NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
13. OKTOBAR
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
KARPA, PAPILE, AGAGODORA i AGATONIKE
 
VEOMA je korisno sećati se onih koji za Hrista stradaše, jer samo sećanje na njihova mučenja može pobuditi misao našu na ljubav k Bogu i našoj težnji ka vrlini dati kao neka krila, da bismo, radi buduće nagrade, dušom pretrpeli ona ista stradanja koja oni podneše telom. Takvim stradalcima, koji na zemlji izvršiše mučeničke podvige, pripadaju Karp i Papila, veliki stubovi i temelji Crkve. Obojica se oni rodiše u slavnom gradu Pergamu[1] od blagočestivih roditelja, i svojim vrlinskim životom obelodaniše vrline svojih roditelja: jer sveta grana raste iz svetog korena, dobar plod ukazuje na dobro drvo i čist potok slava je izvora. Oni obojica davahu telu od hrane samo najpotrebnije, odbacujući sve izlipšo i raznovrsno; pa i najpotrebnije oni upotrebljavahu u tako maloj količini, da se od anđela razlikovahu samo telom, pošto po svom velikom uzdržanju izgledahu skoro bestelesni. Kada takvim životom oni postadoše savršeni u vrlinama, njima bi, kao dostojnima, poverena crkvena uprava: Karp bi postavljen za episkopa, i tajanstva vere propovedaše žiteljima Tijatire,[2] a Papila, koga Karp počastvova đakonskim činom, pokazivaše revnost, saglasno svome zvanju, u doličnim trudovima.
Slava ove dvojice ugodnika Božjih raširi se po svima okolnim pokrajinama, kao što obično i biva sa vrlinom, da se ona ne može sakriti nego se uvek obelodani. Zbog toga se k njima stade sticati mnoštvo ljudi, i pod uticajem njihove propovedi obraćahu se u hrišćanstvo. Razume se da iskonski mrzitelj dobra, ćavo, videći šta se zbiva, ne mogaše ostati ravnodušan: zato se dade na posao, i kada nađe usrdne služitelje svojoj zlobi, on im našapta da svete revnitelje vere optuže neznabožnom caru Dekiju.[3] I oni optužiše Karpa i Papilu da se ne klanjaju bogovima njihovim nego ih, naprotiv, proklinju i sleduju hrišćanskom učenju. Car Dekije, čuvši to razgnjevi se silno i posla u Aziju savetnika svog Valerija, revnosnog mnogobošca i ljutog čoveka, koji uživaše carevo potpuno poverenje. Pri tome car kaza Valeriju sve što mu beše poznato o Karpu i Papili, i dade mu punu vlast nad njima. Valerije, dobivši naređenje, hitno krenu n a put. I došavši u mesto gde življahu sveti Karp i Papila, on uzažele prineti žrtve bogovima svojim. Zato odmah izdade naređenje u sve krajeve Tijatirske oblasti, da svi žitelji njeni odmah dođu na mesto žrtvoprinošenja radi poklonjenja bogovima. Tako ovaj bezbožnik ne samo bolovaše od idolođavolije, nego željaše da i druge zarazi njome.
Kada se svi slegoše na mesto žrtvoprinošenja, među njima se ne obretoše dva hrišćanska propovednika, Karp i Papila, jer oni na drugom mestu prinošahu istinitome Bogu istinitu žrtvu, tojest molitvu. He našavši ih na ovome skupu, mučitelj naredi da ih pronađu. A kad ih nađoše i pred njega dovedoše, on ih gordo upita: Zašto se vi ne javiste zajedno sa drugima da prinesete žrtve bogovima? – pa onda dodade: Hajde, pred mojim očima ispravite svoju pogrešku, da bi se mržnja onih koji su vas optužili sručila na njihovu glavu, a vaša slava time postala još veća od pređašnje. – Na to svetitelji, ne bojeći se straha i ne ištući slave ljudske, smelo odgovoriše: He treba, o sudijo, da mi razgnevljujemo Boga našeg i da budemo neblagodarni za Njegova dobročinstva prema nama! Ta i sama stoka bi nas izobličila zbog naše neblagodarnosti, jer i ona zna svoga gospodara; a mi bismo pokazali da ne znamo svoga Stvoritelja, ako bismo odali poštovanje lažnim bogovima, ostavivši istinitog Gospoda našeg.
Kada oni ovo govorahu, Bog potvrdi reči njihove sledećim znamenjem: zemlja se iznenada strahovito zatrese, i svi idoli popadaše i u prah se rasuše. No Valerijeva zloba beše silna i nepokolebljiva: jer kada je trebalo da se zadivi neiskazanoj sili Božjoj i da se naruga strahovitoj ništavnosti lažnih bogova, on se, naprotiv, pokaza još bezumniji i nerazumniji. Postiđen blagorodstvom i krotošću Božjih ljudi, on se uzdrža da ih tada podvrgne najtežim mukama i naredi da im oko vrata stave sindžire i da ih nage vode po gradu. I tako, sjajni podvižnici: dostojni visoke časti, biše vođeni po ulicama s beščašćem; dostojni bezbrojnih pohvala, biše podvrgnuti podsmesima i porugama.
Međutim sudija, smatrajući da će oni, pretrpevši tako beščašće, izmeniti svoje čvrsto držanje, namisli da ih pridobije blagim rečima, i stade im govoriti: Kada vas ne bih smatrao za blagorazumne, ja vam nikako ne bih davao dobar savet, nego bi vas, i protiv vaše volje, mukama primorao na našu veru. Ali pošto vaša blagorazumnost i plemenitost ukazuju na vaše, velikim ljudima svojstveno, zdravo rasuđivanje o stvarima, ja i odlučih da vam budem dobar savetnik. Držim, nije vam nepoznato, da se slava i čast odaju besmrtnim bogovima iz davnina, i to ostaje tako sve do današnjega dana ne samo kod nas koji znamo grčki i rimski jezik,[4] nego i kod varvara: jer kroz tako usrđe prema bogovima gradovi se upravljaju dobrim zakonima, pobede se odnose nad neprijateljima, i mir se učvršćuje. I otkuda carevi i knezovi Rimski dođoše do takve slave, da tolike narode i gradove osvojiše i sve protivnike svojoj vlasti pokoriše? He otuda li što bogove poštovahu i poklanjahu im se? Stoga odajte im i vi poštovanje. I ako ste rečima neukih ljudi zavedeni u nerazumnu i skorašnju hrišćansku veru, onda se sada urazumite i okrenite onome što je bolje, te da se i bogovi smiluju na vas, i da se nasitite mnogih blaga koja mi posedujemo, i da se od cara udostojite velike milosti. Ostanete li pak pri prvobitnoj nepokornosti, onda ćete i tolika blaga izgubiti i nas prinuditi da postupimo s vama krajnje nemilosrdno.
Kada svetitelji čuše ovo, podigoše oči k nebu, oseniše sebe krsnim znakom i odgovoriše Valeriju: Ti se nadaš da nas kao neke neznalice na brzu ruku obratiš u svoje bezbožje; ali znaj, pred tobom stoje ne slabići i maloumnici. Mi ne smatramo da je vera vaša dostojna poštovanja zato što je starodrevna: jer sve što je starodrevno, nije neizostavno i poštovanja dostojno; eto, i zloba je starodrevna, ali to ne znači da je zbog drevnosti svoje dostojna poštovanja. Treba dakle raspravlzati ne o tome da li je vera vaša drevna, nego o tome da li je treba primiti. Mi smo rešili da se uklonimo od nje, i da je ukoliko je moguće izbacimo iz svoje sredine kao onu koja priprema strašan oganj pakleni svima koji je ljube. Ako hoćeš da poznaš istinu, ti razmisli, pa ćeš naći da bogovi vaši nisu ništa drugo do samo delo ruku ljudskih: oni su nemi i gluvi, i ne mogu nikakvu korist doneti ne samo drugima nego ni sebi samima. „Istiniti Bog je neopisiv po prirodi Svojoj; Njega um naš postići ne može, niti vremenom izmeriti, jer nema početka biću Svom; On je izveo u biće sve što je vidljivo i dostižno umu našem; On je stvorio čoveka, uveo ga u raj i dao mu zapovest, da bi se čovek navikao biti poslušan Stvoritelju. No zavišću đavola čovek pade u neposlušnost i postade podložan smrti. Međutim đavo se ne zadovolji takim padom čovekovim, nego pohita da i potomstvo njegovo odvoji od Boga, te da bi ljudi umirali ne samo telom nego i dušom: i tako ljudi, ostavivši Boga i odvrativši oči svoje od svetlosti pravde, zapadoše u tamu idolosluženja. Toga radi milosrdni i žalostivi Stvoritelj, da bi izbavio čoveka od đavolove tiranije, siđe na zemlju ne odvajajući se od Oca, i u svemu postade sličan nama osim greha; raspet na krstu, On umre, da nas izbavi od grehovnog pada. Pobedivši smrću Svojom neprijatelja našeg đavola, On uziđe na nebesa i nas priziva tamo, učinivši za nas uzlaz k Njemu lakim. – A ti, o sudijo, možeš li nam išta slično reći o tvojim bogovima? I nije li te stid da ih nazivaš bogovima? Što se pak tiče bogatstava vaših i počasti u cara, koje vi nazivate vašim blagom, mi ih niušta ne smatramo: jer svu nadu našu polažemo u Boga, za koga smo čvrsto rešeni postradati i umreti.
Čuvši to, Valerije se strahovito razgnjevi i razbesni, zbaci sa sebe licemernu krotost i izrignu svoju unutrašnju svirepost, i naredi: da se najpre imanje mučenika razgrabi od strane optužitelja, a da zatim mučenici budu privezani za konje i tako gonjeni u Sard.[5] I konje, sa privezanim za njih mučenicima, terahu vrlo brzo i bez odmora, da bi za jedan dan stigli iz Tijatira u Sard.[6] Za hrabre stradalce to beše težak put, jer pošto oni ne behu u stanju da trče brzo kao konji, njih nasilno vucijahu i oni, udarajući se o zemlju, trpljahu silne muke. Za njima iđaše i sluga svetih mučenika, blaženi Agatodor, sastradavajući i sapateći svojim gospodarima. A kad stigoše u Sard, oni se ne odmoriše posle teškog puta, nego najveći deo te noći provedoše u molitvama i božanstvenom pevanju. Kada pak malo zaspaše, anđeli Božji ih u viđenju utešavahu i za trpljenje ukrepljavahu. Probudivši se od sna, oni ispričaše jedan drugome šta videše, i veoma se radovahu, blagodareći Boga što ih uteši u tuzi obećavši im pomoć u mukama, i vatreno željahu da postradaju za Hrista.
Valerije doputova u Sard sa nadom da će stradalce, posle tolikih muka pretrpljenih na putu, lakše privoleti na svoje bezbožje: bezakonik ne znaćaše da se svetitelji još više ukrepiše na podvig blagodaću Božijom, danom im u viđenju. A kada Valerije ugleda da su im lica svetlija nego ranije, da su duhom krepki i srcem neustrašivi, on izgubi nadu da će ih mučenjem pobediti, pa ponovo pribeže lukavstvu, želeći da ih blagim rečima i raznim laskama prelasti i odvrati od vere u Hrista. I prizor beše ovakav: lisica se bori s lavovima, ali ništa ne uspeva lukavstvom svojim, jer ne može da pobedi one koje ukrepljuje pomoć Svevišnjega. Kada Valerije uvide da time ništa ne postiže, on postupi ovako: Karpa i Papilu, ljude tvrde i odabrane, on dade pod stražu; a divnoga Agatodora, slugu svetih mučenika, koji i sam beše savršen mučenik, i ljubavlju svojom njihov prijatelj i sapatnik, prostre na zemlju i naredi da ga volovskim žilama biju bez milosti. I nadmetahu se sudija i mučenik: sudija hoćaše da pobedi mučenika zadajući mu mnoštvo rana, a mučenik s takom radošću primaše rane, da je izgledalo da se boji da se ne umore oni što ga biju i tako prestanu sa bijenjem. Iz mučenika, strašno i dugo bijenog, tecijahu potoci krvi kao iz nekog izvora, otpadaše mu meso, proviđaše mu se unutrašnjost, otkidahu mu se udovi iz zglobova, i bolovi sjajnoga muža morali su zaista biti veliki. Međutim on tako junački podnošaše tolike muke kao da uopšte ne oseća bol; ćutke on trpljaše teške rane, i sama pomisao da on strada za Hrista beše za njega dovoljna uteha usred strahovitih stradanja. A kada sustade Valerije, sustadoše i oni što biju; Agatodoru pak mučenja uvećavahu radost. Hristos, gledajući s neba na njegov podvig i spremajući nagradu, videvši sjajno trpljenje sluge svoga, pozva ga k sebi da se odmori posle tolikih trudova. I on tog časa predade duh svoj u ruke Gospoda svog, ostavivši svoje mrtvo telo mučiteljima. Po naređenju Valerijevom telo mučenikovo bi ostavljeno neukopano na pojedenje zverima i pticama. Ali kada nastupi noć, neki od vernih uzeše telo svetog mučenika i tajno ga pogreboše.
Posle toga Valerije pozva svete mučenike Karpa i Papilu, i reče im: Bezumni sluga vaš primi smrt, dostojnu njegovih dela, jer ne hte da prinese žrtvu besmrtnim bogovima. A vi, mudri ljudi, zašto ne izaberete sebi ono što je korisno za vas, nego hoćete da budete slični čoveku zaista nesrećnom, koji bezumno pretpostavlja nasilnu smrt životu i radosti. – Čuvši to, svetitelji ukoriše Valerija i nazvaše ga bezumnim; pohvališe pak junačku smrt svetog Agatodora, oni rekoše da i sebi usrdno žele takvu smrt za Hrista.
Tada mučitelj razbesnivši se naredi da Karpa i Papilu opet privežu za konje i brzo ih gone pred njim iz Sarda u Pergam. I opet svetitelji, gonjeni putem i vučeni, trpljahu velike muke i stradanja; i svaki od njih govoraše sa Davidom: Radi reči usta tvojih držim se putova oštrih (Ps. 16, 4). Noću pak njihovim bolovima od rana dodadoše se tesni okovi i surova tamnica. No sveti mučenici, posle teškog puta, provedoše svu noć u molitvenom bdenju, uznoseći molitve Bogu. I Gospod blagoizvoli ponovo ih posetiti: javi im se anđeo Gospodnji, isceli ih od rana, i srca im ispuni Božanskom radošću, ukrepljujući ih na veći podvig. A kada svanu, mučitelj misleći da mučenici posle jučerašnjeg puta ne mogu uopšte stajati na nogama i hoditi, naredi da ih dovedu pred njega, da on vidi njihove patnje. No ugledavši ih zdrave i čile, svetlih i radosnih lica, i kako brzo hode, on, sam pun zloduha, pripisa to njihovim mađijama, i zato im priredi još veća stradanja: okova svete mučenike u teške okove i potera ih na još dalji put. Za vreme tog putovanja on na jednom mestu prinese žrtvu idolima, sede na sudištu, pa dozva k sebi Karpa i stade mu prijateljski govoriti, kao da ga istinski sažaljeva: Eto bogovi, imajući sažaljenja prema tvojoj starosti, pomogoše ti da toliki put pređeš bez muke. Zašto si onda nezahvalan svojim dobrotvorima podvrgavajući ih ruglu? Poslušaj moj dobronamerni savet: hajdemo zajedno k bogovima, jer ja popggujem tvoju starost, i sažaljevam te, i plačem zbog nevolje u kojoj si kao da sam sam u njoj. No šta da radim? Ti znaš da si me silno uvredio, i ja već ne mogu više da podnosim: zato, ako sada ne poslušaš moj dobri savet, ja to otrpeti neću, ne što mene omalovažavaš nego zbog bogova.
Na to sveti Karp odgovori: Tvoj savet, koji od svetlosti vodi u tamu i od života u smrt, niko ne može nazvati dobrim, već varkom i zamkom. A ako ti poštuješ starost moju, zašto onda ne veruješ meni kada te očinski savetujem? Jer ja više žalim tvoju pogibao nego ti moje patnje, i veoma tugujem zbog tvoje nevolje što si svu nadu položio na besmislici i počituješ takve bogove koji te ne mogu izbaviti od večnih muka: ta oni su bezdahni, rukom ljudskom sazdani, i ne mogu se ustvari nazvati bogovima, jer su idoli ništavni i nepotrebni.
Valerije, ne mogući više slušati sramoćenje bogova svojih, naredi dželatima da svetog Karpa uzmu, svuku haljine s njega, obese, i ljuto biju trnovim prućem. Kada tako bijahu svetitelja, svo mu se telo pretvori u ranu, i meso mu otpadaše i u vazduh odletaše. Ali mučitelju i to beše malo, zato dozva druge dželate: te jedni Karpu svećama rebra paljahu, a drugi mu rane solju posipahu, i zemlja se krvlju svetiteljevom natapaše; žile mu se kidahu i teške patnje izazivahu; no mučenik, ukoliko ga jače mučahu utoliko se on jače utvrđivaše u ljubavi Božjoj i trpljenju. I viseći tako, on se usred muka osmehnu, i knez ga upita: Zašto se, Karpe, osmehnu? – Sveti Karp odgovori: Zato što videh blagodat Hrista mog danu mi. – Jer svetitelj vide nebesa otvorena, i Gospoda gde sedi na prestolu, i Heruvime i Serafime oko Njega.
Tako Gospod uteši slugu Svoga u mukama, i nadjača blagodat Božja sve bolove njegove, te svetitelj zaboravi na strašne bolove i teške muke, koje junački trpljaše. I bi sveti Karp mučen sve dok se dželati ne umoriše. Posle toga ga u tamnicu vrgoše; i on blagodaraše Boga što ga udostoji da strada za Njega.
Zatim Valerije izvede preda se svetog Papilu, i stade ga ispitivati kao da ga prvi put vidi: Kakvog si porekla, odakle si i kakvog si zanimanja? – Tebi je već poznato, odgovori svetitelj, da sam rođen od visokorodnih roditelja u gradu Pergamu; a no zanimanju sam lekar, no moje lekarstvo ne zavisi od bilja što raste na zemlji, nego mi se ono daje odozgo od Boga; to lekarstvo leči ne samo telo nego isceljuje i duševne boljke. – Na to sudija reče: Lekarske veštine ne može biti bez izučavanja onoga što su napisali Galin[7] i Ipokrat,[8] kojima znanje lekarstva bi dato od bogova. – Papila odgovori: Galin, Ipokrat i njihovi učenici mogu izlečiti bolesnika samo kada Hristos moj, po neiskazanom milosrđu Svom, blagovoli dati kome Svoje lekarstvo. Bez toga, uzalud je lekarsko znanje, nekorisna je opitnost u lekarskom zvanju. A oni, koje ti nazivaš bogovima, kako se mogu pobrinuti o ma čijem zdravlju kada ni sami cebi ne mogu ni u čemu pomoći? I ako hoćeš da doznaš istinu, probaj na delu: eto ti vidiš, taj što pored tebe sedi slep je na jedno oko: neka mu bogovi tvoji dadu da progleda, i ja posle toga ništa prigovoriti neću. – Valerije na to reče: Može li postojati neko da ta isceli? – Svetitelj odgovori: He samo tu, nego i sve druge neizlečive bolesti lako će isceliti onaj koji prizove Hrista, Iscelitelja svih bolesti. – Valerije reče: Hajde onda da vidimo sada to što govoriš: ako imaš sile, učini pred nama da ovaj progleda na slepo oko. – Papila odgovori: Ja neću da učinim to ovog časa, bojim se da ti ne staneš pripisivati to čudo tvojim besima; nego neka najpre vaši vrači, vaši lekari, prizovu ma koga od svojih bogova, pa ću posle toga i ja pokazati silu Hrista moga.
Tada Valerije sazva svoje žrece i naredi im da prizovu bogove, da oni iscele slepo oko njegovog savetnika. Žreci stadoše vapiti k ništavnim bogovima svojim, dozivajući svaki od njih svoga boga: jedan Apolona, drugi Asklipija, treći Zevsa, četvrti Hermesa. I zbivaše se stvar dostojna smeha: ceo dan se oni moljahu onima koji im ne mogahu pružiti nikakvu pomoć, vikahu ka gluvima, žrtve prinošahu bezdahnima i, pošto sami behu oslepljene duše, ne dobijahu ono što iskahu, niti behu u stanju dati vid jednom telesnom oku.
A šta radi sluga Hristov? On podiže k nebu telesne i duševne oči, i prizva milosrdnog Gospoda; zatim rukom svojom dodirnu slepo oko, oseni ga krsnim znakom, i čovek, tog časa progleda. I to progleda ne samo telesnim okom nego i očima duše: jer se Božanska svetlost kosnu srca njegova, i on, probudivši se kao iz sna, poznade nemoć ništavnih bogova i uvide silu Jedinoga Boga, Isusa Hrista, Svetlosti istinite koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet (Jn. 1, 9), i poverova u Njega. I ne samo taj čovek, nego i mnoštvo drugih ljudi dođe tim čudom u poznanje istine. Jer koga to preslavno čudo ne zadivi i ne privede veri? I svaki koji to vide i ču govoraše: Zaista je sila Hristova velika, i On je istiniti Bog! – Ali, iako svi slavljahu Boga istinoga, ipak bezakoni Valerije ne ushtede poznati Ga, i sa još većim besom okomi se na svetog Papilu. I umesto zahvalnosti za takvo dobročinstvo, on naredi da svetog mučenika privežu za drvo i nemilice biju.
I dok tako bijahu svetog Papilu, on stradavaše ne što ga biju, nego tugovaše što ga ne stavljaju na najteže muke. Valerije pak, videći da mučenikovo junaštvo pobeđuje muke, sve se više raspaljivaše jarošću i dodavaše mučenje mučenju: ispod slabina svetog Papile naloži oganj i naredi da bacaju kamenje na njega. Međutim mučenik podnošaše oganj trpeljivo, a kamenje padaše na drugo mesto, kao ukazujući poštovanje telu koje strada za Hrista; ne nauđujući svetitelju ni najmanje, kamenje se, naprotiv, vraćaše na one koji ga bacahu i padaše na njih.
Kada se Valerije umori, i ne znađaše kakvom još mučenju da podvrgne svete mučenike, on ipak odluči da obustavi mučenje, smatrajući da će se za neko vreme rane mučenika podljutiti i još ih strašnije boleti, te ih na taj način potpuno raslabi ti za mučenja koja će im kasnije prirediti. Međutim mučenici, imajući kao svog lekara Hrista, radi koga dobrovoljno primahu rane, biše isceljeni ne samo od bolova nego i od rana i modrica, te ne ostade na njima ni traga od njihovih rana. A to baš i jeste ono što bezumnog mučitelja u silan bes uvođaše: jer ukoliko se olakšavahu njihove patnje, utoliko više Valerijevo srce paćaše, i jarošću kao ognjem plamćaše.
Nakon malo vremena mučitelj ponovo sede na sudištu, dišući svirepošću i gledajući krvnički. Sveti pak mučenici stadoše pred njim radosna lica i svetla pogleda, kao da su na pir pozvani. Bezakonik hoćaše da ih samom jarošću svojom uplaši, ali on ču iz njihovog neustrašivog srca i njihovih odvažnih usta ovakve reči: Zašto, o mučitelju, zamaraš sebe i svoje sluge, često nas dovodeći i odvodeći, mučeći i ne izričući nam poslednju presudu? Nadaš li se da nas odvratiš od Hrista i od istine? Pre ćeš nas ugledati mrtve no što ćemo se mi pokoriti tvom bezbožnom naređenju.
Posle toga mučitelj naredi te na zemlji namestiše parčad cigalja i gvozdene klince; na njih ničice položiše svete mučenike nage, i stadoše ih vući, žestoko ih bijući pri tome. Ali i u tim mukama Gospod ne ostavi sluge Svoje, jer im priteče u pomoć, nadahnjujući lica njihova i otklanjajući od njih muke: cigle i gvozdeni klinci iznenada nestadoše bez traga, i svetitelji ostadoše nepovređeni. To još više razjari sudiju, i on naredi da im brijačima režu slabine; a sveti mučenici sve to junački trpljahu, slaveći Boga.
Posle toga mučitelj sabra ljute zveri i priredi na gledalištu prizor: dovedoše mučenike i pustiše na njih medvedicu. Svi mišljahu da će ih ona smesta umrtviti i rastrgnuti im tela; ali ona ne pokaza nikakvu krvožednost i, kao ukazujući svetiteljima poštovanje, leže kraj nogu njihovih i grljaše ih. Zatim bi pušten lav, koji se ne samo pokaza krotak kao i medvedica nego se preko njega još čudesnije obelodani Božija sila: jer ričući, on progovori ljudskim glasom ružeći gonitelja i svirepost njihovu. Međutim oni zapušiše uši svoje, sve to pripisujući mađijama svetih mučenika. I naredi sudija da mučenike bace u jamu punu negašenog kreča. Ali uzalud se truđaše bezumnik suproteći se Bogu koji svuda čuvaše sluge Svoje nepovređenima, jer, provevši tri dana u tom kreču, sveti mučenici izađoše zdravi i čitavi.
Valerije pak, ukoliko se više ubeđivaše da svetitelje ne može pobediti, utoliko više besnijaše gnjevom na njih. Posle svega on ih obu u gvozdene čizme, načičkane gvozdenim klincima, pa ih natera da trče u njima; ali ni time on ne mogade pobediti nepobedive vojnike Hristove. Zatim mučitelj strahovito užeže peć, i vrže u nju svete mučenike; sa njima zajedno uđe u peć i blažena Agatonika, sestra svetog Papile, želeći da uzme udela u njihovim podvizima i da umre za Hrista. Ali, ognjena peć ih ne samo ne opeče nego se silom Hristovom pretvori u prohladno mesto, jer pade velika kiša, ugasi oganj i ohladi peć. A kada svetitelji izađoše iz peći nepovređeni, ponovo ih odvedoše u tamnicu, u kojoj oni kao u crkvi pevahu Bogu.
Mučitelj, ne znajući šta da radi i stideći se što je pobeđen, izreče konačnu presudu mučenicima: da im se odseku glave. Vođeni zajedno sa Agatonikom na mesto posečenja, sveti mučenici se radovahu, i podižući oči svoje i ruke k nebu oni se moljahu ne samo za sebe nego i za ubice svoje; i tako završiše podvig svoj posečeni mačem. Sveta pak tela njihova, s porugom bačena i ostavljena, verni uzeše tajno i pogreboše česno, slaveći Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i poklonjenje vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
FLORENTIJA
 
SBETI mučenik Florentije beše iz grada Soluna. Kao hrišćanin on beše revnitelj pobožnosti i vrline, i izobličavaše i ismevaše lažne bogove neznabožačke. Hrišćane pak on utvrđivaše u Hristovoj veri, trudeći se svim silama da ih nauči vršenju zapovesti Gospodnjih i vrlina. Zato ga igemon grada Soluna izvede na sud. On na sudu pred igemonom i svima smelo ispovedi svoju veru u Hrista kao Boga i Tvorca, a neznabožačke bogove nagrdi tvrdeći da su oni drvo i kamen i zlato i srebro i bakar i gvožđe, bezdahni i mrtvi idoli. Zbog takvih rečn on bi strahovito bijen; zatim ga obesiše o drvo i strugaše; posle toga ga baciše u oganj, i blaženi mučenik radujući se i moleći se i blagodareći Boga skonča, i dobi venac mučeništva.[9]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKITE ISPOVEDNIKA
 
SVETI Nikita rodio se u Paflagoniji[10] od pobožnih i bogoljubivih roditelja, koji behu daljni srodnici carice Teodore, žene cara Teofila ikonoborca. Kao dete on bi dat u školu, i izuči knjigu; a kad mu bi sedamnaest godina on ode u Carigrad. U to vreme na carskom prestolu bejaše supruga umrlog cara Lava IV Irina i njen maloletni sin Konstantin.[11] Primljen u carski dvor na službu, Nikita ubrzo postade upravnik dvora, i dobi zvanje patricija. Zatim bi postavljen za vojnog starešinu, vojvodu na Siciliji.[12] Od detinjstva svog živeći bogougodno Nikita, iako na visokom položaju, oseti svu taštinu i ništavnost svetovnih zvanja i blaga i htede da se zamonaši. Ali ga u tome sprečiše car Nikifor i njegov sin Stavrikije,[13] jer oni, visoko ceneći Nikitine zasluge za državu, ne htedoše ga osloboditi dužnosti u manastir. A kada posle njih na presto stupi Mihailo Rangava,[14] Nikita s teškom mukom izmoli od njega dozvolu da ostavi službu i da se zamonaši. Car mu dade dozvolu s tim da Nikita ne ide van prestonice Carigrada, nego da bude u manastiru Hrisoniki kod Zlatnih Vrata.[15] U to vreme Nikita imađaše pedeset godina. I ostade prepodobni Nikita u tom manastiru sve do carovanja Lava Jermenina ikonoborca.
Kada sveti Nikita vide kakvom se ruglu predaju svete ikone od bezakonog cara ikonoborca, on napusti Carigrad i ode u manastir u blizini Carigrada, i tamo stupi kao najprostiji monah; i provođaše vreme u postu i trudovima. Međutim neki ikonoborci, doznavši da prepodobni Nikita ima Spasiteljevu ikonu, nabavljenu iz Rima, izvestiše o tome cara, Car posla k prepodobnom Nikiti činovnike, da ga pretnjama i zastrašivanjem primoraju da im da ikonu. Ali sveti Nikita odlučno odbi da im da ikonu. Pri tome im reče: Ta ikona nije moja nego Božija, i kao svetinja ona se čuva sa drugim crkvenim dragocenostima. – Tada carevi izaslanici pronađoše monaha koji im kaza gde se nalazi sveta ikona. I ušavši u crkvu, oni uzeše svetu ikonu, i bestidno joj se narugaše. Videći tako bogohulstvo, svetitelja obuze silna tuga. Carevi pak izaslanici, odlazeći, strogo narediše prepodobnom Nikiti da se nikuda ne miče iz manastira.
Docnije, kada na carski presto stupi drugi ikonoborački car – Teofil,[16] k prepodobnome Nikiti bi poslan od strane cara neki dvorjanin Teodosije, koji pred svima reče prepodobnome: Car ti naređuje preko mene: da priznaš patrijarha Antonija[17] i da se ne klanjaš ikonama; u protivnom, odmah ćeš biti poslat u progonstvo. – No svetitelj na to odgovori: Neću nikada prestati da se klanjam ikoni Hrista Boga mog; a Antonija, dok je u meni čitav i zdrav um, neću nazvati patrijarhom nego preljubočincem i zločincem. A ti, teraj me u progonstvo, zakolji me, i kakvo god hoćeš zlo učini mi!
I tog časa sveti Nikita bi isteran iz manastira. Zahvalivši Bogu, sveti ispovednik uze sa sobom trojicu od bratije, i ode u drugo, obližnje mesto, i tamo provede Svetu Četrdesetnicu, i sve do Trojičina dana. Posle toga otide odatle u Pantihion. No pošto iziđe zapovest od cara da niko ne sme primati one hrišćane koji se sklanjaju i beže zbog poštovanja svetih ikona, sveti Nikita otide na jedno ostrvo. Ali i tamo ne imađaše mira, jer navališe Agarjani. Tada mu neki roćak njegov Nikola predloži da ide u mesto zvano Silopa, i tamo se skloni. Prepodobni ode tamo. Ali posle kratkog vremena ikonoborci mu poslaše poruku: ili da se pridruži njima, ili da napusti to mesto. – Prepodobni napusti Silopu i otide u Katisiju. Tamo nađe jedno zgodno mestance, kupi ga i podiže na njemu crkvu u ime Svetih Arhangela. I provede tamo dosta vremena, zajedno sa bratijom što behu s njim, živeći dobro i bogougodno. Naposletku ode u jedan primorski manastir, i živeći tamo mnoga čudesa satvori. Tamo provide smrt svoju i odlazak svoj k Bogu; i poučivši monahe i poželevši im sve što je na spasenje, otide ka Gospodu, u svojih sedamdeset pet godina.[18] Kako za života, tako i po smrti, sveti Nikita učini mnoga čudesa.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
VENIJAMINA ĐAKONA
 
SVETI đakon Venijamin življaše za vreme persijskog cara Izdegarda[19] sina Gororanova. Poreklom Persijanac, a revnostan u propovedanju Evanđelja, on obrati u veru Hristovu mnoge neznabožne Persijance. Zbog toga on bi optužen, uhvaćen, nemilosrdno bijen, pa u tamnicu bačen, gde provede dve godine. Neko od velmoža carskih zastupi se za njega kod cara. Car ga pusti no s tim, da ćuti i više ne govori ljudima o Hristu. Na to odgovori Venijamin: Ja ne mogu da ne dajem pomračenima svetlost bogopoznanja koju sam primio, jer Evanđelje jasno uči, da će velikim mukama biti predan onaj ko skriva dani mu talant.
Pušten iz tamnice, sveti Venijamin produži širiti veru Hristovu, i čitavu godinu propovedaše Evanđelje, obraćajući neznabošce ka Hristu. Saznavši za to, car naredi da Venijamina dovedu preda nj na sud. I primoravaše car slugu Hristovog da se odrekne Hrista. A Venijamin upita cara: Kakvu kaznu, o care, zaslužuje onaj koji bi prezreo tebe i drugog cara pretpostavio tebi? – Takav zaslužuje smrt, odgovori car. – Na to mučenik uzvrati: Kada zaslužuje smrt onaj koji se odrekne tebe, smrtnoga cara, kakve li tek muke s pravom zaslužuje onaj koji se odrekne istinitog Boga, Tvorca i Sazdatelja svega, a poklanja se ma kome stvorenju?
Čuvši ovakve reči, car se razjari i naredi da mučeniku zabiju po zašiljeno drvce pod svaki nokat na rukama i nogama. No kad vide da to mučenje junak Hristov smatra kao neku šalu, on mučenika podvrgnu đavolskim mukama, pa ga najzad natače živa na kolac. U takim mukama ovaj sjajni borac predade dušu svoju mnogoželjenom Hristu.[20]
 
STRADANJE SVETE VELIKOMUČENICE
ZLATE MEGLENSKE
 
SBETA devomučenica Zlata je rođena u selu Slatini u Meglenskoj oblasti, od siromapših seoskih roditelja, koji imahu još tri kćeri. Sveta Zlata beše smerna, krotka i pobožna devojka, mudra mudrošću Hristovom i zlatna ne samo po imenu nego i po srcu bogobojažljivom, čistom i čednom. Pri tome ona beše i neobično lepa. Ta njena lepota i bi povod da se njen život ukrasi stradanjima velikomučenice.
Jedan tamošnji Turčin, prelašćen retkom lepotom Zlatinom, raspali se satanskom ljubavlju prema Zlati, i vrebaše zgodnu priliku da zadovolji svoju gnusnu strast. Jednoga dana Zlata ode sa drugim ženama u šumu po drva. Sladostrasni Turčin, saznavši za to, podgovori neke slične sebi besramnike Turke, te uz njihovu pomoć uhvati Zlatu i silom je odvede kući svojoj. I najpre pokuša da je raznim krupnim obećanjima privoli da se poturči, dajući joj reč da će se onda oženiti njome; u protivnom, on će je staviti na strašne muke. Poražena bezočnošću, Zlata odlučno odbi, i ostade hrabra i neustrašiva. I prizvavši u pomoć ime Gospoda Isusa, ona neustrašivo reče: Ja u Hrista verujem, i Njemu se klanjam, i Njega jedinoga znam kao Ženika svoga; Njega se neću odreći nikada, makar me vi i na hiljade muka metnuli i na signe komade isekli.
Čuvši takve odlučne reči, Turci videše da ovu devojku ne mogu pridobiti običnim sredstvima, već se mora izmisliti nešto naročito. I znajući da su žene vične u tome da devojku zanesu, oni predadoše Zlatu svojim ženama da je na svaki način privole na ono što oni žele. I šta sve te žene ne činiše! i kakva sve lukavstva ne upotrebiše! i kakva sve uživanja ne obećaše! Čitavih šest meseci oni se trudiše oko Zlate da je privole da primi muslimansku veru. Ali im sve to bi uzalud, pošto blažena Zlata beše čvrsta i nepokolebljiva u svojoj veri u Hrista.
Posle toga Turci pozvaše Zlatine roditelje i sestre, i strahovito im preteći narediše im: ili da svoju kćer Zlatu privole da se poturči, ili će oni ubiti Zlatu, i njih podvrgnuti mukama i oduzeti im imanje. – Preplašeni, roditelji i sestre stadoše nagovarati Zlatu da se poturči; i plačući gorko, sa suzama joj govorahu: Kćeri, kćeri slatka, sažali se na sebe, i na nas roditelje svoje, i na sestre svoje, svi ćemo zbog tebe propasti i biti uništeni. Odreci se Hrista prividno, da budeš srećna i ti i mi, A Hristos je milostiv, oprostiće ti greh, učinjen u nuždi života.
Preneražena i ožalošćena, ali sva okriljena plamenom ljubavlju prema Hristu, viteška , duša svete Zlate ne dade se pobediti đavolskim zamkama, nego se diže iznad suza svojih roditelja i svojih sestara. I sva vinuvši se iznad tela i krvi i iznad prirodnih zakona, sveta Zlata reče svojim roditeljima i sestrama: Kad me vi savetujete da se odreknem Hrista, istinitog Boga, niste više roditelji moji ni sestre moje. Imam oca, – Gospoda Isusa Hrista, i majku – Presvetu Bogorodicu, i braću i sestre – svetitelje i svetiteljke.
Kada Turci, osobito otmičar Zlatin, uvideše da sva lukavstva i sredstva koja upotrebiše, ne pomažu ništa, onda oni pribegoše mučenjima. I najpre svetu Zlatu baciše u tamnicu, gde ležaše tri meseca; i izvođahu je svaki dan i šibahu dok krv njena ne zatopi zemlju. Zatim joj s leđa iskaišaše kožu, pa te kaiše njene kože povešaše ispred njenih očiju, eda bi je na taj način zaplašili; dok krv potocima tečaše od njenog tela i natapaše zemlju. No mučiteljima i to beše malo. Oni posle toga usijaše gvozdenu šipku, pa joj njome probušiše glavu, provukavši usijanu šipku od jednoga uva do kroz drugo, tako da dim izlažaše kroz nos i usta svete velikomučenice.
Ove strahovite muke, koje bi mogle pokolebati i najhrabrije ljude, sveta mučenica trpljaše veoma junački, krepljena silom krsta i svesrdnom ljubavlju prema Gospodu Hristu. Jer, kao što kaže sveti Simeon Metafrast: duša, okovima ljubavi vezana za Boga, niušta ne smatra stradanja, raduje se bolovima, i cveta u mukama.
Boraveći u tim užasnim mukama, sveta stradalnica ču da se u selu nalazi proiguman Svetogorskog Svetonikitskog manastira otac Timotej, duhovnik njenoga oca, i posla jednog hrišćanina k ocu Timoteju sa usrdnom molbom, da se pomoli Bogu za nju, da je Gospod udostoji da bogougodno završi podvig svoga mučeništva. – Smirena molba njena bi ispunjena: Gospod joj dade sile te ona zaista bogougodno završi podvig velike mučenice.
Naposletku bezdušni Turci obesiše stradalnicu o drvo i isekoše svu na sitne komade. I tako sveta Zlata, ispitana i očišćena kao zlato u topionici tolikih stradanja, predade svoju svetu dušu u ruke Besmrtnom Ženiku svom, dobivši od Njega dvostruki venac; venac devičanstva i venac mučeništva. I sada se u rajskim naseljima raduje zajedno sa mudrim i pobedničkim devama i blaženstvuje u divotnom Carstvu Gospoda Hrista, slaveći Ga kroza sve vekove. Njenim molitvama neka se i mi udostojimo Nebeskog Carstva.
Komade česnih moštiju svete velikomučenice Zlate hrišćani tajno pokupiše, pa česno i pobožno sahraniše. Sveta Zlata postrada 1795 godine meseca oktobra.[21]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ANTIGONA
 
SVETI mučenik Antigon postrada za Hrista spaljen u ognju.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pergam – grad u velikoj Miziji, u severozapadnom kraju Male Azije; bio prestonica Pergamskog carstva; u starini čuven po bogatstvu, raskoši i ogromnoj biblioteci, i po izvrsnoj izradi pergamenata. Docnije ovaj grad je prisajedinjen Rimskoj carevini. Spominje se u Otkrivenju (Otkr. 2, 12).
  2. Tijatira – grad u Lidiji, na granici Mizije, jugoistočno od Pergama; prvobitno ulazio u sastav Sirijske kraljevine, zatim pao pod vlast Rimljana. Hrišćanstvo se tu počelo širiti još u doba svetih apostola. Tijatira se spominje u Novom Zavetu: D. A. 16, 14; Otkr. 1, 11;2, 18.24.
  3. Dekije carovao od 249. do 252. godine.
  4. Tojest kod obrazovanih ljudi. Grci i Rimljani su sve ostale ljude, koji nisu pripadali njima po poreklu i nisu znali njihove jezike, smatrali za grube i neobrazovane i nazivali ih varvarima.
  5. Sard ili Sardis – grad u Lidiji, na jugu od Pergama i Tijatira; prestonica Lidijskog carstva; čuven po bogatstvu. U apostolsko doba bilo mnogo hrišćana. Sardiska crkva spominje se u Otkrivenju
  6. Sard udaljen od Tijatira oko 40 kilometara.
  7. Galin ili Galen – znameniti učeni lekar; rođen 131. godine posle Hrista u Pergamu; mnogo se učio, mnogo putovao; bio dvorski lekar kod ondašnjih rimskih careva; umro u samom početku trećeg veka. On je imao ogroman uticaj na lekare celoga sveta i bio u njihovim očima neosporiv autoritet sve do šesnaestog veka.
  8. Ipokrat – drugi znameniti grčki lekar sa ostrva Kosa; živeo mnogo ranije od Galena (od 460. do 356. god. pre Hrista). Od njega ostalo nekoliko spisa, na kojima se vaspitavao i Galen.
  9. Sveti Florentije postradao početkom trećega veka.
  10. Sveti Nikita se rodio oko 763. godine. – Paflagonija: divlja planinska pokrajina u severnom delu Male Azije, graniči s Pontom i Vitinijom.
  11. Lav IV Hazar carovao od 775. do 780. god. Žena njegova Irina upravljala državom za maloletstva sina svog Konstantina VI Porfirorodnog, i zatim posle njega carovala od 797. do 802. god.
  12. Ostrvo Sicilija bilo u to vreme pod Vizantijskom vladavinom, i to od polovine VI veka pa do 827. godine, kada su ostrvo zauzeli Arabljani.
  13. Vizantijski car Nikifor carovao od 802. do 811. god. Sin njegov Stavrikije carovao posle njega samo dva meseca i šest dana.
  14. Car Mihailo Rangava carovao od 811. do 813. godine.
  15. U azijskom delu Carigrada, na mestu staroga grada Vitinije Hrisopola, koje je sačinjavalo neku vrstu predgrađa Carigrada.
  16. Godine 829.
  17. Antonije I, ikonoborac, bio patrijarh od 821. do 832. godine.
  18. Prepodobni ispovednik upokojio se oko 838. godine.
  19. Car Izdegard I carovao od 399. do 420. god. Za vreme njegovo postradao učitelj i episkop đakona Venijamina, sveti Avda (+ 418. god.).Spomen njegov 3. marta.
  20. Sv. Venijamin postradao 421 godine, za carovanja Izdegardova sina Varahrana V.
  21. Ovo Stradanje svete velikomučenice Zlate opisano po kazivanju duhovnika oca Timoteja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *