreju: Kakvo je to besnilo i bezumlje vaše odavati slavu besmrtnoga Boga drvetu, bojama, kamenju, i ne poslušati ono što je Bog naredio preko Mojsija, ne graditi sebi lika ni slike? Otkuda u vas raste to bezumlje, da se vi tako očiglednoj istini protivite, i sami sebe gurate u pogibao? Veruj mi, ja ću tebe mučiti ne zbog istine, ne zbog Hrista, nego zbog tvoje bestidne smelosti i protivljenja.
Sveti Andrej, ne mogući trpeti takvu hulu, reče: Prokleta glavo, zar ne strada za Hrista onaj koji strada za njegove ikone? Zar sramota koju nanosiš ikoni, ne prelazi na Onoga čiji je lik na njoj? Zašto vi one koji sramote i nipodaštavaju vaše carske slike i statue surovo kažnjavate smrću? Vi koji ste prah, danas postojite a sutra će vas nestati, ipak, želite da vam se preko vaših slika odaje poštovanje. A mnogo je veći greh posegnuti na sliku Hristovu = na ikonu Hristovu, jer sramota nanesena ikoni Hristovoj jeste sramoćenje samoga Hrista, čiji je lik na ikoni izobražen.
I kada sveti Andrej htede da objasni, da je Bog preko Mojsija zapovedio ne graditi slike ni likove koje bi ljudi smatrali kao bogove, car mu ne dade da više govori, i reče: Kada se carevi gnjeve zbog svojih slika, onda se oni daleko više gnjeve kada ih neko grdi u lice.
I odmah naredi car da obnaže svetog Andreja i biju bez milosti. A kada svetitelj junački otrpe to bijenje, car ga stade laskavim rečima nagovarati da se povinuje njegovom zločestivom naređenju. A sveti Andrej, podigavši oči k nebu, reče: He daj Bože, da se ja odreknem Hrista mog u svetoj ikoni Njegovoj. Ti care, bolje je da se baviš vojnim stvarima i da upravljaš narodom, nego da Hrista i sluge Njegove goniš.
Tada car naredi da Andreja ponovo nemilosrdno biju, te se krvlju njegovom zemlja obagri. A neki od prisutnih, da bi se dodvorili caru, stadoše se kamenjem bacati na Andreja, i razbiše mu usta kamenjem, i rebra polomiše. Najzad, posle mnogih mučenja svetitelj bi bačen u tamnicu. Tu on provede neko vreme, i učvršćivaše u pobožnosti verne koji mu dolažahu.
Potom car naredi da Andreja izvedu iz tamnice i opet muče na isti način kao i pre. I dok prepodobnog ispovednika tako mučahu, telo mu se raspadaše i drobljaše. Najzad, vezavši ga za noge, oni ga kroz grad vucijahu po zemlji ka mestu gde zločince kažnjavaju smrtnom kaznom, da bi i njega tamo pogubili, po naređenju mučitelja. A kada tako svetitelja vucijahu preko pijace, jedan jeretik, po zakimanju trgovac ribom, doznavši zbog čega muče svetitelja, nahuškan đavolom, dohvati sekiru i preseče mučeniku nogu, i time prekrati mnogostradalni put svetog mučeiika, jer od toga mučenik odmah izdahnu.[5]
Telo sveto!1 Andreja bi bačeno u provaliju među leševe zločinaca, i ležaše tamo preko dvanaest nedelja. Po Božijem pak naređenju tamo stadoše sa raznih strana dolaziti đavoimani: oni iznesoše iz provalije i isred leševa telo svetog Andreja i pogreboše ga na sveštenom mestu, i tog časa, kao nagradu za to, dobiše isceljenje. I na grobu svetog Andreja, molitvama njegovim mnogi bolesnici dobijahu isceljenje: jer sveti Andrej ima slobodu pred Bogom i moli se za sve nas, predstojeći zajedno sa svetima prestolu Gospodnjem vavek. Amin.
 
STRADANJE SVETIH BESREBRNIKA
KOZME i DAMJANA
i sa njima: LEONTIJA, ANTIMA i EVTROPIJA (EVPREPIJA)
 
IMAJU troji sveti vrači – besrebrnici, po imenu Kozma i Damjan. Jedni od njih rodiše se od oca neznabošca i majke Teodotije, pobožne hrišćanke; oni se mirno upokojiše,[6] i biše sahranjeni na mestu zvanom Fereman.[7] Drugi življahu u Rimu, i okončaše od ruke zavidljivog učitelja njihovog, koji ih prevarom zavede u goru tobož da beru lekovito bilje, pa ih tamo pobi kamenjem.[8] A ovi treći, čiji spomen sada vršimo, behu iz Arabije, lekari po zanimanju. No kada primiše veru Hristovu, oni stadoše besplatno lečiti bezbrojno mnoštvo bolesnika, i to ne nekim travama ili drugim kuvanim lekovima, nego silom Hristovom: jer prohodeći gradove i sela, oni Hrista propovedahu i imenom Njegovim sve bolesnike isceljivahu.
Slavljeni svuda zbog svog učenja i svojih čudesa, ovi sveti lekari biše uhvaćeni od igemona, za carovanja zločestivih careva Dioklecijana i Maksimijana, gonitelja i mučitelja hrišćana. Dovedeni u grad Kilikiju, ovi sveti vrači Kozma i Damjan predstadoše igemonu Lisiju. Igemon ih najpre raspitivaše za njihova imena, otadžbinu i veru, pa ih onda stade primoravati da idolima prinesu žrtvu. Ali pošto oni ne htedoše to učiniti, već neustrašivo Hrista ispovediše, igemon naredi da ih najpre biju bez milosti i bezdušno. Zatim ih svezane baci u dubinu morsku. No oni se silom Božjom spasoše od potopljenja, jer ih anđeo Gospodnji razdreši uza i izvede zdrave na kopno. Videvši to, igemon naredi da ih dovedu pred njega, i upita ih: Recite mi, kakvom se vradžbinom spasoste iz mora? Jer i ja hoću da posledujem vašem učenju. – Oni odgovoriše: Mi smo hrišćani, i nikakvu vradžbinu mi niti znamo niti potrebujemo, nego imamo silu Hristovu, koja nas izbavlja od svake bede, i koja spasava svakoga ko priziva presveto ime Hristovo.
Posle toga sveti mučenici biše odvedeni u tamnicu. Sutradan ih izvedoše iz tamnice, i mučitelj naredi te ih u oganj vrgnuše, ali oni i u ognju ostadoše nepovređeni: jer oganj izgubi svoju prirodnu silu, i ne dotače ih se, niti ih povredi. Veoma začuđen, igemon naredi da svete lekare obese i da ih nemilosrdno muče. Zatim sluge, po naređenju mučitelja, bacahu kamenje na njih, da ih ubiju, ali kamenje se odbijaše od njihovih tela kao od stene i padaše na one koji ga bacahu i njih ubijaše. Posle toga strelama streljahu svete mučenike, no i strele se odbijahu od njih, ni najmanje ih ne povrećujući, a ustreljivahu one koji ih puštahu. Najzad videći da su stradalci nepobedivi, igemon ih osudi na posečenje mačem. I posečeni biše za Hrista sveti besrebrnici Kozma i Damjan, sa druga tri hrišćanina: Leontijem, Antimom i Evtropijem (po drugima: Evprepijem). I svi oni biše pogrebeni zajedno. Oni ne samo za života, nego i posle smrti imađahu dar da čine mnoga čudesa, javljajući se bolesnicima i isceljujući ih. Molitvama njihovim neka i mi dobijemo isceljenje naših duševnih i telesnih bolesti. Amin.
 
SPOMEN PRENOSA MOŠTIJU SVETOG I PRAVEDNOG
LAZARA ČETVORODNEVNOG
 
GLABHO praznovanje svetog Lazara je u Lazarevu Subotu uz Časni Post. Pod današnjim datumom praznuje se prenos svetih moštiju njegovih sa Kipra[9] u Carigrad. Car Lav Mudri sazida ogroman i prekrasan hram svetom Lazaru u Carigradu i prenese mu mošti u taj hram 890. godine. Kada posle blizu hiljadu godina otkopaše grob Lazarev u gradu Kitiju[10] na Kipru, nađoše mermernu ploču, na kojoj je stajalo napisano: „Lazar Četvorodnevni, prijatelj Hristov“.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANTONIJA LEOHNOVSKOG
 
SIN Tverskih bojara. Najpre se podvizavao kao otšelnik u pustoši Rubljevi, na petnaestak kilometara od Novgoroda. Zatim je on na Leohnovi, u blizini jezera Iljmenja, osnovao manastir Preobraženja Gospodnja. A kad Šveđani napadoše na taj kraj, prepodobnog Antonija pozva u Novgorod Novgorodski mitropolit Isidor 1161. godine, gde prepodobni Angonije i okonča u svojoj 85. godini u crkvi svetog evangelista Luke. Svete mošti njegove biše 1620. godine prenesene u Leohnovski manastir.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prorok Osija živeo u carstvu Izrailjskom i prorokovao u dane Osije, Joatama, Ahaza i Jezekije – careva Judejskih, i u dane Jerovoama II, cara Izrailjskog. Od svetih proroka savremenici mu behu: Isaija, Mihej i Amos.
  2. Vidi još Osija 6, 1-3.6; 11, 1.9-11; 13, 3-15; 14, 1-9.
  3. Proročko služenje Osijino trajalo je preko 60 godina.
  4. Car Konstantin V Kopronim vladao od 741. do 775. godine.
  5. Sveti Andrej postrada 767. godine.
  6. Spomen njihov praznuje se 1. ili 25. novembra; sr. i 1. jula.
  7. Fereman se nalazio u Aziji, na dva dana hoda od Amida; razrušen od Turaka pri zauzimanju.
  8. Postradali u vreme cara Karina, 284. godine; spomen njihov praznuje se 1. jula.
  9. Sveti Lazar je po vaskrsenju svom ostao u životu još trideset godina, kao živi svedok Spasiteljeve Božanske svemoći i Njegove vlasti nad smrću, i kao očigledan dokaz našeg sveopšteg vaskrsenja iz mrtvih na dan Strašnoga Suda. Sveti Lazar je bio episkop na ostrvu Kipru, gde se poput apostola mnogo potrudio u propovedanju Evanđelja i širenju hrišćanstva. Kao episkop bio je udostojen posete Božije Matere, i dobio od nje omofor, načinjen njenim prečistim rukama. Sveti Lazar se na Kipru mirno upokojio, i tamo sahranjen bio.
  10. Kitij – grad na južnoj obali ostrva Kipra, blizu današnjeg mestanca: Larnaka. To je Jedan od devet starih feničanskih gradova. Po njemu se i celo ostrvo nazivalo kod Jevreja Hetim. Docnije, kao i drugi gradovi Kipra, bio zauzet od Grka.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *