NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA SEPTEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
7. SEPTEMBAR
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
SOZONTA
 
Kada upravljač Kilikije Maksimijan, po carskome naređenju šireći idolopokloničko bezbožno mnogoboštvo, dođe u grad Pompeopolj, on satvori praznik tamošnjem zlatnom idolu i prinese mu mnoge žrtve. U to vreme tamo se nalažaše jedan mladić rodom iz Likaonije po imenu Sozont, po veri hrišćanin, dobar po naravi i pun dobrih dela, jer se u zakonu Gospodnjem on poučavaše dan i noć. On beše pastir i pasijaše beslovesne ovce, no u isto vreme on pasijaše i slovesne ovce, ljude, i upućivaše ih na dobru pašu. Jer ma gde on bio sa ovcama, tamo se oko njega sabirahu drugi pastiri, mladići i ljudi, i on ih učaše poznanju Jedinoga Boga, i mnoge privede k svetome krštenju, pošto blagodat Svetoga Duha beše na njemu.
Jednom, pasući ovce kraj jednog izvora pored koga stajaše veliki hrast, Sozont zaspa slatkim snom i vide božansko viđenje koje ga pozivaše k mučeničkom podvigu i objavljivaše da će to mesto biti mnogima na korist, jer će se osvetiti višnjom blagodaću, i mnogi će naći spasenje na njemu i proslaviće Svetu Trojicu.
Ustavši od sna ovaj dobri pastir poveri ovce drugima i ostavi na tom mestu svoj lik i tri strele na spomen svoj, pa ode U grad Pompeopolj. Videvši da se u gradu pojačalo mnogoboštvo a sveta vera pogazila, njega srce zabole zbog toga. I ušavši u idolište U kome stajaše idol od zlata, on odlomi ruku od zlatnoga idola, razdrobi je i razdade siromasima. U gradu nasta velika uzbuna zbog toga, i neznabošci počeše tražiti krivca i mnoge stavljahu na muke. No sveti Sozont, ne želeći da ko drugi postrada zbog njegovog dela, sam ode k upravljaču Maksimijanu, objavi da je hrišćanin i učinilac toga dela, i reče: Ja uzeh ruku boga vašeg, razdrobih je i zlato razdelih potrebitima. – A kada ga stadoše ispitivati kako se usudi da učini takvo delo i nanese sramotu njihovom bogu odlomivši mu i razdrobivši mu ruku, on odgovori: Ja to učinih radi toga, da bih doznao nemoć vašega boga. Jer kada mu otkidah ruku on mi se ne usprotivi, niti što reče, niti ispolji bol, niti jauknu. A i kako se mogao usprotiviti, kada je nem i mrtav? Kada bi on bio istiniti i živi Bog, on bi mi se usprotivio i ne bi dopustio da mu nanesem zlo. A ja znajući da je to idol a ne Bog, razdrobih mu ruku, pa htedoh da ga i celog razdrobim, da se ne biste klanjali delu ruku ljudskih, koje, premda ima i oči i uši i usta i ruke i noge, ipak niti vidi, niti čuje, niti govori, niti pipa, niti hodi, niti može pomoći sebi kada ga biju ili ga drobe na komade.
Čuvši to, upravljač naredi da Sozonta muče bez milosti. Prvo ga obesiše na drvetu i gvozdenim noktima strugaše po rebrima; zatim mu obukoše gvozdene čizme koje iznutra imahu oštre klince, pa ga ganjahu po gradu; a svetitelj hodeći u njima slavljaše Hrista Boga. Potom ga opet obesiše na drvetu i silno tukoše gvozdenim štapovima, te mu ne samo telo nego i kosti razdro biše. U tim mukama svetitelj predade duh svoj u ruke Bogu.[1]
A kada mučitelji videše da je mučenik već umro, oni skidoše telo njegovo s drveta, pa po naređenju upravljača naložiše veliki oganj da u njemu sažegu telo njegovo, da mu verni ne bi odavali poštovanje. I .kada mnogonapaćeno telo to baciše u oganj, iznenada sinuše munje i zagrmeše gromovi i udari kiša sa krupnim gradom, te se oganj odmah ugasi; a ljudi koji behu tamo pobegoše od straha, i telo svetiteljevo ostade celo. A kada nastupi noć, verni hteše da uzmu svete mošti njegove, i ne mogahu, pošto beše silna pomrčina To ih veoma rastuži. No gle, u ponoći svetlost zasija s neba nad moštima, te ih verni uzeše i česno pogreboše. Od groba mučenikova bivahu mnoga čudesa; i ne samo od groba nego i od onog izvora pod hrastom, gde sveti imađaše u snu viđenje, davahu se razna isceljenja bolesnicima blagodaću Hristovom i molitvama svetoga mučenika. Zbog toga docnije bi tamo podignuta crkva u ime svetog Sozonta, na slavljenje u njoj istinitog Boga, u Trojici Jednoga, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN SVETIH APOSTOLA
EVODA i ONISIFORA, iz Sedamdesetorice[2]
 
Sveti Evod, jedan od Sedamdesetorice apostola, beše posle svetog apostola Petra prvi episkop u Velikoj Antiohiji[3] i veliki propovednik reči Božije. Njega spominje sveti Ignjatije Bogonosac[4] u svojoj poslanici Antiohijanima, govoreći: „Sećajte se blaženog oca svog Evoda, koji bi od apostola postavljen za prvog pastira; budite istinski sinovi njegovi, a ne preljubočinci, da se otac vaš ne bi postideo zbog vas“. Ovaj sveti Evod napisa delo o Presvetoj Bogorodici, u kome je izložio, kako je Sveta Deva Marija uvedena u hram budući tri godine od rođenja; kako je u hramu Gospodnjem ostala jedanaest godina; kako je ušavši u petnaestu godinu predata bila svetome Josifu na čuvanje; i kako je u petnaestoj godini rodila svetlost svetu Gospoda Hrista. Osim toga sveti Evod je napisao i mnoga druga korisna dela, ali su sva ona propala U teškim vremenima gonjenja Crkve Hristove, zbog čega i nisu došla do nas. Napisao je i jedno pod naslovom „Svetilo“, koje spominje stari istoričar Nikifor Kalist,[5] no koje takođe nije došlo do nas. O svetom Evodu govori se u rimskim martirolozima, da je krv svoju prolio za Hrista i mučenički skončao. A neki tvrde da je sveti Evod postradao u Antiohiji za vreme boravka cara Vespazijana.[6] U to vreme u jednom gradu diže bunu neki Jevrejin Antioh, koji ostavi svoju veru i stade prinositi žrtve idolima. Tada mnogi Jevreji biše pobijeni što ne hteše da prinesu žrtve idolima. No tada i vrlo mnogi Jevreji primiše hrišćansku veru; njima beše episkop blaženi Evod, koji kao njihov starešina i pastir bi uskoro ubijen.
Sveti Onisifor beše takođe apostol od Sedamdesetorice. Njega spominje sveti apostol Pavle u Poslanici Timoteju, govoreći: Gospod da da milost Onisiforovu domu, jer me mnogo puta uteši, i okova mojih ne postide se; nego došavši u Rim potraži me još s većim staranjem i nađe. Neka mu da Gospod da nađe milost od Gospoda u dan onaj. I u Efesu koliko mi posluži, ti znaš dobro (2 Tm. 1, 16-18). Sveti Onisifor beše episkop u Kolofonu[7] i u Kirineji[8] i postrada za veru primivši mučeničku smrt. O njegovom mučeništvu svedoči martirolog, u kome se kaže da sveti Onisifor posle mnogih mučenja bi vezan za divlje konje i rastrgnut, a duh svoj predade u ruke Bogu, i zajedno sa svetim Evodom boravi u zboru ispovednika Božjih u naseljima nebeskim.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
EVPSIHIJA
 
Sveti Evpsihije rodio se i bio vaspitan u Kesariji Kapadokijskoj. Za carovanja Adrijanova[9] on bi optužen da ne poštuje jelinske bogove, već Hrista počituje. Zbog toga Evpsihije bi uhvaćen i stavljen na muke: povaljen, on bi žestoko mučen, bijen, po rebrima strugan, pa u tamnicu bačen. A kada U tamnici polumrtav ležaše i Bogu se moljaše, njemu se javi anđeo Gospodnji i dodirom svojim isceli od rana.
Uskoro zatim sveti Evpsihije bi pušten iz tamnice na slobodu. Ovo puštanje njegovo bi po promislu Božjem, da ogromno bogatstvo koje Evpsihije imađaše ne bi palo u ruke bezbožnicima nego da bi ga on razdao siromasima. I sveti Evpsihije svu imovinu, ostavljenu mu od predaka, razdade ništima i ubogima, pri čemu jedan deo pokloni neprijateljima svojim koji ga behu optužili, te na taj način vinovnike svoga stradanja on nagradi kao svoje dobrotvore.
Kasnije, kada Kesarijom upravljaše knez Saprikije, sveti Evpsihije bi ponovo uhvaćen Najpre obešen i nemilosrdno strugan, on bi potom posečen mačem. Kažu da iz njegovog tela poteče mleko i voda mesto krvi.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
JOVANA, arhiepiskopa Novgorodskog
 
Ovi čudotvorac ruski, sveti Jovan rodio se u Velikom Novgorodu od pobožnih roditelja, Nikolaja i Hristine. Imađaše on i brata po imenu Gavrila. Obojica biše vaspitani u strahu Božjem. Sveti Jovan izmalena posveti sebe Bogu i upražnjavaše vrline. A kad postade zreo čovek, on bi rukopoložen za prezvitera pri crkvi svetog sveštenomučenika Vlasija. I služaše Gospodu svim srcem, hodeći besprekorno u svima zapovestima Gospodnjim. No ljubeći usamljenički molitven i tihi život, on imađaše želju da primi monaški postrig. Stoga namisli podići novi manastir od imovine, nasleđene od roditelja koji već behu preminuli. O tome on se dogovori sa svojim bratom Gavrilom, i oni najpre podigoše drvenu crkvu u ime Prečiste Bogomatere u spomen njenog Blagoveštenja, i osnovaše manastir. Potom se oni latiše zidati kamenu crkvu. Kada je ozidaše do polovine, i to vrlo uspešno, oni biše primorani da stanu sa zidanjem, jer im nestade sredstava. To silno ožalosti blaženog Jovana i brata mu Gavrila. Ali imajući veliku veru i usrđe k Prečistoj Bogorodici, oni u svojoj žalosti pribegoše k Njoj, brzoj pomoćnici i utešiteljki ucveljenih, i sa suzama joj se moljahu govoreći: Vladičice naša, Ti znaš našu veru i ljubav k Sinu Tvom i Bogu našem; Tebi je poznato kako se svim srcem latismo zidanja česnog hrama Tvog, i svu nadu našu položismo na Tvoju pomoć, Bogomati; stoga nam pomozi da dovršimo ovaj hram Tvoj! pošlji nam pomoć Tvoju, Vladičice, da se ne posramimo. Jer, eto, počesmo zidati, ali ne možemo bez Tvoje pomoći dovršiti.
Tako se oni moljahu i jadahu Prečistoj Bogomateri. I njihova usrdna molitva bi uslišena. Njima se u sanom viđenju javi Carica Nebesna i reče im: Zašto ste, ljubljeni moji, sluge Božije, pali u toliku žalost i tugu odnosno zidanja hrama moga? Ja se neću oglušiti o vašu molitvu, jer vidim vašu veru i ljubav, nego ću vam uskoro poslati sve što treba za dovršenje hrama, pa će vam od toga mnogo i preostati. Samo ne ostavljajte započeto delo i ne malaksavajte u veri.
Probudivši se posle ovog viđenja, oba brata se ispuniše velike radosti. Posle jutrenja oni ispričaše jedan drugome svoje viđenje, i okrepiše se nadom. Tog istog dana rano, po promislu Božjem, izišavši iz manastira oni ugledaše pred manastirskom kapijom divnog konja, na kome beše pozlaćena uzda i sedlo okovano zlatom, ali jahača ne beše na njemu; konj je stajao krotko i nepomično. Diveći se lepoti i bogatoj opremi konja braća dugo čekahu neće li naići njegov gazda. No niko se ne pojavljivaše, a konj neprestano stajaše nepomično na istom mestu. Onda oni priđoše konju i ugledaše gde sa obe strane sedla vise po jedna dobro nabijena vreća. Razumevši da im je to poslano od Boga, oni skidoše s konja vreće, i konj tog časa postade nevidljiv. A kada odvezaše vreće, nađoše: jedna beše puna zlata, a druga srebra. Diveći se takom promišljanju Božjem i Prečiste Bogomajke o njima, oni uznesoše veliku blagodarnost. I ubrzo potom oni dovršiše crkvu i ukrasiše je svakim blagoljepijem. Pored toga oni kupiše manastiru mnogo imanja; a ostatak zlata i srebra predadoše igumanu i bratiji. U tom manastiru i sami primiše inočki postrig, pri čemu Jovan dobi ime Ilija a Gavrilo – Grigorije. I življahu oni u tom manastiru bogougodno u postu i molitvi, i u svima monaškim podvizima i trudovima.
Kada umre preosvećeni arhiepiskop novgorodski Arkadije, blaženi Ilija bi uzet iz manastira i protiv volje uzveden na arhiepiskopski presto. Smatrajući sebe nedostojnim takvo ga čina, Ilija je odbijao, ali ga Bog učini dostojnim. Knez i sve starešine, i duhovne i svetovne, i svi građani novgorodski jednoglasno izabraše Iliju za arhipastira, jer on beše mio Bogu i ljudima. I svi navaljivahu na njega usrdnim molbama da se primi arhiepiskopskog prestola. Naposletku on i protiv volje pristade, i bi rukopoložen za arhiepiskopa Novgorodskog od strane svjatjejšeg Jovana, mitropolita Kijevskog i cele Rusije. I on dobro pasijaše stado Hristovih ovaca, živeći u svetosti i pravednosti.
U to vreme knez Suzdaljski Andrej i drugi sedamdeset i dva kneza zemlje Ruske ustadoše protiv Velikog Novgoroda sa namerom da ga razruše, a svoju jednokrvnu i jednovernu braću da porobe i pobiju. Radi toga oni sa velikim mnoštvom vojske dođoše pod grad, opkoliše ga i tri dana neprekidno tukoše. A građani, videći ogromnu silu neprijateljsku i iznemogavajući od borbe, smutiše se silno i klonuše duhom niotkuda ne videći pomoći, – samo od Boga moljahu milosti i nadahu se u molitve svoga svetog arhijereja. A preosvećeni Ilija, kao dobri pastir, videći vukove gde se približavaju i traže da mu razgrabe stado, stade na stražu, neuspavljivim okom gledajući k Bogu i molitvama svojim kao bedemima zaštićujući grad. A kad treće noći on po običaju svom stajaše na molitvi pred ikonom Gospoda Hrista i sa suzama vapijaše ka Gospodu za izbavljenje grada, on ču glas koji mu govoraše: Idi u crkvu Gospoda Isusa Hrista što je u Ilijinskoj ulici, uzmi tamo ikonu Prečiste Bogorodice, iznesi je na gradske bedeme protiv neprijatelja, i odmah ćeš ugledati spasenje gradu.
Čuvši te reči arhiepiskop Ilija se ispuni neiskazane radosti i svu tu noć provede bez sna. A kada svanu on sazva sve i ispriča im šta mu se dogodilo. Čuvši to ljudi proslavljahu boga i Njegovu Prečistu Bogomater i, kao dobivši neku silu, oni se ohrabriše. Arhiepiskop posla svog protođakona sa klirom, naredivši da mu donesu tu česnu ikonu, a sam sa sveštenim saborom u velikoj crkvi Svete Sofije – Premudrosti Božje stade vršiti molepstvije. Kada poslani stigoše crkvi Svetoga Spasa u kojoj se nalazila čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, oni joj se pokloniše kao što treba; no kada je potom htedoše uzeti, oni je ne mogoše ni s mesta pomaći; i koliko god puta pokušaše, nikako im se to nije dalo. Tada se oni vratiše k arhiepiskopu i obavestiše ga o tome. Arhiepiskop onda uze sav sabor sa sobom, hitno ode u Spasovu crkvu, pade pred ikonu Vladičice naše i moljaše se govoreći: O svemilostiva Gospođo, Djevo Bogorodice, Ti si uzdanica, nada i zaštitnica gradu našem; Ti si tvrđava, pokrov i pribežište svima hrišćanima; stoga se i mi grešni nadamo na Tebe. Moli se, Gospođo, Sinu Tvom i Bogu našem za grad naš; nemoj nas radi grehova naših predati neprijateljima našim, nego usliši plač i uzdahe ljudi Tvojih; poštedi nas kao što nekada Sin Tvoj poštedi Ninevljane radi pokajanja njihova, i pokaži na nama milost svoju, Vladateljko.
Završivši ovu molitvu, svetitelj stade služiti molepstvije; i kada klirici zapevaše kondak: Predstateljstvo hristian nepostidnoje“ . .. , česna ikona Prečiste Bogorodice iznenada se pokrenu sama od sebe. Videvši to neobično čudo, sav narod jednoglasno uskliknu: Gospode, pomiluj! A svjatjejši arhiepiskop, uzevši česnu ikonu u ruke pobožno je celiva, i krenu s narodom vršeći molepstvije, uznese ikonu na gradske bedeme i namesti je naspram neprijatelja. U to vreme neprijatelji stadoše sve jače navaljivati na grad, puštajući na njega čitave oblake od strela. I gle, česna ikona Presvete Bogorodice odvrati lice svoje od neprijatelja i okrenu ga prema gradu, što beše očigledan znak velikog milosrđa Vladateljke naše prema ljudima koji se zlopaćahu u opsednutom gradu. A arhiepiskop, pogledavši na svetu ikonu, ugleda gde iz njenih očiju teku suze, i on stade skupljati u svoj felon suze što kapljahu sa ikone, i govoraše: O, preslavnog čuda! kako iz suhog drveta teku suze! Ovim nam Ti, Carice, pokazuješ siguran znak da se sa suzama moliš Sinu tvom i Bogu našem za izbavljenje grada. – I sav narod, videvši ikonu Presvete Bogorodice gde plače, zavapi k Bogu sa suzama i vapajem. I iznenada napade strah na neprijatelje, i pokri ih tama, i gnev Božji smete ih, i oni počeše ubijati jedan drugog. Videvši takvu pometenost kod neprijatelja, žitelji Novgoroda otvoriše gradsku kapiju, i sa oružjem u rukama navališe na neprijatelje, jedne sekući, druge žive zarobljujući, i tako pomoću Presvete Bogorodice pobediše sve pukove neprijateljske.
Od toga vremena svetitelj Božji Ilija ustanovi u Velikom Novgorodu svečano praznovanje predivnog čuda Presvete Bogorodice, i nazva taj dan danom izbavljenja i danom kazne: jer molitvama Presvete Bogorodice Bog posla izbavljenje građanima a kaznu onima koji ustadoše na svoju jednorodnu i jednovernu braću i satvoriše međusobni rat. I od toga vremena Veliki Novgorod, upravljan svojim dobrim pastirom, življaše u potpunom miru i spokojstvu.
Nalazeći se prilično godina na arhiepiskopskom prestolu, blaženi Ilija u svojoj revnosti za proslavljanje svetog imena Božjeg podiže divne crkve; uopšte on podiže sedam svetih crkava. Prva crkva, koju on podiže još do svoga monašenja, bejaše u čast Blagovesti Presvete Bogorodice; druga, koju on podiže za vreme svoga arhiepiskopovanja, beše u spomen Bogojavljenja Gospodnja; treća – u ime svetog proroka Ilije, četvrta – u ime svetog Teodora Studita, peta – u ime svetih Triju Mladića: Ananije, Azarije, Misaila, i svetog proroka Danila, šesta – u ime svetog pravednog Lazara Četvorodnevnog, sedma – u ime svetog Nikolaja Čudotvorca.
Blaženi Ilija bejaše veoma milostiv prema svima, i odlikovaše se neobično krotošću i nelicemernom ljubavlju; i beše on kao sunce u crkvi Hristovoj, svetleći dobrim delima, i progoneći tamu zločinjenja, i razbijajući glavu kneza tame, đavola, koji svagda neprijateljuje i zavidi spasenju ljudi. A imađaše sveti Ilija takvu vlast nad nečistim dusima, da ih je svojom rečju mogao svezivati, o čemu svedoči sledeća divna povest.
Jednom svetitelj po svome običaju u ponoći stajaše na molitvi u svojoj keliji. Đavo, želeći da uplaši svetitelja, uđe u umivaonik koji je stajao u njegovoj spavaonici, i brčkajući po vodi stade praviti šum. Shvativši da to radi đavo, svetitelj priđe sasudu, oseni ga krsnim znakom i zaprećenjem svojim sveza u umivaoniku đavola tako da ovaj dugo vreme nije mogao izaći odande. Najzad, đavo, paljen krsnom silom, ne mogući više to podnositi stade zapomagati kao čovek: O, teško meni! sav gorim, i ne mogu više da izdržim, pusti me brzo, sveče Božji! – A svetac ga upita: Ko si ti, i kako si ušao ovamo? – Đavo odgovori: Ja sam lukavi đavo i dođoh da te uznemirim, jer sam držao da ćeš se ti kao čovek uplašiti i prestati sa molitvom. No ti me zaključa u ovom sudu, i ja se strahovito mučim. Teško meni što se prevarih i uđoh ovde. Pusti me, slugo Božji, pa odsada neću nikada dolaziti ovamo.
Đavo dugo vreme zapomagaše tako. Najzad svetitelj reče: Evo, za tvoju bezočnu drskost naređujem ti da me ove noći odneseš u Jerusalim i spustiš kod hrama gde se nalazi grob Gospodnji; a iz Jerusalima imaš me opet preneti ovde u moju keliju u toku ove iste noći, pa ću te onda pustiti. – Đavo na sve moguće načine obeća da će ispuniti svetiteljevu volju, samo da ga pusti iz sasuda. Svetitelj pusti đavola naredivši mu: Pretvori se u osedlanog konja i stani pred mojom kelijom, da usednem na tebe i ostvarim svoju želju. – Đavo iziđe kao tama iz sasuda, i po naređenju svetiteljevom pretvori se u konja. A blaženi Ilija, izišavši iz kelije, naoruža sebe krstom pa usede na đavola, i te iste noći obrete se u svetom gradu Jerusalimu blizu hrama svetog Vaskrsenja gde se nalazi grob Gospodnji. Tu ugodnik Božji zapreti đavolu da se ne udaljuje sa tog mesta; i stajaše đavo kao prikovan, i ne mogaše se nikako pomaći s mesta dok svetitelj Božji ne obavi poklonjenje Grobu Gospodnjem i časnome drvetu svetoga Krsta. Prišavši hramu svetitelj prekloni kolena pred vratima i stade se moliti; i odjednom se vrata hrama otvoriše sama od sebe i upališe se sveće i kandila na Grobu Gospodnjem. Uznoseći blagodarne molitve i lijući suze sveti arhiepiskop se pokloni Grobu Gospodnjem i celiva ga; isto tako se on pokloni i životvornom Drvetu i svima svetim ikonama i mestima u hramu. Ispunivši svoju želju, svetitelj iziće iz hrama, i vrata hrama se opet sama zatvoriše. I našavši đavola kao osedlanog konja na mestu gde mu beše naredio, svetitelj usede na njega, i obrete se iste noći u Velikom Novgorodu u svojoj keliji. Odlazeći od svetitelja, đavo ga moljaše da ne priča nikome kako mu je, on, svezan svetiteljevim zaprećenjem, služio kao zarobljenik. Pri tome đavo reče svetom arhiepiskopu: Ako budeš kome pričao da si me jahao, onda ja neću prestati da pletem zamke protivu tebe sve dok ne navedem na tebe veliko iskušenje. – Dok đavo tako bulažnjaše, svetitelj se prekrsti i đavo tog trenutka iščeze od njega kao dim.
Jednom kada sveti arhiepiskop vođaše duhovni razgovor sa česnim ljudima: igumanima, sveštenicima i bogobojažljivim građanima, i pričaše im žitija svetih, i kazivaše im mnoge dušekorisne stvari, on im ispriča i o ovom ovom putovanju u Jerusalim. Razume se, pričajući im kao da se to dogodilo nekom drugom licu, on govoraše: Ja znam takvoga čoveka koji za jednu noć stiže iz Velikog Novgoroda u Jerusalim, pokloni se Grobu Gospodnjeg i životvornom drvetu svetoga Krsta, pa se te iste noći vrati u Veliki Novgorod, jašući na đavolu koga svojim zaprećenjem beše svezao kao zarobljenika. – Slušaoci se veoma udiviše ovom kazivanju svetiteljevom, a đavo zaškrguta zubima na svetitelja, govoreći: Pošto si kazao tajnu, ja ću zbog toga navesti na tebe takvo iskušenje, da ćeš od svih građana biti osuđen kao bludnik.
I od toga vremena, sa Božjim dopuštenjem, poče đavo plesti svoje lukave zamke oko svetitelja, da bi mu ubio ugled kod naroda. Tako, ljudima koji su dolazili k svetitelju radi blagoslova đavo pokazivaše u svetiteljevoj keliji razne privide: čas žensku obuću, čas ogrlice, čas druge ženske haljine i oznake. Videći to, ljudi koji dolažahu k arhiepiskopu sablažnjavahu se, i loše pomišljahu o svetitelju smatrajući da on u svojoj keliji drži bludnice, i silno se smućivahu, i razgovarajući o tome među sobom govorahu: Nedostojno je da bludnik zauzima apostolski presto.
Jednom kada se narod sabra i iđaše ka keliji svetog arhiepiskopa, đavo se preobrazi u devojku i potrča pred narodom kao da beži iz svetiteljeve kelije. Videvši to ljudi povikaše i pojuriše za devojkom da je uhvate, ali đavo uteče iza svetiteljeve kelije i postade nevidljiv. Čuvši narodnu graju svetitelj iziđe iz kelije i upita ljude: Šta je, deco? zašto grajite? – A oni stadoše vikati na njega kao na bludnika, vređajući ga i grdeći ga, pa ga uhvatiše i počeše mu se rugati. I ne znajući šta dalje da rade sa njim, oni se dogovoriše i rekoše: Odvedimo ga na reku i posadimo na splav, da bi otplovio iz našeg grada niz reku. – I odvedoše svetog i celomudrenog arhijereja Božjeg do velikog mosta na reci Volhovi i posadiše na splav. I zbi se reč lukavog đavola koji je hvaleći se govorio: Navešću na tebe takvo iskušenje, da ćeš od sviju biti osuđen kao bludnik.
Videći takvo sramoćenje svetitelja đavo se silno radovaše. Ali, po promislu Božjem, nevinost pravednikova pobedi i posrami prepredenog vraga: jer kada svetitelja metnuše na splav, splav zaplovi ne niz reku nego uz reku, uprkos tome što je brzina vode kod velikog mosta bila ogromna; i to splav zaplovi uz reku, iako ga niko nije vukao, i plovljaše jedino silom Božijom ka manastiru svetog Georgija, koji se nalazio na tri potrkališta od grada. A ljudi, videći takvo čudo, prepadoše se; i zaboravivši na svoju zloću oni razdirahu haljine na sebi i ridahu govoreći: Sagrešismo i nepravedno postupš smo, jer mi ovce osudismo pastira. – I trčeći obalom oni moljahu svetitelja da im oprosti greh i vrati se na svoj presto. I govorahu: Oprosti nam, oče, u neznanju se ogrešismo o tebe; ne pomeni rđavost našu, i ne ostavljaj nas, decu svoju. – Takođe i sav klir, istrčavajući napred i klanjajući se blaženome do zemlje, moljahu ga sa suzama da se vrati na svoj presto. A sveti arhiepiskop, kao drugi prvomučenik Stefan moljaše se Bogu za one koji mu zlo učiniše, govoreći: Gospode, ne primi im ovo u greh (D. A. 7, 60).
Pristavši uz obalu na pola potrkališta daljine od spomenutog manastira, svetitelj ustade sa splava i iziđe na obalu. A narod pripadajući mu s plačem iskahu oproštaj. I velika ih radost obuze kada dobiše oproštaj od svetitelja. No naročito se radovahu što im Gospod otkri nevino i čisto žitije svetiteljevo. A nezlobivi arhipastir, podarivši svima oproštaj, ispriča im kako je, jašući na đavolu, posetio Jerusalim i kako se đavo trudio da mu ss osveti. Slušajući to, svi slavljahu Boga.
I tako se svetitelj vrati na svoj presto sa velikom čašću i slavom. I učaše ljude govoreći: Čeda moja, pažljivo razmatrajte svako svoje delo, da vas đavo ne bi prevario. Pazite da zloću ne pomešate sa vrlinom, da ne biste bili krivi na sudu Božijem.
Posle svega opisanoga svetitelj požive malo. Doznavši za svoj odlazak k Bogu, on skide svoj arhijerejski omofor, budući već veoma star, i primi shimu, pri čemu mu bi dato ime Jovan, koje je nosio do svoga monaškog postriga. I prestavi se u miru ka Gospodu.[10] Telo njegovo bi pogrebeno u hramu Sofijs Premudrosti Božje,[11] u monaškoj rizi. Posle njega na arhipastirski presto bi uzveden njegov rođeni brat Grigorije, koji takođe mudro pasijaše slovesno stado. Bogu našemu slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
MAKARIJA KANEVSKOG
 
Rodom iz grada Ovruča, u Volinskoj guberniji. Od rane mladosti voleo da se moli i trudi; često išao u crkvu i prisluživao duhovnim licima, željan da se od njih nauči duhovnom življenju i da sačuva pravoslavnu veru, pošto su u to vreme rimokatolici silno pritešnjavali pravoslavne. Primivši monaštvo, Makarije se sa naročitim usrđem podvizavao u molitvi i izučavanju svetootačkih dela. Zbog svog uzvišenog hrišćanskog života, on uskoro bi proizveden za jeromonaha. Ne prođe mnogo vremena a on bi izabran za nastojatelja Ovručske obitelji, gde on pretrpe mnoge neprijatnosti od rimokatolika, koji su nekoliko puta napadali na obitelj, i najzad je sasvim porušili. Zatim on beše nastojatelj Kanevske obitelji, gde se i proslavi prozorljivošću i čudotvorstvom. Skonča prepodobni mučenički 1678. godine od Tatara koji napadoše na Kanevsku obitelj. Posle raznih zlostavljanja oni ga štapovima biše po licu i grudima, lomiše mu ruke i noge gvozdenim spravama, pa ga onda privezaše za dva stuba, oderaše mu kožu, i najzad mu glavu odsekoše. Svete mošti njegove obretene 1688. godine, i nalaze se u Vaznesenskoj crkvi u gradu Perejaslavu, u Poltavskoj guberniji.
 
SPOMEN PREPODOBNE MONAHINJE
KASIJANE PESNIKINJE
 
Ova prepodobna monahinja pesnikinja življaše u vreme cara Teofila (829-842). Napisala je divne crkvene pesme, kao što su „Avgustu jedinonačalstvujušču“ (na Božić), „Gospodi, iže vo mnogi grjehi padšaja žena“ (na Stihovnje Velike Srede), i mnoge druge Na današnji dan slave njen spomen na jegejskom ostrvu Kasiji (u Grčkoj). (Služba joj štampana u Aleksandriji 1889. godine).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LUKE
 
Početkom devetog veka u Muntaniji, u Maloj Aziji, nedaleko od stare Triglije,[12] poniče Spasova obitelj, zvana „Duboki potok“, koja se proslavi podvižničkim životom svojih žitelja.[13] Treći iguman ove obitelji bejaše prepodobni Luka. Dobro se podvizavajući i načinivši sebe obitalištem Svetoga Duha, on u miru predade Gospodu čistu dušu svoju, krajem desetoga veka.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Sozant postradao oko 304. god.
  2. Spomen njihov vrši se i 4. januara zajedno sa Sedamdesetoricom Apostola.
  3. Nekadaa veleljepna prestonica Sirijske države; sada bedna palanka.
  4. Učenik svetog evanđelista Jovana Bogoslova; spomen njegov praznuje se 29. januara i 20. decembra.
  5. Živeo u četrnaestom veku, napisao „Istoriju Crkve“.
  6. Rimski car, carovao od 70. do 79. godine.
  7. Kolofon – drevni grad Lidije, u severozapadnom kraju Male Azije. Nedavno otkopane njegove ruševine.
  8. Kirineja – glavni grad istoimene oblasti u Libiji, na severozapadnoj obali Afrike. To je bio najveleljepniji i najbogatiji grad u severnoj Africi. Danas ostale samo ruševine.
  9. Adrijan rimski car, carovao od 117. do 138. godine.
  10. 7. septembra 1186. godine.
  11. Godine 1439, za vreme arhiepiskopa Jevtimija, obretene su mošti svetog Jovana.
  12. Prema Carigradu, na Kijskom zalivu, u takozvanoj „Drugoj Kapadokiji“.
  13. Osnovana prepodobnim Vasilijem, koji se upokoji početkom devetoga veka; spomen njegov praznuje se 1. jula. Drugi po redu iguman ovog manastira beše prepodobni Ignjatije, čiji je sveti spomen 27. septembra.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *