NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
12. OKTOBAR
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
TARAHA, PROVA i ANDRONIKA
 
ZA carovanja Dioklecijana i Maksimijana, kada u Tarsu Kilikijskom upravljaše prokonzul Numerije Maksim, u gradu Pompeopolju[1] biše uhvaćena tri hrišćanina: Tarah, Prov i Andronik, i dovedeni pred prokonzula Maksima na sud. Pogledavši na njih, prokonzul primeti da je Tarah čestit star čovek i obrati mu se ovim rečima: Kako se zoveš? Jer tebe kao najstarijeg po godinama treba najpre pitati. – Ja sam hrišćanin, odgovori Tarah. – Prokonzul na to reče: He kazuj mi svoju bezbožnu veru, nego reci svoje ime. – A Tapax opet odgovori: Ja sam hrišćanin.
Tada Maksim naredi slugama: Bijte ga po ustima i govorite: ne odgovaraj tako sudiji! – A Tapax bijen govoraše: Kako mi je ime ja kažem: hrišćanin. Ono mi je milije od imena što mi roditelji dadoše. A ako hoćete i njega da saznate, evo njega: Tarah. U vojsci pak zvahu me Viktor.[2] – Prokonzul ga upita: Kakvog si roda, Taraše? – Tarah odgovori: Poreklom sam Rimskog vojničkog roda u Sirijskom gradu Klavdiopolju;[3] a kada postadoh hrišćanin ja napustih vojničko zvanje. – Prokonzul na to reče: Ti si bio nedostojan biti vojnik; ipak kaži, kako si otišao iz vojske. – Tarah odgovori: Molih kneza Publiona, i on me otpusti. – Prokonzul reče: Poštedi starost svoju i poslušaj naređenje careva naših, da bih ti ja ukazao poštovanje; pristupi i prinesi žrtvu bogovima našim, jer se njima klanjaju i sami carevi koji vladaju vaseljenom. – Tarah odgovori: Obmanuti Satanom oni padoše u zabludu. – Prokonzul na to naredi slugama: Razbijte mu vilice, jer govori protiv careva da oni obmanuti padoše u zabludu.
Bijen, Tarah govoraše: Tvrđah i tvrdim, da oni padoše u zabludu kao ljudi. – Prokonzul reče: Ostavi bezumlje svoje i prinesi žrtvu bogovima našim. – Tarah odgovori: Ja Jedinome Bogu mome služim, i Njemu prinosim na žrtvu ne krv nego čisto srce. – Prokonzul reče: Štedeći starost tvoju i pokazujući snishodljivost ja ti savetujem da ostaviš štetnu veru hrišćansku i da prineseš bogovima žrtvu. – Tarah odgovori: Takvo bezakonje učiniti neću, jer ljubim zakon Boga moga, i neću odstupiti od njega. – Prokonzul reče: O, zla glavo! postoji drugi zakon koji treba ispunjavati. – Tarah odgovori: Paguban je zakon vaš koji vama neznabošcima naređuje da počitujete kamenje i drvlje, dela ruku ljudskih, i da im se klanjate.
Prokonzul naredi prisutnima da Taraha udare po vratu. A mučenik, trpeći udare, govoraše: Neću odstupiti od ovog veroispovedanja koje me spasava. – Prokonzul reče: Ja ću te odgovoriti od toga bezumlja i opametiti. – Mučenik odgovori: Telo moje je pred tobom, čini što hoćeš. – Prokonzul Maksim naredi: Svucite s njega odelo, pa ga gvozdenim štapovima bijte. – A kada ga bijahu, Tarah govoraše: Sada si me načinio zaista mudrim i pametnim, jer u ovim mučenjima ja se još više uzdam u Boga i Hrista Njegovog. – Prokonzul na to reče: Nepravedniče i prokletniče, ti u početku govoriš da služiš Jednome Bogu, a sada ispovedaš dvojicu: Boga i Hrista Njegovog. Kako onda služiš toj dvojici, a naše mnoge bogove odbacuješ? – Tarah odgovori: Ja ispovedam Jednog istinitog Boga. – Prokonzul reče: He nazva li ti Bogom i Hrista Njegova? – Tarah odgovori: Hristos je Sin Božji (jedan po Božanstvu sa Ocem i Duhom Svetim), nada svih hrišćana, i mi ćemo se spasti stradajući za Njega. – Maksim prokonzul odvrati na to: Ostavi tu mnogoglagoljivost i prinesi žrtvu bogovima našim. – Tarah odgovori: Nisam mnogoglagoljiv nego govorim istinu; evo šezdeset pet godina živim verujući tako, i sada ne odstupam od istine. – A neki kapetan Dimitrije koji stajaše tu, reče: O čoveče, poštedi sebe, i pokloni se bogovima; poslušaj moj savet. – Tarah odgovori: Odstupi od mene sa svojim savetom, slugo Satanin!
Posle toga prokonzul Maksim naredi da stradalca Hristova okuju u teške gvozdene lance i vrgnu u tamnicu. I slu gama reče: Privedite mi drugoga. – Na to kapetan Dimitrije reče: Evo, gospodine, on stoji pred tobom. – Prokonzul Numerije Maksim, ugledavši drugog hrišćanina gde stoji pred njim, reče mu: Kaži mi najpre svoje ime. – Ovaj odgovori: Moje najprvo i najdragocenije ime jeste hrišćanin, a drugo ime, dano mi od ljudi, Prov. – Prokonzul upita: Kakvoga si roda, Prove? – Prov odgovori: Otac moj bejaše iz Trakije, a ja sam rođen u Pergi Pamfilijskoj,[4] i hrišćanin sam. – Prokonzul Maksim reče: Ništa ti to ime ne koristi! Poslušaj mene: prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš od cara dobiti počasti, i postaćeš prijatelj naš. – Prov odgovori: Niti hoću počasti od careva, niti želim tvoje prijateljstvo: jer moje bogatstvo ne beše malo, a ja ga ostavih, da bih služio Bogu živome.
Prokonzul naredi: Svucite ga i položite, pa bijte sirovim žilama. – A kada svetitelja bijahu, kapetan Dimitrije reče mu: O čoveče, poštedi sebe, ta vidiš krv tvoja teče po zemlji! – Prov odgovori: Telo je moje u vašim rukama, mučite ga! a mučenja su meni poslastica. – Prokonzul Maksim reče: Hoćeš li ostaviti sujetu svoju, ili ćeš i nadalje ostati uporan? – Prov odgovori: Nisam sujetan, nego sam hrabriji od vas; a hrabrost je moja u Gospodu.
Tada prokonzul naredi slugama: Okrenite ga, i bijte ga po stomaku. – Pri tom svirepom mučenju Prov zavapi: Pomozi meni, sluzi Tvome, Gospode! – Prokonzul reče slugama: Kada ga bijete, vi ga pitajte: gde je pomoćnik tvoj? – I kada ga sluge pitahu, Prov govoraše: Meni Gospod pomaže, i pomoći će, jer ja ni u šta ne smatram mučenja ova od tebe, i ja se neću zbog njih pokoriti volji tvojoj. – Maksim prokonzul reče Provu: Bedniče, pogledaj na telo svoje; ta zemlja se zali krvlju tvojom! – Prov odgovori: Ovo znaj: kada telo moje strada radi Hrista, tada se duša moja isceljuje i oživljuje. – Na to sudija naredi da prestanu tući mučenika, i reče: Svežite mu lancima ruke i noge, pa u tamnicu vrgnite, i ne dopuštajte da mu iko dolazi i stara se o njemu.
Posle toga po prokonzulovom naređenju, na sud bi izveden treći hrišćanin. Upigan za ime, on odgovori: Hrišćanin sam. – Prokonzul reče: Oni što pre tebe behu, nikakve koristi ne videše od tog imena; i ti treba da odgovaraš drukčije. – On reče: Moje obično ime jeste Andronik. – Prokonzul Maksim ga upita: Kakvoga si roda, Androniče? – Andronik odgovori: Uglednog sam roda; sin sam jednog od prvih građana Efeskih. – Prokonzul Maksim reče: Poštedi sebe, i poslušaj me kao oca; jer oni što pre tebe ovde behu i govorahu besmislice, ništa sebi ne stekoše; a ti prinesi žrtvu bogovima, koji su vladari i oci naši. – Andronik mu na to reče: Dobro si ih nazvao ocima, jer Satanu imate za cara, i tvoreći dela njegova vi ste sinovi đavola. – Prokonzul Maksim reče: Ti si mladić i nipodaštavaš me! He znaš li da su za tebe već spremljena velika mučenja. – Andronik odgovori: Ti smatraš, tiranine, da sam ja bezuman, pa ću se pokazati manji od stradalnika što behu pre mene; ja sam gotov na sve muke.
Mučitelj onda naredi: Skinite ga golog, pa privezavši obesite. – A kapetan Dimitrije reče Androniku: Jadniče, poslušaj što ti se naređuje, pre no što ti meso ne bude otpalo sa kostiju tvojih. – Andronik odgovori: Bolje je da pogine telo moje, da ne biste učinili duši mojoj ono što hoćete. – Prokonzul Maksim reče: Pristani uz nas i prinesi bogovima žrtvu, da ne bi pogubljen bio. – Andronik odgovori: Od mladosti svoje nikada ne služih idolima, niti ću im sada prineti žrtvu. – Prokonzul Maksim naredi: Kidajte mu telo! – A kapetan druge čete Anksije, koji stajaše tamo, reče Androniku: Poslušaj prokonzula; ja sam ti po godinama otac i dajem ti dobar savet. – Andronik mu odgovori: Star si, a pameti nemaš; daješ mi savet da se kamenju poklonim i da besima prinesem žrtvu.
A kad svetog mučenika mučahu, prokonzul mu govoraše Bedniče, zar ne osećaš bolove pri takvim mučenjima? Zašto se sam na sebe ne sažališ i ne odstupiš od te ništavne vere, koja te ne može spasti? – Andronik odgovori: Vera koju ti nazivaš ništavnom jeste najdragocenije veroispovedanje za one koji imaju nadu u Gospoda, a tvoje prolazno umovanje umreće večnom smrću. – Prokonzul upita: Ko te nauči bezumlju tom? – Andronik odgovori: Reč Božja, koja oživljava i u kojoj oživljavamo, imajući na nebesima Gospoda, nadu vaskrsenja našega. – Prokonzul Maksim reče: Ostavi bezumlje svoje, inače ću te staviti na najstrašnije muke. – Andronik odgovori: Telo moje leži pred tobom; imaš vlasti, čini što hoćeš. – Prokonzul reče: Bijte ga po ustima što jače. – Andronik odgovori: Neka Gospod vidi da me ti mučiš kao čovekoubicu. – Prokonzul reče: Ti carske naredbe ne slušaš, i ni u šta ne smatraš moj sud. – Andronik odgovori: Ja podnosim ova stradanja zato što se u Boga uzdam, i u Njegovo milosrđe i pravdu nadam. – Sudija uzvrati: Eda li carevi sagrešiše, o dostojni smrti? – Andronik odgovori: Nema sumnje sagrešiše; jer kada bi hteo da rasuđuješ zdravim razumom, ti bi shvatio da je veliki greh i bezakonje prinositi žrtve demonima.
Tada mučitelj naredi slugama koji su mučenika tukli: Okrenite ga i bijte po slabinama. – Andronik govoraše: Pred tobom sam; muči telo moje kako god hoćeš. – A kada ga mučahu, sveti mučenik prozbori: Prekali se telo moje u ranama. – Mučitelj reče: Postepeno ću te uništiti. – Andronik odgovori: He bojim se tvoje pretnje; razum moj stoji iznad zamisli zlobe tvoje, stoga i ne obraćam pažnju na mučenja. – Tada mučitelj reče slugama: Metnite mu oko vrata lance, okujte mu noge, i držite pod stražom.
Nakon izvesnog vremena prokonzul Numerije Maksim ponovo zasede na sudištu, i hrišćani biše izvedeni na istjazavanje.[5] I najpre Taraha, kao najstarijeg po godinama, sudija prisiljavaše da prinese idolima žrtvu, obećavajući mu počasti. A kada Tarah ne samo ne posluša sudiju nego mu i oštro odgovaraše, tada sudija naredi da mu kamenjem usta polome i zube izbiju. Zatim reče slugama: donesite oganj, pa raširivši Tarahu ruke metnite na njih žar. – A Tapax reče: He bojim se ja prolaznog ognja tvog, nego se bojim da ne pristanem na bezbožje tvoje, i tako upadnem u oganj neugasivi. – I kada žar bi metnut na ruke Tarahove, prokonzul reče: Eto sažižu se ognjem ruke tvoje. Ta zašto ne ostaviš bezumlje svoje i ne prineseš bogovima žrtvu? – Odgovori Tarah: Svirepošću svojom ti želiš da me privoliš na bezumlje tvoje. No znaj, ja sam pomoću Boga mog jak u svemu i gotov na sve muke koje mi pripremaš.
Posle toga prokonzul naredi da Taraha obese glavačke i da smrdljivi oganj podlože ispod njega, i da mu onda u nozdrve sipaju ljuto sirće, pomešano sa solju i slačicom. Isto tako muči on i Prova i Andronika na razne načine: bio ih, opaljivao, strugao oštrim oruđima, rane im solju zasipao. Ali po što time ne postiže ništa, on naredi da ih do sutradan čuvaju u okovima.
Sutradan izjutra prokonzul reče kapetanu Dimitriju: Zovi mi one bezbožne hrišćane. – Kapetan odgovori: Evo njih pred tobom, gospodine. – Prokonzul onda reče Tarahu: Zar ti još ne dojadiše mučenja, rane i okovi? Poslušaj me, Taraše, i napusti svoju veru od koje nemaš koristi; prinesi žrtvu bogovima koji su sve stvorili. Tarah odgovori: Kako su mogli ustrojiti ovaj svet oni kojima je pripremljen oganj i večne muke? I ne samo njima, nego i svima koji tvore volju njihovu. – Prokonzul na to reče: Nećeš li prestati sa hulom, bezbožniče? Zar ne znaš da ću ti zbog bestidnih reči tvojih ovog časa skinuti glavu, i na taj način ubrzati kraj tvojim mukama? – Tarah odgovori: U početku sam želeo da mi brzom smrću budu skraćene patnje. A sada: produži mi muke, da bi o Gospodu rastao podvig vere moje. – Prokonzul reče: Sa tobom će i prijatelji tvoji stradati, i po zakonu umreti. – Tarah odgovori: Bezumno govoriš obećavajući nam smrt, jer umiru samo oni koji čine zlo, a mi koji ne znamo zla već stradamo za Gospoda našega, mi očekujemo da od Njega dobijemo nagradu. – Prokonzul reče: Prokletniče i bezbožniče, kakvu nagradu očekujete vi koji nevaljalo i bezakono živite? – Tarah odgovori: He dolikuje tebi, neznabošcu, da znaš kakvu je nagradu ugotovio nama na nebesima Gospod, radi koga mi trpimo gnjev jarosti tvoje. – Maksim ga upita: Otkud tako smelo ti govoriš sa mnom, kao da si mi drug? – Tarah odgovori: Ja ti nisam drug, ali imam pravo govoriti i niko mi ne može to zabraniti kada me Bog ukrepljuje. – Maksim reče: To pravo koje ti imaš, ja ću iščupati iz tebe, bezbožniče! – Tarah odgovori: To pravo niko ne može oduzeti od mene: ni ti, ni tvoji carevi, ni otac vaš Satana. – Prokonzul Maksim reče: Svežite ga, jer je bezuman. – Kada bih bio bezuman, odgovori Tarah, ja bih pristao na tvoje zloverje.
A kada svetitelja vezaše, prokonzul reče: Prinesi bogovima žrtvu, da te ne podvrgnem mukama po delima tvojim. – Čini što hoćeš, odgovori Tarah, ma da ne dolikuje da me podvrgavaš uobičajenim mukama, pošto sam bio vojnik. Ipak da ne misliš da se bojim mučenja, ja i hoću da se pokorim volji tvojoj: isprobaj na meni sve zle izmišljotine svoje. – Prokonzul reče: Vojnici svagda prinose žrtve bogovima za zdravlje careva svojih, i udostojavaju se zasluženih počasti. A ti si najgori od svih, jer si i iz vojske pobegao, i nećeš da prineseš žrtve. Zato se i pripremaju za tebe najljuće muke. – Tarah na to primeti: Što se žestiš? Tebi govorim: čini što hoćeš, bezbožniče! – Nemoj misliti, odvrati Maksim, da ću te odjedanput pogubiti. He! ja ću te postepeno mučiti i uništavati, a ostatke tela tvog daću zverovima na rastrzanje. – Tarah reče: Nemoj mi to obećavati rečima, nego brzo privedi u delo to što hoćeš. – Maksim uzvrati: Ti držiš da će posle smrti tvoje nekakve žene sa mirisima sahraniti telo tvoje. Ali ja ću se postarati da potpuno uništim telo tvoje. – Tarah odgovori: I sada, i posle smrti moje čini sa telom mojim što hoćeš. – Maksim reče: Prinesi žrtvu najpre. – Bezumniče, odgovori Tarah, ne rekoh li mnogo puta da neću prineti žrtvu.
Tada mučitelj Maksim reče slugama: Razmrskajte mu lice i usta. – A kad sluge to činjahu, Tarah govoraše: Lice si mi upropastio, a dušu si mi oživeo. – Mučitelj reče: Nesrećniče, prestani sa bezumnim mislima svojim i prinesi bogovima žrtvu, da bi se mogao izbaviti od ovih muka. – Tarah odgovori: Ti me smatraš za bezumnog što sam ja, uzdajući se u Gospoda, uveren da ću živeti na nebesima; ti pak privremeno živiš telom, a dušu ćeš svoju pogubiti zanavek.
Tada prokonzul reče slugama: Usijajte gvožđe, pa mu stavite na vilice. – Trpeći to, Tarah reče: Ako učiniš i strašnije stvari od ove, ipak nećeš primorati slugu Božjeg da prinese bogovima žrtvu. – Zatim sudija naredi da donesu brijač, da mučeniku odrežu uši, i kožu sa glave oderu, i da mu na glavu stave žeravicu. Tarah pak govoraše: Ako narediš da mi i celo telo oderu, neću odstupiti od Boga mog koji mi daje snage, te podnosim oruđa zlobe tvoje. – A kad to obavljahu prokonzul reče: Saberite gvozdena oruđa, usijajte ih još više, pa mu ih pod pazuhe stavite. – Trpeći to, Tarah govoraše: Neka Gospod vidi s neba, i neka sudi! – Prokonzul ga upita: Kojeg Gospoda prizivaš, prokletniče? – Tarah odgovori: Onoga kojeg ti ne znaš, koji će dati svakome po delima njegovim.
Tada prokonzul naredi da Taraha uzmu pod stražu, a da drugoga dovedu na istjazavanje. Kada dovedoše Prova, kapetan Dimitrije reče prokonzulu: Evo, gospodine, pred tobom stoji Prov. – Prokonzul reče Provu: Savetujem ti, Prove, nemoj navlačiti na sebe pređašnja mučenja; jer oni koji se pre tebe ponašahu uporno, pokajaše se zbog toga; a ti sada prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš biti poštovan i od nas i od bogova. – Prov odgovori: Mi smo jedne misli i jednim srcem služimo Bogu. He nadaj se da od nas čuješ što drugo, jer si već čuo i video da nas ne možeš odvratiti od Boga. Evo, ja sada stojim pred tobom i ne bojim se tvojih pretnji. Šta onda očekuješ više? – Prokonzul reče: Vi ste se složili u zlobi svojoj da odbacite bogove. – Zatim naređujući da ga vežu i obese glavačke, on govoraše svetom Provu: Poštedi telo svoje, dok te ne stavimo na muke; jer vidiš kakva su ti mučenja pripremljena. – Prov odgovori: Čini što hoćeš; sva zla što su mi pripremljena, biće na utehu duši mojoj. – Prokonzul reče slugama: Usijajte gvozdene šipke, pa mu slabine žežite, da ne bi bio bezuman. – Prov mu na to uzvrati: Ukoliko ti mene smatraš bezumnim, utoliko sam ja premudar u zakonu Gospodnjem. – Prokonzul opet reče slugama: Usijane šipke zabijte mu u leđa. – A Prov, trpeći to, govoraše: Neka Gospod vidi s neba moje smirenje i trpljenje!
Posle toga mučitelj, naredivši da se donese žrtvenog mesa i vina, reče: Nalijte vino i metnite meso u usta njegova. – I kada sluge činjahu to, Prov reče: Neka Gospod pogleda s visine prestola Svog, i neka vidi nasilje ovo i izrekne presudu o sudu tvome! – Sudija reče: Mnogo si pretrpeo, jadniče; pa ipak, eto si već primio idoložrtvenu hranu. – Prov odgovori: Ništa važno učinio nisi priredivši mi nasilje; Gospod zna moju volju. – Sudija Maksim reče: Ti si i jeo i pio od idolskih žrtava. – Prov odgovori: Zna Gospod i vidi nasilje koje ja trpim. Prokonzul Maksim reče: Usijanim šipkama probodite mu kolenice. – A Prov zboraše: Ni oganj, ii muke, ni otac tvoj Satana ne mogu rastaviti slugu Božjeg od ispovedanja Boga. – Prokonzul reče: Usijajte oštre klince, pa ih zabijte u ruke njegove. – Prov reče: Blagodarim Ti, Gospode, što si i rukama mojim dao da stradaju za ime Tvoje. – Prokonzul na to primeti: Od mnogih muka ti si pamet izgubio. – Prov odgovori: Od velike vlasti svoje ti si ne samo postao bezuman nego si i oslepio, jer ne znaš šta radiš. – Prokonzul reče: Nakazo, ti smeš da takve reči govoriš meni? Pošto ti još oči ostavih čitave, onda iskopajte mu oči!
Kada to bi učinjeno, Prov reče: Iako si mi oduzeo telesne oči, ti mi nikada nećeš moći oduzeti žive oči vere. – Prokonzul odvrati: Zar se posle takvih muka nadaš ostati živ? Ili držiš da ćemo te ostaviti da mirno umreš? – Prov odgovori: Zato se i podvizavam, da dobro i čitavo veroispovedanje izvršim i da od tebe bez milosti budem ubijen. – Tada prokonzul reče slugama: Uzmite ga odavde, vežite ga, i čuvajte pod stražom, da ne bi k njemu došao ko od njegovih poznanika i veličao ga zbog bezbožne nepokornosti njegove.
Posle toga prokonzul reče: Privedite mi Andronika. – Evo njega, odgovori kapetan, on stoji pred tobom, gospodine. – Prokonzul reče Androniku: Prinesi bogovima žrtvu, pa će te osloboditi okova. – Andronik odgovori: To nikada biti neće, mučitelju, da učinim ono što je protivno zakonu Boga mog. – Prokonzul reče: Ti đavoluješ, Androniče. – Kada bi ja đavolovao, odgovori Andronik, ja bi poslušao tebe; ali ispovedajući Gospoda moga, ja ne đavolujem; međutim, ti sam đavoluješ i slep si, jer činiš đavolja dela.
Tada prokonzul reče slugama: Napravite snopove od trske, pokvasite ih zejtinom, pa ih sagorite na njegovom stomaku. – Sluge odmah svukoše Andronika i prostreše na zemlji, pa mu na stomaku zapališe mnoštvo trske, pokvašene zejtinom. A on govoraše: Ako me i celog sažežeš, nećeš me pobediti, bezbožniče! jer kraj mene stoji i ukrepljuje me Gospod kome ja služim. – Prokonzul naredi: Usijajte gvozdene šipke, pa mu ih stavite između prstiju. – A Andronik govoraše: Bezumni neprijatelju Božji, prepun si svakovrsnih demonskih izuma; ti gledaš telo moje gde se topi u mukama što mi ih pričinjavaš, i misliš da te se ja bojim; ja imam kraj sebe Hrista Sina Božija, i tebe ne smatram ni za šta. – Prokonzul reče: Bezakoniče, ti ne znaš koga prizivaš: nekakvog čoveka koji bi pogubljen od Pontijskog Pilata i o čijem mučenju postoje pismena dokumenta. – Umukni, bezbožniče! odgovori Andronik, jer ne dolikuje tebi da rđavo govoriš o Njemu. – Prokonzul reče: Kakva ti je korist nadati se na tog čoveka, koga ti nazivaš Hristom. – Andronik odgovori: Vaistinu imam ogromnu korist i veliku nagradu; zbog toga i trpim sve ovo.
Tada prokonzul reče slugama: Otvorite mu usta, i metnite u njih idoložrtvenog mesa i sipajte vina. – Kada to bi učinjeno, Andronik reče: Gospode, Gospode, pogledaj na nasilje koje podnosim.. – Prokonzul ga upita: Dakle ćeš stradati podvrgavan mukama? Ta ti si već okusio od žrtve bogovima našim. – Andronik odgovori: Neka poginu svi koji se klanjaju idolima, ti i carevi tvoji! – Prokonzul reče: Zla glavo, ti vređaš careve, koji svetu stvoriše tako dugotrajan mir. – Andronik odgovori: Ja prokleh ubice i krvopije koji narušavaju mir; njih će Gospod krepkom rukom Svojom srušiti i istrebiti. Tada prokonzul reče slugama: Zarijte mu gvožđe u usta, izbijte mu zube, odrežite mu bogohulni jezik da se nauči ne huliti careve, i sažežite ognjem jezik njegov. – I učiniše sluge sve po naređenju mučitelja. Posle toga Andronik bi odveden pod stražu.
Ovim se završavaju sudski zapisnici, koje su vodili sudski pisari u toku samog suđenja, kada su sveti mučenici Tarah, Prov i Andronik bili ispitivani i mučeni. O ostalim pak stradanjima ovih svetih mučenika i o njihovoj smrti, tri pobožna muža: Makarije, Feliks i Berije, koji su svojim očima posmatrali njihovu končinu, u svojoj poslanici vernima pišu sledeće:
Numerije Maksim, prokonzul Kilikijski, pozvavši Kilikijskoga žreca Terentijana, naredi da se za sutradan spremi amfiteatar,[6] udaljen od grada hiljadu koračaja, na kome su mučenici imali biti predani zverovima da ih pojedu. A kada se sutradan izjutra sleže narod i napuni amfiteatar da posmatra mučenje, dođe i Maksim da to vidi, a mi stajasmo na skrivenom mestu i sa velikom bojažnju posmatrasmo. I prvo biše predani zverovima na pojedenje drugi osuđenici, kojih beše vrlo mnogo. Zatim Maksim naredi vojnicima da uvedu hrišćanske mučenike: Taraha, Prova i Andronika. Vojnici pak primoraše ljude da mučenike donesu na ramenima, jer od mnogih rana oni nisu mogli hoditi. A mi kada ugledasmo da ih nose na gledalište, okrenuvši se plakasmo. I bačeni biše svetitelji usred arene. Tada spopade strah sve, i stadoše roptati na Maksima zbog takve presude njegove; i mnogi se raziđoše sa gledališta grdeći Maksima i zversku ljutinu njegovu. Videvši to, Maksim naredi prisutnim vojnicima da zabeleže one koji su otišli, da bi ih potom uzeo na odgovornost.
Onda naredi Maksim da puste zverove na mučenike. A kada zverovi ne darnuše mučenike, on naredi da biju reditelje gledališta, zahtevajući od njih da puste najljuće zverove. I pušten bi medved, koji tog dana beše rastrgao tri čoveka; i kada priđe Androniku, on sede i poče lizati rane njegove. Međutnm Andronik stade vući medveda i dražiti ga da ga pojede, ali medved bejaše krotak. Razjarivši se, prokonzul naredi kopljenoscima da ubiju medveda. Tada Terentijan, bojeći se prokonzula, pohita da na mučenike pusti lavicu, koja beše poslana iz Antiohije. Puštena na arenu, lavica trčaše tamo-amo kao da hoće da preskoči ogradu, i strahovito uplaši gledaoce; ali kada priđe mučenicima, ona prekloni kolena i leže pred Tarahom. A on, dohvativši je rukom svojom vucijaše je, da bi ga ona, na taj način razjarena, pojela; međutim lavica se držaše prema Tarahu kao krotka ovca.
Videći ovako veliko čudo, narod u amfiteatru podiže silnu graju. A prokonzul, postiđen i razjaren ovim čudom, naredi svojim slugama da lavicu razjare. Međutim lavica, strahovito ričući, ode k vratima i poče ih zubima gristi. A sav narod u strahu vikaše: Otvorite lavici, već se i vrata razvališe.
Tada Maksim, besan od gneva, prizva Terentija i naredi mu da ubije svete mučenike. I mučenici: Tarah, Prov i Andronik biše mačevima izbodeni i na komade isečeni, i tako skončaše.[7] A prokonzul Maksim, odlazeći sa gledališta, ostavi deset vojnika da čuvaju tela mučenika, naredivši im da ih izmešaju sa leševima idolopoklonika, da ih hrišćani ne bi prepoznali i ukrali. A mi, videći to, molismo Gospoda da nam podari zgodnu priliku da ih tajno uzmemo. I posle toga mi priđosmo bliže i ugledasmo stražare gde večeraju i oganj naložen za noćnu stražu. I mi onda preklonivši kolena molismo Gospoda i Hrista Njegovog, da ispuni našu želju: da nam pošalje pomoć s neba i dade nam tela svetih. I iznenada nastade zemljotres, i grmljavina, i sevanje munja, i oluja sa kišom. A mi se opet pomolismo, i približivši se k telima nađosmo oganj ugašen, i nijednoga vojnika ne beše, jer svi behu pobegli od oluje. Tada mi podigosmo ruke k nebu, da nam Gospod nekim naročitim znakom pokaže mošti svetih mučenika, da bismo ih raspoznali usred mnoštva ostalih leševa. A noć beše vrlo mračna. Odjednom tri sveće kao zvezde pojaviše se nad moštima svetih. I mi tajom uzevši mošti svetih mučenika odosmo, dok pred nama iđahu one sveće nebeske. Idući za njima, mi zađosmo na drugu stranu gore, i tu sveće nebeske postadoše nevidljive. I našavši tamo u kamenu iskopanu pešteru, položismo u njoj tela svetih, i ulaz dobro zazidasmo, da ih nevernici ne bi pronašli. Potom mi pođosmo u grad da doznamo šta se radi, i čusmo da je Maksim pobio stražare. Mi pak uznesosmo blagodarnost Gospodu našem Isusu Hristu koji živi kroza sve vekove.
Ja Makarije, Feliks i Berije, hoćemo da ostalo vreme života svoga provedemo ovde, da bi tu zajedno sa svetim mučenicima bila pogrebena tela naša. A duše naše neka se udostoje na nebu nasićivati se večnoga života sa svetim stradalcima. One pak koje sa ovom poslanicom šaljemo k vama, primite u strahu Gospodnjem, jer su oni delatelji Gospoda našega Isusa Hrista. A vas molimo, pominjite nas u molitvama. Neka blagodat Božja bude s vama. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KOZME MAJUMSKOG,
pisca kanona
 
RODITELJI svetog Jovana Damaskina,[8] koji življahu u gradu Damasku, uzeše u svoj dom jedno malo hrišćansko siroče po imenu Kozmu, rodom iz Jerusalima, koje vrlo rano beše ostalo bez roditelja. Pobožni i siromaholjubivi, roditelji svetoga Jovana Damaskina usiniše malog Kozmu, i vaspitavahu ga zajedno sa svojim sinom Jovanom. Bogat i ugledan, roditelj svetoga Jovana Damaskina dovede u svoj dom vrlo učenog i mudrog učitelja, koji se takođe zvao Kozma, i poveri mu oba dečaka, Jovana i Kozmu, da ih uči knjizi. Ovaj ih učitelj nauči svoj mudrosti Božanskoj i ljudskoj. Bistri i prilježni, oni za kratko vreme izučiše književnost i filosofiju, usto astronomiju, muziku i geometriju. Božansko pak Pismo izučavahu svim srcem. Zbog toga oni postadoše cenjeni i poštovani od sviju. Zrela razuma i u zrelim godinama, oni napustiše tašti svet i obojica odoše u lavru svetog Save Osvećenog i postadoše monasi.
Uzevši na sebe monaški jaram, Kozma se čvrsto podvizavaše, i svojim životom i bogomudrošću on zasija u Crkvi Hristovoj kao zvezda na nebeskom svodu. Pomagao je svetom Damaskinu u sastavljawu Osmoglasnika. I sam je ispevao mnogo kanona svetiteljima. Naročitom krasotom i dubinom odlikuju mu se kanoni na Lazarevu Subotu, na Cveti, na Strasnu Nedelju.[9]
Kasnije sveti Kozma bi od patrijarha Jerusalimskog postavljen za episkopa Majumskog.[10] Kao episkop on bogougodno pasijaše svoje stado na spasonosnom pašnjaku Hristovom i doživevši duboku starost on se mirno upokoji u Gospodu.[11]
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
MARTINA MILOSTIVOG,
episkopa Turskoga
 
SVETI Martin je rođen 316. godine u Panoniji, u gradu Sabariji,[12] od roditelja neznabožaca. Otac mu služaše u vojsci najpre kao prost vojnik, ali zbog revnosti u službi on dospe do visokog zvanja: postade tribun,[13] i zauze veliki položaj. Svoje detinjstvo Martin provede u Ticinu,[14] kuda mu je otac bio premešten. Još kao dete on se odlikovao krotošću, milosrđem i čistotom duše. U to vreme hrišćanska se vera brzo i otvoreno širila po svima krajevima Rimske carevine. Martin se upozna sa nekim hrišćanima, ču od njih istine vere Hristove, i čistim srcem svojim stade ih ustrojavati. Žudeći za svetim životom hrišćana on, i protiv volje svojih roditelja, u desetoj godini svojoj postade oglašeni. A kada mu bi dvanaest godina, njega zahvati pobožna želja da, ugledajući se na svetog Antonija, postane pustinjak. Ali njegov je otac imao drukčiji plan: želeo je da njegov sin postane viđeni vojnik, i da ime njegovo proslavi na bojnim poljima.
I tek što uze petnaestu godinu, otac ga okova u lance i silom natera da stupi u vojsku. Kao sin tribuna i kao ličan i snažan junoša, Martin postade konjički oficir i steče veliko poverenje kod svojih starešina.
Ovaj nov ugledni položaj Martinov ne izmeni njegov smireni i pobožni način života. Po svojim prihodima on je mogao držati pored sebe dva i više služitelja vojnika, no on se zadovoljavao samo jednim. I sa njim je postupao ne kao sa slugom već kao sa prijateljem i bratom, i više je on služio njemu nego li ovaj njemu. Prema drugovima je bio pun ljubavi, i oni su ga ne samo voleli nego mu se i divili zbog njegovog čistog i strogog života usred mnogih sablazni. I kao vojnik on se sav predavao delima hrišćanskog milosrđa. Od svoje plate on je zadržavao samo koliko mu je bilo potrebno za skromnu ishranu; i lišavajući sebe svega, on je pomagao nevoljne, odevao nage, hranio siromašne, i činio druga dela milosrđa.
Martin je službovao u Galiji.[15] Dogodilo mu se da sa vojskom zimuje u zimskim kasarnama u Amienu.[16] Zima je bila neobično žestoka, te se Martin utoliko više trudio da što više sirotinje prehrani i zbrine. Jednom na gradskoj kapiji on srete polunagog prosjaka, koji se od strahovitog mraza beše skoro potpuno ukočio. Martinu se srce stade kidati od sažaljenja, i pošto nemađaše ništa da mu da jer već beše razdao sav svoj novac, on skide sa sebe vojnički ogrtač, raseče na dve polovine, pa jednu polovinu dade premrzlom prosjaku, a drugom uvi sebe. Videći Martina neobično uvijena, neki mu se prolaznici počeše smejati. Ali to ga ni najmanje ne oneraspoloži, jer mu srce beše puno radosti sećajući se reči Božanskog Spasitelja: Go bejah, i odenuste me. Zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt. 25, 36. 40). I Gospod ukrepi ovu Martinovu veru, i za njegovo milosrđe uteši ga nebeskim viđenjem. Noću, za vreme spavanja, Martin vide u snu Gospoda Isusa Hrista, koji mu se javi ogrnut u onu polovinu ogrtača njegovog, i naloži mu da pogleda nije li to ona sama polovina koju on dade prosjaku na kapiji. Martin je stajao pobožno ćuteći; a Gospod Hristos, obraćajući se Angelima koji su Ga okružavali, gromko reče: „Martin je tek oglašen, i evo obuče me svojom odećom“.
Obradovan tako divnim, utešnim viđenjem, mladić se probudi. To bi nakon tri godine po njegovom stupanju u vojnu službu. Posle toga Martin odmah bez kolebanja primi sveto krštenje. A no krštenju on još odlučnije stade težiti, da napusti vojsku i krene mnogoželjenim putem usamljeničkog, podvižničkog života. Ali on to nije mogao odmah privesti u delo. Jer kada Martin saošnti svome tribunu, koji je takođe bio hrišćanin, svoju nameru: da napusti vojnu službu i postane monah, ovaj ga zamoli da to odloži za neko vreme, pa će onda zajedno napustiti vojsku i stupiti u monaštvo. Martin popusti toj tribunovoj želji i ostade u vojsci još dve godine, učestvujući u ratnim pohodima cara Konstancija protiv divljih Alemana.[17]
Za vreme tim pohoda car predade starešinstvo nad onim delom vojske, gde je služio i Martin, svome bratu od strica Julijanu, postavljenom za ćesara.[18] Odred vojske nije bio velik, i Julijan, da bi svoju vojsku oduševio na veću hrabrost, odluči da vojnicima razda kao darove plen, zaplenjen od Alemana. Vojnici su glasno poimence prozivani, i svaki je prilazio i lično od Julijana primao darove. Kada Martin bi prozvan, on smelo stupi pred Julijana i reče mu: Ćesare! do sada sam služio kod tebe u konjici, a sada dopusti mi da stupim na službu Bogu. Tvojim pak darom neka se koristi drugi, koji će ostati i dalje.u službi tebi. A ja sam vojnih Hristov, i zato nisam dužan više da se bijem za tebe. – Ti si kukavica, Martine! s prekorom odgovori razgnevljeni Julijan. Sutra će se voditi bitka. I eto, strah od bitke a ne strah Božji nagoni te da napustiš službu. – Međutim Martin smelo produži: Ako ti ovo moje traženje smatraš za kukavičluk, onda me sutra samog, bez ikakvog oružja, postavi na najopasnije mesto bitke. Tada ćeš videti da ću ja bez ikakvog oružja, samo sa imenom Hrista i znamenjem Njegovog svetog Krsta, neustrašivo jurišati na redove neprijatelja. – Neka tako bude! reče Julijan, i naredi da Martina drže pod stražom do sutradan. – No sutradan Alemani, ugledavši izvanredno pripremljenu vojsku Julijanovu, poslaše k Julijanu pregovarače za mir izjavljujući da bez uslova polažu oružje. I mir bi zaključen.
Posle toga Martin bi oslobođen svoje vojničke zakletve, i odmah napusti vojsku. Onda ode k znamenitom po svetosti života i hrišćanskoj pravoslavnoj obrazovanosti Ilariju, episkopu grada Poatje,[19] da sebe poveri duhovnom rukovodstvu ovog svetog muža. Ilarije primi mladića sa iskrenom ljubavlju, i posle kratkog ispitivanja njegovog karaktera htede da ga posveti za đakona. Ali Martin, pr dubokoj smirenosti svojoj, odreče se tog čina, i jedva ga privoleše da primi skromniju, ma da i težu, dužnost zaklinjača.[20]
Pošto provede neko vreme na svojoj novoj dužnosti, Martina stade mučiti misao što su mu roditelji još neznabošci, i on krenu u postojbinu da svoje roditelje obrati ka Hristu. Na putu on je morao prelaziti Alpe, često se gubiti po besputnim pustim gorama, i bivati u opasnosti od razbojnika. Jednom im on i pade u ruke. Jedan od razbojnika zamahnu mačem da Martinu odseče glavu, ali ga u tome spreči jedan drug koji se sažali na mladića. Martin bi svezan i predat pod stražu razbojniku koji mu spase život. – Ko si ti? upita ga razbojnik. – Ja sam hrišćanin, krotko odgovori mladić. – I među njima dvoma se razvi razgovor, da se ovaj postide svog zločinačkog, sramnog života. I odmah pusti Martina na slobodu, i sa suzama ga stade moliti da se moli Bogu za njega. Posle toga bivši razbojnik poče voditi pobožan život, i docnije se podvizavaše kao monah u Galskom manastiru svetog Martina.
Kada najzad stupi na tlo Italije Martin, pored ostalih teškoća i muka, srete krajnje odvratnog i strašnog po izgledu čoveka, koji navali na njega sa mnoštvom radoznalih pitanja, naročito nastojavajući da sazna kuda ide. – Idem kuda me Gospod zove, odgovori Martin. – Dobro, reče sa gnjevom sagovornik; ali zapamti ovo: kuda god ti išao i ma šta preduzimao, ja ću biti tvoj protivnik.
Ovaj susret i razgovor učini na Martina dubok utisak. Ipak se on ne uplaši, nego samo krotko i sa tvrdim uzdanjem u sveblagi Promisao Božji primeti: Gospod je sa mnom; ne bojim se onoga što mi čovek može učiniti.
Na ove reči sagovornik momentalno nestade. Tada Martinu bi jasno da je to bio iskonski neprijatelj ljudski – đavo, koji je uzeo na sebe obličje čoveka.
Stigavši roditeljskom domu, Martin zateče svoje roditelje žive. Otac se njegov pokaza prema njemu vrlo neprijateljski i ostade uporan prema njegovoj propovedi. Ali majka njegova usvoji njegove razloge, i bi prosvećeia svetlošću Evanđelja, kao i mnogi žitelji njegovog rodnog grada. Ali uspeh evanđelske propovedi svetog Martina u Sabariji nije dugo trajao. U to vreme se arijanska jeres, pod pokroviteljstvom nečistog cara Konstancija, raširi po celoj Panoniji. Martin ustade protiv ovog zločestivog učenja, i zato ga stadoše goniti, i posle telesnih istjazavanja on bi prognan iz grada. I otputova u Italiju; i zaustavi se u Mediolanu,[21] i tamo načini sebi usamljeničku keliju. Ali i odatle, posle raznovrsnih gonjenja i zlostavljanja, on bi prognan od arijanskog episkopa Avksentija. Onda on odluči da se oda pustinjačkom podvigu, zato ode na nenaseljeno ostrvo Kaprariju,[22] stenovito i puno otrovnih zmija. Tamo on življaše u podvizima bogorazmišljanja i molitve, sa jednim samo sadrugom, hraneći se jedino pustinjskim biljem. A promisao Božji na čudesan način čuvaše svetog podvižnika, te od zmija nemađaše nikakvih neprijatnosti.
Čuvši da su njegovog učitelja Ilarija arijanci proterali iz Poatje, Martin otputova k njemu, i oni posle pet godina s radošću zagrliše jedan drugoga. Ilarije ponovo stade nagovarati Martina da primi prezviterski, ili bar đakonski, čin, ali Martin to uporno odbi, želeći da do kraja života svog ostane prost monah. Ilarije dade blagoslov i dozvolu Martinu da osnuje manastir nedaleko od Poatje, u mestu Lokociag ili Liguže.[23] Oko pobožnog mladića brzo se okupiše prijatelji i učenici, da se nauče od njega savršenom monaškom životu. Martin ih je sve primao s ljubavlju, i svima služio kao najbolji primer podvižničkog, bogougodnog života. Iako bez škole, Martin je blagodaću Božjom, koja je zbog njegovog vrlinskog monaškog života obitavala u njemu, bogomudro vodio putem pravog hrišćanskog života i ljude školovane i mnogoučene. Neki su se od tih ljudi, pod njegovim uticajem, odricali sveta i potpuno posvećivali sebe Bogu i pustinjačkim podvizima. Manastir svetog Martina za kratko vreme procveta i proču se. I to bi prvi manastir u Galiji, znameniti rasadnik monaštva u toj zemlji.
U to vreme jedan od oglašenih stupi u manastir svetog Martina, ali pre no što bi kršten on se iznenada razbole i umre. Prepodobni u to vreme ne beše u manastiru. A kad se vrati on zateče bezdahno telo oglašenoga usred uplakane bratije. Prepodobni udalji sve iz kelije i, prostrevši se u molitvi, on kroz dva sata, blagodaću Hristovom, povrati umrloga u život. Vraćeni k životu pokojnik odmah primi sveto krštenje; i posle toga živeo je bogougodno još mnogo godina. Kasnije on pričaše da kada mu se duša razluči od tela, on bi izveden pred nekog strašnog Sudiju koji izreče krivičnu presudu; ali dva angela rekoše Sudiji da je to onaj za koga se Martin moli, i Sudija naredi da ga vrate Martinu.
Od toga vremena o Martinu se pronese slava kao o svetom i divnom apostolskom mužu, obučenom u silu s visine.
Privlačeći k sebi mnogobrojne učenike,[24] ljude raznih zvanja i staleža, i utičući na njih primerom svoga vrlinskog i strogo podvižničkog života, on je mnogo uticao na njih i svojim učenjem. On je sam jasno video istinu Hristovu i čvrsto bio ubeđen u nju, pa je sa tom istom jasnoćom, živošću, prostotom i ubedljivošću umeo da je izloži i razjasni kako verujućima tako i neverujućima. Voleo je on da svoje pouke izlaže u vidu priča, što je na slušaoce proizvodilo silan utisak.
Videći velike podvige svetog Martina i ne podnoseći njegov sveti, bogougodni život, iskonski neprijatelj roda ljudskog – đavo povede protiv njega zlobnu borbu, javljajući mu se i kušajući ga na sve moguće načine. Međutim svetitelj, iako je stalno video oko sebe demone i samog kneza demonskog, ipak nikada nije imao straha od njih. Štaviše on je otvoreno pozivao đavola u borbu; i govorio mu: Ako imaš kakog udela u meni, onda pokaži to na delu.
Tada Satana pokuša da obmane i prelasti svetog podvižnika uzimajući na sebe izgled angela svetlog, jer, kao što kaže Apostol, ponekad se i sam Satana pretvara u angela svetla (2 Kor. 11, 14). Tako jednoga dana Satana stade pred Martina u vreme molitve, okružen purpurnom svetlošću, obučen u carsku odeću, ukrašen krunom od bisera i zlata, u zlatnim sandalama, vesela i radosna lica. Ova neobična, divna pojava spočetka silno zbuni Martina, i oni obojica dugo ćutahu. Najzad đavo reče: Znaš li, Martine, koga sada vidiš? Ja sam Hristos. Pre no što se ponovo javim pri drugom dolasku svom, reših da se tebi pokažem. – Svetitelj oklevaše i ne dade nikakav odgovor. – Zašto se dvoumiš da veruješ u viđenje? reče Lukavi. Ja sam Hristos. – Tada Martin, po vnušenju Duha Svetoga, poznade da je to đavo, i reče: Gospod moj Isus Hristos nije obećao da će se javiti u purpuru i blistavoj kruni. Ja neću da verujem da vidim povratak Hrista, dok On ne dođe u onakom vidu u kakom je postradao, i pre svega ne pokaže na očigledan način one rane koje je zadobio na krstu.
Tada đavo iščeze kao dim, i napuni keliju takim strašnim smradom, da ne ostade nikakve sumnje da je to bio đavo.
No pored ovih zavodničkih viđenja sveti Martin je imao i utešna i blagodatna javljenja angela i svetitelja Božjih iz zagrobnog sveta. Tako, njemu su se više puta javljali sveti apo stoli Petar i Pavle i utešavali ga bogonadahnutom besedom. Blagodat Božja je javno počivala na svetom Martinu i pokazivala sebe naočigled svih učenika njegovih, naročito kada je on služio Božanstvenu službu i u vreme kada je blagosiljao narod. Tako, jednom kada on podiže desnu ruku svoju radi blagoslova, oni videše gde iz nje izlazi neki neobični blesak. Drugom prilikom oni videše gde se oko čela njegova pojavi sijanje.
He može se grad sakriti kad na gori stoji. Niti se užiže sveća i meće pod sud nego na svetnjak, te svetli svima koji su u kući (Mt. 5, 14-15). Tako je i odnosno svetog Martina svima postajalo jasno, da ga je Bog predizabrao ne samo za usamljeničke podvige u pustinji i tišini manastirske kelije, nego i za to da ga postavi visoko na svetnjaku Crkve, da bi on svojim blagodatnim darovima, dobrim delima i svetim životom svetlio vernima, kao pastir mnogobrojnog stada Hristovog. Velika slava njegova, koja je sve više i više rasla, ukazivala je na to da će ga narod koje bilo crkve pozvati sebi za episkopa. I zaista, kada se episkopski presto u gradu Turu[25] ukaza slobodan, narod izjavi želju da mu sveti Martin bude episkop. Ali svi su znali duboku smirenost Martinovu, zbog koje je on ranije odbijao da se primi prezviterskog ili čak đakonskog čina. Zbog toga oni rešiše da pribegnu lukavstvu i sili. Jedan građanin po imenu Ruricije dođe k svetom Martinu u njegov manastir, pripade k nogama njegovim i moli ga da pođe njegovoj kući i pomoli se za njegovu bolesnu ženu. Svetitelj pođe, ali ga ubrzo opkoli mnogobrojni narod i silom odvede u hram i proglasi za episkopa.
Postavši episkop, sveti Martin se ne promeni: on i nadalje ostade svima obrazac duboke smirenosti, beše zadovoljan prostom odećom i najmršavijom hranom, i veći deo vremena posvećivaše monaškim podvizima, udaljavajući se od sveta i težeći molitvenom tihovanju. Nedaleko od grada on izabra sebi divlje, zabačeno mesto za svoje monaške podvige. To mesto beše zaklonjeno stenama i s jedne strane rekom Laurom, i pristup k čemu beše moguć samo jednom stazicom. Tu sveti Martin sagradi drvenu keliju. Pored njega tu se stadoše naseljavati i drugi podvižnici pobožnosti, željni pustinjačkog života. Jedni od njih pravljahu sebi kolibe, a drugi izdubljivahu sebi pećine u planinskoj steni. I na taj način oko svetog Martina se sabra do 80 bratije, i obrazova se nova monaška obitelj. Ona se nazivala manastirom Martina, a isto tako velikim manastirom, i docnije Marmutje.[26] Monasi ove obitelji primiše ustav Martina i podvizavahu se u podvizima posta i molitve, pod njegovim iskusnim rukovodstvom, koristeći se njegovim duše korisnim poukama i primerom njegovog ličnog uzvišenog podvižničkog života. Bratija nisu imala ništa ovoga; sve im beše zajedničko. Nije bilo dopušteno ništa ni kupovati, ni prodavati; jedino se mladim monasima prepuštalo prepisivati rukopise Božanskih i dušekorisnih knjiga; a stariji su se bavili isključivo molitvom. Iz kelija su retko kad odlazili, osim radi zajedničkog bogosluženja; vina niko okusio nije, osim u bolesti; dnevno su jeli samo jedanput, a hrana im se sastojala jedino iz hleba, povrća i maslina; odeća im je bila od grube kamilje dlake, mada su mnogi od monaha bili znatnog porekla. Bratija su živeli u bezuslovnom poslušanju i većina njih u molitvenom samovanju i tihovanju. Ovaj manastir je dao ne malo episkopa, koji su se mnogo potrudili u širenju hrišćanske prosvete među neznabošcima.
Sam sveti Martin revnosno se truđaše na obraćanju neznabožaca, i sruši idolopoklonstvo u većem delu Galije. U ovom apostolskom služenju on beše hrabar, neustrašiv i samopregoran propovednik istine Hristove. Radi toga sveti Martin često odlažaše iz manastira i putovaše po okolnim krajevima, uništavajući neznabožačka idolišta, zidajući crkve i učeći neznabošce veri Hristovoj. Evanđelska propoved svetog Martina imađaše utoliko veći uspeh što je bila praćena znamenjima i čudesima, koja sveti Martin često činjaše silom Hristovom pred očima neznabožaca. Prvo mesto gde on neznabošce obrati u veru Hristovu beše Ambuaz.[27] Pošto tu osnova crkvu svojom propoveđu, on upravu i brigu o njoj poveri nekima od svojih učenika. Ali neznaboštvo tamo još beše silno, i hrišćanima je pretila velika opasnost od njih; jer tamo još beše ostao neznabožački hram sa ogromnim idolom, veoma poštovanom od naroda. Učenici svetog Martina nisu se rešavali da razruše to utočište idolopoklonstva, iako je sveti Martin bio naredio da se to učini. Tada sveti Martin ponovo dođe u Ambuaz, i sam se uveri da je stvarno teško razrušiti taj hram. Onda svetitelj učini ovo: izabra jedio usamljeno mesto, i svu noć provede u plamenoj molitvi Bogu. I Gospod usliši molitvu ugodnika Svog: ujutru nastade strahovita oluja, koja do temelja razruši neznabožački hram i razbi idola što beše u njemu.
Nošen apostolskom revnošću sveti Martin namisli da i u naselju Leprozi[28] razruši važan neznabožački hram. Sa tom namerom on u jednom sklonjenom mestu blizu Leproze provede u molitvi i postu tri dana i tri noći, moleći Gospoda da uništi neznabožačko idolište. Kao odgovor na njegovu vatrenu molitvu njemu se javiše dva svetla angela, kao naoružani, i obavestiše ga da ih je Bog poslao njemu u pomoć protiv neznabožaca. Čuvši to, sveti Martin pohita u naselje Leprozu, i silom blagodati Hristove čudesno pretvori u prah žrtvenike i idole, i to pred narodom koji beše svezan nevidljivom Božanskom silom. Ugledavši takvo čudo i neobično razrušenje hrama, žitelji Leproze poznaše ništavnost idola i obratiše se ka Hristu.
Jednom sveti Martin sa nekolicinom svojih učenika, putujući u grad Karnotu,[29] prolažaše kraj jednog mnogoljudnog naselja. Tu slavnog ugodnika Božjeg srete ogromna masa neznabožačkog sveta, koji behu čuli za njegova slavna dela. Ovu priliku svetitelj iskoristi za obraćenje nevernih ka Hristu. Po vnušenju Svetoga Duha on gromko poče svoju plamenu propoved, javljajući reč Božju neznabošcima i često uzdišući iz dna duše što toliko mnoštvo naroda ne zna Gospoda Spasitelja.
U to vreme jedna žena, noseći na rukama mrtvog sina koji nedavno beše umro, spusti njegovo mrtvo telo kraj svetiteljevih nogu, pa pruživši k svetitelju ruke s vapajem mu govoraše: Mi znamo da si ti prijatelj Božji. Molim te, vrati mi sina, jer mi je jedinac. – Molbi nesrećne majke pridruži se sav narod. Sveti Martin uze telo mrtvoga deteta u svoje ruke, prekloni kolena zajedno sa celim narodom, i satvorivši molitvu, ustade i vrati majci dete živo. Kada to narod vide, svi stadoše jednodušno ispovedati Hrista Boga, i padajući pred noge svetitelju usrdno ga moljahu da ih načini hrišćanima. I svetitelj odmah, tu na licu mesta, metnuvši na njih ruke, oglasi ih rečju istine.
Glas o ovom čudu brzo se pronese po celoj pokrajini.[30] A sveti Martin sa istim uspehom rasprostiraše svetlost Evanđelja i u drugim krajevima Galije.
U gradu Karnoti dovedoše k svetom Martinu dvanaestogodišnju devojčicu, nemu od rođenja. Otac njen moljaše svetitelja da joj molitvom svojom razdreši jezik. Svetitelj izjavi da to nije u njegovoj moći, a da to mogu učiniti dva episkopa: Valentin i Viktricije, koji behu s njim, pošto je njima, kao savršenijima u vrlinama, sve moguće. Ali ova dva episkopa pridružiše se molbama nesrećnog oca, i moljahu svetog Martina da on učini to. Tada sveti Martin naredi da se narod udalji; a on u prisustvu samo episkopa i devojčina oca, pade ničice na zemlju sa usrdnom molitvom, zatim blagoslovi malo jeleja i nasu ga u usta devojčici, držeći i jezik njen svojim prstima. Onda svetitelj upita devojčicu kako se zove njen otac, a ona mu tog trenutka razgovetno odgovori i kaza ime svoga oca. Kada to otac njen vide, on pade pred svetitelja, obgrli mu kolena, i sa suzama radosnicama gromko svedočaše pred svima koji se tu slegoše, da je to prva reč njegove kćeri.
Jednom sveti Martin, praćen mnoštvom naroda, ulazeći u Pariz srete jednog jadnog gubavca, strahovito unakaženog bolešću, koga su se svi gadili. Sažalivši se na njega, svetitelj ga celiva i blagoslovi; i gle, gubavac se odjednom očisti od gube. I sutradan on dođe u crkvu i uznese blagodarnost Bogu za svoje isceljenje.
Pavlin,[31] blagočestivi činovnik državni, koji se kasnije proslavi svojim svetim životom, poče žestoko patiti od očiju, i već mu gusti mrak pokri zenicu, no sveti Martin se krpicom dotače oka njegovog, i bolest tog časa nestade.
Bezbrojni su u svetog Martina podvizi milosrđa i ljubavi hrišćanske, zato je i dobio naziv „Milostivi“. Jednom u zimske dane, na putu za crkvu, on srete polunagog ubožjaka koji zaiska od njega odeću. Svetitelj naredi arhiđakonu da odene ubožjaka, a sam uđe u odaju kraj crkve, i sede tamo. No kako đakon ne dade odeću ubožjaku, to ovaj uđe kod svetog episkopa, i stade mu se žaliti na đakona i na hladnoću. Tada svetitelj krišom skide sa sebe tuniku[32] što se nosi ispod gornje haljine, naloži siromahu da je obuče i da ide. Ubrzo posle toga uđe đakon i obavesti svetog episkopa da je već vreme početi svetu službu, pošto narod čeka u crkvi. Na to svetitelj reče đakonu, misleći na sebe: Treba najpre odenuti siromaha: ne mogu ja ići u crkvu ako siromah ne dobije odeću. – A đakon, ne shvatajući o čemu se radi, pošto nije primećivao da je svetitelj nag ispod gornje haljine, stade se izvinjavati kako ne može da pronađe onog ubožjaka. – Međutim sveti Martin uporno ponavljaše: Neka odeću što je spremljena donesu meni: ubožjak neće biti neodeven, – Rasrdivši se, đakon ode do obližnjeg dućana, kupi kratku prostu odeću, pa je sa gnjevom stavi pred noge episkopu, govoreći: Evo odeće, a ubožjaka nema. – Svetitelj spokojno naredi đakonu da nekoliko trenutaka postoji iza vrata, pa odenuvši se tajom u kupljenu odeću, iziđe u hram radi služenja liturgije.
Međutim Gospod ne oklevajući nagradi svetog Martina za ovo tajno evanđelsko delo. Tor istog dana, kada sveti episkop blagosiljaše žrtvenik, u vreme bogosluženja zablista od njegove glave ognjeni kolut, čiji plamen dižući se uvis obrazovaše dugačak zrak. Ovu divnu pojavu od mnoštva prisutnog naroda vide samo nekolicina odabranih, i to: blagočestivi učenik svetog Martina Gal, jedna devojka, jedan prezviter i tri monaha.
Krotost svetoga Martina primoravala je čak i neznabošce da ga vole. On uopšte nije imao neprijatelja; no ako ih je i bilo, to su oni koji su ga mrzeli zbog njegovih vrlina, koje sami imali nisu i koje nisu mogli podražavati. Međutim blaženi Martin nikoga nije osuđivao, nikome nije vraćao zlo za zlo. Sve uvrede on je trpeljivo podnosio, i trudio se da uvek ima ljubavi za svoje uvredioce. Niko ga nikada video nije ni razgnevljenog, ni rastrojenog, ni nasmejanog. On je svagda bio jedan isti, noseći na svome licu neku nebesku radost. Nikada u ustima njegovim nije bilo ništa drugo sem imena Hristova. Nikada u srcu njegovom nije bilo ničeg drugog sem pobožnosti, mira i sažaljenja. On je često plakao čak i zbog grehova onih svojih klevetnika koji su ga svojim zmijskim ustima i otrovnim jezicima napadali otvoreno u lice ili u njegovom odsustvu.
Koliko je sveti Martin bio trpeljiv i krotak prema svojim uvrediteljima, jasno pokazuje ovaj primer. Među duhovništvom u manastiru beše jedan mlad čovek po imenu Brikcij, niskog porekla, ali koga sveti Martin uze kod sebe, vaspita, i kasnije proizvede u čin đakona. Huškan od zlih duhova, Brikcij stade strahovito vređati svoga nezlobivog učitelja u oči i za leđima. Sveti muž se staraše da ga urazumi krotkim savetima; ali to ostade bez uticaja na bezumnika, i on produži rigati još veće grdnje, pa onda pobeže. Putem Brikcij srete jednog bolesnika, koji ga upita gde bi mogao naći svetog Martina. Brikcij nazva svetitelja starom varalicom, i drugim pogrdnim imenima. A kada uskoro posle toga, a po isceljenju tog bolesnika, blaženi Martin srete Brikcija, on ga krotko upita: Zašto si me nazvao varalicom? – Ja te nikada nisam nazvao varalicom, odgovori đakon. – Zar uvo moje nije bilo kraj tvojih usana, iako si ti govorio za mojim leđima? primeti svetitelj. Kada budem umro, ti ćeš takođe postati episkop, i mnogo ćeš postradati.
Posle toga Brikcij poče dobijati nastupe besnila. I jednom kada sveti Martin seđaše na klupi pred svojom kelijom, Brikcij se okomi na njega sa jarosnim grdnjama, dok na obližnjim stenama behu vidna dva demona koji podbadahu Brikcija na bezumlje. – Ja sam svetiji od tebe, govorio je đakon; ja sam se vaspitavao u manastiru, a ti si nekada bio vojnik.
Bratija zahtevahu da Brikcij bude primerno kažnjen i lišen svešteničkog čina; no sveti Martin spokojno otrpe njegove grdnje. A kada uskoro posle toga Brikcij, tronut krotošću svetiteljevom, dođe k sebi i baci se pred noge njegove mučen grižom savesti, svetitelj samo primeti: Brikcij je naškodio samo sebi, a ne meni. Gospod Isus Hristos trpeo je kraj sebe čak Judu: ne treba li onda da ja trpim ovog mladića pored sebe?
Predskazanje svetog Martina se ispuni. Brikcij se docnije toliko promeni, da posle smrti svetog Martina bi izabran za njegovog naslednika. I kao episkop on zaista pretrpe mnoge nevolje i poruge, i zatim skonča u miru.
Kako je neodoljiv i silan bio uticaj svetog Martina i na najnaduvenije i najokorelije ljude, čak i na silnike ovoga sveta, pokazuju sledeći primeri. Još u početku svetiteljevog episkopovanja grad Tur obuze užas zbog posete svirepog i zverolikog po naravi carskog oblasnog namesnika Avicijana. Za njegovom svitom išle su duge povorke osuđenika, nad kojima je namesnik hteo da izvrši smrtnu kaznu u gradu Turu, da bi time zaplašio grad. No čovekoljubivi episkop Martin, ne bojeći se svirepog namesnika, odluči da se zauzme i za osuđenike i za svoj episkopski grad, i u ponoći uputi se Avicijanovom dvorcu. A te noći nemiran san namesnikov bi iznenada prekinut nekim silnim treskom, i on ču neki nepoznati glas koji mu reče: Ti tu spavaš, a sluga Božji čeka pred tvojom kapijom.
Avicijan odmah naredi svojim slugama da osmotre pred kapijom. A oni. nemarno pogledavši, ubediše ga da nikoga nema, i on ponovo zaspa. No ubrzo bi po drugi put probuđen gromkim uzvikom: Pred kapijom stoji Martin. – Tada sluge nađoše da je zaista tako. Namesnik naredi da mu svetitelja dovedu, i upita ga: Zašto si tako postupio? – Meni je poznata tvoja namera, smelo odgovori sveti Martin, pre no što mi je ti budeš kazao. Idi i ne dopuštaj da te gnjev neba pogubi.
Uplašen nadahnutim, proročkim glasom svetiteljevim i izobličavan svojom savešću, Avicijan hitno postupi po svetiteljevom naređenju: pusti osuđenike na slobodu i otputova iz Tura.
Ukori svetog Martina i kasnije izvršiše dobar uticaj na narav žestokog namesnika. Jednom, kada Avicijan ponovo poseti grad Tur, sveti Martin uđe kod njega u sobu, i ćuteći gledaše u njega uporno. – Zašto tako uporno gledaš u mene, sveti čoveče? upita Avicijan. – Ja gledam ne u tebe, odgovori sveti episkop, već na odvratnog demona koji ti sedi za vratom. – I ova svetiteljeva reč dobro delova i zadrža svirepog namesnika od izvršenja zlih namera njegovih.
Car Valentijan I,[33] slušajući sa svih strana o slavi svetoga Martina, izrazi želju da želi stupiti sa njim u prijateljske odnose; ali ga u tome sprečavaše njegova supruga Justina, koja beše revnosna arijanka. A kada jednom sveti Martin važnim poslom dođe u Trir,[34] gde se tada nalazio carev dvor, car, nastrojen suprugom protiv njega, naredi da ga ne puštaju k njemu. Posle uzaludnih napora da bude primljen od gospodara, svetitelj se predade molitvi i postu. Sedmoga dana njemu se javi angeo i naredi da ide u dvorac kod cara. Dobivši ovo Božansko vnušenje, sveti Martin pohita u dvor, i našavši kapije otvorene on otide pravo k caru bez ikakve prijave. Valentijan se silno razgnjevi, ali iznenada oseti kao da fotelja pod njim sva gori u ognju. Primoran da ustane, on se odjednom promeni i primi svetitelja sa vatrenim zagrljajem, i dugo razgovara s njim, i zadrža ga kao milog gosta nekoliko dana, i obeća mu da će učiniti sve što bude tražio. Pri rastanku car mu ponudi bogate darove; no svetitelj to odbi, čime izazva kod cara još veće uvaženje prema sebi.
Pred kraj svoga života sveti Martin ču da je među duhovništvom u okrugu Kanda[35] nastala žestoka raspra, i on pohita tamo da izmiri zavađene klirike. Sazvavši svoje monahe, on im predskaza približenje svoje končine, i krenu na put, praćen njihovim suzama i jaucima. Pošto vaspostavi mir u Kandi, svetitelja tamo uhvati žestoka groznica, i osećajući svoju končinu on naredi svojim učenicima da ga polože na pod u pokrovu i pepelu, jer, govoraše on, tako hrišćani treba da umiru. Pri tome on, kako mu se učini, vide đavola blizu sebe, i reče: Zašto stojiš tu, užasni zvere? Ti nemaš udela u meni: naručje Avraamovo primiće mene.
To behu poslednje reči njegove. Bratija koja stajahu oko njega behu poraženi bleskom i lepotom lica njegova kada on već mrtav ležaše.[36] Dve hiljade monaha i hor devstvenica praćahu telo njegovo u Tur, gde on pri ogromnoj masi naroda i bi svečano sahranjen. Po blaženoj končini Svoga velikog ugodnika i čudotvorca, Bog udostoji telo njegovo neraspadljivosti, i na groblju njegovom bivahu velika i mnogobrojna čudesa, u slavu Boga, divnog u svetima Svojim vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
DOMNIKE
 
SBETA Domnika se podvizavala u vreme cara Dioklecijana. Izvedena na sud pred Lisija, igemona Anazarva Kilikijskog, ona ispovedi svoju veru u Hrista Boga. Zato je najpre biše volovskim žilama i noge joj žegoše usijanim gvožđem; zatim joj štapovima kosti polomiše i zglobove razglaviše, pa je u tamnicu baciše, gde ona skonča, predavši dušu svoju u ruke Božije, 286. godine.
 
STRADANJE SVETIH SVEŠTENOMUČENIKA
MAKSIMILIJANA i KIRINA,
episkopa Noričkih
 
NORIKA je bila zemlja Slovena, protezala se od Jadrana do gornjeg Dunava, i od Dunava daleko na zapad. Naziv je dobila od toga što su njeni žitelji najvećma živeli po planinskim rupčagama, pećinama i klisurama. Blaženi Maksimilijan rodio se u gradu Celju, na gornjem toku reke Save. Sin bogatih roditelja, on u svojoj sedmoj godini dobi za učitelja sveštenika Oranija, čoveka obrazovana i iskrenog hrišćanina. Kad mu bi 19 godina njemu umre majka, a otac mu šest godina ranije beše postradao kao mučenik za vreme cara Dekija. Maksimilijan postade naslednik ogromnog imanja; no on ga razdade siromasima, i robove pusti na slobodu, a sam svega sebe predade na službu Bogu.
Oko 260. godine Maksimilijan bi izabran i posvećen za episkopa Noričkog, sa sedištem u gradu Lerhi. Kao episkop on se veoma revnosno trudio na širenju svete vere među Slovenima, i imao velikog uspeha. Blaženi svetitelj se s velikom ljubavlju starao o sirotinji i bolesnicima, a naročito o gonjenima za svetu veru od strane neznabožaca.
Kada car Numerijan objavi gonjenje na hrišćane, prefekt Norike svojom svirepošću zaplaši hrišćake, te ne mali broj njih iz straha prinošahu žrtve. Sveti Maksimilijan pohita u svoj rodni kraj, da svojim prisustvom i živom rečju obodri drage srodnike. Javivši se prefektu, on mu u prisustvu drugih reče: Zar ti nisi poslan ovamo da štitiš zemlju od neprijatelja? A ti se pokazuješ kao najljući neprijatelj. – Prefekt se zbuni; no potom osiono reče: Vodite uvaženoga u hram Marsa da prinese žrtvu. – Sveti episkop to ne hte učiniti. I nikakve prefektove pretnje ne mogoše prisiliti svetog Maksimilijana da uvredi ime Hristovo. I prefekt naredi da se svetitelju odseče glava. I to bi učinjeno 12. oktobra 282. godine.
Mučenička končina svetog Maksimilijana mnogo pomože širenju hrišćanstva među Slovenima na reci Savi i na obali Jadrana. Uskoro posle svetitelja, godine 297, u primorju Norike neki vojnici pretrpeše najsvirepija mučenja za svetu veru Hristovu.
Episkopski presto svetog Kirina beše u gradu Sisku. Kada prefekt donje Panonije Maksim podiže žestoko gonjenje na hrišćane, sveti Kirin se ukloni iz svoga grada. Po naređenju prefekta on bi pronađen i doveden pred njega. – Zašto si pobegao? upita Maksim. – Uzalud se misli, odgovori episkop, da me je strah gonio. He! ja sam samo ispunio volju Gospoda Mora koji je rekao: kada vas gone u jednom gradu, idite u drugi (Mt. 10, 23). – Ko je to naredio? upita prefekt. – Hristos, istiniti Bog, odgovori Kirin. – A zar ti ne znaš, govoraše Maksim, da će te carske naredbe pronaći svuda? Taj, koga ti nazivaš Bogom, neće te izbaviti. Eto, ti si uhvaćen. – Kirin odgovaraše: Muke kojima mi ti pretiš, ja smatram za slavu; i smrt, koju mi obećavaš, daće mi život večni; poklanjam se Bogu mome i Njemu prinosim dostojnu žrtvu, a ne carevima zemaljskim.
Prefekt naredi da ga nemilosrdno biju. Potom reče da đe Kirina postaviti za žreca u hramu Jupitera, ako posluša i prizna bogove kojima je potčinjena rimska carevina; u protivnom biće poslat prefektu gornje Panonije. Episkop odgovori: Ja sam i bez toga istinski sveštenik, prinosim sebe Bogu mome. – Maksim naredi da episkopa drže u tamnici u teškim okovima.
U tamnici svetitelj slavljaše Gospoda za svoja stradanja i moljaše se. U ponoći tamnica bi obasjana silnom svetlošću. Videvši to, starešina tamnice Markel pripade k nogama svetog episkopa i sa suzama govoraše: Pomoli se za mene Gospodu; verujem da nema drugoga Boga sem Onoga koga ti počituješ. – Blaženi episkop ga nauči istinama vere i zapečati ga imenom Gospoda Isusa Hrista. Nakon tri dana Maksim izdade naređenje da se epIskop Kirin uputi prefektu gornje Panonije.
Po svima pridunavskim gradovima vođahu episkopa u okovima. Utom se prefekt Panonije vraćaše iz Čeprega, i pred njega izvedoše episkopa Kirina, no on naredi da Kirina vode u Sabariju, gde će i on sam biti. Blagočestive žene donesoše tu episkopu hranu i piće; on blagoslovi ponude za veru njihovu, a one celivaše okove njegove. Pošto se sveti episkop prihvati ponuda, stražari ga odvedoše u Sabariju. Prefekt se nalažaše u pozorištu kada mu privedoše Kirina. Pročitavši izveštaj, on upita: Je li to sve istina? – Episkop odgovori: U Sisku sam ispovedio Boga istinoga; Njemu sam se svagda klanjao, i Njega nosim u srcu; On je jedini istiniti Bog i niko me ne može odvojiti od Njega.
Prefekt upotrebi sve da pokoleba čvrstoću svetiteljevu; govoraše i to, da žali starost njegovu i da je nepametno ne mariti za život. No sve bi uzalud. Sveti ispovednik govoraše: He ličim ja na bezumnike; oni, odričući se Boga iz želje za životom, istinski umiru; a ja, ispovedajući Boga, prelazim ka večnom životu; zakoni vaši mene ne zadovoljavaju, i ja izvršujem naređenja Hrista Boga mog, objavljena za verne.
Prefekt presudi da Kirin bude bačen u reku sa kamenom o vratu. A kad bi bačen, on još dugo ostade na površini vode, ubeđujući gledaoce da budu čvrsti u veri i da se ne straše ni muka, ni smrti. Najzad, tek po molitvi njegovoj, talasi ga pokriše. Tako svetitelj bi ovenčan mučeničkim vencem 309. godine.
Mučenička končina svetoga Kirina, kao i stradanje svetog Maksimilijana, učiniše ne samo da verni podražavaju njihov sveti primer, nego i doprineše širenju hrišćanske vere među Slovenima na reci Savi i na obali Jadrana: episkop Murse, što je na reci Savi, štitio je Pravoslavlje na Sardikiskom saboru 343. godine; episkop jadrski sa Jadrana učestvovao je na Akvilejskom saboru 381. godine.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
MALFETE
 
SBETA mučenica Malfeta skonča strelama izrešetana.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
ANASTASIJE DEVICE
 
OVA svetiteljka življaše u vreme careva: Dekija i Valerijana; poreklom iz Rima, ona se podvizavaše u manastiru sa drugim devstvenicama. Ona bi optužena kao hrišćanka, i u lancima izvedena pred igemona Za ispovedanje vere u Hrista Boga ona bi bijena po licu; zatim obnažena, i buktinjama paljena, i rane joj zalivane smolom, uljem i sumporom. Posle toga je obesiše, i grudi joj odsekoše, nokte joj sa korenom iščupaše, ruke joj i noge odsekoše, zube joj izbiše, pa joj najzad česnu glavu odrubiše. I tako blažena Anastasija primi venac mučennštva.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
JUVENTINA i MAKSIMA
 
OVI sveti mučenici za veru u Hrista biše mačem posečeni u vreme bezbožnog cara Julijana Odstupnika (361- 363. godine). Pohvalno slovo njima održao je Sveti Jovan Zlatousti (Migne, P. C. 50, 572-577).
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ANDROMAHA i DIODORA
 
MUČENICI sveti Andromah i Diodor za Hrista Gospoda u ognju skončaše.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TEODOTA,
episkopa Edeskog
 
OVAJ sveti ugodnik Božji Teodot, episkop Efeski, u miru skončao.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
ANTIJE
 
SBETA mučenica Antija bi bačena u usijanog bakarnog vola, i tako skonča.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
JASONA,
episkopa Damaskog
 
SVETI Jason, episkop Damaska, u miru skončao.
 
SPOMEN SVETIH
SEDAMDESET MUČENIKA
 
OVIH svetih 70 mučenika postrada za Hrista, mačem posečeni, a oduševljeni behu da postradaju ako treba i više puta.
 
SPOMEN PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
SIMEONA NOVOG BOGOSLOVA[37]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEOSEVIJA ARSINOJSKOG
 
PREPODOBNI Teosevije Arsinojski, tako nazvan po selu Arsinoji na Kipru, gde je rođen od pobožnih roditelja Mihaila i Ane, beše brat Svetog Arkadija, episkopa Arsinojskog (koji se spominje 29. avgusta). Beše oženjen jednom pobožnom devojkom, sa kojom življaše kao sa sestrom. Život provođaše u napasanju stada, usamljujući se pritom u jednu pećinu na molitvu i podvige. Od hleba što je dobijao za hranu delio je veći deo siromašnima, ili pticama nebeskim, jer je sam jeo vrlo malo. Mirno se upokojio u svojoj pećini, a psi mu oterali stado kući i tako obznanili roditeljima. Posle tri dana roditelji mu, opet pomoću pasa, pronađu pećinu, u kojoj otkriju njegovo sveto telo sveže i mirišljavo. No prepodobni ne dozvoli da ga odatle odnesu, nego se javi noću ocu svome i zaželi da ostane pogreben u pećini. Kasnije tu bi podignut i hram u čast svetog Teosevija, a y slavu Božju.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
AMFILOHIJA, MAKARIJA, TARASIJA
i TEODOSIJA GLUŠICKIH
 
PREPODOBNI Amfilohije, već kao monah došao u Glušicki manastir k nastojatelju prepodobnom Dionisiju,[38] i bio mu desna ruka u izgrađivanju manastira, i strogi čuvar i izvršitelj manastirskog ustava u toku dvadeset godina. Krotost i smirenje njegovi behu uzorni; on se brvnuo samo o duši, i nosio je najskromniju odeću. Posle smrti svoga nastavnika on bi postavljen za igumana, i mirno se prestavi 1452. godine. Svete mošti njegove pokoje se u hramu njegovog imena.
Njegovim naslednikom bi prepodobni Makarije. Rodom iz grada Rostova, on se od svoje dvanaeste godine podvizavao u Glušickoj obitelji, i prestavio se oko 1478. godine. Svete mošti njegove počivaju u Glušickoj obitelji.
Prepodobni Tarasije beše iguman jednog od manastira, osnovanih svetim Stefanom Permskim;[39] i svetom Stefanu on beše jedan od najrevnosnijih sapodvižnika njegovih u širenju i utvrđivanju pravoslavne vere među mirjanima. Potom on dobrovoljno dođe na poslušanje k prepodobnom Dionisiju, i podvizavao se u Glušickoj obitelji deset godina, provodeći vrlo surov i strog život, postom i bdenijem umrtvljujući svoje telo. Suze umilenja stalno su rosile njegove obraze, svedočeći o njegovom dubokom smirenju i skrušenosti srca. I svi se divljahu njegovom trpljenju i gledahu na njega kao na jednoga od drevnih velikih podvižnika. Dostigavši duboku starost, on se upokoji 1440. godine. Svete mošti njegove pokoje se u Glušickom manastiru.
Prepodobni Teodosije beše učenik prepodobnog Dionisija. Svete mošti njegove takođe počivaju u Glušickoj obitelji.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DIOSKORA
 
SENATOR; smatrajući sve za trice, samo da Hrista dobije, on neustrašivo stupi pred kneza Lukijana, i rečima koje behu kao munje izobliči i ismeja njegovo neznabožje, i sva njegova zastrašivanja i laskanja. Zato bi stavljen na strašne muke, no sve one behu ništa za hrabrog i neustrašivog junaka Hristovog. Naposletku mačem odsekoše svetu glavu mučeniku, 288. godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pompeopolj – značajan stari grad Kilikije; danas – ruševine.
  2. Viktor znači: Pobeditelj.
  3. Klavdiopolj – grad Isavrije, koja sačinjava deo Kilikije.
  4. Grad u Maloj Aziji.
  5. Dugo istjazavalje svetih mučenika izvršeno je u Mopsuestiji – gradu Kilikije u Maloj Aziji.
  6. Amfiteatar – okruglasto, otkriveno zdanje, namenjeno za borbu zverova i ljudi. U sredini se nalazila arena – poprište, – zasuta peskom, gde se obavljala borba. Arena je bila unaokolo ograđena ogradom. Iza te ograde dizale su se stepenice, sa redovima sedišta za gledaoce.
  7. Končina svetih mučenika zbila se oko 304. godine.
  8. Sv. Jovan Damaskin – jedan od najznamenitijih hrišćanskih pesnika n bogoslova, prestavio se 776. godine. Spomen njegov Crkva praznuje 4. decembra.
  9. Sv. Kozma napisao divne kanone na Uspenije Presvete Bogomatere, Božić, Krstovdan, Sretenje (sa stihirama), Pedesetnicu, tripesnece na ponedeljak, utorak, sredu i petak Strasne Nedelje. Isto tako sveti Kozma je sastavio onu izuzetno bogonadahnutu pesmu u čast Presvete Bogomatere: „Čestnjejšuju heruvim“…; zatim: kanon na Veliki Četvrtak, ikos i 14 kondaka na Uspenije Bogomatere, kanone: pravednome Josifu, caru Davidu, velikomučeniku Georgiju, Grigoriju Bogoslovu; sastavio je i još neke druge crkvene pesme. Odnosno pesme „Čestnjejšuju heruvim“ postoji ovakvo crkveno predanje: Ova pesma je bila vrlo prijatna Presvetoj Bogomajci, i Ona se javila svetom Kozmi i radosna lica rekla: „Prijatne su mi tvoje pesme, ali ova mi je prijatnija od svih drugih; prijatni su mi oni koji pevaju duhovne pesme, no nikada im ja ne bivam tako bliska nego kad pevaju ovu novu pesmu tvoju“. Pored toga poznati crkveni istoričar XIV veka Nikifor Kalist piše da su mnogi, sposobni za sozercavanje duhovnih stvari, često viđali Presvetu Bogomajku kako blagosilja one koji pevaju ovu pesmu.
  10. Majuma – pristanišni grad Palestine, nedaleko od Jerusalima. Sv. Kozma, protiv svoje volje, izabran od sabora i postavljen za episkopa od strane Jerusalimskog patrijarha Jovana V, oko 735. godine. I kao episkop on je održavao prisne bratske veze sa svetim Jovanom Damaskinom.
  11. Sveti Kozma Majumski skončao oko 787. godine.
  12. Sabarija – grad u Štajerskoj.
  13. Tribun – rimski viši oficir.
  14. Ticin – sada Pavija, značajan grad u severnoj Italiji na reci Tičino.
  15. Galija – današnja Francuska.
  16. Amien – glavni grad okruga Some u Francuskoj, na severu od Pariza.
  17. Alemani – divlji narod Germanskog porekla, živeo između Dunava, Majne i gornje Rajne, kraj granica pokrajina Rimske carevine, u koje je često upadao i pljačkao ih. Pohodi cara Konstancija protiv Alemana, o kojima je reč, bili su 354 – 355. godine.
  18. Tojest za pomoćnika i saupravitelja caru, koji je sa vremenom mogao postati i naslednik njegov. Julijan o kome je reč, i jeste kasniji – car Julijan Odstupnik.
  19. Sv. Ilarije – znameniti otac Crkve i zaštitnik Pravoslavlja, + 368. g. Poatje – grad na jugozapadu od Pariza.
  20. To je bila naročita dužnost klira u staroj Crkvi; sastojala se u čitanju posebnih molitava nad đavoimanima, besomučnima, padavičarima, i sličnim bolesnicima. U sadašnje vreme takva posebna dužnost u Crkvi ne postoji.
  21. Mediolan – današnji Milano, starodrevni i najznačajniji grad severne Italije.
  22. Kaprarija – maleno ostrvo na Tirenskom Moru.
  23. Manastir sv. Martina bio udaljen 10 km. od Poatje. To je bio prvi pravilno uređeni manastir na Zapadu, i Martin se javlja kao jedan od glavnih osnivača manastira na Zapadu.
  24. Među njima se nalazio bogat čovek, po imenu Sulpicije Sever, jedan od najobrazovanijih drevnih pisaca Zapadne crkve. On je i napisao žitije sv. Martina.
  25. Tur – grad u Galiji, na levoj obali Laure, na jugozapadu od Pariza.
  26. Manastir Marmutje kasnije se veoma pročuo i imao veliki značaj u istoriji monaštva ne samo u Galiji, nego i na celom Zapadu.
  27. Ambuaz – grad na 24 kilometara od Tura.
  28. Leproza – sada Levru, mali grad, udaljen oko 260 km. južno od Pariza.
  29. Karnot – sada Šartr, grad na 80 km. jugozapadno od Pariza.
  30. U spomen ovoga čuda u Šartru je kasnije sazidana crkva u ime“svetog Martina Milostivog, koji daje život“.
  31. Pavlin je u to vreme još bio neznabožac. Kasnije se krstio, i bio episkop u Noli; upokojio se 431. godine; poznat pod imenom „Milostivi“. Spomen svetog Pavlina Crkva praznuje 23. januara.
  32. Tunika – obična donja odeća Rimskih građana; neka vrsta košulje; pravljena većinom od svile.
  33. Valentijan – car Zapadne Rimske carevine, carovao od 364. do 375. godine.
  34. Trir ili Trevir – mnogoljudni, napredni grad severne oblasti drevne Galije.
  35. Grad na sastavku Laure i Viene.
  36. Sv. Martin skončao 11. novembra oko 400. godine, a imao je oko 80 godina.
  37. Spomen Sv. Simeona Novog Bogoslova vrši se 12. marta (gde videti njegovo žitije), no kako taj dan pada uvek uz Veliki Post, zato mu je premešten spomen i na ovaj dan (da bi se svečanije slavio).
  38. Spomen njegov Crkva praznuje 1. juna.
  39. Spomen njegov praznuje se 26. aprila.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *