NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
10. OKTOBAR
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
EVLAMPIJA i EVLAMPIJE
 
ZA carovanja Maksimijana u vreme strašnog gonjenja hrišćana mnogi verni ostavljahu svoje domove iz straha od mučitelja i krijahu se po gorama, pećinama i pustinjama. U to vreme neki mladić Evlampije, visokorodnog porekla, rodom iz grada Nikomidije, hrišćanin po veri i delima, koji se takođe sa drugim hrišćanima krijaše, bi poslat u grad da kupi hleba i tajno donese u pustinju. Ulazeći u Nikomidiju, Evlampije ugleda nad gradskom kapijom prikucanu carsku naredbu o gonjenju i ubijanju hrišćana. Pročitavši naredbu, Evlampije se grohotom nasmeja takvom bezumlju neznabožnog cara, koji je ustao ne na neprijatelje otadžbine nego na nevine ljude, i sam pustoši svoju zemlju ubijajući bezbrojno mnoštvo hrišćanskog naroda. Zbog toga blaženi Evlampije odmah bi uhvaćen, svezan i na nepravedni sud izveden. Bezakoni sudija, videći pred sobom mladog i lepog Evlampija, prvo ga lukavim rečima nagovaraše da se pokloni idolima, govoreći: Samo tvoje lice pokazuje da ti nisi prostog već visokorodnog i uglednog porekla. Zato nemoj, divni mladiću, pogubiti takvu lepotu svoju, i visokorodnost svoju zameniti sramotom, nego se postaraj da uvećaš slavu i ugled sebi i svemu rodu svom. Jer ako poslušaš carevu naredbu i s nama se pokloniš bogovima, onda ćeš od sviju nas biti poštovan i slavljen, i od cara ćeš darove dobiti i na visoki položaj uzveden biti, i dane ćeš svoje provoditi u sreći. Poslušaj moj dobri savet i postani naš jednomišljenik. Eto, svi su hramovi otvoreni za tebe, u njima su razni bogovi, žrtvenici pretrpani žrtvama, i svi se vesele zbog bogova svojih i klanjaju im se. Uđi dakle i ti, i pokloni im se, te da i sebi velika blaga stečeš i nas radošću ispuniš, i bogovi će svagda biti milostivi prema tebi.
Sveti Evlampije, ispunivši se Duha Svetoga, odgovori lukavom sudiji: Srce je tvoje ispunjeno prepredenosti i lukave su reči usta tvojih, a obećanja su tvoja prazna i lažna. Prepredenjače, nećeš me ničim prelastiti i od Hrista moga odvratiti. O, kada bi hteo poslušati moje istinite reči i iskreni savet, i poznao istinitog Boga, koga ja poštujem i kome se klanjam! Ja bih onda obećao tebi od Njega ne privremenu i ništavnu već večnu i istinitu čast i slavu, nagrade i bogatstva, koje sada nemate ni ti, ni car, ni sav svet. Ali pošto si gluv kao aspida i nećeš da poslušaš mene koji ti govorim ono što je korisno za tebe, ti ćeš razdeliti udeo bogova tvojih u paklu ognjenom, i zbog prinošenja poganih žrtava bogovima sam ćeš postati žrtva crva neuspavljivog. A ja ću ne demonima nego Bogu mome prineti žrtvu hvale i uzneti Višnjemu molitve moje.
Kada to ču, sudija poče blaženom Evlampiju pretiti mukama. Ali Evlampije neustrašivo pokazivaše da je gotov na svaku muku za Hrista Gospoda svog. Tada sudija naredi da obnaže Evlampija, pa položenog na zemlji biju žilama. Nemilosrdno i dugo bijen, svetitelj junački trpljaše. No iako je 6d zadobijenih rana osećao strahovite bolove, on je ipak izgledao kao da ne oseća nikakav bol, – takvu silu duha pokazivaše on! Međutim mučitelj, videći njegovo ogromno trpljenje, razjari se još više i naredi da ga na drvetu obese i da mu telo kidaju gvozdenim oruđima. I mučenik bi toliko izranavljen, da mu se kroz duboke rane viđahu kosti. Posle dugog mučenja on ležaše na zemlji sav iskrvavljen i pokriven ranama. Ustvari, celo telo njegovo predstavljaše jednu jednostavnu ranu.
Ali to još ne beše kraj mučenikovim patnjama, jer mučitelj izmisli novu muku za njega: naredi da tankim kajišem čvrsto obmotaju i stegnu prste na rukama i nogama mučenikovim. Od toga stradalnik trpljaše strahovit bol, jer se prsti nasilno odvajahu od svojih zglobova. No i time se ne nasiti mučiteljeva jarost; dotadanjim patnjama on dodade novu patnju: naredi da se žestoko usija gvozdeni odar i na njemu prostre mučenik, da bi se ostatak tela njegovog na tom odru istopio kao vosak od sile ognja. Kada odar bi usijan, sveti Evlampije oseni sebe krsnim znakom, uziđe na njega i leže na njega kao na meku postelju. Telo svetog mučenika, paljeno ognjem, poče se topiti i razlivati, i ispeče se kao meso što je za pečenje. I trebalo je već da mučenik u takvoj muci izdahne; ali svemoćni Bog oživljavaše slugu Svoga, i nadprirodno držaše dušu njegovu u njemu, da bi se time svima pokazala sila Božija u slabosti ljudskoj i trpljenje mučenikovo. I dok očekivahu da sveti mučenik na tom odru neizostavno umre, gle, sveti mučenik oseti u sebi novu silu, pa ustavši sa odra stade hoditi zdrav, kao da nikakvo mučenje pretrpeo nije. Čvrsto verujući srcem u Gospoda Boga svog, Evlampije se napravi kao da se odriče onoga što je ustima ispovedao i odobrava bezbožje mnogobožaca; zbog toga on bi svečano poveden u idolski hram, i svi se sa sudijom zajedno radovahu, smatrajući da se Evlampije odrekao Hrista i hoće da se pokloni njihovim bogovima; i mnoŠtvo naroda, prateći ih, iđaše ka hramu. Putem se svetitelj usrdno moljaše u sebi Gospodu svome Isusu Hristu, da On javi silu Svoju, i prosveti zaslepljene ljude, i proslavi sveto Ime Svoje. A kad Evlampije uđe u hram i ugleda Marsovog[1] ido la, koji beše veći i lepši od drugih idola u tome hramu, pristupi mu i reče: Imenom Gospoda moga Isusa Hrista naređujem tebi, idole nemi i bezdahni, padni na zemlju i pretvori se u prašinu. Čim to svetitelj izgovori, idol se tog časa sruši sa ogromnom hukom i razbi u paramparče. Videvši to, narod stade vikati: Jedini Bog hrišćanski je velik i silan! – I mnogi poverovaše u Hrista. A sudija se još više razjari, i uzevši Evlampija povede ga ponovo na mučenje.
Sestra Evlampijeva devica, po imenu Evlampija, čuvši da brat njen strada za Hrista, dotrča na mesto mučenja, stade na sredinu i gromko doviknu bratu: He rodi li nas jedna majka? He odojiše li nas jedne grudi? I nismo li naučeni verovati Jednome Bogu? Zašto onda ti, stradajući za Hrista, lišavaš mene te časti? Zašto me nisi izvestio, da bih od samog početka zajedno s tobom ponela sve muke: Jer i ja hoću da umrem za Gospoda mog, kao i ti. Neka svi mučitelji znaju da sam hrišćanka, i da sam gotova umreti za Hrista!
Sudiji pak ona viknu: Čuj, sudijo, i znaj ko sam ja. Ja. sam sluškinja Hristova. Hristos je život moj i radost duše moje; Njega ljubim, i Njemu hoću da budem žrtva. Stoga spremi oganj, dovedi zveri, namesti točkove za mučenje, naoštri mačeve, izmisli raznovrsne muke, i kako god hoćeš muči me za Hrista mog: gotova sam trpeti sve kao i moj mili brat Evlampije!
Slušajući ove reči, mučitelj se začudi takvoj smelosti i naredi da Evlampiju biju po licu. I dugo bi ona bijena po licu, dok se potpuno ne izmeni lepota lica njena, i krv joj tecijaše iz nosa i usta. A sveti Evlampije rečima sokoljaše svoju sestru, govoreći: He boj, se sestro, onih koji ubijaju telo a dušu ne mogu ubiti!
Tada, po naređenju mučitelja, bi spremljen kotao strahovito vrele kipeće smole, da u njega budu bačeni oboje, Evlampije i Evlampija. Evlampije pohita i sam uđe u kotao. A Evlampija, kao mlada devica, poče se kolebati, kao bojeći se. Brat, videći da se ona koleba, stade je zvati k sebi u kipeći kotao, kao u neko prohladno mesto, i govoraše: He boj se, sestro! budi smela i hodi ovamo! Evo vidiš: ja sam nepovređen i ne osećam nikakav bol; i ti, čim se dotakneš kipećeg kotla, odmah ćeš osetiti pomoć Božju i postaćeš nepovrediva.
Sveta Evlampija, čuvši ove bratovljeve reči, brzo uđe u kotao, i tog časa pogibe sila ognjena, kotao se ohladi, a svetdž: mučenici, ostavši nepovređeni, slavljahu i veličahu Boga. A ljudi, videvši takvo čudo, divljahu se, i verova njih dvesta, i objaviše da su hrišćani, zbog čega i biše posečeni mačem od neznabožnih idolopoklonika. Bezakoni pak sudija naredi da Evlampiju iskopaju oči, a sestru njegovu obese za kosu i biju. Ona, trpeći to, govoraše: Blagodarim Ti, Bože i Sazdatelju moj, što mene, sluškinju Tvoju, udostoji da stradam za sveto Ime Tvoje.
Zatim mučitelj naredi da se žestoko užari peć, da u nju baci mučenike. I kada peć bi užarena, vojnici za ruku privedoše slepog mučenika svetog Evlampija i vrgoše u peć. A sveta Evlampija, ne čekajući da je ko vodi i baca u peć, sama s radošću pođe i hitno uće u užarenu peć kao u neki čarobni zamak. No i tu sveti mučenici ostaše nepovređeni, jer se žar pretvori u hlad. Hodeći posred plamena, sveti mučenici pevahu pesmu Triju Mladića i blagosiljahu Boga. Mučitelj, pak, ne znajući šta više s njima da radi, osudi ih na posečenje mačem.
Vojnici im onda svezaše ruke naopako i povedoše. I kada dođoše na gubilište, sveti Evlampije sam podmetnu pod mač česnu glavu svoju, i bi posečen; a sveta Evlampija pre posečenja predade dušu svoju u ruke Božje; i vojnici, videći da je već umrla, ne otsekoše joj glavu.[2]
I tako sveti Evlampije sa sestrom svojom, svetom Evlampijom, dovršivši podvig mučeništva, otidoše zajedno k podvigoosnivaču Hristu, da prime od Njega venac pravde. Njihovim molitvama neka i nas udostoji carstva svoga Gospod Hristos, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek. Amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEOFILA ISPOVEDNIKA
 
BLAŽENI Teofil rodio se od pobožnih roditelja u blizini grada Tiveriopolja,[3] i kad mu bi tri godine krstiše ga. Jednom ga roditelji odvedoše na goru Selentiju da dobiju blagoslov od svetog oca Stefana. Sveti Stefan blagoslovi roditelje i čedo njihovo, blaženog Teofila, i pošto ih u dugom razgovoru pouči i nauči mnogim dušekorisnim stvarima, on ih otpusti u miru, i oni se vratiše doma. Od toga vremena dečak Teofil, blagoslovom prepodobnog oca Stefana napredovaše u čitanju i usrdnom izučavanju Božanstvenih knjiga, i bejaše dobre naravi i krotak. A kada napuni trinaest godina Teofil opet otide kod prepodobnog oca Stefana. Ugledavši ga, svetitelj ga upita: Zbog kakvog si razloga, čedo, došao k meni? – Ti si me pozvao, časni oče, odgovori dečak, i ja ostavih roditelje i dođoh k tebi. – Prepodobni ga upita: A kada te to, čedo, ja pozvah; i šta ti rekoh? – Dečak odgovori: Kada ja hođah po polju našem, ti mi se, oče, javi, i pogledavši na mene ti mi reče: Čedo Teofile, ti si se udaljio od Gospoda koji govori: Uzmi krst svoj i idi za mnom (Mt. 16, 24). Ove reči tronuše srce moje, i ja idoh za tobom sve do samih vrata ove ograde tvoje; a kada dođosmo do njih, ti postade nevidljiv za mene, i ja se obretoh sam pred zaključanim vratima. Pored toga još i ovo, sveti oče: sadašnji glas tvoj i govor isti su kao i onaj koji onda čuh; i to me takođe ubeđuje da si me lično ti zvao a ne neko drugi. Zato te molim, sveti oče, nemoj odvratiti lica svoga od mene sluge tvoga koji želim da se spasem.
Slušajući ovo Teofilovo kazivanje, prepodobni se začudi, jer je znao da nikuda iz svoje kelije odlazio nije. I zahvalivši Bogu za takvo čudesno prizvanje bezazlenot dečaka, on ga primi kod sebe. I učaše ga tri godine strahu Božjem, i rukovođaše u podvižništvu i monaškom životu. Po isteku tri godine, pošto se dečak dobro nauči svima monaškim podvizima od dobrog nastavnika, prepodobni Stefan pozva igumana iz lavre i predade mu poslušnog, krotkog i smirenog dečaka da ga postriže. Iguman ga uze, odvede u lavru i postriže. Primivši postrig, Teofil postade iskusan monah, ukrašen svima vrlinama, i življaše među bratijom kao anđeo, i bejaše svima na korist.
Roditelji Teofilovi, ne znajući gde se nalazi njihovo milo čedo, silno tugovahu za njim i neprestano ga na sve strane tražahu sa željom da pronađu onoga koji se iz ljubavi prema Bogu sakri od svih poznanika svojih i tajno služaše Gospodu u sredini dobrih podvižnika. No nakon nekoliko godina roditelji najzad doznadoše gde se nalazi njihov sin, pa pohitaše u lavru i s plačem moljahu igumana da im pokaže sina. Iguman beše dugo neumoljiv da im pokaže Teofila, ali tronut njihovom tugom, žalošću i gorkim suzama, on se sažali na njih i pozva Teofila da se vidi sa svojim roditeljima. Kada roditelji ugledaše svoga sina u monaškoj odeći, oni umesto radosti stadoše još jače ridati. I ostadoše oni u lavri nekoliko dana, zagledajući u život svetih otaca i izvlačeći duhovne koristi iz njihovih razgovora. Tu oni namisliše da od svojih sredstava podignu manastir, u kome bi se podvizavao njihov sin Teofil. Zbog toga oni stadoše usrdno moliti igumana da pusti njihovom domu Teofila sa nekolicinom bratije, obećavajući da će što je moguće pre privesti u delo svoju zamisao o manastiru. Ali ih iguman odbijaše, govoreći da nije dobro za mladog monaha da živi u blizini srodnika i poznanika. Međutim Bog, koji sve uređuje na korist ljudima, zažele da otkrije volju Svoju odnosno Teofila. Jer pošto roditelji i nadalje usrdno i neodstupno moljahu igumana, on sazva bratiju i izloži im ovu stvar. Oni onda rasudiše i nađoše da je dobro da postupe ovako: da trodnevnim postom i svunoćnim bdenjem mole Boga da im On s neba pošalje rešenje ovoga pitanja. Posle trodnevnog pošćenja i molitvenog bdenja, gle, u hramu se ču jasan glas s neba koji naređivaše da puste Teofila da ide sa svojim roditeljima. Tada razumeše svi da sam Bog zahteva to; i pomolivši se za Teofila, pustiše ga s blagoslovom, i dadoše mu kao pomoć nekolicinu bratije, radi umnoženja slave Božije. Roditelji pak, uzevši sina, s radošću odoše svome domu, i ubrzo podigoše manastir, u koji sabraše mnogo bratije onabdevši ih svakom potrebom i davši potpun mir slugama Božijim. A Teofil, živeći u tom manastiru podvižnički, kao svetlost sijaše vrlinama, i svi, videći njegova dobra dela i koristeći se njima, proslavljahu Oca Nebeonoga.
Pošto Teofil prožive mnogo godina isposnički, vrag roda ljudskog podiže gonjenje na česne i svete ikone, a njihove poklonike podvrže mučenju preko bezakonog cara Lava Isavrijanca,[4] ikonoborca. Ovaj car omrznu blagoljepije doma Božijeg i liši ukrasa hramove Gospodnje: on svete ikone u blato bacaše, nogama ih gažaše, ognjem spaljivaše, i mnoge verne mukama umori zbog poklonjenja ikonama. Sveti pak Teofil se tome silno suproćaše, i sve blagorazumno učaše da na dužan način molitveno poštuju svete ikone i poklanjaju se licu, na njima živopisanome. Doznavši za to, zakonoprestupni car posla vojnike, te blaženog Teofila dovedoše preda nj. Car mu naredi da se odrekne molitvenog poštovanja svetih ikona; no blaženi Teofil to odbi, izjavljujući da svete ikone treba molitveno poštovati. Car onda naredi da volovskim žilama biju svetitelja. Zatim naredi da mu ruke vežu naopako i da ga po gradu Nikeji vode kao zločinca, rugajući mu se i ismevajući ga. Teofilu se pridruži neki vojnik Longin, koji izobliči mučiteljevo bezumlje i učaše poštovati svete ikone. Zato ga mučitelj prostre no zemlji, i sažeže mu na glavi mnoge ikone. A sveti Teofil, pošto prođe sav grad Nikeju, opet predstade sudu bezakonog cara, i neustrašivo govoraše caru, braneći svete ikone i izobličavajući njegovu zabludu. He trpeći izobličavanje, car naredi da svetitelja naga raspnu krstoliko na dva stuba i suvim žilama biju spreda i pozadi. Ugledavši krv koja tecijaše iz izranavljenog tela svetiteljevog, car postade kao najljuća zver. I kao što divlje zveri, kada ugledaju krv, postaju još krvožednije, tako i bezdušni mučitelj pri pogledu na mučenikovu krv još više pobesne, i ustavši sa prestola sam dugo vreme bijaše po licu svetitelja. Potom naredi da usijaju gvozdene čizme, pa da ih obuku mučeniku, i da ga nateraju da trči putem ispred njega. Sva ova mučenja sveti stradalac junački trpljaše. Jedan pak carski velikodostojnik, gledajući to i diveći se neobičnom trpljenju mučenikovom, uze ga iz ruku slugu koji ga mučahu, odvede ga slobodna kod sebe, i reče mu: Teofile, jesi li ti jedini koji se klanjaš ikonama bezuman, ili svi mi koji im se ne klanjamo? Eda li car i sav senat njegov nemaju ni toliko zdrave pameti, da rasude, treba li se klanjati živopisanom liku Božjem ili ne? Jer ako bi se trebalo klanjati ikonama, onda Bog ne bi naredio u Zakonu: He gradi sebi lika rezana niti kakve slike (1 Mojs. 20, 4). – Svetitelj odgovori: Vidim, kneže, da poznaješ Sveto Pismo; hajde onda da porazgovaramo.
I stade mu sveti Teofil govoriti o poštovanju svetih ikona, dokazujući mu iz Svetog Pisma da je još u Starom Zavetu propisano poštovanje svetih ikona: u bakarnoj zmiji koju Mojsije podiže u pustinji, i u zlatnim Heruvimima postavljenim nad Kovčegom Zaveta. U Novom pak Zavetu sam Gospod dade svoj lik na ubrusu Avgaru knezu Edeskom. I još mnogo govoraše sveti Teofil o ikonama, i ubedi kneza. Tada mu knez reče: Istinite su reči tvoje, česni starče. Ja ću se postarati, koliko budem mogao, da ubedim cara u to. A sada, ja te otpuštam, slobodan si, vrati se u svoju keliju.
No svetitelju bi veoma žao što ne dovrši podvig mučeništva. Ipak, imajući rane, on se radovaše, govoreći sa apostolom: Radujem se u svome stradanju, jer dovršujem nedostatak nevolja Hristovih na telu svome za telo njegovo, koje je Crkva (Kol. 1, 24).
Svojim povratkom u manastir, sveti Teofil ispuni velikom radošću i veseljem svu bratiju i prijatelje i sve okolne žitelje. Posle toga nakon kratkog vremena njemu bi otkriveno da mu se približava odlazak k Bogu. Stoga on uredi sve manastirske poslove, pouči bratiju, blagoslovi ih, i celivavši ih sve, otide ka mnogoželjenom Gospodu.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
TEOTEKNA
 
NEZNABOŽNI car Maksimijan, došavši jednom u Antiohiju, ustroji praznik u časti poganih bogova svojih, i izdade zapovest da najpre vojnici prinesu žrtve idolima, a potom i sav narod. Među vojnicima bejaše mnogo hrišćana koji, ne želeći da se pokore bezbožnoj naredbi carevoj, zbacivahu sa sebe vojničke pojase i odlažahu na mučenje za Hrista. Među njima beše jedan čestiti čovek, poznat u celoj Antiohiji, po imenu Teotekn. Njemu se Maksimijan obrati ovakvim rečima: I ti li, Teotekne, ne veruješ u bogove: Zevsa i Apolona? A ja sam hteo da te načinim velikim žrecom njihovim, i da žrtve celoga sveta podvedem pod tvoju vlast, te da ti upravljaš nad svima žrecima i žrtvama. – Na to mu Teotekn odgovori: Ja verujem u Hrista Boga, i Njemu hoću da prinesem sebe žrtvu živu.
Tada Maksimijan naredi da svuku s njega vojničko odelo i da ga obuku u ženske haljine, pa ga osudi da prede sa ženama. A nakon tri nedelje Maksimijan ga ponovo pozva i reče mu: Prinesi bogovima žrtvu, inače ćeš umreti u strašnim mukama. – No Teotekn ne odgovori na to caru ni reči. Tada car naredi da Teotekna vežu za drvo, da mu pod tabane stave usijano gvožđe, i da mu noževima podsecaju sve žile. A kad car vide da i posle ovakvih mučenja Teotekn ostaje nepokolebljiv, on naredi da se spremi kotao sa kipećom smolom i sumporom i u njega baci mučenik. Kada pak mučenika baciše u takav kotao, oganj se odmah silom Hristovom ugasi, kotao ostinu, i mučenik ostade nepovređen.
Maksimijan se uplaši i naredi da mučenika odvedu u tamnicu, gde on bi stavljen na raspoloženje nekom kapetanu Zegnatu, da ga muči kako god hoće. U to vreme u tamnici se nalažaše za ispovedanje Hrista jedna devica, po imenu Aleksandra. Kod nje Zegnat i baci Teotekna, rekavši obojima: Evo, dajem vam tri dana za razmišljanje. Ako pristanete da izvršite carevo narećenje, dobićete velike počasti; ako pak ne pristanete, strašnim ću vas mukama pogubiti.
Pošto prođoše tri dana, Zegnat ih izvede iz tamnice i upita: Jeste li namerni da izvršite carevo naređenje i bogovima prinesete žrtvu? – No oni ostadoše nepokolebljivo verni Gospodu Hristu. Tada Zegnat naredi da devicu odvedu u zasebnu tamnicu, a dvojicu vojnika odredi da idu i da je obeščaste. Međutim Teotekn, želeći da Aleksandru izbavi od sramote, ode k njoj pre ovih vojnika, pa skinuvši svoje odelo dade joj ga, govoreći: Beži! beži! da bezbožnici ne oskvrnave tvoju čistotu. – Sam pak obuče se u njene haljine i sede očekujući vojnike. Vojnici dođoše i mesto device nađoše Teotekna gde sedi u ženskim haljinama, uzeše ga i odvedoše Zegnatu. Zegnat se strahovito razjari i naredi da Teoteknu najpre odrežu jezik, pa da ga onda dugo biju. Zatim naredi da mu o vratu vežu vodenični kamen i bace u reku. I tako mučenik Hristov skonča.[5] Česne pak mošti njegove biše nađene u blizini grada Rosa u Kilikiji; hrišćani ih uzeše i česno položiše u postojbini njegovoj, slaveći Jednoga u Trojici Boga, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH
26 PREPODOBNOMUČENIKA ZOGRAFSKIH,
postradalih od Latina
 
KADA car Mihail VIII Paleolog (1258-1282 g.) sklopi s papom zloglasnu Lionsku uniju 1274. g., da bi od pape dobio pomoć protiv Bugara, Srba i zapadnjaka, tada Svetogorski monasi poslaše caru protest protiv te unije i savet, da je odbaci i da se vrati Pravoslavlju. Papa posla vojsku u pomoć Mihailu. I ta latinska vojska uđe u Svetu Goru i počini takva varvarstva, kakva Turci ne počiniše nikada za 500 godina. Obesivši Prota i ubivši mnoge monahe u Vatopedu, Iveru i po drugim manastirima,[6] Latini napadoše na Zograf. Blaženi iguman zografski Toma objavi prethodno bratiji, da ko želi mučeniku smrt neka ostane. I tako osta 26 ljudi, i to 22 monaha, sa igumanom svojim, i 4 svetovnjaka, koji behu kao radnici manastirski. Svi se ovi zatvoriše u pirg-kulu manastirsku. Kada Latini dođoše, podžegoše kulu, te u ognju nađoše mučeničku smrt ovih 26 Hristovih junaka. Dokle kula goraše oni pevahu Psalme i Akatist Presvetoj Bogorodici, i predadoše svoje svete duše Bogu 10. oktobra 1282. godine. Iste godine u decembru bedno skonča i nečestivi car Mihail, protiv koga, a y zaštitu Pravoslavlja, biše se digao srpski kralj Milutin.[7] Caru Mihailu u ovoj uniji pomagaše i njegov stavljenik patrijarh Jovan Vek, ali i on ubrzo bi svrgnut i osuđen od pravoslavnog sabora u Carigradu.
Imena pak ovih svetih 26 Prepodobnomučenika Zografskih su sledeća: Iguman Toma, monasi: Varsanufije, Kiril, Mihej, Simon, Ilarion, Jakov, Jov, Kiprijan, Sava, Jakov, Martinijan, Kozma, Sergije, Mina, Joasaf, Joanikije, Pavle, Antonije, Jevtimije, Dometijan, Partenije i još 4 mirjanina. Njihov spomen u Svetoj Gori vrši se još i u nedelju po Nedelji Svih Svetih.[8]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VASIJANA
 
PREPODOBNI Vasijan bejaše sa Istoka, iz Sirije. Za carovanja blagočestivog cara Markijana[9] on doputova u Carigrad. Dva ugledna čoveka, Sever i Jovan, dadoše mu sredstva, te sagradi u Carigradu manastir. Prepodobni Vasijan se još za života proslavi vrlinama i čudesima. Mnogi, gledajući njegov život, odricahu se sveta i stupahu u monaštvo. Broj njegovih učenika dostiže do trista duša. I sveta Matrona bejaše njegova učenica.[10] Mnoge on izbavi od vlasti đavola i privede Bogu: isceljivaše bolesti, izgonjaše đavole, i čišaše bezbrojna čudesa. Pošto dožive vrlo duboku starost, on otide ka Gospodu.[11]
 
SPOMEN PREPODOBNOG BLAŽENOG
ANDREJA TOTEMSKOG,
Hrista radi suludog
 
RODOM iz sela Ust – Tolščemskog, on poče suludovati Hrista radi u Galičkom Voskresenskom manastiru, i prohođaše ovaj podvig deset godina. Omiljeno mu mesto boravka beše kraj crkve Voskresenija, u gradu Totmi, na obali reke Suhone. Tu on, kao lišen razuma, zimi i leti hođaše bos, u hudoj i poderanoj odeći; hrana mu beše hleb i voda, i to u tako maloj količini, tek da ne umre od gladi. Za tako visoke podvige blaženi Andrej još za života bi udostojen dara čudotvorstva. Upokoji se on 1673. godine. Na grobu njegovom zbivahu se čudesa.
 
SPOMEN SVETIH
DVESTA MUČENIKA
 
ONI zbog svetog Evlampija poverovaše u Hrista i odmah biše pogubljeni.[12]
 


 
NAPOMENE:

  1. Mars ili Arej – grčko-rimski bog rata.
  2. Ovi sveti mučenici postradaše 303 godine. Sveti Teofan Načertani napisao je u devetom veku Kanon u njihovu čast; u njegovo vreme zbivala su se isceljenja od moštiju sv. Evlampija i sv. Evlampije.
  3. Današnja Strumica u Makedoniji.
  4. Vizantijski car, carovao od 714 do 741 g.
  5. Sveti mučenik Teotekn postrada krajem III ili početkom IV veka.
  6. O tome videti pod. 4. januarom i 5. decembrom.
  7. Njegov sveti spomen slavi se 30. oktobra.
  8. Spomen ovog stradanja Svetogorskih monaha od Latina vrši se još i 4. januara, 22. septembra i 5. decembra.
  9. Markijan – vizantijski car – carovao od 450 do 457 godine.
  10. Spomen njen praznuje se 9 novembra.
  11. Krajem petoga veka.
  12. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svetih mučenika Evlampija i Evlampije.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *