NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
15. OKTOBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
LUKIJANA,
prezvitera Antiohijskog
 
SVETI Lukijan je rođen od blagočestivih roditelja u gradu Samosatu[1] u Siriji. U svojoj dvadesetoj godini on ostade siroče, i svo imanje što mu ostade od roditelja on razdade siromasima, a sam otide u grad Edesu k ispovedniku Makariju, i pod njegovim rukovodstvom on revnosno izučavaše Sveto Pismo. Pri tome on vođaše strog podvižnički život. Vina nikada pio nije već samo vodu; jeo je jedanput dnevno, i to suvi hleb sa vodom; katkad po čitavu nedelju ništa okušao nije. Veliki deo vremena on provođaše u molitvi i suzama, želeći se udostojiti blaženstva onih koji plaču. Voleći molčanije, on srce svoje hranjaše bogorazmišljanjem svagda, a lice mu bejaše tužno. No kada mu je valjalo govoriti, iz njegovih su se usta izlivali potoci božanske mudrosti Svetog Pisma, koje je on neprestano izučavao, osim kad se kratkom snu predavao. Za svoj sveti podvižnički život i za revnosno i bogomudro širenje Evanđelja među Jevrejima i neznabošcima, učeni Lukijan bi udostojen svešteničkog čina u Antiohiji. Tu on osnova školu, sabra mnoštvo učenika, i postade nastavnik dvostruke mudrosti, književne i duhovne: on učenike svoje učaše i razumevanju Božanskoga Pisma i življenju u vrlinama. Pri tome on napisa mnoge poučne knjige, i od toga se kao od nekog rukodelja izdržavao i sirotinju pomagao. On vrlo veliku uslugu učini Crkvi time što prema jevrejskom tekstu ispravi mnoga mesta u Svetam Pismu, koja jeretici shodno svome naopakom učenju behu iskvarili. Na ovom i u ovom čoveku Božjem bejaše tolika blagodat Božja, da kada je išao kroz grad, za neke je bivao vidljiv a za neke nevidljiv.
Kada se slava o Lukijanovim vrlinama pronese na sve strane, doznade za njega zločestivi car Maksimijan Galerije. Želeći da svetu veru iskoreni i uništi u istočnim pokrajinama, Maksimijan mučaše i ubijaše hrišćane, naročito mudre i znamenite učitelje hrišćanske. Bezakonik je mislio: ako sruši stubove crkvene, onda će i sama Crkva ubrzo pasti. U to vreme on već beše ubio svetog Antima Nikomidijskog i svetog Petra Aleksadrijskog.[2] A čuvši i za svetog Lukijana, on naredi da ga pronađu i dovedu na mučenje. Lukijan pak, kao čovek, bojeći se da ne poklekne u mukama, krijaše se od onih koji ga tražahu. No neki sveštenik Pankratije, koji življaše u Antiohiji i beše pristalica jeresi Savelijeve, a koji davno zaviđaše velikoj slavi Lukijanovoj, kaza carevim poslanicima gde se Lukijan krije, i kao Juda predade na smrt nevinoga. Sveti Lukijan bi pronađen i odveden u Nikomidiju na mučenje.
U to vreme ljuti mučitelj se toliko razjari na hrišćane da, kao drugi Irod, ubijaše i malu hrišćansku decu. Želeći da idoložrtvenim jestivima oskvrnavi decu, on naredi da im se ta jestiva nasilu meću u usta. Ali deca, naučena Svetim Duhom, ne hotijahu primiti te gadosti, i zbog toga ih ubijahu. Dva visokorodna deteta, dva rođena brata, naučena ne toliko od roditelja koliko od Boga, veoma se gnušahu idolopoklonstva. Dozvavši ih k sebi, mučitelj ih stade nagovarati blagim rečima i sablažnjavati slatkim jestivima idolskih žrtava, da bi ih naveo da okuse od njihovih demonskih poganština. No dečaci se čvrsto suproćahu, i odbijajući jestiva govorahu: Roditelji su nam zaveštali da ne okušamo ova jestiva, jer koji okusi, taj će razgnjeviti Hrista.
Tada mučitelj naredi da dečake nemilosrdno biju prućem; a oni, kao zreli ljudi, s velikim trpljenjem podnošahu mučenje. Onda jedan od bliskih caru reče: Sramota bi bilo da mala deca, koja su nedavno iz pelena izašla, svojim trpljenjem pobede rimskog cara. Veliki care, daj mi tu decu, i ja ću ih naučiti da poštuju bogove. – Car mu dade decu. A on odmah načini mast od ljute slačice, obrija deci glave, namaza ih tom ljutom mašću, i zatvori u vrelo kupatilo; od toga im se glave zapališe kao plamenom ognjenim obuzete ili kao munjom poražene, i oba dečaka skončaše u tim mukama. Najpre pade mrtav mlađi brat; a stariji, videvši mrtvog brata, uskliknu: Pobedio si brate moj, pobedio! Bog ti je pomoćnik! – Posle toga i on, celivajući telo mrtvoga brata, predade duh svoj.
Ovo se dogodi u Nikomidiji, kuda su svetog Lukijana vodili na mučenje. U to vreme sveti Lukijan beše u Kapadokiji, na putu za Nikomidiju. Ugledavši u Kapadokiji vojnike koji se iz straha od mučenja behu odrekli Hrista, sveti Lukijan ih stade savetovati da trpeljivo podnose mučenja, i govoraše im: O, stida vašeg ogromnog! o, sramote vaše velike! Vi kao vojnici svagda žrtvujete u ratu zdravlje svoje za cara zemaljskog i vremenog, i duše svoje polažete za njega; a za nebeskog i večnog Cara Hrista ne htedoste junački stajati, i ne samo sebe poštediste nego se i Njega odrekoste! Rasudite: kakva vam je korist slušati cara zemaljskoga? I razmislite: koliku štetu sebi nanesoste ne poslušavši Cara Nebeskoga? Radi sujetne slave i časti vi rinuste sebe u takvu pogibao; a radi Gospoda svoga, koji krv Svoju proli za nas i slugama Svojim ugotovi neiskazana blaga, vi ne želite da pretrpite privremene muke, da biste vavek carovali s Njim. Postidite se male dece i slabih žena, koje se pokazaše hrabrije od vas: jer one, junački stojeći za Gospoda svoga, pokazaše se kao hrabri muževi, a vi, uplašivši se muka, postradaste kao žene i mala deca. Šta će biti s vama kada vas Hristos pozove na sud Svoj?
Čuvši to, vojnici se opet obratiše ka Hristu s pokajanjem i pođoše na muke, srcem i ustima ispovedajući svesveto ime Gospoda Isusa Hrista. I bi tada oko četrdeset vojnika ubijeno za Hrista. Tako sveti Lukijan svojim slatkorečivim i blagodati Božje ispunjenim jezikom opet obrati ka Hristu otpale od Hrista i ukrepi ih na mučenički podvig.
Kada Lukijana dovedoše u Nikomidiju, on tamo nađe mnogo poznatih hrišćana i svojih učenika, koji bojeći se gonjenja behu u velikom strahu. Neki se od njih skrivahu, a neki nameravahu odreći se hrišćanstva, plašeći se ljutih mučenja i smrti. Sveti Lukijan ih silnom rečju svojom ohrabri i učini čvrstima u veri, da se ne bi bojali onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28).
Za učenicu svetog Lukijana devicu Pelagiju kazuju ovo: tragali su za njom da je izvedu na mučenje za Hrista; a ona, bojeći se da joj ne oduzmu devičanstvo, baci se sa visokog prozora, i pavši na zemlju razbi se i izdahnu; njoj verni odadoše poštovanje kao mučenici.[3]
Pošto Maksimijan beše čuo da Lukijan ima tako prijatno lice, tako dopadljivo govori, da svaki koji ga gleda i sluša neizostavno postaje hrišćanin, poboja se neznabožni car da i sam ne postane hrišćanin razgovarajući sa Lukijanom lice u lice. Zato, kada Lukijana dovedoše k njemu, on stade razgovarati s njim na izvesnom rastojanju, kroz zavesu. Isprva on obeća Lukijanu mnogo darova i počasti. A kada se svetitelj nasmeja njegovim prevarnim i lukavim rečima, tada mu Maksimijan poče pretiti novim mukama. No sveti Lukijan se ni najmanje ne uplaši od njegovih pretnji. Car ga oida baci u tamnicu, u kojoj sveti stradalnik pretrpe mnoga i raznovrsna stradanja: okivali su ga u okove, tukli oštrim kamenjem, dugo i dugo morili glađu i žeđu. No između ostalih mučenja beše i jedno ovako: sve udove tela njegova istrgoše iz zglobova, pa ga poleđuške položiše na oštro komađe od razbijenih crepova, na čemu on ležaše četrnaest dana. A kada dođe praznik Bogojavljenja, svetitelj zažele da se on i svi hrišćani što behu s njim pričeste svetim Tajnama Hristovim. On se pomoli Bogu da mu ispuni želju, i Bog udesi te, nepažnjom stražara, neki od vernih sabraše se k svetom Lukijanu u tamnicu i donesoše hleb i vino. Tada sveti Lukijan reče učenicima svojim i svima hrišćanima što behu tamo: Okružite me i budite crkva, jer verujem da je Bogu prijatnija živa crkva negoli sagrađena od drveta ili kamena. – A kada svi okružiše svetog Lukijana, on reče: Odslužimo liturgiju i pričestimo se Božanstvenim Tajnama. – Tada ga učenici upitaše: Gde ćemo, oče, staviti hleb za vršenje Svetih Tajni, pošto nemamo stola? – A on, ležeći okovan na komadu crepa s licem okrenutim gore, reče: Stavite ih na moje grudi, i biće živi presto živome Bogu. – I tako u tamnici na grudima svetiteljevim bi odslužena Božanstvena liturgija svima propisanim molitvama, kako valja i treba, i svi se pričestiše svetim Božanstvenim Tajnama.
Sutradan posla car sluge da doznadu, je li još živ Lukijan. A kada sluge ulažahu na tamnička vrata, sveti Lukijan ugledavši ih tri puta uzviknu: Hrišćanin sam! – I sa tim rečima predade duh svoj u ruke Hrista Boga.[4]
Sluge izvestiše cara Maksimijana da je Lukijan već umro. Car naredi da se telo njegovo baci u more. Sluge postupiše po carevom naređenju: privezavši kamen, oni vrgoše mnogonapaćeno telo svetog Lukijana na pučinu morsku. I ostade ono u moru trideset dana. Posle toga sveti mučenik se javi jednome od svojih učenika, kome beše ime Glikerije, naređujući mu da ide na obalu morsku, uzme telo njegovo i pogrebe. Glikerije ode sa drugim hrišćanima na obalu da traži svetiteljevo telo. I gle, oni ugledaše na moru delfine gde nose na sebi netljeno telo mučenikovo; doplovivši do obale oni ga položiše na suvom mestu. Tada verni s radošću uzeše telo svetog mučenika i česno sahraniše.
Mnogo godina kasnije sveta carica Jelena, majka Konstantina Velikog, podiže nad grobom svetog mučenika Lukijana crkvu u slavu Boga, Jedinoga u Trojici, kome i sada od nas neka bude slava, čast i poklonjenje kroza sve vekove. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JEVTIMIJA NOVOG Solunskog
 
PREPODOBNI Jevtimije, u svetu Nikita, rodio se 823. godine u mestu Opso, blizu grada Ankare, u Galatiji.[5] Nikitini roditelji Epifanije i Ana behu ljudi bogati i veoma pobožni, te služahu kao živi primer pobožnosti ne samo za sugrađane nego i za sve žitelje susednih pokrajina. Oni behu žalostivi, krotki, gostoljubivi i milostivi prema siromasima, i uopšte puni svih hrišćanskih vrlina. Sin tako blagočestivih roditelja, Nikita se od samog rođenja ispuni blagodati Svetoga Duha, i zato još od najranijeg detinjstva bejaše krotak, čestit, poslušan i pokoran roditeljima; klonio se običnih igara i voleo da često ide u crkvu. Dete Nikita beše u sedmoj godini kada mu umre otac. Tako mati njegova ostgne sa njim i sa još dve kćeri, Marijom i Epifanijom. Razvijenih umnih sposobnosti, Nikita ubrzo postade revnosan pomoćnik svojoj majci u domaćim i porodičnim brigama. Prema postojećim zakonima majka je morala dati Nikitu u vojsku. I kao vojnik, Nikita je bio svojoj majci velika potpora u svakom pogledu. Prestarela majka, da bi skinula sa sebe kućni teret, izabra svom sinu, po promislu Božjem, za nevestu pametnu i skromnu devojku Efrosiniju, kćer bogatih i čuvenih roditelja. Sa njom Nikita stupi u brak. Kroz neko vreme Bog blagoslovi njihov brak, te im se rodi ćerčica, koja na krštenju dobi ime Anastasija. Posle toga Nikita, smatrajući da je dete dovoljna uteha i za njegovu majku i za njegovu ženu, donese odluku da ostavi porodicu i da se sav posveti službi Bogu u monaškom činu. Kao opravdanje, ove odluke služilo mu je još i to, što je njegova udata sestra Marija živela u njihovoj roditeljskoj kući, te će biti pomoćnica majci.
Praznik Krstovdan beše poslednji dan koji Nikita provede u krugu svoje porodice. A sutradan, na dan svetog mučenika Nikite, on ostavi svoju porodicu zauvek, rekavši da ide da vidi svoga konja koji je pasao na livadi. I porodica dugo nije znala stvarni razlog što je Nikita napustio roditeljski dom.
Međutim Nikita, obilazeći mnoga mesta i posetivši mnoge podvižnike, stiže naposletku na nepristupačne visine Olimpa,[6] gde se u to vreme podvizavao čuveni podvižnik prepodobni Joanikije Veliki.[7] Jednom se kod ovog velikog podvižnika sabra velika gomila ljudi, željnih da čuju od njega reč pouke. U toj gomili neprimetno stajaše i mladi Nikita. Bogonosni otac Joanikije prozre plamenu želju Nikitinu za monaškim životom, njegovu buduću slavu i uspeh u vrlinama, i požele da pred svima obelodani vrlinu, dotada skrivenu u Nikiti. – Ko je to što se u svetovnom odelu tako smelo ophodi sa drugima? – pritvorno upita Joanikije monahe sabrane kod njega. – He znamo, odgovoriše mu oni. – Taj mladić je rđav čovek: on je ubio čoveka; uzmite ga i vežite! – uzviknu s pritvornim gnjevom Joanikije. Monasi s čuđenjem gledahu mladića i pitahu se između sebe: je li stvarno on ubica? – A mladić, koji još pre monaštva beše stekao poslušnost i smirenost, izjavi na sav glas da je stvarno ubica, da zaslužuje tešku kaznu i da je gotov da rado primi okove. – Ostavite ga! reče starac monasima, ja ga okrivih pred vama kao ubicu, samo radi probe. Kada on u mladosti, i u svetu, još ne iskusivši naš monaški život, iz poslušnosti objavljuje sebe krivim za takav zločin, onda kakve li će on vrline izvršiti kada postane monah?
Saslušavši to, smireni Nikita ode od svetog Joanikija. Njemu bi jasno da ako ostane blizu Joanikija, među njegovim monasima, on neće moći izbeći slavu koju je tako mrzeo još u detinjstvu svom, i zbog koje je pobegao i iz svog rodnog mesta. A drugi starac, po imenu Jovan, koji življaše daleko od Joanikija, s radošću primi došavšeg k njemu Nikitu, i davši mu pouke o podvizima monaškog života, ubrzo ga obuče u angelski lik monaški, i dade mu pri postrigu ime Jevtimije.
Pošto kod starca Jovana provede mnogo vremena i nauči se od njega skitskom bezmolviju i podvižništvu, Jevtimije po naređenju svoga učitelja ode u opštežićni manastir Pisadinon, da se u njemu nauči od staraca podvizima opštežićnog monaštva. Iguman te obitelji Nikolaj, koji sa velikom blagorazumnošću upravljaše svojim opštežićem, primi novog učenika i odredi mu isprva najniža poslušanja. Jevtimije ne uzropta protiv toga, iako ta poslušanja behu skopčana i sa velikim trudovima: on ih je smatrao kao pravi lek za svoje mlado telo. Pomisli na ostavljenu suprugu, srodnike i bogatstvo, uzbuđivahu njegovu dušu ne jedanput. Ali, vršeći ova poslušanja, Jevtimije je mogao tešiti sebe Spasiteljevim rečima: Svaki, koji ostavi kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, imena moga radi, primiće sto puta onoliko, i dobiće život večni. Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 19, 29; 10, 37). A kada se Jevtimiju dešavalo da pri vršenju najnižih poslušanja dobije grdnje i poruge, on je to podnosio bez roptanja i s radošću. Pomoću takve poslušnosti, smirenja i truda, Jevtimije uspe da ućutka u sebi sve zle strasti.
Očvrsnuvši u vrlinama opštežićnog života, prepodobni Jevtimije reši da ide u pustinju, da se tamo u bezmolviju, u usamljeničkom molitvenom tihovanju još više približi Bogu. Valjalo mu je proći još taj put strogog bezmolvija. U to vreme nadaleko se behu pročuli Atonski, Svetogorski podvižnici, i prepodobni Jevtimije odluči da ide k njima. Svoju nameru on otkri jednome od velikih podvižnika Olimpa, starcu Teodoru. Sveti starac blagoslovi revnosnog monaha na novi put, i znajući da među živima već nema starca Jovana, od koga Jevtimije primi svoj prvi postrig, on ga obuče u veliki angelski obraz.[8] Osam dana nakon toga prepodobni Jevtimije već beše spreman za put, napuštajući Olimp posle petnaestogodišnjeg boravka na njemu. Dobi on i saputnika – monaha Teostirikta, koji takođe beše žedan viših podviga monaških.
Put sa Olimpa na Aton vodio je preko Nikomidije. Sgigavši u Nikomidiju, prepodobnog Jevtimija obradova vest da su mu u roditeljskom domu živi svi ukućani, koje on nekada ostavi. Želeći da im olakša tugu zbog svog odlaska, on im posla oveti krst sa porukom da više nema njihovog rođaka Nikite već postoji monah Jevtimije, koji i njima savetuje da sleduju njegovom primeru. Dobivši od njega takvu vest, njegovi ukućani isprva plakahu, ali docnije, ukrepljeni pomoću odozgo, odlučiše da sleduju primeru prepodobnog Jevtimija. Osim kćeri prepodobnoga, koja se u to vreme udade, sve one postadoše monahinje.
Stigavši na Aton, prepodobni Jevtimije stade usrdno izvršavati ustav tamošnjeg manastirskog života. A Teostirikt, ne podnoseći tegobe i zlopaćenja strogog bezmolvnog života, vrati se na Olimp. Prepodobni pak Jevtimije na svome podvižničkom poprištu udruži se sa nekim monahom Josifom, koji se pre dolaska njegovog podvizavao na Atonu. No ubrzo mlađi postade učitelj starijem. Jednoga dana prepodobni Jevtimije reče Josifu: Brate, pošto se mi, budući u časti, po rečima Davida (Ps. 48, 13), narušenjem zapovesti izjednačismo sa stokom i lišismo se visokorodstva, onda smatrajmo sebe za stoku i u toku četrdeset dana hranimo se jedino travom, ponikavši k zemlji kao životinje. Može biti, očistivši se pomoću ovoga, mi ćemo povratiti svoju, po slici i prilici Božjoj krasotu.
Josif pristade na ovaj predlog, i oni obojica provedoše četrdeset dana trpeći žeđ i zimu, glad i žegu. Jedva bi prođen ovaj novi stupanj lestvice hrišćanskih vrlina, a prepodobni Jevtimije predloži svome sapodvižniku sledeće: Ostavimo sada, dobri Josife, zlopaćenje bezkrovnog življenja; zaključajmo se u nekoj pešteri, i neka niko od ovdašnjih monaha ne zna gde smo; postavimo sebi zakon, kao da nam je od Boga došao: da ni ja ni ti ne izlazimo iz peštere za tri godine. A ako u toku tih triju godina umre jedan od nas dvojice, onda će on zaista biti blažen, kao čovek koji je do kraja života razmišljao o smrti, i ova će mu peštera biti grob. Ako pak bude volja Božja da mi obojica ostanemo živi, onda će umreti, ukoliko je to moguće, naše strasti i telesne želje, i mi ćemo se izmeniti na bolje.
Josif pristade i na ovaj predlog. Podvižnici nađoše pešteru, zaključaše se u njoj, i jedva na jedvite jade održavahu svoj život žirom i kestenjem što su rasli kraj peštere. Sav život njihov prohođaše u najvećim podvizima, kao što su: svunoćno stajanje na molitvi, neprekidni post, stalna klečanja, spavanje na goloj zemlji, provođenje vremena u pešteri bez paljenja ognja. Držeći strogo ćutanje, oni i kad bi progovorili, razgovarali su jedino o molitvi i drugim dušekorisnim stvarima. Kroz godinu dana u podvižnika ne beše čak ni vete haljine, koja bi ih mogla zaštititi od mnoštva raznovrsnih insekata koji su njihovim telima pričinjavali nepodnošljive muke. To behu, u potpunom smislu reči, mučenici bez gonjenja. Ho po isteku godine, sapodvižniku Jevtimijevom ponedostade snage da i dalje nosi krst stradanja koji dobrovoljno beše uzeo na sebe. Iznuren, monah Josif ostavi prepodobnog Jevtimija. Međutim prepodobni Jevtimije posle toga još pojača svoje podvige. No mnoga iskušenja on dožive tu od zlog duha. Jer, po dejstvu njegovom, Jevtimija isprva spopade žalost i tuga zbog brata Josifa; zatim strah od usamljenosti; naposletku ga stadoše uznemiravati gordeljive pomisli povodom uzvišenog monaškog puta koji je on prošao. No sva ova, kao i mnoga druga iskušenja, prepodobni Jevtimije pobedi.
Pošto ispuni svoj zavet o trogodišnjem boravku u pešteri, prepodobni Jevtimije napusti pešteru. Iza peštere pak njega su davno očekivali mnogi podvižnici, koji behu čuli o njemu od Josifa i želeli su da ga podražavaju. Davši im pouke, prepodobni Jevtimije opet krenu na Olimp, kuda ga je zvao starac Teodor koji ga je obukao u veliku shimu, da bi zajedno sa njim otputovao na Aton. Starčeva molba bi ispunjena. Došavši opet na Aton, prepodobnom Jevtimiju pade u deo novi podvig evanđelski: da služi starcu Teodoru, oslabelom i onemoćalom od dugog podvižništva. Prepodobni Jevtimije sam sazida novu keliju za starca Teodora, i sa velikim usrđem služaše mu u njoj. To trajaše sve dotle dok bolesni starac, usled nepodnošljivih bolova, ne otputova u Solun po lekarsku pomoć. Tamo se on i upokoji. Prepodobni Jevtimije ga sahrani u crkvi Sv. Sozonta.
Ljubav prema preminulom starcu pobudi prepodobnog Jevtimija da ide u Solun i pokloni se njegovom grobu. Skoro svi žitelji Soluna, odavno slušajući o vrlinama prepodobnog Jevtimija, izađoše mu u sretanje, da ga pozdrave i dobiju blagoslov. No prepodobni se kratko zadrža u Solunu. Život u gradu naruši mu bezmolvije. On izađe iz Soluna i, slično Simeonu Stolpniku,[9] uziđe na stolp koji se nalazio nedaleko od grada. Sa tog stuba prepodobni poučavaše sve koji mu dolažahu. Provede on na stubu dosta dugo vreme, učeći narod vrlinskom životu i isceljujući od neizlečivih bolesti. Zatim on ponovo zažele da se vrati na Aton svome ranijem bezmolviju. Rastajući se sa Solunom prepodobni Jevtimije, po savetu Solunskog arhiepiskopa Teodora, primi đakonski čin, da bi se mogao sam, pomoću „Pripremljenih Darova“, pričešćivati u pustinji Prečistim Hristovim Tajnama.[10]
Prepodobni Jevtimije ne ostade dugo na Atonu, jer ne nađe željeno bezmolvije. Pređašnja pustinja bejaše gusto naseljena novim podvižnicima. Saznavši da se u njihovoj sredini pojavio „osvećeni“ podvižnik, oni ga stadoše često posećivati radi njegovih saveta i pouka. Tada prepodobni Jevtimije dođe ponovo u Solun, gde bi rukopoložen za prezvitera, pa onda izabra sebi novo utočište – nenaseljeno ostrvo, zvano „Novo ostrvo“. Tamo se on udalji sa dva monaha, svoja jednomišljenika: Simeonom i Jovanom Kolovim. Po Božjem popuštenju na to ostrvo napadoše Saraceni. Doplovivši na dve lađe, oni zarobiše monahe i povedoše ih sa sobom kao roblje. Koristeći se pogodnim vetrom, varvari s radošću digoše jedra i otploviše. Ali njihova radost bi kratkoga veka. Lađa, na kojoj se nalažahu zarobljeni monasi, iznenada stade nasred mora i nikako se ne mogaše pokrenuti s mesta, dok druga plovljaše potpuno slobodno. Jedan od varvara shvati pravi razlog toga i reče svojim drugovima: Zar smo mi toliko nerazumni da nismo u stanju shvatiti, da se ovo dogodi s nama zbog nasilja nad slugama Božjim? Ako ne želimo da se podavimo u moru, pustimo ih što pre na slobodu!
Drugovi njegovi odmah pristadoše: svi oni padoše k nogama svetih zarobljenika i moliše ih za oproštaj, koji tog časa dobiše. Posle toga dotle nepokretna lađa, sama krenu s mesta i brzo stiže do opustošenog ostrva. Tri žitelja njegova ponovo dobiše slobodu. I moljahu oni varvare da im vrate njihove, iako ništavne stvari, no za njih, kao pustinjake krajnje neophodne. Međutim svirepi varvari, maločas nakazani prstom Božjim, ne osvrnuše se na njihovu molbu. Zbog toga im i bi suđeno da ponovo osete na sebi ovu silu karajuće desnice Božje. Jer kada behu nasred mora, iznenada dunu suprotan vetar i nanovo pritera njihove lađe uz napušteno ostrvo. Razume se, sada već nisu mogli odbiti molbe prepodobnih. Samo jedan od varvara, ljut što moraju da vrate otete stvari, dohvati Jovana Kolova i nemilosrdno ga bijaše, dok ga njegovi drugovi ne zaustaviše. Prisutan svemu tome, sveti Jevtimije krotko primeti: Arapi! da ste nas pustili na slobodu ne čineći nepravdu, vi biste mirno stigli u svoju otadžbinu; a sada, učinivši nepravdu bratu, vi ste time uvredili Boga, i brzo ćete uvideti kako je veliko to zlo.
Ispunjenje ovog proročanstva varvari doživeše za kratko vreme. Na moru ih napadoše vojne lađe rimske, i odvedoše u ropstvo upravo onu lađu na kojoj se nalazio onaj što izbi prepodobnog Jovana Kolova; a druga lađa, mimo svakog očekivanja, spase se. Tako i među neznabožnim varvarima biše proslavljeni tri velika muža, koji celog života svog proslavljahu Boga.
Posle toga ova tri podvižnika raziđoše se na tri strane: prepodobni Jovan se naseli u takozvanoj Sidirokavsiji, prepodobni Simeon ode u Grčku, a prepodobni Jevtimije pređe u Vrastamu. Tu se on srete sa svojim pređašnjim sapodvižnikom, prepodobnim Josifom. Pred toga, tu se oko prepodobnog Jevtimija sabra mnogo i druge bratije o Gospodu. Prepodobni im načini kelije, a sam se nastani u jednom rovu. Ponekad je on izlazio iz svoga rova i posećivao bratiju; a ponekad, iz ljubavi prema bezmolviju, uzlazio na vrh Atona, i tamo, besedeći u molitvama s Bogom, on do te mere očisti um svoj i srce, da se udostoji Božanstvenih viđenja i otkrivenja. I tamo on jednom ču glas koji mu govoraše: Jevtimije! idi u Solun: tamo u gorama, na istoku od grada, naći ćeš vrh, zvani Peristera, i na njemu izvor vode; tu ćeš ugledati hram svetog apostola Andreja Prvozvanog, koji je sada pretvoren u tor za ovce; očisti to mesto i osnuj na njemu manastir: tu će mnogi naći spasenje. Ja ću ti pomoći u svemu. Ti ne treba više da ostaješ u pustinji u borbi s demonima, jer se oni udaljiše od tebe, davno pobeđeni tvojim vrlinama.
Izvršujući Božje naređenje, prepodobni ostavi vrh Atona, i uzevši sa sobom dva monaha, Ignjatija i Jefrema, krenu sa njima u Solun. Ovoga puta Solun ga srete „kao angela sišavšeg s neba“. Raspitavši se za mesto zvano Peristera, prepodobni uze pratioce i s njima krenu na ukazanu mu goru, i tamo stvarno nađe tor ovčiji. Ali niko od tamošnjih hrišćana nije znao da je tu postojao hram. Prepodobni gorko plaka, videći tako obesvećenje svetinje. A kad on poče sa raskopavanjem, ubrzo se pokaza sav temelj hrama. Tada meštani, poraženi prozorljivošću starca, s radošću uzeše na sebe troškove oko vaspostavljanja zaboravljenog hrama. Tako bi podignut hram svetog apostola Andreja, sa pobočnim malim oltarima: s desne strane – u čast svetog Jovana Preteče, a s leve – u ime svetog Jevtimija Velikog. Pri podizanju hrama prepodobni je lično imao mnogo muka i tegoba. Jer po pakosti demona: jednom se srušiše skele oko građevine, drugom se odvali tek podignuta leva strana građevine. Pri takim neprilikama prepodobnome nije bilo lako ubeđivati zidare da produže posao. Provodeći noći u molitvama, prepodobni se danju nije odvajao od radnika, dajući im primer svojim sopstvenim radom. Najzad, u godini 863. hram bi završen. Kraj hrama, po želji meštana, uskoro niče i manastir, koji se kasnije proslavi mnoštvom monaha svojih. Novim monasima prepodobni davaše mnoga poučenja; govoraše im o opasnostima od đavola; ukazivaše im sredstva za Izbegavanje tih opasnosti; veličaše svetost truda; osuđivaše poroke i prizivaše vrlinama.
Braćo, govoraše prepodobni Jevtimije monasima, neprijatelj naš đavo, kao lav ričući hodi i traži da proždere onoga koji ne radi na svome spasenju, stoga budimo trezni i stražimo (sr. 1 Petr. 5, 8). Ako smo se odrekli sveta, onda odsecimo želje telesne; ako smo raspeli telo svoje i obukli se u smrt Gospodnju, onda se nemojmo zanositi telesnim uživanjima, nego duhom da hodimo; ako smo se radi Carstva Nebeskog obukli u angelski lik, onda smo dužni i živeti kao angeli; ako stvarno ljubimo Gospoda, onda smo dužni držati zapovesti Njegove. Da radimo svojim rukama, jer od besposličenja i lenjosti mi iznemogavamo i slabimo, i tada nerodnost i oskudica postaju naš neminovni udeo: Ko zatire kuću svoju, naslediće vetar (Priče Sol. 11, 29), kaže Premudri; a apostol Pavle veli: Ko neće da radi, neka i ne jede (2 Sol. 3, 10). Negujte smirenost, ljubav, poslušnost prema nastojatelju; imajte poverenje u njega i ništa ne skrivajte od njega: ispovedajte mu svoje pomisli, i na taj način očišćavajte svoje srce i um, jer to je put spasenja.
Slušajući prepodobnog Jevtimija, monasi njegove obitelji govorahu da je sam Duh Sveti udahnuo u njega Božansku blagodat, kao što ju je udahnuo u svete apostole. Među novim monasima bejaše i Vasilije, kasnije arhiepiskop Solunski, blagodareći kome sačuvao se do našeg vremena spomen o podvizima prepodobnog Jevtimija. On priča o Božanskoj revnosti kojom su goreli monasi nove obitelji, podsticani svetim pastirem. Tako, na primer, kada je u njihovu obitelj slučajno dospela jedna jeretička knjiga, oni su je odmah spalili.
Za svoj pobožni život prepodobni Jevtimije se udostoji dara prozorljivosti i dara čudotvorstva. Tako, gore spomenuti Vaoilije, kazuje, da je njemu prepodobni Jevtimije predskazao da će biti episkop. U treći dan posle postriženja, prepodobni dolazi k njemu u crkvu, gde je on kao novopostriženi monah dužan bio provesti sedam dana, i govori mu: Vasilije, premda sam i nedostojan dara prozorljivosti, ali pošto si ti i ostali radi spasenja duše pribegli pod rukovodstvo moje nedostojnosti, to je sveblagi Gospod blagovoleo darovati i meni neku kaplju blagodati, da bih, providevši šta će se desiti s vama, mogao govoriti vam ono što je korisno po vaše spasenje. Dakle, znaj, ti ćeš se iz ljubavi prema naukama skoro udaljiti iz manastira i bićeš episkop; ali i tada sećaj se mene kao oca svog, i obitelji naše, i bratije.
Iz Žitija prepodobnog Jevtimija, sastavljenog arhiepiskopom Vasilijem, jasno se vidi koliku je on ljubav i strahopoštovanje imao prema uspomeni onoga čije podvige i čudesa, koja je sam video, opisuje. Evo nekoliko od tih čudesa. Jednom kada Vasilije sa bratom Jovanom bezmolvnikom bejaše u pustinjskom mestu, i njima prećaše smrt od gladi i iznurenosti, k njima se iznenada javi prepodobni Jevtimije i hranom koju donese potkrepi im snagu, te su mogli produžiti svoj put. Drugom prilikom isti Vasilije nalažaše se sa prepodobnim daleko od manastira, i prepodobni mu odjedanput saopšti da ovoga trenutka odlaze iz manastira dva brata, Jovan i Antonije, zbog svađe njihove sa ostalom bratijom. U Solunu, za vreme svog podvizavanja na stubu, prepodobni Jevtimije izagna đavola iz jednoga čoveka. I mnoga druga čudesa učini sveti Jevtimije, od kojih je jedna video sam opisatelj njegovog žitija, a o drugima je slušao od drugih lica.
Mnogo je monaha primilo postrig od prepodobnog Jevtimija. Mnogo je on i mirskih ljudi svojim podvizima i čudesima privukao u monaštvo. Njegovim staranjem i brigom mnogo je manastira poniklo na Olimpu, Atonu i u Solunu.
Najzad, posle četrdeset dve godine od napuštanja roditeljskog doma, prepodobni Jevtimije na svoju radost postriže u monaštvo i svoje srodnike i srodnice. Srodnike on uze u svoj manastir, a za srodnice podiže novi ženski manastir. Za nastojateljicu ovog manastira bi postavljena sestra prepodobnoga, koja u svetoj shimi dobi ime Efimija. Poverivši oba ova manastira brizi Solunskog mitropolita Metodija, prepodobni radi bezmolvija opet uziđe na svoj pređašnji stub blizu Soluna. No kada je trebalo da iz vremenog života pređe u večni pokoj, Gospod dovede prepodobnoga blizu vrha Atona, gde je on obavio svoje najuzvišenije podvige.
Obavešten unapred o danu svoga prestavljenja, prepodobni Jevtimije na dan prenosa moštiju svetog Jevtimija Velikog,[11] sedmoga maja, pozva kod sebe na trpezu bratiju najbližih Atonskih manastira, otpraznova s njima ovaj dan, i oprosti se s njima. Idućeg dana, nikome ništa ne govoreći, on uze sa sobom samo monaha Georgija, i ode sa Atona u jedno usamljeno mesto, zvano „Svešteno ostrvo“. Na tom ostrvu on se u jednoj pešteri podvizavao oko četiri meseca, pa se gotovo zdrav upokoji 15. oktobra 889. godine.
Nakon dve godine monasi Peristera, želeći da im utodnik Božji i posle smrti bude zaštitnik obitelji, poslaše po telo njegovo na Svešteno ostrvo jeromonaha Vlasija i inoka Pavla. Stigavši tamo, oni nađoše telo svetog Jevtimija gde leži u istoj pešteri u kojoj se upokojio. Truljenje se uopšte ne beše kosnulo njegovog tela, premda je i ležalo tamo vrlo dugo. Naredne godine 13. januara svete mošti prepodobnoga biše prenesene u grad Solun, gde i sada počivaju.2
Molitvama prepodobnog i bogonosnog oca našeg Jevtimija, da se izbavimo i mi svi od duševnih i telesnih neduga, i da se udostojimo Carstva Nebeskog u Hristu Isusu, Gospodu našem, kome priliči svaka slava, čast i poklonjenje sa bespočetnim Njegovim Ocem i Svetim Duhom, kroza sve vekove. Amin.
Zato se prep. Jevtimije Novi naziva Solunski. Grad Solun uživao je zaštitu i zastupništvo prepodobnog Jevtimija, kako za života njegova tako i po smrti, i u njemu se zbivala mnoga čudesa od svetih moštiju prepodobnoga.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
SAPBILA i VEVEJE[12]
 
SVETI Sarvil življaše u vreme cara Trajana,[13] i isprva bejaše idolski žrec u Edesu,[14] a zatim naučen hrišćanskoj veri od jednog blagočestivog hrišćanskog episkopa, on se krsti zajedno sa svojom sestrom Vevejom. Optužen knezu Edeskom kao hrišćanin, Sarvil mu predstade na sud, i bi štapovima bijen. No sveti Sarvil silovito izobličavaše kneza i dokazivaše ništavnost neznabožačkih bogova; a razjareni knez u besu svom naređivaše te sedam puta vešahu mučenika na spravu za mučenje; i svaki put ga volovskim žilama biše, gvozdenim grebenima strugaše, i svećama pališe. A svetitelj, sav ustremljen k Bogu, moljaše se, i Gospod sila mu ublažavaše bolove. Videći junačko trpljenje svetiteljevo, mučitelj naredi da mu klince zabijaju u glavu, zbog čega sve spopade užas. Videvši to, sestra mučenikova Veveja izjavi da je i ona hrišćanka. Zbog toga je knez podvrže mukama, pa je baci u tamnicu. Svetom pak Sarvilu oderaše kožu, no videvši da on još diše, knez naredi te i njemu i Veveji odsekoše glave.[15] Tada verni uzeše tela njihova i predadoše ih zemlji.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SAVINA,
episkopa Katanskog
 
BLAŽENI Savin zbog mnogih vrlina svojih bi izabran za episkopa u Katani.[16] Ali posle izvesnog vremena on se povuče u pustinju, pošto je više voleo usamljeničko molitveno tihovanje. I tamo se predade velikim i teškim podvizima: molitve, posta, bdenja i gladovanja. Zbog toga se udostoji dara čudotvorstva i proricanja. I blagodaću Božjom on bolesne isceljivaše, đavole izgonjaše i budućnost predskazivaše. I mnoge on poukama svojim ubedi da ostave svet i roditelje svoje, i da služe Hristu u monaškom zvanju. I pošto bogougodno požive, on u miru skonča, predavši duh svoj Gospodu;[17] telo pak njegovo bi predano zemlji, i daje isceljenja vernima.
 
SPOMEN SVEGOG OCA NAŠEG
VARSA ISPOVEDNIKA,
episkopa Edeskog
 
O OBOM svetom podvižniku i ispovedniku piše blaženi v Teodorit Kirski (u svojoj „Crkvenoj Istoriji“, IV, 16). Opširnije o njemu videti pod 25. avgustom: Spomen svetih Ispovednika Edeskih.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JOVANA,
episkopa Suzdaljskog
 
SBETI Jovan od mladosti beše monah. Zbog svetog života svog on bi 1340. godine postavljen za episkopa Suzdaljskog. Neobično dobar i milosrdan, on se zauzimao kod knezova da se siromašnim seljacima smanje nameti; za bolesnike osnivao je bolnice, a za iznemogle stare ljude zbrinjavališta; revnosno se trudio na širenju vere Hristove među neznabožnim Moravima, i mnoge neznabošce priveo Hristu. Prestavio se 1373. godine. Svete mošti njegove počivaju u Suzdaljskoj sabornoj crkvi.
 


 
NAPOMENE:

  1. Samosat – glavni grad Sirijske pokrajine Komagane, na zapadnoj obali reke Eufrata; sada se naziva Samsat.
  2. Spomen svetog Antima Crkva praznuje 3. septembra, a svetog Petra Aleksandrijskog 25. novembra.
  3. Spomen njen Crkva praznuje 8. oktobra.
  4. Sveti Lukijan skončao 312. godine.
  5. Galatija – planinska, ali rodna pokrajina Male Azije, između Frigije, Vitinije, Ponta i Kapadokije, Ankira – jedan od glavnih gradova Galatije (današnji glavni grad Turske Ankara).
  6. Olimp – gora u Maloj Aziji, na granici između Frigije i Vitinije.
  7. Prepodobni Joanikije Veliki podvizavao se na gori Olimpu u polovini devetoga veka. Spomen njegov Crkva praznuje 4. novembra.
  8. Tojest veliku shimu.
  9. Spomen njegov 1. septembra.
  10. Pošto neposvećenima nije dopušteno uzimati Hristove Tajne svojim rukama, to sveti Jevtimije primi đakonsko rukopoloženje, da bi se sam mogao pričešćivati u pustinji „Pripremljenim Darovima“ za bolesnike.
  11. Prepodobni Jevtimije Veliki podvizavao se u petom veku; spomen njegov 20. januara. Za razliku od njega, prepodobni Jevtimije Solunski naziva se „Novi“.
  12. Ovi sveti Mučenici, brat i sestra, spominju se i 29. januara (gde videti malo opširnije o njima).
  13. Rimski car Trajan carovao od 98. do 117. godine.
  14. Edes – grad u Kilikiji, jugoistočnoj pokrajini Male Azije.
  15. To je bilo početkom drugoga veka.
  16. Katana – drevni grad na istočnoj obali Sicilije.
  17. Upokojio se oko 760. godine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *