NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
9. OKTOBAR
 
ŽITIJE SVETOG APOSGOLA
JAKOVA ALFEJEVA
 
SVETI Jakov bejaše sin Alfejev i jedan od dvanaest velikih apostola. Rođeni brat apostola i evanđelista Mateja. Svedok istiniti života, reči i čudesa Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista, svedok Njegovog stradanja, vaskrsenja i vaznesenja. Po silasku Svetoga Duha o Pedesetnici apostolu Jakovu pade u deo da propoveda Evanđelje Hristovo u Elevteropolju i okolnim mestima, potom i u Egiptu, gde i postrada za svoga Spasitelja. Sa velikom silom, i na reči i na delu, pronosio je sveti Jakov spasonosnu blagovest o ovaploćenom Bogu Reči, rušeći idolopoklonstvo, izgoneći demone iz ljudi, lečeći svaki nedug i svaku bolest imenom Gospoda Isusa Hrista. Njegov trud i njegova revnost krunisani su velikim uspehom. Mnogi neznabošci poverovali su u Hrista Gospoda, crkve se osnovale i uredile, sveštenici i episkopi postavili. Postrada u Egiptu u gradu Ostracinu budući na krst raspet od neznabožaca. I tako se preseli u carstvo nebesno ovaj veliki i divni apostol Hristov, da besmrtno caruje sa Bogom – Carem slave.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANDRONIKA
i prepodobne supruge njegove
ATANASIJE
 
U BPEME vizantijskog cara Teodosija Velikog[1] življaše u Antiohiji neki čovek Andronik, zlatar po zanatu. Andronik se oženi ćerkom zlatara Jovana, kojoj beše ime Atanasija; a TO ime znači besmrtnost.[2] I stvarno, svojim svetim životom Atanasija steče sebi besmrtnu slavu, što i kraj njenog života pokazuje. Ovi supruzi Andronik i Atanasija, živeći česno i bogougodno, ukrašavahu sebe svakom vrlinom. Svoje obilno bogatstvo oni deljahu na tri dela: jedan deo trošahu na sirotinju, drugi – na crkveno blagoljepije, treći – na svoje domaće potrebe. Zbog njihove krotosti i dobrih dela, Andronika i Atanasiju poštovahu i ljubljahu svi građani. Pošto im se rodiše dvoje dece, sin Jovan i ćerka Marija, oni se dogovoriše, te otada življahu kao brat i sestra. Njihova pak briga i staranje o sirotinji behu usrdni i veliki: služeći im, oni na svojim rukama nošahu bolesnike, izmivahu ih, hranjahu ih i odevahu, i o svom trošku na sve moguće načine zbrinjavahu i utešavahu strance i prosjake. Oni svaku sredu i petak provoćahu u postu i molitvama.
Pošto tako provođahu život u vrlinama, Bogu bi ugodno da ih prizove ka još savršenijem životu, da bi oni, ostavivši sve, pošli za Jedinim Gospodom svojim Isusom Hristom, koji nam ostavi primer, da idemo stopama Njegovim.
Jednoga dana, nakon dvanaestogodišnjeg bračnog života njihovog, Atanasija, vrativši se iz crkve posle jutarnjeg bogosluženja, zateče decu svoju gde od vatre ječe, i uznemirena sede kraj postelje njihove. Andronik, vrativši se malo kasnije iz crkve, stade dozivati ženu svoju držeći da je zaspala. Atanasija odgovori: He srdi se na mene, gospodine moj, pošto deca naša imaju veliku vatru. Andronik obiđe decu, i sam se uveri u to, pa uzdahnuvši reče: Neka bude volja Gospodnja!
Posle toga Andronik ode u crkvu svetog mučenika Julijana, koja se nalažaše izvan grada i gde behu sahranjeni njegovi roditelji. Tu on provede na molitvi do podne. Ali za to vreme dok on bejaše u crkvi, umreše oba deteta njegova: sin Jovan kome beše dvanaest godina, i kći Marija kojoj beše deset godina. Vraćajući se sa molitve Andronik ču u svom domu plač i kukanje, i uznemiren dođe brže. I u dvorištu svom zateče vrlo mnogo sveta, i ugleda oba svoja deteta mrtva. Onda uđe u svoju domaću crkvicu, pade ničice pred ikonom Spasitelja našeg, izgovarajući reči pravednoga Jova: Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se vratiti. Gospod dade, Gospod uze; neka je blagosloveno ime Gospoda (Jov. 1, 21). – Atanasija ipak, plačući za decom svojom, toliko iznemože od silne žalosti da je i sama želela da umre, i govoraše: O, kada bi i ja umrla sa mojom decom!
Na sahranu Andronikove i Atanasijine dece stekoše se svi građani, a dođe i sam patrijarh sa svim klirom svojim. I sahraniše decu u crkvi svetog Julijana, gde i pretci njihovi počivahu. Po svršenoj sahrani Atanasija ne hte da se vraća doma, već seđaše kraj groba svoje dece i plakaše. U ponoći pak njoj se javi sveti mučenik Julijan u obličju monaha i reče joj: Ženo, što ne ostaviš na miru one koji ovde počivaju? – Atanasija odgovori: He ljuti se na mene, gospodine, strašno sam ucveljena: imađah dvoje dece, i danas ih oboje sahranih ovde zajedno. – Sveti mučenik upita Atanasiju: A kojih godina behu tvoja deca? – Atanasija odgovori: Jedno dvanaest godina, a drugo deset. – Tada joj sveti Julijan reče: Zašto plačeš zbog njih? bolje bi ti bilo kada bi tako plakala zbog grehova svojih. Uveravam te: kao što ljudska priroda zahteva hranu, i nemoguće je ne dati joj, tako se i preminula deca hrane u Hrista nebeskim blagom. Ona Ga mole, govoreći: Pravedni Sudijo, lišio si nas zemnih blaga, nemoj nas onda lišiti nebeskih!
Čuvši ovo, Atanasija se ispuni miljem i pretvori žalost u radost, govoreći: Kada su deca moja živa na nebu, zašto onda ja plačem? – Rekavši to, Atanasija se osvrnu želeći da nastavi razgovor sa javivšim joj se, ali njega ne beše. Ona ga onda stade tražiti po celoj crkvi, ali nikoga ne nađe. Upita ona i crkvenog vratara koji je čuvao crkvena vrata: Gde je onaj monah koji sada razgovaraše sa mnom? – Vratar odgovori: Zar ne vidiš da su vrata zatvorena i da ovuda niko ušao nije; što onda govoriš kao da je neko razgovarao s tobom? – Tada se Atanasija uveri da je to bilo viđenje, uplaši se, pa ode kući svojoj i ispriča mužu svome što vide i ču. I oboje se utešiše u tuzi svojoj. I Atanasija reče Androniku: Gospodine moj, još za života dece naše htela sam ti reći jednu stvar, ali sam se pribojavala. Ali sada, posle njihove smrti, ja ću ti je reći: pusti me u manastir, da oplakujem grehe svoje. Jer, gle, Gospod, uzevši od nas decu našu, učiniće nas pogodnijima za služenje Njemu. – Andronik joj odgovori: Idi, nedelju dana ispitaj tu svoju nameru, pa ako čvrsto ostaneš pri njoj, onda ćemo se zajedno posavetovati o tome.
Atanasija mnogo dana ispitivaše sebe, i ne promeni svoju nameru. Naprotiv, ona se ispuni silnom željom za monaškim životom, i ponovo stade moliti svoga muža da je pusti u manastir. Tada Andronik pozva Atanasijinog oca i reče mu: Evo, mi želimo da idemo i poklonimo se svetim mestima. Zato tebi poveravamo dom naš i svu imovinu našu, i molimo te: ako nam se na putu dogodi kava nesreća, ti razdaj naše imanje nevoljnima, a naš dom pretvori u bolnicu za siromahe i u svratište za putnike.
Poverivši svome tastu dom svoj i imovinu svoju, Andronik pusti na slobodu sve svoje robove i robinje. A jedne noći Andronik i Atanasija se spremiše, uzeše za put nešto od svoje imovine i izađoše iz doma svog da niko znao nije. Predavši sebe Bogu, oni uzeše na sebe podvig tuđinovanja. Obrevši se izjutra izvan grada, blažena Atanasija se okrenu, ugleda izdaleka dom svoj, pa pogledavši na nebo reče: Bože koji si rekao Avramu i Sari: Idi iz zemlje svoje i od roda svoga u zemlju koju ću ti ja pokazati (1 Moj. 12, 1), pogledaj i na nas i vodi nas u strahu Tvom. Eto, Tebe radi mi ostavismo dom naš otvorenim, zato nam nemoj zatvoriti vrata carstva Tvoga. – I pošto plakaše oboje, nastaviše put svoj.
Stigavši u Jerusalim, Andronik i Atanasija se pokloniše svetim mestima; i razgovarahu sa mnogim ocima i primahu blagoslov od njih. Zatim otputovaše u Aleksandriju da se poklone svetom mučeniku Mini. Putem oni naiđoše na nekog svetovnjaka koji se svađao sa jednim monahom, i Andronik upita svetovnjaka: Zašto se svađaš sa monahom? – Svetovnjak odgovori: Ovaj monah uze pod kiriju moga magarca da ide u Skit, i ja mu predložih da putujemo noću, eda bismo izbegli dnevnu žegu, i sutra izjutra stigli bi u Skit. Ali monah ne pristaje na moj predlog. – Andronik upita svetovnjaka: Imaš li drugoga magarca? – Čovek odgovori: Imam. – Andronik reče: Idi i dovedi ga, i ja ću ga uzeti pod kiriju, pošto i ja želim da idem u Skit. – Supruzi pak svojoj Atanasiji Andronik reče: Pričekaj ti ovde dok ja otidem u Skit da dobijem blagoslov od tamošnjih otaca. – Povedi i mene sa sobom, zamoli ga Atanasija. – Ženama nije dozvoljeno da posećuju Skit, odgovori Andronik. – Tada Atanasija sa plačem reče mužu: Ako me ti ostaviš, ne davši me u ženski manastir, daćeš odgovor svetom mučeniku Mini. – Andronik joj obeća da je neće ostaviti dok ne ispuni njenu želju.
Posle toga Andronik otputova u Skit, i u svakoj lavri[3] dobi blagoslov od otaca Skitskih. Čuvši pak za oca Danila,[4] Andronik sa velikim naporom dođe k njemu, i pokloni mu se. Posle molitve, u razgovoru Andronik mu ispriča sve o sebi i o svojoj supruzi Atanasiji. Prepodobni Danil reče Androniku: Idi, dovedi svoju ženu, i ja ću vam dati pismo za Tivaidu,[5] da bi je ti slobodno odveo i smestio u ženski manastir Tavenisiota.[6] – Andronik ode i blaženu Atanasiju dovede noću k svetom starcu Danilu. Sveti starac dugo razgovara s njima o putevima spasenja, i učini im time veliku duhovnu korist. Onda im dade pismo, blagoslovi ih i posla u Tavenisiotski manastir.
Kada stigoše tamo, blaženi Andronik smesti svetu suprugu svoju Atanasiju u ženski manastir. Obukavši se tu u angelski lik monaški, Atanasija vođaše angelski život. Andronik pak vrati se kod prepodobnog oca Danila. Ovaj ga zamonaši, i uputi u vrlinski život, pa mu dade zasebnu keliju, da u njoj sam molitveno samuje i tihuje. I provede blaženi Andronik dvanaest godina u molitvenom samovanju i tihovanju, dobro se podvizavajući. Posle toga on zamoli oca Danila da ga pusti u Jerusalim da se pokloni svetim mestima. Otac Danil satvori molitvu i otpusti ga s blagoslovom.
Putujući po Egiptu, Andronik jednom sede pod smrčom da se malo odmori. I gle, po promislu Božijem on ugleda svoju ženu blaženu Atanasiju gde ide u muškom odelu; i pozdraviše se. Atanasija poznade svoga muža Andronika, ali on ne poznade nju. A i kako je bilo moguće poznati je, kada lice njeno beše uvenulo od uzdržanja, i ona pocrnela kao Arapin! Usto muško odelo beše izmenilo Atanasijin izgled. Atanasija upita Andronika: Nisi li ti učenik oca Danila Andronik – Da, ja sam, odgovori Andronik. – Onda ga ona opet upita: Kuda ideš, avo Androniče? – Andronik odgovori: Idem da se poklonim svetim mestima. A ti, upita on Atanasiju, kuda ideš i kako se zoveš? – Ona odgovori: I ja idem ka svetim mestima, i zovem se Atanasije. (Jer ona beše tako promenila svoje ime: mesto Atanasija zvala se Atanasije). – Andronik joj reče: Onda idemo zajedno. – Atanasija odgovori: Ako želiš da ideš sa mnom, onda zatvori ćutanjem usta svoja (Ps. 140, 3), da bismo putovali u molčaniju. – Andronik odgovori: Dobro, neka bude tako kako ti želiš. – Atanasija dodade: Hajdemo! i neka molitve tvog svetog starca putuju s nama.
Kada Andronik i Atanasija stigoše u sveti grad Jerusalim, oni obiđoše sva sveta mesta i pokloniše im se. Posle toga oni otputovaše u Aleksandriju da se poklone česnim moštima svetog mučenika Mine. Tu, posle molitve, Atanasija reče ocu Androniku: Hoćeš li, oče, da oba živimo u jednoj keliji?
– Andronik odgovori: Dobro, ali ću ja najpre upitati starca, da li će on dozvoliti da živimo u jednoj keliji. – Atanasija na to reče: Onda idi, upitaj, a ja ću te pričekati u skitu, zvanom Oktodekatski.[7] Ako ti starac dozvoli, onda dođi po mene, pa ćemo u keliji živeti u molčaniju onako kao što i putovasmo u molčaniju. A ako nisi u stanju da živiš u molčaniju, onda nemoj dolaziti k meni, pošto ja ne želim da živim bez podviga molčanija, pa makar to i prepodobni otac naredio.
Otišavši kod ave Danila, Andronik mu ispriča sve o svome saputniku Atanasiju. Tada Danil reče Androniku: Idi, zavoli molčanije i ostani s Atanasijem, jer je on savršen monah.
Posle toga Andronik uze Atanasija, uvede ga u svoju keliju, i proživeše u strahu Božjem i molitvenom tihovanju i molčaniju još drugih dvanaest godina. I Andronik ne raspoznade da je Atanasije njegova supruga, pošto se ona usrdno moljaše Bogu da je njen muž ne raspozna. Ava pak Danil često im dolažaše i poučavaše ih. Tako jednom prilikom kada ava Danil beše kod njih i mnogo im govoraše o dušekorisnim stvarima, pa se vraćaše u svoju keliju, sustiže ga blaženi Andronik i reče mu: Oče Danilo, otac Atanasije odlazi ka Gospodu.
– Starac se vrati i nađe Atanasija u silnoj vatri. Ugledavši starca Atanasije stade plakati, a starac mu reče: Ti treba da se raduješ a ne da plačeš, jer ideš u susret Gospodu. – Atanasije odgovori: He plačem ja zbog sebe već zbog oca Andronika. No ti, oče, učini mi ovu ljubav: po prestavljenju mom naći ćeš pod uzglavljem mojim pismo, pročitaj ga pa daj ocu Androniku.
Zatim, posle molitve, Atanasije se pričesti Božanskim Tajnama, i otide ka Gospodu. Bratija dođoše da pogrebu telo njegovo, i nađoše da je to žena. Ava pak Danil nađe pod uzglavljem njenim pismo, pročita ga, pa dade Androniku. Tada Andronik doznade da je to bila njegova žena Atanasija. I svi proslaviše Boga.
Glas o ovome brzo se pronese po svima lavrama, i ava Danil posla te pozva sve Egapatske oce i one iz unutarnje pustinje. I sabraše se žitelji svih Aleksandrijskih lavri, i skitani u belim odelima (u skitana beše običaj da nose bela odela), i česno pogreboše sveto telo blažene Atanasije, slaveći Boga koji joj je dao takvo trpljenje.
Posle pogreba Atanasija starac Danil ostade sa Andronikom sedam dana; a u sedmi dan učiniše pomen preminuloj Atanasiji. I starac Danil htede da oca Andronika uzme u svoju keliju. Međutim Andronik moljaše starca, govoreći: Oče, ostavi me ovde, da bih i ja bio sahranjen gde i gospođa moja Atanasija.
Starac ga ostavi i ode; ali još ne beše ni došao do svoje kelije, sustiže ga drugi monah govoreći: Otac Andronik odlazi ka Gospodu. – Starac odmah posla ocima, koji već behu otišli, ovaku poruku: Vratite se sa mnom kod oca Andronika. – Vrativši se, oni zatekoše Andronika još živa, i uzeše blagoslov od njega. A kada otac Andronik skonča u miru,[8] nastade velika raspra među skitanima Oktodekatskog manastira i skitanima drugog manastira gde se podvizavala blažena Atanasija i čiji monasi nošahu belo odelo. Belorizci govorahu: Pokojnik je naš brat, i mi želimo da ga uzmemo u naš skit, da nam pomažu molitve njegove. – Tako isto govorahu i oci Oktodekatskog manastira: Ovaj brat je naš, i zato neka bude položen sa sestrom svojom blaženom Atanasijom. – Tada beli skitani rekoše: Kako arhimandrit Oktodekatskog manastira bude rekao, tako ćemo postupiti. – Starac naredi da Andronika sahrane sa Atanasijom. Međutim skitani belorizci usprotiviše se tome, jer ih beše većina, i govorahu: Starac je iznad strasti, i više se ne boji iskušenja, a mi smo mladi, pa zato želimo da imamo pored sebe brata našeg blaženog Andronika, da nam pomaže molitvama svojim. Od nas je dosta to što smo vam ostavili Atanasiju.
Potom se skitani jedva smiriše i pogreboše prepodobnog Andronika sa blaženom Atanasijom, slaveći Boga, divnog u svetima svojim. Njemu slava kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG I PRAVEDNOG
STEFANA SLEPOG,
despota Srpskog (Brankovića)
 
SVETI pravedni Stefan Branković beše potomak svetog i slavnog kneza Srpskog Lazara, velikomučenika Kosovskog.[9] Sveti supruzi Lazar i Milica imađahu najstariju kćer svoju Maru, koju udadoše za srpskog velikaša Vuka Brankovića. Vuk i Mara porodiše tri sina: Grgura, Đurća i Lazara. Po smrti Lazarevog i Miličinog sina Stefana Visokog, despota Srpskog (od 1389. do 1427. godine),[10] njega na prestolu Srpske despotovine nasledi Marin i Vukov sin Đurađ Branković, kao sestrić i srodnik njegov, jer Stefan ne imađaše rođene dece. Oženivši se grčkom princezom Irinom (Jerinom) Paleologovom iz Soluna, Đurađ sa njom izrodi više dece, među kojom rodi i ovog blaženog Stefana (negde oko godine 1417) .[11]
U detinjstvu svome blaženi Stefan beše vaspitan u svakom dobru: stekao je veliki razum i pobožnost, poslušnost roditeljima u svakoj njihovoj zapovesti, tako da je verom, mudrošću i hrabrošću mnoge prevazilazio, kao i svojom prirodnom telesnom lepotom. Zato su za njega kasnije govorili očevidci, koji su ga već oslepljenog videli, da je pojavom bio „bez prigovora, da se ne može zamisliti čovek dostojanstveniji od njega, i da je visoka rasta i vanredno ozbiljnog i pametnog lica“. No najvažnije osobine blaženog Stefana sastojahu se u njegovoj predanosti volji Božjoj, čistom životu i vernosti Crkvi i veri Pravoslavnoj.[12] Iako njegov život beše mučenički i mnogostradalni, kao pravednog i mnogostradalnog Jova, on nikada ne odstupi od vernosti svesvetoj volji Božjoj, a svagda blagodaraše Boga za sve što ga u životu snalažaše. A njegova životna stradanja ne behu mala, kao što će se dalje videti. Zbog tadašnjih teških prilika za hrišćane na Balkanu i siline turskog sultana Murata II, Stefanov otac despot Đurađ dade svoju ćerku Maru sultanu za ženu, da ona; kao nekada pravedna Judita, bude žrtva za spas svoga naroda i otadžbine. Pri odlasku iz prestolnog grada Smedereva za Jedrene sestru Maru su pratila braća Grgur i Stefan, da budu sa Marom neko vreme zajedno i da je time donekle teše. Braća su svojim prisustvom ukrepila veru svoje sestre, tako da se sestra njihova Mara nikada nije odrekla ni napustila hrišćansku veru, niti primila bezbožni islam. Stefan je potom i nadalje ostao u Jedrenu, ustvari više kao neki talac turskom sultanu, dok se Grgur vratio natrag. No pri napadu Turaka na prestolnicu Smederevo i Grgur bude zarobljen i odveden u Jedrene, gde ih, po naređenju samog sultana Murata, a bez znanja sestre im sultanije Mare, svirepi Turci obojicu oslepe, na sam Uskrs 1441. godine.[13] Kao razlog za tako svirepo delo sultan je navodio prepisku braće sa ocem im Đurđem (koji je tada bio ostao bez despotovine i nalazio se u Dubrovniku), u kojoj su oni tobože otkrivali despotu Srpskom tajne Turske carevine. Ustvari, glavni razlog oslepljenja ovih srpskih plemića bila je turska zavist, zbog njihove lepote i viteštva, i zbog straha da oni ne postanu naslednici i vladari Srpske zemlje i države.
Nekoliko godina posle ovog nevinog stradanja, blaženi i mnogonapaćeni Stefan slepi i slepi mu brat Grgur biše od sultana Murata vraćeni u Srbiju i živi predati ocu njihovom despotu Đurđu. Jer u ratu između hrišćana i bezbožnih Agarjana pobediše tada (godine 1443-4) hrišćani,[14] te Turci biše prinuđeni da sklope mir i da despotu Đurđu povrate i žive sinove i grad Smederevo i celu despotovinu. Oslepljenog Stefana i Grgura predao je Đurđu u Smederevu turski komesar Balta Oglu. Tužan je bio i prebolan prizor kad su se sreli otac i slepi mu sinovi: deca su posrćući pošla ocu u zagrljaj, ali je stari despot riknuo kao ranjeni lav i stropoštao se onesvešćen na zemlju. A naša narodna duša ostavila je u narodnoj pesmi zapisane ove reči za njih: „Mila deco, dva Despotovića, koliko ste jadni i slijepi, toliko ste suviše lijepi“.
Pre svoje smrti stari despot Đurađ uzeo je sebi za savladara svog najmlađeg sina Lazara.[15] Stari otac umro je na Badnji dan, 24. decembra 1456. godine, u devedesetoj godini života.[16] Uskoro za njim umrla je i njegova supruga Jerina, Stefanova majka (3. maja 1457 g.), a uskoro za njom i mladi despot Lazar (20. januara 1458. g.). Tada je, po želji Srpskog naroda i velikaša, i po blagoslovu Srpskog Patrijarha, blaženi Stefan Slepi miropomazan i ustoličen u Smederevu za novog Srpskog Despota. Kao vladar on se odlikovao mudrošću i hrabrošću, jer je u vrlo teškim vremenima i prilikama uspevao da sačuva Srpsku zemlju i narod i ne preda grad Smederevo ni Turcima niti Ugrima (Mađarima). Međutim, posle toga nevaljalstvima raznih neprijatelja i domaćim izdajstvima, u Smederevo bude doveden za vladara bosanski knez Stjepan Tomašević, rimokatolik po veri, za koga bude venčana devojčica Jelena, ćerka Stefanovog brata despota Lazara i despotice Jelene Paleologove, snahe Stefanove (1. aprila 1459. godine). Nedužni pravednik Stefan Slepi, poslednji zakoniti Srpski vladar, bi ta da proteran iz otadžbine, i on se nađe u velikoj nevolji.[17] No, po njegovom nepravednom progonstvu iz otadžbine i prestonice, grad Smederevo odmah padne pod Turke (20. juna 1459. godoine) i tako kazna Božja snađe Srpsku zemlju..
Blaženi prognanik i stradalnik Stefan otide tada kod svoje sestre Katarine, udove poginulog grofa Urliha Celjskog, koja življaše u to vreme na svom imanju u Hrvatskoj. Odatleje krenuo opet dalje i preko Dubrovnika stigao u Albaniju, gde je imao neke svoje rodbine. Tamo ovog pravednika i stradalnika Gospod milostivo uteši i nagradi, jer mu dade za suprugu čestitu i pobožnu devojku Angelinu, ćerku albanskog velikaša Arijanita Komnena, a svastiku slavnog vojvode Đurđa Kastriotića-Skenderbega. Angelina beše vrlo bogoljubiva i čovekoljubiva, i videći pravednog i krasnog stradalnika Stefana, ona ga svom dušom i srcem zavole, te izmoli od svojih roditelja blagoslov da ga uzme sebi za muža. Blagoslov njihovog po Bogu braka i venčanje u crkvi obavi se u Skadru 1461. godine i njih dvoje od tada zajednički deljahu sudbinu izgnanika i stradalnika, ali i blagoslove pravednika i svetitelja. Jer Bog blagoslovi njihov brak i dade im troje dece: Maru, Borđa i Jovana, od koje se poslednjih dvojica blagodaću Božjom pokazaše predivni i proslaviše kao svetitelja.[18]
Zbog siromaštva i nemaštine, a i zbog bliske opasnosti od Turaka, blaženi Stefan i Angelina pređu iz Albanije u Italiju, najpre na jug u Apuliju, a onda na sever u Furlanaju (kod Trsta), u tamošnji grad zvani Beograd. Ovde se oni nastane kod Stefanove sestre Katarine, koja tu beše kupila jedan zamak sa imanjem. U okolini ovog grada Beograda življaše slovenski narod, i u crkvi se obavljaše liturgija na slovenskom jeziku. Pravedni Stefan i Angelina ostadoše sa svojom decom doživotno verni Pravoslavnoj veri i Crkvi, što ni malo nije bilo lako u ona vremena i u onoj sredini latinskoj i papskoj.
Sa svojom porodicom Stefan življaše u Beogradu u skromnosti i oskudici, primajući ponekad i milostinje sa raznih strana. Sa blagočestivom suprugom svojom Angelinom on se naročito staraše da decu svoju obuči životu u svakoj pobožnosti i čistoti, i u tome mu milostivi Gospod pomagaše Iako beše od mnogih stradanja i stranstvovanja oboleo, blaženi Stefan ne klonu duhom, nego blagodaraše Bogu na svemu. Osećajući da će uskoro otići iz ovoga sveta, on pisaše Dubrovčanima za svoju suprugu i decu ovo: „Iako bih vam, gospodo, imao da pišem o mnogo i mnogo stvari, ipak ne mogoh pisati vašem gospodstvu, jer sam mnogo bolestan i slab od bolesti svoje. Mnogo se molim vašemu gospodstvu, i mnogo i milostivo i smerno, k preporučujem vam moju Angelinu i dečicu moju: Đuru, Maru i Jovana, pred Bogom i pred Prečistom i pred svima Svetima, što vi sa njima, to Bog sa vama. O vlastelo, nemojte ostaviti Angelinu i moju dečicu da propadnu iza mene. Neka vas Bog nauči da imate ljubavi prema njima, kao što ste imali prema nama i našim starima, i da ih ne ostavite u za njih nepogodno vreme“. Posle ovoga dođe i blažena končina svetog pravednika mnogostradalnog Stefana, i on mirno predade dušu svoju u ruke Gospoda svoga dana 9. oktobra 1476. godine. Njegovo sveto telo bi pogrebeno u Beogradu, u Furlandiji.
He dugo vremena posle toga telo mu bi objavljeno kao netruležno, i to na taj način što se na grobu poče javljati neka čudesna nebeska svetlost. Svetlost tu najpre ugledaše neki lopovi koji bejahu došli da mu opljačkaju grob. Kada pak zatim bi otvoren grob njegov, telo njegovo bi nađeno celo i netruležno, zajedno sa neraspadnutim njegovim odelom. Od svetih moštiju njegovih mnogi tada dobivahu isceljenja, i mnogi slepi progledahu. Blažena pak supruga njegova Angelina i sinovi mu Đorđe i Jovan, dobivši dozvolu od mađarskog kralja Matije da se nastane u sremskom selu Kupinovu na Savi, preneše tamo sa sobom i česne mošti Svetot Stefana i položiše ih u crkvu Svetog Luke u gradu Kupiniku (15. februara 1486. godine). Đorđe tada postade despot Sremski, no uskoro se i on i majka mu Sveta Angelina zamonašiše i podigoše muški i ženski manastir Krušedol u Sremu (o čemu se opširnije govori u njihovim Žitijama), a despotom postane najmlađi sin Stefanov Jovan (da svoje končine u Gospodu 1502. godine).
Kada se 1505-6. godine Sveta Angelina i sin joj Sveti Maksim preseliše u Vlašku, gde Maksim postade arhiepiskop, oni sa sobom poneše i česne mošti Svetog Stefana u Vlašku, odakle ih opet povratiše pri svom povratku (1509. godine) i položiše ih u novopodignuti manastir Krušedol. Ovde se od moštiju svetog Pravednika dogodiše ne mala čudesna isceljenja i ozdravljenja. Godine pak 1688. mošti Sv. Stefana (sa moštima ostalih Brankovića) sklonjene biše za neko vreme u Sent-Andreju, ali su uskoro vraćene opet u Krušedol, gde su mirno počivale sve dok ih bezbožni Turci u besu svome ne isekoše na komade i zajedno sa crkvom krušedolskom spališe (13. avgusta 1716. godine). Od tog požara ostali su samo pojedini manji delovi, među kojima i deono stopalo svetog i pravednog Stefana Slepog, novomučenika i mnogostradalnika Srpskog. Njegovim svetim molitvama neka Gospod pomiluje i spase nas i sav Srpski pravoslavni narod i sve pravoslavne hrišćane i sve ljude Božje. Amin.[19]
 
SPOMEN SVETIH I PRAVEDNIH
AVRAMA PATRIJARHA i LOTA,
sinovca njegovog
 
NJIHOV sveti i bogougodni život i svi veliki i bogoprijatni podvizi njihovi opisani su bogonadahnuto u svetoj Knjizi Postanja.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PETRA
 
PREPODOBNI otac naš Petar, u svetu Leontije, življaše u vreme cara Teofila;[20] poreklom iz Galatije,[21] od roditelja Teofila i Evdokije. Zbog svoje izvanredne lepote i neobične telesne snage, Leontije bi uzet za carskog komita,[22] i udostojen od cara raznih vojnih odlikovanja. U ratovima i bitkama činio čuda od hrabrosti. I tako proveo mnogo godina. Najzad Leontije prezre sve to, napusti carski dvor i svet, ode u manastir Dafnon,[23] i zamonaši se dobivši ime Petar. Posle toga otide na goru Olimp; odatle otputova u Jerusalim; iz Jerusalima ode u Laodikiju i Agaliju. Na svima tim putovanjima on se strogo držaše svojih podviga monaških; i mnogo nevolja vide od Ismailjćana koje je sretao. Sa tih putovanja prepodobni otac se ponovo vrati na goru Olimp. Pošto za uzvišenost njegavog življenja i uzvišenost njegovih vrlina saznade i sam car Vasilije Makedonac,[24] to ga car ubedi da dođe u Carigrad i živi u manastiru svetog Foke.[25] Tu se on mnogo podvizavaše po Bogu, pa u miru predade dušu svoju Gospodu,
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
DIMITRIJA,
patrijarha Aleksandrijskog
 
SBETI Dimitrije bio jedanaesti episkop Aleksandrijski posle svetog Marka Evanđelista. Upravljao mudro i dugo pastvom svojom, i to od 189-231. godine. U njegovo vreme na traženje Indijanaca poslat bi u Indiju na propoved Evanđelja sveti Panten, upravitelj znamenite katihetičke škole u Aleksandriji. Panten našao u Indiji Evanđelje, napisano svetim Matejem na jevrejskom jeziku.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA
EVENTIJA i MAKSIMA
 
OVI sveti mučenici, Eventije i Maksim vojnici, behu oruženosci kod cara Julijana Odstupnika. Julijan ih veoma ljubljaše zbog njihove hrabrosti, lepote i gorostasnosti. Kada se Julijan bavljaše u Antiohiji Sirijskoj, i beše naredio da se svi bunari i sve namirnice zagade idoložrtvenim prinosima, da bi se hrišćani, upotrebljujući ih, oskvrnavili, Eventije i Maksim gledajući to uzdisahu i plakahu. Posle toga sedeći na piru oni od srca zaplakaše i rekoše k Bogu: Predao si nas caru nepravednom i gorem od svih ljudi. – To neko od nečestivih ču i obavesti Julijana. Razljutivši se Julijan ih odmah dozva k sebi, i dugo ih mučeći ljutim mukama, on ih najzad poseče mačem.
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
POPLIJE ISPOVEDNICE
 
PREPODOBNA Poplija se podvizavaše u vreme cara Julijana Odstupnika.[26] U mladosti svojoj ona beše udata, i u braku rodi sina Jovana. Sina svog ona posveti Bogu, i on postade vrlo ugledan prezviter. Iako biran za episkopa Antiohije, on zbog duboke smirenosti svoje izbeže to visoko zvanje, i do kraja života ostade pobožan i smeran prezviter. A sveta mati njegova Poplija, posle smrti muža svog, postade igumanija nad monahinjama i devstvenicama.[27]
U to vreme car Julijan Odstupnik beše krenuo u ratni pohod protiv Persije, i prizivaše sve da prinese žrtve idolima. Na njegovom putu ka Antiohiji srete ga ova česna starica Poplija i zajedno sa svojim devstvenicama stadoše pevati što su jače mogle psalam Davidov: Idoli su neznabožački srebro i zlato, delo ruku čovečijih; usta imaju, a ne govore; oči imaju, a ne vide; uši imaju, a ne čuju; niti ima dihanja u ustima njihovim. Kakvi su oni, takvi neka budu i oni koji ih grade i svi koji se uzdaju u njih (Psal. 134, 15-18). – Čuvši to, car naredi da je uhvate i žestoko biju po licu. To bi učinjeno, i zemlja pocrvene od krvi njezine. A za to vreme sveta mučenica neustrašivo izobličavaše Julijana za bezbožje njegovo, i govoraše da istinu Božju ona stavlja iznad svega. Julijan je ne hte ubiti sada, nego to ostavi kad se bude vratio iz Persije. Ali pošto on pogibe i ne vrati se, sveta ispovednica bi puštena na slobodu. Posle toga sveta Poplija požive bogougodno još neko vreme, i u miru skonča svoj život na zemlji.
 


 
NAPOMENE:

  1. Carovao od 379. do 395. godine.
  2. Grčka reč ASaweria znači besmrtnost, besmrće.
  3. Lavra – grčka reč, znači: deo grada, ulice; u ovom slučaju red kelija, poređanih oko nastojateljeva obitališta u vidu ulica, i ograđenih zidom ili ogradom. Monasi po lavrama živeli su pustinjački, svaki u svojoj keliji; sabirali su se na zajedničkim bogosluženjima U prvi i poslednji dan nedelje, a u ostale dane živeli su u strogom molitvenom samovanju i tihovanju život po lavrama bio je mnogo teži nego po drugim manastirima. Iz duboke starine naziv lavre imali su mnogoljudni i znameniti manastiri. Lavre se pojavile najpre u Egiptu, i zatim u Palestini. Danas se naziv lavra upotrebljava u počasnom smislu.
  4. Spomen prepodobnog Danila Skitskog praznuje se u Sirnu subotu.
  5. Tivaida – oblast znamenitog u starini egipatskog grada Tive; po tome gradu i nazivao se ceo južni Egipat Tivaidom.
  6. U Taveni ženski Tavenisiotski manastir bio je čuven po strogom podvižništvu.
  7. Manastiri Skitske pustinje razlikovali su se po brojevima, shodno udaljenosti svojoj od Aleksandrije (Oktodekatski = Osamnaesti).
  8. Prepodobni Andronik skončao u prvoj polovini petoga veka.
  9. Njegov sveti spomen 15. juna, gde videti opširnije o njemu.
  10. Njegov sveti spomen, zajedno sa majkom mu Sv. Milicom, slavi se 19. jula.
  11. Ustvari, Đurađ Branković, despot Srpski (1427-1456 g.) imao je iz prvog braka troje dece: Maru, Todora (koji je mlad umro) i Grgura; iz drugog pak braka sa Jerinom (Irinom) imao je takođe tpoje dece: ćerku Katakuzinu (ili Katarinu) i sinove Stefana i Lazara. Mara će biti udata za sultana Murata II (1421-1451. g.), a Katakuzina za nemačkog grofa Urliha Celjskog (u Sloveniji). Grgur i Stefan biće oslepljeni od sultana Murata II 1441. godine.
  12. Od Sv. Stefana Slepog ostala je sačuvana u srpskom prevodu knjiga Sv. Jovana Sinajskog zvana Lestvica, nasleđena mu od oca, koju je sačuvala kasnije Stefanova supruga Sv. Angelina. Iz toga se vidi na čemu se učio i vaspitavao Sveti Stefan.
  13. Sv. Stefan i Grgur oslepljeni su u tvrđavi Tokat na moru, blizu Carigrada, u starom dvorcu zvanom „Bedevi Čardak“. Oslepljeni su na taj način što im je usijano gvožđe prevučeno preko očiju i zenice im spržene.
  14. U ovom ratu naročito se, uz despota Đurđa, istakao pravoslavni vojvoda iz Rumunije Sibinjanin Janko (Jovan-Janko Hunjadi), poznat iz naših narodnih pesama. Glavna bitka je bila kod brda Kunovice (ili Ploča), nadomak Niša, krajem 1443. godine, kada je u hrišćanske ruke pao i grad Sofija.
  15. Bilo je to 1446. godine, kada je Lazara oženio Jelenom Paleologovom-Dragaš, sinovicom poslednjih Vizantijskih careva (iz grada Mistre sa Peloponeza).
  16. Despot Đurađ je bio vrlo pobožan čovek. On je dar Turcima 30.000 dukata da bi otkupio deo moštiju Sv. Apostola Luke i preneo ih iz Epira u Smederevo, gde su one bile položene u despotovu crkvu Uspenja Presvete Bogorodice (na smederevskom groblju). On se dopisivao i sa vaseljenskim patrijarhom Genadijem Sholarijem., Privržen Pravoslavlju, despot Đurađ je odbio da pošalje izaslanika Srpske Crkve na lažni unionistički sabor u Florenciji 1438. godine, jer je dobro znao neiskrenost Latina. On je tom Prilikom rekao: „Ja sam sused Latinima, i često sam s njima dolazio u dodir, i razgovarao sam s njima, i znam tačno i reči njihove i namere i načine; znajući dakle dobro i njih i sve njihovo, neću poslati izaslanike na sabor’. (Silvestar, Siropul, Istorija o Florentinskom soboru).
  17. Stefanov brat Grgur Slepi, koji je još pre ovih događaja bio oženjen, nalazio se tada kod Turaka. Po padu Smedereva u turske ruke(20. juna 1459 g.) on se povukao u manastir Hilandar, gde se uskoro i upokojio kao monah German (krajem 1459 g.). Njegov sin Vuk Grgurović Branković, prešavši u Ugarsku, bude postavljen od ugarskog kralja Matije za Sremskog despota nad tamošnjim Srbima. On se proslavio u borbi protiv Turaka i ostao poznat u našim narodnim pesmama kao“Zmaj Ognjeni Vuk“. Njega je po smrti (1485 g.) nasledio, kao despot Sremski, sin Sv. Stefana i Angeline Đorđe Branković, tj. potonji u monaštvu Sv. Maksim Arhiepiskop (spomen mu 18. januara).
  18. Sveti Maksim Branković (tj. despot Đorđe) slavi se 18. januara Sveti despot Jovan – 10. decembra, a sveta im mati – Sv. Majka Angelina – 30. jula.
  19. Ikone i freske sa likom Sv. Stefana Slepog nalaze se u Novom Hopovu Krušedolu, Vršcu, Pančevu i u Patrijaršijskom muzeju u Beogradu.
  20. Teofil – car vizantijski od 829. do 832. god., poznati ikonoborac.
  21. Galatija – mala pokrajina u Maloj Aziji između Frigije, Vitinije, Ponta i Kapadokije.
  22. Komiti su prvobitno bili pratioci visokih carskih službenika po pokrajinama, a kasnije pratioci careva i njihova svita Od cara Konstantina Velikog komitima su se nazivali svi dvorjani.
  23. Ovaj se manastir nalazio u predgrađu Antiohije Sirijske, koje se zvalo Dafni; otuda mu i ime.
  24. Vizantijski car od 867. do 886. godine.
  25. Manastir svetog sveštenomučenika Foke nalazio se u Carigradu.
  26. Carovao od 361. do 363. godine.
  27. U staroj Crkvi, još do pojave ženskih manastira i u prvo vreme njihovog postojanja, postojao je naročiti red devojaka, koje su potpuno posvećivale sebe služenju Bogu i davale zavet devstvenosti. Takve devojke nazivale su se devstvenice, uživale su veliki ugled i smatrane ukrasom Crkve. Radi podviga molitvenog tihovanja, bogorazmišljanja i molitve one su se skupljale po privatnim kućama pod rukovodstvom iskusnih u duhovnom životu starica-nastavnica. Često ih je Crkva poveravala rukovodstvu i nadzoru najuglednijih đakonisa.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *